Boris Vijan, Pena dana (9)

 

XLII

Chick je izišao iz dućana. U njemu nije bilo ničeg što bi ga zanimalo. Hodao je buljeći u svoja stopala, u crvenkastosmeđim kožnim cipelama, i začudio se videvši da ga jedna pokušava odvući na jednu stranu, a druga pak u suprotnom pravcu. Zamislio se na nekoliko časaka, u mislima je povukao pravac koji sece ugao kut na dva jednaka dela i pohitao duž te crte. Zamalo da ga nije pregazio veliki zdepasti taksi, a svoj je spas dugovao jedino spretnom skoku koji ga je odbacio na noge nekom prolazniku. Ovaj potonji je opsovao i otišao u bolnicu na lečenje. Chick je ponovno produžio svojim putem,ravno pred njim nalazila se knjižara, bila je to ulica Jimmy-Noone i natpis je bio naslikan po ugledu na Mahagony Hali Lulu White*. Gurnuo je vrata, ona su mu surovo vratila udarac, pa je ušao kroz izlog bez navaljivanja. Knjižar je pušio lulu mira, sedeći na sabranim delima Julesa Romainsa koji ih je stvorio za tu upotrebu. Imao je vrlo lepu zemljanu lulu mira od vresišta, koju je punio maslinovim lišćem. Pokraj njega je jošte stajala kahlica za odlaganje nabijača i čačkala, vlažan rupčić za osvežavanje slepoočica i bočica alkohola od metvice Ricqles da okus lule učini sočnijim. Podigao je prema Chicku bestelesan i smrdljiv pogled.

- Šta želite? - upitao je.
- Pogledati vaše knjige ... - odgovorio je Chick.
- Gledajte - rekao je čovek i nagnuo se nad kahlicu, ali je to bila samo lažna uzbuna.

Chick je pošao napred prema dnu dućana. Onde je vladao ugođaj podoban za otkrića. Nekoliko je kukaca zapucketalo pod njegovim koracima. Vonjalo je tu po pohabanoj koži i po dimu, a smrad koji se širi pri izgaranju maslinovog lišća je, ruku na srce, stravičan. Knjige su bile složene po abecednom redu, ali trgovac baš nije dobro znao abecedu pa je Chick pronašao Partreov ugao između slova B i T. Oboružao se povećalom i dao se na ispitivanje korica knjiga. Ubrzo mu je pošlo za rukom da uđe u trag zanimljivom otisku prstiju na jednom primerku dela Piće i ništarija, toj poznatoj kritičkoj studiji o biti alkoholizma. Smesta je grozničavo izvukao iz svoga džepa kutijicu koja je, povrh četkice mekih dlaka, sadržavala prašak za gnojenje i Podsetnik uzornog žace, što ga je napisao kanonik Vouille. Postupao je vrlo pozorno, uspoređujući svoje otkriće s listom koju je izvadio iz novcanika, i zastao je gotovo bez daha. Bio je to otisak levog Partreova kažiprsta kome niko sve do tada nije mogao ući u trag drugde osim na starim piščevim lulama. Pritišćući na srce dragoceni pronalazak, Chick se vratio natrag do knjižara.

- Koliko stoji ova knjiga?
Knjižar je pogledao knjigu i nacerio se.
- Ah! Pronašli ste je!...
- Šta je u tome neobično? - upitao je Chick praveci se začuđen.
- Puf!... - grohotom se nasmejao knjižar, ispustivši lulu koja je pala u kahlicu i ugasila se. Sočno je opsovao i protrljao ruke od zadovoljstva što više ne mora izvlačiti dimove iz te odurne svinjske naprave.
- Zahtevam od vas tu knjigu ... - navalio je Chick.
Srce ga je počelo napuštati i njegovi jaki udarci odjekivali su na obe strane, i to nepravilno, gotovo divljački.
- Ah! Ha .. .ha .. .ha ... - gušio se knjižar od smeha i valjao po zemlji. - Baš ste šaljivdžija!...
- Slušajte - kazao je smeteni Chick - budite jasniji...
- Kad samo pomislim - rekao je knjižar -da sam mu morao više puta ponuditi svoju lulu mira kako bih došao do tog otiska i, štaviše, naučiti kako se izvode čarolije zato da, u poslednjem času, lulu zamenim s jednom knjigom ...
- Pustimo to - rekao je Chick. - Budući da za to znate, koliko košta?
- Nije skupo - odgovorio je knjižar - ali imam još nešto bolje. Pričekajte me.

Ustao je i nestao iza polupregrade, koja je presecala dućan na dva dela, prekopavao po nečemu i uskoro zatim vratio se natrag.

- Eto - uskliknuo je, bacajući na tezgu jedne hlače.
- Šta je to? - promrmljao je Chick s pohlepnom strepnjom. Hvatalo ga je sladostrasno uzbuđenje.
- Partreove hlače!... - najavio je ponosno knjižar.
- Kako ste došli do njih? - zapitao je Chick u ekstazi.
- Iskoristio sam jedno njegovo predavanje ... - objasnio je knjižar. - Nije uopste primetio. Ima nagorelih mesta od njegove lule, da znate ...
- Smesta kupujem - rekao je Chick.
- A šta? - upitao je trgovac.
- Jer ima još nešto... Chick je prislonio ruku na grudi. Nije više mogao obuzdati lupanje srca i pustio ga je da se pomalo zanosi.
- Eto ... - kazao je iznova trgovac.
Bila je to lula na čijem je sisku Chick lako prepoznao biljeg Partreovih zubi.
- Koliko? - upitao je Chick.
-Znate li-odvratio je trgovac-da on sada priprema enciklopediju mučnine u dvadeset svezaka s fotografijama i da ću ja imati rukopise
- Ali nikad neću moći... - napomenuo je Chick kao sravnjen sa zemljom.
- Šta hoćete da mene zbog toga svrbi guzica?- zapitao je knjižar.
- Koliko vam dugujem za te tri stvari? -upitao je Chick.
- Hiljadu duplofinti - odgovorio je trgovac - To je moja poslednja cena. Juče sam odbio da ih prodam za hiljadu i dvesta. I to samo zato što imate njegovan izgled.
Chick je izvadio novcanik. Bio je užasno bled.

(* Autor verovatno aludira na LilyWhite, tj. Beli ljiljan, separatističku grupaciju belaca, koja je zabranjivala Crncima da prisustvuju koncertima u svojim dvoranama, lokalima i barovima. Pofrancuzivši podrugljivo Lily u Lulu, Vian protestuje protiv rasizma,primenjenog i u jazzu.)

XLIII

- Kako vidiš - rekao je Colin - više ne prostiremo stolnjak.
- To nije važno - kazao je Chick.
- Ali ipak ne shvatam zašto je drvo tako masno ...
- Ne znam - odvratio je Colin rastreseno. -Mislim da ga se ne da bolje očistiti. Masnoća neprestano izbija iz njegove nutrine.
-Nije li tepih pre bio vunen - upitao je Chick. - Sada izgleda kao da je od pamuka ...
- To je taj isti tepih - napomenuo je Colin. - Ne, ne verujem da je drugačiji.
- To je čudno - ustanovio je Chick. - Dobiva se dojam da se svet steže sam oko sebe.

Nicolas im je doneo uljevitu corbu od povrća u kojoj su plivali prepečeni komadi hleba. Napunio je njihove tanjire do vrha.
- Šta je pak to, Nicolas? - upitao je Chick.
- Corba od koncentrata u kockicama sa zaprškom - odgovorio je Nicolas. - To je super-corba
- Ah! Zar ste to pronašli u Gouffeu? - zapitao je Chick.
- Šta vam pada na pamet! - kazao je Nicolas. - Recept je iz Pomianea. Onaj Gouffe je dobar za snobiće ... A osim toga, za njega su potrebne tolike sprave!...
- Pa valjda imate sve što je potrebno - napomenuo je Chick.
- Šta? - odvratio je Nicolas. - Postoji samo plin i ledoder kao i svugde. Šta vi sebi zamišljate?
- Oh!... Ništa!!! - rekao je Chick.
Meskoljio se na stolici. Nije znao kako bi nastavio razgovor.
- Hoćeš li vina? - zapitao ga je Colin. -Imam još samo ovo tu u svom podrumu... Nije loše.
Chick je pružio čašu.
- Alise je došla u posetu Chloei pre tri dana - kazao je Colin. - Nisam je uspeo videti, a juče je Nicolas odvezao Chloe u planine.
- Znam - rekao je Chick. - Alise mi je sve ispričala.
- Primio sam pismo od profesora Mitojeda - produžio je Colin. - Zatražio je mnogo novaca. Mislim da je to sposoban čovek.

Colina je bolela glava. Bio bi i te kako želeo da mesto njega govori Chick, da pripoveda bilo šta. Chick je, međutim, buljio kroz prozor u neku neodređenu tačku. Iznebuha se podigao i, izvukavši iz džepa metar, pošao izmeriti prozorski okvir.

- Imam utisak da se stvar menja - rekao je on.
- Kako to? - upitao je Colin ravnodušno.
- Sužava se - napomenuo je Chick - a i sama prostorija ...
- Kako to misliš? - rekao je Colin. - To što kažeš nema uobičajeno značenje ...

Chick nije odgovorio. Uzeo je u ruke beležnicu i olovku i pribeležio brojke.
- Jesi li našao kakav posao? - upitao je.
- Nisam ... - odvratio je Colin. - Imam jedan dogovor za koji časak a drugi sutra.
- Kakvu vrstu posla tražiš? - upitao je Chick.
- Oh! Bilo kakav posao - odvratio je Colin. - Pod uslovom da me plaćaju. Cveće je vrlo skupo.
- Da - rekao je Chick.
- A kako tvoj posao? - upitap je Colin.
- Uredio sam da me zamenjuje neki tip -kazao je Chick - zato što sam morao mnogo toga obavljati...
- I pristali su na to? - zapitao je Colin.
- Da, stvar je dobro klapala, tip je bio dobro upućen u stvar.
- A onda? - zapitkivao je Colin.
- Kad sam se hteo vratiti - objasnio je Chick - kazali su mi da taj drugi izvrsno obavlja posao, ali ako baš hoću novo radno mesto, da mi ga mogu ponuditi. Samo, bilo je slabije plaćeno...
- Tvoj ti ujak ne može više davati novaca -napomenuo je Colin.
Nije to čak ni postavljao kao pitanje, toliko mu se činilo očito.
- Ne bih ga ni mogao od njega zatražiti -rekao je Chick. - Umro je.
- To mi nisi do sada rekao ...
- Nije bilo nimalo zanimljivo - promrljao je Chick.
Nicolas je ponovno nailazio sa zamašćenom tavom u kojoj su se koprcale tri crne kobasice.
- Poedite ih ovako - rekao je - ne mogu s njima izaći na kraj. Otporne su do krajnosti, neopisivo. Stavio sam salitrene kiseline i od toga su zapravo pocrnele, ali ni to nije pomoglo.
Colin je uspeo zabosti viljusku u jednu kobasicu i ona se nakrivila u samrtnom grču.
- Jednu sam ulovio - rekao je. - Sada je na tebi red, Chick!
- Pokušavam - kazao je Chick - ali tako je tvrdo. Veliki mlaz masti poprskao je stol. - Hajde do djavola! - uzviknuo je Chick.
- Nema veze - rekao je Nicolas. - To je dobro za drvo.

Chick se na kraju domogao kobasice a Nicolas je privukao sebi preostalu treću.
- Ne shvatam što se ovde događa - kazao Chick - Je li tako bilo i pre?
- Nije - priznao je Colin. - Svugde se stvari menjaju. Ja tu ne mogu baš ništa. To je poput kuge. Sve je počelo od onda otkad više nemam duplofinti...
- Više uopste nemaš duplofinti? - zapitao je Chick.
- Jedva jedvice ... - odvratio je Colin. -Platio sam unapred za Choein boravak u planinama i za cveće, jer ne želim ni na čemu štedeti da bih je iz toga izvukao. Ali na stranu to, stvari idu loše same od sebe. Chick je pojeo svoju kobasicu.
- Dođi da vidiš kuhinjski hodnik! - rekao je Colin.
- Evo me za tobom - rekao je Chick.

Kroza stakla, sa svake strane, razabiralo se pomrčeno sunce olovne boje, posuto velikim crnim pjegama, ponešto svjetlije u samom središtu. Nekoliko je mršavih snopova zraka ipak prodiralo u hodnik, ali se u dodiru s keramičkim pločicama, nekoć tako sjajnim, odrnah pretvaralo u mokre tragove i cijedilo u dugoljastim potočićima. Iz zidova se širio nekakav podrumski miris. Miš sa crnim brkovima napravio je sebi, u jednom kutu, povišeno gnijezdo. Više se nije mogao igrati sa zlaćanim zrakama na podu, kao što je to nekoć činio. Šćućurio se sred hrpe sitnih komadića tkanine i drhturio, a dugi su mu se brkovi slijepili od vlage. Neko je vrijeme čak uspijevao donekle izgrepsti pločice tako da bi se iznova zablistale, ali to je bila pregolema zadaća za njegove nožice, pa se odsad zavlačio u svoj kut, posve nemoćan, i drhtao.

- Zar ne griju radijatori? - upitao je Chick podižući ovratnik na svom sakou.
- Kako ne - odvratio je Colin - griju po cijeli dan, ali ni tu se ne da ništa učiniti. Upravo je tu stvar i počela ...
- To je doista velika gnjavaža - kazao je Chick. - Trebalo bi pozvati arhitektu.
- Došao je već - rekao je Colin. - I od tada je bolestan.
- Oh! - uzdahnuo je Chick.
- Stvari će se verovatno popraviti.
- Ne verujem - rekao je Colin. - Dođi, dovršićemo ručak s Nicolasom.
Ušli su u kuhinju. I u toj su se prostoriji stisnuli zidovi. Nicolas je sedeo za belim lakiranim stolom i jeo rastreseno, čitajući neku knjigu.
- Slušaj, Nicolas ... - obratio mu se Colin.
- Da - odvratio je Nicolas. - Baš sam se spremao da vam donesem slatko.
- Nije stvar u tome - rekao je Colin. - Pojesćemo ga tu. Reč je o nečem drugom. Nicolas, želiš li ti da te izbacim iz kuće?
- Ni najmanje - odgovorio je Nicolas.
- Nema druge - rekao je Colin. - Ovde propadaš. U proteklih osam dana ostario si za deset godina.
- Sedam godina - ispravio ga je Nicolas.
- Ne želim te takva gledati. To s tobom nema veze. Posredi je atmosfera.
- Ali zar to tebi - upao je Nicolas - ništa ne smeta?
- Nije to isto - odvratio je Colin. - Što se mene tiče, ja moram izlečiti Chloe, sve ostalo mi je svejedno pa me se ni ne prima. Kako napreduje tvoj klub?
- Tamo više uopste ne idem... - kazao je Nicolas.
- Neću više da se događaju takve stvari -ponovio je Colin. - Tovarmostovi traže kuvara, potpisao sam u tvoje ime. Žeteo bih da mi kažeš da li se s time slažeš.
- Ne - odvratio je kratko i jasno Nicolas.
- U redu! - rekao je Colin - kako bilo da bilo, ideš kod njih.
- To je gadno s tvoje strane - pripomenuo je Nicolas. - Činiće se da sam klisnuo kao lopov.
- Ni govora - kazao je Colin. - To je potrebno. Znaš dobro kako me to muči...
- Znam dobro - rekao je Nicolas i zatvorio knjigu, a zatim spustio glavu na ruke.
- Nemaš razloga da se ljutiš - kazao je Colin.
- Pa i nisam se naljutio - progunđao je Nicolas.
Ponovno je podigao glavu. Plakao je bez glasa.
- Ja sam budala - rekao je on.
- Ti si sjajan tip, Nicolas - kazao je Colin.
- Nije istina - rekao je Nicolas. - Hteo bih se zavući u duplju, u dunju. Zbog mirisa. A i zato što bih onde bio na miru ...

XLIV

Colin se uspeo stubištem što su ga maglovito osvetljavale nepomične staklene stene, i našao se na prvom spratu. Ispred njega neka crna vrata jako su odudarala od hladnoga kamenog zida. Ušao je, ne pozvonivši, ispunio neki karton i predao ga podvorniku, koji ga je ispraznio, smotao ga u lopticu, ubacio u cev već nabijenog pištolja i pazljivo nanišanio u šalter-metu na susednoj pregradi. Pritisnuo je na obarač, začepivši sebi levom rukom desno uvo, i ispalio. Počeo je iznova odmereno puniti svoj pištolj za novog posetioca. Colin je ostao stajati tako dugo dok zvonjava nije naredila podvorniku da ga uvede u direktorovu sobu. Sledio je toga čoveka kroz dugi prolaz s povišenim zaokretima. Zidovi su na zaokretima stajali okomito na tlu, a to znači da su se koso naginjali tvoreći dodatan ugao, pa je Colin morao hodati vrlo brzo da bi sačuvao ravnotežu. Pre nego je postao svestan šta se s njime događa, zatekao se pred direktorom. Seo je pokorno u jogunast naslonjač koji se propinjao pod njegovim teretom, a smirio se tek na zapovednu kretnju svoga gospodara.

- Onda? ... - rekao je direktor.
- Eto me, tu sam!... - kazao je Colin.
- Šta znate raditi? - upitao je direktor.
- Naučio sam osnovne stvari... - odvratio je Colin.
- Hoću reći - nadopunio je direktor - na šta trošite vreme?
- Najsvetliji deo svoga vremena - rekao je Colin - provodim tako da ga pomračujem.
- A zašto?-zapitao je direktor dubljim glasom.
- Zato što mi smeta svetlost - odvratio je Colin.
- Aha!... Hm!... - zamrnkao je direktor. - Vi znate za koju mi to službu nekoga tražimo? - Ne znam - rekao je Colin.
- Ja još manje ... - napomenuo je direktor. - Moram pitati svog pod-direktora. Ali vi meni ne izgledate tako kao da možete obavljati tu službu.
- A zašto? - upitao je ovaj put Colin.
- Ne znam ... - odvratio je direktor.
Kao da ga je obuzeo nemir, odgurnuo je natraške svoj naslonjač.
- Ne približavajte se!... - povikao je iznebuha.
- Ali... nisam se ni pomaknuo ... - kazao je Colin.
- Da... da... - gunđao je direktor. - To svi obično govore ... A onda ...
Nagnuo se nepoverljiv nad radni stol, ne skidajući oka s Colina i podigao slušalicu na telefonu, kojom je silovito zamahnuo.

- Halo!... - zakričao je u telefon. - Ovamo, smesta!...
Vratio je slušalicu na mesto i nastavio odmeravati Colina sumnjičavim pogledom.

- Koliko vam je godina? - zapitao je.
- Dvadeset i jedna .... - odgovorio je Colin.
- To sam i mislio ... - promrmljala je njegova sa-glava
Neko je pokucao na vrata.
- Napred! - zaderao se direktor i njegovo se lice razlabavi.

Neki čovek, nagrizen neprestanim upijanjem papirne prašine, i kojemu su bronhije bile začepljene sve do grla, što se lako moglo pogoditi, od nanovo prerađivane celulozne smese, stupio je u direktorovu kancelariju. Pod rukom je nosio svežanj spisa. - Slomili ste jednu stolicu- rekao mu je direktor.
- Da - potvrdio je pod-direktor.
Položio je svežanj spisa na sto.
- Možemo ga popraviti, vidite ...
Okrenuo se prema Colinu.
- Znate li vi popravljati stolice?
- Mislim da ...-kazao je Colin ne snašavši se.
- Je li to jako teško? - Potrošio sam - utvrdio je pod-direktor -gotovo tri lončića kancelarijskog lepila, sasvim uzalud.
- Platićete mi ih! - zakričao je direktor. -Oduzeću to od vaših primanja ...
- Već sam ih oduzeo od primanja svoje sekretarice - kazao je pod-direktor - ne zabrinjavajte se, gazdo.
- Da li vi - zapitao je plaho Colin - tražite nekoga ko bi popravljao stolce?
- Dakako! - odbrusio je direktor.
- Ne sećam se više dobro - rekao je pod-direktor. - Ali vi ne možete popraviti stolice ...
- Zašto? - zainatio se Colin.
- Jednostavno zato što ne možete - odbrusio je pod-direktor.
- Pitam se po čemu ste to zaključili? - napomenuo je direktor.
- Napose po tome - nadovezao je pod-direktor - što su te stolice nepopravljivi, i zato što mi on ne daje utisak da može popraviti stolice.
- Ali kakve veze ima stolapica sa zaposlenjem? - pripomenuo je Colin.
- Aaa, vi sedate na pod, možda, kad nameravate raditi? - cerekao se direktor.
- Ali vi, onda, verovatno ne radite baš često - nadmetao se u pogrdama pod-direktor.
- Reći ću vam šta ste - nadodao je direktor. - Vi ste besposličar!...
- Tako je ... besposličar... - potvrdio je pod-direktor.
- Mi ne možemo-zaključio je direktor-ni u kom slučaju zaposliti besposličara!...
- Nadasve kad mu ne možemo dati posao... - rekao je pod-direktor.
- To je posve nelogično - napomenuo je Colin, zaglušen njihovim uredskim glasovima.
- Zašto je nelogično, hm? - zapitao je direktor.
- Zato jer ono što valja dati besposličaru protumačio je Colin - nije uopste posao.
- Upravo tako - kazao je pod-direktor – znači da vi hoćete da zamenite direktora?
Ovaj potonji je prasnuo u smeh na tu pomisao
- Izvanredan je!... - kazao je on.
Njegovo se lice smračilo i opet je pogurnuo natraške svoj naslonjač.
- Odvedite ga... - zapovedio je pod-direktoru. - Vidim dobro zašto je došao ... Idite, brzo! ... Dangubo! Vetrogonjo! - zaurlao je on.
Pod-direktor je hteo nasrnuti na Colina, ali je ovaj, čas pre, zgrabio sa stola zaboravljeni svežanj spisa i zapretio:
- Ako me samo taknete ... Povlačio se malo-pomalo natraške prema vratima.
- Tornjaj se! - kričao je direktor.
- Sotonin slugo! - Stari prdac ... - dobacio mu je Colin i okrenuo ručicu na vratima.
Bacio je svežanj spisa u pravcu stola i odjurio glavom bez obzira kroz hodnik. Kad je stigao do ulaznih vrata, podvornik je ispalio na nj iz pištolja i papirna je kugla, na krilu vrata, koje se maločas zatvorilo, probušila rupu u obliku mrtvačke glave.

XLV

- Priznajem da je lep komad - rekao je staretinar obilazeći oko Colinova pianokoktela.
- To je pegasti javor - kazao je Colin.
- Vidim - rekao je staretinar. - Pretpostavljam da dobro radi.
- Pokušavam prodati ono najbolje što imam - rekao je Colin.
- Mora da vam je zbog toga teško - kazao je staretinar naginjući se nad pianokoktel da bi izbliza promatrao malu intarziju. Otpuhnuo je nekoliko zrnaca prašine, što su oduzimala sjaj toj pokretnini.
- Ne biste li više voleli da zaradite novac vlastitim radom, pa da ga možete sačuvati?
Colin se prisetio direktorove kancelarije i pucnja iz podvornikovog pištolja i odmahnuo glavom.
- Ipak ćete na to spasti - kazao je staretinar - kad više ne budete imali št da prodate...
- Kad bi se moji troškovi prestali povećavati ... - rekao je Colin, a zatim se ispravio: -... da moji troškovi prestanu rasti, mogao bih prodavajući svoje stvari, pristojno živeti a da ne radim. Ne baš dobro, ali dovoljno da preživim.
- Vi ne volite rad? - zapitao je staretinar.
- To je strašno - odvratio je Colin. - Rad spušta čoveka na nivo stroja.
- A vaši troškovi ne prestaju rasti?-upitao je staretinar.
- Cveće je vrlo skupo - rekao je Colin - a i boravak u brdima isto tako ...
- Ali kad bi ozdravila? - napomenuo je staretinar.
- Oh! - uskliknuo je Colin. Ozario se sretnim smeškom. - To bi bilo tako divno!... - šapnuo je on.
- Ipak nije sasvim nemoguće - kazao je staretinar.
- Naravno da nije!... - nadodao je Colin.
- Ali treba vremena - rekao je staretinar.
- Da - kazao je Colin - a sunce odlazi...
- Sunce se može vratiti - napomenuo je staretinar hrabreći ga.
- Ne verujem - kazao je Colin. - Zbiva se to u dubini.
Zavladao je tajac.
- Je li napunjen? - zapitao je staretinar pokazujući na pianokoktel.
- Da. Sve su posude pune - odgovorio je Colin.
- Ja prilično dobro sviram klavir, mogao bih ga probati.
- Ako želite - rekao je Colin.
- Potražiću neko sedalo.

Bili su nasred dućana kamo je Colin dao preneti svoj pianokoktel. Na obe su se strane dizale uvis gomile čudnih starih predmeta u obliku naslonjača, stolica, stolića s uvinutim nogama, odnosno svakakvog drugog pokućstva. U dućanu baš nije bilo odviše svetla i vonjalo je po indijskom vosku i plavom vibrionu. Staretinar je doneo kalajisan tabure i smestio se pred pianokoktelom. Prethodno je povukao kljunasti zasun na vratima, koja su od toga zanemila i nisu ih mogla više smetati.

- Poznajete li muziku Dukea Ellingtona? ... - upitao je Colin.
- Da - odgovorio je Staretinar.
- Odsviraću vam sada Blues of the Vagabond
- Na koliko da ga namestim? - zapitao ga je Colin. - Na tri korusa?
- Da - rekao je Staretinar.
- Dobro - kazao je Colin. - To će dati sve u svemu pola litre. U redu?
- Savršeno - odgovorio je trgovac, koji je već počeo svirati.

Njegovi su prsti klizili po tipkama krajnje osetljivo i note su letele, prozračne kao i biserni zvuči klarineta Barneya Bigarda u Dukeovoj verziji. Colin je seo na pod da sluša i, leđima oslonjen na pianokoktel, ronio je krupne eliptične i okretne suze koje su se kortljale niz njegovu odeću i polagano curile na prašinu. Muzika je prolazila kroz njegovo biće i ponovno izlazila proceđena, a melodija koja je tad izranjala iz njega, sličila je mnogo više na Chloe nego na Blues lutalice. Trgovac starinama istovremeno je pevušio neku suprotnu temu upravo pastoralno jednostavnu i njihao glavom u stranu poput zmije-zvečarke. Odsvirao je tri korusa i zaustavio se. Colin, sretan do dna duše, i dalje je sedeo na podu i osećao se kao onda dok Chloe još nije bila bolesna.
- A kako bi trebalo sada postupiti? - upitao je Staretinar.
Colin je ustao i otvorio mali pomoćni poklopac spretnim zahvatom ruku, i oni uzeše dve čaše napunjene tekućinom koja se višestruko prelevala duginim bojama. Staretinar je prvi ispio pucajući jezikom.
- To ima tačno ukus bluesa - rekao je on. - Štaviše, tog istog bluesa. Veleban je taj vaš pronalazak, da znate!...
- Da - kazao je Colin - funkcionise odlično.
- Znate - rekao je Staretinar - sigurno ću vam ga dobro platiti.
- Biće mi vrlo drago - rekao je Colin. - I onako mi sve sada ide po zlu.
- Tako vam je to - rekao je Staretinar. - Ne može uvek ići dobro.
- Ali moglo bi i ne ići uvek loše - napomenuo je Colin. - Mnogo se bolje prisećamo dobrih časova; pa čemu onda uopste služe loši?
- Kako bi bilo da sviram Misty Morning? -predložio je Staretinar. - Je li to dobro?
- Da - odvratio je Colin. - Efekat mu je strašan. Daje koktel biserno sivkast i zelen kao menta, s ukusom papra i dima.

Staretinar je opet seo za klavir i odsvirao Misty Morning. Potom opet ispiše koktel. A zatim je odsvirao još Blue Bubbles i naglo prestao, jer je počeo svirati po dve note odjednom, a Colin je odsad čuo četiri različite melodije najedanput. Colin je oprezno zatvorio poklopac na klaviru.

- Onda - rekao je staretinar - hoćemo li sada razgovarati poslovno?
- Da ....!- složio se Colin.
- Vaš pianokoktel je fantastičan štos - kazao je staretinar. - Nudim vam za njega tri hiljade duplofinti.
- Ni govora - rekao je Colin - to je previše;
- Ne popuštam - ustvrdoglavio se staretinar.
- Ali to je ludorija - zainatio se Colin. - Ne pristajem. Dve hiljade, ako hoćete.
- Ni govora - odvratio je staretinar. - Odbijam. Možete ga odneti natrag.
- Ne mogu vam ga prodati za tri hiljade- kazao je Colin. - Pa to je krađa!...
- Ali ni govora... - navaljivao je staretinar. - Već minutu kasnije mogu ga preprodati za četiri...
- Vi dobro znate da ćete ga zadržati za sebe - pripomenuo je Colin.
- Očito - kazao je staretinar. - Slušajte, presecimo krušku popola: dve hiljade pet stotina duplofinti.
- Neka bude - rekao je Colin - slažem se. - Ali što ćemo učiniti s one dve polovine te proklete kruške?
- Eto ... - odgovorio je staretinar.
Colin je uzeo novac i stavio ga u novčarku. Malo je teturao.
- Ne držim se čvrsto na nogama - rekao je.
- Naravno - kazao je staretinar. - Doći ćete, zar ne, da poslušate sa mnom malo muzike od vremena do vremena?
- Obećavam - odvratio je Colin. - Sada moram ići. Nicolas će me izgrditi na pasja kola.
- Otpratiću vas komad puta - predložio je staretinar.
- Moram obaviti neki posao u trku. - Lepo od vas!... - rekao je Colin.

Izašli su iz staretinarnice. Plavozeleno nebo visilo je nad samom kaldrmom i velike bele mrlje obeležavale su na tlu ona mesta gde su se malopre razmrskali oblaci. - Bila je oluja - napomenuo je staretinar.

Prošli su zajedno nekoliko metara i Colinov se pratilac zaustavio ispred nekog bazara.
- Pričekajte me minutu - rekao je. - Vraćam se odmah!...

Ušao je. Colin ga je video kroza stakla, kako bira neki predmet kojemu je osmotrio prozirnu sredinu i krišom ga turnuo u džep.

- Eto!... - rekao je zatvarajući za sobom vrata.
- Šta je to bilo?
- Vodena vaga - odgovorio je staretinar. -Nameravam sebi svirati celi svoj repertoar, čim vas budem otpratio, a nakon toga moram i hodati.

Nastavci : Romani u nastavcima