Probudio sam se rano. Moreauova objašnjenja su mi, od trenutka buđenja, bila pred očima jasna i određena.Spustio sam se iz viseće ležaljke i otišao do vrata kako bih se uvjerio da je ključ okrenut. Tada sam iskušao šipku na prozoru i ustanovio da je dobro pričvršćena. Spoznaja da su ta stvorenja s ljudskim likom zaista životinjska čudovišta,čiste karikature čoveka, ispunila me nejasnom nesigurnošću o njihovim sposobnostima,što je bilo goreod nekog određenog straha.
Začulo se kucanje na vratima i razvučeni naglasak M'lingova govora. Stavio sam u džep revolveri, držeći rukuna njemu, otvorio mu.
"Dobro jutro gospodine",reče donoseći uz uobičajeni biljni doručak, slabo kuvanog kunića. Montgomery ga je sledio. Njegovo je nemirno oko uhvatilo položa moje ruke pa se nasmejao.
Puma je taj dan ostavljena da zaceli, ali Moreau koji je imao neobično usamljeničke običaje, nije nam se pridružio.Razgovarao sam s Montgomeryjem raščistim svoje ideje o načinu života životinjskog naroda.Želeo sam saznati kako zadržavaju taneljudska čudovišta da ne napadnu Moreaua i Montgomeryja i da ne razderu jedni druge.Objasnio mi je da njihova relativna sigurnost proizlazi iz ograničenog umnog ustroja tih čudovišta.Usprkos povećanoj inteligenciji i sklonosti buđenju njihovih životinjskih nagona,postojale su određene čvrste ideje,koje im je Moreau usadio u um, a koje su apsolutno vezivale njihovu maštu. Bili su stvarno hipnotizovani.Rečeno im je da su neke stvari nemoguće, da se neke stvari ne smeju raditi i te zabrane su bile utkane u tkivo njihovih umova.Tako je izbegnuta mogućnost i neposlušnosti ili rasprave.
Međutim,neke stvari kod kojih je stari instinkt bi u suprotnosti s Moreauovim interesom, nisu bile u tako stabilnom stanju. Niz namera nazvanih Zakon (već sam ga čuo izgovorenog), borio se u njihovim umovima s duboko ukorenjenim, stalnim pobunjeničkim porivima životinjske prirode. Shvatio sam da su oni taj Zakon stalno ponavljali i uvek kršili. I Montgomery i Moreau su pokazivali posebnu brigu da ne upoznaju okus krvi. Bojali su se neizbežnih pobuda ako bi ju okusili. Montgomery je rekao da je uticaj Zakona, posebno životinjskim narodom mačjeg porekla, jako slabio dolaskom noći.Tada je u njima bio najjači životinjski poriv i pustolovni duh se u njima budio dolaskom mraka i tada su se usuđivali na stvari za koje je izgledalo da o njima danju nisu ni sanjali.Tome sam dugovao prikradanje čoveka-leoparda u noći mog dolaska. Tokom tih prvih dana mog boravka, kršili su Zakon prikriveno i to tek dolaskom noći. Na dnevnom svetlu je vladao ugodaj poštivanja mnogobrojnih zabrana.Sada možda mogu dati nekoliko opštih podataka o ostrvu i životinjskom narodu. Ostrvo je imalo nepravilan vanjski oblik i nije se visoko izdizao iznad prostranog mora i imao je,pretpostavljam, ukupnu površin od deset ili dvanaest četvornih kilometara.Bio je vulkanskog porekla i obrubljen s tri strane koraljnim grebenima. Na severu je na nekoliko mesta ispuštao pare i imao je nekoliko toplih izvora koji su bili jedini tragovi sila koje su ga davno stvorile. Ponekad se osetilo slabo podrhtavanje zbog potresa, a ponekad su uzdižuće spirale dima postajale nemirne od naleta pare, i to je bilo sve. Kako me Montgomery obavestio, stanovništvo je brojilo više od šezdeset tih čudnih Moreauovih proizvoda, ne računajući manja čudovišta koja su živela u niskom raslinju i nisu imala ljudski oblik.
-Opis u potpunosti odgovara Nobleovom otoku-C. E. P.
Sveukupno ih je stvorio oko sto dvadeset, ali su mnogi od njih umrli, a drugi, poput pužućeg bića bez nogu o kojemmi je pričao, doživeli su nasilan kraj. Montgomery je rekao da oni imaju i potomke, ali da najčešće umiru. Dok su živeli, Moreau ih je uzimao i davao im ljudski oblik. Nije postojao dokaz o nasleđu unesenih ljudskih karakteristika. Zenke su bile malobrojnije od mužjaka i podvrgnute prikrivenom progonu, usprkos tome što je Zakon propisivao monogamiju.
Bilo bi mi nemoguće opisati životinjski narod u detalje. Očimi nisu bile izvežbane za detalje i na nesreću nisam znao crtati. Možda je najupečatljiviji u njihovoj pojavi bio nesrazmer između nogu i dužine tela. Naša predodžba o skladnosti je tako relativna. Oči su mi se prilagodile na njihove oblike i na kraju sam podlegao njihovom uveravanju da su moja duga bedra nezgrapna. Druga tačka bilo je istureno držanje glave i nezgrapna, neljudska zakrivljenost kičme. Čak je i majmunolikom čoveku nedostajala ta unutrašnja zakrivljenost leđa koja ljudski lik čini tako skladnim. Većini su ramena bila nezgrapno zgrbljena, a kratke ruke su im opušteno visile. Neki od njih su bili jako dlakavi, barem do kraja mog boravka na ostrvu.
Naredna je najočiglednija deformacija bila na njihovim licima. Većina je imala isturenu donju čeljust, nakazne uši i široke izbočene nosove, vrlo gustu ili vrlo čekinjavu dlaku i često vrlo neobično smeštene i neobično obojene oči. Nijedan se nije mogao smejati, iako je čovekoliki majmun zveketavo kikotao. Osim tih opštih karakteristika, glave su imale malo zajedničkog. Svako je zadržao osobine svoje vrste. Ljudske značajke su iskrivile, ali ne i sakrile leoparda,govedo ili krmaču, odnosno drugu životinju ili životinje od kojih su ta stvorenja napravljena. Glasovi su im se,također, krajnje razlikovali. Ruke su uvek bile deformisane i, iako su me neki neočekivano iznenadili ljudskom pojavom, gotovo nijedan od njih nije imao puni broj prstiju koji su bili nezgrapni oko noktiju i nedostajao im je oset dodira.
Najupečatljivijiljudi-životinje bili su moj čovjek-leopard i stvorenja napravljena od hijene i svinje. Veća od njih bila su tri čoveka-bika koja su povukla čamac. Zatim je dolazio čovek srebrne kose koji je tumačio Zakon, M'ling i satir-mešavina majmuna i koze.Postojala su tri čoveka-svinje i jedna žena-svinja,žena-nosorog i nekoliko drugih ženki čije poreklo nisam mogao utvrditi. Bilo je i nekoliko vučjih stvorenja, buldog i bernardinac. Već sam opisao čoveka-majmuna,a postojala je i posebno odvratna upravo smrdljiva stara žena napravljena od lisice i medveda koju sam mrzeo od početka. Za nju se tvrdilo da je strastvena zagovornica Zakona.Manja stvorenja su zasigurn bila pegava mladunčad kao i moje malo stvorenje slično ljenivcu. Ali dosta je nabrajanja.
U početku sam se užasno bojao nakaza, osećajući suviše jasno da su one još uvek bile zveri, ali postupno sam se naviknuo na njih,štaviše, na mene je uticala Montgomeryjeva sklonost prema njima. On je s njima bio dovoljno dugo da ih smatra normalnim ljudskim bićima.Dani koje je proveo u Londonu izgledali su mu kao daleka prošlost. Samo jednom godišnje, ili tako nekako, odlazio je u Afriku pogađati se s Moreauovim agentom koji je tamo trgovao sa životinjama. Na tom putu teško da je, u pomorskim španskim selima s mešanim stanovništvom,mogao sresti ugodne predstavnike ljudske vrste. Posada lađe, rekao mi je, u početku mu je izgledala jednako neobično ka ošto su ljudi-životinje izgledali meni-neprirodno dugih nogu, plosnatih lica, izbočenih čela,sumnjičavi,opasni i bezosećajni Ustvari, on nije voleo ljude. Srce mu se zagrejalo za mene, kako je mislio, jer mi je spasio život.Čak sam pomišljao da je imao potajnu prema nekima od tih izmenjenih nakaza,poročnu simpatiju za neke od njihovih postupaka, ali da mi je to u početku pokušao prikriti.
M'ling,čovek crnog lica, Montgomeryjev pratilac i prvi predstavnik životinjskog naroda kojega sam sreo, nije živeo s ostalima na ostrvu, nego u maloj nastambi iza ograđenog prostora. Stvorenje jedva da je bilo toliko inteligentno koliko i majmunoliki čovek, ali je bilo prilagodljivije i imalo je najljudskiji izgled u čitavom životinjskom narodu. Montgomery ga je izvežbao u pripremanju hrane, kao i za obavljanje svih običnih kućanskih poslova koje su mu bili potrebni. To je bio složeni trofej Moreauove užasne veštine-medved s primesama psa i goveda i najbolje obrađen od svih storenja. Odnosio se prema Montgomeryju s neobičnom nežnošću i privrženošću. Kada bi on to primetio, tapšao bi ga, nazivao ga napola pogrdnim, napola šaljivim imenima i tako ga terao na oduševljeno poskakivanje.Ponekad se prema njemu loše odnosio,naročito kada je pio viski. Gurao ga je, udarao i bacao na njega kamenje ili svetleće fitilje. Ali,bilo da ga je tretirao dobro ili loše,stvorenje nije volelo ništa tako jako, kao biti pored njega.Rekao sam da sam se privikao na životinjski narod i da su hiljade stvari, koje su mi izgledale neprirodne i odbojne, ubrzo za mene postale prirodne i uobičajene.Pretpostavljam da sve postojeće dobiva boju prema prosečnoj boji okruženja. Montgomery i Moreau su bili previše posebni i posebno da bih mogao dobro utvrditi moj opši utisak o čovečnosti.Kada bih video nekoga od tih nespretnih stvorenja goveđeg oblika koji su uz teški napor vukli čamac kroz raslinje, zatekao sam se kako se pitam,prisećajući se s teškoćom, koliko se oni razlikuju od nekih stvarno ljudskih fizičkih radnika koji su se umorno vukli kući nakon rada. Ili, susrevši mešanku lisice i medveda lukava lica, neobično ljudsku u njenom mudrovanju,čak sam zamišljao da sam je ranije sreo u nekom gradskom prolazu.
Ponekad bi mi se njihove životinjske značajke ukazale izvan svake sumnje ili opovrgavanja. Ružni čovek,zgrbljeni ljudski divljak po izgledu, koji čuči u otvoru jedne od jazbina, ispružio bi ruke i zevnuo, pokazujući iznenadno zastrašujuće prednje zube, oštre kao makaze i sabljaste očnjake, oštre i sjajne poput noževa. Ili bih u nekom uskom prolazu, gledajući s prolaznom milošću u očineki gipki ženski lik umotan u belo, odjednom video (s grčevitom odvratnošću da ima zenice poput raspora, ili bih pogledavši prema dole uočio iskrivljene nokte kojima je pridržavala bezobličnu krpu oko sebe. Zanimljivo je uzgred, radi čega sam upravo nesposoban pričati, da su takva stvorenja, mislim ženska, prvih dana mog boravka pokazivala instinktivan osećaj vlastite odbojne nezgrapnosti i više nego ljudski odnos spram pristojnosti i prikrivanju preteranim oblačenjem.
KAKO ŽIVOTINJSKI NAROD KUŠA KRV
Neiskustvo kao pisca me izneverilo i gubim nit priče. Nakon doručka Montogomery me poveo preko ostrva da vidim izvore plina i tople vode gde sam gacao prethodnog dana. Obojica smo nosili bičeve i napunjene revolvere Doksmo prolazili kroz lisnatu džunglu, začuli smo skvičanje kunića. Zaustavili smo se i slušali, ali ih više nismo čuli. Nastavili smo po put i zaboravili na taj događaj. Montgomery je prizvao moj pažnj s nekim sitnim ružičastim životinjicama s dugačkim stražnjim nogama, koje su došle skačući kroz nisko raslinje. Rekao mi je da su to stvorenja, napravljena od potomstva životinjskog naroda, koja je izmislio Moreau. Zamišljao je da bi oni mogli poslužiti kao meso, ali im je njihova narav slična kunićima, koji imaju običaj da proždiru svoje mlade,tu nameru učinila neprikladnom. Već sam ranije sreo neka od tih stvorenja-jednom za vreme mog bega po mesečini od čoveka-leoparda i jednom dok me Moreau progonio prethodnog dana. Slučajno je jedan od njih,skačući da bi nas izbegao, upao u rupu nastalu od koriena drveta oborenog vetrom.Pre nego se uspeo izvući, mi smo ga ulovili. Frktao je kao mačka, grebao i snažno se koprcao stražnjim nogama, pa nas je čak pokušao ugristi, ali su njegovi zubi bili previše slabi da bi nam naudili više od bezbolnog štipanja. Izgledao mi je više kao ljupko malo stvorenje. Montgomery je izjavi da nikada nisu uništili travnjak kopanjem tunela i imali su vrlo zdrave navike. Mogu zamisliti da bi se moglo pokušati snjima zameniti obične kuniće u gospodskim parkovima.
Također smo, na našem putu, videli trupac oguljen u dugačkim trakama i duboko rascepljen. Montgomery me opozorio na to. "Nemojte grepsti koru drveća, to je Zakon", reče. "Baš njih briga za to!" Mislim da smo nakon toga sreli satira i majmunolikog čoveka. Satir je bio sjaja n primer za uspomenu na Moreauovu ulogu-njegovo lice ovčijeg izraza sličilo je tipu neuglađenog Hebreja. Glas muje bio hrapavo blejanje, a donji ekstremiteti su bili đavolji.Glodao je ljusku mahunarke dok je prolazio pokraj nas.
Obojica su pozdravili Montgomeryja.
"Hej!", rekoše. "Drugome s bičem!""Sada i treći ima bič", reče Montgomery. "Tako ćete bolje slušati!"
"Zar on nije stvoren?", reče majmunoliki čovek. "Rekao je da je bio stvoren."
Čovek sličan satiru me je radoznalo gledao. "Treći čovek s bičem,onaj koji hoda plačući u more i koji ima usko,belo lice."
"On ima dugački, tanki bič", reče Montgomery.
"On je krvario i plakao", reče satir. "Vi nikada ne krvarite ni ne plačete. Gospodari ne krvare i ne plaču." "Ollendorffski prosjače!", reče Montgomery. "Ti ćeškrvariti i plakati, ako ne budeš pazio!"
"On ima pet prstiju, on je pet-čovek kao i ja", reče majmunoliki čovek.
"Idemo dalje, Prendick", reče Montgomery primajući me za ruku. Pošao sam za njim.Satir i majmunoliki čovek su stajali promatrajući nas i međusobno raspravljajući.
"On ne govori ništa", reče satir."Ljudi imaju glasove."
"Jučer me pitao za jelo", reče majmunoliki čovek. "On nije znao."
Govorili su stvari koje nismo mogli čuti, ali se začuo smeh satira.
Na povratku smo naišli na mrtvog kunića. Crveno telo nesretne male životinje bilo je razderano na komade,mnoga rebra ogoljena i kičma neosporno izglodana.
Montgomery se zaustavio "Dobri Bože!", reče podižući nekoliko zdrobljenih kralježaka, da ih pobliže ispita.
"Dobri Bože!", ponovilo se. "Sta to može značiti?"
"Neki vaši mesožderi s seprisetili starih navika", rekao sam nakon stanke. "Ta kralježnica je bila skroz izgrižena."Stajao je zureći, bled i s iskrivljenim usnama. "To mi se ne svida", reče polako.
"Video sam nešto slično", rekoh,"prvog dana kada sam ovamo došao."
"Do đavola!Šta je to bilo?"
"Kuniću je glava bila istrgnuta."
"Onoga dana kada si došao?"
"Onoga dana kada sam došao. U niskom raslinju iza ograđenog prostora kada sam naveče izašao. Glava je bila potpuno otkinuta uvrtanjem.
"Ispustio je dugačak i dubok zvižduk.
"I štoa više, mislim da znam koja je od vaših nakaza to napravila. Znaš, to je samo sumnja. Pre nego sam naišao na kunića, video sam jedno od vaših čudovišta kako pije na potoku."
"Srčući?"
"Da." "Ne srkati piće, to je Zakon. Mnoge nakaze mare za Zakon, ah? Kada Moreaua nema blizu..."
"To je bila nakaza koja me progonila."
"Naravno",reče Montgomery."To je upravo ponašanje mesoždera. Nakon ubijanja piju radi okusa krvi. Kako je izgledala nakaza?", nastavio je. "Hoćeš li je moći prepoznati?''Zurio je oko nas, stojeći raskrečen preko kaše od mrtvog kunića, pretražujući očima sene i zaslone zelenila, skrovišta i zasede u šumi koja nas je opkoljavala.`
`Okus krvi", reče ponovno.
Izvadio je pištolj ispitujući metke i vratio ga nazad. Tada je počeo čupkati svoju obešenu usnu.
"Mislim da bih trebao prepoznati nakazu", rekoh. Omamio sam ga.Trebao bi imati lepe modrice na čelu."
"Ali tada bi morali dokazivati da je on ubio kunića", reče Montgomery. "Voleo bih da ih nikada nisam doveo"
Trebao sam nastaviti, ali je on stajao na mestu razmišljajući o kuniću koji je bio razmrcvaren na nerazrešen način. Do tada sam već došao na takvu udaljenost da su ostaci kunića bili skriveni.
"Dođi!", rekoh.
Trgnuo se i krenuo prema meni. "Vidiš", reče gotovo šapatom, "svi bi oni trebal imati usađenu misao da ne jedu ništa što trči po zemlji. Ako je neka nakaza slučajno okusila krv..." Na trenutak je zaćutao."Ne znam šta se moglo dogoditi?", reče sam sebi. Nakon pauze je nastavio "Napravio sam neki dan glupu stvar. Pokazao sam slugi kako oguliti i skuvati kunića.Čudno. Video sam kako liže ruke. To se nikada pre nije dogodilo! To moramo zaustaviti. Moram reći Moreauu."
Nije mogao razmišljati ni o čemu osim o povratku kući. Moreau je primio sfvar još ozbiljnije od Montgomeryja i ne moram reći da j na mene uticala njihov očigledna užasnutost.
"Moramo im dati primer", reče Moreau. "Uopšte ne sumnjam da je grešnik bio čovek-leopard.Alikako to možemo dokazati? Voleo bih, Montgomery, da si držao pod kontrolom svoju potrebu za mesom i da nisi uvodio te uzbuđujuće novotarije. Sada se zbog toga možemo naći u neprilici."
"Bio sam smešna budala", reče Montgomery."Ali stvar je napravljena i vi ste rekli da bi ih mogao uhvatiti, znate..."
"Moramo se sada pozabaviti time",reče Moreau."Pretpostavljam da, ako bilo šta krene naopako, M'ling se može brinuti o sebi?"
"Nisam baš tako siguran u M'linga", reče Montgomery.
"Mislim da bih ga trebao poznavati."
Posle podne smo Moreau, Montgomery, ja i M'ling krenuli preko ostrva, prema jazbinama u klisuri. Nas trojica smo bili naoružani.M'ling je nosio malu sekiricu, koju je koristio pri seči granja za vatru, i nekoliko namotaj ažice
Moreau je imao, prebačen preko ramena, ogromni govedarski rog.
"Videćeš okupljanje životinjskog naroda",reče Montgomery. "Ima se šta videti!"
Moreau putem nije rekao ni reči, ali je njegovo grubo,belo lice bilo mrzovoljno.
Prešli smo klanac, u kojem se isparavao potočić vrele vode i, sledeći zavojitu stazu kroz trstiku, došli smo do širokog prostora,u celosti prekrivenog gustom, prašnjavo žutom tvari,za koju verujem da je bio sumpor. Preko ruba brežuljka obraslog korovom, bljeskalo se more. Došli smo do neke vrste plitkog prirodnog amfiteatra i zaustavili se.Tada se Moreau oglasio rogom, prekinuvši pospani mir tropskog poslepodneva.Mora da je imao jaka pluća. Zvuk roga se pojačavao između vlastite jeke i na kraju je počeo probijati uši.
"Ah!", reče Moreau puštajući da zakrivljeni instrument opet padne na njegov bok.
Odmah se začula lomljava među žutom trstikom i zvuk glasova iz guste, zelene džungle oko močvare kroz koju sam trčao prethodnog dana. Tada su se, na tri ili četiri tačke na rubu sumpornog područja, pojavili groteskni likovi životinjskog naroda koji su žurili prema nama. Nisa mogao suzbiti nadolazeće užasavanje kada sam primetio kako jedan po jedan kaskaju među drvećem ili trstikom i dolaze teškim koracima preko vruće pare. Moreau i Montgomery su bili prilično mirni i tek sam silom prilika stajao uz njih.
Satir je stigao prvi, neobično nestvaran zbog sene koju je bacao i pare uzburkane njegovim kopitima. Iza njega je iz šipražja izašao monstruozni nespretnjaković, kombinacija konja i nosoroga,žvačući vlat trave pri dolasku. Zatim su se pojavili žena-svinja i dve žene-vukovi, iza njih veštica lisica-medved s crvenim očima na šiljastom crvenom licu,a za njima drugi. Svi su žurili.Kada su pristupili, počeli su se dodvoravati Moreau i pevati, gotovo ne vodeći računa jedan o drugome, delove druge polovine litanije Zakona."On je ruka koja ranjava, on je ruka koja leči", i tako redom. Kada su se približili na razmak od oko trideset metara, zaustavili su se klanjajući se na kolenima i laktovima, bacajuć usput belu prašinu po glavama.
Pokušajte zamisliti tu sliku! Nas trojica obučenih ljudi, s našim nakaznim pratiocem crna lica, stojimo na velikom prostoru žute prašine obasjane suncem, ispod sjajnog plavog neba, okruženi skvrčenim monstrumima koji su izvodili začudne pokrete. Neki od njih su izgledali gotovo kao ljudi s nežnim izrazima i gestama, neki kao bogalji,neki tako jako iskrivljeni kao da izlaze iz naših najstrašnijih snova. Uz to, visoke linije trstike u jednom smeru i gusti splet palmina drveća na drugoj strani,delili su nas od klanc s jazbinama, a na severu se nalazio magličasti obzor Pacifičkog oceana.
"Šezdeset dva,šezdeset tri", brojio je Moreau."Još četvorica."
"Ne vidim čoveka-leoparda", rekoh.
Tada se Moreau ponovno oglasio sa svojim velikim rogom,a na njegov zvuk se čitav životinjski narod počeo savijati i puzati u prašini. Tada se pojavio čovek-leopard.Šuljao se iz trstike, saginjući se do zemlje i pokušavajući se pridružiti, iza Moreauovih leđa, krugu bića koja su bacala prašinu.Poslednji je stigao mali majmunoliki čovek.Ranije pristigle životinje ugrejane i umorne od savijanja,zlokobno su ga pogledavale.
"Mir!", reče Moreau svojim čvrstim snažnim glasom i životinjski narod je seo na bedra i odmarao se od odavanja počasti.
"Gde je tumač Zakona?", reče Moreau, a dlakavo sivo čudovište pogne svoje lice u prašinu.
"Reci reči!", reče Moreau.
Odjednom su svi u klečećem položaju, njišući se s jedne na drugu stranu, stal bacat sumpor rukama-najpre desna ruka i šaka prašine, zatim leva. Počel s još jednom pevati svoju neobičnu litaniju. Kada su došl do"ne jesti meso ili perad, to je Zakon", Moreau je podigao svoju vitku, belu ruku.
"Stop!", zavikao je i nastala je apsolutna tišina. Mislim da su svi znali i bojali se onoga što će doći.Gledao sam naokolo njihova neobična lica. Kada sam ugledao njihovo preplašeno držanjei prikriveni strah u očima,čudio sam se kako sam ikada mogao verovati da su oni ljudi.
"Taj Zakon je bio prekršen!", rekao je Moreau."Niko ne može poeći",čulo se stvorenje bez lica sa srebrnom kosom. "Niko ne može pobeći", ponavljao je klečeći krug životinjskog naroda.
"ko je on?",zavikao je Moreau i gledao uokolo njihova lica, pucketajući bičem. Promatrao sam hijenu-svinju kako snuždeno gleda, a tako je radio i čovek-leopard. Moreau je zastao gledajući to stvorenje, koje je gmizalo prema njemusa sećanjem na strah od beskrajnog mučenja."ko je on?", ponovio je Moreau gromkim glasom. "Zao je onaj ko krši Zakon", pevao je tumač Zakona. Moreau je gledao u oči čoveka-leoparda i činilo se da kopa po samoj duši stvorenja.
"ko krši Zakon?", reče Moreau skrećući pogled sa žrtve i okrećući se prema nama.(Izgledalo mi je da u njegovom glasu čujem prizvuk trijumfa.)
"Vraća se u kuću boli!", vikali su svi. "Vraća se u kuću boli,o gospodaru!"
"Natrag u kuću boli, natrag u kuću boli", mumljao je čovek-majmun kao da mu se ideja svidela.
"Da ličuješ?", reče Moreau okrećući se natrag prema krivcu."Prijatelju moj, hej!"
Čovek-leopard,oslobođen Moreauova pogleda, uspravio se iz klečećeg položaja i, sa zažarenim očima i ogromnimo čnjacima koji su bljeskali ispod njegovih naboranih usana,skočio jeprema svom mučitelju. Uveren sam da ga je samo gubitak razuma ili neizdrživi strah mogao naterati na taj napad. Izgledalo je da se svih šezdeset čudovišta diglo protiv nas. Izvukao sam revolver. Dva lika su se sudarila. Video sam kako Moreau posrće od naleta čoveka-leoparda. Oko nas se čula besna vika i zavijanje.Svi su se brzo pokrenuli. Za trenutak sam pomislio da je to bila opšta pobuna. Besno lice čoveka-leoparda je bljesnulo pored moga kada ga je M'ling poterao. Video sam žute oči čoveka-hijene kako sjaje od uzbuđenja.Držao se kao da je odlučio da me napadne. I satir je zurio u mene preko zgrbljenih ramena hijene-svinje.Čuo sam prasak Moreauova pištolja i video ružičasti bljesak kako preleće preko gužve. Čitava gomila se okrenula u smeru od sjaja pucnja, pa je i mene povukla privlačn sil tog pokreta. Već sledećeg trenutka sam trčao u divljoj gomili u progonu za čovekom-leopardom.
To je sve što mogu određeno reći. Video sam kako je čovek-leopard udario Moreaua, a zatim se, dok sam bezglavo trčao, sve zavrtelo oko mene. M'ling je bio na čelu, progoneći begunca iz blizine. lza je, s obešenim jezikom i u velikim skokovima, trčala žena-vučica. Sledio je svinjski narod,skvičeći od uzbuđenja,i dva čoveka-goveda u belim zavojima. Tek iza svih je sledio Moreauu gomili životinjskog naroda, s nakrivljeni slamnatim šeširom širokog oboda, revolverom u ruci i stršećom,slabašnom, belom kosom. Pored mene je trčala hijena-svinja održavajući korak i prikriveno me gledajući svojim zlobnim očima, a drugi su dolazili iza nas brbljajući i vičući.Čovek-leopard je napredovao probijajući put kroz dugačku trstiku koja se vraćala nazad kada bi on prošao.Režao je M'lingu u lice. Našli smo izgaženu stazu kada smo stigli do šipražja. Progon je nastavljen kroz šipražje još pola kilometra, a zatim je zaronio u gusto zelenilo koje je jako usporavalo naše kretanje, iako smo bili u gomili. Lišće nas je udaralo u lice, vlaknaste puzavice su nas lovile ispod brade ili su nam se omatale oko naših bokova a trnovite biljke su se zabadale u našu izderanu odeć i naše meso-
Hodao je na sve ćetiri kroz ovo", dahtao je Moreau sada tačno ispred mene.
"Niko ne može pobeći", reče vuk-medved, smejući mi se u lice,uzbuđen od lova. Odjednom smo se našli između stenja i videli stvorenje kako lagano trči na sve četiri i reži na nas preko ramena. Na to je vučji narod počeo uzbuđeno zavijati.Stvorenje je jo šbilo obučen i naudaljenosti je njegovo lice izgledalo ljudski ali njegovo držanje na sve četiri noge je bilo mačje,a pritajeno spuštena ramena tipična za lovljenu životinju.Skakao je preko nekih bodljikavih grmova sa žutim cvetovima koji su ga prikrivali. M' ling je bio na pola puta do njega.
Mnogi od nas su već izgubili početnu brzinu, pa su sekretali dužim i polaganim koracima. Dok smo prelazili otvoreni prostor, video sam da se proganjanje raširilo odstupa u liniju. Hijena-svinja je trčala tik uz mene,promatrajući me pritom i nabirući gubicu u režeći smeh.Na rubu stenja, primećujući da stiže na brežuljak, na kojem mi se prišuljao u noći mog dolaska,čovek-leopard je skrenuo u nisko raslinje, ali je Montgomery primetio njegov manevar i krenuo za njim. I tako, dašćući,sudarajući se s kamenjem, izboden od trnja, zadržavan od paprati i trske, pomagao sam progoniti čoveka leoparda koji je prekršio Zakon, dok je hijena-svinja trčala meni uz bok, divljački se smejući. Posrtao sam, vrelo mi se u glavii srce mi je udaralo u rebra. Bio sam smrtno umoran i više se nisam usudio izgubiti vezu s progoniteljima, jer bih se inače našao sam s tim strašnim pratiocem. Teturao sam napred usprkos beskrajnom umoru i zagušljivoj vrućin itropskog poslpodneva.
Konačno je žestina lova popustila. Sterali smo nesretnog divljaka- Moreau nas je s bičem u ruci nateravao u nepravilnoj liniji i sada smo lagano napredovali vičući jedan na drugoga i stežući obruč oko žrtve. On se bešumno kretao i bio je nevidljiv u grmlju,kroz koje sam bežao od njega za vrieme ponoćnog progona.
"Polako!", vikao je Moreau. "Polako!"
Krajevi linije su se savijali oko gustog niskog raslinj i stezali oko nakaze.
"Nemojte nagliti!",čuo se Montgomeryjev glas iz gustiša.
Nalazio sam se na kosin iznad grmlja. Montgomery i Moreausu udarali dole na plaži. Polako smo napredovali kroz isprepletenu mrežu grana i lišća.Šipražje je bilo tiho."Natrag u kuću boli, u kuću boli, u kuću boli!", zavijao je glas majmunolikog čoveka dvadesetak metara dalje. Kada sam to čuo, oprostio sam nesretniku sav strah koji je uterao u mene.Čuo sam kako pucketaju grančice i grane šibaju pod teškim korakom konja-nosoroga s moje desne strane. Tada sam odjednom, kroz zeleni poligon u polumraku, ispod bujnog raslinja ugledao stvorenje koje sm lovili.Stao sam. Zgrčio se što je više mogao, a njegove svetleće zelene oči su me gledale preko ramena.Može izgledati čudno ta proturečnost u meni i ne mogu je objasniti, ali odjednom, gledajući to stvorenje u savršenom životinjskomdržanju,sa svetlećim očima i nesavršenim ljudskim licem, iskrivljenim od užasa, shvatio sam njegovu ljudskost. Sledećeg trenutka će ga videti drugi progonitelji i bće nadvladan i zarobljen i opet će doživeti užasno mučenje u ograđenom prostoru. Odjednom sam izvukao revolver,uperio ga između njegovih užasnutih očiju i pucao. Kada sam to učinio, hijena-svinja je ugledala stvorenje i bacila se na njega sa Žestokim uzvikom, zabadajući svoje žedne zube učovekov vrat.Svugde oko mene čulo se njihanje i pucketanje raslinja pod navalom životinjskog naroda.Pojavljivalo se jedno lice za drugim.
"Nemoj ga ubiti Prendick!", vikao je Moreau. "Nemoj ga ubiti." Video sam ga kako se pognuto probija ispod lišća velike paprati.
Sledećeg trenutka je drškom biča oterao hijenu-svinju i zajedno s Montgomeryjem je držao na udaljenosti uzbuđeni mesožderski životinjski narod, a posebno M'linga,od tela koje je još podrhtavalo. Biće sive kose je njuškalo telo pod mojom rukom. Ostale životinje su me gurale životinjskom žestinom da mogu pogledati izbliza.
"Do biesa Prendick!",reče Moreau. "Želeo sam ga." "Ža omi je", odgovorio sam, iako mi zapravo nije bilo žao. "To je bilo poriv trenutka." Osećao sam se bolesno od napora i uzbuđenja. Okrenuo sam se i probio put izvan gomile životinjskog naroda. Krenuo sam uz brdo sam, prema višem delu pobrežja.Čuo sam kako trojica u belo umotanih ljudi goveda, vuku žrtvu prema vodi, dok je Moreau uzvikivao zapovedi.
Sada mi je bilo lako biti sam.Životinjski narod je pokazivao sasvim ljudsku radoznalost za mrtvo telo i sledilo ga je u gustoj gomili, njuškajući i režeći na njega,dok su ga ljudi-goveda vukli dole prema plaži. Došao sam do rta i promatrao Ijude-goveda, crne nasuprot večernje mnebu, kako vuku teško telo prema moru. Um mi je kao val preplavila svest o neizrecivoj besciljnosti događanja na ostrvu. Na plaži, između stena ispod mene, su se nalazili: majmunoliki čovek, hijena-svinja i nekoliko drugih iz životinjskog naroda, stojeći oko Montgomeryja i Moreaua. Svi su bili još jako uzbuđeni i nastavili su svoje dosadno izražavanje lojalnosti Zakonu. Sada sam osetio potpunu uverenost da je hijena-svinja bila umešana u ubistvo kunića. Prevladalo me čudno uverenje da osim grubosti linija i ružnoće oblika, pred sobom imam čitavu sliku ljudskog života u minijaturi, splet instinkta, razuma i sudbine u njihovom najjednostavnijem obliku. Leopardu se dogodilo da propadne: u tome je bila sva razlika.
Jadni nesretnik!Jadni nesretnici. Počeo sam uviđati lošiju stranu Moreauove okrutnosti. Ranije nisam razmišljao o bolu i muci koje su te jadne žrtve doživljavale nakon što su izašle iz Moreauovih ruku. Drhtao sam samo na dane stvarnog mučenja u ograđenom prostoru, ali to mi je sada izgledalo tek kao manji deo mučenja. Ranije su oni bili životinje s instinktima potpuno prilagođenima okruženju i sretni kao što samo živa bića mogu biti. Sada su se zapleli u lance čovečanstva,živeli su u strahu koji nikada ne nestaje,brinuli se o Zakonu koji nisu mogli shvatiti. Njihova prividna ljudska egzistencija je počela u agoniji kao unutrašnja borba i strah od Moreaua. Zašto sve to? Mučila me lakomislenost svega toga.
Da je Moreau imao neki razuma cilj, mogao bih osetiti barem malo simpatije prema njemu. Inače nisam baš tako osetljiv na bol. Mogao bih mučak malo oprostiti da mu je motiv bila samo mržnja. Ali on je bio tako neodgovoran,tako krajnje neobziran! Njegova radoznalost, njegova luda, besciljna istraživanja su ga vukla napred. Bića su bila izbačena u divljinu, na otprilike godinu dana, da se bore, posrću, pate i konačno bolno umru. Bili su nesretni u sebi. Stara životinjska mržnja ih je pokretala da prete jedni drugima, a Zakon ih je zadržavao od kratke žestoke borbe i konačnog kraja njihovih prirodnih neprijateljstava.Tih se dana moj strah od životinjskog naroda združio s mojim strahom od Moreaua. Zapao sam u bolesno stanje, duboko i trajno, različito od straha koje je ostavilo trajne ožiljke u mom umu. Moram priznati da sam izgubio veru u zdravlje sveta kada sam video bolni nered na ovom ostrvu. Slepa sudbina, golemi nemilosrdni mehanizam.Izgledalo je da reže i oblikuje tvorevinu postojanja i ja, Moreau (sa svojom strašću za istraživanjem), Montgomery (sa svojom strašću za pićem),životinjski narod sa svojim instinktima i umnimo graničenjima, bili smo gaženi nemilosrdno, neizbežno,usred beskrajne složenosti njenih nezaustavljivih kotača.Ali to stanj nije se pojavilo odjednom. Zaista mislim da sam malo požurio govoreći o njemu.
Začulo se kucanje na vratima i razvučeni naglasak M'lingova govora. Stavio sam u džep revolveri, držeći rukuna njemu, otvorio mu.
"Dobro jutro gospodine",reče donoseći uz uobičajeni biljni doručak, slabo kuvanog kunića. Montgomery ga je sledio. Njegovo je nemirno oko uhvatilo položa moje ruke pa se nasmejao.
Puma je taj dan ostavljena da zaceli, ali Moreau koji je imao neobično usamljeničke običaje, nije nam se pridružio.Razgovarao sam s Montgomeryjem raščistim svoje ideje o načinu života životinjskog naroda.Želeo sam saznati kako zadržavaju taneljudska čudovišta da ne napadnu Moreaua i Montgomeryja i da ne razderu jedni druge.Objasnio mi je da njihova relativna sigurnost proizlazi iz ograničenog umnog ustroja tih čudovišta.Usprkos povećanoj inteligenciji i sklonosti buđenju njihovih životinjskih nagona,postojale su određene čvrste ideje,koje im je Moreau usadio u um, a koje su apsolutno vezivale njihovu maštu. Bili su stvarno hipnotizovani.Rečeno im je da su neke stvari nemoguće, da se neke stvari ne smeju raditi i te zabrane su bile utkane u tkivo njihovih umova.Tako je izbegnuta mogućnost i neposlušnosti ili rasprave.
Međutim,neke stvari kod kojih je stari instinkt bi u suprotnosti s Moreauovim interesom, nisu bile u tako stabilnom stanju. Niz namera nazvanih Zakon (već sam ga čuo izgovorenog), borio se u njihovim umovima s duboko ukorenjenim, stalnim pobunjeničkim porivima životinjske prirode. Shvatio sam da su oni taj Zakon stalno ponavljali i uvek kršili. I Montgomery i Moreau su pokazivali posebnu brigu da ne upoznaju okus krvi. Bojali su se neizbežnih pobuda ako bi ju okusili. Montgomery je rekao da je uticaj Zakona, posebno životinjskim narodom mačjeg porekla, jako slabio dolaskom noći.Tada je u njima bio najjači životinjski poriv i pustolovni duh se u njima budio dolaskom mraka i tada su se usuđivali na stvari za koje je izgledalo da o njima danju nisu ni sanjali.Tome sam dugovao prikradanje čoveka-leoparda u noći mog dolaska. Tokom tih prvih dana mog boravka, kršili su Zakon prikriveno i to tek dolaskom noći. Na dnevnom svetlu je vladao ugodaj poštivanja mnogobrojnih zabrana.Sada možda mogu dati nekoliko opštih podataka o ostrvu i životinjskom narodu. Ostrvo je imalo nepravilan vanjski oblik i nije se visoko izdizao iznad prostranog mora i imao je,pretpostavljam, ukupnu površin od deset ili dvanaest četvornih kilometara.Bio je vulkanskog porekla i obrubljen s tri strane koraljnim grebenima. Na severu je na nekoliko mesta ispuštao pare i imao je nekoliko toplih izvora koji su bili jedini tragovi sila koje su ga davno stvorile. Ponekad se osetilo slabo podrhtavanje zbog potresa, a ponekad su uzdižuće spirale dima postajale nemirne od naleta pare, i to je bilo sve. Kako me Montgomery obavestio, stanovništvo je brojilo više od šezdeset tih čudnih Moreauovih proizvoda, ne računajući manja čudovišta koja su živela u niskom raslinju i nisu imala ljudski oblik.
-Opis u potpunosti odgovara Nobleovom otoku-C. E. P.
Sveukupno ih je stvorio oko sto dvadeset, ali su mnogi od njih umrli, a drugi, poput pužućeg bića bez nogu o kojemmi je pričao, doživeli su nasilan kraj. Montgomery je rekao da oni imaju i potomke, ali da najčešće umiru. Dok su živeli, Moreau ih je uzimao i davao im ljudski oblik. Nije postojao dokaz o nasleđu unesenih ljudskih karakteristika. Zenke su bile malobrojnije od mužjaka i podvrgnute prikrivenom progonu, usprkos tome što je Zakon propisivao monogamiju.
Bilo bi mi nemoguće opisati životinjski narod u detalje. Očimi nisu bile izvežbane za detalje i na nesreću nisam znao crtati. Možda je najupečatljiviji u njihovoj pojavi bio nesrazmer između nogu i dužine tela. Naša predodžba o skladnosti je tako relativna. Oči su mi se prilagodile na njihove oblike i na kraju sam podlegao njihovom uveravanju da su moja duga bedra nezgrapna. Druga tačka bilo je istureno držanje glave i nezgrapna, neljudska zakrivljenost kičme. Čak je i majmunolikom čoveku nedostajala ta unutrašnja zakrivljenost leđa koja ljudski lik čini tako skladnim. Većini su ramena bila nezgrapno zgrbljena, a kratke ruke su im opušteno visile. Neki od njih su bili jako dlakavi, barem do kraja mog boravka na ostrvu.
Naredna je najočiglednija deformacija bila na njihovim licima. Većina je imala isturenu donju čeljust, nakazne uši i široke izbočene nosove, vrlo gustu ili vrlo čekinjavu dlaku i često vrlo neobično smeštene i neobično obojene oči. Nijedan se nije mogao smejati, iako je čovekoliki majmun zveketavo kikotao. Osim tih opštih karakteristika, glave su imale malo zajedničkog. Svako je zadržao osobine svoje vrste. Ljudske značajke su iskrivile, ali ne i sakrile leoparda,govedo ili krmaču, odnosno drugu životinju ili životinje od kojih su ta stvorenja napravljena. Glasovi su im se,također, krajnje razlikovali. Ruke su uvek bile deformisane i, iako su me neki neočekivano iznenadili ljudskom pojavom, gotovo nijedan od njih nije imao puni broj prstiju koji su bili nezgrapni oko noktiju i nedostajao im je oset dodira.
Najupečatljivijiljudi-životinje bili su moj čovjek-leopard i stvorenja napravljena od hijene i svinje. Veća od njih bila su tri čoveka-bika koja su povukla čamac. Zatim je dolazio čovek srebrne kose koji je tumačio Zakon, M'ling i satir-mešavina majmuna i koze.Postojala su tri čoveka-svinje i jedna žena-svinja,žena-nosorog i nekoliko drugih ženki čije poreklo nisam mogao utvrditi. Bilo je i nekoliko vučjih stvorenja, buldog i bernardinac. Već sam opisao čoveka-majmuna,a postojala je i posebno odvratna upravo smrdljiva stara žena napravljena od lisice i medveda koju sam mrzeo od početka. Za nju se tvrdilo da je strastvena zagovornica Zakona.Manja stvorenja su zasigurn bila pegava mladunčad kao i moje malo stvorenje slično ljenivcu. Ali dosta je nabrajanja.
U početku sam se užasno bojao nakaza, osećajući suviše jasno da su one još uvek bile zveri, ali postupno sam se naviknuo na njih,štaviše, na mene je uticala Montgomeryjeva sklonost prema njima. On je s njima bio dovoljno dugo da ih smatra normalnim ljudskim bićima.Dani koje je proveo u Londonu izgledali su mu kao daleka prošlost. Samo jednom godišnje, ili tako nekako, odlazio je u Afriku pogađati se s Moreauovim agentom koji je tamo trgovao sa životinjama. Na tom putu teško da je, u pomorskim španskim selima s mešanim stanovništvom,mogao sresti ugodne predstavnike ljudske vrste. Posada lađe, rekao mi je, u početku mu je izgledala jednako neobično ka ošto su ljudi-životinje izgledali meni-neprirodno dugih nogu, plosnatih lica, izbočenih čela,sumnjičavi,opasni i bezosećajni Ustvari, on nije voleo ljude. Srce mu se zagrejalo za mene, kako je mislio, jer mi je spasio život.Čak sam pomišljao da je imao potajnu prema nekima od tih izmenjenih nakaza,poročnu simpatiju za neke od njihovih postupaka, ali da mi je to u početku pokušao prikriti.
M'ling,čovek crnog lica, Montgomeryjev pratilac i prvi predstavnik životinjskog naroda kojega sam sreo, nije živeo s ostalima na ostrvu, nego u maloj nastambi iza ograđenog prostora. Stvorenje jedva da je bilo toliko inteligentno koliko i majmunoliki čovek, ali je bilo prilagodljivije i imalo je najljudskiji izgled u čitavom životinjskom narodu. Montgomery ga je izvežbao u pripremanju hrane, kao i za obavljanje svih običnih kućanskih poslova koje su mu bili potrebni. To je bio složeni trofej Moreauove užasne veštine-medved s primesama psa i goveda i najbolje obrađen od svih storenja. Odnosio se prema Montgomeryju s neobičnom nežnošću i privrženošću. Kada bi on to primetio, tapšao bi ga, nazivao ga napola pogrdnim, napola šaljivim imenima i tako ga terao na oduševljeno poskakivanje.Ponekad se prema njemu loše odnosio,naročito kada je pio viski. Gurao ga je, udarao i bacao na njega kamenje ili svetleće fitilje. Ali,bilo da ga je tretirao dobro ili loše,stvorenje nije volelo ništa tako jako, kao biti pored njega.Rekao sam da sam se privikao na životinjski narod i da su hiljade stvari, koje su mi izgledale neprirodne i odbojne, ubrzo za mene postale prirodne i uobičajene.Pretpostavljam da sve postojeće dobiva boju prema prosečnoj boji okruženja. Montgomery i Moreau su bili previše posebni i posebno da bih mogao dobro utvrditi moj opši utisak o čovečnosti.Kada bih video nekoga od tih nespretnih stvorenja goveđeg oblika koji su uz teški napor vukli čamac kroz raslinje, zatekao sam se kako se pitam,prisećajući se s teškoćom, koliko se oni razlikuju od nekih stvarno ljudskih fizičkih radnika koji su se umorno vukli kući nakon rada. Ili, susrevši mešanku lisice i medveda lukava lica, neobično ljudsku u njenom mudrovanju,čak sam zamišljao da sam je ranije sreo u nekom gradskom prolazu.
Ponekad bi mi se njihove životinjske značajke ukazale izvan svake sumnje ili opovrgavanja. Ružni čovek,zgrbljeni ljudski divljak po izgledu, koji čuči u otvoru jedne od jazbina, ispružio bi ruke i zevnuo, pokazujući iznenadno zastrašujuće prednje zube, oštre kao makaze i sabljaste očnjake, oštre i sjajne poput noževa. Ili bih u nekom uskom prolazu, gledajući s prolaznom milošću u očineki gipki ženski lik umotan u belo, odjednom video (s grčevitom odvratnošću da ima zenice poput raspora, ili bih pogledavši prema dole uočio iskrivljene nokte kojima je pridržavala bezobličnu krpu oko sebe. Zanimljivo je uzgred, radi čega sam upravo nesposoban pričati, da su takva stvorenja, mislim ženska, prvih dana mog boravka pokazivala instinktivan osećaj vlastite odbojne nezgrapnosti i više nego ljudski odnos spram pristojnosti i prikrivanju preteranim oblačenjem.
KAKO ŽIVOTINJSKI NAROD KUŠA KRV
Neiskustvo kao pisca me izneverilo i gubim nit priče. Nakon doručka Montogomery me poveo preko ostrva da vidim izvore plina i tople vode gde sam gacao prethodnog dana. Obojica smo nosili bičeve i napunjene revolvere Doksmo prolazili kroz lisnatu džunglu, začuli smo skvičanje kunića. Zaustavili smo se i slušali, ali ih više nismo čuli. Nastavili smo po put i zaboravili na taj događaj. Montgomery je prizvao moj pažnj s nekim sitnim ružičastim životinjicama s dugačkim stražnjim nogama, koje su došle skačući kroz nisko raslinje. Rekao mi je da su to stvorenja, napravljena od potomstva životinjskog naroda, koja je izmislio Moreau. Zamišljao je da bi oni mogli poslužiti kao meso, ali im je njihova narav slična kunićima, koji imaju običaj da proždiru svoje mlade,tu nameru učinila neprikladnom. Već sam ranije sreo neka od tih stvorenja-jednom za vreme mog bega po mesečini od čoveka-leoparda i jednom dok me Moreau progonio prethodnog dana. Slučajno je jedan od njih,skačući da bi nas izbegao, upao u rupu nastalu od koriena drveta oborenog vetrom.Pre nego se uspeo izvući, mi smo ga ulovili. Frktao je kao mačka, grebao i snažno se koprcao stražnjim nogama, pa nas je čak pokušao ugristi, ali su njegovi zubi bili previše slabi da bi nam naudili više od bezbolnog štipanja. Izgledao mi je više kao ljupko malo stvorenje. Montgomery je izjavi da nikada nisu uništili travnjak kopanjem tunela i imali su vrlo zdrave navike. Mogu zamisliti da bi se moglo pokušati snjima zameniti obične kuniće u gospodskim parkovima.
Također smo, na našem putu, videli trupac oguljen u dugačkim trakama i duboko rascepljen. Montgomery me opozorio na to. "Nemojte grepsti koru drveća, to je Zakon", reče. "Baš njih briga za to!" Mislim da smo nakon toga sreli satira i majmunolikog čoveka. Satir je bio sjaja n primer za uspomenu na Moreauovu ulogu-njegovo lice ovčijeg izraza sličilo je tipu neuglađenog Hebreja. Glas muje bio hrapavo blejanje, a donji ekstremiteti su bili đavolji.Glodao je ljusku mahunarke dok je prolazio pokraj nas.
Obojica su pozdravili Montgomeryja.
"Hej!", rekoše. "Drugome s bičem!""Sada i treći ima bič", reče Montgomery. "Tako ćete bolje slušati!"
"Zar on nije stvoren?", reče majmunoliki čovek. "Rekao je da je bio stvoren."
Čovek sličan satiru me je radoznalo gledao. "Treći čovek s bičem,onaj koji hoda plačući u more i koji ima usko,belo lice."
"On ima dugački, tanki bič", reče Montgomery.
"On je krvario i plakao", reče satir. "Vi nikada ne krvarite ni ne plačete. Gospodari ne krvare i ne plaču." "Ollendorffski prosjače!", reče Montgomery. "Ti ćeškrvariti i plakati, ako ne budeš pazio!"
"On ima pet prstiju, on je pet-čovek kao i ja", reče majmunoliki čovek.
"Idemo dalje, Prendick", reče Montgomery primajući me za ruku. Pošao sam za njim.Satir i majmunoliki čovek su stajali promatrajući nas i međusobno raspravljajući.
"On ne govori ništa", reče satir."Ljudi imaju glasove."
"Jučer me pitao za jelo", reče majmunoliki čovek. "On nije znao."
Govorili su stvari koje nismo mogli čuti, ali se začuo smeh satira.
Na povratku smo naišli na mrtvog kunića. Crveno telo nesretne male životinje bilo je razderano na komade,mnoga rebra ogoljena i kičma neosporno izglodana.
Montgomery se zaustavio "Dobri Bože!", reče podižući nekoliko zdrobljenih kralježaka, da ih pobliže ispita.
"Dobri Bože!", ponovilo se. "Sta to može značiti?"
"Neki vaši mesožderi s seprisetili starih navika", rekao sam nakon stanke. "Ta kralježnica je bila skroz izgrižena."Stajao je zureći, bled i s iskrivljenim usnama. "To mi se ne svida", reče polako.
"Video sam nešto slično", rekoh,"prvog dana kada sam ovamo došao."
"Do đavola!Šta je to bilo?"
"Kuniću je glava bila istrgnuta."
"Onoga dana kada si došao?"
"Onoga dana kada sam došao. U niskom raslinju iza ograđenog prostora kada sam naveče izašao. Glava je bila potpuno otkinuta uvrtanjem.
"Ispustio je dugačak i dubok zvižduk.
"I štoa više, mislim da znam koja je od vaših nakaza to napravila. Znaš, to je samo sumnja. Pre nego sam naišao na kunića, video sam jedno od vaših čudovišta kako pije na potoku."
"Srčući?"
"Da." "Ne srkati piće, to je Zakon. Mnoge nakaze mare za Zakon, ah? Kada Moreaua nema blizu..."
"To je bila nakaza koja me progonila."
"Naravno",reče Montgomery."To je upravo ponašanje mesoždera. Nakon ubijanja piju radi okusa krvi. Kako je izgledala nakaza?", nastavio je. "Hoćeš li je moći prepoznati?''Zurio je oko nas, stojeći raskrečen preko kaše od mrtvog kunića, pretražujući očima sene i zaslone zelenila, skrovišta i zasede u šumi koja nas je opkoljavala.`
`Okus krvi", reče ponovno.
Izvadio je pištolj ispitujući metke i vratio ga nazad. Tada je počeo čupkati svoju obešenu usnu.
"Mislim da bih trebao prepoznati nakazu", rekoh. Omamio sam ga.Trebao bi imati lepe modrice na čelu."
"Ali tada bi morali dokazivati da je on ubio kunića", reče Montgomery. "Voleo bih da ih nikada nisam doveo"
Trebao sam nastaviti, ali je on stajao na mestu razmišljajući o kuniću koji je bio razmrcvaren na nerazrešen način. Do tada sam već došao na takvu udaljenost da su ostaci kunića bili skriveni.
"Dođi!", rekoh.
Trgnuo se i krenuo prema meni. "Vidiš", reče gotovo šapatom, "svi bi oni trebal imati usađenu misao da ne jedu ništa što trči po zemlji. Ako je neka nakaza slučajno okusila krv..." Na trenutak je zaćutao."Ne znam šta se moglo dogoditi?", reče sam sebi. Nakon pauze je nastavio "Napravio sam neki dan glupu stvar. Pokazao sam slugi kako oguliti i skuvati kunića.Čudno. Video sam kako liže ruke. To se nikada pre nije dogodilo! To moramo zaustaviti. Moram reći Moreauu."
Nije mogao razmišljati ni o čemu osim o povratku kući. Moreau je primio sfvar još ozbiljnije od Montgomeryja i ne moram reći da j na mene uticala njihov očigledna užasnutost.
"Moramo im dati primer", reče Moreau. "Uopšte ne sumnjam da je grešnik bio čovek-leopard.Alikako to možemo dokazati? Voleo bih, Montgomery, da si držao pod kontrolom svoju potrebu za mesom i da nisi uvodio te uzbuđujuće novotarije. Sada se zbog toga možemo naći u neprilici."
"Bio sam smešna budala", reče Montgomery."Ali stvar je napravljena i vi ste rekli da bi ih mogao uhvatiti, znate..."
"Moramo se sada pozabaviti time",reče Moreau."Pretpostavljam da, ako bilo šta krene naopako, M'ling se može brinuti o sebi?"
"Nisam baš tako siguran u M'linga", reče Montgomery.
"Mislim da bih ga trebao poznavati."
Posle podne smo Moreau, Montgomery, ja i M'ling krenuli preko ostrva, prema jazbinama u klisuri. Nas trojica smo bili naoružani.M'ling je nosio malu sekiricu, koju je koristio pri seči granja za vatru, i nekoliko namotaj ažice
Moreau je imao, prebačen preko ramena, ogromni govedarski rog.
"Videćeš okupljanje životinjskog naroda",reče Montgomery. "Ima se šta videti!"
Moreau putem nije rekao ni reči, ali je njegovo grubo,belo lice bilo mrzovoljno.
Prešli smo klanac, u kojem se isparavao potočić vrele vode i, sledeći zavojitu stazu kroz trstiku, došli smo do širokog prostora,u celosti prekrivenog gustom, prašnjavo žutom tvari,za koju verujem da je bio sumpor. Preko ruba brežuljka obraslog korovom, bljeskalo se more. Došli smo do neke vrste plitkog prirodnog amfiteatra i zaustavili se.Tada se Moreau oglasio rogom, prekinuvši pospani mir tropskog poslepodneva.Mora da je imao jaka pluća. Zvuk roga se pojačavao između vlastite jeke i na kraju je počeo probijati uši.
"Ah!", reče Moreau puštajući da zakrivljeni instrument opet padne na njegov bok.
Odmah se začula lomljava među žutom trstikom i zvuk glasova iz guste, zelene džungle oko močvare kroz koju sam trčao prethodnog dana. Tada su se, na tri ili četiri tačke na rubu sumpornog područja, pojavili groteskni likovi životinjskog naroda koji su žurili prema nama. Nisa mogao suzbiti nadolazeće užasavanje kada sam primetio kako jedan po jedan kaskaju među drvećem ili trstikom i dolaze teškim koracima preko vruće pare. Moreau i Montgomery su bili prilično mirni i tek sam silom prilika stajao uz njih.
Satir je stigao prvi, neobično nestvaran zbog sene koju je bacao i pare uzburkane njegovim kopitima. Iza njega je iz šipražja izašao monstruozni nespretnjaković, kombinacija konja i nosoroga,žvačući vlat trave pri dolasku. Zatim su se pojavili žena-svinja i dve žene-vukovi, iza njih veštica lisica-medved s crvenim očima na šiljastom crvenom licu,a za njima drugi. Svi su žurili.Kada su pristupili, počeli su se dodvoravati Moreau i pevati, gotovo ne vodeći računa jedan o drugome, delove druge polovine litanije Zakona."On je ruka koja ranjava, on je ruka koja leči", i tako redom. Kada su se približili na razmak od oko trideset metara, zaustavili su se klanjajući se na kolenima i laktovima, bacajuć usput belu prašinu po glavama.
Pokušajte zamisliti tu sliku! Nas trojica obučenih ljudi, s našim nakaznim pratiocem crna lica, stojimo na velikom prostoru žute prašine obasjane suncem, ispod sjajnog plavog neba, okruženi skvrčenim monstrumima koji su izvodili začudne pokrete. Neki od njih su izgledali gotovo kao ljudi s nežnim izrazima i gestama, neki kao bogalji,neki tako jako iskrivljeni kao da izlaze iz naših najstrašnijih snova. Uz to, visoke linije trstike u jednom smeru i gusti splet palmina drveća na drugoj strani,delili su nas od klanc s jazbinama, a na severu se nalazio magličasti obzor Pacifičkog oceana.
"Šezdeset dva,šezdeset tri", brojio je Moreau."Još četvorica."
"Ne vidim čoveka-leoparda", rekoh.
Tada se Moreau ponovno oglasio sa svojim velikim rogom,a na njegov zvuk se čitav životinjski narod počeo savijati i puzati u prašini. Tada se pojavio čovek-leopard.Šuljao se iz trstike, saginjući se do zemlje i pokušavajući se pridružiti, iza Moreauovih leđa, krugu bića koja su bacala prašinu.Poslednji je stigao mali majmunoliki čovek.Ranije pristigle životinje ugrejane i umorne od savijanja,zlokobno su ga pogledavale.
"Mir!", reče Moreau svojim čvrstim snažnim glasom i životinjski narod je seo na bedra i odmarao se od odavanja počasti.
"Gde je tumač Zakona?", reče Moreau, a dlakavo sivo čudovište pogne svoje lice u prašinu.
"Reci reči!", reče Moreau.
Odjednom su svi u klečećem položaju, njišući se s jedne na drugu stranu, stal bacat sumpor rukama-najpre desna ruka i šaka prašine, zatim leva. Počel s još jednom pevati svoju neobičnu litaniju. Kada su došl do"ne jesti meso ili perad, to je Zakon", Moreau je podigao svoju vitku, belu ruku.
"Stop!", zavikao je i nastala je apsolutna tišina. Mislim da su svi znali i bojali se onoga što će doći.Gledao sam naokolo njihova neobična lica. Kada sam ugledao njihovo preplašeno držanjei prikriveni strah u očima,čudio sam se kako sam ikada mogao verovati da su oni ljudi.
"Taj Zakon je bio prekršen!", rekao je Moreau."Niko ne može poeći",čulo se stvorenje bez lica sa srebrnom kosom. "Niko ne može pobeći", ponavljao je klečeći krug životinjskog naroda.
"ko je on?",zavikao je Moreau i gledao uokolo njihova lica, pucketajući bičem. Promatrao sam hijenu-svinju kako snuždeno gleda, a tako je radio i čovek-leopard. Moreau je zastao gledajući to stvorenje, koje je gmizalo prema njemusa sećanjem na strah od beskrajnog mučenja."ko je on?", ponovio je Moreau gromkim glasom. "Zao je onaj ko krši Zakon", pevao je tumač Zakona. Moreau je gledao u oči čoveka-leoparda i činilo se da kopa po samoj duši stvorenja.
"ko krši Zakon?", reče Moreau skrećući pogled sa žrtve i okrećući se prema nama.(Izgledalo mi je da u njegovom glasu čujem prizvuk trijumfa.)
"Vraća se u kuću boli!", vikali su svi. "Vraća se u kuću boli,o gospodaru!"
"Natrag u kuću boli, natrag u kuću boli", mumljao je čovek-majmun kao da mu se ideja svidela.
"Da ličuješ?", reče Moreau okrećući se natrag prema krivcu."Prijatelju moj, hej!"
Čovek-leopard,oslobođen Moreauova pogleda, uspravio se iz klečećeg položaja i, sa zažarenim očima i ogromnimo čnjacima koji su bljeskali ispod njegovih naboranih usana,skočio jeprema svom mučitelju. Uveren sam da ga je samo gubitak razuma ili neizdrživi strah mogao naterati na taj napad. Izgledalo je da se svih šezdeset čudovišta diglo protiv nas. Izvukao sam revolver. Dva lika su se sudarila. Video sam kako Moreau posrće od naleta čoveka-leoparda. Oko nas se čula besna vika i zavijanje.Svi su se brzo pokrenuli. Za trenutak sam pomislio da je to bila opšta pobuna. Besno lice čoveka-leoparda je bljesnulo pored moga kada ga je M'ling poterao. Video sam žute oči čoveka-hijene kako sjaje od uzbuđenja.Držao se kao da je odlučio da me napadne. I satir je zurio u mene preko zgrbljenih ramena hijene-svinje.Čuo sam prasak Moreauova pištolja i video ružičasti bljesak kako preleće preko gužve. Čitava gomila se okrenula u smeru od sjaja pucnja, pa je i mene povukla privlačn sil tog pokreta. Već sledećeg trenutka sam trčao u divljoj gomili u progonu za čovekom-leopardom.
To je sve što mogu određeno reći. Video sam kako je čovek-leopard udario Moreaua, a zatim se, dok sam bezglavo trčao, sve zavrtelo oko mene. M'ling je bio na čelu, progoneći begunca iz blizine. lza je, s obešenim jezikom i u velikim skokovima, trčala žena-vučica. Sledio je svinjski narod,skvičeći od uzbuđenja,i dva čoveka-goveda u belim zavojima. Tek iza svih je sledio Moreauu gomili životinjskog naroda, s nakrivljeni slamnatim šeširom širokog oboda, revolverom u ruci i stršećom,slabašnom, belom kosom. Pored mene je trčala hijena-svinja održavajući korak i prikriveno me gledajući svojim zlobnim očima, a drugi su dolazili iza nas brbljajući i vičući.Čovek-leopard je napredovao probijajući put kroz dugačku trstiku koja se vraćala nazad kada bi on prošao.Režao je M'lingu u lice. Našli smo izgaženu stazu kada smo stigli do šipražja. Progon je nastavljen kroz šipražje još pola kilometra, a zatim je zaronio u gusto zelenilo koje je jako usporavalo naše kretanje, iako smo bili u gomili. Lišće nas je udaralo u lice, vlaknaste puzavice su nas lovile ispod brade ili su nam se omatale oko naših bokova a trnovite biljke su se zabadale u našu izderanu odeć i naše meso-
Hodao je na sve ćetiri kroz ovo", dahtao je Moreau sada tačno ispred mene.
"Niko ne može pobeći", reče vuk-medved, smejući mi se u lice,uzbuđen od lova. Odjednom smo se našli između stenja i videli stvorenje kako lagano trči na sve četiri i reži na nas preko ramena. Na to je vučji narod počeo uzbuđeno zavijati.Stvorenje je jo šbilo obučen i naudaljenosti je njegovo lice izgledalo ljudski ali njegovo držanje na sve četiri noge je bilo mačje,a pritajeno spuštena ramena tipična za lovljenu životinju.Skakao je preko nekih bodljikavih grmova sa žutim cvetovima koji su ga prikrivali. M' ling je bio na pola puta do njega.
Mnogi od nas su već izgubili početnu brzinu, pa su sekretali dužim i polaganim koracima. Dok smo prelazili otvoreni prostor, video sam da se proganjanje raširilo odstupa u liniju. Hijena-svinja je trčala tik uz mene,promatrajući me pritom i nabirući gubicu u režeći smeh.Na rubu stenja, primećujući da stiže na brežuljak, na kojem mi se prišuljao u noći mog dolaska,čovek-leopard je skrenuo u nisko raslinje, ali je Montgomery primetio njegov manevar i krenuo za njim. I tako, dašćući,sudarajući se s kamenjem, izboden od trnja, zadržavan od paprati i trske, pomagao sam progoniti čoveka leoparda koji je prekršio Zakon, dok je hijena-svinja trčala meni uz bok, divljački se smejući. Posrtao sam, vrelo mi se u glavii srce mi je udaralo u rebra. Bio sam smrtno umoran i više se nisam usudio izgubiti vezu s progoniteljima, jer bih se inače našao sam s tim strašnim pratiocem. Teturao sam napred usprkos beskrajnom umoru i zagušljivoj vrućin itropskog poslpodneva.
Konačno je žestina lova popustila. Sterali smo nesretnog divljaka- Moreau nas je s bičem u ruci nateravao u nepravilnoj liniji i sada smo lagano napredovali vičući jedan na drugoga i stežući obruč oko žrtve. On se bešumno kretao i bio je nevidljiv u grmlju,kroz koje sam bežao od njega za vrieme ponoćnog progona.
"Polako!", vikao je Moreau. "Polako!"
Krajevi linije su se savijali oko gustog niskog raslinj i stezali oko nakaze.
"Nemojte nagliti!",čuo se Montgomeryjev glas iz gustiša.
Nalazio sam se na kosin iznad grmlja. Montgomery i Moreausu udarali dole na plaži. Polako smo napredovali kroz isprepletenu mrežu grana i lišća.Šipražje je bilo tiho."Natrag u kuću boli, u kuću boli, u kuću boli!", zavijao je glas majmunolikog čoveka dvadesetak metara dalje. Kada sam to čuo, oprostio sam nesretniku sav strah koji je uterao u mene.Čuo sam kako pucketaju grančice i grane šibaju pod teškim korakom konja-nosoroga s moje desne strane. Tada sam odjednom, kroz zeleni poligon u polumraku, ispod bujnog raslinja ugledao stvorenje koje sm lovili.Stao sam. Zgrčio se što je više mogao, a njegove svetleće zelene oči su me gledale preko ramena.Može izgledati čudno ta proturečnost u meni i ne mogu je objasniti, ali odjednom, gledajući to stvorenje u savršenom životinjskomdržanju,sa svetlećim očima i nesavršenim ljudskim licem, iskrivljenim od užasa, shvatio sam njegovu ljudskost. Sledećeg trenutka će ga videti drugi progonitelji i bće nadvladan i zarobljen i opet će doživeti užasno mučenje u ograđenom prostoru. Odjednom sam izvukao revolver,uperio ga između njegovih užasnutih očiju i pucao. Kada sam to učinio, hijena-svinja je ugledala stvorenje i bacila se na njega sa Žestokim uzvikom, zabadajući svoje žedne zube učovekov vrat.Svugde oko mene čulo se njihanje i pucketanje raslinja pod navalom životinjskog naroda.Pojavljivalo se jedno lice za drugim.
"Nemoj ga ubiti Prendick!", vikao je Moreau. "Nemoj ga ubiti." Video sam ga kako se pognuto probija ispod lišća velike paprati.
Sledećeg trenutka je drškom biča oterao hijenu-svinju i zajedno s Montgomeryjem je držao na udaljenosti uzbuđeni mesožderski životinjski narod, a posebno M'linga,od tela koje je još podrhtavalo. Biće sive kose je njuškalo telo pod mojom rukom. Ostale životinje su me gurale životinjskom žestinom da mogu pogledati izbliza.
"Do biesa Prendick!",reče Moreau. "Želeo sam ga." "Ža omi je", odgovorio sam, iako mi zapravo nije bilo žao. "To je bilo poriv trenutka." Osećao sam se bolesno od napora i uzbuđenja. Okrenuo sam se i probio put izvan gomile životinjskog naroda. Krenuo sam uz brdo sam, prema višem delu pobrežja.Čuo sam kako trojica u belo umotanih ljudi goveda, vuku žrtvu prema vodi, dok je Moreau uzvikivao zapovedi.
Sada mi je bilo lako biti sam.Životinjski narod je pokazivao sasvim ljudsku radoznalost za mrtvo telo i sledilo ga je u gustoj gomili, njuškajući i režeći na njega,dok su ga ljudi-goveda vukli dole prema plaži. Došao sam do rta i promatrao Ijude-goveda, crne nasuprot večernje mnebu, kako vuku teško telo prema moru. Um mi je kao val preplavila svest o neizrecivoj besciljnosti događanja na ostrvu. Na plaži, između stena ispod mene, su se nalazili: majmunoliki čovek, hijena-svinja i nekoliko drugih iz životinjskog naroda, stojeći oko Montgomeryja i Moreaua. Svi su bili još jako uzbuđeni i nastavili su svoje dosadno izražavanje lojalnosti Zakonu. Sada sam osetio potpunu uverenost da je hijena-svinja bila umešana u ubistvo kunića. Prevladalo me čudno uverenje da osim grubosti linija i ružnoće oblika, pred sobom imam čitavu sliku ljudskog života u minijaturi, splet instinkta, razuma i sudbine u njihovom najjednostavnijem obliku. Leopardu se dogodilo da propadne: u tome je bila sva razlika.
Jadni nesretnik!Jadni nesretnici. Počeo sam uviđati lošiju stranu Moreauove okrutnosti. Ranije nisam razmišljao o bolu i muci koje su te jadne žrtve doživljavale nakon što su izašle iz Moreauovih ruku. Drhtao sam samo na dane stvarnog mučenja u ograđenom prostoru, ali to mi je sada izgledalo tek kao manji deo mučenja. Ranije su oni bili životinje s instinktima potpuno prilagođenima okruženju i sretni kao što samo živa bića mogu biti. Sada su se zapleli u lance čovečanstva,živeli su u strahu koji nikada ne nestaje,brinuli se o Zakonu koji nisu mogli shvatiti. Njihova prividna ljudska egzistencija je počela u agoniji kao unutrašnja borba i strah od Moreaua. Zašto sve to? Mučila me lakomislenost svega toga.
Da je Moreau imao neki razuma cilj, mogao bih osetiti barem malo simpatije prema njemu. Inače nisam baš tako osetljiv na bol. Mogao bih mučak malo oprostiti da mu je motiv bila samo mržnja. Ali on je bio tako neodgovoran,tako krajnje neobziran! Njegova radoznalost, njegova luda, besciljna istraživanja su ga vukla napred. Bića su bila izbačena u divljinu, na otprilike godinu dana, da se bore, posrću, pate i konačno bolno umru. Bili su nesretni u sebi. Stara životinjska mržnja ih je pokretala da prete jedni drugima, a Zakon ih je zadržavao od kratke žestoke borbe i konačnog kraja njihovih prirodnih neprijateljstava.Tih se dana moj strah od životinjskog naroda združio s mojim strahom od Moreaua. Zapao sam u bolesno stanje, duboko i trajno, različito od straha koje je ostavilo trajne ožiljke u mom umu. Moram priznati da sam izgubio veru u zdravlje sveta kada sam video bolni nered na ovom ostrvu. Slepa sudbina, golemi nemilosrdni mehanizam.Izgledalo je da reže i oblikuje tvorevinu postojanja i ja, Moreau (sa svojom strašću za istraživanjem), Montgomery (sa svojom strašću za pićem),životinjski narod sa svojim instinktima i umnimo graničenjima, bili smo gaženi nemilosrdno, neizbežno,usred beskrajne složenosti njenih nezaustavljivih kotača.Ali to stanj nije se pojavilo odjednom. Zaista mislim da sam malo požurio govoreći o njemu.
Нема коментара:
Постави коментар