23.
"Dede još jedno 'vamo!" kaže čovek iz ESPN-a.
Ovo više zvuči kao naređenje nego kao učtiv zahtev, i iako Henri ne vidi tipa, zna da se rođak nikada nije bavio sportom, profesionalnim ili bilo kakvim drugim. Širi oko sebe masnu, pomalo uljastu aromu nekoga ko je gotovo od rođenja imao višak kilograma. Sport mu je možda kompenzacija, način da potisne uspomene na odeću kupljenu na odelenju za gospodu krupne građe u Sirsu, i one dečje pesmice- rugalice tipa 'Debeo nam bata, ne može kroz vrata'.
Preziva se Penimen. "Isto kao Litl Ričard!" rekao je Henriju kada su se rukovali u studiju. "Čuveni roker iz pedesetih? Možda ga se sećaš."
"Maglovito", kaže Henri, kao da u svoje vreme nije posedovao svaki singl koji je Litl Ričard ikada izdao. "Zar to nije bio jedan od očeva nacije?" Penimen se gromoglasno nasmejao, i Henri je u tom smehu prepoznao moguću budućnost za sebe. No da li je to budućnost koju želi? Ljudi su se smejali i Hauardu Sternu, a Hauard Stern je bio dileja.
"Još jedno piće!" ponavlja Penimen. Sede za šankom Svratišta kod hrasta, gde je Penimen častio barmena sa pet dolara da promeni kanal na televizoru sa ABC-a na ESPN, iako u ovaj sat na programu nema ničega osim saveta za igranje golfa i pecanje pastrmki. "Još jedno piće, da zapečatimo dogovor!"
Da, kad bi imali dogovor, a Henri nije siguran da želi da ga sklopi. Prelazak sa Džordžom Redbanom na nacionalni nivo u okviru ESPN-ovog radio paketa trebalo bi da bude privlačan, i ne bi mu naročito smetalo da ime emisije promeni iz Pljuvačkog Plotuna u, recimo, ESPN-ov Sportski Plotun - pošto bi se i dalje uglavnom bavila središnjim i severnim delom države - ali...
Ali šta?
Pre nego što će uopšte stići da se pozabavi pitanjem, ponovo oseća miris: 'Moj greh', parfem koji je njegova žena stavljala u izvesne večeri, kada je htela da pošalje određeni signal. U tim večerima, kada je soba bila u mraku i kada su oboje bili slepi za sve drugo osim za mirise i teksture i međusobnu blizinu, zvao ju je jarebicom.
Jarebica.
"Znate, mislim da ću da preskočim to piće", kaže Henri. "Imam nekog posla kod kuće. Ali ću ozbiljno da razmislim o vašoj ponudi. Najozbiljnije."
"A-a-a", kaže Penimen, i Henri po jedva primetnim poremećajima strujanja vazduha prepoznaje da mu čovek maše prstom ispod nosa. Pita se kako bi Penimen reagovao kada bi iznenada sunuo glavom napred i ujeo ga za nepristojni prst. Kada bi mu demonstrirao malo lokalne gostoljubivosti u Ribarevom stilu. Koliko bi glasno Penimen zajaukao? Jednako glasno kao Litl Ričard pre instrumentala u 'Tutti Frutti', možda? Ili ipak malo tiše?
"Nema polaska dok ja ne budem spreman da vas odbacim", kaže mu gospodin 'Jesam debeo ali to više nije važno'. "Kao što znaš, večeras sam ja tvoj prevoz." Pije već četvrti 'vadičep', i govor mu je pomalo zamućen. Druškane moj, razmišlja Henri, pre bih sebi pustio lasicu u dupe nego što bih seo u kola koja ćeš ti da voziš.
"Pa, u stvari, ima", odgovara Henri ljubaznim tonom. Nik Ejveri, barmen, ima uspešno popodne: debeljko mu je tutnuo petaka da promeni TV kanal, a slepac isto toliko da pozove Skiterov Taksi dok je debeljko bio u klonji.
"A?"
"Rekoh da ga, u stvari, ima. Gos'in' Barmene?"
"Već je napolju, gospodine", kaže mu Ejveri. "Stig'o je pre dva minuta."
Čuje se krckanje kada se Penimen okrenuo na svojoj barskoj stolici. Henri ne vidi čovekov iznenađen izraz lica dok konstatuje taksi koji čeka, upaljenog motora, na okretnici hotela, ali može da ga oseti.
"Čuj, Henri", kaže Penimen. "Mislim da ne sagledavaš najbolje svoj trenutni položaj. Na nebu sportskog radija postoje prave pravcate zvezde - ljudi kao Fabulozno Sportsko Luče i Toni Kornhajzer zarađuju šestocifren iznos godišnje, k'o od šale - al' ti još nisi tamo. Ta vrata su ti još zatvorena. Na sreću, druškane moj, ja sam vratar koji ti treba. Zaključak je, ako ja kažem da popijemo još jedno piće..."
"Barmene", kaže Henri tiho, pa odmahuje glavom. "Ne mogu da vas zovem barmene; Henri Bogart je možda mogao, ali ja ne. Kako se zovete?"
"Nik Ejveri, gospodine." Poslednju reč dodaje automatski, ali je Ejveri nikada ne bi upotrebio da oslovi onog drugog, ni u milion godina. Obojica su ga častili petaka, ali je ovaj sa tamnim naočarima gospodin. To nema nikakve veze sa tim što je slep, naprosto je takav.
"Nik, koga još ima za šankom?"
Ejveri se osvrće. U jednom od separea u dnu sale, dvojica piju pivo. U hodniku portir razgovara na telefonu. Na samom šanku nema nikog osim ove dvojice - gde je jedan vitak, smiren i slep a drugi debeo, znojav i počinje da pizdi.
"Nikoga, gospodine."
"Nema... dama?" Zamalo da kaže jarebica. Nema jarebica?
"Ne."
"Slušaj ovamo", kaže Penimen, i Henri razmišlja da nikada nije čuo nekoga ko manje podseća na Litl Ričarda. Ovaj tip je beo kao Mobi Dik... i verovatno približnih dimenzija. "Imamo još dosta toga da raspravimo." Ono što se čuje je došta toga d'rašpravimo. "Tojest, ako..." - To'št - "ne pokušavaš da mi daš do znanja da nisi zainteresovan." Malo sutra, Penimenov glas poručuje izvežbanom uhu Henrija Lejdena. Govorimo o tome da ti postavimo bankomat u dnevnu sobu, dušo draga, tvoj lični ATM, a tako nešto ćeš malo sutra da odbiješ.
"Nik, da li i ti osećaš miris parfema? Nešto lako i staromodno? 'Moj greh', možda?"
Mlitava ruka pada na Henrijevo rame kao boca sa toplom vodom. "Bio bi greh, prijatelju stari, da odbiješ da popiješ još jedno piće sa mnom. Čak i slepac može da vidi d..."
"Savetujem vam da skinete ruku sa gospodina", kaže Ejveri, i Penimenove uši možda i nisu sasvim gluve za nijanse, pošto se ruka istog trenutka sklanja sa Henrijevog ramena.
Tada je zamenjuje druga ruka, malo više. Dodiruje mu potiljak, hladno milovanje koje traje trenutak i prestaje. Henri uvlači vazduh. Sa njim ide i miris parfema. Mirisi posle nekog vremena slabe, pošto receptori koji su ih uhvatili bivaju umrtvljeni. Ne i ovaj put. Ovaj miris ne.
"Ne osećaš parfem?" gotovo preklinje Henri. Dodir njene ruke na vratu još i može da otpiše kao taktilni privid, ali ga nos nikada ne vara.
Bar do sada nije.
"Žao mi je", kaže Ejveri. "Osećam pivo... kikiriki... džin i losion ovog čoveka..."
Henri klima glavom. Svetla iznad šanka klize mu preko tamnih stakala naočara dok se skladno spušta sa stolice.
"Mislim da ti treba još jedno piće, druškane", kaže mu Peniman tonom za koji bez sumnje veruje da sadrži učtivu pretnju. "Jedno piće, da proslavimo, i onda te vozim kući mojim 'leksusom'."
Henri oseća parfem svoje žene. Siguran je u to. Takođe mu se čini da oseća dodir njene ruke na potiljku. Uprkos tome, odjednom misli na mršavog, sitnog Morisa Rozena - Morisa, koji ga je molio da čuje 'Kud ode naša ljubav' u obradi Štrokosperme. I da je, naravno, pusti u svojoj ulozi Viskonsinskog Pacova. Morisa Rozena, koji ima više karaktera u prstićima izgriženih noktiju nego ovaj klovn u čitavom telu.
Spušta šaku na Penimenovu podlakticu. Smeši se u Penimenovo nevidljivo lice, i oseća kako se mišići pod njegovim dlanom opuštaju. Penimen je zaključio da će biti kako on kaže. Ponovo.
"Uzmi to moje piće", kaže Henri ljubazno, "dodaj ga svojem, i turi oba u to debelo i bubuljičavo dupe. Ako ti treba nešto da ih tamo zadrži, možeš odmah za njima da gurneš i taj posao o kome govoriš."
Henri se okreće i žustro polazi prema vratima, orijentišući se u prostoru sa uobičajenom tačnošću i tek za svaki slučaj držeći jednu ruku ispred sebe. Nik Ejveri ga ispraća spontanim aplauzom, ali Henri to jedva čuje, a Penimena je već izbacio iz glave. Zaokuplja ga miris parfema. Miris malo slabo pošto je izašao na popodnevnu žegu... ali zar to što sad čuje pored uva nije zaljubljeni uzdah? Uzdah koji bi njegova žena ponekad ispusta.
Alo, taksi!" doziva sa ivice pločnika.
"Ovde, šefe - jesi slep, ili šta?"
"K'o krtica", priznaje Henri, i polazi u pravcu glasa. Otići će kući, raskomotiti se, popiti šolju čaja, a onda će da sasluša snimak jebenog poziva na 911. Taj još neodrađeni posao možda je uzrok ovih trenutnih ala i bauka što ga opsedaju, svest da će sedeti u mraku i slušati glas ljudoždera decoubice. Mora da je to, jer nema razloga da se boji svoje Jarebice, zar ne? Ako bi se i vratila - da ga opseda - to bi svakako bilo iz ljubavi.
Zar ne?
Naravno, razmišlja, i spušta se na zagušljivo zadnje sedište taksija.
"Kuda, šefe?"
"Norveška dolina", kaže Henri. "Bela kuća sa plavim fugama, malo povučena od puta. Videćete je ubrzo pošto pređete potok."
Henri se zavaljuje u sedište i okreće zabrinuto lice prema otvorenom prozoru. Frenč Lending mu se danas čini nekako čudan... napet. Kao da je nešto klizilo sve dok se nije našlo na rubu stola i preti da padne i razbije se na komadiće na podu.
Recimo da se jeste vratila. Recimo da jeste. Ako se vratila iz ljubavi, zašto me miris njenog parfema čini tako nespokojnim? Toliko da mi je od njega gotovo muka? I zašto je njen dodir (njen zamišljeni dodir, uverava sebe) bio tako neprijatan?
Zašto je njen dodir bio tako hladan?
Posle bleštavila dana, dnevna soba Nosonjinog kućerka toliko je mračna da Džek isprva ništa ne razabire. Potom, pošto su mu se oči malo privikle, vidi i zašto je tako: na prozorima dnevne sobe vise - i to dvostruko presavijena, čini se - ćebad, a vrata druge prostorije u prizemlju, gotovo sigurno kuhinje, zatvorena su.
"Smeta mu svetlost", kaže Nosonja. Govori tiho da se ne bi čulo na drugom kraju sobe, gde neko leži na kauču. Neko drugi kleči pored njega.
"Možda je pas koji ga je ujeo bio besan", kaže Džek. Mada ne veruje u to.
Nosonja odlučno odmahuje glavom. "To nije fobična reakcija. Dok kaže da je fiziološka. Gde svetlost padne na njega, koža počinje da mu se topi. 'Si ikad čuo za tako nešto?"
"Ne." Džek takođe nikada nije osetio miris kakav se sada oseća u sobi. Čuje se zujanje ne jednog već dva stona ventilatora, i oseća ukrštene struje vazduha, ali je zadah suviše lepljiv da bi bio rasteran. Zaudara na pokvareno meso - gangrenu u rani - ali je Džek tako nešto već imao prilike da oseti. Tu je onaj drugi miris, nešto što asocira istovremeno na krv i pogrebno cveće i fekalije. Otima mu se zvuk gađenja, i Nosonja mu upućuje pogled nestrpljivog saosećanja.
"Jeste, znam, gadno je. Ali to je kao u majmunari u zoo-vrtu, čoveče - posle nekog vremena se navikneš."
Vrata prema drugoj prostoriji se otvaraju, i ulazi vitka ženica sa plavom kosom do ramena. Nosi činiju. Svetlost pada na priliku na kauču, i Miš vrišti. Zvuk je zastrašujuće krkljav, kao da mu se pluća pretvaraju u tečnost. Nešto - dim, možda, ili para - počinje da se diže sa kože njegovog čela.
Drži se, Mišu", kaže čovek koji kleči. To je Dok. Pre nego što su se kuhinjska vrata zatvorila, Džek je uspeo da pročita natpis na njegovoj ofucanoj crnoj vreći. Negde u Americi možda postoji još jedan medicinar koji na lekarskoj torbi ima nalepnicu za kola na kojoj piše STEPENVOLF RASTURA, ali u Viskonsinu verovatno ne.
Džek polazi napred, ubeđujući sebe da će se navići na miris, naravno da hoće. To je možda čak i istina. U međuvremenu žali što nema malo onog Viksovog 'vejporaba' koji većina detektiva u LAPD-u uvek imaju u kolima. Bilo bi jako dobro kada bi mogao da nanese malo toga ispod obe nozdrve.
U sobi postoji zvučni sistem (starijeg datuma) i dva zvučnika (ogromna) u uglovima, ali nema televizora. Na svim zidovima su naslagane drvene kutije pune knjiga, koje čine da prostor izgleda još tesniji nego što jeste, gotovo kao grobnica. Džeku deluje pomalo klaustrofobično, a sada se to strujno kolo još više zagreva, i pojačava nelagodnost. Većina knjiga izgleda da se bavi religijom i filozofijom - vidi Dekarta, K. S. Luisa, Bagavad-Gitu, Načela postojanja Stivena Ejverija - ali ima i puno proze, knjiga o pivarstvu, i (na jednom od džinovskih zvučnika) primerak ogovaračke knjige Alberta Goldmana o Elvisu Prisliju. Na drugom zvučniku je fotografija devojčice sa prelepim osmehom, pegama i okeanom riđkasto-zlatne kose. Lik deteta koje je nacrtalo mrežu za skočice ispred kuće čini da se Džek oseća bolesno od gneva i žalosti. Možda su u ovo uključena onostrana bića i motivi, ali i bolesno matoro kopile koje vršlja okolo i koje treba zaustaviti. Ne sme to da zaboravi.
Medvedica pravi prostor za Džeka ispred kauča, krećući se skladno iako je na kolenima i još drži činiju. Džek vidi da su u njoj ostale još dve mokre krše i gomila kocki leda koje se tope. Videvši ih, Džek se oseća još žedniji. Uzima jednu i ubacuje je u usta, pa se okreće Mišu.
Pokriven je pletenim ćebetom, navučenim do grla. Čelo i jagodice - mesta koja nisu pokrivena bradom - su mu sivi. Oči su mu zatvorene. Usne su povučene i otkrivaju zube šokantne beline.
"Da li je..." počinje Džek, i Miš otvara oči. Pitanje, kakvo god da je bilo, potpuno mu isparava iz glave. Miševe oči, oko kestenjastih mrežnjača, imaju nepostojanu, promenljivu skerletnu boju. Efekt je kao da gledate zastrašujući, radioaktivni zalazak sunca. Iz suznih žlezda cedi mu se nekakva crna tečnost.
"Knjiga o filozofskoj transformaciji razmatra savremenu dijalektiku", kaže Miš, blagim i lucidnim tonom, "a o ovim pitanjima govori i Makijaveli." Džek gotovo može da ga zamisli u amfiteatru. Bar do trenutka kada zubi počinju da mu cvokoću.
"Mišu, to sam ja, Džek Sojer." U onim jezivim crvenim i kestenjastim očima nema prepoznavanja. Crna sluz koja se cedi iz njih, međutim, kao da se grči, kao da je nešto svesno. Nešto što ga sluša.
"To je Holivud", mrmlja Nosonja. "Onaj pajkan, znaš?"
Jedna Miševa ruka počiva na pletenom ćebetu. Džek je uzima, i guši iznenađeni uzvik kada ga ova zapanjujuće snažno steže. Osim toga, jako je vrela. Kao keks tek ispečen u pećnici. Miš ispušta otegnut, soptav uzdah, i smrad koji nastaje užasan je -bazdi na pokvareno meso, trulo cveće. Raspada se, razmišlja Džek. Truli iznutra. Bože, pomozi mi da ovo izdržim.
Isus možda neće, ali bi sećanje na Sofi moglo. Džek pokušava da se usredredi na njene oči, onaj opčinjavajući, otvoreni pogled najbistrijeg plavetnila.
"Slušaj", kaže Miš.
"Slušam."
Miš kao da se pribira. Ispod ćebeta, telo mu se trese na nekontrolisan način koji Džeku liči na epileptični napad. Negde se čuje kako kuca sat. Negde laje pas. Na Misisipiju se oglašava brodska sirena. Osim ovih zvukova, sve je tiho. Džek se seća samo jedne prilike kada se činilo da je svet stao, a to je bilo u bolnici na Beverli Hilsu, dok je čekao da njegova majka okonča mukotrpni posao umiranja. Tamo ngde, Tajler Maršal čeka da ga izbave. Čeka, ili se bar nada da će biti izbavljen. Tamo negde, Rušitelji naprežu snage, nastojeći da unište osovinu oko koje se obrće celokupno postojanje. Ovde je samo ova bezvremena soba sa nejakim ventilatorima i zagušljivim isparenjima.
Miševe oči se zatvaraju i opet otvaraju. Zaustavljaju se na pridošlici, i Džek je odjednom siguran da će mu biti prenesena nekakva suštinska istina. Kocka leda je nestala; pretpostavlja da ju je skrckao i progutao a da toga nije bio svestan, ali se ne usuđuje da uzme još jednu.
"Hajde, brate", kaže Dok. "Izbaci to iz sebe, a onda ću da ti koknem još jedan špric narkotika. Dobra stvar. Možda ćeš čak i da zaspiš."
Miš ga ne sluša. Njegove mutirajuće oči fiksiraju Džekove. Steže Džeka za ruku, sve jače i jače. Džek gotovo da oseća kako mu se kosti šake taru jedna od drugu.
"Nemoj... nikada da kupuješ najasavremeniju opremu", kaže Miš, i izdiše još jedan nepodnošljivo kužni dah iz pluća koja se raspadaju.
"Da ne kupujem...?"
"Većina digne ruke od varenja piva već... za godinu ili dve. Čak i najzagriženiji... najzagriženiji hobisti. Pravljenje piva nije... nije za mekušce."
Džek se osvrće prema Nosonji, koji mu neodgonetljivo uzvraća pogled. "Gubi se i vraća. Budi strpljiv. Sačekaj ga."
Mišev stisak se još pojačava, a onda popušta baš kada je Džek pomislio da ne može više da izdrži.
"Uzmi veliki sud", savetuje mu Miš. Oči su mu iskolačene. Crvenkaste senke izbijaju i nestaju, izbijaju i nestaju, prelećući zaobljenim pejsažem njegovih rožnjača, i Džek pomišlja: To je njegova senka. Senka Grimiznog Kralja. Miš je već jednom nogom na njegovom dvoru. "Najmanje... pet galona. Najbolje ćeš naći... u prodavnicama morske hrane. A za fermentacioni sud... dobre su plastične boce rashlađivača vode... lakše su od stakla, i... Izgoreh. Isuse, Nosonjo, izgoreh ti!"
"Zajebi ovo, dajem mu injekciju", kaže Dok, i otvara torbu.
Nosonja ga hvata za mišicu. "Još ne."
Iz Miševih očiju počinju da klize krvave suze. Crna tvar kao da obrazuje sićušne pipke. Ovi se pohlepno pružaju naniže, kao da nastoje da pokupe tečnost i popiju je.
Poklopac i ventil suda za fermentaciju", šapuće Miš. "'Tomas Merton' je govno, ko god ti kaže drugačije laže. Tu nema šta da se misli. Moraš da pustiš gasove da se oslobađaju, a prašinu zadržiš napolju. Džeri Garsija nije bio Bog. Kurt Kobejn nije bio Bog. Parfem koji oseća nije njegove pokojne žene. Privukao je Kraljevu pažnju. Gorg-ten-abbalah, ee-lee-lee. Opopanaks je mrtav, živeo opopanaks."
Džek se naginje dublje u Mišev miris. "Ko oseća parfem? Ko je privukao Kraljevu pažnju."
"Ludi Kralj, opaki Kralj, tužni Kralj. Valja se, valja, da slavimo Kralja."
"Mišu, ko je privukao Kraljevu pažnju?"
Dok kaže: "Mislio sam da te je zanimalo..."
"Ko?" Džek ne zna zašto mu se ovo čini važno, ali je tako. Da li zbog nečega što mu je neko nedavno rekao? Dejl? Tanzi? Ili, Bože sačuvaj, Vendel Grin?
"Štap za pretakanje i crevo", kaže Miš poverljivim tonom. "To će ti trebati kada se završi fermentacija! I pivo nikako ne smeš da držiš u bocama sa navrtnim poklopcem! Ti..."
Miš okreće glavu od Džeka, udobno je naslanja na rame, otvara usta i počinje da povraća. Medvedica vrišti. Bljuvotina je gnojno žuta i puna pokretnih crnih čestica nalik na tvar u uglovima Miševih očiju. Te stvari su žive.
Nosonja žurno, mada ne trkom, izlazi iz sobe, i Džek koliko može zaklanja Miša od kratkotrajnog bleska sunčeve svetlosti iz kuhinje. Šaka koja ga steže malo popušta stisak.
Džek se okreće Doku. "Misliš da umire?"
Dok odmahuje glavom. "Ponovo se onesvestio. Sirotom starom Mišu nije dato da ode na lak način." Upućuje Džeku mračan, opsednut pogled. "Bolje bi ti bilo da ovo vodi nečemu, gospodine policajče. Jer ako ne bude, lično ću da ti razmontiram cevovod."
Nosonja se vraća sa velikom gomilom krpa, a na rukama su mu zelene kuhinjske rukavice. Bez reči počinje da skuplja bljuvotinu koja se sakupila između Miševog ramena i naslona kauča. Crne tačkice su prestale da se kreću, i to je dobro. Bilo bi još bolje da ih nije ni video kako se kreću. Onda na svoj užas primećuje da je bljuvotina izjela izlizani materijal kauča kao kiselina.
"Na kratko ću da smaknem ćebe", kaže Dok, i Medvedica smesta ustaje, i dalje držeći činiju sa ledom koji se topi. Odlazi do jedne od policama sa knjigama i ostaje tamo, okrenuta leđima, drhteći.
"Dok, je li to sigurno nešto što treba da vidim?"
"Mislim da jeste. Mislim da još nisi svestan sa čim imaš posla." Dok uzima ivicu ćebeta i izvlači ga ispod Miševe omlitavele ruke. Džek vidi da ispod noktiju samrtnika curi još one crne tvari. "Seti se da se ovo dogodilo pre samo nekoliko sati, gospodine policajče."
Vuče ćebe naniže. Stojeći okrenuta leđima, Suzana 'Medvedica' Ozgud zuri u najveća dela zapadne filozofije i počinje tiho da plače. Džek pokušava da proguta vrisak, ali ne uspeva.
Henri plaća takstisti, ulazi u kuću i duboko udiše rashlađenu i umirujuću svežinu. Oseća se slab miris - sladak - i on podseća sebe da je to sveže ubrano cveće, jedna od navika gospođe Morton. Zna da nije tako, ali u ovom trenutku ne želi da se bavi duhovima. Zapravo se oseća bolje, i pretpostavlja da zna i zašto: zahvaljujući tome što je rekao onom tipu iz ESPN-a gde da nabije svoj posao. Ništa ne može bolje čoveku da ulepša dan, naročito kada dotični uz to ima sasvim pristojan posao, dve kreditne kartice koje još ni izdaleka nisu dostigle limit, i bokal ledenog čaja u frižideru.
Henri polazi prema kuhinji, krećući se kroz hodnik sa rukom ispruženom ispred sebe, ispitujući vazduh ne bi li osetio prepreke ili predmete koji nisu tamo gde bi trebalo da budu. Čuje se samo šapat klime, brujanje frižidera, kuckanje njegovih peta na parketu... ... i uzdah.
Zaljubljen uzdah.
Henri na trenutak zastaje u mestu, a onda se oprezno okreće. Da li je onaj slatkasti miris postao jači, naročito sad kada je okrenut u pravcu dnevne sobe i ulaznih vrata? Čini mu se da jeste. I to nikako nije cveće; nema svrhe da obmanjuje sebe. Njegov nos, kao i uvek, zna bolje. To miriše 'Moj greh'.
"Roda?" kaže, pa dodaje, tiše: "Jarebice?"
Nema odgovora. Naravno. Opet ga hvataju lutke; sluša šuškanje i šumove a čuje šušumige i šišmiše, pa šta ako i jeste tako?
"Pa to, deco, što je čika šeik", kaže Henri. "Vaš voljeni šik šeik Šejk."
Nema mirisa. Nema seksi uzdaha. Ali iako zna da je tako, opseda ga pomisao da njegova žena stoji tamo u dnevnoj sobi, u namirisanoj pogrebnoj odeći, nemo ga posmatrajući kako ulazi i slepo prolazi pored nje. Njegova Jarebica, skoknula sa groblja Nogin Maund da ga obiđe. I da čuje, može biti, najnoviji CD Sloberbona.
"Prekini", kaže tiho. "Prekini, budalo."
Ulazi u svoju prostranu, dobro organizovanu kuhinju. U prolazu kroz dovratak i ne misleći o tome pritiska dugme na ploči koja se tamo nalazi. Iz zvučnika na tavanici, razleže se glas gospođe Morton, tako kvalitetan kao da je ona tu u prostoriji.
"Svraćao je Džek Sojer, i ostavio još jednu traku da je čujete. Rekao je od... znate, onog čoveka. Onog nevaljalca."
"Baš je nevaljalac", gunđa Henri, pa otvara frižider i uživa u dahu hladnog vazduha. Ruka mu nepogrešivo pronalazi jednu od limenki 'kingslenda' u vratima. Ko šiša ledeni čaj.
"Obe trake su u vašem studiju, pored miksete. Džek je takođe zamolio da ga pozovete na mobilni." Glas gospođe Morton poprima poučan ton. "Ako se čujete sa njim, nadam se da ćete mu reći da bude oprezan. A to važi i za vas." Pauza. "Takođe vas podsećam da pojedete večeru. Već je pripremljena. Druga polica u frižideru, pa levo."
"Žvanj, žvanj, žvanj", kaže Henri, ali se smeši dok otvara pivo. Odlazi do telefona i okreće Džekov broj.
Na sedištu 'dodža rama' parkiranog ispred kuće u Gvožđarskom Sokačetu broj jedan, Džekov mobilni telefon počinje da zvoni. U kabini ovaj put nema nikoga koga bi nerviralo njegovo tanušno, ali prodorno pištanje.
"Mobilni pretplatnik trenutno nije dostupan. Molimo vas da pokušajte kasnije."
Henri spušta slušalicu, vraća se do vrata i pritiska drugo dugme na ploči. Glasovi koji obaveštavaju o vremenu i temperaturi verzije su njegovog glasa, ali je uređaj programirao na nasumično biranje, tako da nikada ne zna koji će da se javi. Ovaj put je to Viskonsinski Pacov; vrišti kao ludak u sunčanoj, klimatizovanoj tišini kuće, koja se nikada nije činila toliko daleko od varoši kao danas:
"Sad ti je čet'ri i dvajes' dva popodne! Spoljna temperatura dvajes' osam! Temperatura u kući je dvajes' dva! K'o da ti to nešto menja! K'o da to ikome išta menja! Sažvaći ga, progutaj, zalij da sklizne, sve..."
... na kraju izađe na isto mesto. Tako je. Henri ponovo pritiska dugme i ućutkava Pacovov prepoznatljivi poklič. Kad pre prođe vreme? Bože, pa zar još malopre nije bilo podne? Što se toga tiče, zar još malopre nije bio mlad, imao dvadeset godina i bio toliko drčan da mu je izlazilo iz ušiju? Šta...
Uzdah se ponovo čuje, i prekida njegov ironični tok misli? Uzdah? Zaista? Pre će biti zvuk isključivanja kompresora klime. Tako bar može da zavarava sebe.
Mogao bi, kada bi hteo.
"Ima li nekoga?" pita. U glasu mu se oseća podrhtavanje koje mu je mrsko, staračko, paralitično poigravanje. "Ima li u kući još nekoga osim mene?"
Na jedan beskrajan, jeziv trenutak sa strepnjom očekuje da će mu nešto odgovoriti. To se, međutim, ne događa - naravno da se ne događa - i on u tri duga gutljaja ispija polovinu sadržine limenke. Odlučuje da se vrati u dnevnu sobu i uzme malo da čita. Možda će se javiti Džek. Možda će uspeti donekle da se sredi kada unese malo svežeg alkohola u sistem.
A možda će u sledećih pet minuta biti propast sveta, razmišlja. Tako nećeš morati da slušaš glas sa onih prokletih traka koje čekaju u studiju. Onih prokletih traka što leže na mikseti kao neaktivirane bombe.
Henri polako polazi niz hodnik prema dnevnoj sobi, sa jednom rukom ispruženom ispred sebe, ubeđujući sebe da se ne plaši, da se nimalo ne plaši da će dodirnuti lice svoje pokojne žene.
Džek Sojer je u životu video svašta, i putovao na mesta gde se ne može unajmiti vozilo od Avisa i gde voda ima ukus kao vino, ali nikada nije video tako nešto kao što je noga Miša Baumana. Ili, tačnije, kužni, apokaliptični užas koji je jednom bio noga Miša Baumana. Džekov prvi poriv, pošto se kobajagi malo sabrao, jeste da izgrdi Doka što je Mišu skinuo pantalone. Neprestano mu se javlja pomisao na kobasice, na to kako ih sapinjuće crevo prisiljava da zadrže oblik čak i kada tiganj počne da cvrči na usijanoj ploči štednjaka. Ovo poređenje je bez sumnje glupavo, primo stupido, ali ljudski um pod pritiskom ume da ispolji prilično blesave ćudi i tikove.
Ta stvar i dalje ima oblik noge - otprilike - ali se tkivo razlilo sa kosti. Kože gotovo da uopšte više nema, istopila se u polutečnu supstancu koja liči na mešavinu mleka i belih delova slanine. Isprepletani sloj mišića ispod onoga što je preostalo od kože takođe je razliven, i prolazi kroz istu kataklizmičnu metamorfozu. Inficirana noga je sada zapravo neka vrsta nekontrolisanog komešanja u kome čvrsto postaje tečno a tečno nezadrživo nagriza i prodire u kauč na kome Miš leži. Pored gotovo neizdrživog smrada raspadanja, Džek oseća i miris nagorelog pamuka i izjedenog mebla.
Iz ovog haosa, koji tek maglovito podseća na nogu i širi se, štrči stopalo koje na neki volšeban način izgleda neoštećeno. Mogao bih da ga otkinem... kao zrno iz grozda. Ova misao utiče na njega tako kako prizor strahotno ozleđene noge nije sasvim uspeo, i na trenutak samo stoji oborene glave, nastojeći da se ne ispovraća po košulji.
Ono što ga verovatno spašava jeste ruka koja mu se spušta na rame. To je Nosonja, pokušava da ga uteši koliko može. Lice mu više nije nimalo rumeno. Podseća na motociklistu iz neke od urbanih legendi koji je ustao iz groba.
"'Ti sad jasno?" pita Dok, glasom koji kao da dolazi iz velike daljine. "Ovo nisu ovčje boginje, iako je ličilo na to dok je još hvatalo zamah. Već mu se pojavljuju crvene tačke na levoj nozi, stomaku i jajima. Tako mu je otprilike izgledala koža oko ujeda kada smo ga doveli ovamo, lako pocrvenela i otečena. Pomislio sam: 'Ma ovo nije ništa, imam dovoljno 'citromaksa' da pre večeri sve bude pod kontrolom.' I sam si video koliko je 'citro' pomogao. Koliko je sve što smo preduzeli pomoglo. Ta stvar progriza kauč, a kada završi sa kaučem, cenim da će nastaviti da jede pod. Ta stvar je gladna. Zato te pitam da li zaista misliš da je vredelo, Holivude? Reklo bi se da samo ti i Miš znate odgovor na to."
"On barem i dalje zna gde je kuća", kaže Nosonja. "Ja više nemam predstavu, iako smo upravo došli odande. A ni ti, zar ne?"
Dok odmahuje glavom.
"Ali Miš, e, taj zna."
"Suzi, dušo", obraća se Dok Medvedici. "Donesi još jedno ćebe, 'leba ti? Ovo je skoro potpuno izjedeno?"
Medvedica se spremno udaljava. Džek ustaje. Noge kao da su mu od gume, ali ga još nose. "Zaklonite ga", kaže Doku. "Idem do kuhinje. Ako odmah ne popijem malo vode, umreću."
Džek uzima da pije direktno iz slavine, gutajući dok mu se u sredinu čela ne zariva klin, a onda podriguje kao konj. Zatim neko vreme samo stoji tamo, zagledan u Nosonjino i Medvedičino dvorište iza kuće. U korovom obrasloj pustoši stoji uredna mala ljuljaška. Džeku je bolno da je gleda, ali to ipak čini. Posle košmarnog prizora Miševe noge, čini mu se važno da podseti sebe da postoji razlog što je ovde. Ako podsećanje zaboli, utoliko bolje.
Sunce, koje poprima zlatnu boju spuštajući se prema Misisipiju, blešti mu u oči. Čini se da vreme ipak nije bilo stalo. Izvan ove kućice barem nije. Izvan Gvožđarskog Sokačeta broj 1, vreme kao da je čak proticalo brže. Opseda ga pomisao da je dolazak ovamo bio uzaludan kao i svraćanje do Henrijeve kuće; čini mu se, i to ga izluđuje, da ga gospodin Manšan i njegov gazda, abalah, vozaju kao igračku sa ključem za navijanje u leđima dok nastavljaju da rade svoje. Mogao bi da prati zujanje u glavi do Crne kuće; šta ga onda sprečava da sedne u pikap i ode tamo?
Miris koji oseća nije parfem njegove pokojne žene.
Šta to znači? Zašto ga pomisao da neko oseća miris parfema toliko muči i plaši?
Nosonja kuca na vrata kuhinje, nateravši ga da poskoči. Pogled mu pada na kecelju obešenu na zidu iznad kuhinjskog stola. Umesto BOG BLAGOSLOVIO NAŠ DOM, na njoj piše TEŠKOMETALNA GRMLJAVINA. Ispod ovoga je pažljivo izvezeno HARLI-DEJVIDSON.
"Vraćaj se 'vamo, čoveče", kaže Nosonja. "Ponovo se probudio."
Henri se nalazi na stazi u šumi - ili puteljku - i nešto ga prati. Svaki put kada se osvrne da vidi - u ovom snu vidi, ali vid nije nikakav blagoslov - tamo pozadi ima malo više toga nečega. Liči mu na čoveka u večernjem odelu, ali je taj čovek zastrašujuće izdužen, sa klinastim zubima koji štrče preko iskežene crvene donje usne. Takođe se čini - da li je to moguće? - da ima samo jedno oko.
Prvi put kada se okrenuo, obličje je bilo samo beličasta magla između stabala. Sledeći put već uspeva da razazna crno krilo njegovog kaputa i plutajuću crvenu mrlju koja bi mogla da bude kravata ili marama. Ispred njega leži jazbina te stvari, smrdljiva rupčaga koja samo slučajno izgleda kao kuća. Njeno prisustvo izaziva mu zujanje u glavi. Umesto na borovinu, šuma koja se privlači sa obe strane miriše na težak, otužan parfem: Moj greh.
Navodi me, uznemireno razmišlja. Ta stvar, šta god da je, tera me kao stoku na klanje.
Pomišlja da šmugne levo ili desno sa staze, da iskoristi čudo novostečenog vida da se spasi u šumi. Ali i tamo su neke stvari. Mračna, lebdeća obličja nalik na čađave marame. Gotovo da može da razabere najbližu. Radi se o nekoj vrsti džinovskog psa sa dugačkim jezikom, crvenim kao kravata onog priviđenja, i iskolačenim očima.
Ne smem da dozvolim da me otera do kuće, razmišlja. Moram da se izvučem pre nego što me otera tamo... ali kako? Kako?
Tada mu, sa zapanjujućom jednostavnošću, sviće pred očima. Sve što treba da uradi jeste da se probudi. zato što je ovo samo san. Ovo je samo...
"Ovo je san!" viče Henri, i trza se pred. Ne hoda, već sedi, sedi u svojoj rođenoj fotelji, i uskoro će da bude mokar zato što je zaspao sa limenkom 'kingslenda' u krilu, i...
Ali ništa se nije prolilo, zato što limenka nije tamo. Oprezno pipa sa desne strane i da, tamo je, na stočiću pored knjige, Brajevog izdanja Odsjaja u zlatnom oku. Mora da ju je odložio tamo pre nego što je zadremao i našao se u onom užasnom košmaru.
Jeste, kada ne bi bio siguran da nije uradio ništa slično. Držao je knjigu, a pivo mu je bilo između nogu da bi mu šake bile slobodne da dodiruju one uzdignute tačkice koje pričaju priču. Nešto je veoma pažljivo uzelo knjigu i limenku pošto se on obeznanio, i odložilo ih na sto. Nešto što miriše na 'Moj greh'.
Vazduh je zasićen njim.
Henri dugo i sporo udiše, raširenih nozdrva i čvrsto zatvorenih usta.
Ne", kaže, razgovetno. "Osećam miris cveća... i šampona za tepihe... i prženog luka od sinoć. Veoma je slab, ali je još tu. Nos zna šta zna."
Sve je to tačno, ali miris jeste bio tu. Sada ga više nema zato što ona više nije tu, ali će se vratiti. Odjednom postaje svestan da želi da se ona vrati. Ako i jeste uplašen, to je samo strah od nepoznatog, zar ne? Samo to i ništa više. Ne želi više da čami sam, sam sa sećanjem na onaj grozni san.
I trakama.
Mora da sasluša trake. Obećao je Džeku.
Drhtavo ustaje i polazi prema komandnoj ploči dnevne sobe. Ovaj put ga pozdravlja glas Henrija Šejka, blagosloveno pitomog momka.
"Hej tamo, skakutave mačkice i razigrani mačići, na udarac gonga čuka marke 'bulova' pokazaće sedam i četrnaest posle podne. Napolju je ugodno svežih dvadeset tri stepena, a ovde u Đuskodromu iz mašte još ugodnijih dvadeset. Kad je već tako, što malo ne manete lovicu, do'vatite cicu i predate se magiji?"
Sedam i četrnaest! Kada je poslednji put prespavao tri sata po danu? Kad smo već kod toga, kada je poslednji put imao san u kome vidi? Odgovor na ovo drugo pitanje, koliko može da se seti, glasi nikad.
Gde je bila ta staza?
Šta ga je to pratilo?
I kakvo je bilo to mesto ispred njega?
"Nije važno", obraća se Henri praznoj sobi - ako jeste prazna. "Bio je to samo san. One trake, međutim..."
Ne želi da ih čuje, nikada u životu nije manje želeo nešto da čuje (osim možda Čikaga u pesmi 'Zna li neko koliko je stvarno sati'?), ali mora. Ako to može da spasi život Tajleru Maršalu, ili nekom drugom detetu, mora.
Polako, grozeći se svakog koraka, Henri Lejden slepo polazi prema svojem studiju, gde ga na mikseti čekaju dve kasete.
"U raju ne toče pivo", peva Miš šupljim, ravnim glasom.
Obrazi su mu sada prekriveni ružnim crvenim mrljama, a nos se čini da tone postrance u lice, kao atol posle podmorskog zemljotresa.
"I zato ga pijemo uživo. Kad ne budemo... mogli da ga... pijemo uživo... naši će drugari da popiju svo pivo."
Ovo traje već satima: filozofski biseri, uputstva za početnike pivare-entuzijaste, odlomci iz pesama. Svetlost koja se probila kroz ćebad na prozorima već je znatno oslabila.
Miš zastaje, sklopljenih očiju, pa započinje drugu pesmicu.
"Stotinu boca piva na zidu, svih stotinu boca piva na zidu... ako samo jedna boca padne..."
"Moram da idem", kaže Džek. Ostao je koliko je mogao, u veri da će mu Miš nešto saopštiti, ali više ne može da čeka. Negde tamo, Taj Maršal čeka njega.
"Sačekaj", kaže Dok. Pretura po torbi i vadi špric. Diže ga u polumraku i noktom kuca po staklenom cilindru.
"Šta je to?"
Dok šalje Džeku i Nosonji kratak, mrk osmeh. "Spid", kaže, i ubrizgava ga u Miševu ruku.
Na trenutak se ništa ne dešava. A onda, u trenutku kada se Džek sprema da ponovi da mora da ide, Miš naglo otvara oči. Sada su potpuno crvene - jarko i krvareće crvene. Ipak, kada su se okrenule prema njemu, Džek zna da ga Miš vidi. Možda ga po prvi put stvarno vidi otkako je došao.
Medvedica beži iz sobe, ostavljajući za sobom frazu koja se ponavlja i polako utišava: "Dosta dosta dosta dosta dosta..."
"Jebi ga", kaže Miš hrapavim glasom. "Jebi ga, najebao sam. Je l' da?"
Nosonja kratko ali nežno dodiruje vrh prijateljeve glave. "Jeste, čoveče. Mislim da jesi. Možeš li da nam pomogneš?"
"Jednom me uj'o. Samo jednom, i sada... sada..." Njegov jezivi crveni pogled prelazi na Doka. "Jedva te vidim. Jebene oči totalno su mi sjebane."
"Ugasio si ga", kaže Dok. "Neću da te lažem, čoveče."
"Ali još ne", kaže Miš. "Dajte mi nešto na čemu ću da pišem. Da nacrtam mapu. Samo brzo. Ne znam šta si mi to koknuo, Dok, ali je ono iz psa jače. Neću dugo biti compos. Požurite!"
Nosonja pipa po podu oko kauča i uspravlja se sa džepnom knjigom većeg formata u ruci. S obzirom na tešku artiljeriju na policama, Džek gotovo dolazi da se nasmeje - knjiga je 7 navika veoma uspešnih ljudi. Nosonja otkida zadnji deo korica i pruža ga Mišu sa čistom stranicom okrenutom naviše.
"Olovku", krekeće Miš. "Brže malo. Svega se sećam, čoveče. Sve mi je tu... unutra." Dodiruje čelo. Na njegov dodir ljušti se parče kože veličine novčića. Miš ga briše sa ćebeta kao da je slinac.
Nosonja vadi kratku, ižvakanu olovku iz unutrašnjeg džepa prsluka. Miš je uzima i pravi patetični napor da se osmehne. Crna sluz koja mu se cedi iz uglova očiju nastavila je da se taloži, i sada mu leži na obrazima poput lokvi napola rastopljenog želea. Još toga izbija mu iz pora na čelu, u sićušnim crnim tačkama koje Džeka podsećaju na Henrijeve knjiga odštampane Brajevim pismom. Miš grize donju usnu u naporu da se usredsredi, i meko tkivo se odmah kida. U bradu počinje da mu curka krv. Džek pretpostavlja da je miris pokvarenog mesa još prisutan, ali je Nosonja bio u pravu: navikao se na njega.
Miš okreće koricu knjige u stranu i počinje hitro da crta niz žvrljotina. "Gledaj", kaže Džeku. "Ovo je Misisipi, je l' tako?"
"Tako je", kaže Džek. Pošto se nagnuo napred, ponovo počinje da oseća smrad. Izbliza se to ne može nazvati ni smradom: to je mijazma, koja pokušava da mu se uvuče grlo. Ali Džek se ne odmiče. Zna koliko se Miš napreže. Najmanje što može da učini je da odigra svoju ulogu.
"Ovo je centar - Nelzon, Lakijev lokal, Ežinkor Teatar, točionica... ovde Čejs prelazi u Lajal, pa postaje put broj 35... ovde je Libertivil... VFW... Golc... o, Bože..."
Miš počinje da se baca na kauču. Pečati na licu i gornjem delu tela pucaju i počinju da cure. Miš vrišti od bola. Ruka koja ne drži olovku odlazi do lica i nemoćno grebe po njemu.
Nešto u Džeku progovara - veličanstvenim, punim svetlosti glasom koji pamti iz one davne avanture. Pretpostavlja da je to glas Talismana, ili onoga što je od njega preostalo u njegovom umu i srcu.
To hoće da ga spreči da govori, pokušava da ga ubije pre nego što progovori, nalazi se u toj crnoj tvari, možda se nalazi u toj crnoj tvari, moraš da je ukloniš...
Neke stvari mogu da se obave samo bez čistunskog uplitanja uma; kada je posao gadan, najčešće je najefikasniji instinkt. Džek zato bez razmišljanja pruža ruku, grabi crnu sluz koja se cedi iz Miševih očiju, i vuče. Tvar se isprva samo rasteže kao da je od gume. Džek u isto vreme oseća kako mu se vrpolji i otima iz zahvata, možda čak i da ga uštine ili ujede. Onda odjednom popušta, i pritom se čuje tvang. Džek sa uzvikom gađenja baca crnu guku koja se grči na pod.
Ova pokušava da klizne pod kauč - Džek to primećuje dok pokušava da obriše ruke o košulju, stresajući se od odvratnosti. Dok sa treskom spušta torbu na jedan od njenih delova. Nosonja gazi drugi potpeticom čizme. Stvar ispušta piskav zvuk.
"Jebote, kakvo je ovo sranje?" pita Dok. Njegov glas, obično dubok, sada se podigao gotovo do falseta. "Kakvo je, jebote..."
"Ništa sa ovog sveta", kaže Džek, "i nemoj ni da pitaš. Pogledaj ga! Pogledaj Miša!"
Crvenilo u Miševim očima se povuklo; na trenutak izgleda gotovo normalno. Očigledno je, međutim, da ih vidi, a čini se da je i bol prestao. "Hvala", šapuće. "Voleo bih samo da si mog'o sve da ukloniš, zato što se već vraća, čoveče. Zato obrati pažnju."
"Slušam", kaže Džek.
"Bolje bi ti bilo", odgovara Miš. "Misliš da znaš. Čini ti se da možeš ponovo da nađeš to mesto iako njih dvojica ne mogu, a možda i možeš, ali istovremeno možda ne znaš toliko koliko misliš da... ah, jebi ga." Odnekud ispod ćebeta čuje se jeziv zvuk cepanja. Niz Miševo lice teče znoj, pomešan sa crnim otrovom koji mu se cedi iz pora i boji mu bradu u vlažnu, prljavo sivu boju. Oči mu kolutaju prema Džeku, i ovaj vidi da ponovo postaju zapaljeno crvene.
"Ovo je sranje", stenje Miš. "Nisam sanjao da ću otići na ovakav način. Vidi, Holivude..." Samrtnik docrtava pravougaonik na svojoj žvrljotini od mape. "Ovo..."
"Edov lokal, gde smo našli Irmu", kaže Džek. "Znam."
"U redu", šapuće Miš. "Dobro. Gledaj sada... sa druge strane... gde su Šubert i Gejl... zapadno odatle..."
Miš crta liniju koja se od puta broj 35 pruža na sever. Sa obe strane linije crta kružiće. Džek pretpostavlja da se radi o drveću. Liniju na početku precrtava, nalik na kapiju, natpis: ZABRANJEN PROLAZ.
"Jeste", tiho će Dok. "Tačno, tamo je. Crna kuća."
Miš kao da ne primećuje. Njegov sve mutniji pogled ne skida se sa Džeka. "Slušaj šta ću ti reći, pajkane. Da li me slušaš?"
Da."
"Bogami, bolje bi ti bilo", kaže mu Miš.
Kao što uvek biva, rad zaokuplja Henrija, uvlači ga u sebe i odvodi. Dosada i tuga nikada nisu mogle da se nose sa ovim starim zanosom koji donose zvuci iz vidnog sveta. Sada se čini da ne može ni strah. Najteži deo nije samo preslušavanje kaseta, već prikupljanje hrabrosti da gurne prvu u veliki TEAC-ov kasetofon. U tom trenutku oklevanja siguran je da oseća parfem svoje žene iako sedi u zvučno izolovanoj i klimatizovanoj sredini studija. U tom trenutku oklevanja siguran je da nije sam, da neko (ili nešto) stoji ispred samih vrata studija, posmatrajući ga kroz njihovu gornju, zastakljenu površinu. I u tome je, u stvari, potpuno u pravu. Blagosloveni vidom, vidimo ono što Henri ne može. Želimo da mu kažemo šta je to što stoji tamo napolju, da zaključa vrata studija, da ih smesta zaključa, ali možemo samo da posmatramo.
Henri poseže za dugmetom PLAY na kasetofonu, ali mu prst onda menja pravac i pritiska prekidač interfona.
"'Alo? Ima li koga tamo?" Prilika koja stoji u Henrijevoj dnevnoj sobi, gledajući ga kao što bi neko drugi gledao egzotičnu ribicu u akvarijumu, ne daje glasa od sebe. Poslednji zraci sunca sada su na drugoj strani kuće i u dnevnoj sobi je već prilično mračno, pošto je Henri razumljivo zaboravan kada je reč o paljenju svetla. Smešne šarene papuče Elmera Džespersena (koje nama, u trenutnim okolnostima, nisu naročito smešne) su otprilike najsvetlija stvar tamo napolju.
"'Alo? Ima li koga?"
Prilika koja gleda kroz staklenu polovinu vrata studija se ceri. U jednoj ruci drži makaze za potkresivanje živice iz Henrijeve garaže.
"Poslednja prilika", kaže Henri, i pošto ni sada nema odgovora, postaje Viskonsinski Pacov i vrišti u interkom, pokušavajući da uplaši onoga ili ono ne bi li se odalo: "'Ajde dušo, ajde, majkoviću, odgovori Pacovu!"
Prilika koja zuri u Henrija se trza - kao što bi se zmija trgnula kada žrtva napravi pokret kao da će se zaleteti prema njoj - ali je i dalje nečujna. Između iskeženih zuba pojavljuje se kožnati jezik i podrugljivo poigrava i bode. Ovo stvorenje se poslužilo parfemom koji gospođa Morton nikada nije imala srca da ukloni sa police u sobičku za toaletu pored spavaće sobe supružnika, i Henrijev posetilac zato sada zaudara na 'Moj greh'.
Henri zaključuje da se to opet mašta poigrava sa njim - ups, greščica, rekao bi mu Moris Rozen da je tu - i vrhom prsta pritiska PLAY.
Čuje zvuk pročišćavanja grla, a onda se javlja Arnold Hrabovski, i predstavlja se. Ribar ga prekida pre nego što stiže da dovrši: 'Alo, seronjo.
Henri vraća traku, sluša ponovo: 'Alo, seronjo. Vraća, sluša još jednom: 'Alo, seronjo. Da, taj glas je već negde čuo. Siguran je u to. Ali gde? Odgovor će doći, odgovori kao što je ovaj uvek dođu - kad-tad - a put do njih čini bar polovinu zabave. Henri sluša, zanesen. Prsti mu igraju po dugmetima kasetofona poput prstiju koncertnog pijaniste po dirkama 'stajnveja'. Osećaj da ga posmatraju popušta,iako se prilika ispred vrata studija - stvar u papučama u bojama bumbara, sa makazama za živicu - nikud ne miče. Kez joj je donekle splasnuo. Izborano lice postaje nadureno. U pogledu ima zbunjenosti, a možda i prvih naznaka straha. Matorom čudovištu se ne sviđa što je slepa ribica u akvarijumu zarobila njegov glas. Ali to, naravno, nije važno; moglo bi čak da bude zabavno, ali ako i jeste, zabavno je za gospodina Manšana, a ne za njega. A trebalo bi da bude zajedničko... zar ne?
Vama treba pomoć. Ne meni. Vama.
"Ne meni. Vama", kaže Henri. Mimikrija je tako dobra da zvuči sablasno.
"Malkice kopasice u tfoja salata, mein prijatelj, ja?"
Tvoj najcrnji košmar... najcrnji košmar.Abalah. Ovde Ribar.
Henri pažljivo sluša. Pušta traku da se neko vreme vrti, a onda četiri puta preslušava istu rečenicu: Poljubiš me u mudnu kesu, majmune... poljubiš me u mudnu kesu, majmune... majmune... majmune...
Ne, ne majmune. Glas to izgovara nekako kroz nos, baj-bune. BAJ-bune.
"Ne znam gde si sada, ali si odrastao u Čikagu", mrmlja Henri. "Na Južnoj strani.
I..."
Toplota na licu. Odjednom se priseća toplote na licu. Zašto to, prijatelji i komšije? Zašto to, o veliki i mudri?
Nis' ništa bolji od majmuna na uzici. Majmuna na uzici.
Bajbuna...
"Bajbuna", ponavlja Henri. Sada vrhovima prstiju trlja slepoočnice. "Majmuna na uzici. BAJ-buna na uzidzi. Ko je to rekao?"
Pušta traku sa pozivom na 911: Poljubiš me u mudnu kesu, majmune. Pušta glas iz sećanja: Nis' ništa bolji od majmuna na uzici.
Toplota na licu.
Toplota? Svetlost?
Oboje?
Henri vadi kasetu i stavlja onu koju mu je Džek danas doneo.
Zdravo, Džudi. Jesi li danas Džudi, ili Sofi? Abalah šalje najtoplije pozdrave, a Gorg poručuje 'Kra-kra-kra!' (Promukao, šlajmovit smeh). Taj takođe kaže zdravo. Tvoj dečkić je jako usamljen...
Kada plačni, prestravljeni glas Tajlera Maršala grune iz zvučnika, Henri se trza i premotava dalje
Biđe jož ubizdava.
Akcent je sada mnogo jači, burleska, sprdnja, Kacenjamerovi klinci sreću vukodlaka, ali zbog toga na neki način još zanimljiviji za rasvetljavanje.
"Dede još jedno 'vamo!" kaže čovek iz ESPN-a.
Ovo više zvuči kao naređenje nego kao učtiv zahtev, i iako Henri ne vidi tipa, zna da se rođak nikada nije bavio sportom, profesionalnim ili bilo kakvim drugim. Širi oko sebe masnu, pomalo uljastu aromu nekoga ko je gotovo od rođenja imao višak kilograma. Sport mu je možda kompenzacija, način da potisne uspomene na odeću kupljenu na odelenju za gospodu krupne građe u Sirsu, i one dečje pesmice- rugalice tipa 'Debeo nam bata, ne može kroz vrata'.
Preziva se Penimen. "Isto kao Litl Ričard!" rekao je Henriju kada su se rukovali u studiju. "Čuveni roker iz pedesetih? Možda ga se sećaš."
"Maglovito", kaže Henri, kao da u svoje vreme nije posedovao svaki singl koji je Litl Ričard ikada izdao. "Zar to nije bio jedan od očeva nacije?" Penimen se gromoglasno nasmejao, i Henri je u tom smehu prepoznao moguću budućnost za sebe. No da li je to budućnost koju želi? Ljudi su se smejali i Hauardu Sternu, a Hauard Stern je bio dileja.
"Još jedno piće!" ponavlja Penimen. Sede za šankom Svratišta kod hrasta, gde je Penimen častio barmena sa pet dolara da promeni kanal na televizoru sa ABC-a na ESPN, iako u ovaj sat na programu nema ničega osim saveta za igranje golfa i pecanje pastrmki. "Još jedno piće, da zapečatimo dogovor!"
Da, kad bi imali dogovor, a Henri nije siguran da želi da ga sklopi. Prelazak sa Džordžom Redbanom na nacionalni nivo u okviru ESPN-ovog radio paketa trebalo bi da bude privlačan, i ne bi mu naročito smetalo da ime emisije promeni iz Pljuvačkog Plotuna u, recimo, ESPN-ov Sportski Plotun - pošto bi se i dalje uglavnom bavila središnjim i severnim delom države - ali...
Ali šta?
Pre nego što će uopšte stići da se pozabavi pitanjem, ponovo oseća miris: 'Moj greh', parfem koji je njegova žena stavljala u izvesne večeri, kada je htela da pošalje određeni signal. U tim večerima, kada je soba bila u mraku i kada su oboje bili slepi za sve drugo osim za mirise i teksture i međusobnu blizinu, zvao ju je jarebicom.
Jarebica.
"Znate, mislim da ću da preskočim to piće", kaže Henri. "Imam nekog posla kod kuće. Ali ću ozbiljno da razmislim o vašoj ponudi. Najozbiljnije."
"A-a-a", kaže Penimen, i Henri po jedva primetnim poremećajima strujanja vazduha prepoznaje da mu čovek maše prstom ispod nosa. Pita se kako bi Penimen reagovao kada bi iznenada sunuo glavom napred i ujeo ga za nepristojni prst. Kada bi mu demonstrirao malo lokalne gostoljubivosti u Ribarevom stilu. Koliko bi glasno Penimen zajaukao? Jednako glasno kao Litl Ričard pre instrumentala u 'Tutti Frutti', možda? Ili ipak malo tiše?
"Nema polaska dok ja ne budem spreman da vas odbacim", kaže mu gospodin 'Jesam debeo ali to više nije važno'. "Kao što znaš, večeras sam ja tvoj prevoz." Pije već četvrti 'vadičep', i govor mu je pomalo zamućen. Druškane moj, razmišlja Henri, pre bih sebi pustio lasicu u dupe nego što bih seo u kola koja ćeš ti da voziš.
"Pa, u stvari, ima", odgovara Henri ljubaznim tonom. Nik Ejveri, barmen, ima uspešno popodne: debeljko mu je tutnuo petaka da promeni TV kanal, a slepac isto toliko da pozove Skiterov Taksi dok je debeljko bio u klonji.
"A?"
"Rekoh da ga, u stvari, ima. Gos'in' Barmene?"
"Već je napolju, gospodine", kaže mu Ejveri. "Stig'o je pre dva minuta."
Čuje se krckanje kada se Penimen okrenuo na svojoj barskoj stolici. Henri ne vidi čovekov iznenađen izraz lica dok konstatuje taksi koji čeka, upaljenog motora, na okretnici hotela, ali može da ga oseti.
"Čuj, Henri", kaže Penimen. "Mislim da ne sagledavaš najbolje svoj trenutni položaj. Na nebu sportskog radija postoje prave pravcate zvezde - ljudi kao Fabulozno Sportsko Luče i Toni Kornhajzer zarađuju šestocifren iznos godišnje, k'o od šale - al' ti još nisi tamo. Ta vrata su ti još zatvorena. Na sreću, druškane moj, ja sam vratar koji ti treba. Zaključak je, ako ja kažem da popijemo još jedno piće..."
"Barmene", kaže Henri tiho, pa odmahuje glavom. "Ne mogu da vas zovem barmene; Henri Bogart je možda mogao, ali ja ne. Kako se zovete?"
"Nik Ejveri, gospodine." Poslednju reč dodaje automatski, ali je Ejveri nikada ne bi upotrebio da oslovi onog drugog, ni u milion godina. Obojica su ga častili petaka, ali je ovaj sa tamnim naočarima gospodin. To nema nikakve veze sa tim što je slep, naprosto je takav.
"Nik, koga još ima za šankom?"
Ejveri se osvrće. U jednom od separea u dnu sale, dvojica piju pivo. U hodniku portir razgovara na telefonu. Na samom šanku nema nikog osim ove dvojice - gde je jedan vitak, smiren i slep a drugi debeo, znojav i počinje da pizdi.
"Nikoga, gospodine."
"Nema... dama?" Zamalo da kaže jarebica. Nema jarebica?
"Ne."
"Slušaj ovamo", kaže Penimen, i Henri razmišlja da nikada nije čuo nekoga ko manje podseća na Litl Ričarda. Ovaj tip je beo kao Mobi Dik... i verovatno približnih dimenzija. "Imamo još dosta toga da raspravimo." Ono što se čuje je došta toga d'rašpravimo. "Tojest, ako..." - To'št - "ne pokušavaš da mi daš do znanja da nisi zainteresovan." Malo sutra, Penimenov glas poručuje izvežbanom uhu Henrija Lejdena. Govorimo o tome da ti postavimo bankomat u dnevnu sobu, dušo draga, tvoj lični ATM, a tako nešto ćeš malo sutra da odbiješ.
"Nik, da li i ti osećaš miris parfema? Nešto lako i staromodno? 'Moj greh', možda?"
Mlitava ruka pada na Henrijevo rame kao boca sa toplom vodom. "Bio bi greh, prijatelju stari, da odbiješ da popiješ još jedno piće sa mnom. Čak i slepac može da vidi d..."
"Savetujem vam da skinete ruku sa gospodina", kaže Ejveri, i Penimenove uši možda i nisu sasvim gluve za nijanse, pošto se ruka istog trenutka sklanja sa Henrijevog ramena.
Tada je zamenjuje druga ruka, malo više. Dodiruje mu potiljak, hladno milovanje koje traje trenutak i prestaje. Henri uvlači vazduh. Sa njim ide i miris parfema. Mirisi posle nekog vremena slabe, pošto receptori koji su ih uhvatili bivaju umrtvljeni. Ne i ovaj put. Ovaj miris ne.
"Ne osećaš parfem?" gotovo preklinje Henri. Dodir njene ruke na vratu još i može da otpiše kao taktilni privid, ali ga nos nikada ne vara.
Bar do sada nije.
"Žao mi je", kaže Ejveri. "Osećam pivo... kikiriki... džin i losion ovog čoveka..."
Henri klima glavom. Svetla iznad šanka klize mu preko tamnih stakala naočara dok se skladno spušta sa stolice.
"Mislim da ti treba još jedno piće, druškane", kaže mu Peniman tonom za koji bez sumnje veruje da sadrži učtivu pretnju. "Jedno piće, da proslavimo, i onda te vozim kući mojim 'leksusom'."
Henri oseća parfem svoje žene. Siguran je u to. Takođe mu se čini da oseća dodir njene ruke na potiljku. Uprkos tome, odjednom misli na mršavog, sitnog Morisa Rozena - Morisa, koji ga je molio da čuje 'Kud ode naša ljubav' u obradi Štrokosperme. I da je, naravno, pusti u svojoj ulozi Viskonsinskog Pacova. Morisa Rozena, koji ima više karaktera u prstićima izgriženih noktiju nego ovaj klovn u čitavom telu.
Spušta šaku na Penimenovu podlakticu. Smeši se u Penimenovo nevidljivo lice, i oseća kako se mišići pod njegovim dlanom opuštaju. Penimen je zaključio da će biti kako on kaže. Ponovo.
"Uzmi to moje piće", kaže Henri ljubazno, "dodaj ga svojem, i turi oba u to debelo i bubuljičavo dupe. Ako ti treba nešto da ih tamo zadrži, možeš odmah za njima da gurneš i taj posao o kome govoriš."
Henri se okreće i žustro polazi prema vratima, orijentišući se u prostoru sa uobičajenom tačnošću i tek za svaki slučaj držeći jednu ruku ispred sebe. Nik Ejveri ga ispraća spontanim aplauzom, ali Henri to jedva čuje, a Penimena je već izbacio iz glave. Zaokuplja ga miris parfema. Miris malo slabo pošto je izašao na popodnevnu žegu... ali zar to što sad čuje pored uva nije zaljubljeni uzdah? Uzdah koji bi njegova žena ponekad ispusta.
Alo, taksi!" doziva sa ivice pločnika.
"Ovde, šefe - jesi slep, ili šta?"
"K'o krtica", priznaje Henri, i polazi u pravcu glasa. Otići će kući, raskomotiti se, popiti šolju čaja, a onda će da sasluša snimak jebenog poziva na 911. Taj još neodrađeni posao možda je uzrok ovih trenutnih ala i bauka što ga opsedaju, svest da će sedeti u mraku i slušati glas ljudoždera decoubice. Mora da je to, jer nema razloga da se boji svoje Jarebice, zar ne? Ako bi se i vratila - da ga opseda - to bi svakako bilo iz ljubavi.
Zar ne?
Naravno, razmišlja, i spušta se na zagušljivo zadnje sedište taksija.
"Kuda, šefe?"
"Norveška dolina", kaže Henri. "Bela kuća sa plavim fugama, malo povučena od puta. Videćete je ubrzo pošto pređete potok."
Henri se zavaljuje u sedište i okreće zabrinuto lice prema otvorenom prozoru. Frenč Lending mu se danas čini nekako čudan... napet. Kao da je nešto klizilo sve dok se nije našlo na rubu stola i preti da padne i razbije se na komadiće na podu.
Recimo da se jeste vratila. Recimo da jeste. Ako se vratila iz ljubavi, zašto me miris njenog parfema čini tako nespokojnim? Toliko da mi je od njega gotovo muka? I zašto je njen dodir (njen zamišljeni dodir, uverava sebe) bio tako neprijatan?
Zašto je njen dodir bio tako hladan?
Posle bleštavila dana, dnevna soba Nosonjinog kućerka toliko je mračna da Džek isprva ništa ne razabire. Potom, pošto su mu se oči malo privikle, vidi i zašto je tako: na prozorima dnevne sobe vise - i to dvostruko presavijena, čini se - ćebad, a vrata druge prostorije u prizemlju, gotovo sigurno kuhinje, zatvorena su.
"Smeta mu svetlost", kaže Nosonja. Govori tiho da se ne bi čulo na drugom kraju sobe, gde neko leži na kauču. Neko drugi kleči pored njega.
"Možda je pas koji ga je ujeo bio besan", kaže Džek. Mada ne veruje u to.
Nosonja odlučno odmahuje glavom. "To nije fobična reakcija. Dok kaže da je fiziološka. Gde svetlost padne na njega, koža počinje da mu se topi. 'Si ikad čuo za tako nešto?"
"Ne." Džek takođe nikada nije osetio miris kakav se sada oseća u sobi. Čuje se zujanje ne jednog već dva stona ventilatora, i oseća ukrštene struje vazduha, ali je zadah suviše lepljiv da bi bio rasteran. Zaudara na pokvareno meso - gangrenu u rani - ali je Džek tako nešto već imao prilike da oseti. Tu je onaj drugi miris, nešto što asocira istovremeno na krv i pogrebno cveće i fekalije. Otima mu se zvuk gađenja, i Nosonja mu upućuje pogled nestrpljivog saosećanja.
"Jeste, znam, gadno je. Ali to je kao u majmunari u zoo-vrtu, čoveče - posle nekog vremena se navikneš."
Vrata prema drugoj prostoriji se otvaraju, i ulazi vitka ženica sa plavom kosom do ramena. Nosi činiju. Svetlost pada na priliku na kauču, i Miš vrišti. Zvuk je zastrašujuće krkljav, kao da mu se pluća pretvaraju u tečnost. Nešto - dim, možda, ili para - počinje da se diže sa kože njegovog čela.
Drži se, Mišu", kaže čovek koji kleči. To je Dok. Pre nego što su se kuhinjska vrata zatvorila, Džek je uspeo da pročita natpis na njegovoj ofucanoj crnoj vreći. Negde u Americi možda postoji još jedan medicinar koji na lekarskoj torbi ima nalepnicu za kola na kojoj piše STEPENVOLF RASTURA, ali u Viskonsinu verovatno ne.
Džek polazi napred, ubeđujući sebe da će se navići na miris, naravno da hoće. To je možda čak i istina. U međuvremenu žali što nema malo onog Viksovog 'vejporaba' koji većina detektiva u LAPD-u uvek imaju u kolima. Bilo bi jako dobro kada bi mogao da nanese malo toga ispod obe nozdrve.
U sobi postoji zvučni sistem (starijeg datuma) i dva zvučnika (ogromna) u uglovima, ali nema televizora. Na svim zidovima su naslagane drvene kutije pune knjiga, koje čine da prostor izgleda još tesniji nego što jeste, gotovo kao grobnica. Džeku deluje pomalo klaustrofobično, a sada se to strujno kolo još više zagreva, i pojačava nelagodnost. Većina knjiga izgleda da se bavi religijom i filozofijom - vidi Dekarta, K. S. Luisa, Bagavad-Gitu, Načela postojanja Stivena Ejverija - ali ima i puno proze, knjiga o pivarstvu, i (na jednom od džinovskih zvučnika) primerak ogovaračke knjige Alberta Goldmana o Elvisu Prisliju. Na drugom zvučniku je fotografija devojčice sa prelepim osmehom, pegama i okeanom riđkasto-zlatne kose. Lik deteta koje je nacrtalo mrežu za skočice ispred kuće čini da se Džek oseća bolesno od gneva i žalosti. Možda su u ovo uključena onostrana bića i motivi, ali i bolesno matoro kopile koje vršlja okolo i koje treba zaustaviti. Ne sme to da zaboravi.
Medvedica pravi prostor za Džeka ispred kauča, krećući se skladno iako je na kolenima i još drži činiju. Džek vidi da su u njoj ostale još dve mokre krše i gomila kocki leda koje se tope. Videvši ih, Džek se oseća još žedniji. Uzima jednu i ubacuje je u usta, pa se okreće Mišu.
Pokriven je pletenim ćebetom, navučenim do grla. Čelo i jagodice - mesta koja nisu pokrivena bradom - su mu sivi. Oči su mu zatvorene. Usne su povučene i otkrivaju zube šokantne beline.
"Da li je..." počinje Džek, i Miš otvara oči. Pitanje, kakvo god da je bilo, potpuno mu isparava iz glave. Miševe oči, oko kestenjastih mrežnjača, imaju nepostojanu, promenljivu skerletnu boju. Efekt je kao da gledate zastrašujući, radioaktivni zalazak sunca. Iz suznih žlezda cedi mu se nekakva crna tečnost.
"Knjiga o filozofskoj transformaciji razmatra savremenu dijalektiku", kaže Miš, blagim i lucidnim tonom, "a o ovim pitanjima govori i Makijaveli." Džek gotovo može da ga zamisli u amfiteatru. Bar do trenutka kada zubi počinju da mu cvokoću.
"Mišu, to sam ja, Džek Sojer." U onim jezivim crvenim i kestenjastim očima nema prepoznavanja. Crna sluz koja se cedi iz njih, međutim, kao da se grči, kao da je nešto svesno. Nešto što ga sluša.
"To je Holivud", mrmlja Nosonja. "Onaj pajkan, znaš?"
Jedna Miševa ruka počiva na pletenom ćebetu. Džek je uzima, i guši iznenađeni uzvik kada ga ova zapanjujuće snažno steže. Osim toga, jako je vrela. Kao keks tek ispečen u pećnici. Miš ispušta otegnut, soptav uzdah, i smrad koji nastaje užasan je -bazdi na pokvareno meso, trulo cveće. Raspada se, razmišlja Džek. Truli iznutra. Bože, pomozi mi da ovo izdržim.
Isus možda neće, ali bi sećanje na Sofi moglo. Džek pokušava da se usredredi na njene oči, onaj opčinjavajući, otvoreni pogled najbistrijeg plavetnila.
"Slušaj", kaže Miš.
"Slušam."
Miš kao da se pribira. Ispod ćebeta, telo mu se trese na nekontrolisan način koji Džeku liči na epileptični napad. Negde se čuje kako kuca sat. Negde laje pas. Na Misisipiju se oglašava brodska sirena. Osim ovih zvukova, sve je tiho. Džek se seća samo jedne prilike kada se činilo da je svet stao, a to je bilo u bolnici na Beverli Hilsu, dok je čekao da njegova majka okonča mukotrpni posao umiranja. Tamo ngde, Tajler Maršal čeka da ga izbave. Čeka, ili se bar nada da će biti izbavljen. Tamo negde, Rušitelji naprežu snage, nastojeći da unište osovinu oko koje se obrće celokupno postojanje. Ovde je samo ova bezvremena soba sa nejakim ventilatorima i zagušljivim isparenjima.
Miševe oči se zatvaraju i opet otvaraju. Zaustavljaju se na pridošlici, i Džek je odjednom siguran da će mu biti prenesena nekakva suštinska istina. Kocka leda je nestala; pretpostavlja da ju je skrckao i progutao a da toga nije bio svestan, ali se ne usuđuje da uzme još jednu.
"Hajde, brate", kaže Dok. "Izbaci to iz sebe, a onda ću da ti koknem još jedan špric narkotika. Dobra stvar. Možda ćeš čak i da zaspiš."
Miš ga ne sluša. Njegove mutirajuće oči fiksiraju Džekove. Steže Džeka za ruku, sve jače i jače. Džek gotovo da oseća kako mu se kosti šake taru jedna od drugu.
"Nemoj... nikada da kupuješ najasavremeniju opremu", kaže Miš, i izdiše još jedan nepodnošljivo kužni dah iz pluća koja se raspadaju.
"Da ne kupujem...?"
"Većina digne ruke od varenja piva već... za godinu ili dve. Čak i najzagriženiji... najzagriženiji hobisti. Pravljenje piva nije... nije za mekušce."
Džek se osvrće prema Nosonji, koji mu neodgonetljivo uzvraća pogled. "Gubi se i vraća. Budi strpljiv. Sačekaj ga."
Mišev stisak se još pojačava, a onda popušta baš kada je Džek pomislio da ne može više da izdrži.
"Uzmi veliki sud", savetuje mu Miš. Oči su mu iskolačene. Crvenkaste senke izbijaju i nestaju, izbijaju i nestaju, prelećući zaobljenim pejsažem njegovih rožnjača, i Džek pomišlja: To je njegova senka. Senka Grimiznog Kralja. Miš je već jednom nogom na njegovom dvoru. "Najmanje... pet galona. Najbolje ćeš naći... u prodavnicama morske hrane. A za fermentacioni sud... dobre su plastične boce rashlađivača vode... lakše su od stakla, i... Izgoreh. Isuse, Nosonjo, izgoreh ti!"
"Zajebi ovo, dajem mu injekciju", kaže Dok, i otvara torbu.
Nosonja ga hvata za mišicu. "Još ne."
Iz Miševih očiju počinju da klize krvave suze. Crna tvar kao da obrazuje sićušne pipke. Ovi se pohlepno pružaju naniže, kao da nastoje da pokupe tečnost i popiju je.
Poklopac i ventil suda za fermentaciju", šapuće Miš. "'Tomas Merton' je govno, ko god ti kaže drugačije laže. Tu nema šta da se misli. Moraš da pustiš gasove da se oslobađaju, a prašinu zadržiš napolju. Džeri Garsija nije bio Bog. Kurt Kobejn nije bio Bog. Parfem koji oseća nije njegove pokojne žene. Privukao je Kraljevu pažnju. Gorg-ten-abbalah, ee-lee-lee. Opopanaks je mrtav, živeo opopanaks."
Džek se naginje dublje u Mišev miris. "Ko oseća parfem? Ko je privukao Kraljevu pažnju."
"Ludi Kralj, opaki Kralj, tužni Kralj. Valja se, valja, da slavimo Kralja."
"Mišu, ko je privukao Kraljevu pažnju?"
Dok kaže: "Mislio sam da te je zanimalo..."
"Ko?" Džek ne zna zašto mu se ovo čini važno, ali je tako. Da li zbog nečega što mu je neko nedavno rekao? Dejl? Tanzi? Ili, Bože sačuvaj, Vendel Grin?
"Štap za pretakanje i crevo", kaže Miš poverljivim tonom. "To će ti trebati kada se završi fermentacija! I pivo nikako ne smeš da držiš u bocama sa navrtnim poklopcem! Ti..."
Miš okreće glavu od Džeka, udobno je naslanja na rame, otvara usta i počinje da povraća. Medvedica vrišti. Bljuvotina je gnojno žuta i puna pokretnih crnih čestica nalik na tvar u uglovima Miševih očiju. Te stvari su žive.
Nosonja žurno, mada ne trkom, izlazi iz sobe, i Džek koliko može zaklanja Miša od kratkotrajnog bleska sunčeve svetlosti iz kuhinje. Šaka koja ga steže malo popušta stisak.
Džek se okreće Doku. "Misliš da umire?"
Dok odmahuje glavom. "Ponovo se onesvestio. Sirotom starom Mišu nije dato da ode na lak način." Upućuje Džeku mračan, opsednut pogled. "Bolje bi ti bilo da ovo vodi nečemu, gospodine policajče. Jer ako ne bude, lično ću da ti razmontiram cevovod."
Nosonja se vraća sa velikom gomilom krpa, a na rukama su mu zelene kuhinjske rukavice. Bez reči počinje da skuplja bljuvotinu koja se sakupila između Miševog ramena i naslona kauča. Crne tačkice su prestale da se kreću, i to je dobro. Bilo bi još bolje da ih nije ni video kako se kreću. Onda na svoj užas primećuje da je bljuvotina izjela izlizani materijal kauča kao kiselina.
"Na kratko ću da smaknem ćebe", kaže Dok, i Medvedica smesta ustaje, i dalje držeći činiju sa ledom koji se topi. Odlazi do jedne od policama sa knjigama i ostaje tamo, okrenuta leđima, drhteći.
"Dok, je li to sigurno nešto što treba da vidim?"
"Mislim da jeste. Mislim da još nisi svestan sa čim imaš posla." Dok uzima ivicu ćebeta i izvlači ga ispod Miševe omlitavele ruke. Džek vidi da ispod noktiju samrtnika curi još one crne tvari. "Seti se da se ovo dogodilo pre samo nekoliko sati, gospodine policajče."
Vuče ćebe naniže. Stojeći okrenuta leđima, Suzana 'Medvedica' Ozgud zuri u najveća dela zapadne filozofije i počinje tiho da plače. Džek pokušava da proguta vrisak, ali ne uspeva.
Henri plaća takstisti, ulazi u kuću i duboko udiše rashlađenu i umirujuću svežinu. Oseća se slab miris - sladak - i on podseća sebe da je to sveže ubrano cveće, jedna od navika gospođe Morton. Zna da nije tako, ali u ovom trenutku ne želi da se bavi duhovima. Zapravo se oseća bolje, i pretpostavlja da zna i zašto: zahvaljujući tome što je rekao onom tipu iz ESPN-a gde da nabije svoj posao. Ništa ne može bolje čoveku da ulepša dan, naročito kada dotični uz to ima sasvim pristojan posao, dve kreditne kartice koje još ni izdaleka nisu dostigle limit, i bokal ledenog čaja u frižideru.
Henri polazi prema kuhinji, krećući se kroz hodnik sa rukom ispruženom ispred sebe, ispitujući vazduh ne bi li osetio prepreke ili predmete koji nisu tamo gde bi trebalo da budu. Čuje se samo šapat klime, brujanje frižidera, kuckanje njegovih peta na parketu... ... i uzdah.
Zaljubljen uzdah.
Henri na trenutak zastaje u mestu, a onda se oprezno okreće. Da li je onaj slatkasti miris postao jači, naročito sad kada je okrenut u pravcu dnevne sobe i ulaznih vrata? Čini mu se da jeste. I to nikako nije cveće; nema svrhe da obmanjuje sebe. Njegov nos, kao i uvek, zna bolje. To miriše 'Moj greh'.
"Roda?" kaže, pa dodaje, tiše: "Jarebice?"
Nema odgovora. Naravno. Opet ga hvataju lutke; sluša šuškanje i šumove a čuje šušumige i šišmiše, pa šta ako i jeste tako?
"Pa to, deco, što je čika šeik", kaže Henri. "Vaš voljeni šik šeik Šejk."
Nema mirisa. Nema seksi uzdaha. Ali iako zna da je tako, opseda ga pomisao da njegova žena stoji tamo u dnevnoj sobi, u namirisanoj pogrebnoj odeći, nemo ga posmatrajući kako ulazi i slepo prolazi pored nje. Njegova Jarebica, skoknula sa groblja Nogin Maund da ga obiđe. I da čuje, može biti, najnoviji CD Sloberbona.
"Prekini", kaže tiho. "Prekini, budalo."
Ulazi u svoju prostranu, dobro organizovanu kuhinju. U prolazu kroz dovratak i ne misleći o tome pritiska dugme na ploči koja se tamo nalazi. Iz zvučnika na tavanici, razleže se glas gospođe Morton, tako kvalitetan kao da je ona tu u prostoriji.
"Svraćao je Džek Sojer, i ostavio još jednu traku da je čujete. Rekao je od... znate, onog čoveka. Onog nevaljalca."
"Baš je nevaljalac", gunđa Henri, pa otvara frižider i uživa u dahu hladnog vazduha. Ruka mu nepogrešivo pronalazi jednu od limenki 'kingslenda' u vratima. Ko šiša ledeni čaj.
"Obe trake su u vašem studiju, pored miksete. Džek je takođe zamolio da ga pozovete na mobilni." Glas gospođe Morton poprima poučan ton. "Ako se čujete sa njim, nadam se da ćete mu reći da bude oprezan. A to važi i za vas." Pauza. "Takođe vas podsećam da pojedete večeru. Već je pripremljena. Druga polica u frižideru, pa levo."
"Žvanj, žvanj, žvanj", kaže Henri, ali se smeši dok otvara pivo. Odlazi do telefona i okreće Džekov broj.
Na sedištu 'dodža rama' parkiranog ispred kuće u Gvožđarskom Sokačetu broj jedan, Džekov mobilni telefon počinje da zvoni. U kabini ovaj put nema nikoga koga bi nerviralo njegovo tanušno, ali prodorno pištanje.
"Mobilni pretplatnik trenutno nije dostupan. Molimo vas da pokušajte kasnije."
Henri spušta slušalicu, vraća se do vrata i pritiska drugo dugme na ploči. Glasovi koji obaveštavaju o vremenu i temperaturi verzije su njegovog glasa, ali je uređaj programirao na nasumično biranje, tako da nikada ne zna koji će da se javi. Ovaj put je to Viskonsinski Pacov; vrišti kao ludak u sunčanoj, klimatizovanoj tišini kuće, koja se nikada nije činila toliko daleko od varoši kao danas:
"Sad ti je čet'ri i dvajes' dva popodne! Spoljna temperatura dvajes' osam! Temperatura u kući je dvajes' dva! K'o da ti to nešto menja! K'o da to ikome išta menja! Sažvaći ga, progutaj, zalij da sklizne, sve..."
... na kraju izađe na isto mesto. Tako je. Henri ponovo pritiska dugme i ućutkava Pacovov prepoznatljivi poklič. Kad pre prođe vreme? Bože, pa zar još malopre nije bilo podne? Što se toga tiče, zar još malopre nije bio mlad, imao dvadeset godina i bio toliko drčan da mu je izlazilo iz ušiju? Šta...
Uzdah se ponovo čuje, i prekida njegov ironični tok misli? Uzdah? Zaista? Pre će biti zvuk isključivanja kompresora klime. Tako bar može da zavarava sebe.
Mogao bi, kada bi hteo.
"Ima li nekoga?" pita. U glasu mu se oseća podrhtavanje koje mu je mrsko, staračko, paralitično poigravanje. "Ima li u kući još nekoga osim mene?"
Na jedan beskrajan, jeziv trenutak sa strepnjom očekuje da će mu nešto odgovoriti. To se, međutim, ne događa - naravno da se ne događa - i on u tri duga gutljaja ispija polovinu sadržine limenke. Odlučuje da se vrati u dnevnu sobu i uzme malo da čita. Možda će se javiti Džek. Možda će uspeti donekle da se sredi kada unese malo svežeg alkohola u sistem.
A možda će u sledećih pet minuta biti propast sveta, razmišlja. Tako nećeš morati da slušaš glas sa onih prokletih traka koje čekaju u studiju. Onih prokletih traka što leže na mikseti kao neaktivirane bombe.
Henri polako polazi niz hodnik prema dnevnoj sobi, sa jednom rukom ispruženom ispred sebe, ubeđujući sebe da se ne plaši, da se nimalo ne plaši da će dodirnuti lice svoje pokojne žene.
Džek Sojer je u životu video svašta, i putovao na mesta gde se ne može unajmiti vozilo od Avisa i gde voda ima ukus kao vino, ali nikada nije video tako nešto kao što je noga Miša Baumana. Ili, tačnije, kužni, apokaliptični užas koji je jednom bio noga Miša Baumana. Džekov prvi poriv, pošto se kobajagi malo sabrao, jeste da izgrdi Doka što je Mišu skinuo pantalone. Neprestano mu se javlja pomisao na kobasice, na to kako ih sapinjuće crevo prisiljava da zadrže oblik čak i kada tiganj počne da cvrči na usijanoj ploči štednjaka. Ovo poređenje je bez sumnje glupavo, primo stupido, ali ljudski um pod pritiskom ume da ispolji prilično blesave ćudi i tikove.
Ta stvar i dalje ima oblik noge - otprilike - ali se tkivo razlilo sa kosti. Kože gotovo da uopšte više nema, istopila se u polutečnu supstancu koja liči na mešavinu mleka i belih delova slanine. Isprepletani sloj mišića ispod onoga što je preostalo od kože takođe je razliven, i prolazi kroz istu kataklizmičnu metamorfozu. Inficirana noga je sada zapravo neka vrsta nekontrolisanog komešanja u kome čvrsto postaje tečno a tečno nezadrživo nagriza i prodire u kauč na kome Miš leži. Pored gotovo neizdrživog smrada raspadanja, Džek oseća i miris nagorelog pamuka i izjedenog mebla.
Iz ovog haosa, koji tek maglovito podseća na nogu i širi se, štrči stopalo koje na neki volšeban način izgleda neoštećeno. Mogao bih da ga otkinem... kao zrno iz grozda. Ova misao utiče na njega tako kako prizor strahotno ozleđene noge nije sasvim uspeo, i na trenutak samo stoji oborene glave, nastojeći da se ne ispovraća po košulji.
Ono što ga verovatno spašava jeste ruka koja mu se spušta na rame. To je Nosonja, pokušava da ga uteši koliko može. Lice mu više nije nimalo rumeno. Podseća na motociklistu iz neke od urbanih legendi koji je ustao iz groba.
"'Ti sad jasno?" pita Dok, glasom koji kao da dolazi iz velike daljine. "Ovo nisu ovčje boginje, iako je ličilo na to dok je još hvatalo zamah. Već mu se pojavljuju crvene tačke na levoj nozi, stomaku i jajima. Tako mu je otprilike izgledala koža oko ujeda kada smo ga doveli ovamo, lako pocrvenela i otečena. Pomislio sam: 'Ma ovo nije ništa, imam dovoljno 'citromaksa' da pre večeri sve bude pod kontrolom.' I sam si video koliko je 'citro' pomogao. Koliko je sve što smo preduzeli pomoglo. Ta stvar progriza kauč, a kada završi sa kaučem, cenim da će nastaviti da jede pod. Ta stvar je gladna. Zato te pitam da li zaista misliš da je vredelo, Holivude? Reklo bi se da samo ti i Miš znate odgovor na to."
"On barem i dalje zna gde je kuća", kaže Nosonja. "Ja više nemam predstavu, iako smo upravo došli odande. A ni ti, zar ne?"
Dok odmahuje glavom.
"Ali Miš, e, taj zna."
"Suzi, dušo", obraća se Dok Medvedici. "Donesi još jedno ćebe, 'leba ti? Ovo je skoro potpuno izjedeno?"
Medvedica se spremno udaljava. Džek ustaje. Noge kao da su mu od gume, ali ga još nose. "Zaklonite ga", kaže Doku. "Idem do kuhinje. Ako odmah ne popijem malo vode, umreću."
Džek uzima da pije direktno iz slavine, gutajući dok mu se u sredinu čela ne zariva klin, a onda podriguje kao konj. Zatim neko vreme samo stoji tamo, zagledan u Nosonjino i Medvedičino dvorište iza kuće. U korovom obrasloj pustoši stoji uredna mala ljuljaška. Džeku je bolno da je gleda, ali to ipak čini. Posle košmarnog prizora Miševe noge, čini mu se važno da podseti sebe da postoji razlog što je ovde. Ako podsećanje zaboli, utoliko bolje.
Sunce, koje poprima zlatnu boju spuštajući se prema Misisipiju, blešti mu u oči. Čini se da vreme ipak nije bilo stalo. Izvan ove kućice barem nije. Izvan Gvožđarskog Sokačeta broj 1, vreme kao da je čak proticalo brže. Opseda ga pomisao da je dolazak ovamo bio uzaludan kao i svraćanje do Henrijeve kuće; čini mu se, i to ga izluđuje, da ga gospodin Manšan i njegov gazda, abalah, vozaju kao igračku sa ključem za navijanje u leđima dok nastavljaju da rade svoje. Mogao bi da prati zujanje u glavi do Crne kuće; šta ga onda sprečava da sedne u pikap i ode tamo?
Miris koji oseća nije parfem njegove pokojne žene.
Šta to znači? Zašto ga pomisao da neko oseća miris parfema toliko muči i plaši?
Nosonja kuca na vrata kuhinje, nateravši ga da poskoči. Pogled mu pada na kecelju obešenu na zidu iznad kuhinjskog stola. Umesto BOG BLAGOSLOVIO NAŠ DOM, na njoj piše TEŠKOMETALNA GRMLJAVINA. Ispod ovoga je pažljivo izvezeno HARLI-DEJVIDSON.
"Vraćaj se 'vamo, čoveče", kaže Nosonja. "Ponovo se probudio."
Henri se nalazi na stazi u šumi - ili puteljku - i nešto ga prati. Svaki put kada se osvrne da vidi - u ovom snu vidi, ali vid nije nikakav blagoslov - tamo pozadi ima malo više toga nečega. Liči mu na čoveka u večernjem odelu, ali je taj čovek zastrašujuće izdužen, sa klinastim zubima koji štrče preko iskežene crvene donje usne. Takođe se čini - da li je to moguće? - da ima samo jedno oko.
Prvi put kada se okrenuo, obličje je bilo samo beličasta magla između stabala. Sledeći put već uspeva da razazna crno krilo njegovog kaputa i plutajuću crvenu mrlju koja bi mogla da bude kravata ili marama. Ispred njega leži jazbina te stvari, smrdljiva rupčaga koja samo slučajno izgleda kao kuća. Njeno prisustvo izaziva mu zujanje u glavi. Umesto na borovinu, šuma koja se privlači sa obe strane miriše na težak, otužan parfem: Moj greh.
Navodi me, uznemireno razmišlja. Ta stvar, šta god da je, tera me kao stoku na klanje.
Pomišlja da šmugne levo ili desno sa staze, da iskoristi čudo novostečenog vida da se spasi u šumi. Ali i tamo su neke stvari. Mračna, lebdeća obličja nalik na čađave marame. Gotovo da može da razabere najbližu. Radi se o nekoj vrsti džinovskog psa sa dugačkim jezikom, crvenim kao kravata onog priviđenja, i iskolačenim očima.
Ne smem da dozvolim da me otera do kuće, razmišlja. Moram da se izvučem pre nego što me otera tamo... ali kako? Kako?
Tada mu, sa zapanjujućom jednostavnošću, sviće pred očima. Sve što treba da uradi jeste da se probudi. zato što je ovo samo san. Ovo je samo...
"Ovo je san!" viče Henri, i trza se pred. Ne hoda, već sedi, sedi u svojoj rođenoj fotelji, i uskoro će da bude mokar zato što je zaspao sa limenkom 'kingslenda' u krilu, i...
Ali ništa se nije prolilo, zato što limenka nije tamo. Oprezno pipa sa desne strane i da, tamo je, na stočiću pored knjige, Brajevog izdanja Odsjaja u zlatnom oku. Mora da ju je odložio tamo pre nego što je zadremao i našao se u onom užasnom košmaru.
Jeste, kada ne bi bio siguran da nije uradio ništa slično. Držao je knjigu, a pivo mu je bilo između nogu da bi mu šake bile slobodne da dodiruju one uzdignute tačkice koje pričaju priču. Nešto je veoma pažljivo uzelo knjigu i limenku pošto se on obeznanio, i odložilo ih na sto. Nešto što miriše na 'Moj greh'.
Vazduh je zasićen njim.
Henri dugo i sporo udiše, raširenih nozdrva i čvrsto zatvorenih usta.
Ne", kaže, razgovetno. "Osećam miris cveća... i šampona za tepihe... i prženog luka od sinoć. Veoma je slab, ali je još tu. Nos zna šta zna."
Sve je to tačno, ali miris jeste bio tu. Sada ga više nema zato što ona više nije tu, ali će se vratiti. Odjednom postaje svestan da želi da se ona vrati. Ako i jeste uplašen, to je samo strah od nepoznatog, zar ne? Samo to i ništa više. Ne želi više da čami sam, sam sa sećanjem na onaj grozni san.
I trakama.
Mora da sasluša trake. Obećao je Džeku.
Drhtavo ustaje i polazi prema komandnoj ploči dnevne sobe. Ovaj put ga pozdravlja glas Henrija Šejka, blagosloveno pitomog momka.
"Hej tamo, skakutave mačkice i razigrani mačići, na udarac gonga čuka marke 'bulova' pokazaće sedam i četrnaest posle podne. Napolju je ugodno svežih dvadeset tri stepena, a ovde u Đuskodromu iz mašte još ugodnijih dvadeset. Kad je već tako, što malo ne manete lovicu, do'vatite cicu i predate se magiji?"
Sedam i četrnaest! Kada je poslednji put prespavao tri sata po danu? Kad smo već kod toga, kada je poslednji put imao san u kome vidi? Odgovor na ovo drugo pitanje, koliko može da se seti, glasi nikad.
Gde je bila ta staza?
Šta ga je to pratilo?
I kakvo je bilo to mesto ispred njega?
"Nije važno", obraća se Henri praznoj sobi - ako jeste prazna. "Bio je to samo san. One trake, međutim..."
Ne želi da ih čuje, nikada u životu nije manje želeo nešto da čuje (osim možda Čikaga u pesmi 'Zna li neko koliko je stvarno sati'?), ali mora. Ako to može da spasi život Tajleru Maršalu, ili nekom drugom detetu, mora.
Polako, grozeći se svakog koraka, Henri Lejden slepo polazi prema svojem studiju, gde ga na mikseti čekaju dve kasete.
"U raju ne toče pivo", peva Miš šupljim, ravnim glasom.
Obrazi su mu sada prekriveni ružnim crvenim mrljama, a nos se čini da tone postrance u lice, kao atol posle podmorskog zemljotresa.
"I zato ga pijemo uživo. Kad ne budemo... mogli da ga... pijemo uživo... naši će drugari da popiju svo pivo."
Ovo traje već satima: filozofski biseri, uputstva za početnike pivare-entuzijaste, odlomci iz pesama. Svetlost koja se probila kroz ćebad na prozorima već je znatno oslabila.
Miš zastaje, sklopljenih očiju, pa započinje drugu pesmicu.
"Stotinu boca piva na zidu, svih stotinu boca piva na zidu... ako samo jedna boca padne..."
"Moram da idem", kaže Džek. Ostao je koliko je mogao, u veri da će mu Miš nešto saopštiti, ali više ne može da čeka. Negde tamo, Taj Maršal čeka njega.
"Sačekaj", kaže Dok. Pretura po torbi i vadi špric. Diže ga u polumraku i noktom kuca po staklenom cilindru.
"Šta je to?"
Dok šalje Džeku i Nosonji kratak, mrk osmeh. "Spid", kaže, i ubrizgava ga u Miševu ruku.
Na trenutak se ništa ne dešava. A onda, u trenutku kada se Džek sprema da ponovi da mora da ide, Miš naglo otvara oči. Sada su potpuno crvene - jarko i krvareće crvene. Ipak, kada su se okrenule prema njemu, Džek zna da ga Miš vidi. Možda ga po prvi put stvarno vidi otkako je došao.
Medvedica beži iz sobe, ostavljajući za sobom frazu koja se ponavlja i polako utišava: "Dosta dosta dosta dosta dosta..."
"Jebi ga", kaže Miš hrapavim glasom. "Jebi ga, najebao sam. Je l' da?"
Nosonja kratko ali nežno dodiruje vrh prijateljeve glave. "Jeste, čoveče. Mislim da jesi. Možeš li da nam pomogneš?"
"Jednom me uj'o. Samo jednom, i sada... sada..." Njegov jezivi crveni pogled prelazi na Doka. "Jedva te vidim. Jebene oči totalno su mi sjebane."
"Ugasio si ga", kaže Dok. "Neću da te lažem, čoveče."
"Ali još ne", kaže Miš. "Dajte mi nešto na čemu ću da pišem. Da nacrtam mapu. Samo brzo. Ne znam šta si mi to koknuo, Dok, ali je ono iz psa jače. Neću dugo biti compos. Požurite!"
Nosonja pipa po podu oko kauča i uspravlja se sa džepnom knjigom većeg formata u ruci. S obzirom na tešku artiljeriju na policama, Džek gotovo dolazi da se nasmeje - knjiga je 7 navika veoma uspešnih ljudi. Nosonja otkida zadnji deo korica i pruža ga Mišu sa čistom stranicom okrenutom naviše.
"Olovku", krekeće Miš. "Brže malo. Svega se sećam, čoveče. Sve mi je tu... unutra." Dodiruje čelo. Na njegov dodir ljušti se parče kože veličine novčića. Miš ga briše sa ćebeta kao da je slinac.
Nosonja vadi kratku, ižvakanu olovku iz unutrašnjeg džepa prsluka. Miš je uzima i pravi patetični napor da se osmehne. Crna sluz koja mu se cedi iz uglova očiju nastavila je da se taloži, i sada mu leži na obrazima poput lokvi napola rastopljenog želea. Još toga izbija mu iz pora na čelu, u sićušnim crnim tačkama koje Džeka podsećaju na Henrijeve knjiga odštampane Brajevim pismom. Miš grize donju usnu u naporu da se usredsredi, i meko tkivo se odmah kida. U bradu počinje da mu curka krv. Džek pretpostavlja da je miris pokvarenog mesa još prisutan, ali je Nosonja bio u pravu: navikao se na njega.
Miš okreće koricu knjige u stranu i počinje hitro da crta niz žvrljotina. "Gledaj", kaže Džeku. "Ovo je Misisipi, je l' tako?"
"Tako je", kaže Džek. Pošto se nagnuo napred, ponovo počinje da oseća smrad. Izbliza se to ne može nazvati ni smradom: to je mijazma, koja pokušava da mu se uvuče grlo. Ali Džek se ne odmiče. Zna koliko se Miš napreže. Najmanje što može da učini je da odigra svoju ulogu.
"Ovo je centar - Nelzon, Lakijev lokal, Ežinkor Teatar, točionica... ovde Čejs prelazi u Lajal, pa postaje put broj 35... ovde je Libertivil... VFW... Golc... o, Bože..."
Miš počinje da se baca na kauču. Pečati na licu i gornjem delu tela pucaju i počinju da cure. Miš vrišti od bola. Ruka koja ne drži olovku odlazi do lica i nemoćno grebe po njemu.
Nešto u Džeku progovara - veličanstvenim, punim svetlosti glasom koji pamti iz one davne avanture. Pretpostavlja da je to glas Talismana, ili onoga što je od njega preostalo u njegovom umu i srcu.
To hoće da ga spreči da govori, pokušava da ga ubije pre nego što progovori, nalazi se u toj crnoj tvari, možda se nalazi u toj crnoj tvari, moraš da je ukloniš...
Neke stvari mogu da se obave samo bez čistunskog uplitanja uma; kada je posao gadan, najčešće je najefikasniji instinkt. Džek zato bez razmišljanja pruža ruku, grabi crnu sluz koja se cedi iz Miševih očiju, i vuče. Tvar se isprva samo rasteže kao da je od gume. Džek u isto vreme oseća kako mu se vrpolji i otima iz zahvata, možda čak i da ga uštine ili ujede. Onda odjednom popušta, i pritom se čuje tvang. Džek sa uzvikom gađenja baca crnu guku koja se grči na pod.
Ova pokušava da klizne pod kauč - Džek to primećuje dok pokušava da obriše ruke o košulju, stresajući se od odvratnosti. Dok sa treskom spušta torbu na jedan od njenih delova. Nosonja gazi drugi potpeticom čizme. Stvar ispušta piskav zvuk.
"Jebote, kakvo je ovo sranje?" pita Dok. Njegov glas, obično dubok, sada se podigao gotovo do falseta. "Kakvo je, jebote..."
"Ništa sa ovog sveta", kaže Džek, "i nemoj ni da pitaš. Pogledaj ga! Pogledaj Miša!"
Crvenilo u Miševim očima se povuklo; na trenutak izgleda gotovo normalno. Očigledno je, međutim, da ih vidi, a čini se da je i bol prestao. "Hvala", šapuće. "Voleo bih samo da si mog'o sve da ukloniš, zato što se već vraća, čoveče. Zato obrati pažnju."
"Slušam", kaže Džek.
"Bolje bi ti bilo", odgovara Miš. "Misliš da znaš. Čini ti se da možeš ponovo da nađeš to mesto iako njih dvojica ne mogu, a možda i možeš, ali istovremeno možda ne znaš toliko koliko misliš da... ah, jebi ga." Odnekud ispod ćebeta čuje se jeziv zvuk cepanja. Niz Miševo lice teče znoj, pomešan sa crnim otrovom koji mu se cedi iz pora i boji mu bradu u vlažnu, prljavo sivu boju. Oči mu kolutaju prema Džeku, i ovaj vidi da ponovo postaju zapaljeno crvene.
"Ovo je sranje", stenje Miš. "Nisam sanjao da ću otići na ovakav način. Vidi, Holivude..." Samrtnik docrtava pravougaonik na svojoj žvrljotini od mape. "Ovo..."
"Edov lokal, gde smo našli Irmu", kaže Džek. "Znam."
"U redu", šapuće Miš. "Dobro. Gledaj sada... sa druge strane... gde su Šubert i Gejl... zapadno odatle..."
Miš crta liniju koja se od puta broj 35 pruža na sever. Sa obe strane linije crta kružiće. Džek pretpostavlja da se radi o drveću. Liniju na početku precrtava, nalik na kapiju, natpis: ZABRANJEN PROLAZ.
"Jeste", tiho će Dok. "Tačno, tamo je. Crna kuća."
Miš kao da ne primećuje. Njegov sve mutniji pogled ne skida se sa Džeka. "Slušaj šta ću ti reći, pajkane. Da li me slušaš?"
Da."
"Bogami, bolje bi ti bilo", kaže mu Miš.
Kao što uvek biva, rad zaokuplja Henrija, uvlači ga u sebe i odvodi. Dosada i tuga nikada nisu mogle da se nose sa ovim starim zanosom koji donose zvuci iz vidnog sveta. Sada se čini da ne može ni strah. Najteži deo nije samo preslušavanje kaseta, već prikupljanje hrabrosti da gurne prvu u veliki TEAC-ov kasetofon. U tom trenutku oklevanja siguran je da oseća parfem svoje žene iako sedi u zvučno izolovanoj i klimatizovanoj sredini studija. U tom trenutku oklevanja siguran je da nije sam, da neko (ili nešto) stoji ispred samih vrata studija, posmatrajući ga kroz njihovu gornju, zastakljenu površinu. I u tome je, u stvari, potpuno u pravu. Blagosloveni vidom, vidimo ono što Henri ne može. Želimo da mu kažemo šta je to što stoji tamo napolju, da zaključa vrata studija, da ih smesta zaključa, ali možemo samo da posmatramo.
Henri poseže za dugmetom PLAY na kasetofonu, ali mu prst onda menja pravac i pritiska prekidač interfona.
"'Alo? Ima li koga tamo?" Prilika koja stoji u Henrijevoj dnevnoj sobi, gledajući ga kao što bi neko drugi gledao egzotičnu ribicu u akvarijumu, ne daje glasa od sebe. Poslednji zraci sunca sada su na drugoj strani kuće i u dnevnoj sobi je već prilično mračno, pošto je Henri razumljivo zaboravan kada je reč o paljenju svetla. Smešne šarene papuče Elmera Džespersena (koje nama, u trenutnim okolnostima, nisu naročito smešne) su otprilike najsvetlija stvar tamo napolju.
"'Alo? Ima li koga?"
Prilika koja gleda kroz staklenu polovinu vrata studija se ceri. U jednoj ruci drži makaze za potkresivanje živice iz Henrijeve garaže.
"Poslednja prilika", kaže Henri, i pošto ni sada nema odgovora, postaje Viskonsinski Pacov i vrišti u interkom, pokušavajući da uplaši onoga ili ono ne bi li se odalo: "'Ajde dušo, ajde, majkoviću, odgovori Pacovu!"
Prilika koja zuri u Henrija se trza - kao što bi se zmija trgnula kada žrtva napravi pokret kao da će se zaleteti prema njoj - ali je i dalje nečujna. Između iskeženih zuba pojavljuje se kožnati jezik i podrugljivo poigrava i bode. Ovo stvorenje se poslužilo parfemom koji gospođa Morton nikada nije imala srca da ukloni sa police u sobičku za toaletu pored spavaće sobe supružnika, i Henrijev posetilac zato sada zaudara na 'Moj greh'.
Henri zaključuje da se to opet mašta poigrava sa njim - ups, greščica, rekao bi mu Moris Rozen da je tu - i vrhom prsta pritiska PLAY.
Čuje zvuk pročišćavanja grla, a onda se javlja Arnold Hrabovski, i predstavlja se. Ribar ga prekida pre nego što stiže da dovrši: 'Alo, seronjo.
Henri vraća traku, sluša ponovo: 'Alo, seronjo. Vraća, sluša još jednom: 'Alo, seronjo. Da, taj glas je već negde čuo. Siguran je u to. Ali gde? Odgovor će doći, odgovori kao što je ovaj uvek dođu - kad-tad - a put do njih čini bar polovinu zabave. Henri sluša, zanesen. Prsti mu igraju po dugmetima kasetofona poput prstiju koncertnog pijaniste po dirkama 'stajnveja'. Osećaj da ga posmatraju popušta,iako se prilika ispred vrata studija - stvar u papučama u bojama bumbara, sa makazama za živicu - nikud ne miče. Kez joj je donekle splasnuo. Izborano lice postaje nadureno. U pogledu ima zbunjenosti, a možda i prvih naznaka straha. Matorom čudovištu se ne sviđa što je slepa ribica u akvarijumu zarobila njegov glas. Ali to, naravno, nije važno; moglo bi čak da bude zabavno, ali ako i jeste, zabavno je za gospodina Manšana, a ne za njega. A trebalo bi da bude zajedničko... zar ne?
Vama treba pomoć. Ne meni. Vama.
"Ne meni. Vama", kaže Henri. Mimikrija je tako dobra da zvuči sablasno.
"Malkice kopasice u tfoja salata, mein prijatelj, ja?"
Tvoj najcrnji košmar... najcrnji košmar.Abalah. Ovde Ribar.
Henri pažljivo sluša. Pušta traku da se neko vreme vrti, a onda četiri puta preslušava istu rečenicu: Poljubiš me u mudnu kesu, majmune... poljubiš me u mudnu kesu, majmune... majmune... majmune...
Ne, ne majmune. Glas to izgovara nekako kroz nos, baj-bune. BAJ-bune.
"Ne znam gde si sada, ali si odrastao u Čikagu", mrmlja Henri. "Na Južnoj strani.
I..."
Toplota na licu. Odjednom se priseća toplote na licu. Zašto to, prijatelji i komšije? Zašto to, o veliki i mudri?
Nis' ništa bolji od majmuna na uzici. Majmuna na uzici.
Bajbuna...
"Bajbuna", ponavlja Henri. Sada vrhovima prstiju trlja slepoočnice. "Majmuna na uzici. BAJ-buna na uzidzi. Ko je to rekao?"
Pušta traku sa pozivom na 911: Poljubiš me u mudnu kesu, majmune. Pušta glas iz sećanja: Nis' ništa bolji od majmuna na uzici.
Toplota na licu.
Toplota? Svetlost?
Oboje?
Henri vadi kasetu i stavlja onu koju mu je Džek danas doneo.
Zdravo, Džudi. Jesi li danas Džudi, ili Sofi? Abalah šalje najtoplije pozdrave, a Gorg poručuje 'Kra-kra-kra!' (Promukao, šlajmovit smeh). Taj takođe kaže zdravo. Tvoj dečkić je jako usamljen...
Kada plačni, prestravljeni glas Tajlera Maršala grune iz zvučnika, Henri se trza i premotava dalje
Biđe jož ubizdava.
Akcent je sada mnogo jači, burleska, sprdnja, Kacenjamerovi klinci sreću vukodlaka, ali zbog toga na neki način još zanimljiviji za rasvetljavanje.