17.
17. Džordž Poter sedi na ležaju u trećoj ćeliji u kratkom hodniku koji zaudara na mokraću i dezinfekciono sredstvo. Gleda kroz prozor na parking, koji je do maločas bio poprište velike gužve i još je pun ushodanog sveta. Ne okreće se na zvuk Džekovih koraka.Džek usput prolazi pored dva natpisa. JEDAN POZIV ZNAČI JEDAN POZIV, glasi prvi. SASTANCI D.O.A. PONEDELJKOM U 19:00, SASTANCI D.O.D. ČETVRTKOM U 20:00, poručuje drugi. Tu su i prašnjava česmica sa umivaonikom i prastari aparat za gašenje požara, koji je neki šaljivdžija obeležio sa SMEŠLJIVI GAS.
Džek stiže do rešetki ćelije i kuca kućnim ključem po jednoj. Poter se konačno okreće od prozora. I dalje u stanju pojačane percepcije koje prepoznaje kao odjek uticaja Teritorija, već na prvi pogled zna onu suštinsku istinu o čoveku. Odaju je utonule oči i tamne senke ispod njih; zapisana je na opuštenim obrazima i udubljenim slepoočnicama sa mrežom tananih vena; vidi je u preoštroj istaknutosti nosa.
"Zdravo, gospodine Poter", kaže. "Hteo bih da porazgovaram sa vama, ali moramo da bude brzi."
"Došli su po mene", primećuje Poter.
"Da."
"Možda je trebalo da ih pustite da me uzmu. Za tri ili čet'ri meseca, ionako bi isp'o iz trke."
Džek u džepu na grudima ima magnetnu karticu koju mu je dao Dejl, i upotrebljava je da otključa vrata ćelije. Čuje se oštro zujanje dok vrata tandrču po tračnici. Zujanje prestaje tek pošto je Džek uklonio ključ. Dole u zajedničkoj prostoriji, trebalo bi da je uključena zelena sijalica obeležena sa P.Ć. 3.
Džek ulazi i seda na ivicu ležaja. Sklonio je svoj privezak sa ključevima u džep, jer ne želi da miris metala pokvari miris ljiljana. "Kako ste ga dobili?"
Ne pitajući Džeka kako zna, Poter diže jednu krupnu, kvrgavu šaku - šaku stolara - i dodiruje stomak. Onda je pušta da padne. "Prvo se pojavio u stomaku. Pre pet godina. Poslušno sam pio tablete i prim'o injekcije. Bilo je to u La Rivijeru. Te stvari... čoveče, nema 'de nisam povrać'o. Na ulici, ma 'de god bi se zatek'o. Jednom sam se izbljuv'o u sopstvenom krevetu a da nisam ni znao da jesam. Sledećeg jutra sam se probudio sa bljuvotinom koja mi se sušila na grudima. Znaš li nešto o tome, sinko?"
Moja majka je imala rak", kaže Džek tiho. "Kada mi je bilo dvanaest godina. Onda se povukao."
"I živela je još pet godina?"
"Više."
"Imala je sreće", kaže Poter. "Al' na kraju je stig'o, zar ne?"
Džek potvrđuje.
Poter takođe klima glavom. Još nisu prijatelji, ali stvar ide u tom pravcu. Džek je oduvek tako radio.
"To sranje se uvuče i čeka", kaže mu Poter. "Moja teorija je da nikad stvarno ne nestane. U svakom slučaju, sa injekcijama je gotovo. I sa pilulama. Osim onih koje ubijaju bol. Ovamo sam doš'o da skončam."
"Zašto?" Ovo nije stvar koju Džek želi da zna, a vreme je kratko, ali to je njegova tehnika, i neće odustati od onoga što donosi rezultate samo zato par tikvana iz Državne policije dole čekaju da preuzmu njegovog momka. Dejl će morati da ih zadrži, kako zna i ume.
"Varoš mi se učinila u redu. A volim reku. Svaki dan odlazim na obalu. Volim da posmatram sunce na vodi. Ponekad razmišljam o svim poslovima koje sam radio - u Viskonsinu, Minesoti, Ilinoisu - a nekada ni o čemu posebno. Ima dana kada samo sedim na obali i uživam u miru."
"Čime ste se bavili, gospodine Poter?"
"Počeo sam kao stolar, isto kao Isus. Napredovao sam do građevinara, a onda sam i to prerast'o. Kada se to dogodi građevinaru, obično počne da se predstavlja kao preduzimač. Napravio sam tri-čet'ri miliona dolara, kupio 'kadilak', naš'o mladu žensku za izlaske petkom uveče. Fina mlada ženska. Razumna. Onda sam izgubio sve. Danas mi samo 'kadilak' nedostaje. Bolje me je služio nego ženska. Onda su mi saopštili loše vesti, i doš'o sam ovde."
Zagleda se u Džeka.
"Znaš šta ponekad pomislim? Da je Frenč Lending bliži nekom boljem svetu, 'de stvari izgledaju i mirišu bolje. I 'de su i ljudi možda bolji. Ne slažem se bog zna kako sa ljudima - nisam društvena osoba - al' to ne znači da ne osećam stvari. Imam u glavi tu ideju da još nije kasno biti pošten. Mislite da sam lud što tako mislim?"
"Ne", kaže mu Džek. "I sam iz otprilike istog razloga došao ovamo. Reći ću vam kako ja to vidim. Znate ono kad stavite tanko ćebe na prozor, pa se kroz njega i dalje vidi sunce?"
Džordž Poter ga posmatra očima koje su odjednom ispunjenje sjajem. Džek ne mora čak ni da dovrši misao, zbog čega mu je drago. Pronašao je talasnu dužinu - što mu gotovo uvek uspeva, jer je to njegov dar - i sada je vreme da pređe na posao.
"Vi zaista znate", kaže Poter jednostavno.
Džek klima glavom. "Znate zašto ste ovde?"
"Kažu da sam ubio dete one gospođe." Poter odmahuje glavom prema prozoru. "One što je držala konopac. Ali nisam. To je ono što ja znam."
"Za početak je dovoljno. Sada me saslušajte."
Džek za kratko vreme iznosi sled događaja zbog kojih je Poter završio u ćeliji. Dok Džek govori Poteru se mreška čelo, a krupne šake lome jedna drugu.
"Rejlsbek!" progovara na kraju. "Trebalo je da znam! Prokleto matoro njuškalo, samo nešto zapitkuje, te da li bi' igr'o karata, te da li bi' igr'o bilijara ili, šta ti ga ja znam, mica, za ime Božje! Samo da bi nešto pit'o. Matoro njuškalo..."
Nastavlja dalje u ovom stilu, i Džek ga neko vreme pušta da govori. Čak i da nema rak, ovaj stari momak bio je bez milosti izbačen iz poznatog poretka stvari, i potrebno mu je da se isprazni. Ako ga Džek prekine da bi uštedeo na vremenu, samo će ga ispustiti iz šaka. Teško je ostati strpljiv (kako li Dejl uspeva da zadrži ona dva dupeglavca? Džek ne želi ni da zna), ali je strpljenje neophodno. Ali kada Poter počinje da napada druge mete (na redu je Morti Fajn, kao i Rejlsbekov drugar Irv Tronberi), Džek ga ipak prekida.
"Stvar je u tome, gospodine Poter, da je Rejlsbek pratio nekoga do vaše sobe. Ne, pogrešno sam se izrazio. Rejlsbek je namamljen do vaše sobe."
Poter ne odgovara, već samo sedi i gleda u šake. Ali zato klima glavom. Star je, bolestan je i sve bolesniji, ali daleko od toga da je glup.
"Osoba koja je namamila Rejsbeka gotovo je sigurno ista osoba koja je ostavila fotografije ubijene dece u vašem ormanu."
"Ja', logično. A ako ima slike ubijene deca, onda je verovatno taj koji i' je i ubio."
"Tako je. Zato moram da se zapitam..."
Poter nestrpljivo odmahuje rukom. "Znam šta morate da se zapitate. Kome je ovde stalo da Čikago Potsi bude obešen za vrat. Il' za jajca."
"Tačno."
"Ne bi' da ti guram motku u paoke, sinko, al' ne mogu nikog da se setim."
"Ne?" Džek diže obrve. "Nikad niste poslovali u ovim krajevima, gradili kuću ili polagali teren za golf?"
Poter diže glavu i kezi se Džeku. "Naravno da jesam. Kako bi' inače znao koliko je ovde lepo? Naročito leti? Znate onaj deo grada što se zove Libertivil? I one 'starinske' ulice, Kamelot i Avalon na primer?"
Džek klima glavom.
"E, ja sam pola toga sagradio. Sedamdesetih godina. Tada je tu bio i taj momak... neki vaćaroš koga sam poznav'o iz Čikaga... il' sam mislio da ga poznajem... Je l' i on bio u poslu?" Čini se da sad Poter ispituje Potera. U svakom slučaju, kratko odmahuje glavom. "Ne pamtim. Nije ni važno, uostalom. Kako bi moglo da bude. Druškan već tada nije bio mlad, i mora da je odavno umro. Bilo je to jako davno."
Ali Džek, koji ispituje kao što Džeri Li Luis svira klavir, veruje da jeste važno. U obično neosvetljenom delu njegovog uma gde intuicija ima kancelariju, pale se svetla. Za sad tek poneko, ali se pale.
"Vaćaroš", kaže, kao da nikada nije čuo taj izraz. "Šta to znači?"
Poter mu upućuje kratak, nestrpljiv pogled. "Građanin koji... pa, ne baš građanin. Neko ko zna ljude sa vezama. Ili neko koga ljudi sa vezama ponekad pozovu. Znate ono: usluga za uslugu. Vaćaroš. Ne baš najlepša stvar na svetu."
Ne, razmišlja Džek, ali od vaćarenja možeš da zaradiš za fini 'kadilak', bolji i od fine ženske.
"Jesi li i sam bio vaćaroš, Džordže?" Vreme je da postane malo prisniji. Ovo nije pitanje koje bi mogao da postavi gospodinu Poteru.
"Možda", kaže Poter, posle kratkog razmišljanja. "Možda i jesam. Tamo u Čiju. U Čiju si morao da češkaš leđa i zalivaš kljunove ako si hteo da sklopiš velike poslove. Ne znam kako je tamo sada, ali je u ono vreme čist preduzimač bio siromašan preduzimač. Razumeš?"
Džek klima glavom.
"Najveći pos'o koji sam ikada sklopio bilo je stambeno naselje na Južnoj strani Čikaga. Baš k'o u onoj pesmi o rđavom, rđavom Liroju Braunu." Poter se škripavo kikoće. Na trenutak je zaboravio na rak, lažne optužbe i na to što su ga zamalo linčovali. Ponovo živi u prošlosti, i iako je možda pomalo prljava, bolja je od sadašnjosti - ležaja lancem zakačenog za zid, čelične klozetske šolje i raka koji mu se širi utrobom.
"Čoveče, taj je baš bio veliki, ozbiljno ti kažem. Brdo federalnog novca, ali su lokalne budže aminovale 'de će da završi. A ja i taj drugi momak trčali smo trku..."
Prekida priču, i širom otvorenih očiju gleda u Džeka. "Svetog mu sranja, šta si ti, čarobnjak?"
"Ne znam na šta misliš. Ja samo sedim ovde."
"Taj momak bio je isti onaj što se pojavio ovde. Vaćaroš!"
"Ne pratim te, Džordže." Ali misli da ga ipak prati. I mada počinje da se uzbuđuje, ne pokazuje to više nego kada mu je šankerica rekla za Kinderlingovu naviku da stiska nos.
"Verovatno nije ništa važno." kaže Poter. "Tip je imao puno razloga da mu tvoj sagovornik ne bude nimalo mio, ali ne mogu da verujem da je još živ. Danas bi imao više od osamdeset, za Boga miloga."
"Pričaj mi o njemu", kaže Džek.
"Bio je vaćaroš", ponavlja Poter, kao da to sve objašnjava. "I biće da je up'o u nevolje u Čikagu ili u okolini Čikaga, jer sam prilično siguran da je, kada se pojavio ovde, koristio drugo ime."
"Kada si ga to zavrnuo za taj posao sa stanovima, Džordže?"
Poter se osmehuje, i nešto u veličini njegovih zuba i načinu na koji štrče iz desni pokazuje Džeku koliko se tom čoveku brzo primiče smrt. Oseća talas jeze, ali bez teškoća uzvraća osmeh. Ovo je takođe deo načina na koji radi.
"Ako ćemo da pričamo o vaćarenju i zavrtanju, mog'o bi da me zoveš Potsi."
"U redu, Potsi. Kada si zavrnuo tog tipa u Čikagu?"
"To je lako", kaže Poter. "Ponude su otišle u leto, ali su budže i dalje bogoradile o tome kako su godinu dana pre toga hipici došli u grad i pajkanima i gradonačelniku zagorčali život. Zato bih rek'o da je to bilo šes'et devete. Stvar je bila u tome da sam predsedniku komisije za gradnju učinio veliku uslugu, kao i staroj gospođi koja je žarila i palila u komisiji za dodelu stambenih kredita koju je osnovao gradonačelnik Dalej. Zbog toga je mojoj ponudi posvećena posebna pažnja. Onaj drugi - vaćaroš -iguran sam da je ponudio nižu cenu. Razumeo se u posao, i svakako je im'o svoje veze, ali sam ja u to vreme trčao u boljoj stazi."
Osmehuje se. Jezivi zubi se ponovo pojavljuju i nestaju.
"Šta je bilo sa vaćaroševom ponudom? Nekako se izgubila. Stigla prekasno. Loša sreća. Čikago Potsi je mazn'o pos'o. Pet godina kasnije, vaćaroš se pojavljuje ovde, konkuriše za pos'o u Libertivilu. Ali ovaj put sam ga potuk'o na najpošteniji način. Nisam poteg'o nijednu vezu. Veče pošto je dodeljen pos'o, sasvim slučajno sam ga sreo u baru hotela Nelzon. Rek'o mi je: 'A, ti si onaj tip iz Čikaga.' A ja njemu: 'Ima puno tipova u Čikagu'. E sad, momak jeste bio vaćaroš, ali opasan vaćaroš. Nekako je mirisao na nevolju. Ne mogu bolje to da opišem. Ja sam u to vreme bio krupan i jak, i umeo sam da budem tvrd, ali sam u tom trenutku bio pitom k'o jagnje. Iako sam drmn'o koju čašicu, bio sam pitom.
"'Jeste', kaže on, 'u Čikagu ima puno tipova, al' samo jedan koji mi ga je zavuk'o. Dupe mi još bridi od toga, Potsi, a imam i dobro pamćenje.'
"U svakoj drugoj prilici i svakog drugog verovatno bih pitao kako mu radi pamćenje kad zvekne glavom o pod, al' od njega sam samo progut'o. Bilo je to sve što smo rekli jedan drugom. Izaš'o je. Mislim da ga više nikad nisam video, al' sam s vremena na vreme čuo za njega dok sam radio pos'o u Libertivilu. Uglavnom od mojih podizvođača. Pričalo se da vaćaroš gradi kuću za sebe u Frenč Lendingu. Za kad ode u penziju. Tada još nije bio dovoljno star za penziju, al' nije bio ni daleko. Imao je pedeset i koju, čini mi se... a to je bilo sedamdeset druge."
"Gradio je kuću ovde u varoši", ponavlja Džek.
"Ja'. Imala je i ime, kao jedna od onih engleskih kuća. Vrbe, Kuća na jezeru, Vila Berdsli, znate."
"Kako se zvala?"
"Sranje, ne pamtim ni kako se zvao vaćaroš, a kamoli kuća koju je zid'o. Al' jednog se sećam: nije se sviđala nijednom od podizvođača. Kružile su priče."
"Loše?"
"Najgrđe. Događale su se nezgode. Jedan momak je testerom odsek'o sebi šaku i skoro iskrvario na smrt pre nego što su ga odvezli u bolnicu. Drugi je pao sa skele i ostao nepokretan... kako se ono kaže, kvadriplegičar? Znaš li šta je to?"
Džek potvrđuje.
"Jedina kuća za koju sam čuo da je ljudi zovu ukletom pre nego što je do kraja sagrađena. Verujem da je mor'o sam da je završi."
"Šta su još pričali o tom mestu?" Džek ovo pita uzgred, kao da mu je više-manje svejedno, ali ga itekako zanima. Nikada nije čuo za nekakvu ukletu kuću u Frenč Lendingu. Zna da je prekratko ovde da bi znao sve priče i legende, ali tako nešto... čovek bi pomislio da bi tako nešto već iskrslo.
"Ah, čoveče, ne mogu da se setim. Samo to da je..." Zastaje, odsutnog pogleda. Napolju, ljudi konačno počinju da se razilaze. Džek se pita kako se Dejl nosi sa Braunom i Blekom. Ima utisak da vreme odmiče, a on još ništa nije saznao od Potera. Ono što je do sada čuo samo još više golica znatiželju.
"Jedan momak mi je pričao da tamo nije bilo sunca ni kada je sunčano vreme", odjednom nastavlja Poter. "Rek'o je da je kuća bila malo podalje od puta, na čistini, i da je leti trebalo da ima sunca bar pet sati dnevno, ali zbog nečega... naprosto nije. Rek'o je da su ljudi ostajali bez senke, baš k'o u bajci, i da im se to nije sviđalo. A povremeno se čulo kako neki pas reži u šumi. Zvučalo je k'o da je baš poveliki pas, i besan, al' ga nikad nisu videli. Pretpostavljam da znate kako to ide. Kad jednom krenu priče, posle se same sobom hrane..."
Poterova ramena se odjednom opuštaju. Spušta glavu. "Čoveče, to je sve čega se sećam."
"Kako se vaćaroš zvao dok je bio u Čikagu."
"Ne sećam se."
Džek odjednom podmeće otvorene šake ispod Poterovog nosa. Pošto je spustio glavu, Poter ih primećuje tek kada su se našle tamo, i trza se, iznenađeno uvukavši vazduh. Na taj način puni nos umirućim mirisom na Džekovoj koži.
"Šta...? Isuse, šta je to?" Poter hvata Džeka za ruku i ponovo njuši, žudno. "Čoveče, što je lepo. Šta je to?"
"Ljiljani", kaže Džek, ali ne misli tako. Misao glasi: Sećanje na moju majku. "Kako se vaćaroš zvao u Čikagu?"
"Nešto... nešto što zvuči kao bostan. Ne baš isto, ali slično. Ne umem tačnije da kažem."
"Bostan", ponavlja Džek. "A kako se zvao tri godine kasnije, kada se pojavio u Frenč Lendingu?"
Na stepenicama se odjednom čuju svadljivi glasovi. "Ne zanima me!" neko viče. Džek misli da je to Blek, onaj razumniji. "Pošto je ovo naš slučaj, i uhapšenik je naš, i vodimo ga sa sobom! Odmah!"
Dejl: "To se ne dovodi u pitanje. Govorim vam samo da dokumentacija..."
Braun: "Jebeš dokumentaciju. Ponećemo i nju sa sobom."
"Kako se zvao u Frenč Lendingu, Potsi?"
"Ne mogu da..." Potsi ponovo uzima Džekove šake. Potsijeve su suve i hladne. Njuši Džekove dlanove, žmureći. Polako ispušta vazduh, i kaže: "Bernsajd. Cakani Bernsajd. Što ne znači da je bio sladak. Nadimak je bio iz zezanja. Mislim da mu je pravi nadimak bio Čarli."
Džek povlači ruke. Čarls 'Cakani' Bernsajd. U svoje vreme poznat kao Bostan. Ili nešto što zvuči kao Bostan.
"A kuća? Kako se zvala kuća?"
Braun i Blek se približavaju kroz hodnik, sa Dejlom koji trčkara za njima. Nema vremena, razmišlja Džek. Kad bih imao još samo pet minuta...
Ali Potsi ponovo progovara: "Crna kuća. Ne znam da l' je on tako zvao il' oni što su je zidali, al' se tako zvala."
Džek ga iznenađeno posmatra. Javlja mu se slika udobne dnevne sobe Henrija Lejdena, gde je sedeo sa pićem nadohvat ruke i čitao o Džerndajsu i Džerndajsu. "Jesi li rekao Čemerna kuća?"
Crna kuća", ispravlja ga Potsi nestrpljivo. "Zato što jeste bila takva. Bila je..."
"Kakvo iznenađenje", kaže jedan od državnih policajaca onim prezrivim tonom 'gle' šta je dovukla maca' koji Džeka dovodi u iskušenje da mu preuredi lice. Bio je to Braun, ali pred Džekom stoji njegov partner. Podudarnost njegovog imena tera Džeka da se osmehne15.
"Zdravo, momci", kaže Džek, ustajući sa ležaja.
"Šta ćeš ti ovde, Holivude?" pita Blek.
"Ubijam vreme dok vas čekam", kaže Džek, i blistavo se osmehuje. "Pretpostavljam da ste došli po ovog momka."
"Prokleto si u pravu", reži Braun. "Ako si nam sjebao slučaj..."
"Čisto sumnjam", kaže Džek. Staje ga napora, ali uspeva da sačuva prijateljski ton. Onda se obraća Potsiju: "Bićete bezbedniji sa njima nego ovde u Frenč Lendingu, gospodine."
Džordž Poter ponovo izgleda odsutno. Pomireno sa sudbinom. "Svejedno je", kaže, a onda se osmehuje, prisetivši se nečega. "Ako je stari Cakani još živ i ako naletite na njega, priupitajte ga da li mu još bridi dupe od šes'et devete, kad sam mu zavuk'o. I kažite da ga pozdravio Čikago Potsi."
"O čemu to dođavola govorite?" pita Braun, streljajući ih pogledom. Pripremio je lisice, i očigledno jedva čeka da ih stavi Džordžu Poteru na ruke.
"O starim vremenima", kaže Džek. Gura mirišljave ruke u džepove i izlazi iz ćelije. Smeši se Braunu i Bleku. "Ništa što bi se vas ticalo."
Blek se okreće Dejlu. "Ovaj slučaj više nije u vašoj nadležnosti", kaže. "Sve su to jednostavne reči. Ne znam kako više da vam ih uprostim. Zato mi recite i zauvek zapamtite: da li ste razumeli?"
"Naravno da jesam", kaže Dejl. "Uzmite svoj slučaj, i neka vam je nazdravlje. Ali i vi malo spustite nos, važi? Ako ste očekivali da stojim po strani i dopustim da banda pijanica iz Send Bara izvede ovog čoveka iz Lakijeve Taverne i linčuje ga..."
"Ne pravite se gluplji nego što jeste", odseca Braun. "Čuli su njegovo ime iz vašeg dogovaranja preko radija."
"Sumnjam u to", kaže Dejl tiho, misleći na mobilni telefon pozajmljen iz ostave za dokazni materijal.
Blek hvata Potera za usko rame, grubo ga okreće i tako žestoko gura prema vratima na kraju hodnika da ovaj gotovo pada. Poter uspeva da se održi na nogama, sa izmučenim licem punim bola i ponosa.
"Gospodo", kaže Džek.
Ne govori glasno ni ljutito, ali se obojica okreću.
"Ako vas još jednom vidim kako zlostavljate uhapšenog, čim izađete odavde ima da pozovem širitlije u Medisonu, i verujte mi, gospodo, ovi će hteti da me saslušaju. Vaše ponašanje je arogantno, nasilno i kontraproduktivno za rešavanje ovog slučaja. Vaše sposobnosti za međuodelenjsku saradnju su nepostojeće. Vaše držanje je neprofesionalno i nimalo pohvalno za predstavnike države Viskonsin. Ili ćete se ponašati kako treba, ili vam garantujem da ćete do sledećeg petka tražiti posao u obezbeđenju."
Iako mu glas do kraja ostaje ujednačen, Blek i Braun kao da se smanjuju dok govori. U trenutku kada završava, izgledaju kao dvoje izgrđene dece. Dejl sa strahopoštovanjem gleda u Džeka. Čini se da je samo Poter ostao izvan svega; zuri u lisicama vezane ruke, očima koje bi mogle da budu hiljadu milja daleko.
"Sad se gubite", kaže Džek. "Povedite uhapšenog, ponesite dokumentaciju slučaja, i nosite se."
Blek otvara usta da nešto kaže, ali ih ponovo zatvara. Njih dvojica odlaze. Kada su se iza njih zatvorila vrata, Dejl se okreće Džeku i kaže, sasvim tiho: "Bokte."
"Šta?"
"Ako ne znaš šta", kaže Dejl, "ja ti neću reći."
Džek sleže ramenima. "Poter će ih zaposliti, što nas oslobađa da uradimo nešto konkretno. Ako ovo veče ima svetlu stranu, to je ova."
"Šta si saznao od njega? I jesi li, uopšte?"
"Ime. Možda ništa ne znači. Čarls Bernsajd. Nadimak mu je Cakani. Jesi li čuo za njega?"
Dejl izbacuje donju usnu i zamišljeno je vuče. Onda je pušta i odmahuje glavom. "Samo ime kao da mi je odnekud poznato, ali to može biti zato što je često. Kao i nadimak."
"Bio je zidar, preduzimač i muvara, pre trideset godina u Čikagu. Ako je verovati Potsiju."
"Potsi", kaže Dejl. Na nalepnici JEDAN POZIV ZNAČI JEDAN POZIV se odlepio ćošak, i Dejl ga zaglađuje pokretom čoveka koji nije sasvim svestan šta radi. "Prilično ste se slizali, zar ne?"
"Ne", kaže Džek. "Bernsajd je taj koji je Cakani. A policajac Blek nije vlasnik Crne kuće."
"Odlepio si. Kakva crna kuća?"
"Kao prvo, radi se o imenu. Crna kuća, sa velikim C. Jesi li možda čuo da u okolini postoji kuća koja se tako zove?"
Dejl se smeje: "Bože me sačuvaj, nisam."
Džek se osmehuje, ali je to odjednom njegov islednički osmeh, a ne osmeh 'raspravljam sa prijateljem'. Zato što je ponovo kopicajac. I zato što je video neobičnu iskricu u Dejlovim očima.
"Jesi li siguran? Razmisli malo."
"Kažem ti da nisam. U ovim krajevima ljudi kućama ne daju imena. Čini mi se da stare gospođe Grejem i Pentl svoju kuću na drugom kraju varoši zovu Orlovi nokti, pošto im je prednja ograda obrasla orlovim noktima, ali to je jedina u ovom kraju za koju sam čuo da ima ime."
Džek ponovo vidi onu iskricu. Poter je taj kojeg će državna policija optužiti za ubistvo, ali Džek tokom razgovara nije video taj duboki sev u Poterovim očima. Zato što je Poter bio iskren prema njemu.
Dejl nije iskren.
Ali moram da budem blag prema njemu, podseća se Džek. Zato što on ne zna da nije iskren. Kako je to moguće?
Čuje glas Čikago Potsija koji kao da mu odgovara: Jedan momak mi je pričao da tamo nije bilo sunca ni kada je sunčano vreme... rek'o je da su ljudi ostajali bez senke, baš k'o u bajci.
Sećanjeje senka; to zna svaki policajac koji pokušava da rekonstruiše zločin ili nesrećan slučaj na osnovu protivrečnih izjava očevidaca. Da li je Potsijeva Crna kuća takva? Nešto što ne baca senku? Dejlov odgovor (sada se okrenuo licem prema posteru koji se ljušti, radeći na njemu sa jednakom ozbiljnošću sa kojom bi radio sa žrtvom srčanog udara na ulici, primenjujući masažu srca kako nalaže priručnik dok ne stigne prva pomoć) nagoveštava da je moguće da se radi o nečemu sličnom. Tri dana ranije ne bi sebi dozvolio ni da razmatra takvu ideju, ali se tri dana nije bio vratio sa Teritorija.
"Prema Potsiju, mesto je steklo reputaciju uklete kuće još pre nego što je potpuno sagrađeno", kaže Džek, da ga malo pogura.
"Jok." Dejl se pomera do obaveštenja o sastancima društava za odvikavanje od alkoholizma i narkomanije. Pažljivo proučava lepljivu traku, ne gledajući u Džeka. "Ne uključuje mi se sijalica."
"Siguran si? Jedan čovek je gotovo iskrvario na smrt. Drugi je ostao paralizovan posle pada. Ljudi su se žalili - slušaj ovo, Dejle, zanimljivo je - prema Potsiju, ljudi su se žalili da su izgubili senku. Nisu mogli da je vide čak ni usred bela dana, na suncu. Zanimljivo, zar ne?"
"Ma jeste, al' se ja ne sećam takvih priča." Dok Džek korača prema Dejlu, ovaj se odmiče. Gotovo bi se moglo reći da se povlači, iako šef Gilbertson nije od takvih koji beže. Sve to izgleda pomalo smešno, pomalo tužno, pomalo strašno. Džek je siguran da pritom nije svestan da to radi. Senka ipak postoji. Džek vidi da je tako, a Dejl na nekom nivou zna da on to vidi. kada bi ga Džek dovoljno pritisnuo, Dejl bi i sam morao to da vidi... ali ne želi. Zato što je to ružna senka. Gora od čudovišta koje ubija decu i jede odabrane delove njihovih tela? Jedan deo Dejla očigledno tako misli.
Mogao bih da ga nateram da vidi tu senku, razmišlja Džek hladno. Da mu podmetnem šake pod nos - šake koje mirišu na ljiljane - i da ga nateram da vidi. Postoji i deo njega koji želi da to vidi. Kopicajac u njemu.
Tada progovara deo Džekovog uma, otežući kao Spidi Parker koga se sad seća iz detinjstva. Mogao bi i da ga gurneš preko ruba nervnog sloma, Džek. Bog zna da već jeste na rubu, posle svega što se dešavalo otkako je nestao mali Irkenhem. Jesi li spreman da rizikuješ tako nešto? I zbog čega? On nije znao ime, bar je u tome bio iskren.
"Dejle?"
Dejl upućuje Džeku brz, bistar pogled, pa skreće oči. Strašljivost u tom brzom pogledu rastužuje Džeka. "Šta?"
"Hajde da popijemo šolju kafe."
Na ovu promenu teme, Dejlovo lice obliva olakšanje. Pljeska Džeka po ramenu. "Dobra ideja!"
Ubistveno dobra ideja, baš ovde i sada, razmišlja Džek, i osmehuje se. Postoji više načina da se odere mačka, i više od jednog da se nađe Crna kuća. Bio je ovo dug dan. Najbolje bi, možda, bilo dići ruke. Bar za večeras.
"Šta je sa Rejlsbekom?" pita Dejl dok silaze niz stepenice. "I dalje hoćeš da razgovaraš sa njim?"
"Nego šta", odgovara Džek živo, ali ne očekuje da će čuti išta posebno od Endija Rejlsbeka, odabranog očevica koji je video upravo ono što je Ribar hteo da vidi. Sa jednim malim izuzetkom... možda. Jedna papuča. Džek ne zna da li će se pokazati da to nešto znači, ali moglo bi. Na sudu, recimo... prilikom identifikacije...
Ovo nikada neće stići do suda, i ti to znaš. Možda se čak neće ni završiti u ovom sve...
Misli mu prekida talas klicanja u trenutku kada ulaze u zajedničku prostoriju. Pripadnici policije Frenč Lendinga stoje i aplaudiraju. Henri Lejden takođe stoji i aplaudira. Dejl se pridružuje.
"Isuse, momci, prekinite", kaže Džek, smejući se i u isto vreme crveneći. Ali ne može da laže sebe da mu ove ovacije pričinjavaju zadovoljstvo. Oseća toplinu koju zrače prema njemu; vidi sjaj u njihovim očima. Ove stvari nisu važne. Ali osećaj da se vratio kući, e, taj jeste važan.
Sat i nešto kasnije Džek i Henri izlaze iz policijske stanice, i vide da su Nosonja, Miš i Kajzer Bil još tamo. Ostala dvojica vratili su se u Sokače da obaveste dame o događajima večeri.
"Sojeru", kaže Nosonja.
"Da", kaže Džek.
"Sve što možemo da učinimo, čoveče. Kapiraš? Sve."
Džek zamišljeno posmatra motordžiju, pitajući se kakva je njegova priča... osim bola, razume se. Roditeljskog bola. Nosonja mu čvrsto uzvraća pogled. Henri Lejden stoji malo po strani, uzdignute glave i udiše rečnu maglu, pevušeći duboko u grlu.
"Sutra prepodne, oko jedanaest, otići ću da obiđem Irminu mamu", kaže Džek. "Da li biste ti i tvoji drugari mogli da se nađete sa mnom oko podneva, u Send Baru? Ona živi u blizini, čini mi se. Kupiću vam svima limunadu."
Nosonja se ne osmehuje, ali mu oči malo toplije svetle. "Bićemo tamo."
"Odlično", kaže Džek.
"Da l' bi mi rekao zašto?"
"Ima jedno mesto koje treba pronaći."
"Ima li to neke veze sa onim što je ubio Ejmi i ostalu decu?"
"Možda."
Nosonja klima glavom. "Možda je dovoljno."
Džek polako vozi nazad prema Norveškoj dolini, ne samo zbog magle. Iako je još rano veče, umoran je kao pas, i čini mu se da se Henri isto tako oseća. Ne zato što je ćutljiv; Džek je već navikao na Henrijeve povremene ćutnje. Ne zato, već zbog tišine u kabini. U drugim prilikama, Henri neumorno vrti radio-stanice, preslušava stanice u La Rivijeru, proverava lokalni KDCU, a zatim širi krug, loveći stanice u Milvokiju, Čikagu, a kada su okolnosti povoljne, čak i sve tamo do Omahe, Denvera i Sent Luisa. Malo bopa kao aperitiv, duhovna muzika za salatu, možda kriška ili dve Perija Koma u podnožju skale: hot-digiti-dog-digiti, bum šta-mi-to-radiš-bre. Ali večeras ne. Večeras Henri sedi mirno na svojoj strani kabine, sa šakama u krilu. Konačno, pošto su stigli na samo dve milje od njegove kuće, progovara: "Večeras ništa od Dikensa, Džek. Odoh pravo na spavanje."
Umor u Henrijevom glasu zatiče Džeka, i brine ga. Henri ne zvuči kao Henri, ili jedan od njegovih likova sa radija; u ovom trenutku zvuči samo staro i umorno, nekako istrošeno.
"Ja takođe", slaže se Džek, nastojeći da ne pokaže brigu u glasu. Henri zapaža i najfinije nijanse. U tome je natprirodno dobar.
"Šta to imaš na umu za Gromovitu Petorku, ako smem da pitam?"
"Nisam još sasvim siguran", kaže Džek, i možda zato što je umoran, ova uspeva da provuče ovu neistinu pored Henrija. Namerava da pošalje Nosonju i njegove da traže mesto za koje mu je rekao Potsi, mesto gde nestaju senke. Ili gde su, tokom sedamdesetih, nestajale. Takođe je nameravao da pita Henrija da li je čuo za imanje u Frenč Lendingu koje zovu Crna kuća. Ali sada je odustao. Pošto je čuo koliko Henri zvuči izmoždeno. Sutra, možda. U stvari, gotovo sigurno, jer je Henri suviše dobar izvor da bi ostao neupotrebljen. Ali bolje da ga prvo pusti da to malo reciklira.
"Traka je kod tebe, zar ne?"
Henri delimično vadi kasetu sa Ribarevim pozivom na 911 iz džepa na grudima i pušta je da upadne nazad. "Da, mama. Ali mislim da večeras ne mogu da slušam ubicu dečice, Džek. Čak ni ako ti dođeš da slušaš sa mnom."
"Može i sutra", kaže Džek, nadajući se da ovim rečima nije osudio još jedno dete u Frenč Lendingu na smrt.
"Nisi baš siguran u to."
"Ne", priznaje Džek, "ali neće valjati ako budeš tako umoran slušao traku. U to jesam siguran."
"To je prvo što ću sutra da uradim, obećavam."
Henrijeva kuća se sada vidi malo dalje niz put. Izgleda samotno sa onom jednom sijalicom koja gori iznad vrata garaže, ali Henriju, naravno, nisu potrebna svetla da bi se snašao u kući.
"Henri, možeš li sam?"
"Da", kaže Henri, ali ne zvuči sasvim ubeđen u to. "Večeras nema Pacova", naređuje Džek.
"Ne."
"Isto važi za Šik Šeika Šejka."
Krajevi Henrijevih usana se malo podižu. "Neće biti čak ni Džordža Redbana, i njegove reklame za Ševroletov salon u Frenč Lendingu, gde je cena kralj i gde u prvih šest meseci otplate kredita nećete platiti ni centa kamate. Pravac u krevet."
"I ja", kaže Džek.
Ali sat pošto je legao i uključio lampu na stočiću, Džek je i dalje budan. Lica i glasovi mu kruže po glavi kao poludele kazaljke sata. Ili vrteška u napuštenom zabavnom parku.
Tanzi Freno: Izvedite čudovište koje je ubilo moju bebicu.
Nosonja Sen Pjer: Videćemo kako će da ispadne, zar ne?
Džordž Poter: To sranje se uvuče i čeka. Moja teorija je da se nikad stvarno ne povuče.
Spidi, glas iz daleke prošlosti, na telefonu koji je u vreme kada ga je Džek upoznao bio naučna fantastika: Zdravo da si, Putujući Džek... Kao kopicajac kopicajcu, sine, savetujem ti da posetiš privatni toalet šefa Gilbertsona. Iz ovih stopa.
Jeste, kao kopicajac kopicajcu.
I najviše od svih i uvek iznova, Džudi Maršal: Ne kažeš 'izgubio sam se i ne umem da se vratim', već nastaviš dalje...
Da, ali kuda? Kuda?
Na kraju ustaje i sa jastukom ispod ruke izlazi na trem. Noć je topla; u Norveškoj dolini je magla od početka bila retka, a sada se sasvim raspršila na blagom istočnom vetru. Džek okleva, a onda silazi niz stepenice, samo u donjem vešu. Trem mu nije dovoljno dobar. Na njemu je pronašao onu paklenu kutiju sa markama sa kesica za šećer.
Prolazi pored svojeg kamiona, pored kućice za ptice i zalazi u severno polje. Iznad njega gori milijardu zvezda. Zrikavci tiho zriču u travi. Njegova staza kroz travu i popino prase ili nestala, ili je sada ušao u polje na drugom mestu.
Zašavši malo dublje u polje, leže na leđa, podmeće jastuk pod glavu i zagleda se u zvezde. Neću dugo, razmišlja. Samo da mi oni avetinjski glasovi izvetre iz glave. Neću dugo.
Pomislivši ovo, počinje da drema.
Pomislivši ovo, prelazi preko.
Iznad njega, šara zvezda se menja. Vidi kako se obrazuju nova sazvežđa. Koje je ono, tamo gde je maločas bio Veliki Medved? Da nije Sveti Opopanaks? Moguće. Čuje tihi, prijatni škripavi zvuk i zna da je to vetrenjača koju je video kada je preskočio, jutros, pre hiljadu godina. Ne mora da gleda tamo da bi bio siguran, isto kao što ne mora da gleda prema svojoj kući da bi video da se ponovo pretvorila u ambar.
Škrip... škrip... škrip: ogromni drveni vetrokazi koji se okreću na istom onom vetru sa istoka. Samo što je vetar sada neuporedivo mirisniji, i čistiji. Džek dotiče lastiš gaća i oseća nekakvo grubo tkanje. U ovom svetu nema 'džokejki'. I njegov jastuk se promenio. Sunđer se pretvorio u guščje perje, ali je i dalje udoban. Udobniji nego ikada, zapravo. Blagoslov za glavu.
"Uhvatiću ga, Spidi", šapuće Džek Sojer novim ustrojstvima novih zvezda. "Bar ću pokušati."
Tone u san.
Budi se, i vidi da je rano jutro. Povetarac je prestao. Tamo odakle je duvao vidi se jarko narandžasta pruga na obzorju - uskoro će da izađe sunce. Ukočen je i boli ga stražnjica i promočen je rosom, ali je odmoran. Nema više onog škripanja, ali ga to ne iznenađuje. Od trenutka kada je otvorio oči znao je da je ponovo u Viskonsinu. A zna i nešto drugo: da može da se vrati onamo. Kad god poželi. Prava oblast Kuli, duboka oblast Kuli, samo je želju i pokret daleko. Ovo ga podjednako ispunjava radošću i užasom.
Džek ustaje i bos polazi prema kući, sa jastukom pod rukom. Procenjuje da je negde oko pet ujutru. Na stepenicama trema, dodiruje pamuk 'džokejki'. Iako mu je koža vlažna, gotovo su suve. Naravno da jesu. Najveći deo vremena koje je proveo spavajući napolju (kao i mnogih noći one jeseni kada je imao dvanaest godina) nisu ni bile na njemu. Bile su negde drugo.
"U zemlji Opopanaks", kaže Džek, i ulazi u kuću. Tri minuta kasnije ponovo spava, u svojoj postelji. U osam se ponovo budi, na suncu koje pruža zrake kroz prozor ne bi li ga probudilo, i gotovo je spreman da poveruje da je njegovo poslednje putovanje bilo samo san.
Ali u srcu zna da nije tako.
18.
Sećate se onih reporterskih kombija koji su se dovezli na parking iza policijske stanice? I doprinosa Vendela Grina opštem uzbuđenju, pre nego što ga je džinovska baterijska svetiljka pozornika Hrabovskog poslala u carstvo snova? Čim su posade kombija prepoznale izglednost uličnih nemira, očigledno su to dostojno propratile, jer ovog jutra njihovi izveštaji o burnoj noći preovlađuju na ekranima televizora širom države. Do devet sati, ljudi u Rasinu i Milvokiju, ljudi u Medisonu i Delafildu, i ljudi koji žive toliko daleko na severu države da su im potrebne satelitske antene da uhvate bilo kakvu televizijsku stanicu, gledaju preko palačinki, činija sa pahuljicama, prženih jaja i engleskih zemički sa puterom kako žgoljavi policajac nervoznog izgleda tupim predmetom okončava plodnu demagošku karijeru krupnog, zajapurenog reportera. Možemo takođe da budemo sigurni u još jednu stvar: da se ovaj materijal nigde toliko masovno i zaokupljeno ne gleda kao u Frenč Lendingu i susednim zajednicama Sentralije i Ardena.
Razmišljajući istovremeno o nekoliko stvari, Džek Sojer gleda ove izveštaje preko malog televizora na kuhinjskom pultu. Nada se da Dejl Gilbertson neće povući Arnoldovu suspenziju, ali mu sve govori da će Mahniti Mađar uskoro ponovo biti u uniformi. Dejl samo misli da želi da ga zauvek ukloni iz službe: suviše je mekog srca da bi mogao da sluša Arnijevo moljakanje - a posle onoga sinoć, čak i slepac može da vidi da će Arni početi da moljaka - bez popuštanja. Džek se takođe nada da će nepodnošljivi Vendel Grin biti otpušten, ili se osramoćeno povući. Izveštači ne bi trebalo da učestvuju u onome o čemu izveštavaju, a dobri stari galamdžija Vendel zavijao je kao vukodlak, tražeći krv. Džek, međutim, ima neveseo osećaj da će se Vendel Grin već nekako iskobeljati iz sadašnjih nedaća (ne nekako, već lažući) i nastaviti da bude napast. Takođe razmišlja o Rejlsbekovom opisu onog uvrnutog starca koji je oprobavao kvake na trećem spratu hotela Nelzon.
Bio je to Ribar, konačno u opipljivom obliku. Starac u bademantilu, sa samo jednom papučom na crno-žute pruge kao kod bumbara. Endi Rejlsbek se pitao da li je ovaj matorac neprijatnog izgleda dolutao iz Makstonovog staračkog doma. Džeku se ova pomisao učinila zanimljiva. Ako je 'Cakani' Bernsajd čovek koji je podmetnuo fotografije u sobu Džordža Potera, Makstonova ustanova bila bi savršeno skrovište za njega.
Vendel Grin gleda vesti na 'soniju' u svojoj hotelskoj sobi. Ne može da skine pogled sa ekrana, iako ga ono što vidi ispunjava pomešanim osećanjima - besom, stidom i poniženjem - od kojih mu kuva u želucu. Čvoruga na glavi pulsira, i svaki put kada vidi onu bedu od pajkana kako mu se prikrada sa podignutom lampom zavlači prste u gustu, kovrdžavu kosu na potiljku i nežno je opipava. Prokletinja se čini velika kao zreo paradajz, i jednako spremna da prsne. Sva sreća da nije doživeo potres mozga. Onaj paticvrk je mogao da ga ubije!
U redu, možda se malo zaneo, možda je malčice prekoračio granicu profesionalizma; nikada nije tvrdio da je savršen. Lokalni novinari ga izluđuju žvalavljenjem o Džeku Sojeru. Ko je bio glavni izveštač o Ribaru? Ko je bio na licu mesta od prvog dana, prenoseći građanima ono što treba da znaju? Ko je stavljao glavu na panj, svakog jebenog dana? Ko je, uostalom, tipu dao ime? Sigurno nisu oni praznoglavci Baki i Stejsi, ili oni nazovi-izveštači i lokalni spikeri koji se keze u kameru da pokažu veštake. Vendel Grin je legenda u ovim krajevima, zvezda, najbliža stvar gigantu žurnalizma koja je ikada ponikla u zapadnom Viskonsinu. Čak i preko u Medisonu, ime Vendela Grina sinonim je za... pa, za dokazani kvalitet. A ako je ime Vendela Grina sada nešto poput zlatnog standarda, sačekajte samo da se preko Ribarevih krvavih ramena uzvere do Pulicerove nagrade!
U ponedeljak ujutru, dakle, mora da ode u redakciju i smiri urednika. Jaka stvar. Nije mu prvi put, niti će biti poslednji. Dobri izveštači dižu prašinu; niko to ne priznaje, ali je istina, odštampana sitnim slogom koji niko ne čita dok ne bude prekasno. Već zna šta će reći kada uđe kod urednika: Ovo je najvažnija vest danas, i ko je od izveštača bio tamo? A kada mu urednik ponovo bude jeo iz ruke, za šta će biti potrebno najviše pet minuta, skoknuće do onog Golcovog prodavca, Freda Maršala. Jedan od Vendelovih najpouzdanijih doušnika nabacio je da gospodin Maršal ima neke zanimljive informacije o njegovoj zlatnoj ribici, slučaju Ribara.
Arnold Hrabovski, sada heroj za svoju dragu ženu, Polu, gleda vesti u postkoitalnom blaženstvu i razmišlja da je ona u pravu: stvarno bi trebalo da pozove šefa i zatraži da bude vraćen na posao.
Odsutno se pitajući gde bi mogao da potraži starog neprijatelja Džordža Potera, Dejl Gilbertson gleda Bakija i Stejsija kako po ko zna koji put puštaju snimak na kome Mahniti Mađar sređuje Vendela Grina i razmišlja da bi mališu stvarno trebalo da vrati na posao. Vidi samo taj sjajni zamah. Dejl jednostavno ne može da odoli prizoru - taj zamah mu je istinski ulepšao dan. Kao da gleda Marka Megvajera, ili Tajgera Vudsa.
Sama u zamračenoj kući podalje od puta, Vonda Kinderling, koju smo povremeno i uzgred pominjali, sluša radio. Zašto sluša radio? Pre nekoliko meseci morala je da odluči hoće li da plati pretplatu za kablovsku ili da kupi još pola galona 'aristokrat' votke, i bilo je žalim slučaj, Baki i Stejsi, ali će Vonda da posluša želju srca svoga. Bez kablovskog signala, njen televizor hvata tek nešto više od snega i debele crne linije koja promiče ekranom u beskrajnoj petlji. Vonda je oduvek mrzela Bakija i Stejsija, kao i sve druge na televiziji, naročito ako su izgledali zadovoljno i uredno.
Posebno prezire voditelje jutarnjih informativnih programa i spikere velikih mreža.) Vonda nije bila zadovoljna ni uredna otkako je njenog muža, Tornija, onaj pametnjaković Sojer optužio za strašne zločine koje on nikada ne bi mogao da počini. Džek Sojer joj je upropastio život, i Vonda nema nameru da mu to zaboravi niti oprosti.
Taj čovek je podvalio njenom mužu. Smestio mu je. Uprljao je Tornijevo časno ime i poslao ga u zatvor samo da bi sebi podigao ugled. Vonda se nada da nikada neće da uhvate Ribara, zato što je Ribar ono što su zaslužili, gadovi pokvareni. Igraš li prljavo, i sam postaješ prljav, a takvi zaslužuju da završe na samom dnu pakla - Vonda čvrsto veruje u to. Neka ga, neka ubije sto derišta, ma šta sto, hiljadu, a posle neka pređe na roditelje. Torni nije mogao da ubije one kurveštije u Los Anđelesu. Bila su to seksualna ubistva, a Tornija, hvala Bogu, seks nimalo nije zanimao. Na njemu je sve moglo da se ukruti, samo ne ona stvar, a ionako je bila veličine njegovog malog prsta. Ne, on nikako nije mogao da se interesuje za radodajke i seksualne stvari. Ali je zato Džek Sojer živeo u Los Anđelesu, zar ne? Zašto onda ne bi bilo moguće da je sam ubio kurveštije, i za to nabedio Tornija?
Spiker opisuje sinoćne podvige bivšeg poručnika Sojera, i Vonda Kinderling oseća kako joj se diže žuč, grabi čašu sa stočića pored kreveta i gasi požar u utrobi sa tri prsta votke.
Gorg, koji bi bio najprirodniji gost takvima kao što je Vonda, ne gleda vesti, jer je daleko Preko.
U svojoj postelji u Makstonovom domu, Čarls Bernsajd sniva snove koji su zapravo tuđi, jer potiču od drugog bića, sa drugog mesta, i prikazuju svet koji on nikada nije video. Odrpana, okovana deca šljapkaju grvavim zdobalcima pored raspaljenih vatri, okrećući džinovske točkove koji okreću još veće točkove uhu aha koji pokreću grazne mažine uništenja što se dižu u crno i crveno nebo. Velika Kombinacija! Vazduh je ispunjen jetkim zadahom istopljenog metala i nečeg zaista opakog, nečeg poput zmajeve mokraće, kao i olovnim vonjem beznađa. Gušteroliki demoni sa debelim razmahanim repovima bičuju decu u hodu. Buka čangrljanja i kloparanja, treskanja i tutnjanja kažnjava uši. Ovo su snovi Bernijevog najdražeg prijatelja i voljenog gospodara, gospodina Manšana, stvorenja neizmerne i izopačenje veselosti.
Dole na kraju hodnika Bele rade, kada se pređe dopadljivo uređeno predvorje i prođe kroz sobičak Rebeke Vilas, sedi Lola Makston i brine o mnogo ispraznijim stvarima. Mali televizor na polici iznad sefa emituje čudesni snimak na kome Mahniti Mađar Hrabovski uspavljuje Vendela Grina majstorski izvedenim udarcem teške baterijske svetiljke, ali Lola jedva da obraća pažnju na ovaj magični trenutak. Mora odnekud da stvori trinaest hiljada dolara koje duguje svojem kladioničaru, a poseduje tek otprilike polovinu tog iznosa. Ljupka Rebeka se juče odvezla do Milera da povuče ono što je tamo bilo uloženo, a na raspolaganju mu je još oko dve hiljade sa ličnog računa, pod uslovom da ih do kraja meseca ponovo uplati. Ostaje još šest somova, svota koja zahteva malo ozbiljnije knjigovodstvene akrobatike. Na svu sreću, kreativno knjigovodstvo je Lolina specijalnost, i pošto je mućnuo glavom o problemu, počinje trenutne poteškoće da vidi kao poslovnu priliku.
Na kraju krajeva, u posao i jeste ušao da ukrade što više novca, zar ne? Pored usluga gospođice Vilas, krađa je otprilike jedina aktivnost koja ga čini istinski srećnim. Iznos je gotovo nevažan; kao što smo videli, Lola u istoj meri uživa da po završetku Festivala jagoda izmuze džeparac od rođaka u poseti kao da zajebe državu za deset ili petnaest hiljada dolara. Slast je kada to uspe da mu prođe. Treba mu šest hiljada; kada je već tako, zašto ne bi uzeo deset? Na taj način će njegov račun da ostane nedirnut, a njemu će da ostane dodatna dva soma za zezanje. Na računaru ima dva kompleta knjiga, i može da podigne novac sa bankovnog računa firme tako da se prilikom sledeće poreske inspekcije, koja sledi za mesec dana, ne uključe zvona za uzbunu. Pod uslovom da inspektori ne zatraže evidenciju iz banke, a i tada preostaje nekoliko trikova koje može da primeni. Mada ne bi bilo loše ni kada bi inspekcija okasnila - Lola priželjkuje malo više vremena da zagipsa pukotine. Ne smatra da je problem u tome što je izgubio trinaest hiljada. Problem je što se to dogodilo u pogrešno vreme.
Da bi mu sve ostalo čisto u glavi, Lola privlači tastaturu i naređuje računaru da odštampa kompletne izveštaje iz obe verzije knjiga za prethodni mesec. Kada se inspektori pojave, badžo, ove stranice će već odavno biti propuštene kroz sekač i pretvorene u makarone.
Hajde da pređemo sa jedne vrste ludila na drugu. Pošto mu je vlasnik Holidej Trejler Parka pokazao drhtavim kažiprstom gde se nalazi rezidencija Frenoove, Džek vozi prašnjavom stazom prema njoj, sve nesigurniji u ono što radi. Tanzin 'erstrim' je poslednji i najzapušteniji u nizu od četiri prikolice. Dve od ostale tri imaju veseli ivičnjak od cveća, a treća je ukrašena prugastom zelenom nadstrešnicom koja čini da malo više liči na kuću. Četvrta ne može da se podiči nikakvim ukrasom niti poboljšanjem izgleda. Roletne na prozorima su spuštene. Prizor odiše bedom i istrošenošću, kao i svojstvom koje bi Džek mogao da definiše, kada bi se zaustavio da razmisli o tome, kao iskliznuće. na neki neobjašnjivi način, ta prikolica izgleda pogrešno. Nesreća ju je izvitoperila kao što ume da izvitoperi osobu, i Džekove nedoumice, u trenutku kada izlazi iz kamioneta i polazi prema blokovima šindre ispred ulaza, jačaju. Više nije siguran zašto je došao ovamo. Shvata da Tanzi Freno može da ponudi samo sažaljenje, i ova pomisao ga ispunjava nemirom.
Onda mu pada na pamet da ove sumnje prikrivaju prava osećanja, koja su u vezi sa nelagodnošću koju prikolica izaziva u njemu. Ne želi da uđe tamo. Ali od premišljanja nema nikakve vajde; ne preostaje mu ništa drugo nego da produži dalje. Pogled mu pada na otirač, umirujući delić stvarnog sveta za koga oseća da već nestaje oko njega, a onda staje na najviši stepenik i kuca na vrata. Ništa se ne dešava. Možda ona zaista još spava, i možda bi volela da tako i ostane. Da je na njenom mestu, sigurno je da bi ostao u krevetu što je duže moguće. Da je na njenom mestu, ne bi ustajao nedeljama . Još jednom potisnuvši oklevanje, Džek kuca na vrata i zove: "Tanzi? Jeste li tamo?" Glasić iznutra pita: "Gde to?"
Uh, bre, pomišlja, i kaže: "Mislim, jeste li budni? Ovde Džek Sojer, Tanzi. Sinoć smo se upoznali. Pomažem policiji, i rekao sam vam da ću danas da svratim do vas."
Čuje korake kako se približavaju vratima. "Jeste li vi onaj što mi je dao cveće? Bio je tako fini."
"Da, to sam bio ja."
Škljoca brava, i ručica se okreće. Vrata se odškrinjuju. Iz mraka izranja odsečak lica blede maslinaste boje kože i jedno oko. "To ste vi. Uđite, ali brzo. Brzo." Odmiče se, otvorivši vrata tek toliko da on može da se provuče. Čim se našao unutra, treska vratima i ponovo ih zaključava.
Otopljena svetlost nagoreva ivice zavese, a roletne produbljuju tamu u dugačkoj unutrašnjosti prikolice. Iznad sudopere gori slaba sijalica, a druga, jednako slaba, osvetljava stočić na kome pored nje stoje flaša brendija sa kafom, umrljana čaša ukrašena likom iz crtanog filma, i foto-album. Krug svetlosti lampe obuhvata i polovinu niske tapacirane stolice pored stočića. Tanzi Freno odvaja leđa od vrata i pravi dva laka, oprezna koraka prema njemu. Naginje glavu i sklapa ruke ispod brade. Njen gladan, pomalo staklast pogled uznemirava Džeka. Ova žena ni po najširoj, najslobodnijoj definiciji ne može da se ubroji u normalne osobe. Ne zna šta bi joj rekao.
"Da li biste... seli?" Pokretom ruke hostese pokazuje mu drvenu stolicu visokog naslona.
"Ako dopustite."
"Zašto ne bih? Ja ću da sednem na svoju stolicu, pa što ne biste vi na ovu?"