Stephen King - Peter Straub, Crna kuća (Treći deo, Dobro došli u oblast Kuli, 21,22)

 

21.

"Sofi."

I dalje je držeći za ruku, ustaje, povukavši je za sobom. Noge mu drhte. Oči mu se čine vrele i prevelike za duplje. Potpuno je jednako prestrašen i ushićen. Srce mu tuče, ali je svaki otkucaj tako sladak. U drugom pokušaju uspeva da glasnije izgovori njeno ime, ali mu je glas i dalje slab, a usne tako utrnule kao da su istrljane ledom. Zvuči kao čovek koji se oporavlja od snažnog udarca u stomak.

"Da."

"Sofi."

"Da."

"Sofi."

"Da."

U ovome ima nečeg nestvarno poznatog, u njegovom ponavljanju njenog imena i njenom jednostavnom potvrđivanju. Poznatog i komičnog. Tada mu sine: u Strahu i trepetu Dedvud Galča postoji scena gotovo istovetna ovoj, a dešava se pošto je jedan od gostiju salona Lenja Osmica onesvestio Bila Taunza bocom viskija. Lili, u ulozi slatke Nensi O'Nil, pljuska mu kofu vode u lice, i kada on dođe sebi...

"Ovo je smešno", kaže Džek. "Ovo je dobro. Trebalo bi da se smejemo."

Sa jedva primetnim osmejkom na licu, Sofi kaže: "Da."

"Da se smejemo dok nam ne otpadnu ove lude glave."

"Da."

"Ove tarnalne glave."

Da."

"Više ne govorim engleski, zar ne?"

"Ne."

Iz njenih plavih očiju čita dve stvari. Prva je da ona ne zna šta znači reč engleski. Druga je da tačno zna šta je mislio.

h "Sofi."

"Da."

"Sofi-Sofi-Sofi."

Pokušava da pojmi da je ono što mu se dešava stvarno. Da ukuca tu činjenicu sebi u glavu kao ekser.

Osmeh joj osvetljava lice, a usne čini još privlačnijim. Džek razmišlja o tome kako bi bilo poljubiti ih, i od te pomisli mu klecaju kolena. Ponovo mu je četrnaest godina, i pita se sme li da cmokne svoju devojčicu u obraz za laku noć pošto je otprati do kuće.

"Da-da-da", kaže ona, i osmeh se pojačava. Zatim dodaje: "Jesi li shvatio? Razumeš li da jesi ovde, i na koji način si stigao?"

Iznad i oko njega, vela prozirnog belog platna lepršaju i uzdišu kao živa bića. Pet ili šest sukobljenih struja vazduha dodiruje mu lice i čini ga svesnim da je iz drugog sveta doneo na koži sloj znoja, i da zaudara. Žuri da ga obriše podlakticom sa čela i obraza da je ne bi gubio iz vida duže od časka.

Nalaze se u nekoj vrsti šatora. Ogroman je – sa više odaja – i Džek na trenutak pomišlja na šator u koji je Kraljica Teritorija, Parnjakinja njegove majke, ležala na samrti. To mesto bilo je bogato bojama, sastojalo se od više odaja, sa mirisom tamjana i tuge (jer je Kraljičina smrt izgledala neizbežna – bila je samo pitanje vremena). Ovaj je oronuo i odrpan. Zidove i tavanica su puni rupa, a tamo gde je beli materijal ostao čitav, toliko je tanak da Džek kroz njega može da vidi padinu napolju, i drveće kojim je prekrivena. Kada dune vetar sa ivica nekih od rupa zalepršaju dronjci. Direktno iznad glave vidi senovito obličje boje kestena. Neku vrstu krsta.

"Džek, razumeš li kako si..."

"Da. Prebacio sam se." Iako to nije reč koja mu izlazi iz usta. Doslovno značenje reči koju je izgovorio jeste put obzorja. "Izgleda da sam pritom povukao priličnu količinu Spiglmenovih stvari." Saginje se i podiže pljosnat kamen sa urezanim cvetom. "Mislim da je u mom svetu ovo bila grafika Džordžije O'Kifi. A ono..." Pokazuje na pocrnelu, ugašenu baklju naslonjenu na jedan od krhkih zidova šatora. "Mislim da je to bila..." Ali u ovom svetu nema reči za to, i ono što izgovara zvuči kao ružna psovka na nemačkom: "... halogena lampa."

Njoj se nabiru veđe. "Hal-do-gena... lumpa? Lempa?"

On oseća kako mu se krajevi utrnulih usana dižu u osmejak. "Nije važno."

"Ali ti si dobro."

Shvata da ona želi da mu bude dobro, i zato kaže da jeste, ali nije. Slabo mu je, i drago mu je što mu je slabo. Oseća se kao zaljubljena budala, i ne bi to menjao ni za šta na svetu. Ako se ne računa ono što je osećao prema majci – sasvim drugačiju vrstu ljubavi, bez obzira šta misle frojdovci – ovo mu je prvi put. O, sigurno je da je verovao da se zaljubio ili odljubio, ali to je bilo pre ovoga. Pre bistrog plavetnila njenih očiju, osmeha, pa čak i toga kako senke koje baca oronuli šatore preleću preko njenog lica kao jata riba. U ovom trenutku bi pokušao da poleti sa planinske litice kada bi to od njega zatražila, ili da prođe kroz šumski požar, ili da donese polarnog leda da joj rashladi čaj, a takve stvari ne govore da mu je dobro.

Ali ona želi da mu bude dobro.

Tajleru je potrebno da njemu bude dobro.

Ja sam kopicajac, razmišlja. Ta činjenica se u prvom trenutku čini beznačajna pored njene lepote – samog njenog postojanja – ali onda počinje da dobija na važnosti. Što uvek jeste bila. Šta ga je drugo dovelo ovamo, na kraju krajeva? Dovelo ga protiv njegove volje i namera?

"Džek?"

"Jeste, dobro mi je. I ranije sam se prebacivao." Ali nikada u prisustvo ovakve lepote, razmišlja. U tome je problem. Vi ste problem, moja gospo.

"Da. To je tvoj dar, da odlaziš i dolaziš. Jedan od tvojih darova. Tako sam čula."

"Od koga?"

"Uskoro", kaže ona. "Uskoro. Ima mnogo toga da se uradi, ali svejedno mislim da mi je potrebno malo vremena. Ti... ostavljaš me bez daha."

Džeku je neizrecivo milo što to čuje. Opaža da je i dalje drži za ruku, i sada ljubi tu ruku kao što je Džudi ljubila njegove u svetu sa one strane zida, i pritom vidi finu mrežicu zavoja na vrhovima tri prsta. Voleo bi da je smeo da je uzme u naručje, ali ga ona suviše opsenjuje: njena lepota i njena pojava. Malo je viša od Džudi – nekoliko centimetara, ne više – a kosa joj je svetlija, zlatne nijanse prirodnog meda koji se cedi iz probijenog saća. Odevena je u jednostavnu pamučnu odoru, belu, sa plavim vezom koji joj se slaže sa očima. Grlo joj uokviruje uski 'V' okovratnik. Skut odore završava joj se odmah ispod kolena. Noge su joj bose, ali na jednom članku nosi srebrni obruč, toliko tanak da je gotovo nevidljiv. Grudi su joj punije nego Džudine, a bokovi nešto širi. Sestre, pomislilo bi se, da nije onog istog posipa pega preko nosa i bele linije ožiljka preko leve nadlanice. Džek ne sumnja da su za taj ožiljak krive različite nezgode, ali ne sumnja ni da su se te nezgode dogodile u isti sat istog dana.

"Ti si njena Parnjakinja. Parnjakinja Džudi Maršal. Samo što reč koju izgovara nije Parnjakinja; iako mu zvuči ludo, misli da je rekao harfa. Kasnije će pomisliti na to kako strune harfe leže blizu jedna do druge, na prstohvat razmaka, i zaključiti da ta reč i nije tako šašava.

Ona obara pogled i krajeve usana, pa ponovo diže glavu i pokušava da se osmehne. "Džudi. Sa one strane zida. Kada smo bile male, Džek, često smo razgovarale. Tako je ostalo i kada smo odrasle, samo što smo tada razgovarale u snovima." Uznemiravaju ga suze koje joj se pojavljuju u očima i klize niz obraze. "Jesam li je oterala u ludilo? Jesam li? Molim te, reci da nisam."

"Ma ne", kaže Džek. "Hoda po užetu, ali još nije pala. Ta se ne da tek tako."

Moraš da joj vratiš Tajlera", kaže mu Sofi. "Zbog nas obe. Ja nikada nisam imala dete. Ne mogu da imam decu. Znaš, bila sam... zlostavljana. Kad sam bila mlađa. Od nekoga koga si dobro poznavao."

U Džekovom umu javlja se strašna izvesnost. Oko njih, oronuli šator leprša i uzdiše na miomirisnom povetarcu.

"Je li to bio Morgan? Morgan od Orisa?"

Ona obara glavu, i njemu je to sasvim dovoljno. Džekovo lice je u ovom trenutku iskrivljenu u ružnu masku besa. U ovom trenutku želi da može uvek iznova da ubija Parnjaka Morgana Slouta. Pomišlja da je pita na koji je način zlostavljao, ali shvata da je to suvišno.

"Koliko ti je bilo godina?"

"Dvanaest", kaže ona... a Džek je znao da će to reći. To se dogodilo iste one godine kada je Džekiju bilo dvanaest i kada je došao ovamo preko da spasi svoju majku. Čekaj, da li je došao ovamo? Jesu li ovo zaista Teritorije? Nekako mu se ne čini isto. Gotovo... ali ne sasvim.

Ne čudi ga da je Morgan mogao da siluje dvanaestogodišnju devojčicu, i to na takav način da ostane jalova. Nimalo ga ne čudi. Morgan Slout, negde poznat i kao Morgan od Orisa, želeo je da vlada ne nad jednim ili dva sveta, već nad čitavom vaseljenom. Šta je nekoliko silovane dece za čoveka takvih ambicija?

Ona nežno prelazi palcima preko kože ispod njegovih očiju. Osećaj je kao da ga miluje perje. Gleda ga sa nečim što liči na čuđenje. "Zašto plačeš, Džek?"

"Zbog prošlosti", kaže ona. "Uvek nam to radi, zar ne?" Misli takođe na svoju majku, kako sedi pored prozora, puši cigaretu i sliša 'Ruke lude' na radiju. Da, prošlost nam to stalno radi. Tamo je sve što boli, sve što neće da prođe.

"Možda", dozvoljava ona. "Ali danas nemamo vremena da mislimo na prošlost. Danas moramo da mislimo na budućnost."

"Da, ali bih ipak hteo da postavim nekoliko pitanja..."

"U redu, ali samo nekoliko."

Džek otvara usta, pokušava da progovori, i ostaje u komičnom izrazu otvorenih usta pošto iz njih ništa nije htelo da izađe. Počinje da se smeje. "I ti mene ostavljaš bez daha", kaže joj. "Što jeste, jeste."

Sofijine obraze obliva blago rumenilo. Obara pogled. Otvara usta da nešto kaže... i ponovo ih zatvara. Džek žali što to nije izgovorila i istovremeno mu je drago što nije. Nežno joj steže ruku, i ona diže glavu i gleda, široko otvorenim plavim očima.

"Jesam li te znao? Kada si imala dvanaest godina?" Ona odmahuje glavom.

"Ali sam te video."

"Moguće je. U velikom šatoru. Moja majka je bila jedna od sluškinja Dobre Kraljice. Ja takođe... najmlađa među sluškinjama. Možda si me tada video. Mislim da me jesi video."

Džek na trenutak pokušava da pojmi čudesnost ovog otkrića, pa nastavlja. Vreme je kratko. Oboje to znaju. Gotovo ga oseća kako ističe.

Ti i Džudi ste Parnjakinje, ali nijedna od vas ne putuje – ona nikada nije bila u tvojoj glavi ovde a ti nikada nisi bila u njenoj, tamo preko. Vas dve... razgovarate kroz zid."

"Da."

"Kada je pisala one stvari, to si joj ti šaputala kroz zid."

"Da. Znala sam šta joj činim, ali nisam imala izbora. Morala sam! I nije u pitanju samo to da joj se vrati dete, koliko god da je to važno. Postoje važniji razlozi."

"Kao što su?"

Ona trese glavom. "Nije na meni da ti kažem. Onaj koji će ti to reći mnogo je značajniji od mene."

Džek proučava sićušne gaze na vrhovima njenih prstiju, i razmišlja koliko su očajnički Sofi i Džudi nastojale da se probiju kroz onaj zid i stignu jedna do druge. Morgan Slout je izgleda mogao po volji da postane Morgan od Orisa. Kao dečak od dvanaest godina, Džek je sreo i druge sa takvim darom. To ne važi i za njega: on je jedinstven po prirodi i uvek je, u oba sveta, bio Džek. Kod Džudi i Sofi, opet, pokazalo se da nikako ne mogu da preskaču tamo i nazad. Postoji nešto što im nije dato, i mogu samo da šapuću kroz zid između svetova. Mora da postoje i tužnije stvari, ali on u ovom trenutku ne može da se seti nijedne.

Džek se osvrće po pocepanom šatoru, koji kao da diše sunčevom svetlošću i senkom. Dronjci lepršaju. U susednoj prostoriji vidi, kroz poluprozirni zid, nekoliko prevrnutih ležajeva. "Šta je ovo mesto?" pita.

Ona se osmehuje. "Za neke, bolnica."

"Je li?" Diže pogled, i još jednom primećuje krst. Sada boje kestena, ali nekada bez sumnje crven. Crveni krst, budalo, razmišlja. "A! Ali zar nije pomalo... ovaj... stara?"

Sofijin osmeh se širi, i Džek shvata da je taj osmeh ironičan. O kakvoj god da se bolnici radi, ili se radilo, pretpostavlja da je malo ili uopšte nije ličila na one u Gradskoj bolnici ili Hitnoj pomoći. "Jeste, Džek. Veoma stara. Nekada je u prostranstvu, Nadsvetu i Srednjem Svetu bilo bar desetak ovakvih šatora; sada ih ima svega nekoliko. Možda samo ovaj. Danas još stoji ovde. Sutra..." Sofi diže ruke i ponovo ih spušta. "Bilo gde! Možda čak i na Džudinoj strani zida."

"Neka vrsta putujućeg medicinskog cirkusa."

Ovo bi trebalo da bude šala, i iznenađen je kada ona prvo klima glavom, a zatim se smeje i pljeska rukama. "Tako je! Baš tako! Iako ne bi želeo da te ovde leče."

Šta to ona pokušava da kaže? "Pretpostavljam da ne", slaže se, osmotrivši satrulele zidove, pocepane segmente tavanice i prastare noseće stubove. "Ne izgleda baš sterilno."

Ozbiljnim tonom (iako joj oči sijaju), Sofi kaže: "Ali da jesi bolesnik, činila bi ti se predivna. A tvoje bolničarke, Sestrice, činile bi ti se najlepše koje su ikada negovale nekog bolesnog jadnička."

Džek gleda oko sebe. "Gde su?"

"Sestrice ne izlaze dok sija sunce. Ako želimo da nastavimo da živimo u blagoslovu, Džek, svako od nas će otići odavde svojim putem mnogo pre mraka."

Boli ga kada je sluša kako govori o rastanku, iako zna da je neizbežan. Bol, međutim, ne umanjuje njegovu radoznalost: jednom kopicajac, čini se, uvek kopicajac.

"Zašto?"

"Zato što su Sestrice vampiti, a njihovi bolesnici nikada ne ozdrave."

Iznenađen, usplahiren, Džek se osvrće kao da će ih ugledati. Nijednog trenutka mu ne pada na pamet da posumnja u njene reči – svet koji rađa vukodlake, može da rodi bilo šta, pretpostavlja.

Ona mu dodiruje zglob. Prožima ga drhtaj želje.

"Ne boj se, Džek – one takođe služe Zraku. Sve stvari služe Zraku."

"Kakvom zraku?"

"Nije važno." Prsti oko njegovog zgloba pojačavaju stisak. "Onaj koji može da odgovori na tvoja pitanja uskoro će biti ovde, ako već nije." Upućuje mu pogled postrance u kome se krije tračak osmeha. "Pošto ga saslušaš, bićeš spremniji da postavljaš bitna pitanja."

Džek shvata da je bio ukoren, ali ukor od nje ne žaca. Dozvoljava joj da ga vodi iz prostorije u prostoriju velike i drevne bolnice. Počinje da shvata koliko je to mesto zaista veliko. Takođe počinje da oseća, uprkos svežem povetarcu, slab, neprijatan miris, nešto što bi moglo da bude mešavina prokislog vina i pokvarenog mesa. Što se tiče vrste mesa, Džek se plaši da može dosta tačno da je prepozna. Pošto je obišao više od stotinu mesta gde su se dogodila ubistva, trebalo bi da može.

Bilo bi neučtivo otići u trenutku kada Džek upoznaje ljubav svog života (da ne pominjemo loš pripovedački postupak), i zato to ne činimo. Hajde, ipak, da se provučemo kroz tanke zidove bolničkog šatora. Napolju zatičemo suv ali živopisan krajolik od crvenih stena, žbunja kadulje, pustinjskog cveća koje pomalo liči na sego ljiljane, i nekoliko bačvastih kaktusa. Negde u blizini čuje se neprestan, hladan šum reke. Šator klepeće i leprša sanjivo poput jedara broda koji plovi na povoljnom, svežem vetru. Dok lebdimo duž istočne strane velikog ruševnog šatora na onaj naš lagodan, bestežinski način, opažamo da je tlo posuto predmetima. Tu je još kamenja sa urezanim crtežima, divno izrađena bakarna ruža iskrivljena od nekakve velike toplote, mala krpena prostirka koja kao da je presekla satara. Ima još toga, stvari koje su ostale pošteđene od promene prilikom svojeg ciklonskog prolaska iz jednog u drugi svet. Vidimo pocrnelu ljušturu katodne cevi televizora usred slomljenog stakla, nekoliko 'durasel AA' baterija, češalj, i – ovo je verovatno najčudnije – par belih najlonskih gaćica sa reči NEDELJA ispisanom ružičastim krasnopisom sa strane. Dogodio se sudar svetova; ovde duž istočne strane bolničkog šatora, razasut je pomešani krš koji pokazuje koliko je taj sudar bio žestok.

Na kraju ovog kružno razbacanog nanosa – glave komete, moglo bi da se kaže – sedi čovek koga prepoznajemo. Nismo navikli da ga vidimo u tako ružnoj smeđoj halji (uz to je očigledno da ne ume da nosi ovakvu vrstu odeće, jer ako ga pogledamo iz pogrešnog ugla, videćemo mnogo više nego što bismo želeli), niti u sandalama umesto špicastih cipela, niti sa kosom pokupljenom u konjski rep i vezanom kožnom vrpcom, ali to svakako jeste Vendel Grin. Mrlja sebi nešto u bradu. Iz uglova usta cedi mu se pljuvačka. Netremice je zagledan u zgužvani svitak hartije u desnoj ruci.

Usredsređen na tu jednu, ne obraća pažnju na sve druge, mnogo kataklizmičnije promene oko njega. Ako uspe da dokuči kako se njegov 'panasonik' kasetofon pretvorio u gomilicu stare hartije, možda će preći na ostalo. Ne pre.

Vendel (nastavićemo da ga zovemo Vendel, zar ne, i zanemariti svako drugo ime koje bi možda mogao da ima u ovom zakutku postojanja, pošto ga sam ne zna ili ne želi da zna) primećuje 'durasel AA' baterije. Odvlači se do njih, uzima ih i počinje da ih gura u svitak pergamenta. Ovo, naravno, nije izvodljivo, ali Vendela to ne sprečava da nastavi da pokušava. Kao što bi rekao Džordž Redban: "Date li tom momku muholovku, pokušaće sa njom da ulovi večeru."

"Ulaz'", kaže najpopularniji reporter Oblasti Kuli, uporno gurajući baterije u hartiju. "Ulaz'... 'nutra. Ulaz' 'nutra! Bogatitvoga, ulaz' u..."

Zvuk – zveckanje, Bog nam je svedok, mamuza koje se približava – razbija Vendelovu koncentraciju, i on diže pogled unezverenih, iskolačenih očiju. Možda nije zauvek izgubio razum, ali nema sumnje da je pokupio ženu i decu i otišao u Diznilend. Ono što mu se ukazuje pred očima teško da će ga uskoro prizvati pameti.

Nekada je u našem svetu postojao odličan crni glumac po imenu Vudi Stroud. (Lili ga je poznavala, pa čak i glumila sa njim, u petparačkom filmu Dželatski ekspres Ameriken Internacionala.) Čovek koji se približava mestu gde Vendel Grin čuči sa baterijama i šakom pergamenta neobično podseća na tog glumca. Nosi izbledele farmerke, plavu flanelsku košulju, maramu oko vrata, i teški revolver na širokom kožnom opasaču u kome svetluca četrdesetak metaka. Glava mu je ćelava, oči duboko utonule. Na leđima, na remenu složene šare prebačenom preko ramena, nosi gitaru. Na drugom ramenu mu čuči nešto što podseća na papagaja. Papagaj ima dve glave.

"Ne, ne", kaže Vendel blago prekornim glasom. "Ne. Ne vidiš. Ne vidiš. To." Spušta glavu i ponovo počinje da gura baterije u svitak hartije.

Senka pridošlice pada preko Vendela koji rešeno odbija da pogleda uvis.

"Zdravo da si, stranče", kaže pridošlica.

Vendel i dalje neće da pogleda.

"Zovem se Parkus. U ovim krajevima ja predstavljam zakon. Mogu li znati tvoje cenjeno ime?"

Vendel odbija da odgovori, ako tiho stenjanje koje dopire iz njegovih balavih usta ne računamo kao odgovor.

"Pitao sam te za ime."

"Ven", kaže naš stari poznanik (pošto ne možemo baš da ga nazovemo prijateljem) ne dižući pogled. "Ven. Del. Gr... Grin. Ja... ja... ja..."

"Ne žuri", kaže Parkus (ne bez saosećanja). "Sačekaću da ti se usija gvožđe."

"Ja... jastreb glasonoša!"

"O? Tako kažeš?" Parkus se spušta u čučanj; Vendel se pribija uz tanki zid šatora. "Nije li to čudo nad čudima? Pravo da ti kažem, čuo sam za jastrebe ribare, i crvene jastrebe, i video jastrebe kokošare, al' ti si mi prvi jastreb glasonoša."

Vendel diže pogled, trepćući.

Parkusovom levom ramenom, jedna papagajeva glava progovara: "Bog je ljubav."

"Jebi si mater", odgovara druga.

"Svako mora da potraži reku života", kaže prva glava. "Ma popušiš mi", kaže druga.

"Težimo Bogu", odgovara prva.

"Popišaj se uz vetar", predlaže druga.

Iako obe glave govore mirno – čak tonom normalnog razgovora – Vendel još više uzmiče, pa spušta pogled i nastavlja mahnito da ponavlja svoju zaludnu radnju sa baterijama i hartijom, koja sada nestaje u znojavo-prljavoj šupljini njegove šake.

"Ne obraćaj pažnju na njih", kaže Parkus. "Ja ih uopšte ne zarezujem. Maltene sam prestao da ih primećujem, i to ti je živa istina. Umuknite, momci."

Papagaj prestaje da priča.

"Jedna glava je Svetačka, a druga Prostačka", kaže Parkus. "Trpim ih samo zato da bi me podsetile da..."

Prekida ga zvuk koraka koji se približavaju, i slivenim, lakim pokretom se uspravlja. Dolaze Džek i Sofija, držeći se za ruke, prirodno kao deca koja idu u školu.

"Spidi!" uzvikuje Džek, i lice mu se razvlači u radostan kez.

"Pa to je Putujući Džek!" kaže Parkus, i sam se iskezivši. "Bolje te našao! Vidi ga – koliko je porastao."

Džek žuri napred i grli Parkusa, koji mu srdačno uzvraća. Trenutak kasnije, Džek odmiče Parkusa na dužinu ruku i zagleda se u njega. "Bio si stariji – ili si mi bar izgledao starije. U oba sveta."

I dalje se smešeći, Parkus klima glavom. Ponovo progovara, ovaj put razvlačeći reči kao što je to radio Spidi Parker. "Računam da jesam izgled'o starije, Džek. Bio si mališa, sećaš se?"

"Ali..."

Parkus odmahuje rukom. "Nekad izgledam starije, nekad ne. Sve zavisi od..."

"Starost je mudrost", kaže jedna papagajeva glava sa poštovanjem, a druga dočekuje: "Krepšo senilni."

"... zavisno od mesta i okolnosti", dovršava Parkus, i nastavlja: "A vama sam kaz'o da umuknete. Nastavite li, ima da vam zavrnem tu mršavu šiju." Okreće se Sofi, koja ga gleda širom otvorenih očiju, stidljiva kao srna. "Sofi", kaže on. "Divno je videti te, dušo. Jesam li ti rekao da će doći? Istina, trebalo mu je nešto više nego što sam očekivao."

Ona se spušta na koleno i savija glavu u dubokom naklonu. "Blagodarim, sai", odgovara. "Došao nam u miru, revolverašu, a kada pođeš putem Zraka neka te moja ljubav prati."

Na ove reči, Džek oseća kako ga prožima jeza do srži bića, kao da je više svetova progovorilo odjednom, u dubokoj, ali zvonkoj harmoniji.

Spidi – Džek ga i dalje tako vidi – uzima Sofi za ruku i podiže je. "Ustani, devojko, i pogledaj me. Ovde u pograničju nisam revolveraš, iako povremeno i dalje pripasujem staru gvožđuriju. U svakom slučaju, imamo puno tema za priču. Nema vremena za ceremonije. Dođite sa mnom na onu stranu uzvisine. Moramo da prozborimo koju, što bi rekli revolveraši. Ili kao što su govorili, pre nego što je svet otišao dalje. Ustrelio sam nekoliko divljih kokoši, i mislim da će biti ukusne kad se ispeku."

"A šta ćemo sa..." Džek pokazuje prema mrmljavoj, šćućurenoj prilici Vendela Grina.

"Što, meni izgleda dovoljno zaposleno", kaže Parkus. "Rekao mi je da je jastreb glasonoša."

"Bojim se da se malo precenio", odgovara Džek. "Naš Vendel je lešinar glasonoša."

Vendel okreće glavu prema njima. Ni sada ne diže pogled, ali mu se usna podiže u prezriv izraz koji je možda više refleksan nego nameran. "Čuo. To." Usna se ponovo diže, i izraz ovaj put izgleda manje refleksan. To, u stvari, jeste prezir. "Zla. Zla. Zla-tni dečko. Holi. Vud."

"Ipak je uspeo da sačuva bar deo svojeg šarma i životne radosti", kaže Džek. "Hoće li biti bezbedan ovde?"

"Sve što ima trunku mozga u glavi izbegava da priđe šatoru Sestrica", kaže Parkus. "Biće mu dobro. A ako nanjuši nešto ukusno i dođe da šacne, možemo, što da ne, i njega da nahranimo." Okreće se prema Vendelu. "Idemo odmah tu preko. Ako poželiš da nas posetiš, slobodno došetaj. Jesi li me razumeo, gospodine Jastrebe Glasonošo?"

"Ven. Del. Grin."

"Razumem, Vendele Grine." Parkus se okreće ostalima. "Hajdemo. Da protegnemo noge."

"Ne smemo da zaboravimo na njega", mrmlja Sofi, osvrnuvši se da pogleda. "Za nekoliko sati će se smračiti."

"Nećemo", slaže se Parkus dok se bliže vrhu najbliže padine. "Ne bi bilo dobro da ga ostavimo pored šatora kada se smrači. Ne bi bilo nimalo dobro."

U dolini sa druge strane uzvisine ima više zelenila – pa čak i uska traka potoka, verovatno na putu prema reci koju Džek čuje u daljini – ali predeo i dalje više liči na severnu Nevadu nego na zapadni Viskonsin. Ali to na neki način, razmišlja on, ipak ima smisla. Poslednji preskok uopšte nije bio običan. Oseća se kao kamenčić koji je odskočio preko cele površine jezera, a što se tiče sirotog Vendela...

Desno od mesta gde su se spustili drugom stranom uzvisine, stoji konj, vezan u hladu nečega za šta Džek pretpostavlja da je Džošuino drvo. Dvadesetak metara levo nalazi se krug izlokanog kamenja. Unutar njega je pažljivo naslagano drvo za još neupaljenu vatru. Džeku se ne sviđa previše kako mesto izgleda – kamenje ga podseća na prastare zube. U ovome nije sam. Sofi zastaje i jače steže njegove prste.

"Parkuse, moramo li da uđemo tamo? Molim te, reci da ne moramo."

Parkus se okreće prema njoj sa blagim osmehom koji Džek dobro poznaje: nema šta, to je osmeh Spidija Parkera.

Brbljivi Demon je odavno napustio taj krug, dušo", kaže. "A ti znaš da su takva mesta najbolja za priču."

"Ipak..."

"Nije trenutak da se plašimo strašilima", kaže joj Parkus. Govori sa prizvukom nestrpljenja, i nije baš upotrebio reč 'strašila', ali je Džekov um tako prevodi. "Čekala si ga da dođe u bolničkom šatoru Sestrica..."

"Samo zato što je ona bila sa druge strane..."

"... i sada ja tražim da ideš kuda ja idem." Džeku se čini da je odjednom postao viši. Oči mu sevaju. Džek razmišlja: Revolveraš. Da, pretpostavljam da bi mogao da bude revolveraš. Kao jedan od onih iz maminih starih filmova, ali pravi.

"U redu", kaže ona, tihim glasom. "Ako se mora." Onda gleda u Džeka. "Pitam se da li bi možda hteo da me obgliš rukom?"

Džek je, ne treba se pitati, presrećan što može da joj ispuni ovu želju.

Dok prolaze između dva kamena, Džeku se čini da čuje ružno preplitanje prošaptanih reči. Jedan od glasova na trenutak postaje jasan, i kao da za sobom ostavlja trag sluzi uvukavši mu se u uvo: Draba draba draba oho grvava zdobalca, a on zamo ždo nije zdigo, moj dobar brijadelj Manžan, džeg zamo da vidi žda imam za njega, oho, oho...

Džek posmatra svojeg starog prijatelja Parkusa koji je čučnuo pored vreće i razvezuje vrpcu koja je prikuplja na vrhu. "Blizu je, zar ne? Ribar. I Crna kuća."

"Ja'", kaže Parkus, i prosipa iz vreće desetak već rasporenih i očišćenih debelih mrtvih ptica.

Prizor leševa kokoši budi kod Džeka pomisao na Irmu Freno, i čini mu se da neće moći da jede. Gledajući kako Parkus i Sofi natiču ptice na odlomljene grane, postaje još ubeđeniji u to. Ali pošto je vatra zapaljena i ptice počinju da dobijaju reš boju, javlja se njegov želudac, tvrdeći da kokoši mirišu odlično i da će im ukus verovatno biti još bolji. Ovde preko, priseća se Džek, sve je takvo.

"Evo nas, dakle, u krugu za priču", kaže Parkus. Osmehe je, čini se, odložio za kasnije. Gleda u Džeka i Sofi, koji sede jedno do drugog i dalje se držeći za ruku, svečano ozbiljni. Njegova gitara stoji naslonjena na obližnji kamen. Pored nje, Svetačka i Prostačka spavaju zavučene u papagajevo perje, sanjajući bez sumnje dvojake snove. "Demon je možda odavno otišao odavde, ali legende kažu da takve stvari ostavljaju za sobom talog koji ume da razveže jezik."

"Kao kad poljubiš Kamen Slatkorečivosti18, možda", nabacuje Džek.

Parkus vrti glavom. "Danas nema mesta slatkorečivosti."

Džek kaže: "Kada bismo samo imali posla sa običnim krimosom. Lakše bi mi bilo."

Sofi ga gleda, ne shvatajući.

"Misli na mutivodu", objašnjava joj Parkus. "Zlikovca." Gleda u Džeka. "Na neki način, sa takvim i imaš posla. Karl Birston nije bio bog zna šta – običan monstrum,rekao bih. Što ne znači da tu i tamo nije prezao da ubije. Ali što se tiče ovoga što se dešava u Frenč Lendingu, on je tu samo oruđe. U vašem svetu bi za to rekli opsednut, Džek. Na Teritorijama za to kažemo zaludeli ga duhovi..."

"Ili postao jednak sa svinjama", dodaje Sofi.

"Tako je." Parkus klima glavom. "U svetu odmah iza ovog pograničja – Srednjem Svetu – rekli bi da ga je zaposeo demon. Ali demon mnogo moćniji od kukavnog, odrpanog duha koji je nekada nastanjivao ovaj krug od kamenja."

Džek ga jedva sluša. Oči mu blistaju. Zvučalo je kao Bostan, rekao mu je Džordž Poter prethodne večeri, pre hiljadu godina. Ne baš isto, ali slično.

"Karl Birston", ponavlja. Diže stisnutu pesnicu i pobednički je trese. "Tako se zvao u Čikagu. Ovde u Frenč Lendingu Bernsajd. Slušaj rešen, utakmica završena, zakopčaj šlic. Gde je on sada, Spidi? Uštedi mi malo vremena, da..."

"Mir", kaže Parkus.

Ton kojim je ovo rekao tih je i gotovo ubilački. Džek oseća kako se Sofi pribija uz njega. I sam se pomalo skuplja u sebe. Ovo nimalo ne liči na njegovog starog prijatelja, baš nimalo. Moraš da prestaneš da misliš o njemu kao o Spidiju, kaže Džek sebi. On to nije, niti je ikada bio. To je samo lik koga je glumio, neko ko je mogao istovremeno da uteši i očara uplašenog klinca koji je u bekstvu sa majkom.

Parkus okreće ptice, koje su sada lepo porumenele sa jedne strane i kaplju sok u vatru.

"Žao mi je što sam bio oštar prema tebi, Džek, ali moraš da razumeš da je tvoj Ribar prilično sitna riba u odnosu na ono što se stvarno događa."

Što ne kažeš Tanzi Freno da je on sitna riba? Ili Nosonji Sen Pjeru?

Džek misli ove stvari, ali ih ne izgovara glasno. Poprilično ga je uplašila svetlost u Parkusovim očima.

"A ne radi se ni o Parnjacima", kaže Parkus. "Moraš da izbaciš tu pomisao iz glave. Ovo je nešto što se odnosi na tvoj svet i svet Teritorija – veza između njih. Time što ćeš da ubiješ nekog zlikovca ovde nećeš okončati karijeru vašeg ljudoždera tamo preko. A ako ga ubiješ tamo, u Viskonsinu, stvar u njemu će samo uskočiti u drugog domaćina."

"Stvar?"

"Kada je to bio Albert Fiš, Fiš ga je zvao Ponedeljko. Druškan koga ti juriš zove ga gospodin Manšan. I jedno i drugo su pokušaji da se kaže nešto što se ne može izgovoriti nijednim ljudskim jezikom ni ni jednom ljudskom svetu."

"Koliko ima svetova, Spidi?"

"Mnogo", kaže Parkus, gledajući u vatru. "I ova stvar se tiče svih njih. Zašto misliš da sam se onoliko navrzao na tebe? Slao ti perje, crvendaćeva jaja, pravio sav onaj cirkus ne bih li te probudio."

Džek misli na Džudi, na to kako je grebala po zidovima dok joj vrhovi prstiju nisu prokrvarili, i oseća se postiđeno. Čini se da je Spidi radio otprilike istu stvar. "Probudi se, probudi se, spavalice", kaže.

Parkus kao da se dvoumi između grdnje i osmeha. "Mora da si me video kada si nabasao na slučaj koji te je konačno oterao iz L.A."

" Ah, čoveče – zašto misliš da sam otišao?"

"Pobegao si kao Jona, kada mu je Gospod naredio da propoveda protiv opačine u Nineveji. Mislio sam da ću morati da pošaljem kita da te proguta."

"I osećam se progutano", kaže mu Džek.

Jedva čujno, Sofi kaže: "Ja takođe."

"Svi smo progutani", kaže čovek sa revolverom na boku. "Nalazimo se u utrobi zveri, voleli to ili ne. To je ka, a ka je sudba i usud. Tvoj Ribar, Džek, sada je tvoje ka. Naše ka. Ovo je više od ubijanja. Mnogo više."

I Džeku se ukazuje nešto što ga, pošteno rečeno, userava od straha. Lester Parker, ili Spidi ili Parkus, i sam je gotovo na smrt uplašen.

"Ova stvar tiče se Mračne Kule", kaže.

Pored Džeka, Sofi ispušta prigušen, očajnički jecaj užasa i obara glavu. U isto vreme podiže ruku i više puta pokazuje Parkusu znak urokljivog oka.

Ovog džentlmena to kao da ne vređa. Zapošljava se okretanjem ptica na njihovim štapovima. "Slušajte me sada", kaže. "Počujte, i pitajte što manje možete. Još nije kasno da izbavimo sina Džudi Maršal, ali nam vreme duva u vrat."

"Pričaj", kaže Džek.

Parkus priča. U jednom trenutku ocenjuje da su ptice pečene i služi ih na pljosnatom kamenju. Meso je meko, gotovo spada sa sitnih kostiju. Džek halapljivo jede, i svaki put kada dođe red na njega poteže duboko iz Parkusove mešine sa životvornom vodom. Više ne gubi vreme u poređenju mrtvih kokoši sa mrtvom decom. Peć je potrebno ložiti, i on je sa voljom loži. Isto čini i Sofi, jede prstima i liže ih bez imalo ustručavanja ili stida. Isto čini, konačno, i Vendel Grin, iako odbija da uđe u krug od drevnog kamenja. Kada mu je Parkus dobacio zlatno-smeđu kokoš, Vendel ju je iznenađujuće vešto uhvatio i smesta zagnjurio lice u sočno meso.

"Pitao si koliko ima svetova", počinje Parkus. "Odgovor, rečen Visokim Govorom, glasi da fan: nebrojeno svetova." Jednim od nagorelih prutova crta položenu osmicu u prašini, a Džek je prepoznaje kao grčki simbol za beskonačno.

"Postoji Kula koja ih povezuje. Zamisli osovinu oko koje se vrti više točkova, ako hoćeš. Postoji, takođe, biće koje želi da sruši Kulu. Ram Abbalah."

Na ove reči, plamen vatre kao da na trenutak postaje tamniji, crven. Džek želi da veruje da je ovo samo privid njegovog prenapregnutog uma, ali ne uspeva. "Grimizni Kralj", kaže.

"Tako je. Njegovo fizičko biće zatočeno je u ćeliji na vrhu Kule, ali ima još jedno otelovljenje, jednako stvarno, kome je prebivalište Can-tah Abbalah – Dvor Grimiznog Kralja."

"Istovremeno na dva mesta." S obzirom na njegovo putovanje između sveta Amerike i sveta Teritorija, Džeku nije teško da prihvati ovaj koncept.

"Da."

"Ako on – ili to – uništi Kulu, zar neće tako i sam biti poništen? Zar neće uništiti i svoje fizičko biće?"

"Baš suprotno: oslobodiće ga da po volji luta kroz nastali haos... din-tah... peć. Neki delovi Srednjeg Sveta već su propali u tu peć."

"Koliko je od ovoga stvarno potrebno da znam?" pita Džek. Svestan je da i sa njegove strane zida vreme ističe.

"Teško je reći šta je potrebno da znaš a šta ne", kaže Parkus. "Ako izostavim pogrešan deo priče, možda će zbog toga sve zvezde da se ugase. Ne samo ovde, već i u hiljadu hiljada vaseljena. Zbog toga je ovo tako đavolski teško. Slušaj, Džek – Kralj od pamtiveka pokušava da uništi Kulu i da se oslobodi. Oduvek, može biti. To je spor posao, zato što Kulu drže ukršteni zraci sile koji na nju deluju kao kotvena užad. Zraci izdržavaju već milenijumima, ali u poslednjih dve stotine godina – pritom mislim na vreme kako ga ti računaš, Džek; za tebe, Sofi, to je gotovo pet stotina puta okrenut krug Pune Zemlje..."

"Toliko dugo", kaže ona. "Tako mnogo vremena."

"U opštem ustrojstvu stvari, to vreme je kratko kao plamsaj šibice u mračnoj sobi. Ali dok dobrim stvarima obično treba dugo da postanu, zlo ima svojstvo da iskrsne u punoj veličini i potpuno naraslo, kao čupavac iz kutije. Ka je jednako prijatelj zlu kao i dobru. Ne odbacuje nijedno. Kada pomenusmo tebe, Džek19..." Parkus se okreće prema njemu. "Čuo si za Gvozdeno doba i Bronzano doba, naravno?"

Džek potvrđuje.

"Na višim spratovima Kule ima onih koji poslednjih dve stotine godina u vašem svetu nazivaju Dobom zatrovane misli. To znači..."

"Ne moraš da mi objašnjavaš", kaže Džek. "Poznavao sam Morgana Slouta, sećaš se? Znao sam šta je planirao za Sofijin svet." Da, zaista. Plan je bio da se jedno od najslađih mednih saća vaseljene pretvori prvo u odmaralište za bogate, zatim u izvor jeftine radne snage i konačno u deponiju, verovatno radioaktivnu. Ako to nije bio primer zatrovanog razmišljanja, Džek ne zna šta jeste.

Parkus kaže: "Među razumnim bićima oduvek su postojale telepate; to važi za sve svetove. Ali su isto tako veoma malobrojni. Izuzeci, moglo bi se reći. Ali otkako je u tvoj svet došlo Doba zatrovane misli, Džek – zaposelo ga kao demon – broj takvih se mnogostruko uvećao. Ne u toj meri kao spori mutanti u Spaljenim Zemljama, ali više svakako nisu toliko retki."

"Govoriš o čitačima misli", kaže Sofi, kao da želi da se uveri da je dobro shvatila.

"Da", potvrđuje Parkus, "ali ne samo o čitačima misli. Prekognitivcima. Teleportima – drugim rečima, skakačima između svetova kakav je naš Putujući Džek – i telekinetičarima. Čitači misli su najčešći, a telekinetičari najreći... i najdragoceniji."

"Njemu, misliš", kaže Džek. "Grimiznom Kralju."

"Da. U poslednjih dve stotine godina ili tako nešto, abalah je dobar deo vremena potrošio na prikupljanje grupe telepatskih robova. Većina od njih su sa Zemlje i sa Teritorija. Svi telekinetičari su sa Zemlje. Ova zbirka robova – ovaj gulag – njegovo je krunsko dostignuće. Mi ih nazivamo Rušiteljima. Oni..." Zamišlja se. Onda: "Znate li šta pokreće galiju?"

Sofi klima glavom, ali Džek isprva nema predstavu o čemu Parkus govori. Ima kratkotrajnu, ludačku viziju potpuno opremljene kuhinje 20 koja putuje drumom broj 66.

"Veliki broj veslača", kaže Sofi, i pravi pokret veslanja koji joj očaravajuće ističe grudi.

Parkus klima glavom. "To su obično robovi, okovani zajedno u lance. Oni..."

Sa svog mesta izvan kruga, Vendel odjednom ubacuje svoje veslo. "Spar. Kat." Zastaje, namrštivši se, pa pokušava ponovo: "Spar-tak."

"O čemu on to?" pita Parkus, podigavši veđe. "Imaš li ideju, Džek?"

"Govori o filmu Spartak", kaže Džek, "i kao i obično grešiš, Vendele. Verujem da si mislio na Ben Hura."

Sa povređenim izrazom na licu, Vendel pruža masne ruke. "Još. Mesa."

Parkus smiče poslednju kokoš sa štapa i baca je između dva kamena, gde Vendel sedi sa bledim, masnim licem koje viri između kolena. "Svež plen za jastreba glasonošu", kaže on. "A sada nam učini uslugu i umukni."

"Ili. Šta." U Vendelovim očima ponovo je onaj stari prkosni sjaj.

Parkus delimično izvlači svoju streljačku gvožđuriju iz futrole. Drška od sandalovine je izlizana, ali metal cevi ubilački svetluca. Ne mora ništa da kaže; noseći svoju drugu pticu, Vendel Grin pridiže skute haljetka i odvlači se nazad preko uzvisine. Džek oseća ogromno olakšanje što ga vidi kako odlazi. Spartak malo sutra, razmišlja, i duva kroz nos.

"Grimizni Kralj, znači, namerava da upotrebi Rušitelje da unište Zrake?" kaže Džek. "To je to, zar ne? To mu je plan."

"Govoriš o tome kao da je u budućnosti", blago odgovara Parkus. "To se već dešava, Džek. Pogledaj samo svoj svet, ako želiš da vidiš raspad na delu. Od šest Zrakova, samo jedan nije još načet. Dva i dalje donekle drže. Ostala tri su mrtva. Jedan od ovih se ugasio pre više hiljada godina, na prirodan način. Druge su uništili Rušitelji, i to za manje od dva veka.

"Isuse", kaže Džek. Počinje da shvata kako Spidi može Ribara da nazove sitnom ribom.

"Zadatak zaštite Kule i Zraka oduvek je bio poveren drevnoj ratnoj gildi Gileada, koju u ovom i mnogim drugim svetovima zovu revolverašima. Oni su takođe prikupili i znatne psihičke moći, Džek, potpuno dorasle Rušiteljima Grimiznog Kralja, ali..."

"Od revolveraša je ostao samo jedan", kaže Sofi, gledajući u veliki revolver na Parkusovom boku. I dodaje, sa stidljivom nadom: "Ako nisi i ti jedan od njih, Parkuse."

"Ja nisam, dušo", kaže on, "ali ima ih više od jednoga."

"Mislila sam da je Roland poslednji. Tako se bar priča."

Obučio je najmanje još troje", kaže joj Parkus. "Ne znam kako je to moguće, ali verujem da je istina. Da je Roland i dalje sam, Rušitelji bi već odavno oborili Kulu. Ali sa snagom ovih drugih pridodatom njegovoj..."

"Nemam pojma o čemu vi to govorite", kaže Džek. "Ponešto jesam razumeo, al' ima već otprilike dva kruga kako mi je pobegao smisao."

"Nema potrebe da ovo razumeš da bi uradio svoj deo posla", kaže Parkus.

"Hvala Bogu što je tako."

"Što se tiče onoga što je potrebno da razumeš, mani se galija i veslača i priseti se vesterna koje je tvoja majka snimala. Za početak, zamisli utvrđenje u pustinji."

"Ova Tamna Kula o kojoj govoriš. To je utvrđenje."

"Tako je. E, to utvrđenje je opkoljeno, ali ne divljim Indijancima..."

"Već Rušiteljima. Koje predvodi veliki poglavica Abalah."

Sofija mrmlja: "Kralj sedi u Kuli, jede meda i hleba. Rušitelji u podrumu, prave para kol'ko treba."

Džek oseća laku, ali posebno neprijatnu jezu kako mu struju uz kičmu: padaju mu na pamet pacovske šapice koje pretrčavaju preko slomljenog stakla. "Šta? Zašto si to sad rekla?"

Sofi ga gleda, crveni, trese glavom i obara pogled. "To ona kaže, ponekad. Džudi. Ponekad je čujem da to govori."

Parkus uzima jedan od nagorelih prutova i crta u kamenoj prašini pored figure osmice. "Tvrđava je ovde. Pobunjeni Indijanci ovde, predvođeni svojim nemilosrdnim, zlim – i najverovatnije bezumnim – poglavicom. Ali ovde, međutim..." Malo dalje levo, crta grubu strelu u prašini. Uperena je u rudimentarna obličja koja predstavljaju utvrđenje i Indijance koji ga opsedaju. "U najboljim vesternima Lili Kavano, ko uvek u poslednjem trenutku pristigne u pomoć?"

"Konjica", kaže Džek. "A to smo mi, pretpostavljam."

"Ne", kaže Parkus. Ton mu je strpljiv, ali Džek sluti da ga košta dosta napora da ga sačuva.

"Konjica su Roland od Gileada i njegovi novi revolveraši. Ili se bar tako mi koji želimo da Kula ostane da stoji – ili da padne kada joj za to po prirodi dođe vreme – nadamo. Grimizni Kralj se nada da će uspeti da zadrži Rolanda i dovrši posao rušenja Kule dok su on i njegova družina još daleko. A to znači da mora da okupi sve Rušitelje koje može, naročito telekinetičare."

"Da li je Tajler Maršal..."

"Ne prekidaj me više. Ovo je dovoljno teško i bez toga."

"Nekada si bio mnogo prijatniji tip, Spidi", prekorno kaže Džek. Na trenutak mu se čini da će njegov stari prijatelj ponovo da ga izgrdi – ili da potpuni izgubi nerve i pretvori ga u žabu – ali se Parkus donekle opušta, i počinje da se smeje.

Sofi diže pogled sa izrazom olakšanja, i steže Džeku ruku.

"Pa, možda sam i zaslužio da me malo prodrmaš", kaže Parkus. "Nema vajde od toga da budemo preozbiljni, zar ne?" Dodiruje veliku pucaljku na boku. "Ne bi me čudilo da mi je nošenje ovoga stvorilo iluziju ili dve o veličini."

"U odnosu na domara u zabavnom parku nije da nije napredak", priznaje Džek.

"U Bibliji – u tvom svetu, Džek – kao i u Knjizi dobrog domaćina – u tvom, Sofi dušo – postoji zapis koji glasi otprilike 'Jer u carstvu mojem mnoge kuće stoje'. E, na Dvoru Grimiznog Kralja mnoga su čudovišta."

Džek čuje kratak, tvrd smeh koji mu se otima iz usta. Njegov stari prijatelj upravo je napravio tipično glup policijski pokušaj da se našali.

"Ona su Kraljevi dvorani... njegovi vitezovi i sluge. Obavljaju svakovrsne zadatke, rekao bih, ali je ovih poslednjih godina njihov prvenstveni posao bio da pronađu obdarene Rušitelje. Što je Rušitelj obdareniji, veća je nagrada."

"Lovci na ljude", mrmlja Džek, i ne shvata zvučnost izraza sve dok ga nije čuo. Upotrebio ga je u kontekstu, ali postoji, naravno, i drugo, doslovnije značenje. Lovci na ljude i ljudožderi. "Jeste", prihvata Parkus. "Ovi opet imaju smrtnike koji rade za njih iz... čoveku se ne mili da kaže iz uživanja, ali kako drugačije to da nazovemo?"

Džek zamišlja košmarnu sliku: nacrtani Albert Fiš koji stoji na pločniku Njujorka i drži natpis RADIO BI ZA HRANU. Čvršće obuhvata Sofino rame. Njene plave oči okreću se prema njemu, i on se sa zadovoljstvom zagleda u njih. Leče ga.

"Koliko je Rušitelja Albert Fiš poslao svojem ortaku gospodinu Ponedeljku?" pita Džek. "Dva? Tri? Deset? I da li oni umiru, pa abalah mora da im nađe zamenu?"

"Ne umiru", neveselo odgovara Parkus. "Drži ih na posebnom mestu – u lagumu, ili pećini – gde u suštini ne protiče vreme."

"Čistilište. Gospode."

"To uostalom nema značaja. Albert Fiš je odavno umro. Gospodin Ponedeljko je sada gospodin Manšan. Pogodba koju gospodin Manšan ima sa tvojim ubicom vrlo je jednostavna: taj Bernsajd može da ubije i pojede onoliko dece koliko poželi, samo ako nisu obdarena deca. Ako pronađe obdareno dete – Rušitelja – dužan je smesta da ga preda gospodinu Manšanu."

"Koji će ga odvesti abalahu", mrmlja Sofi.

"Tako je", kaže Parkus.

Džek oseća da je ponovo na relativnom čvrstom tlu, i veoma mu je drago što je tako. "Pošto Tajler nije ubijen, mora da je obdaren."

"'Obdaren' nije prava reč. Tajler Maršal je potencijalno jedan od dva najmoćnija Rušitelja u istoriji svih svetova. Ako dozvoliš da se na kratko vratim analogiji utvrđenja opkoljenog Indijancima, mogli bismo da kažemo da su Rušitelji kao zapaljene strele koje preleću zidine... novi način ratovanja. Tajler Maršal, međutim, nije obična zapaljena strela. Pre bi se reklo da je vođeni projektil."

"Ili nuklearno oružje."

Sofi kaže: "Ne znam šta ti je to."

"Bolje što ne znaš", kaže Džek. "Veruj mi."

Spušta pogled na crteže u prašini. Iznenađuje li ga saznanje da je Tajler toliko moćan? Zapravo ne. Ne otkako je osetio auru snage koja okružuje dečakovu majku. Ne otkako je upoznao Džudinu Parnjakinju, čija skromna haljina i držanje ne mogu da sakriju ličnost koja mu se čini gotovo kraljevska. Lepa je, ali on oseća da je lepota jedna od njenih najmanje važnih odlika.

"Džek?" zove ga Parkus. "Jesi li dobro?" Nema vremena da ne budeš, nagoveštava ton njegovog glasa.

"Daj mi samo minut", kaže Džek.

"Nemamo toliko vre..."

"To si mi već savršeno jasno dao do znanja", kaže Džek, odsecajući reči, i oseća kako se Sofi pomera od iznenađenja zbog oštrine u njegovom glasu. "A sada mi daj moj minut. Pusti me da radim svoj posao."

Iz našušurenog zelenog perja, jedna od papagajevih glava mrmlja: "Bog voli ubogog radnika." Druga odgovara: "Je l' ih zato pustio da se toliko namnože?"

"U redu, Džek", kaže Parkus, i zagleda se u nebo.

U redu, šta imamo ovde? razmišlja Džek. Imamo dragocenog dečaka, i Ribar zna da je on dragocen. Ali gospodin Manšan ga se još nije dokopao, jer Spidi u tom slučaju ne bi bio ovde. Zaključak? Sofi ga napeto posmatra. Parkus, i dalje zagledan u besprekorno plavo nebo iznad ovog pograničja između Teritorija – ili, kako ga Džudi zove, Preko – i onog što sledi, šta god to bilo. Džekov um sada kuca brže, zahuktavajući se kao ekspresni voz koji napušta stanicu. Svestan je da ćelavi crnac osmatra nebo ne bi li ugledao izvesnog zlogukog gavrana. Svestan je da beloputa žena pored njega gleda u njega sa opčinjenošću koje bi moglo da preraste u ljubav, bude li sveta i vremena. Najviše je, međutim, zaokupljen sopstvenim mislima. A to su misli kopicajca.

Birston je sada Bernsajd, i u godinama je. Ostario, i sa pokojim klikerom manje. Mislim da je možda rastrzan između onoga što želi, a to je da zadrži Tajlera za sebe, i onoga što je obećao tom Manšanu. To je zamućen, zarđao, opasan um koji pokušava da se odluči. Ako odluči da ubije Tajlera i strpa ga u kazan kao veštica u 'Ivici i Marici', to je loše za Džudi i Freda. Da ne pominjemo Tajlera, koji je možda već video stvari koje bi oterale u ludilo i prekaljenog marinca. Ako Ribar preda dečaka gospodinu Manšanu, to je loše za čitavo postanje. Nije čudo što je Spidi rekao da nam vreme duva za vrat.

"Znao si da će se ovo dogoditi, zar ne?" kaže. "Oboje ste znali. Mora da jeste. Zato što je Džudi znala. Mesecima se čudno osećala, mnogo pre nego što su započela ubistva."

Parkus se vrpolji, i nelagodno gleda u stranu. "Jeste, znao sam da se nešto sprema – na ovoj strani dogodili su se veliki poremećaji – ali sam bio zauzet drugim poslom. A Sofi ne može da se prebacuje. Došla je ovamo sa letačima, i na isti način će se vratiti, kada se naše savetovanje završi."

Džek se okreće prema njoj. "Ti si ono što je moja majka nekada bila. Siguran sam u to." Pretpostavlja da nije sasvim jasan, ali ne može drugačije; njegov um pokušava da se kreće u previše pravaca odjednom. "Ti si naslednica Lore DeLezijan. Kraljica ovog sveta."

Sada je Sofi ta koja izgleda kao da joj je nelagodno. "U suštini sam bila sasvim nevažna, zaista, i odgovaralo mi je da bude tako. Uglavnom sam pisala pohvalnice i zahvaljivala ljudima što su došli da me vide... samo što sam zvanično uvek govorila 'nas'. Uživala sam u šetnjama, crtanju i sakupljanju cvetova. Volela sam lov. Onda sam, usled zle kobi, teških vremena i loših navika, odjednom ostala poslednja u kraljevskoj lozi. Kraljica ovog sveta, kao što si rekao. Bila sam udata, za dobrog i jednostavnog čoveka, ali je moj Fred Maršal umro i ostavio me samu. Jalova Sofi."

"Nemoj", kaže Džek. Iznenađen je koliko ga duboko pogađa to što je čuje da o sebi govori na tako gorak, podsmešljiv način.

"Da nisi jedinstvene prirode, Džek, tvoj Parnjak bio bi mi rođak."

Ona okreće vitke prste tako da sad ona njega steže, a ne obrnuto. Kada ponovo progovara, glas joj je dubok i strasan. "Pusti sad sva ta sudbinska pitanja. Sve što ja znam jeste da je Tajler Maršal Džudino dete, da je volim, i da ne bih dozvolila da bude povređena za sve svetove koji postoje. Za njega osećam isto kao da je moje rođeno dete. To su stvari koje ja znam, i još jedna: da si ti jedini koji može da ga spasi."

"Zašto?" Naravno, i sam je osetio ovo – zašto bi, pobogu, inače bio ovde? – ali to ne umanju njegovo čuđenje. "Zašto?"

"Zato što si dodirnuo Talisman. I mada te je deo njegove moći tokom godina napustio, još je dosta preostalo."

Džeku padaju na pamet ljiljani koje mu je Spidi ostavio u Dejlovom kupatilu. Kako mu se miris zadržao na rukama i pošto je buket dao Tanzi. Seća se takođe kako je Talisman izgledao u šaputavoj tami u kraljičinom šatoru, dižući se, blistav, menjajući sve oko sebe pre nego što je konačno nestao.

Razmišlja: I dalje sve menja.

"Parkuse." Je li ovo prvi put da je drugog čoveka – drugog kopicajca – tako nazvao? Nije siguran, ali misli da bi moglo da bude. "Da, Džek."

"Ono što je ostalo od Talismana – da li je dovoljno? Dovoljno da se suočim sa Grimiznim Kraljem?" Parkus i protiv svoje volje izgleda užasnuto. "Ni izdaleka, Džek. Ni da mu prismrdiš. Abalah bi te oduvao kao sveću. Ali bi moglo da bude dovoljno da se suočiš sa gospodinom Manšanom – da uđeš tamo gde su peći i izbaviš Tajlera."

"Tamo su mašine", kaže Sofi. Izgleda kao da je zarobljena u nekakvom mračnom i nesrećnom snu. "Crvene mašine i crne mašine, sve u dimu. Postoje ogromni kajiši, i na njima nebrojeno mnogo dece. Deca tapkaju i tapkaju, pokrećući kajiše koji pokreću mašine. Dole u lisičjim jazbinama. Dole u pacovskim rupama gde sunce nikada ne sija. Dole u velikim pećinama gde su peći."

Džek je potresen do dna uma i duše. Hvata sebe kako razmišlja o Dikensu – ne o Čemernoj kući već o Oliveru Tvistu. I misli, naravno, na svoj razgovor sa Tanzi Freno. Dobro je da bar Irma nije tamo, razmišlja. Ne, ona nije završila u pećima. Završila je mrtva, i zli starac joj je pojeo nogu. Ali Tajler... Tajler...

"Tapkaju dok im ne prokrvare stopala", mrmlja. "A put do tamo...?"

"Mislim da ga znam", kaže Parkus. "Kada pronađeš Crnu kuću, naći ćeš i put do peći... mašina... gospodina Manšana... i Tajlera."

"Dečak je živ. Sigurni ste u to."

"Da", Parkus i Sofi odgovaraju u glas.

"A gde je Bernsajd? Taj podatak bi pomogao da se malo ubrza stvar."

Ne znam", kaže Parkus.

"Pobogu, ako znaš ko je bio..."

"To je bilo zahvaljujući otiscima prstiju", kaže Parkus. "Otiscima prstiju na telefonu. Tvoja prva prava ideja u vezi sa slučajem. Viskonsinska policija je izvukla Birstonovo ime iz VICAP baze podataka FBI-a. Imaš Bernsajdovo ime. To bi trebalo da bude dovoljno."

Viskonsinska policija, FBI, VICAP, baza podataka: ovi izrazi su iz starog dobrog američkog engleskog, i na ovo mestu Džeku zvuče neprijatno i strano.

"Otkud sve to znaš?"

"Imam svoje izvore u tvojem svetu; držim uvo na zemlji. Kao što znaš iz ličnog iskustva. Dovoljno si policajac da sam odradiš ostalo."

"Džudi misli da imaš prijatelja koji bi mogao da pomogne", odjednom kaže Sofi.

"Dejla? Dejla Gilbertsona?" Džek nalazi da je ovo malo verovatno, ali dopušta da je Dejl možda nešto otkrio.

"Ne znam to ime. Džudi misli da je poput mnogih ovde Preko. Čovek koji vidi mnogo zato što ne vidi."

Ne, ipak nije Dejl. Govori o Henriju.

Parkus se diže na noge. Glave njegovog papagaje se uspravljaju, i ukazuju se dva para bistrih očiju. Svetačka i Prostačka uzleću i spuštaju mu se na rame. "Mislim da je naša beseda završena", kaže Parkus. "Mora da bude. Jesi li spreman da se vratiš, moj prijane?"

"Da. I pretpostavljam da bi valjalo da povedem Grina, iako mi se ne mili. Ne verujem da bi dugo izdržao ovde."

"Kako ti kažeš."

Džek i Sofi, i dalje se držeći za ruku, stižu do pola uzvisine kada Džek shvata da Parkus i dalje stoji u krugu, sa papagajem na ramenu. "Ideš li?"

Parkus odmahuje glavom. "Putevi nam se razilaze, Džek. Možda te vidim ponovo."

Ako preživim, razmišlja Džek. Ako iko od nas preživi.

"U međuvremenu, idi svojim putem. I budi dostojan." Sofi pravi još jedan duboku naklon. "Sai." Parkus joj klima glavom i upućuje Džeku kratak vojnički pozdrav. Džek se okreće i odvodi Sofi nazad do pocepanog bolničkog šatora, pitajući se hoće li ikada više videti Spidija Parkera.

Vendel Grin – novinarski as, neustraživi istražitelj, tumač dobra i zla za neoprane narodne mase – sedi na istom mestu kao pre, držeći zgužvani svitak u jednoj i baterije u drugoj ruci. Nastavio je da mrmlja, i jedva diže pogled kada su mu se Sofi i Džek približili.

"Učinićeš sve što možeš, zar ne? pita Sofi. "Zbog nje."

I zbog tebe", kaže Džek. "Slušaj me sada. Ako se ovo okonča i mi još budemo tu... ako se vratim ovamo..." Otkriva da ne može dalje. Užasnut je zbog svoje drskosti. Ona je ipak kraljica. Kraljica. A on... šta? Pokušava da ugovori sastanak?

"Možda", kaže ona, netremice ga gledajući plavim očima. "Možda."

"Da li je možda to što želiš?" pita je tiho.

"Da."

On se saginje i ovlaš dodiruje njene usne svojima. To se jedva može nazvati poljupcem. To je ujedno najbolji poljubac u njegovom životu.

"Osećam se kao da ću se onesvestiti", kaže ona kada se ponovo uspravio.

"Ne šali se sa mnom, Sofi."

Ona uzima njegovu ruku i pritiska je ispod svoje leve dojke. Džek oseća kako joj tuče srce. "Da li je ovo šala? Kada bi radilo brže, spotaklo bi se i palo." Pušta mu ruku, ali je on još trenutak zadržava tamo, sa dlanom savijenim oko elastične topline.

"Da mogu, pošla bih sa tobom", kaže ona.

"Znam."

Gleda je, svestan da mora smesta da pođe, jer inače nikada neće. Zato što ne želi da se odvoji od nje, ali ne samo zato. Činjenica je da nikada nije osećao ovoliki strah. Traži nešto prizemno da ga vrati u stvarnost - da uspori lupanje sopstvenog srca - i pronalazi savršen primer u gunđavom stvorenju pred sobom, Vendelu Grinu. Spušta se na jedno koleno. "Jesi li spreman, momčino? 'Oćemo li da skoknemo do moćne Misisipe?"

"Ne. Dodiruj. Me." A onda nastavlja u gotovo poetskom žaru: "Jebeno holivudsko kopile!"

"Veruj mi, ne bih da ne moram. I da znaš da planiram čim budem mogao da operem ruke."

Diže pogled prema Sofi i vidi u njoj sve ono što je video u Džudi. Svu njenu lepotu. "Volim te", kaže.

Pre nego što ona stiže da odgovori, hvata Vendela za ruku, zatvara oči, i prebacuje se.

22.

Tišina ovaj put nije savršena: tu je onaj ugodni statički šum koji je već jednom čuo. U leto 1997. godine, Džek je otišao na sever do Vejkavila sa padobranskim klubom losanđeleske policije koji se zvao 'P.S. letači'. Bio je to izazov, jedna od onih gluposti u koje se upletete zbog previše popijenog piva u sitne sate i iz kojih posle ne možete da se izvučete. Bar ne dostojanstveno. Drugim rečima, ne tako da ne ispadnete seronja. Očekivao je da će biti prestravljen, ali ne, ispalo je da je bio u zanosu. To ipak nikada više nije ponovio, i sada zna i zašto: previše se približio prisećanju, i neki preplašeni deo njega mora da je to osetio. Bio je to zvuk koji se čuje pre nego što povučete vrpcu padobrana - ono samotno statičko šuštanje vetra kraj pored ušiju. Ništa drugo osim toga, prigušenog, ubrzanog bubnjanja pulsa i - možda onog puckanja u ušima kada progutate pljuvačku koja je takođe bila u slobodnom padu.

Povuci vrpcu, Džek, razmišlja on. Vreme je da povučeš vrpcu, jer će prizemljenje inače da bude prokleto tvrdo.

Sada se javlja novi zvuk, isprva nejasan, ali ubrzo narasta u drečanje od koga podrhtavaju zubi. Protivpožarna sirena, razmišlja on, a onda: Ne, to je simfonija za protivpožarne sirene. U isto vreme ruka Vendela Grina se otima iz njegovog stiska. Čuje slab, ječavi zvuk kada pad odnosi drugog padobranca dalje od njega, a onda do njega stiže miris -

Orlovih noktiju -

Ne, to je njena kosa -

- a onda stenje od pritiska na grudima i dijafragmi, i osećanja da mu je izbijen vazduh. Oseća ruke na sebi, jednu na ramenu, drugu na krstima. Kosa mu golica obraz. Zvuk sirena. Zvuk ljudi koji galame u pometnji. Zvuk koraka u trku koji kloparaju i odjekuju.

"džek džek džek šta ti je jesi li dobro?"

"Pitaš li kraljicu da izađete, šutnu te u sledeću nedelju", gunđa on. Zašto je tako mračno? Da nije oslepeo? Da se nije kvalifikovao za onaj intelektualno izazovni i finansijski primamljivi posao sudije u Miler Parku?

"Džek!" Ruka ga pljeska po obrazu. Nimalo nežno.

Ne, nije slep. Samo žmuri. Otvara oči i vidi Džudi kako se naginje nad njim. Lice joj je sasvim blizu njegovog. Ne razmišljajući, zavlači prste u kosu na njenom potiljku, privlači je i ljubi. Ona izdiše u njegova usta - iznenađeni obrnuti dahtaj koji mu puni pluća njenim elektricitetom - a onda uzvraća poljubac. Nikada ga u životu niko nije tako strasno poljubio. Ruka mu luta da njene dojke ispod spavaćice, i oseća kako joj srce pomamno tuče - kada bi kucalo brže, spotaklo bi se i palo, pada mu na pamet - ispod tog švrstog brdašca. Istovremeno oseća kako njena ruka klizi ispod njegove košulje, koja se nekako našla otkopčana, i uvrće mu bradavicu. Osećaj je jednako silovit i vreo kao onaj šamar. Dok to radi, jezik joj se hitro zavlači u njegova usta i ponovo beži, kao kad pčela uzleti sa cveta. On pojačava stisak na njenom potiljku i samo Bog zna šta bi se sledeće dogodilo, ali se u tom trenutku u hodniku nešto ruši sa strahovitim treskom stakla i neko vrišti. Glas je piskav i gotovo bespolan od strave, ali Džek veruje da pripada Itanu Evansu, mrzovoljnoj mladoj osobi iz hodnika. "Vraćaj se ovamo! Stani, slave ti nebeske!" Jeste, to je Itan; samo bi svršeni đak luteranske nedeljne škole Mount Hebron upotrebio izraz slave ti nebeske, čak i u ekstremnoj situaciji.

Džek se odvaja od Džudi. Ona se odmiče od njega. Nalaze se na podu. Džudina spavaćica je zadignuta do struka, i Džek vidi njen jednostavne bele gaćice. Njemu je raskopčana košulja, kao i pantalone. Cipele su mu još na nogama, ali, po onome što oseća, naopako. Nedaleko od njih leži čajni stočić sa staklenom pločom, prevrnut, a okolo časopisi koji su bili na njemu, razbacani. Čini se da ih je neko doslovno istrgnuo iz korica.

U hodniku vrište, a čuje se, bogami, i cerekanje, i ludačko arlaukanje. Itan Evans nastavlja da se dernja na podivljale duševne blesnike, a pridružio mu se i ženski glas - verovatno glavne sestre Rek. Sirene zavijaju i zavijaju.

U istom trenutku se otvaraju vrata i u sobu utrčava Vendel Grin. Iza njega je ostava puna rezervne odeće doktora Spiglmena, razbacane kao da je prošla oluja. Vendel u jednoj ruci drži svoj 'panasonik' kasetofon, a u drugoj nekoliko svetlucavih valjkastih predmeta. Džek je spreman da se kladi da se radi o 'dva A durasel' baterijama.

Džekova odeća je raskopčana (ili ju je raskupusao vetar), ali je Vendel prošao mnogo gore. Košulja mu je u dronjcima. Trbuh mu visi preko belih bokserica, spreda bajato žutih od mokraće. Smeđe gabardenske pantalone se vuku za njim na jednoj nozi. Klize po tepihu kao presvučena koža. Iako su mu čarape na nogama, čini se da je jedna izvrnuta naopako.

"Šta si to uradio?" trubi. "Đubre jedno holivudsko,, ŠTA SI MI TO UR..."

Zastaje u pola reči. Zija, otvorenih usta i izbečenih očiju. Džek primećuje da mu je kosa nakostrešena kao kod bodljikavog praseta.

Vendel, opet, vidi pred sobom Džeka Sojera i Džudi Maršal kako se grle na podu posutom srčom i papirima, razdrljene odeće. Nisu baš in flagrante, ali ako je ikada video dvoje koji samo što nisu, dotični to jesu. Sve mu se pomešalo u glavi i seća se nemogućih stvari, osećaj za ravnotežu mu je sjeban, želudac mu se muči kao prepunjena veš mašina; očajnički mu je potrebno nešto za šta bi se uhvatio. Trebaju mu vesti. Još bolje, treba mu skandal. A ovde, na podu pred njim, nalazi se i jedno i drugo.

"SILOVANJE!" dernja se Vendel iz petnih žila. Uglovi usta mu se izvijaju u ludački, iskrivljen kez. "SOJER ME PRETUK'O, A SAD SILUJE PACIJENTKINJU!" Istini za volju, Vendelu prizor ne liči bog zna koliko na silovanje, ali ima li svrhe galamiti DOBROVOLJNI SEKS! da bi se privukla pažnja?

"Ućutkaj tog idiota", kaže Džudi. Žurno spušta rub spavaćice, i priprema se da ustane.

"Oprezno", kaže Džek. "Svuda ima slomljenog stakla."

"Ne brini za mene", odgovara ona odsečno. Onda se okreće Vendelu, sa neustrašivošću koju Fred tako dobro poznaje: "Umukni! Ne znam ko si, ali prestani sa galamom! Nikoga ne..."

Vendel uzmiče od Holivuda Sojera, vukući pantalone za sobom. Zašto niko ne dolazi? razmišlja. Zašto niko ne dolazi pre nego što me upuca, ili tako nešto? U pometnji i na rubu histerije, Vendel ili nije primetio sirene i opštu gungulu ili veruje da postoje samo u njegovoj glavi, deo lažnih informacija u paketu sa apsurdnim sećanjima na crnog revolveraša, lepoticu u odori, i samog sebe kako čuči u prašini i ždere nedopečenu pticu kao pećinski čovek.

"Dalje od mene, Sojeru", kaže, povlačeći se, sa rukama ispruženim ispred sebe. "Moj advokat je krajnje nezasit čovek. Caveet-emporer, šupčino, pipneš li me samo, on i ja ima da te oderemo do - JAO! JAO!"

Džek vidi da je Vendel stao na krhotinu stakla - verovatno od jedne od reprodukcija kojima su prethodno bili ukrašeni zidovi, a sada ukrašavaju pod. Pravi još jedan posrćući korak unazad, staje na sopstvene pantalone i pada u kožni naslonjač na kome doktor Spiglmen verovatno sedi dok ispituje pacijente o problematičnim detinjstvima.

Vodeći lovac u mutnom iz La Rivijera iskolačeno i prestravljeno zuri u neandertalca koji mu se približava, a onda baca kasetofon na njega. Džek vidi da je sav izgreban. Odbija ga u stranu. "SILOVANJE!" ciči Vendel. "SILUJE JEDNU OD LUJKI! ON..."

Džek ga udara u vrh brade, u poslednjem trenutku zaustavivši pesnicu tako da je udarac gotovo naučnički odmeren. Vendel se izvrće unazad u naslonjaču doktora Spiglmena, prevrnuvši očima, i batrga nogama kao da prati ritam koji samo polusvesni umeju istinski da cene.

"Ni Mahniti Mađar ne bi to bolje izveo", mrmlja Džek. Pada mu na pamet da bi Vendel u bliskoj budućnosti trebalo da se podvrgne detaljnom neurološkom pregledu. Glava mu se u poslednjih nekoliko dana nije baš najbolje provela.

Vrata prema hodniku sa treskom se otvaraju. Džek staje ispred naslonjača da zakloni Vendela, gurajući košulju u pantalone (hvala Bogu da je u međuvremenu zakopčao šlic). Volonterka protura čupavu glavu u kabinet doktora Spiglmena. Iako verovatno nema više od osamnaest godina, panika čini da izgleda kao da joj je dvanaest.

"Ko se to dere?" pita. "Ko je povređen?"

Džek ne zna šta bi rekao, ali se Džudi snalazi kao profesionalka. "Pacijent", kaže. "Gospodin Lakli, čini mi se. Ušao je, vičući da će sve da nas siluju i ponovo istrčao."

"Morate odmah da izađete", saopštava im volonterka. "Ne slušajte onog idiota Itana. I nemojte liftom. Izgleda da je bio zemljotres."

"Odmah", kaže Džek trezveno, i iako se ne pomera, volonterki je to dovoljno: izlazi. Džudi hitro prilazi vratima. Zatvara ih, ali ne uspeva i da ih zaključa. Dovratak je donekle iskrivljen. Na zidu se prethodno nalazio sat. Džel gleda u tom pravcu, ali sat sada leži na podu. Odlazi do Džudi i uzima je za mišice. "Koliko dugo sam bio preko?"

"Nisi dugo", kaže ona, "ali kakav je to bio izlazak! Baaam! Jesi li nešto saznao?" Njen pogled ga preklinje.

"Dovoljno da se smesta vratim u Frenč Lending", kaže joj. Dovoljno da znam da te volim - da ću te uvek voleti, u ovom ili onom svetu.

"Tajler... je li živ?" Sada ona njega steže. Džek se seća da je Sofi učinila isto Preko. "Da li je moj sin živ?"

"Jeste, i dovešću ti ga."

Pogled mu pada na Spiglmenov sto, koji je otplesao do sredine sobe i stoji tamo sa otvorenim fijokama. U jednoj od fijoka opaža nešto zanimljivo i žurno prelazi preko tepiha, krckajući slomljeno staklo i usput odbacuje nogom jednu od reprodukcija.

U najvišoj fijoci sa leve strane stola leži kasetofon, znatno veći od Vendelovog pouzdanog 'panasonika', i pocepani omot od smeđe hartije. Džek prvo uzima omot.

Preko njega je, pijanim slovima koja je video u Edovom lokalu i na tremu svoje kuće, ispisano sledeće:

Predati DŽUDI MARŠAL
poznatoj takođe kao SOFI

U gornjem uglu zalepljene su, reklo bi se, poštanske marke. Ne mora da ih osmotri izbliza da bi znao da su zapravo isečene sa kesica sa šećerom, i da ih je zalepio opasni starkelja po imenu Čarls Bernsajd. Ali Ribarev identitet više nema mnogo značaja, i Spidi je to znao. Kao ni to gde se nalazi, pošto Džek sluti da Cakani Bernsajd može da se prebacuje gotovo kad mu se ushoće.

Ali ne može sa sobom da ponese i vrata. Vrata koja vode do peći, do gospodina Manšana, do Taja. Ako su Nosonja i njegovi drugari pronašli tu...

Džek odlaže omot nazad u fijoku, pritiska taster EJECT na kasetofonu, i vadi kasetu koja se nalazi u njemu. Gura kasetu u džep i polazi prema vratima.

"Džek."

Osvrće se prema njoj. Iza njih, sirene trube i bleje, ludaci vrište i smeju se, osoblje trči tamo-amo. Pogledi im se susreću. U jasnoj plavoj svetlosti Džudinih očiju Džek gotovo da može da dodirne onaj drugi svet, sa njegovim slatkim mirisima i nepoznatim sazvežđima.

"Da li je tamo preko zaista toliko lepo? Da li je lepo kao u mojim snovima?"

"Divno je", odgovara joj. "I ti si. Drži se, važi?"

Na sredini hodnika, Džek nailazi na mučan prizor: Itan Evans, mladić kome je u svoje vreme Vonda Kinderling predavala u nedeljnoj školi, dograbio je izbezumljenu staricu za debele mišice i drmusa je. Kovrdžava kosa joj leti oko glave.

"Umukni!" galami gospodin Evans. "Umukni, kravetino luda! Nikuda ti ne ideš, sem nazad u svoju sobu!"

Nešto u načinu na koji se kezi odaje da i sada, kada je svet otišao bestraga, mladi gospodin Evans uživa, koliko u svojoj moći da naređuje toliko i u hrišćanskoj dužnosti da zlostavlja. Ovo je dovoljno da se Džek razljuti. Ono što ga izbezumljuje je izraz prestravljenog neshvatanja na staričinom licu. Podseća na dečake sa kojima je nekada davno živeo, na mestu koje se zvalo Dom Sunca.

Tera ga da se seti Vuka.

Ne zastavši i ne usporivši (nešto mu govori da je veselje ušlo u završnu fazu), Džek zabija pesnicu u slepoočnicu mladog gospodina Evansa. Vrli mladić pušta svoju punačku, cičeću žrtvu, udara u zid i klizi niz njega, staklastih očiju.

"Ili nisi pazio u nedeljnoj školi, ili te Kinderlingova loše učila", kaže mu Džek.

"Udarili... ste... me..." šapuće mladi gospodin Evans. Završava svoj spori pad raskrečenih nogu na podu, na sredokraći između Arhive i Oftalmološke ambulante.

"Budeš li ponovo maltretirao pacijentkinje - ovu ovde, onu sa kojom sa upravo razgovarao ili bilo koju drugu - uradiću mnogo više od toga", obećava mu Džek. Onda strčava niz stepenice, po dve odjednom, ne primećujući grupicu pacijenata u pidžamama koji zure u njega sa izrazom začuđenog i napola preplašenog divljenja. Gledaju ga kao priviđenje koje prolazi kraj njih u oklopu od svetlosti, kao nekakvo čudo, u jednakoj meri blistavo i tajanstveno.

Deset minuta kasnije (prilično vremena pošto je Džudi smireno i bez profesionalne pomoći otišla do svoje sobe), sirene prestaju da zavijaju. Uzbuđen glas - koji verovatno ni Spiglmenova majka ne bi prepoznala kao sinovljev - počinje da buči iz zvučnika razglasa. Na ovu neočekivanu galamu, bolesnici koji su se u međuvremenu dosta primirili ponovo počinju da vrište i plaču. Starica čije je zlostavljanje toliko razgnevilo Džeka Sojera čuči ispod prijemnog pulta pokrivajući glavu rukama i mrmljajući nešto o Rusima i Civilnoj zaštiti.

"UZBUNA JE PRESTALA!" uverava Spiglmen svoje podanike i posadu. 

"NIJE BILO POŽARA! MOLIM VAS DA SE SVI VRATITE U SVOJE SOBE! OVO VAŽI ZA SVE SPRATOVE! OVDE DOKTOR SPIGLMEN! PONAVLJAM DA UZBUNA VIŠE NE VAŽI!"

Pojavljuje se Vendel Grin, polako se probijajući prema stepeništu i pažljivo trljajući bradu. Primećuje mladog gospodina Evansa i nudi mu ruku da ustane. Na trenutak se čini da će se i Vendel naći na podu, ali mladi gospodin Evans uspeva da nađe oslonac na zidu i osovi se na noge. 

 "UZBUNA JE PRESTALA! PONAVLJAM, UZBUNA JE PRESTALA! BOLNIČARKE, TEHNIČARI I LEKARI, MOLIM VAS DA OTPRATITE PACIJENTE DO ZAJEDNIČKIH SOBA NA SVAKOM SPRATU!" 

 Mladi gospodin Evans odmerava ljubičastu masnicu koja je sve uočljivija na Vendelovoj bradi.

Vendel odmerava ljubičastu masnicu koja je sve uočljivija na slepoočnici mladog gospodina Evansa.

"Sojer?" pita mladi gospodin Evans.

"Sojer", potvrđuje Vendel.

"Baraba me udarila na kvarno", poverava se mladi gospodin Evans.

"Kučkin sin mi se privuk'o s leđa", kaže Vendel. "Maršalova ženska. Bio je pričepio." Spušta glas. "Spremao se da je siluje."

Celokupno držanje mladog gospodina Evansa poručuje da je ojađen, ali ne i iznenađen.

"Nešto mora da se preduzme", kaže Vendel.

"Neizostavno."

"Treba obavestiti javnost." U Vendelovim očima se postepeno razgoreva stari plamen. Javnost će biti obaveštena. On će to da učini! Zato što to i jeste njegov posao! Da obaveštava javnost!

"To", kaže mladi gospodin Evans. Nije u istoj meri zagrejan kao Vendel - nedostaje mu Vendelova vatrena posvećenost - ali postoji osoba kojoj želi da kaže, osoba koja je bila ostavljena na sopstvenoj Golgoti. Osoba kojoj će saznanje o pokvarenosti Džeka Sojera da bude slatko kao nektar.

"Ovakvo ponašanje ne može se ćušnuti pod tepih", kaže Vendel.

Nema šeme", slaže se mladi gospodin Evans. "Nema šeme, Miraleme."

Džek tek što je prošao kroz kapiju Luteranske bolnice kada njegov mobilni počinje da pišti. Razmišlja da zaustavi pikap i primi poziv, ali čuje zvuk sirena vatrogasnih vozila koja se približavaju i odlučuje da ovaj put rizikuje da istovremeno vozi i razgovara. Želi da odmakne pre nego što stigne lokalna vatrogasna brigada i uspori ga.

Otvara poklopac male 'nokie'. "Sojer."

"Dobro 'de si, jebote?" grmi glas Nosonje Sen Pjera. "Čoveče, tol'ko sam puta ubadao ponovno pozivanje da sam ga skoro ukucao!"

"Bio sam..." Ali nema šanse da završi rečenicu i da ostane iole blizu istine. A možda, opet, i ima. "Pretpostavljam da sam se našao negde gde mobilni nema prijem..."

"Mani me naučnih lekcija, prijatelju. Odma' da si dovuk'o dupe ovamo. Adresa je Gvožđarsko Sokače 1 - okružni drum Nula Nula južno od Čejsa. Kuća na sprat boje dečje kake na uglu."

"Naći ću je", kaže Džek, i malo jače gazi pedalu gasa. "Na putu sam tamo." "'De si sada, čoveče?"

"I dalje u Ardenu, ali pokretu. Mogu da stignem za otprilike pola sata."

"Jebi ga!" Džek čuje zabrinjavajući tresak negde u Gvožđarskom Sokačetu: to je Nosonja tresnuo pesnicom po nečemu. Verovatno po najbližem zidu. "Koji je tebi, čoveče? Miš nam odlazi, i to po kratkom postupku. Činimo sve što možemo - mi koji smo još ostali - ali on ipak odlazi." Nosonja stenje, i Džeku se čini da se bori da ne zaplače. Pomisao na Armana Sen Pjera u pomenutom stanju više je nego dovoljan razlog za uzbunu. Džek gleda u brzinomer 'rama', vidi da dodiruje sedamdeset milja na sat, i malo usporava. Neće nikome pomoći ako se slupa negde između Ardena i Sentralije.

"Šta ti znači ono 'mi koji smo još ostali'?"

"Nije važno. Dovlači se ovamo, ako 'oćeš da razgovaraš sa Mišem. Činjenica je da on 'oće da razgovara sa tobom, pošto neprestano ponavlja tvoje ime." Nosonja nastavlja tišim glasom. "Kada ne bunca koještarije. Dok čini sve što ume - kao i ja i Medvedica - ali samo nabacujemo govna u plimu."

"Reci mu da izdrži", kaže Džek.

"Zajebi to, čoveče - reci mu sam."

Džek čuje kloparanje, i nerazgovetne glasove. Tada mu u uvo progovara drugi glas, koji jedva prepoznaje kao ljudski. "Moraš da požuriš... da stigneš dok je još vreme, čoveče. Ta stvar... ujela me. Osećam to unutra. Peče k'o kiselina."

"Drži se, Mišu", kaže Džek. Prsti su mu mrtvački beli na telefonu. Pita se hoće li mu kućište naprosto pući u stisku. "Stižem što brže mogu."

"Bolje bi ti bilo. Ostali su... već zaboravili. Al' ja nisam." Miš se kikoće. Glas je jeziv, dah iz otvorenog groba. "Primio sam... serum pamćenja, znaš? Jede me... živog me proždire... al' bar nisam zaboravio."

Na telefonu se čuje šuškanje prelaska iz ruke u ruku, i javlja se novi glas. Ženski. Džek pretpostavlja da je to Medvedica.

"Ti si ih poslao tamo", kaže ona. "Ti si sve ovo započeo. Nemoj da bude nizašta."

Veza se prekida. Džek baca telefon na sedište i odlučuje da sedamdeset milja na sat možda ipak nije prebrzo.

Nekoliko minuta kasnije (čini mu se veoma dugih), stiska oči na odlesak sunca sa potoka Tamarak. Odavde gotovo može da vidi svoju kuću, i Henrijevu.

Henri.

Džek lagano kucka palcem po džepu na grudima i čuje zveckanje kasete koju je izvadio iz kasetofona u Spiglmenovom kabinetu. Nije hitno da je sada preda Henriju; s obzirom na ono što mu je Poter sinoć rekao i ono što Miš ima da mu saopšti, ovaj snimak i snimak poziva na 911 gotovo su izgubili značaj. Osim toga, valja da požuri da stigne u Gvožđarsko Sokače. Voz se sprema da napusti stanicu, i Miš Bauman će verovatno biti u njemu.

Pa ipak...

"Brinem zbog njega", kaže Džek tiho. "Čak i slepac može da vidi da sam zabrinut zbog Henrija."

Jarko letnje sunce, koje sada klizi niz popodnevnu stranu neba, ogleda se u potoku i šalje treptaje svetla da mu igraju po licu. Svaki put kada mu ova svetlost pređe preko očiju, kao da ih zapali.

Henri nije jedini zbog koga Džek brine. Ima loše slutnje u vezi svih svojih prijatelja i poznanika u Frenč Lendingu, od Dejla Gilbertsona i Freda Maršala do takvih epizodista kao što je stari Stimi Mekej, starčić koji živi od toga što čisti cipele ispred biblioteke, i Ardis Voker, koji drži sklepanu prodavnicu mamaca dole pored reke. U njegovoj uobrazilji svi ovi ljudi sada kao da su načinjeni od stakla. Ako Ribar odluči da otpeva visoko C, zatreperiće i raspasti se u prah. Mada ga sam Ribar više toliko ne brine.

Ovo je policijska istraga kao i svaka druga, podseća se. Čak i sa svom neobičnošću Teritorija, nije ništa drugo nego još jedan slučaj, i nije prvi u kome je sve odjednom počelo da ti izgleda preveliko. U kome su sve senke počele da izgledaju predugačke.

Sve je to tačno, ali vašarski osećaj lažne perspektive obično počne da se gubi kada počne da sagleda činjenice. Ovaj put se samo pogoršava. Jasno mu je i zašto. Ribareva dugačka senka je nešto što se zove gospodin Manšan, besmrtni lovac na talente iz neke druge ravni postojanja. Ali ni to nije kraj, jer i sam gospodin Manšan ima senku. Crvenu senku.

"Abalah", mrmlja Džek. "Abalah-dun i gospodin Manšan i gavran Gorg, tri stara drugara u šetnji hadskim žalom u noći." Ovo ga zbog nečega navodi da pomisli na Morža i Stolara iz Alise. Šta su ono poneli u šetnju po mesečini? Dagnje? Mušule? Ne polazi mu za rukom da se priseti, iako mu jedan citat zvoni u umu, izrečen glasom njegove majke: "Kucnuo je čas", reče Morž, "da porazgovaramo o mnogim stvarima."

Abalah verovatno sedi na svojem dvoru (tačnije, deo njega koji nije zatvoren u Spidijevoj Mračnoj Kuli), ali Ribar i gospodin Manšan mogu da budu bilo gde. Znaju li da se Džek Sojer umešao u slučaj? Naravno da znaju. Danas to već svi znaju. Hoce li možda pokušati da ga uspore tako što će uraditi nešto opako jednom od njegovih prijatelja? Izvesnom slepom sportskom komentatoru-rokeru-bibaperu, na primer?

Itekako. I sada, možda zato što je postao prijemčiv za to, još jednom oseća onaj nezdravi puls iz pravca jugozapada, isti koji je osećao kada se po prvi put prebacio otkako je odrastao. Kada je put ponovo zavio na jugoistok, osećaj se gotovo gubi. A onda, pošto je 'ram' opet okrenuo prednji branik prema jugozapadu, otrovno pulsiranje se iznova pojačava, i tuče mu u glavi kao početak migrenske glavobolje.

Ta Crna kuća koju osećaš nije samo kuća. To je crvotočina u jabuci postojanja, tunel koji vodi sve tamo do peći. To su dveri. Do danas su možda bile tek odškrinute, ali sada su širom otvorene i propuštaju đavolski jaku promaju. Treba vratiti Taja nazad, jeste... ali i zatvoriti ta vrata. Pre nego što Bog zna kakve grozne stvari navru na njih, iskeženih zuba.

Džek iznenada izlazi pikapom na Tamarački put. Gume škripe. Sigurnosni pojas se zateže, i na trenutak mu se čini da bi kamionet mogao da se prevrne. To se, međutim, ne dešava, i sledećeg trenutka već juri prema putu kroz Norvešku dolinu. Miš će ipak morati da sačeka još malo; nema nameru da ostavi Henrija samog. Njegov drugar to još ne zna, ali i njega čeka vožnja do Gvožđarskog Sokačeta. Dok se situacija ne sredi, sistem kretanja u grupi se Džeku čini veoma preporučljiv.

Sve bi to bilo fino i dobro kada bi Henri bio kod kuće, ali nije. Na Džekovo uporno pritiskanje zvona, Elvina Morton, sa pajalicom u ruci, konačno otvara vrata.

"U KDCU je, čita reklame", kaže Elvina. "Ja sam ga odvezla. Ne znam zašto ih nije snimio ovde u studiju, mislim da je pomenuo nešto u vezi zvučnih efekata. Čudi me da ti to nije rekao."

Za pakost, Henri mu to jeste rekao. Rebarca od komarca Bata Rođe. Stara prikolica. Živopisni centar La Rivijera. I tako to. Rekao mu je čak i to da će ga odvesti Elvina Morton. Džeku se od tog razgovora dogodilo nekoliko stvari - ponovo je sreo prijatelja iz detinjstva, zaljubio se u Parnjakinju Džudi Maršal, i tek onako usput, bio poučen suštini Tajne Sveukupnog Postojanja - ali ga ništa od toga ne sprečava da stisne levu šaku u pesnicu i pljesne se njom između očiju. S obzirom na to koliko se stvari sada brzo odvijaju, ovo nepotrebno skretanje čini mu se gotovo kao oprostiva omaška.

Gospođa Morton ga uznemireno gleda.

"Hoćete li vi otići po njega, gospođo Morton?"

"Ne, ide na piće sa nekim iz ESPN. Rekao je da će ga isti čovek posle vratiti kući." Spušta glas u poverljiv ton kojim je zbog nečega najuputnije saopštavati tajne. "Henri to nije izričito rekao, ali mislim da Džordža Redbana čeka velika karijera. Ve-elika karijera."

Pljuvački Plotun postaje nacionalna emisija? Džeka to ne bi posebno začudilo, ali nema vremena da se sada raduje zbog Henrija. Daje gospođi Morton kasetu sa snimkom, najviše zato da bi se oslobodio osećaja da je sasvim uzaman skrenuo sa puta. "Ostavite mu ovo negde gde..."

Zastaje. Gospođa Morton ga podsmešljivo posmatra. Umalo da kaže Ostaviću je pored miksete u studiju", kaže ona. "Tamo će sigurno da je nađe. Džek, možda nije moja stvar, ali ne izgledaš mi dobro. Jako si bled, i zaklela bih se da si oslabio bar pet kila od prošle nedelje. Takođe..." Sada izgleda pomalo postiđeno. "Obuo si cipele naopako."

Ipak jesu, znači. Džek se preobuva, stojeći prvo na jednoj pa na drugoj nozi. "Imao sam napornih četrdeset osam sati, ali se nekako držim, gospođo M."

"Ta stvar sa Ribarom, zar ne?"

On potvrđuje. "I moram odmah dalje. Gori, kao što kažu, pod nogama." Okreće se, priseća se nečega i ponovo okreće prema njoj. "Ostavite mu poruku na kasetofonu u kuhinji, važi? Recite mu da me pozove na mobilni. Čim stigne." I pošto jedna misao vodi do druge, pokazuje na neobeleženu kasetu u njenoj ruci. "I ne puštajte to, u redu?"

Gospođa Morton izgleda užasnuto. "Nikada ne bih tako nešto uradila! To bi bilo kao da otvaram tuđu poštu."

Džek klima glavom i upućuje joj škrt osmejak. "Dobro."

"Je li... na traci on? Ribar?"

"Da", kaže Džek. "On je." A slede i gore stvari, razmišlja, ali to ne kaže. Mnogo gore stvari.

I žuri nazad prema kamionetu, gotovo trčeći.

Dvadeset minuta kasnije, Džek parkira ispred jednospratnice boje dečje kake u Gvožđarskom Sokačetu broj 1. Gvožđarsko Sokače i prljavi splet uličica oko njega čine mu se neprirodno tihi u ovo vrelo letnje popodne. Pas mešanac (radi se, zapravo, o starom poznaniku, koga smo još sinoć videli na ulazu hotela Nelzon) šepajući prelazi raskrsnicu Ejmsa i Okružnog puta Nula Nula, ali to je uglavnom sav saobraćaj. Džek ima neprijatnu viziju Morža i Stolara kako se gegaju istočnom obalom Misisipija, sa povorkom hipnotisanih žitelja Gvožđarskog Sokačeta za sobom. Gegaju se prema vatri. I kazanu.

Dvaput ili triput udiše, nastojeći da se primiri. Ovde, malo izvan varoši - u stvari, blizu puteljka koji vodi do Edovog lokala - ono opako brujanje u glavi se pojačava, pretvarajući se u nešto nalik na vrisak pun mraka. Nekoliko trenutaka bilo je toliko snažno da je Džek pomislio da će sleteti sa puta, pa je smanjio brzinu na četrdeset. Osećaj je tada počeo da se pomera prema zadnjem delu glave i slabi. Nije video znak ZABRANJEN PROLAZ koji obeležava zaraslu stazu do Crne kuće niti ga je tražio, ali je znao da je tamo. Pitanje je hoće li biti sposoban, kada za to dođe vreme, da joj priđe a da jednostavno ne eksplodira.

"Hajde", kaže sebi. "Nema vremena za te gluposti."

Izlazi iz kamioneta i polazi napuklom betonskom stazom. Na stazi je izbledeli crtež staze za skočice, i Džek ga ne razmišljajući zaobilazi, znajući da je to jedan od nekoliko preostalih tragova kratkog hoda malene osobe po imenu Ejmi Sen Pjer po daskama života. Drvene stepenice trema su suve i takođe ispucale. Strašno je žedan, i razmišlja: Čoveče, ubio bih za čašu vode, ili fino, hladno...

Vrata se naglo otvaraju i treskaju u zid koji u sunčanoj tišini odjekuje kao hitac iz pištolja, i iz kuće istrčava Nosonja.

Boga ti, čoveče, mislio sam da nikada nećeš stići!"

Zagledavši se u Nosonjine uznemirene, bolne oči, Džek shvata da ovom momku nikada neće reći da bi možda mogao da nađe Crnu kuću i bez Miševe pomoći, da zahvaljujući vremenu provedenom na Teritorijama ima u glavi neku vrstu tragačkog uređaja. Neće, makar do kraja života bili bliski prijatelji, koji jedan drugom sve poveravaju. Noske je propatio kao Job, i ne treba mu saznanje da su muke njegovog prijatelja možda bile nepotrebne.

"Da li je još živ, Nosonjo?"

"Drži se za slamku. Možda za dve slamke. Ostali smo samo ja, Dok i Medvedica. Soni i Kajzer Bil su se uplašili i pobegli kao dva išibana pseta. Upadaj, sunašce." Što ne znači da mu Nosonja ostavlja izbor; hvata ga za rame i uvlači ga u malenu jednospratnicu u Gvožđarskom Sokačetu kao kofer.

                                                                         

nastavci- Romani u nastavcima