8. 5. 2023.

Philip K. Dick, Čovek u visokom dvorcu 7, 8, 9

 



7. 

Krajem nedelje Robertu Čildanu se javiše telefonom Kasure, zgodan mladi japanski par koji je bio u njegovoj radnji, i pozvaše ga u svoj stan na večeru. On je već čekao da mu se oni opet jave, i bio je presrećan.

Zatvori Američke umetničke rukotvorine Inc. malo ranije, i uzme pedikab do ekskluzivne četvrti gde su stanovali Kasure. Poznavao je taj kraj, iako tu nisu živeli belci. Dok ga je pedikab vozio vijugavim ulicama sa travnjacima i vrbama, Čildan je posmatrao moderne stambene zgrade i divio se eleganciji projekata. Balkoni od kovanog gvožđa, stubovi koji su hrlili uvis a ipak bili moderni, pastelne boje, korišćenje raznovrsnih tekstura… sve je to činilo umetničko delo. Sećao se vremena kada je tu bio sam šut iz rata.

Mala japanska deca koja su se napolju igrala posmatrala su ga bez komentara, pa se onda vraćala svom fudbalu ili bejzbolu; ali, pomisli on, ne i odrasli; dobro obučeni mladi Japanci, koji su parkirali svoja kola ulazeći u stambene zgrade, primećivali su ga sa većim interesovanjem. Da li ovde stanuje? možda su se pitali. Mladi japanski biznismeni koji se vraćaju kući iz svojih kancelarija… ovde su stanovali čak i šefovi Trgovinskih misija. Zapazi parkirane Kadilake. Kako ga je pedikab dovozio bliže cilju njegovog puta, postajao je sve nervozniji.

Ubrzo zatim, penjući se stepenicama u stan Kasurinih, mislio je; evo me, i to nisam pozvan u poslovnom kontekstu, već kao gost na večeru. Naravno da se posebno potrudio oko odeće; bar je mogao da se pouzda u svoj izgled. Moj izgled, pomisli. Da, to je. Kako izgledam? Ne mogu nikoga zavarati; ne spadam ovde. Na ovoj zemlji koju su belci raskrčili i gde su izgradili jedan od svojih najlepših gradova, ja sam autsajder u svojoj sopstvenoj zemlji.

Zastrtim holom dođe do ulaznih vrata, zazvoni. Vrata se ubrzo otvoriše. Pojavi se mlada gospođa Kasura, u svilenom kimonu i obiju,[32] sa dugom crnom kosom koja joj se u blistavoj pletenici spuštala niz vrat, smešila se dobrodošlicom. Iza nje, u dnevnoj sobi, stajao je njen muž sa čašicom u ruci i klimao glavom.

„Gospodine Čildan. Uđite.”

On uđe klanjajući se.

Do krajnosti ukusno. I – tako asketski. Vrlo malo nameštaja. Svetiljka, sto, polica sa knjigama, grafika na zidu. Neverovatni japanski osećaj za vabi. Na engleskom ne postoji ni ta misao. Sposobnost da se u jednostavnim predmetima nađe lepota iznad lepote komplikovanog ili kitnjastog. To ima i veze sa rasporedom stvari.

„Hoćete nešto da popijete?” zapita gospodin Kasura. „Skoč sa sodom?”

„Gospodine Kasura,” započe on.

„Pol”, reče mladi Japanac. Onda pokaže na svoju ženu. „Beti. A vi ste?”

„Robert,” promrmlja, gospodine Čildan.

Sedeći na mekom ćilimu sa svojim pićem u rukama, slušali su koto, japansku harfu sa trinaest struna. Ploču je nedavno izdao japanski H. M. V., i bila je prilično popularna. Čildan primeti da su svi delovi gramofona skriveni, čak i zvučnik. Nije mogao da razazna odakle dolazi zvuk.

„Pošto nismo znali šta volite da jedete”, reče Beti, „išli smo na sigurno. U električnoj rerni se peče goveđi odrezak. Uz to imamo pečeni krompir sa sosom od milerama i luka. Izreka kaže: nećeš pogrešiti ako novom gostu prvi put poslužiš odrezak.”

„Vrlo dobro”, reče Čildan. „Baš volim odrezak.” I tako je bilo. Retko ga je jeo. Velika stovarišta sa Srednjeg zapada više nisu mnogo slala na Zapadnu obalu. Nije se sećao kada je poslednji put jeo dobar odrezak.

Sada je bio trenutak da da svoj poklon.

Iz džepa od kaputa izvadi mali zamotuljak od hartije. Diskretno ga položi na nizak sto. Oni ga oboje odmah primetiše, te je morao da kaže: „Sitnica za vas. Da pokaže delić te opuštenosti i zadovoljstva koje osećam što sam ovde.”

Njegova ruka odmota hartiju pokazujući im poklon. Komad slonovače koji su pre jednog veka izrezbarili kitolovci iz Nove Engleske. Sićušan ukrašen umetnički predmet, rezbarija na kosti. Lice im zasja poznavanjem rezbarije na kosti koje su stari pomorci izrađivali u slobodno vreme. Ni jedna jedina stvar nije mogla jače da izrazi staru kulturu S. A. D. Ćutanje.

„Hvala” reče Pol. Robert Čildan se pokloni.

Onda za trenutak zavlada mir u njegovom srcu. Ovo prinošenje žrtve, ovo– kako to Ji Đing reče – pomazanje. Time je učinjeno ono što je trebalo da se učim. Počelo je da popušta nešto od zabrinutosti i pritiska koje je osećao u poslednje vreme.

Od Reja Kalvina je primio naknadu za Kolt ‘44, kao i mnoga pismena uverenja da se to više neće ponoviti. A ipak mu nije bilo lakše oko srca. Samo je sada, u ovoj situaciji koja sa time nije imala nikakve veze, za trenutak izgubio osećaj da stvari stalno odlaze ukrivo. Taj vabi oko njega, zračenje skladnosti… to je to, zaključi on. Srazmera. Ravnoteža. Oni su toliko blizu Taou, ovo dvoje mladih Japanaca. Zato sam ja onda reagovao na njih. Osetio sam Tao preko njih. Video sam ga za jedan tren.

Kako bi to izgledalo, mislio se, zaista poznavati Tao? Tao je ono što najpre pusti svetlost unutra, pa onda tamu. Upriličuje međusobnu igru dve prvobitne sile, tako da uvek postoji obnavljanje. Zbog toga se sve to ne istroši. Vasiona se nikada neće ugasiti zato što se baš onda kada izgleda da je tama sve prekrila, da je istinski preovladala, ponovo rađa novo seme svetlosti u samim dubinama. To je Put. Kada seme padne, pada u zemlju, u tle. I tamo dole, ispod, neviđeno, oživljava.

„Ordevr”, reče Beti. Kleknula je i pružila tanjir sa malim krekerima od sira, i drugim stvarima. On uze dva sa zahvalnošću.

„Međunarodne vesti su ovih dana vrlo aktuelne”, reče Pol dok je srkutao piće. „Dok sam večeras vozio kući slušao sam direktan prenos velikog spektakularnog državnog pogreba u Minhenu, sa mitingom od pedeset hiljada ljudi, zastavama, i tako tim. Mnogo su pevali „Ich hatte einen Kamerad.”[33] Sada je telo izloženo za sve vernice.”

„Da, bilo je tužno”, reče Robert Čildan. „Ta iznenadna vest početkom nedelje.”

„Nipon Tajms kaže večeras da pouzdani izvori izjavljuju da je B. fon Širak u kućnom pritvoru,” reče Beti. „Po nalogu Odeljenja bezbednosti.”

„Loše”, reče Pol, vrteći glavom.

„Vlasti bez sumnje žele da održe red”, reče Čildan. „Jer je fon Širah poznat po brzopletim i tvrdoglavim, čak nesazrelim akcijama. Mnogo sličnosti sa R. Hesom u prošlosti. Setite se ludačkog bega u Englesku.”

„I šta još donosi Nipon Tajms?” zapita Pol svoju ženu. „Puno zbrke i intriga. Vojne jedinice se kreću tamo-amo. Listovi su obustavljeni. Granični prelazi zatvoreni. Zaseda Rajhstag. Svi drže govore.”

„To me podseća na fini govor doktora Gebelsa koji sam čuo”, reče Robert Čildan. „Na radiju, pre oko godinu dana. Mnogo duhovite grdnje. Držao je publiku u šaci, kao i obično. Prešao je čitav spektar emocija. Nema sumnje; pošto je pravi Adolf Hitler otpao, doktor Gebels je prvi nacistički govornik.”

„Tačno”, složiše se Pol i Beti, klimajući glavama. „Doktor Gebels ima i finu decu i ženu,” nastavi Čildan. „Ličnosti veoma visoke klase.”

„Tačno”, opet se složiše Pol i Beti. „Porodičan čovek, nasuprot jednom broju drugih velikih mogula tamo,” reče Pol. „Sumnjivih seksualnih sklonosti.”

„Ja ne bih pridavao značaja glasinama”, reče Čildan. „Mislite na takve što je E. Rem? Stara priča. Već davno izbrisana.”

„Mislim više na H. Geringa”, reče Pol, polako srkućući piće koje je pažljivo zagledao. „Priče o orgijama u stilu rimskih, sa raznim odabranim fantastičnim stvarima. Da vas podiđu žmarci kad samo čujete.”

„Laži”, reče Čildan.

„Pa, ne vredi o tome razgovarati”, reče Beti taktično i pogleda ih obojicu.

Popili su piće, i ona ode da ponovo napuni čaše.

„U političkim diskusijama uzavri mnogo krvi”, reče Pol. „I to svuda. Bitno je sačuvati bistru glavu.”

„Da”, saglasi se Čildan. „Spokojstvo i red. Tako da se stvari povrate u uobičajenu stabilnost.” Bitno je sačuvati bistru glavu „Period posle smrti uvek je kritičan u totalitarnom društvu,” reče Pol.„Nedostatak tradicije uz institucije srednje klase.” Prekide rečenicu. „Možda bolje da ostavimo politiku.” Nasmeši se. „Kao u starim studentskim danima.”

Robert Čildan oseti kako mu krv navali u lice i naže se nad svoje novo piće da bi se sakrio od očiju domaćina. Kako je strašno počeo. Budalasto i glasno raspravljao o politici; bio je grub u svom neslaganju, i jedino je domaćinov spretni takt bio dovoljan da spase veče. Koliko imam da učim, mislio je Čildan. Oni su tako dražesni i uglađeni. A ja – beli varvarin. Istina je.

Jedno vreme zadovoljavao se srkutanjem pića, zadržavajući na licu veštački izraz uživanja. Moram potpuno da ih pratim, reče sebi. Da se uvek slažem.

Ipak, pomisli u panici, pamet mi se pomutila od pića. Pa umor i nervoza. Mogu li ja to? Ionako me više nikada neće pozvati; već je i suviše kasno. Oseti očajanje.

Beti, koja se vratila iz kuhinje, ponovo sede na ćilim. Što je privlačna, opet pomisli Robert Čildan. Vitko telo. Figure su im tako nadmoćne; ne debele, ne okruglaste. Nisu joj potrebni ni prsluče niti pojas. Moram da sakrijem želju; to po svaku cenu. A ipak je s vremena na vreme krišom bacao poglede na nju. Divne tamne boje njene kože, kose, i očiju. Mi smo polupečeni u poređenju sa njima. Pustili nas iz peći pre nego što smo bili gotovi. Stari domorodački mit; istina, jeste.

Moram da odvratim misli. Da nađem neku društvenu temu, bilo šta. Pogledom je lutao unaokolo, tražeći nekakav predmet. Tišina je teško odstupala, dok je u njemu strujalo od napetosti. Nepodnošljivo. Šta da kaže, do đavola? Nešto bezopasno. Pogled mu pade na jednu knjigu na niskom crnom ormaniću od tikovine.

„Vidim da čitate Skakavac pritiska”, reče. „Čujem o njemu iz mnogih usta, ali zbog pritiska posla ne mogu da posvetim pažnju.” Podiže se i krenu da uzme knjigu, pažljivo ispitujući njihove izraze lica; izgledalo je da potvrđuju taj gest društvenosti, i zato nastavi. „Neka misterija? Oprostite mi zbog mog bezdanog neznanja.” Prevrtao je stranice.

„Nije misterija”, reče Pol. „Naprotiv, interesantna forma fikcije, možda u žanru naučne fantastike.”

„Ma ne.” pobuni se Beti. „Nema tu nikakve nauke. Radnja nije smeštena u budućnosti. Naučna fantastika se bavi budućnošću, posebno budućnošću u kojoj je nauka napredovala od ovog danas. Knjiga ne zadovoljava nijednu premisu.”

„Ali”, reče Pol, „govori o alternativnoj sadašnjosti. Ima mnogo takvih poznatih romana naučne fantastike.” Onda objasni Robertu: „Oprostite što insistiram na ovome, ali kao što moja žena zna, dugo sam se bio oduševljavao naučnom fantastikom. Počeo sam sa tim hobijem još u detinjstvu; imao sam samo dvanaest godina. To je bilo u prvim danima rata.”

„Shvatam,” reče Robert Čildan učtivo.

„Da li biste hteli da pozajmite Skakavca?” zapita Pol. „Mi ćemo ga uskoro pročitati, svakako za dan dva. Pošto mi je kancelarija u gradu, nedaleko od vaše cenjene radnje, mogao bih sa zadovoljstvom da vam ga donesem za vreme ručka.” Zaćutao je, pa zatim – možda, pomisli Čildan, zahvaljujući znaku od Beti – nastavi: „Vi i ja, Roberte, bismo mogli tom prilikom zajedno da ručamo.”

„Hvala”, reče Robert. To je bilo sve što je mogao da kaže. Ručak, u jednom od pomodnih restorana u centru gde dolaze poslovni ljudi. On i ovaj uglađeni moderni mladi Japanac na visokom nivou. To je bilo i suviše; oseti mu se muti pred očima. Ali nastavi da razgleda knjigu odobravajući glavom. „Da”, reče, „ovo zaista izgleda interesantno. Baš bih voleo da je pročitam. Nastojim da budem u toku.” Da li je bilo u redu da to kaže? Priznanje da ga knjiga interesuje zato što je u modi. Možda to nije bilo na nivou. Nije znao, ali je osećao da nije. „Ne može se prosuđivati po tome što je knjiga bestseler”, reče. „To svi znamo. Mnogi bestseleri su strašne gluposti. Ovo, međutim…” pokoleba se, obeshrabren.

Beti reče: „Ništa tačnije. Prosečan ukus zaista za žaljenje.”

„Kao i u muzici”, reče Pol. „Nikakav interes za autentični američki narodni džez, kao primer Roberte, volite li recimo, Banka Džonsona i Kid Orija i slične? Rani Diksilend? Ja imam zbirku ploča takve stare muzike, originalna Dženet produkcija.”

Robert reče: „Na žalost vrlo malo znam o crnačkoj muzici.” Nisu izgledali baš zadovoljni njegovim odgovorom. „Više volim klasičnu muziku. Baha i Betovena.” To je svakako bilo prihvatljivo. Sada pomalo oseti mržnju. Je li trebalo da porekne velike majstore evropske muzike, večite klasike, u prilog džeza iz Nju Orleansa iz krčmica i bistroa u crnačkoj četvrti?

„Možda bih mogao da pustim izbor Kraljeva ritma Nju Orleansa”, započe Pol polazeći iz sobe, ali ga Beti upozori pogledom. Oklevao je, pa sleže ramenima.

„Večera je skoro gotova”, reče ona.

Vrativši se, Pol opet sede. Promrmlja pomalo natumureno, kako se učini Robertu: „Džez iz Nju Orleansa, najautentičnija američka narodna muzika što postoji. Nastala na ovom kontinentu. Sve drugo je došlo iz Evrope, kao što su banalne balade sa lautama u engleskom stilu.”

„Mi se stalno raspravljamo oko toga”, reče Beti, osmehujući se na Roberta. „Ja ne delim njegovu ljubav za originalni džez.”

Držeći i dalje knjigu Skakavac pritiska, Robert reče: „Kakvu to alternativnu sadašnjost opisuje ova knjiga?”

Beti, posle jednog trenutka, reče: „Sadašnjost u kojoj su Nemačka i Japan izgubili rat.”

Svi su ćutali.

„Vreme da se jede”, reče Beti gipko se uspravljajući na noge. „Molim dođite, dva gladna gospodina biznismena.” Umiljavajući se dozva Roberta i Pola za sto, koji je već bio postavljen, sa belim stolnjakom, srebrnim priborom, porculanom, ogromnim salvetama od grubog platna složenim, kako Robert prepoznade, u koštane prstenove za salvete iz Ranog američkog perioda. I srebro je, takođe, bilo američko. Šolje i tacne su bile marke Rojal Gilbert, tamnoplave i žute. Veoma izuzetno; nije mogao a da ih ne pogleda sa divljenjem profesionalca.

Tanjiri nisu bili američki. Izgleda da su bili japanski; ne bi znao da kaže odakle su, pošto je to bilo izvan njegove oblasti.

„To je porculan Imari”, reče Paul zapazivši njegovo interesovanje. „Iz Arite. Smatra se prvoklasnim proizvodom. Japan.”

Posedaše.

„Kafu?” zapita Beti Roberta. „Da”, reče on. „Hvala.”

„Pred kraj obeda”, reče ona odlazeći po pokretni stočić za posluživanje.

Ubrzo su svi jeli. Robertu je obed bio izvrstan. Bila je izuzetna kuvarica. Posebno ga je zadovoljila salata. Avokado, srce od artičoke, neki preliv od plavog sira… hvala bogu da mu nisu poslužili japanski obed, jela od mešanog zeleniša i mesa, kojih se toliko najeo od rata.

I hrana iz mora bez kraja. Došao je do toga da više nije mogao da podnese račiće ili ma kakve druge ljuskare. „Voleo bih da znam”, reče Robert, „kako bi po njegovoj pretpostavci bilo u svetu u kojem su Nemačka i Japan izgubili rat.”

Ni Pol ni Beti ne odgovoriše neko vreme. Onda Pol najzad reče: „Vrlo komplikovane razlike. Bolje pročitati knjigu. Pokvarilo bi vam, možda, utisak da čujete.”

„Ja imam čvrsta ubeđenja po tom pitanju”, reče Robert. „Često sam o tome premišljao. Svet bi bio mnogo gori.” Čuo je kako mu glas zvuči tvrdo bukvalno grubo. „Mnogo gori.”

Izgledali su iznenađeni. Možda zbog njegovog tona. „Svuda bi vladao komunizam”, nastavi Robert.

Pol klimnu glavom. „Autor, gospodin H. Abendsen, razmatra to pitanje, u vezi sa nezaustavljenim širenjem Sovjetske Rusije. Ali isto kao i u prvom svetskom ratu, čak i na pobedničkoj strani, drugorazredna, najvećim delom seljačka Rusija prirodno padne na stražnjicu. Predmet podsmeha, kad se setimo Japanskog rata sa njima, kada…”

„Morali smo da patimo, da platimo cenu”, reče Robert. „Ali to smo učinili za dobru stvar. Da zaustavimo poplavu slovenskog sveta.”

Beti tiho reče: „Lično, ne verujem ni u kakve histerične priče o ‘poplavi sveta’ od bilo kog naroda, slovenskog, kineskog ili japanskog.” Blago je gledala u Roberta. Potpuno je vladala sobom, nije bila zaneta; ali je nameravala da izrazi svoje osećanje. Na oba obraza izbila joj je boja, tamnocrvena.

Jedno vreme su jeli ne razgovarajući.

Opet sam zabrljao, obavesti sebe Robert Čildan. Nemoguće je izbeći temu. Zato što se nalazi svuda, u knjizi koju slučajno uzmem ili kolekciji ploča, u tim koštanim prstenovima za salvete – plen koji su nagomilali osvajači. Pljačkanje mog naroda.

Pogledajmo činjenicama u oči. Ja pokušavam da se pretvaram da smo ovi Japanci i ja slični. Ali pogledaj: čak i kada ja glasno izrazim zadovoljstvo što su oni dobili rat, a moj narod izgubio – čak i tada nema zajedničkog jezika. Meni reči znače jedno, njima drugo. Mozgovi su im drugačiji. I duše isto. Vidiš ih kako piju iz engleskih porculanskih šolja, jedu srebrnim američkim priborom, slušaju muziku u crnačkom stilu. Sve je to na površini. Bogatstvo i moć im to omogućuju, ali sve je to erzac k’o ništa.

Pa čak i Ji Đing, knjiga kojom su nas na silu nakljukali; kineska je. Pozajmljena bog te pita kada. Koga oni prave budalom? Sebe? Kraduckaju običaje levo-desno, nose se, jedu, razgovaraju, hodaju, kao što, recimo, prožidru sa uživanjem, pečeni krompir sa pavlakom i lukcem, a to je staro američko jelo koje su takođe prisvojili. Ali niko nije namagarčen, mogu vam reći; a najmanje ja.

Samo su bele rase obdarene stvaralačkom sposobnošću, razmišljao je. A ipak ja, krvni pripadnik te rase, moram da udaram čelom o pod pred ovo dvoje. Kad pomislim kako bi bilo da smo mi pobedili! Smrvili bismo ih da više ne postoje. Ne bi danas bilo Japana, a blistava moć S.A.D. bi se jedina širila u celom svetu.

Pomisli: moram da pročitam tog Skakavca. To mi je patriotska dužnost, sudeći po tome šta se priča.

Beti mu se tiho obrati: „Roberte, vi ne jedete. Je li hrana pogrešno pripremljena?”

On odmah uze punu viljušku salate. „Ne”, reče. „Zapravo ukusniji obed nisam jeo već godinama.”

„Hvala”, reče ona, očigledno zadovoljna. „Trudim se što više mogu da budem autentična… recimo, pažljivo pazarim u maleckim američkim tržnicama u Mišn stritu. Čujem da je to pravi Makkoj.”

Savršeno kuvaš domaću hranu, mislio je Robert Čildan. Istina je ono što kažu: vaše sposobnosti podražavanja su ogromne. Pita sa jabukama, kokakola, šetnja posle bioskopa, Glen Miler… mogli biste da od lima konzerve i pirinčanog papira sklopite čitavu veštačku Ameriku. Papirnata mama u kuhinji, papirnati tata koji čita novine. Papirno štene kraj njegovih nogu. Sve.

Pol ga je ćuteći posmatrao. Robert Čildan, primetivši odjednom čovekovu pažnju, prekide svoj lanac misli i prionu na hranu. Može li da mi čita misli? pitao se. Da vidi šta ja stvarno mislim? Znam da nisam pokazao. Zadržao sam izraz kakav treba. Valjda ne bi mogao da pogodi.

„Roberte”, reče Pol, „pošto ste ovde rođeni i odrasli, govorite idiomom S.A.D., možda biste mogli da mi pomognete oko jedne knjige koja mi je zadala izvesne muke. Roman iz 1930-tih godina, od američkog autora.”

Robert se lako nakloni.

„Knjigu”, reče Pol, „koja je vrlo retka, i čiji primerak ništa manje nego posedujem, napisao je Nataniel Vest. Naslov je Mis Lounliharts.[34] Pročitao sam je sa uživanjem, ali ne shvatam u potpunosti šta N. Vest misli.” Sa nadom je gledao u Roberta.

Robert Čildan priznade: „Ja – bojim se da nisam čitao tu knjigu.” Nisam, pomisli, čak ni čuo za nju.

U Polovom izrazu lica oseti se razočaranje. „Šteta. To je kratka knjižica. Priča o čoveku koji vodi rubriku u dnevnom listu; ima stalno probleme sa srcem, sve dok očigledno ne poludi od bola i uobrazi da je Isus Hrist. Sećate se? Možda ste davno čitali.”

„Ne”, reče Robert.

„Daje čudno gledište o pitanju”, reče Pol. „Veoma originalan uvid u značenje bola bez razloga, problem sa kojim se nose sve religije. Religije kao što je hrišćanska često tvrde da mora postojati greh kao objašnjenje bola.

Izgleda da N. Vest dodaje obaveznije gledište o ovome, iznad starijih pojmova. N. Vest je možda video da patnja može postojati bez uzroka, zato što je bio Jevrejin.”

Robert reče: „Da su Nemačka i Japan izgubili rat, danas bi Jevreji vladali svetom. Preko Moskve i Volstrita.” Dvoje Japanaca, čovek i njegova žena, kao da se zgrčiše.

Izgledalo je da blede, hlade se, tonu u sebe. I sama soba se ohladi. Robert Čildan se oseti sam. Jeo je sam, ne više u njihovom društvu. Šta je sada učinio? Šta su pogrešno shvatili? Njihova glupa nesposobnost da shvate tuđ jezik, misao Zapada. Umakao im je i to su mu uzeli za zlo. Kakva tragedija, mislio je jedući i dalje. A ipak – šta bi se moglo učiniti?

Ranija jasnoća – od pre samo jednog trena – morala se potpuno iskoristiti. Pun opseg do sada se nije video. Robert Čildan se više nije baš toliko loše osećao kao pre, jer je besmislen san počeo da mu se razilazi iz glave. Pojavio sam se ovde sa takvim očekivanjem, podseti se on. Udarila mi u glavu mladalačka romantična izmaglica dok sam se peo uz stepenice. Ali stvarnost se ne može ignorisati; moramo odrasti.

A ovo je prava droga, baš ovde. Ovi Ljudi nisu baš tačno ljudski. Oni oblače haljine ali su kao nakinđureni majmuni u cirkusu. Pametni su i mogu da uče, ali to je sve.

Zašto im ja onda ugađam? Jedino zato što su pobedili? Ovaj susret otkriva veliki nedostatak u mom karakteru. Ali tako to ide. Imam patetičnu tendenciju da… pa, da tako kažemo nepogrešivo odaberem manje od dva zla. Kao krava kada ugleda valov; jurnem bez predumišljaja.

Ja sam se držao spoljnih znakova zato što je to bezbednije; na kraju krajeva, ovo su pobednici… oni naređuju. A ja ću tako nastaviti, valjda. Jer zašto da sebe unesrećujem? Oni čitaju američku knjigu i žele da im je objasnim; nadaju se da ja, beli čovek, mogu da im dam odgovor. I ja pokušavam! Ali u ovom slučaju to ne mogu, iako bih, da sam je pročitao, bez sumnje mogao.

„Možda ću jednog dana pogledati tu Mis Lounliharts”, reče on Polu. „Pa vam onda mogu objasniti.”

Pol ovlaš klimnu glavom.

„Međutim, sada sam i suviše zauzet poslom”, reče Robert. „Kasnije, možda… Siguran sam da mi neće biti potrebno mnogo vremena.”

Ne”, promrmlja Pol. „Vrlo kratka knjiga.” I on i Beti izgledaju tužno, pomisli Robert Čildan. Pitao se da li i oni osećaju nepremostivi jaz između sebe i njega. Nadam se, mislio je dalje. Zaslužuju da ga osete. Šteta – što baš moraju sami da iščeprkaju poruku knjige.

Jeo je sa većim uživanjem.

Nikakvo dalje trvenje više nije kvarilo veče. Kada je u deset časova odlazio iz stana Kasurinih, Robert Čildan je još imao onaj osećaj poverenja koji ga je obuzeo za vreme obeda.

Silazio je u zaokretima stepeništem stambene zgrade uopšte se ne obazirući na pojedine stanare Japance koji bi, na putu u javna kupatila i nazad, mogli da ga primete i zablenu se u njega. Izađe na mračan večernji trotoar, onda rukom pozva jedan pedikab koji je prolazio. Zatim je bio na putu kući.

Uvek sam se pitao kako bi izgledalo da se sa nekim mušterijama sastanem privatno. Na kraju krajeva, nije tako loše. I, mislio je, ovo iskustvo mi može i pomoći u mom poslu.

Deluje kao terapija, sastati se sa tim ljudima koji su te zastrašili. I otkriti kakvi su u stvari. Onda više nema zaplašenosti.

Tako razmišljajući, stiže u svoj kraj i najzad do svojih vrata. Plati Činku vozaču pedikaba i pope se uz poznate stepenice.

Tamo je, u prednjoj sobi, sedeo čovek koga nije poznavao. Belac u kaputu, sedeo je na kauču i čitao novine. Dok je Robert Čildan stajao zaprepašćen u vratima, čovek spusti novine, diže se natenane, i posegnu u džep na grudima. Izvadi lisnicu i pokaza je.

„Kempeitai.”

Bio je pinok. Službenik Sakramenta i njegove Državne policije koju su postavile japanske okupacione vlasti. Strava! „Vi ste R. Čildan?”

„Da, gospodine”, reče on. Srce mu je udaralo da iskoči. „Nedavno”, reče policajac, pogledajući po spojenim papirima koje je izvukao iz tašne na kauču, „vas je posetio čovek, belac, koji je rekao da predstavlja jednog oficira Imperijalne mornarice. Naknadna istraga je pokazala da to nije tako. Nije postojao takav oficir. Niti takav brod.” Posmatrao je Čildana.

„To je tačno”, reče Čildan.

„Imam izveštaj”, nastavi policajac, „o jednoj podvali u oblasti Zaliva. Taj tip je očigledno umešan. Da li biste ga opisali?”

„Mali, prilično tamnoput”, započe Čildan.

„Jevrejin?”

„Da!” reče Čildan. „Sad, kad razmislim. Iako sam to tada prevideo.”

„Evo fotografije.” Čovek iz Kempeitaia mu je dodade.

„To je on”, reče Čildan prepoznavši ga bez ikakve sumnje. Pomalo je bio zapanjen sposobnostima Kempeitaia za otkrivanje stvari. „Kako ste ga pronašli? Ja to nisam prijavio, već sam telefonirao mom posredniku, Reju Kalvinu, i rekao mu…”

Policajac ga ućutka pokretom ruke. „Imam za vas jednu hartiju da potpišete, i to je sve. Nećete morati da se pojavite na sudu; ovo je zakonska formalnost kojom se završava vaša umešanost. Pruži Čildanu hartiju i pero. „Ovo je izjava da vam se taj čovek obratio i da je pokušao da vas obmane lažnim predstavljanjem i tako dalje. „Pročitajte.” Policajac zavrnu manžetnu i pogleda na sat dok je Robert Čildan čitao hartiju. „Je li u suštini tačno?”

Bilo je – u suštini. Robert Čildan nije imao vremena da hartiji pokloni temeljnu pažnju, a u svakom slučaju je bio pomalo zbunjen u vezi sa onim što se toga dana dogodilo. Ali je znao da se čovek lažno predstavio i da je bila u pitanju neka obmana; i, kao što reče čovek iz Kempeitaia, tip je bio Jevrejin. Robert Čildan baci pogled na ime ispod fotografije čoveka. Frenk Frink. Rođen Frenk Fink. Da, svakako je bio Jevrejin. Svako je mogao pogoditi, kad se nosi ime kao što je Fink. A on ga je promenio.

Čildan potpisa hartiju.

„Hvala”, reče policajac. Pokupi svoje stvari, dotače se šešira, požele Čildanu laku noć, i ode. Ceo posao je trajao samo trenutak.

Rekao bih da su ga uhvatili, pomisli Čildan. Šta god da je smerao.

Veliko olakšanje. Brzo rade, zaista.

Živimo u društvu od reda i zakona, gde Jevreji ne mogu da isteruju svoje podmuklosti na nevinima. Zaštićeni smo. Ne znam zašto nisam prepoznao rasne karakteristike kada sam ga video. Očigledno da me je lako prevariti.

Onda zaključi, ja jednostavno nisam sposoban za prevaru i zbog toga sam bespomoćan. Da nema zakona, bio bih im prepušten na milost i nemilost. Mogao je da me ubedi u bilo šta. To je kao neka hipnoza. Oni mogu da zavladaju čitavim društvom.

Sutra ću morati da izađem i da kupim tog Skakavca, reče sam sebi. Biće zanimljivo videti kako autor prikazuje svet kojim upravljaju Jevreji i komunisti, dok je Rajh u ruševinama, Japan bez sumnje ruska provincija; u stvari, svet u kome se Rusija prostire od Atlantskog okeana do Pacifika. Pitam se da li on – kako li se već zove – slika rat između Rusije i S.A.D? Zanimljiva knjiga. Čudno da se niko nije dosetio da je ranije napiše.

Razmišljao je: ona treba da nam pomogne da shvatimo koliko imamo sreće. Uprkos očiglednih nedostataka… moglo bi nam biti daleko gore. Ta knjiga ističe veliku moralnu pouku. Da, ovde su na vlasti Japovi, a mi smo poražena nacija. Ali mi moramo gledati ispred sebe; moramo graditi. Iz ovoga proizilaze velike stvari, kao što je kolonizacija planeta.

Sada treba da budu vesti, seti se on. Sede i otvori radio. Možda je izabran novi kancelar Rajha. Uzbuđeno je očekivao. Meni najdinamičniji izgleda taj Sais-Inkvart. Po svoj prilici najsposobniji za sprovođenje smelih programa.

Kad bih mogao da budem tamo, mislio je. Možda ću jednog dana biti dovoljno bogat da otputujem u Evropu i vidim sve što je učinjeno. Šteta da se propusti. Zaglibiti se ovde na Zapadnoj obali gde se ništa ne događa. Istorija nas zaobilazi.

8. 

U osam sati izjutra frajher Hugo Rajs, Konzul Rajha u San Francisku, izađe iz svog mercedes-benca 220-E i žustro se uspe uza stepenice konzulata. Iza njega su išla dva mlada službenika Forin Ofisa. Vrata je već bilo otključalo Rajsovo osoblje, i on prođe unutra pozdravljajući dignutom rukom dve devojke na centrali, vice-konzula her Franka, a zatim, u unutrašnjoj kancelariji, Rajsovog sekretara, her Pferdehufa.

„Frajhere”, reče Pferdehuf, „sad je baš došao jedan šifrovani radiogram iz Berlina. Uvod Jedan.”

To je značilo da je poruka hitna. „Hvala”, reče Rajs skidajući kaput i dajući ga Pferdehufu da ga okači.

„Pre deset minuta zvao je her Krojc von Mere. Želeo bi da mu se vi javite.”

„Hvala”, reče Rajs. Sede za stočić kraj prozora, otkri svoj doručak, vide na tanjiru kiflu, kajganu i kobasicu, nali sebi vruću kafu iz srebrnog lončeta, onda razvi jutarnje novine.

Krojc von Mere je bio šef Ziherhajtsdinsta za oblast P.A.D; štab mu je bio smešten, pod lažnim imenom, na vazduhoplovnom terminalu. Odnosi između Rajsa i Krojca von Merea su bili prilično nategnuti. Nadležnosti su im se poklapale u bezbrojnim stvarima što je nesumnjivo bila namerna politika onih na visokim položajima u Berlinu. Rajs je imao počasnu dužnost u S.S., rang majora, i zbog toga je tehnički bio potčinjeni Krajcu von Mereu. Dužnost mu je bila dodeljena pre nekoliko godina, i u to vreme Rajs je već razaznao zašto. Ali tu ništa nije mogao da učini. Uprkos svemu, i dalje je besneo.

Novine, koje su dolazile avionom Lufthanze i stizale u šest ujutru – bile su Frankfurter Cajtung. Rajs pažljivo pročita prvu stranu. Fon Širah u kućnom pritvoru, možda već i mrtav. Gadno. Gering boravi u bazi za obuku Luftvafe, okružen iskusnim ratnim veteranima, svi odani Debeljku. Niko da se uvuče k njemu. Nema koljaša iz Službe bezbednosti. A šta je sa dr Gebelsom?

Verovatno je u srcu Berlina. Oslanja se kao i uvek na svoju sopstvenu pamet, sposobnost da se rečima izvuče iz svega. Ako Hajdrih pošalje odeljenje da ga ucmeka, razmišljao je Rajs, mali doktor će ne samo da ih rečima odvrati od toga, već će ih verovatno ubediti da se okrenu nalevo krug. Napraviće od njih službenike Ministarstva propagande i javnog prosvećivanja.

Mogao je da zamisli doktora Gebelsa u tom trenutku, u apartmanu neke bajne filmske glumice, kako prezire jedinice Vermahta koje dole tandrču ulicama. Ni od čega se nije plašio taj Kerl.[35] Gebels bi se smešio svojim podrugljivim osmehom… nastavio da levom rukom gladi grudi divne gospe, pišući članak za dnevni Angriff des…

Rajsove misli prekide kucanje sekretara. „Izvinjavam se. Na telefonu je opet Krojc fon Mere.”

Rajs ustade, priđe stolu i uze slušalicu. „Ovde Rajs.” Težak bavarski akcent šefa lokalne Službe bezbednosti. „Čuje li se šta o tom tipu iz Abvera?”

Zbunjen, Rajs pokuša da shvati na šta Krojc fon Mere misli. „Hmm”, promrmlja. „Koliko ja znam, trenutno na Pacifičkoj obali ima tri ‘tipa’ iz Abvera.”

„Pitam za onoga koji je prošle nedelje doputovao ovamo Lufthanzom.”

„Ah”, reče Rajs. Pridržavajući slušalicu između uha i ramena, izvuče tabakeru. „Ovde se nije pojavio.”

„Šta on radi?”

„Gospode, ne znam. Pitaj Kanarisa.”

„Voleo bih da zoveš Forin Ofis i tražiš da zovu Vrhovni sud i nađu koga god mogu da se dočepa Admiraliteta i zahteva da Abver ili povuče svoje ljude odavde ili nam objasni zašto su ovde.”

„Zar ne možeš ti to da učiniš?”

„Opšta je gužva.”

Potpuno su izgubili čoveka iz Abvera, zaključi Rajs. Njima – lokalnoj Službi bezbednosti – neko od Hajdrihovih ljudi rekao je da motre na njega, a oni izgubili vezu. I sada hoće da ih ja vadim.

„Ako uđe ovamo,” reče Rajs, „narediću da se neko postara za njega. Možeš se osloniti na to.” Naravno, bilo je vrlo malo ili nimalo šanse da se čovek pojavi. I obojica su to znali.

„Bez sumnje koristi lažno ime”, rastrzao se dalje Krojc fon Mere. „Mi mu ga ne znamo, prirodno. Izgleda aristokratski. Tako oko četrdeset godina. Kapetan. Pravo ime Rudolf Vegener. Jedna od onih monarhističkih porodica iz Istočne Pruske. Verovatno je podržavao fon Papena u Sistemcajtu.” Rajs se udobno smesti za svoj sto dok je Krojc fon Mere brundao i brundao. „Jedini odgovor, kako ga ja vidim, tim monarhističkim prišipetljama jeste smanjiti budžet Mornarice, tako da ne mogu da priušte…”

Rajs konačno uspe da se odvoji od telefona. Kada se vrati doručku, vide da je kifla hladna. Kafa je, međutim, još bila vruća; on je ispi i nastavi da čita novine.

Ovome nema kraja, mislio je. Ti ljudi iz službe bezbednosti drže noću dežurnu smenu. Zvaće te i u tri ujutru. Sekretar, Pferdehuf, promoli glavu u kancelariju, vide da je on završio razgovor, i reče: „Sad je baš zvao Sakramento, veoma uznemiren. Tvrde da ima jedan Jevrejin koji juri po ulicama San Franciska.” I on i Rajs se nasmejaše.

„U redu”, reče Rajs. „Kaži im da se smire i pošalju nam redovne materijale. Ima li još nešto?”

„Pročitali ste poruke saučešća.”

„Ima li ih još?”

„Nekoliko. Držaću ih na mom stolu, ako ih želite. Već sam poslao odgovore.”

„Moram da govorim danas na onom sastanku”, „reče Rajs. U jedan po podne. Onim biznismenima.”

„Neću dozvoliti da zaboravite”, reče Pferdehuf. Rajs se zavali u stolici. „Da li bi se kladio?”

„Ne na diskusije Partaja. Ako na to misliš.”

„Biće Dželat.”

Oklevajući, Pferdehuf reče: „Hajdrih je doterao najdalje što je mogao. Ti ljudi nikada ne prelaze pod direktnu kontrolu Partaja zato što ih se svi plaše. Partajske zverke bi dobile napad na samu pomisao. Imali biste koaliciju u roku od dvadeset pet minuta čim bi prva S.S. kola krenula iz Princalbrehtštrase. Oni bi sve one krupne ribe u privredi kao što su Krup i Tisen…” tu prekide. Prišao mu je jedan od šifranata sa kovertom.

Rajs ispruži ruku. Sekretar mu prinese koverat.

Bio je to hitan šifrovan radiogram, dešifrovan i iskucan. Kada je završio čitanje vide da Pferdehuf čeka da čuje. Rajs zgužva poruku u velikoj keramičkoj pepeljari na stolu, zapali je upaljačem. „Jedan japanski general za koga se pretpostavlja da putuje ovamo inkognito. Tedeki. Bolje siđi u javnu biblioteku i uzmi jedan od onih zvaničnih japanskih vojnih časopisa u kome bi trebalo da se nalazi njegova slika. Učini to diskretno, naravno. Mislim da ovde nemamo ništa o njemu.” Krenu prema zaključanom ormanu za akta, pa se predomisli. „Pokupi šta možeš od informacija. Statističke podatke. To bi sve trebalo da se nalazi u biblioteci.” Zatim dodade: „Taj general Tedeki je pre nekoliko godina bio načelnik štaba. Da li se sećaš ičega o njemu?” „Samo malo”, reče Pferdehuf. „Pravi gutač vatre. Sada treba da ima oko osamdeset godina. Čini mi se da se zalagao za neku vrstu prioritetnog programa za japansko osvajanje kosmosa.”

„Tu je pretrpeo neuspeh”, reče Rajs. vekovima osećali gađenje prema Slovenima, Austrijanci prema graničnim susedima Slovencima. Ovi su gajili ista osećanja prema svim južnjacima koji su se nizali do kraja Balkana.

„Ne bi me začudilo da dolazi iz zdravstvenih razloga”, reče Pferdehuf. „Ima jedan broj starih Japanaca iz vojske koji ovde koriste veliku U.C. bolnicu. Tako mogu da koriste nemačku hiruršku tehniku koju ne mogu da dobiju u zemlji. Naravno da o tome ćute. Iz patriotskih razloga, znate. Zato bi možda trebalo da neko motri za nas u bolnici, ako Berlin želi da ga drži na oku.”

Rajs klimnu glavom. Ili je možda stari general upleten u trgovačke špekulacije, kojih je bilo dosta u San Francisku. Veze koje je napravio dok je bio aktivan mogu mu koristiti sada kada je u penziji. A da li je u penziji? U poruci kažu general, ne penzionisani general.

„Čim budeš imao sliku”, reče Rajs, „razdeli kopije našim ljudima na aerodromu i dole u pristaništu. Možda je već ušao. Znaš koliko im dugo treba da nam jave ovako nešto.” A naravno, ako je general već stigao u San Francisko, Berlin će se ljutiti na konzulat u P.A.D. Konzulat je trebalo da bude u stanju da ga presretne – još pre nego što su iz Berlina i poslali naredbu.

Pferdehuf reče: „Ja ću udariti datum na šifrovani radiogram iz Berlina, tako da, ako se naknadno postavi neko pitanje, možemo tačno da pokažemo kada smo ga primili. Tačno u sat.”

„Hvala”, reče Rajs. Oni u Berlinu bili su maheri da prebace brigu na drugoga, a on je bio umoran od zaglavljivanja. To se dogodilo i suviše mnogo puta. „Što je sigurno, sigurno”, reče on, „mislim da je bolje da odgovoriš na tu poruku. Kaži, vaša uputstva nepovratno zakasnila. Već javljeno da je osoba ovde. Na ovom stupnju mogućnost uspešnog presretanja daleka. Sroči nešto u tom smislu i pošalji. Da bude dobro i nejasno. Shvataš.”

Pferdehuf klimnu glavom. „Odmah ću je poslati. I zavesti tačan datum i čas kada je poslata.” I zatvori vrata za sobom. Moraš da se pripaziš, razmišljao je Rajs, ili ćeš za čas da se nađeš kao konzul šačici crnja na nekom ostrvu uz obalu Južne Afrike. A sledeće ti je da dobiješ kakvu crnu mamicu za ljubavnicu i desetak crnčića da te zovu tata.

Ponovo sedajući za sto od doručka zapali egipatsku cigaretu Simon Arct Broj 70, i pažljivo zaklopi metalnu kutiju.

Izgledalo je da ga sad jedno kratko vreme neće više prekidati, zato izvadi iz tašne knjigu koju je čitao, otvori je na obeleženom mestu gde je stao, udobno se smesti, i nastavi tamo gde je poslednji put bio primoran da prekine.

Da li je zaista hodao ulicama sa tihim automobilima kroz mir nedeljnog prepodneva u Tirgartenu, tako daleko odavde? Jedan drugi život. Sladoled, ukus koji nikada nije mogao postojati. Sada su kuvali koprivu i bili su srećni da je dobiju. Gospode, uzviknu on. Zar oni neće stati? Nailazili su ogromni britanski tenkovi. Još jedna zgrada, mogla je biti stambena zgrada, ili trgovina, škola ili poslovna zgrada; nije znao šta – ruševine su se preturale, trošile u parčad. Ispod šuta sahranjena još jedna šačica preživelih, čak i bez glasa smrti. Smrt se svuda podjednako rasprostrla, preko živih, povređenih, leševa – sloj po sloj, koji su već počinjali da zaudaraju. Smrdljiva, drhturava lešina Berlina, sa još uspravljenim bezokim kulicama, koja je nestajala bez protesta kao ovo, ovo bezimeno svetilište koje je čovek nekada podigao sa ponosom.
Ruke su mu, primeti dečak, pokrivene tankim finim slojem sivog, pepela, delimično neorganskog, delimično sagorelog, kao prosejanog finalnog proizvoda života. Sve je to sada pomešano, shvati dečak, i izbrisa to sa sebe. Mnogo dalje nije mislio; druga jedna misao mu je zaokupila duh, ako je trebalo misliti o vrisci i skakutanju šrapnela. Glad. Šest dana ništa nije jeo osim kopriva, a sada su i one nestale. Poljana sa korovom je iščezla u jedan jedini ogromni krater od zemlje. Na ivici kratera pojavljivale su se druge nejasne, izmoždene prilike kao i dečak, ćuteći stajale, i zatim odlazile. Jedna stara majka sa babuškom vezanom oko sede glave, sa korpom – praznom – preko ruke. Jednoruk čovek, sa očima praznim kao korpa. Devojka. Sada se ponovo stopila sa kršom od posečenog drveća u kojem se dečak Erik skrivao.
A zmija je i dalje nailazila.
Da li će se to ikad svršiti? zapita dečak, ne obraćajući se nikome. I ako se svrši, šta onda? Da li će napuniti svoje stomake, ti…

„Frajhere”, začu se Pferdehufov glas. „Izvinjavam se što vas prekidam. Samo jednu reč.”

Rajs skoči, zatvori knjigu. „Svakako.”

Kako taj čovek samo piše, mislio je. Potpuno me je zaneo. Kao stvarno. Pad Berlina, u ruke Britancima, toliko živ kao da se zaista dogodio. Brr.Strese se.

Čudno je to, ta snaga fikcije, čak i jeftine popularne fikcije da izazove osećanja. Nije čudo što je zabranjena na teritoriji Rajha; i sam bih je zabranio. Žao mi je što sam počeo da je čitam. Ali suviše je kasno; sad moram da završim.



Sekretar reče: „Neki mornari sa nemačkog broda. Treba da vam se jave.” „Da”, reče Rajs. Doskakuta do vrata i izađe u prednju kancelariju. Tu su bila tri mornara u teškim sivim džemperima, svi sa gustom plavom kosom, snažnih lica, pomalo nervozni. Rajs podiže desnu ruku. „Hajl Hitler.” Uputi im kratak prijateljski osmeh.

„Hajl Hitler”, promumlaše mornari. Onda počeše da mu pokazuju dokumenta.

Čim je potvrdio njihovu posetu konzulatu, pohita nazad u svoju ličnu kancelariju.

Kada se opet nađe sam, ponovo otvori Skakavac pritiska. Pogled mu pade na scenu u kojoj je bio – Hitler. Sada više nije mogao da prestane; poče da čita scenu bez reda, dok mu je potiljak goreo.

Shvati da je reč o suđenju Hitleru. Po završetku rata. Hitler u rukama Saveznika, blagi bože. I Gebels, Gering, svi ostali. U Minhenu. Hitler je odgovarao američkom tužiocu.

…crn, razgoreo izgledalo je da se duh starog za trenutak opet rasplamsava. Drhtavo, klimavo telo se zateže uz trzaj; glava se podiže. Sa usana koje su neprekidno balavile, kreštavo polu-lajanje, polu-šapat. „Nemci, evo me stojim ovde.” Stresaju se oni koji gledaju i slušaju, slušalice se pritiskuju na uši, napregnuta lica Rusa, Amerikanaca, Britanaca, kao i Nemaca. Da, mislio je Karl. Opet on ovde stoji… potukli su nas – i više od toga. Ogolili su ovog supermena, pokazali ga u pravoj boji. Samo

„Frajhere.” Rajs shvati da mu je sekretar ušao u kancelariju. „Zauzet sam”, ljutito reče. Zalupi knjigu. „Pokušavam da čitam ovu knjigu, za ime boga!”

Bilo je beznadežno. Znao je.

„Iz Berlina dolazi još jedan šifrovan radiogram”, reče Pferdehuf. „Bacio sam pogled kad su počeli da ga dešifruju. Reč je o političkoj situaciji.”

„Šta kažu?” procedi Rajs, trljajući čelo palcem i prstima.

„Doktor Gebels je neočekivano govorio na radiju. Veliki govor.” Sekretar je bio vrlo uzbuđen. „Mi treba da uzmemo tekst – sada ga prebacuju iz šifre – i obezbedimo da bude objavljen u štampi, ovde.”

„Da, da”, reče Rajs.

Istog trenutka kada sekretar opet ode, Rajs ponovo otvori knjigu. Još jednom da virnem, uprkos odluci koju sam doneo… uze da prelistava prethodni deo.

u tišini, Karl je gledao u, zastavom prekriven, kovčeg. Tu on leži, i sada je nestao, zaista nestao. Ne bi ga mogle povratiti čak ni demonske sile. Čovek – ili da li je to na kraju krajeva bio nadčovek – koga je Karl slepo sledio, obožavao… do same ivice groba. Adolf Hitler je prešao preko te ivice, ali Karl se držao života. Neću za njim, šaptao je Karlov mozak. Ja ću da nastavim, živ. I da obnovim. I svi ćemo ponovo graditi. Moramo.

Koliko daleko, koliko strašno daleko ga je odvukla Vođina magija. I šta je to bilo, sada kada je i poslednja tačka bila stavljena na tu neverovatnu istoriju, taj put nagore od zabačenog gradića u Austriji, iz plesnivog siromaštva u Beču, iz košmarnog ispaštanja sa brazgotinama na licu, preko političkih intriga, osnivanja partije, do položaja kancelara, do onoga što je za trenutak izgledalo blizu dominacije svetom?

Karl je znao. Obmana. Adolf Hitler ih je slagao. Vodio ih je praznim rečima.

Nije još suviše kasno. Shvatili smo tvoju prevaru, Adolfe Hitleru. I najzad te vidimo u pravoj boji. I nacističku partiju, strašnu eru ubistava i megalomanske fantazije, onakvu kakva jeste. Kakva je bila.

Okrenuvši se, Karl se udalji od nemog kovčega…

Rajs sklopi knjigu i ostade da sedi neko vreme. Bio je uznemiren uprkos sebi. Trebalo je izvršiti veći pritisak na Japove, reče sam sebi, da se onemogući ova prokleta knjiga. U stvari, očigledno je to namerno sa njihove strane. Mogli su da uhapse tog – kako li se zove? Abendsena. Oni su vrlo jaki na Srednjem zapadu.

Ono što ga je uznemiravalo bilo je to. Smrt Adolfa Hitlera, poraz i uništenje Hitlera, Partaja, i same Nemačke, onako kako je bilo naslikano u Abendsenovoj knjizi… sve je to bilo nekako veličajnije, više u starom duhu nego stvarni svet. Svet nemačke hegemonije.

Kako to može biti? Pitao se Rajs. Je li to samo spisateljska sposobnost tog čoveka?

Znaju oni milion caka, ti romanopisci. Recimo, doktor Gebels; tako je on počeo, pisanjem beletristike. Obraća se niskim prohtevima koji se sakrivaju u svakome, bez obzira koliko bio dostojan poštovanja na površini. Da, romanopisac zna ljude, i kako su bezvredni, pod vlašću svojih testisa, vođeni kukavičlukom, kako prodaju svaku stvar zbog svoje pohlepe – on samo ima da udari u doboš, i tu mu je odgovor. A on se smeje, naravno, pokrivajući šakom usta, efektu koji dobije.

Vidi kako je igrao na moja osećanja, razmišljao je her Rajs, ne na intelekt; a prirodno da će za to biti plaćen, novac je tu. Neko je očigledno Hundsfotta[36] naveo na to, uputio ga šta da piše. Napisaće oni bilo šta ako znaju da će biti plaćeni. Ispričaj gomilu kakvih god laži, i onda publika ozbiljno uzima to smeće kada joj se posluži. Gde je ovo štampano? Her Rajs razgleda knjigu. Omaha, Nebraska. Poslednja predstraža nekadašnje plutokratske izdavačke delatnosti S.A.D., koja se nekada nalazila u Njujorku, a izdržavala se od jevrejskog i komunističkog zlata…

Možda je taj Abendsen Jevrejin.

Oni i dalje rade na tome, nastoje da nas otruju. Ta jüdisches Buch.[37] Sa žestinom zalupi korice Skakavca. Verovatno mu je pravo ime Abendštajn. Služba bezbednosti je do sada bez sumnje zavirila u tu stvar.

Nema sumnje, treba da pošaljemo nekog preko u D.S.P.[38] da poseti Her Abendštajna. Pitam se da li je Krojc fon Mere dobio uputstva u tom smislu. Verovatno nije, pored onolike zbrke u Berlinu. Svi su i suviše zauzeti unutrašnjim stvarima.

Ali, ova knjiga je opasna, mislio je Rajs.

Ako bi Abendštajna našli jednog lepog jutra kako se klati sa plafona, to bi bilo otrežnjujuće upozorenje svakome ko bi eventualno bio pod uticajem te knjige. Tako bi naša bila poslednja. Napisali bismo postskriptum.

Za to bi bio potreban belac, naravno. Šta li radi Skorceni ovih dana.

Rajs se zamisli, ponovo pročita omot knjige. Čivutin se zabarikadirao. Gore u svom Visokom zamku. Neće da ga prave budalom. Ko god da uđe i dočepa ga se, neće se izvući nazad odande.

Možda je to glupo. Na kraju krajeva, knjiga se prodaje. Sada je i suviše kasno. A to je teritorija pod japanskom dominacijom… Mali žuti bi nadali strahovitu dreku.

Pa ipak, ako bi se to učinilo vešto… ako bi moglo da se izvede kako treba…


Frajher Hugo Rajs napravi zabelešku u svom notesu. Pokrenuti pitanje kod S.S. generala Ota Skorcenija, ili još bolje kod Ota Olendorfa u Amtu[39] III Reichssicherheitshauptamta.[40] Zar Olendorf nije načelnik Einsatzgruppe D?[41]

I onda mu se, odjednom, bez ikakvog predznaka, smuči od besa. Mislio sam da je s time gotovo, reče sam sebi. Zar to mora da se večito nastavlja? Rat je završen pre toliko godina. I mislili smo da je tada okončan. Ali taj fijasko sa Afrikom, taj kreten Sajs Inkvart koji sprovodi Rozenbergove planove.

Taj her Houp ima pravo, mislio je dalje. Sa njegovim vicom o našim kontaktima na Marsu. Mars naseljen Jevrejima. I tamo bismo ih sreli. Čak i sa dve odvojene glave, i visinom od jedne stope.

Imam ja svoje rutinske dužnosti, zaključi on. Nemam vremena za takve vetropiraste avanture, to slanje Ajnzac komandosa na Abendsena. Imam pune ruke posla oko pozdravljanja nemačkih mornara i odgovaranja na šifrovane radiograme; neka neko sa višeg mesta da inicijativu za takav poduhvat – to je njihov posao.

U svakom slučaju, razmišljao je dalje, ako bih to ja podstakao, pa se stvar okrene naopako, može se zamisliti gde bih se našao: Zatvoren u Istočnoj Generalnoj upravi, ako ne i u komori prskan Ciklon B hidrogen cijanidom.

Ispruži ruku, pažljivo sastruga zabelešku tako da ne ostane ništa, a sam papir spali u pepeljari od keramike.

Začu se kucanje, i otvoriše se vrata kancelarije. Uđe sekretar sa velikim svežnjem papira. „Govor doktora Gebelsa. U celini.” Pferdehuf spusti hartije na sto. „Morate ga pročitati. Dobar je; jedan od njegovih najboljih govora.”

Zapalivši još jednu Simon Arct Broj 70, Rajs poče da čita govor doktora Gebelsa.

9.

Posle dve nedelje gotovo neprekidnog rada, Edfrank nakit po porudžbini proizveo je svoju prvu završenu kolekciju. Tu su ležali komadi, na dve table pokrivene crnim somotom, a sve zajedno je išlo u četvrtastu pletenu korpu japanske izrade. Ed Makarti i Frenk Frink napravili su podsetnice. Upotrebili su izrezanu gumu za brisanje da naprave slova imena; sa toga su otiskivali crvenom bojom, pa onda završili karte dečjom rotacionom mašinom za štampanje. Uzeli su kvalitetan obojen tvrd papir za božićne čestitke – efekt je bio zadivljujući.

Bili su profesionalci u svim aspektima svog posla. Razgledajući nakit, podsetnice, i postavku, nisu mogli da zapaze nijedan znak amaterizma. Zašto bi ga i bilo? Obojica smo profesionalci, mislio je Frenk Frink; ne u izradi nakita, već u tom poslu uopšte.

Na tablama je bio priličan broj različitih komada. Narukvice od mesinga, bakra, bronze, čak i od vruće kovanog gvožđa. Privesci, uglavnom od mesinga, sa malim srebrnim ornamentima. Minđuše od srebra. Igle-broševi od srebra ili mesinga. Srebro ih je dosta koštalo; čak ih je i srebrni lem unazadio. Kupili su i nešto poludragog kamenja za broševe: barokne bisere, spinele, žad, grančice plamenog opala. I, ako stvari dobro krenu, pokušaće sa zlatom i možda sa petougaonim ili šestougaonim dijamantima.

Na zlatu će tek stvarno da naprave pare. Već su bili počeli da tragaju za izvorima zlatnih opiljaka, pretopljenih antiknih komada bez umetničke vrednosti – što je bilo mnogo jeftinije od novog zlata. Ali čak i tako, trošak je bio ogroman. A opet, jedan prodat zlatan broš bi doneo više od četrdeset mesinganih. Za zaista dobro oblikovan i izrađen zlatan broš mogli su na tržištu da postignu svaku cenu… pod pretpostavkom, kao što je Frink već istakao, da im stvari uopšte krenu.

U ovom trenutku još nisu ni pokušali da prodaju. Rešili su ono što su im izgleda bili osnovni tehnički problemi; imali su tezgu sa motorima, električnu mašinu sa šnurom, osovinu za oštrenje i točkove za glačanje. Imali su u stvari kompletnu garnituru alata za finalnu obradu, počev od žičanih četaka, preko mesinganih četaka i Cratex točkova, do jastučića za glačanje od pamuka, lana, kože, jelenske kože, koji su se mogli prevlačiti raznim smešama – od sitnozrnog korunda i plavca, pa do najfinijeg superoksida gvožđa. I naravno, imali su opremu za oksiacetilensko zavarivanje, posude, mere, creva, prstenaste navlake, maske.

I izvanredan juvelirski alat. Kleštice iz Nemačke i Francuske, mikrometre, dijamantske bušilice, testerice, pincete, alatke za lemljenje, mengele, krpe za poliranje, makazice, rukom iskovane sićušne čekiće… redovi precizne opreme. Još i šipke za lemljenje raznih promera, metalni lim, poleđine za broševe, karike, klipsevi za minđuše. Potrošeno je dosta više od polovine onih dve hiljade dolara; sada su na svom Edfrank računu u banci imali samo dve stotine pedeset dolara. Ali su bili osnovani po zakonu; imali su čak i dozvole P. A. D. Ostalo je samo još da se prodaje.

Nijedan trgovac na malo, razmišljao je Frink razgledajući izložene stvari, ne može da ih pregleda sa većom strogošću nego što smo to mi učinili. Svakako je izgledalo dobro, tih nekoliko odabranih komada, od kojih je svaki pažljivo proveravan da bi se otklonili nedostaci od slabog zavarivanja, neravne ili oštre ivice, mrlje od usijane boje… kontrola kvaliteta im je bila odlična. I najmanja zamućenost ili ogrebotina od žičane četke bili su dovoljan razlog da se komad vrati u radionicu. Ne možemo sebi dozvoliti da pokažemo grub ili nezavršen rad; jedna neprimećena crna tačkica na srebrnoj ogrlici – i s nama je gotovo.

Na spisku im je prva bila radnja Roberta Čildana. Ali tamo je mogao da ide samo Ed; Čildan bi se sigurno setio Frenka Frinka.

„Moraš najvećim delom da prodaješ sam”, rekao je Ed, ali se pomirio s time da se sam obrati Čildanu; bio je kupio jedno dobro odelo, novu kravatu, belu košulju, da bi ostavio pravi utisak. Pa ipak, izgledao je nervozan. „Znam da smo dobri”, reče po milioniti put. „Ali – đavola.”

Najveći broj komada bio je apstraktan, navoji žice, petlje, oblici koje su istopljeni metali donekle poprimali sami od sebe. Neki su bili fini kao paukova mreža, vazdušasti; drugi su se odlikovali masivnom, snažnom, gotovo varvarskom težinom. Broj oblika bio je zapanjujući, s obzirom na to zdrava, nije opuštena i nema bora, i boja joj je lepa. Da li bi ona to radila, ako bih mogao da saznam gde je? Nije važno šta misli o meni; to nema veze sa našim ličnim životom. Verovatno je strašno sujetna kao i uvek. Večito je volela da je ljudi gledaju, da joj se dive; bilo ko. Valjda su sve žene takve. Stalno žude za pažnjom. Vrlo su detinjaste kada je to u pitanju.

Mislio je dalje, Julijana nikada nije podnosila da bude sama; morala je da me ima kraj sebe sve vreme, da joj dajem komplimente. Takvi su klinci; ako roditelji ne gledaju šta rade, oni misle da ono što čine nije stvarno. Sigurno je sad baš neki momak merka. Kaže joj kako je lepa. Njene noge. Gladak, ravan stomak…

„Šta je?” zapita Ed pogledavši ga. „Gubiš živce?”

„Ne”, reče Frink.

„Neću ja tamo samo da stojim”, reče Ed. „Imam nekoliko svojih ideja. I reći ću ti još nešto: ne bojim se. Nisam se uplašio samo zato što je to ugledna radnja i što moram da obučem ovo mondiš odelo. Priznajem da ne volim da se uštoglim. Priznajem da se ne osećam ugodno. Ali to uopšte nema veze. Ipak ću da uđem tamo i pokažem tom dedaku.”

Blago tebi, mislio je Frink.

„Boga mu, ako si ti mogao da uđeš kao što si uradio”, reče Ed, „i da mu prodaš štos kako si lični momak japovskog admirala, onda ja treba da budem u stanju da mu kažem istinu, da je ovo zaista dobar originalan nakit moćne izrade, da…”

„Ručni rad”, reče Frink.

„Jeste. Ručna izrada. Hoću da kažem, ući ću i neću da izađem dok ga ne sredim za njegov novac. On treba ovo da kupi. Ako ne kupi, stvarno je budala. Gledao sam ja; nema nigde ništa slično da se prodaje. Bože, kad pomislim kako možda gleda a ne kupuje – tako se razbesnim da mi dođe da puknem.”

„Vodi računa da mu kažeš da nije prevučeno”, reče Frink. „Da bakar znači čist bakar, a mesing čist mesing.”

„Pusti ti mene da ja razradim svoj prilaz”, reče Ed. „Imam neke stvarno dobre ideje.”

Frink pomisli: evo šta ja mogu da učinim. Mogu da uzmem par komada – Ed neće zameriti – i da ih spakujem i pošaljem Julijani. Tako će da vidi šta radim. Pošta će da joj uđe u trag; poslaću preporučeno na njenu poslednju adresu koju znam. Šta će reći kada otvori kutiju? Treba da stavim i cedulju da objasnim da sam to ja sam napravio; da sam ortak u jednom novom kreativnom draguljarskom poslu. Zapaliću joj maštu, ispričati joj tako da će poželeti da sazna nešto više, da će se zainteresovati. Pričaću o dragom kamenju i metalima. O radnjama kojima prodajemo, mondiš radnjama…

„Zar to nije tu negde?” reče Ed, usporavajući kamionet. Bili su u gustom gradskom saobraćaju; zgrade su zaklanjale nebo. „Bolje da parkiram.”

„Još pet blokova”, reče Frink.

„Imaš jednu marihuanu?” reče Ed. „Sad bi me baš smirila jedna cigareta.”

Frink mu pruži svoju paklicu T’ien-laisa, marke ‘Nebeska muzika’ koju je naučio da puši u Korporaciji V. M. Znam da živi sa nekim tipom, nastavi Frink da razgovara sam sa sobom. Spava sa njim. Kao da mu je žena. Znam ja Julijanu. Ne bi ona mogla da preživi drugačije; znam kakva bude pred veče. Kada zahladi i smrači se i svako je kod kuće i sedi u dnevnoj sobi. Ona nije bila stvorena za usamljen život. A ni ja shvati on.

Možda je momak stvarno dobar. Neki stidljivi student koga je pokupila. Ona bi bila dobra žena za nekog mladog momka koji pre toga nikada nije imao hrabrosti da priđe ženi. Ona nije tvrda niti cinična. To bi njemu mnogo dobro činilo. Nadam se, do đavola, da nije sa nekim starijim. To ne bih mogao da podnesem. Da je muva unaokolo neki iskusan podli tip, sa čačkalicom koja mu štrči iz usta sa strane.

Osetio je kako počinje teško da diše. Slika neke kosmate voline kako gazi Julijanu, unesrećuje joj život… Znam da će najzad da završi samoubistvom, mislio je. To joj je pisano, ako ne nađe pravog čoveka – a to znači zaista nežnog, osetljivog, studentskog tipa koji bi bio u stanju da ceni sve te njene misli.

Ja sam bio i suviše grub za nju, mislio je. A ja nisam tako loš; ima sijaset tipova gorih od mene. Ja sam mogao prilično dobro da pogodim šta ona misli, šta želi, kada se oseća usamljena ili loše ili potištena. Proveo sam puno vremena brinući se i uzrujavajući se zbog nje. Ali to nije bilo dovoljno. Ona je više zasluživala. Ona mnogo zaslužuje, mislio je.

„Parkiram”, reče Ed. Bio je našao mesto i terao kola unazad, osvrćući se preko ramena.

„Slušaj”, reče Frink. „Mogu li da pošaljem koji komad svojoj ženi?”

„Nisam znao da si oženjen.” Usredsređen na parkiranje Ed mu je zamišljeno odgovarao. „Svakako, samo da nisu od srebra.”

Ed ugasi motor kamioneta.

„Tu smo”, reče. Izdunu dim od marihuane, ugasi cigaretu pritisnuvši je o tablu sa instrumentima, ispusti ostatak na pod kola. „Poželi mi sreću.”

„Srećno”, reče Frenk Frink.

„Hej, vidi. Na poleđini ove paklice ima jedna od onih japovskih waka pesama.” Ed pročita pesmu naglas, nadjačavajući buku saobraćaja.

„Kukavicu kad čuh ja,
Pogledah u pravcu
Odakle dođe glas:
Šta videh?
Samo bledi mesec na nebu praskozorja.”

Onda pruži paklicu T’ien-lasa nazad Frinku. „Sad dža ili bu!” reče, pljesnu Frinka po leđima, stisnuto se nasmeja, otvori vrata kamioneta, uze pletenu korpu sa poklopcem i izađe iz kamiona. „Ostaviću te da umetneš deseticu u sat”, reče odlazeći trotoarom.

Za trenutak je nestao među ostalim pešacima.

Julijana, mislio je Frink. Da li si isto tako sama kao i ja? Izađe iz kamioneta i stavi novčić u sat za parkiranje. Strah me je, pomisli. Ceo ovaj poduhvat sa nakitom. Šta ako propadne? Šta ako propadne? Tako je proročanstvo reklo. Cviljenje, suze, propast.

Čovek se suočava sa zatamnelim senkama svog života. Sa putom ka grobu. Kad bi ona bila ovde, ne bi bilo tako loše. Uopšte ne bi bilo loše.

Bojim se, shvati on. Pretpostavimo da Ed ne proda ništa. Pretpostavimo da nas ismeju.

Šta onda?



Na čaršavu na podu u prednjoj sobi svog stana, ležala je Julijana držeći Džoa Ćinadelu uza se. Soba je bila topla i zagušljiva od popodnevnog sunca. Njeno telo i telo čoveka u njenim rukama bilo je vlažno od znoja. Jedna kapljica, koja se skotrljala sa Džoovog čela, zadrža se za trenutak na njegovoj jagodici, i onda joj pade na vrat.

„Još kaplješ”, promrmlja ona.

On ništa ne odgovori. Njegovo disanje, dugo, lagano, pravilno… kao okean, mislila je. U nama je samo voda.

„Kako je bilo?” zapita.

On promumla da je bilo okej.

Mislila sam tako, pomisli Julijana. Znam. Sada oboje moramo da ustanemo, da se saberemo. Ili to ne valja? Znak podsvesnog neodobravanja?

On se promeškolji.

„Dižeš se?” Čvrsto ga ščepa sa obe ruke. „Nemoj. Još ne.”

„Zar ne moraš u vežbaonicu?”

Ne idem u vežbaonicu, reče Julijana u sebi. Zar ne znaš? Ići ćemo negde; nećemo ovde ostati još dugo. Ali to će biti mesto gde ranije nismo bili. Vreme je.

Oseti kako on počinje da se zabacuje unazad i uspravlja na kolena, oseti kako joj ruke skliznuše niz njegova vlažna, klizava leđa. Onda ga je čula kako odlazi tapkajući bosim nogama po podu. U kupatilo, svakako. Da se istušira.

Gotovo je, pomisli. Pa, sad… Uzdahnu.

„Čujem te”, reče Džo iz kupatila. „Kako ječiš. Uvek potištena, je l’ tako? Briga, strah, i sumnja, zbog mene i svega drugog na svetu…” Pojavi se za trenutak, prskajući sapunjavom vodom oko sebe, sa licem koje je zračilo. „Kako bi ti se dopalo jedno putovanje?”

Srce joj brže zalupa. „Gde?”

„U neki veliki grad. Šta kažeš na sever, u Denver? Izvešću te; kupiću ti kartu za predstavu, onda u dobar restoran, taksi, kupiću ti večernju haljinu ili već šta ti treba. Okej?”

Jedva da je mogla da mu poveruje, ali je to želela; trudila se da poveruje.

„Hoće li moći da izdrži taj tvoj Štude?” viknu Džo.

„Svakako”, reče ona.

„Oboje ima lepo da se odenemo”, reče on. „Da se zabavljamo, možda po prvi put u životu. To te drži da ne pošiziš.”

„Gde ćemo naći novac?”

Džo reče: „Ja imam. Pogledaj u moj kofer.” Onda zatvori vrata od kupatila. Od šuma vode više se nisu čule reči.

Otvorivši komodu, ona izvuče njegov ulegnuti, zaprljani koferčić. I tačno, nađe koverat u jednom uglu; u kovertu su bile novčanice Rajhsbanke, koje su imale visok kurs i svuda dobro išle. Onda možemo ići, shvati ona. Možda me ipak ne vuče za nos. Samo bih želela da mogu da se uvučem u njega pa da vidim šta ima tamo, mislila je prebrojavajući novac…

Ispod koverta omota nađe ogromno cilindrično naliv-pero, ili je bar tako izgledalo; imalo je punjač, u svakom slučaju. Ali je bilo toliko teško. Oprezno, ona ga izvadi i podiže, odvrte kapicu. Da, pero je bilo zlatno. Ali…

„Šta. je ovo?” zapita Džoa kada se ovaj ponovo pojavi iz kupatila.

On ga uze od nje, vrati u kofer. Kako ga je pažljivo stavljao… ona to primeti, zamisli se nad tim, zbunjena.

„Još morbidnosti?” reče Džo. Izgledao je bezbrižan, bezbrižniji nego i jednom od kada ga je upoznala; vrišteći od oduševljenja, dohvati je oko struka, onda je podiže uvis, zaljulja je njišući je tamo-amo, ispuštajući svoj topli dah na nju, stežući je sve dok ona ne zavreča.

„Ne”, reče ona. „Ja se jednostavno – sporo menjam.” Još uvek te se pomalo bojim, mislila je. Toliko sam uplašena da čak ne mogu to ni da kažem, da ti pričam o tome.

„Kroz prozor”, uzviknu Džo prikradajući se preko sobe sa njom u rukama. „Idemo.”

„Molim te”, reče ona.

„Šalim se. Slušaj – idemo na jedan marš, kao što je Marš na Rim. Sećaš se toga. Duče ih je vodio, mog čika Karla, na primer. Sad imamo jedan mali marš, manje značajan, i nije zabeležen u knjigama iz istorije. Je l’ tako?” Sagnuvši glavu, poljubi je u usta, toliko snažno da im se zubi sudariše. „Što ćemo lepo oboje da izgledamo, u novoj odeći. A ti možeš da mi objasniš tačno kako da govorim, kako da se držim; je l’ da? da me naučiš lepim manirima; je l’ da?”

„Dobro ti govoriš”, reče Julijana. „Čak bolje od mene.”

„Ne.” Odjednom pade u mračno raspoloženje. „Ja govorim vrlo loše. Pravi izgovor makarondžije. Zar nisi primetila kada smo se prvi put sreli u kafeu?”

„Valjda jesam”, reče ona; to joj nije izgledalo značajno.

„Jedino žena poznaje društvene konvencije”, reče Džo, odnese je natrag i ispusti je, tako da strahovito odskoči na krevetu. „Da nema žena razgovarali bismo o trkačkim kolima i konjima i pričali masne viceve; ne bi bilo civilizacije.”

Čudno si raspoložen, mislila je Julijana. Nemiran i zamišljen, dok ne odlučiš da kreneš dalje; onda se razigraš. Da li me zaista želiš? Možeš da me se otarasiš, da me ostaviš ovde; to se i pre dešavalo. Otresla bih se ja tebe, mislila je, ako bih nastavila.

„Je li ti to plata?” zapita dok se on oblačio. „Štedeo si je?” Bilo je toliko mnogo. Naravno, na Istoku je bilo dosta novca. „Svi drugi vozači kamiona sa kojima sam razgovarala nisu nikad toliko…”

„Kažeš da sam vozač kamiona?” upade Džo. „Slušaj; ja sam vozio te karuce ne da bih vozio, nego da ih branim od otmičara. Da izgledam kao vozač koji drema u kabini.” Skljoka se u jednu stolicu u uglu sobe i zavali se pretvarajući se kao da spava, sa otvorenim ustima, i mlitavim telom. „Vidiš?”

Najpre nije videla. A onda shvati da mu je u ruci nož, tanak kao kuhinjski nož za krompir. Majko mila, pomisli. Odakle ga je izvukao? Iz rukava; iz samog vazduha.

„Zato su me iznajmili oni iz Folksvagena. Službeno. Zaštitili smo se od Haseldena, onih komandosa; on ih je vodio.” Crne oči su svetlucale; cerio se postrance na Julijanu. „Šta misliš, ko je uhvatio pukovnika, tamo na kraju. Kada smo ih uhvatili na Nilu – njega i četvoricu iz njegove Dalekometne pustinjske grupe mesecima posle kampanje na Kairo. Napali su nas jedne noći zbog benzina. Ja sam bio na straži. Haselden se prišunjao, bio je natrljan crnim po celom licu i telu, čak i po šakama; nisu tada imali žicu, samo bombe i mašinske puške. To je pravilo i suviše veliku buku. Pokušao je da mi prekine grkljan. Uhvatio sam ga.” Sa stolice Džo skoči prema njoj, smejući se. „Hajde da se pakujemo. Kaži onima u vežbaonici da uzimaš nekoliko dana odsustva; telefoniraj im.”

Njegova priča je jednostavno nije ubedila. Možda uopšte nije ni bio u Severnoj Africi, možda se čak nije ni borio u ratu na strani Osovine, ili se uopšte nije borio? Kakvi otmičari? pitala se. Nijedan kamion za koji je znala nije prošao kroz Kanon Siti sa Istočne obale sa naoružanim profesionalnim bivšim vojnikom kao zaštitom. Možda čak nije ni živeo u S. A. D., možda je sve izmislio od početka; izmislio priču da je uhvati u mrežu, da je zainteresuje, da izgleda romantično.

Možda je ludak, pomisli. Ironija… Mogu stvarno da činim ono što sam se mnogo puta pretvarala da činim; da primenim džudo u samoodbrani. Da spasavam svoje – devičanstvo? Život, pomisli. Ali verovatnije je on samo neki jedan makarondžija niže klase, tikvan koji rinta i gaji samoobmanu o slavi; želi da se baci u veliki trošak, potroši sav svoj novac, iživi se – i onda se vrati u svoju jednoličnu egzistenciju. A za to mu je potrebna devojka.

„Okej”, reče ona. „Pozvaću vežbaonicu.” Odlazeći ka predsoblju razmišljala je, kupiće mi skupu odeću, pa će me onda odvesti u neki luksuzni hotel. Svaki čovek žudi da ima stvarno dobro obučenu ženu pre nego što umre, čak ako mora i sam da joj kupi haljine. Ta terevenka je verovatno životna ambicija Džoa Ćinadele. A on je prepreden; kladim se da je u pravu kada me analizira – ja se neurotično plašim muškog. I Frenk je to znao. Zato smo on i ja prekinuli; zato ja sada još osećam tu zabrinutost, to nepoverenje.

Kada se vrati iz govornice, nađe Džoa opet zanetog Skakavcem, namrgođenog, nesvesnog svega drugog.

„Zar nisi hteo da mi daš da to čitam?” zapita ona.

„Možda dok budem vozio”, reče Džo ne dižući pogled.

„Ti ćeš voziti? Ali to su moja kola!”

On ne odgovori ništa; samo nastavi da čita.


Kod registar kase, Robert Čildan podiže glavu i vide jednog vitkog, visokog, crnokosog čoveka kako ulazi u radnju. Čovek je imao na sebi tek nešto-manje-moderno odelo i nosio je veliku pletenu korpu sa poklopcem. Trgovački putnik. Ali ipak nije imao onaj razdragani osmeh; umesto toga, njegovo uštavljeno lice je imalo gadan, zlovoljan izgled. Pre liči na vodinstalatera ili električara, pomisli Robert Čildan.

Kada je završio sa mušterijom, Čildan se obrati čoveku: „Koga vi predstavljate?”

„Nakit Edfrank”, promumla čovek u odgovor. Bio je spustio svoju korpu na jednu od tezgi.

„Nikad nisam čuo za tu kuću.” Čildan je tumarao okolo dok čovek ne otkopča poklopac od korpe i ne otvori je uz puno suvišnih pokreta.

„Ručni rad. Svaki je unikat. Svaki original. Mesing, bakar, srebro. Čak i vrelo kovano crno gvožđe.”

Čildan baci pogled u korpu. Metal na crnom somotu, neobično. „Ne, hvala. Ne radim sa time.”

„Ovo predstavlja američki umetnički rad. Savremeni.”

Odmahnuvši glavom, Čildan se vrati do registar kase. Čovek je jednovreme stajao petljajući oko svojih somotskih postolja i korpe. Table nije ni vadio niti ih vraćao nazad; izgledalo je da nema pojma šta čini. Sa prekrštenim rukama, Čildan je posmatrao, razmišljajući o raznim problemima toga dana. U dva je imao zakazano da pokaže neke šolje iz ranog perioda. Onda u tri – još jedan broj predmeta koji se vraćaju iz laboratorije, sa provere autentičnosti.

Poslednjih nekoliko nedelja je davao sve više i više stvari na ispitivanje. Sve od onog gadnog incidenta sa Koltom ‘44.

„Ovo nije pobakreno,” reče čovek sa pletenom korpom od pruća, podižići narukvicu. „Sve je bakar.”

Čidan klimnu glavom bez odgovora. Čovek će još malo tu da se muva, da premeće svoje uzorke, ali će najzad da se pokupi.

Zazvoni telefon. Čildan diže slušalicu. Mušterija pita za starinsku stolicu za ljuljanje, veoma vrednu, koju je Čildan dao na opravku za njega. Stolica nije bila gotova, i Čildan je morao da ispriča ubedljivu priču. Zagledan kroz izlog u podnevni saobraćaj, umirivao je i uveravao. Najzad mušterija, unekoliko umirena, završi razgovor.

Nema sumnje, mislio je spuštajući slušalicu. Stvar sa Koltom ‘44 ga je poprilično uzdrmala. Više nije gledao na svoju robu sa onim istim dubokim poštovanjem. Takvo saznanje ostavlja traga. Slično prvom buđenju u detinjstvu; činjenice života. To pokazuje, premišljao je dalje, vezu sa našim ranim godinama: ne samo ako je reč o istoriji S.A.D., već i o našoj ličnoj istoriji. Kad bi se, razmišljao je, postavilo pitanje autentičnosti naše krštenice.Ili impresije o Tati.

Možda se ja stvarno i ne sećam F.D.R. kao primera. Sintetična slika destilovana iz odabranih razgovora. Mit fino usađen u moždano tkivo. Kao, pomisli, mit o Heplvajtu.[42] Mit o Čipendejlu[43] ili još pre o tome kako je ovde jeo Abraham Linkoln. Upotrebljavao ovaj stari srebrni nož, viljušku, kašiku. To ne možeš da vidiš, ali činjenica ostaje.

Kod druge tezge, i dalje baratajući oko svog nakita i korpe od pruća, trgovački putnik reče: „Možemo da pravimo po narudžbini. Kako naručite. Ako neke vaše mušterije imaju svoje ideje.” Glas mu je bio nekako zadavljen, pročisti grlo, gledajući u Čildana, pa zatim dole u nakit koji je držao u ruci. Očigledno nije znao kako da ode.

Čildan se osmehnu i ne reče ništa.

Nije moja stvar. Njegovo je da se pokupi odavde. Bez obzira na to da li će sačuvati mesto ili ne.

Mučno, takva nelagodnost. Ali ne mora on da bude trgovački putnik. Svi mi patimo u ovom životu. Vidi mene. Po ceo dan gutam od Japova kao što je gospodin Tagomi. Samo malo da skrenem, i zabrljao sam, upropastio život.

Onda mu pade na pamet jedna ideja. Momak očigledno nema iskustva. Pogledaj ga. Možda mogu da uzmem nešto u komision. Vredi pokušati.

„Hej”, reče Čildan.

Čovek se prenu, zadrža pogled.

Idući ka njemu, sa još uvek prekrštenim rukama, Čildan reče: „Ovo pola sata izgleda da nema gužve ovde. Ne obećavam ništa, ali izvadite nešto od tih stvari. Raščistite one police sa kravatama.”

Klimajući glavom čovek poče da raščišćava sebi mesto na vrhu tezge. Ponovo otvori korpu, još jednom poče da barata plišanim tablama.

Sve će da izloži, znao je Čildan. Da brižljivo raspoređuje još sledeći sat. Da gunđa i doteruje dok sve ne postavi. Nadajući se. Moleći se. Motreći iskosa na mene svakog sekunda. Da vidi da li sam zainteresovan. Da li sam uopšte zainteresovan.

„Kada povadite stvari”, reče Čildan, „pogledaću ako ne budem i suviše zauzet.”

Čovek je grozničavo radio, kao da ga je neko uboo.

Tada u radnju uđe nekoliko mušterija, i Čildan ih pozdravi. Skrenu pažnju na njih i njihove želje i zaboravi na trgovačkog putnika koji se trudio oko svoje izložbe. Putnik, shvatajući situaciju, poče da radi primirenim pokretima. Činio se neupadljivim. Čildan prodade lonče za brijanje, gotovo prodade zastirač kukičan rukom, uze kaparu za jedan avganistanski ćilim. Vreme je prolazilo. Najzad mušterije odoše. Radnja je, osim njega i putnika, opet bila prazna.

Trgovački putnik je završio. Ceo njegov izbor nakita ležao je raspoređen na crnom somotu na površini tezge.

Pregledajući natenane, Robert Čildan zapali jednu Lend-O-Smajls i stade klateći se napred-nazad na petama, brundajući u po glasa. Putnik je stajao i ćutao. Nijedan nije ništa govorio.

Najzad Čildan ispruži ruku i pokaza jedan broš. „To mi se dopada.”

Putnik brzo reče: „Taj je dobar. Nećete naći nijednu ogrebotinu od žičane četke. Sve je ispolirano superoksidom. I neće pocrneti. Naneli smo plastičan lak koji ima da traje godinama. Najbolji industrijski lak koji se može dobiti.”

Čildan lako klimnu glavom.

„Mi smo tu”, reče putnik, „prilagodili isproban i dokazan industrijski postupak na izradu nakita. Koliko ja znam, to do sada još niko nije radio. Bez kalupa. Sve metal na metal. Vareno i lemljeno.” Zastade. „Poleđine tvrdi lem.”

Čildan uze dve narukvice. Onda broš. Zatim još jedan broš. Zadrža ih za trenutak, pa ih izdvoji na jednu stranu. Putnikovo lice se trznu. Nada.

Zagledajući kartončić sa cenom na jednoj ogrlici, Čildan poče. „Je li ovo…”

„Maloprodajna cena. Za vas je pedeset odsto od toga. I ako kupite, recimo, u vrednosti od oko sto dolara ili tako nešto, dajemo vam još dva posto.”

Čildan izdvoji na stranu još nekoliko komada, jedan po jedan. Kod svakog novog komada putnik se sve više uzbuđivao; govorio je sve brže, konačno se ponavljajući, čak i besmislice i gluposti, sve to prigušenim glasom i vrlo žurno. On stvarno misli da će da proda, vide Čildan. Svojim izrazom nije pokazivao ništa; nastavi igru odabiranja komada.

„Taj je naročito dobar”, mleo je dalje putnik kada Čildan izvuče jedan veliki privezak i zastade. „Mislim da ste uzeli najbolje. Sve naše najbolje komade.” Čovek se nasmeja. „Zaista imate dobar ukus.” Oči su mu igrale. Sabirao je u glavi ono što je Čildan izabrao. Ukupnu prodaju.

Čildan reče: „Sa robom koja nije probana, naša politika je da primimo na komision.”

Nekoliko sekundi putnik nije shvatao. Prestao je da govori, ali je buljio ne shvatajući.

Čildan mu se osmehnu.

„Komision,” ponovi najzad trgovački putnik kao odjek. „Da li biste više voleli da ne ostavite?” reče Čildan.

Mucajući, čovek konačno reče: „Mislite da ja to ostavim a vi mi platite naknadno kada…”

„Vi dobijate dve trećine. Kada se stvari prodaju. Tako mnogo više zaradite. Morate da čekate, naravno, ali…” Čildan sleže ramenima. „Kako hoćete. Mogu eventualno nešto da stavim u izlog. I ako krene, onda možda kasnije, za jedno mesec dana, kod sledeće porudžbine – pa, možda bismo videli možemo li nešto i smesta da kupimo.”

Putnik je sada proveo već dosta više od sata pokazujući svoju robu, shvati Čildan. I sve je izvadio. Sve mu je bilo ispreturano i izrazdvajano. Biće mu potreban još jedan sat da sve to sredi da nosi negde drugde. Nastade ćutanje. Nijedan od njih dvojice nije govorio.

„Ti komadi koje ste izdvojili na stranu…” reče putnik tihim glasom. „To su ti što želite?”

„Da. Pustiću vas da ih sve ostavite.” Čildan odšeta do svoje kancelarije u zadnjem delu radnje. „Napisaću cedulju. Tako ćete imati zapisano šta ste ostavili kod mene.” Vraćajući se sa svojom knjigom računa dodade: „Shvatate da kada se roba ostavi na komision, radnja ne uzima na sebe obavezu u slučaju krađe ili oštećenja.” Imao je jedan mali formular izvučen na šapirografu za trgovačke putnike. Radnja nikada neće morati da polaže račun za ostavljene artikle. Prilikom vraćanja neprodatog dela, ako nečemu nije moglo da se uđe u trag – mora da je ukradeno, izjavi Čildan u sebi. Uvek ima krađe u radnjama. Naročito kradu sitne stvari kao što je nakit.

Robert Čildan nije mogao da izgubi ni na koji način. Nije morao da plati nakit ovog čoveka; nije uložio ništa u takav inventar. Ako se išta od toga proda, on ima zaradu, a ako ne, jednostavno vrati sve – onoliko koliko može da se nađe – trgovačkom putniku nekog neodređenog kasnijeg dana.

Čildan ispuni list, navodeći artikle. Potpisa i pruži kopiju putniku.„Možete mi se javiti”, reče, „tako za jedno mesec dana. Da vidite kako ide.”

Uzevši nakit koji je želeo, ode u dno radnje, ostavivši putnika da pokupi ono što mu je ostalo.

Nisam mislio da će pristati na ovo, pomisli. Nikad se ne zna. Zato uvek vredi pokušati.

Kada sledeći put diže pogled, vide da je putnik spreman da ide. Držao je svoju pletenu korpu pod miškom, a tezga je bila raščišćena. Putnik mu je prilazio, pružajući nešto.

„Da?” reče Čildan. Bio je pregledao neku prepisku.

„Želim da vam ostavim našu podsetnicu.” Putnik spusti na Čildanov sto malu četvrtastu kartu u sivoj i crvenoj boji, neobičnog izgleda. „Edfrank nakit po porudžbini. Tu je naša adresa i broj telefona. U slučaju da želite da nam se javite.”

Čildan klimnu glavom, ćutke se osmehnu, i vrati se svom poslu.

Kada je sledeći put zastao u poslu i digao pogled radnja je bila prazna. Putnik je bio otišao.

Stavivši novčić u automat na zidu, Čildan uze šolju vrućeg instant čaja i poče zamišljeno da ga srkuće.

Pitam se da li će se prodavati, pitao se. Nije verovatno. Ali je dobro napravljen. I ne viđa se ništa slično. Razgleda jedan od broševa. Zapanjujući dizajn. Svakako nisu amateri.

Promeniću etikete sa cenama. Naznačiću mnogo više cene. Istaći ću ručnu izradu. I da su unikati. Naručeni originali. Male skulpture. Nosite umetničko delo. Ekskluzivnu kreaciju na vašem reveru ili ruci.

I još jedna pomisao je kolala i narastala negde u glavi Roberta Čildana. Kod ovih stvari, nema problema oko autentičnosti. A taj problem će jednog dana možda upropastiti industriju istorijskih predmeta američke izrade. Ne danas ili sutra – ali posle toga, ko zna.

Bolje je ne stavljati sve na jednu kartu. Ta poseta one jevrejske varalice; to bi mogao biti vesnik. Ako ja istiha napravim zalihu neistorijskih predmeta, savremenog rada bez ikakvog istorijskog značaja bilo stvarnog ili zamišljenog, možda bih stekao prednost nad konkurencijom. A sve dok me to ne košta ništa…

Nakrenuvši stolicu unazad tako da se osloni o zid srkutao je svoj čaj i razmišljao.

Trenutak se menja. Čovek mora da bude spreman da se menja s njim. Ili će ostati kao riba na suvom. Prilagoditi se. Pravilo opstanka, mislio je. Motri situaciju oko sebe. Saznaj koji su zahtevi. I – ispuni ih. Budi tamo i čini pravu stvar u pravo vreme.

Budi jinovski. Istočnjak zna. Pametne crne jinovske oči…

Odjednom mu pade na pamet dobra ideja; od toga se smesta uspravi u stolici. Dve muve jednim udarcem. Oh. Skoči na noge, uzbuđen. Pažljivo, zamotaj najbolje komade nakita (skinuti cenu, naravno). Broš, privesak, ili narukvicu. Nešto lepo, u svakom slučaju. Zatim – pošto moraš da odeš iz radnje, zatvori u dva – odšetaj se do zgrade Kasurinih. Gospodin Kasura, Pol će biti na poslu. Međutim, gospođa Kasura, Beti, će vrlo verovatno biti kod kuće.

Predam poklon, ovaj nov originalan američki umetnički rad. Moji lični komplimenti, da bih video reakciju sa visokog mesta. Tako se uvodi nov posao. Zar nije divno? U radnji imam čitavu kolekciju; navratite, itd. A ovaj komad je za vas, Beti.

Drhtao je. Samo ona i ja, podne u stanu. Muž na poslu. Sve bolje i bolje, međutim; sjajan izgovor.

Bez greške!

Uzevši jednu malu kutiju i hartiju za umotavanje poklona i traku, Robert Čildan poče da priprema poklon za gospođu Kasura. Crnomanjasta, privlačna žena, vitka u svojoj svilenoj orijentalnoj haljini, sa visokim potpeticama, i tako dalje. Ili će danas možda imati pamučnu plavu ležernu pidžamu u kuli stilu, veoma laku i udobnu i neformalnu. Oh, mislio je.

A da nije to i suviše smelo; muž Pol se uznemiri. Pronjuši i reaguje gadno. Možda ići sporije; odneti poklon njemu, u njegovu kancelariju? Ispričati uglavnom istu priču, ali njemu. Onda neka joj on da poklon; tu nema podozrenja. A onda, mislio je Robert Čildan, ja pozovem Beti telefono sutra ili sledećeg dana da čujem šta kaže.

Još više bez greške!


Kada Frenk Frink vide svog poslovnog partnera kako se vraća trotoarom, znao je da nije dobro prošlo.

„Šta se desilo?” reče, uzimajući korpu od Eda i stavljajući je u kamion.„Isuse Hriste, pa zadržao si se sat i po. Toliko mu je dugo bilo potrebno da kaže ne?”

Ed reče: „Nije rekao ne.” Izgledao je umoran. Ude u kamion i sede.

„Pa šta je onda rekao?” Otvorivši korpu, Frink vide da dosta komada nedostaje. Mnogi od najboljih. „Uzeo je puno. U čemu je stvar onda?”

„Komision”, reče Ed.

„Dao si mu?” Nije mogao da veruje. „Razgovarali smo o tome…”

„Ne znam kako je to ispalo.”

„Hriste”, reče Frenk.

„Žao mi je. Izvodio je tako kao da će da kupi. Mnogo je izdvojio. Mislio sam da kupuje.”

Dugo su sedeli zajedno u kamionu; ćuteći.

                                                      

Нема коментара:

Постави коментар