Autor:
Cynthia Ozick
3. januara 1999
Franz Kafka je duh hvale 20. veka. U dva nedovršena, ali neuporediva romana, "Suđenje" i "Zamak", on iznosi užasnu računicu - zbir modernog totalitarizma. Njegove mašte nadmašuju istoriju i memoare, incidente i zapise, filmove i reportaže. On je na strani realizma – zatrovanog realizma metafore. Kumulativno, Kafkino delo je arhiv našeg doba: njegova anomija, depersonalizacija, napaćena nevinost, inovativna okrutnost, autoritarna demagogija, tehnološki vešto ubijanje.
Ali ništa od ovoga se ne servira sirovo. Kafka nema politiku; on nije politički romanopisac na način Orwella ili Dickensa. Piše iz uvida, a ne, kako ljudi vole da kažu, iz predosećaja. Često ga smatraju metafizičkim, ili čak religioznim piscem, ali natprirodni elementi u njegovim bajkama suviše su upleteni u konkretnu svakodnevicu i u karikaturu da bi dozvolili bilo kakvu užarenu sigurnost.
Tipična Kafkanova figura ima kognitivnu snagu šahovskog majstora – zbog čega se izraz “kafkijanski”, sinonim za jezovito, pogrešno predstavlja u korenu. Kafkin um ne počiva na nerazumljivosti ili nadrealnim, već na nepokolebljivoj logici – na zdravom očekivanju racionalnosti. Miš koji peva, zagonetni majmun, neprobojni zamak, smrtonosna naprava, Kineski zid, stvorenje u jazbini, post kao umetnička forma, i, najpoznatije, čovek pretvoren u bubu: sve je to natopljeno razumom; a takođe inrasuđivanjem. „Bajke za dijalektičare“, primetio je kritičar Walter Benjamin
3. januara 1999
Franz Kafka je duh hvale 20. veka. U dva nedovršena, ali neuporediva romana, "Suđenje" i "Zamak", on iznosi užasnu računicu - zbir modernog totalitarizma. Njegove mašte nadmašuju istoriju i memoare, incidente i zapise, filmove i reportaže. On je na strani realizma – zatrovanog realizma metafore. Kumulativno, Kafkino delo je arhiv našeg doba: njegova anomija, depersonalizacija, napaćena nevinost, inovativna okrutnost, autoritarna demagogija, tehnološki vešto ubijanje.
Ali ništa od ovoga se ne servira sirovo. Kafka nema politiku; on nije politički romanopisac na način Orwella ili Dickensa. Piše iz uvida, a ne, kako ljudi vole da kažu, iz predosećaja. Često ga smatraju metafizičkim, ili čak religioznim piscem, ali natprirodni elementi u njegovim bajkama suviše su upleteni u konkretnu svakodnevicu i u karikaturu da bi dozvolili bilo kakvu užarenu sigurnost.
Tipična Kafkanova figura ima kognitivnu snagu šahovskog majstora – zbog čega se izraz “kafkijanski”, sinonim za jezovito, pogrešno predstavlja u korenu. Kafkin um ne počiva na nerazumljivosti ili nadrealnim, već na nepokolebljivoj logici – na zdravom očekivanju racionalnosti. Miš koji peva, zagonetni majmun, neprobojni zamak, smrtonosna naprava, Kineski zid, stvorenje u jazbini, post kao umetnička forma, i, najpoznatije, čovek pretvoren u bubu: sve je to natopljeno razumom; a takođe inrasuđivanjem. „Bajke za dijalektičare“, primetio je kritičar Walter Benjamin
Proza koja izgovara ove strašne analitičke fikcije s vremenom je doživela vlastitu metamorfozu, i to samo delom kroz ponovljene prevode na druge jezike. Nešto – je intervenisalo da odvoji Kafkine priče od našeg čitanja o njima poslednjih dana, dve ili tri generacije kasnije. Reči su nepromenjene; ipak ti isti odlomci koje je Kafka nekada čitao naglas, smejući se njihovoj strašnoj komediji, uskom krugu prijatelja, sada su značajno izmenjeni pred našim očima – emajlirani onim lavirintskim procesom kroz koji se književno delo budi otkrivajući da je pretvoreno u klasik .
Kafka nas je naučio kako drugačije čitati svet: kao neku vrstu dekreta. A pošto smo čitali Kafku, znamo više nego što smo znali pre nego što smo ga čitali, a sada smo bolje opremljeni da ga oštro čitamo. To je možda razlog zašto se njegove čvrste rečenice počinju približavati biblijskim; postaju fiksirane u našim glavama kao i svaka himna; izgledaju zaređeni, suđeni. Oni nose visoki melanholični ton rezignacije bez cinizma. Oni su dostojanstveni i prosti i puni straha.
A šta je to sam Kafka znao? Rođen je 1883. godine; umro je od tuberkuloze 1924. godine, mesec dana pre svog četrdeset prvog rođendana. Nije doživeo da vidi kako ljudska bića degradiraju do statusa i stanja štetočina koje su iskorijenjuju insekticidnim plinom. Ako je mogao zamisliti čoveka svedenog na insekta, to nije bilo zato što je bio proročanski. Pisci, čak i genijalci među njima, nisu vidovnjaci. Kafka je znao za svoj status i stanje. Njegov jezik je bio nemački, i to je, verovatno, poenta. Da je Kafka disao i mislio, težio i patio na nemačkom – i u Pragu, gradu koji mrzi Nemce – može biti konačna egzegeza svega što je napisao.
Austro-Ugarska monarhija, kojom su do raspada u Prvom svetskom ratu vladali Habsburgovci nemačkog govornog područja, bila je spoj desetak nacionalnih enklava. Bohemija koja je govorila češki bila je jedna od njih, nemirna i ponekad buntovna pod habsburškom vlašću. Borba za prava na češki jezik ponekad je bila posebno burna. Nemačka manjina u Pragu, osim jezičke prednosti koju je uživala, bila je istaknuta i komercijalno i intelektualno. Beč, Berlin, Minhen — ova ključna sedišta nemačke kulture možda su daleko, ali Prag, glavni grad Češke, odražavao ih je sve. Ovde je Kafka pohađao nemački univerzitet, studirao nemačku jurisprudenciju, radio za nemačko osiguravajuće društvo i objavljivao u nemačkim časopisima. Nemački uticaj je bio dominantan; u književnosti je to bilo upadljivo. Praški Jevreji su, po jeziku i preferencijama, nemački identifikovano manjinsko stanovništvo unutar manjinskog stanovništva. Postojali su dobri razlozi za ovu sklonost. Počevši od Edikta o toleranciji, 1782. godine, i nastavivši se u narednih sedamdese godina, habsburški carevi su širom svojih teritorija oslobodili Jevreje života bezbrojnih ograničenja u zatvorenim getima; emancipacija je značila građanske slobode, uključujući pravo na sklapanje braka po volji, naseljavanje u gradovima i ulazak u zanate i profesije. Devedeset posto jevrejske dece u Bohemiji školovalo se na nemačkom jeziku. Kao mladić, Kafka je imao učitelja češkog, ali u njegovoj akademski strogoj nemačkoj osnovnoj školi trideset od trideset i devet dečaka u njegovom razredu bili su Jevreji. Za boemske patriote, praški Jevreji su nosili dvostruku stigmu: bili su Nemci, ogorčeni kao kulturni i nacionalni uljezi, i bili su Jevreji.
Ni moderni češki antisemitizam nije bio bez svoje melanholične istorije. Antijevrejske demonstracije izbile su 1848. godine, kada su Jevreji dobili građanska prava, i ponovo 1859., 1861. i 1866. (U Mađarskoj, 1883., godine Kafkinog rođenja, optužba za krvnu klevetu – srednjovekovni kanard optužujući Jevreje za ritualno ubistvo hrišćanskog deteta – izazvalo je obnovljeno neprijateljstvo.) Godine 1897, godinu dana nakon što je Kafka proslavljao bar-micvu, kada je imao četrnaest godina, bio je svedok žestokog izbijanja antijevrejskog nasilja koje je počelo kao antinemački protest.
Mark Twain, izveštavajući iz Beča o parlamentarnim prepirkama, opisao je uslove u Pragu: „Bilo je tri ili četiri dana žestokih nereda. . . Jevreji i Nemci su bili uznemireni i opljačkani, a njihove kuće uništene; u drugim boemskim gradovima bilo je nereda – u nekim slučajevima su Nemci bili pobunjenici, u drugim Česi – i u svim slučajevima Jevrej je morao da se peče, bez obzira na kojoj strani bio.” U samom Pragu, rulja je pljačkala jevrejske firme, razbijala prozore, vandalizirala sinagoge i napadala Jevreje na ulici. Budući da je Kafkin otac, krupan čovek, znao češki i imao češke radnike u prodavnici sitnica koju je vodio – nazvao ih je svojim „plaćenim neprijateljima“, na žalost njegovog sina – njegova roba i sredstva za život su bili pošteđeni. Manje od dve godine kasnije, neposredno pre Uskršnje nedelje 1899. godine, Čehinja je pronađena mrtva, a krvna kleveta je ponovo oživljena; budući gradonačelnik Praga je bio taj koji je vodio antijevrejsku agitaciju širom zemlje. Ipak, mržnja je bila rasprostranjena čak i kada je nasilje mirovalo. A 1920. godine, kada je Kafka imao trideset sedam godina, sa jedva tri godine života i još nenapisanim “Dvorcem”, u Pragu su ponovo izbili antijevrejski neredi. „Proveo sam celo popodne na ulicama kupajući se u mržnji prema Jevrejima“, napisao je Kafka u pismu u kojem razmišlja o bekstvu iz grada. “dole plemeno prljavo leglo — je ono što sam čuo da zovu Jevreji. Nije li sasvim prirodno napustiti mesto gde je neko toliko omražen? . . . Herojstvo koje je uključeno u to da se uprkos svemu ostane na mestu je herojstvo bubašvaba, koji takođe neće biti isterani iz kupatila.” Tom prilikom uništeni su jevrejski arhivi i spaljeni svici Tore iz praške drevne sinagoge Altneu. Kafka nije morao da bude, u premonitorskom smislu, vidovnjak; kao posmatrač sopstvenog vremena i mesta, video je. I ono što je video je da, kao Jevrejin u srednjoj Evropi, nije bio kod kuće; i iako je bio nevin za bilo kakvo zlo, smatralo se da zaslužuje kaznu.
Neobjašnjivo, postalo je uobičajeno mesto Kafkine kritike da se gotovo u potpunosti previde društveni koreni psiholoških problema koji animiraju Kafkine basne. Donekle, ima pravde u ovom zanemarivanju. Kafkina genijalnost neće se podvrgnuti samo lokalnim strahovima; ne može se svesti na ožiljke od strane štetnog društva. S druge strane, njegove priče se često tretiraju kao slabe kristološke alegorije o potrazi za "milošću", na način strašnijeg "hodočasničkog napretka" Istina je da u Kafkinom formalnom pisanju nema ni reči o Jevrejima — a malo o Pragu — što bi moglo objasniti odbacivanje svake radoznalosti o Kafkinom jevrejstvu kao „parohijalnosti“ koju treba izbegavati. Kafka je sam to izbegavao. Ali on je bio manje asimiliran (i sam po sebi nespretan pojam) nego što neki njegovi čitaoci žele ili zamišljaju da jeste. Kafkin grubo praktičan otac bio je sin osiromašenog košer mesara i počeo je da prodaje meso po seljačkim selima dok je još bio dete. Kafkina majka iz srednje klase poticala je od eminentnog učenjaka Talmuda. Gotovo svi njegovi prijatelji bili su jevrejski literati. Kafku su ozbiljno privlačili cionizam i Palestina, hebrejski, patos i inspiracija jedne istočnoevropske jidiš pozorišne trupe koja je sletela u Prag: to su za njega bila vozila istorijske transcendencije koja se ne može strpati u termin „parohijalni“. Odsjaji ove transcendencije prodiru u priče, obično putem njihove negacije. "Mi smo nihilističke misli koje dolaze u Božju glavu", rekao je Kafka Maksu Brodu, predanog prijatelja koji je sačuvao nedovršeni deo svog dela. U svim Kafkinim fikcijama, jevrejske strepnje Praga pritiskaju, nevidljivo, podsvesno; njihova sudbina je metamorfoza.
Ali Prag nije bio jedina Kafkina podzemna muka. Oštar, simpatičan, nekultivisan otac, kome je poslovni nagon bio sve, udario je u um opsesivno osetljivog sina, kome je književnost bila sve. Ipak, odrasli sin je godinama ostao u roditeljskom stanu, pišući po noći, plašeći se buke, prekida i ruganja. Za porodičnim stolom, sin je sedeo marljivo jedući hranu, žvaćući svaki zalogaj desetak puta. Bavio se vegetarijanstvom, gimnastikom, stolarstvom i baštovanstvom, te je više puta odlazio u lečilišta, jednom u nudističku banju. Upao je u buran, naglo prekinut, ali dugotrajan angažman sa Feliceom Bauerom, pragmatičnim proizvodnim direktorom u Berlinu, a kada se povukao iz nje, osećao se kao prestupnik pred sudom. Njegov posao u Institutu za osiguranje od nezgoda radnika (gde je bio simbolični Jevrejin) uputio ga je u hirove nepredviđenih okolnosti i u čudesnu mašineriju birokratije. Kada su mu se pluća zarazila, svoje grčeve kašlja nazvao je "životinjom". U svojim poslednjim satima, moleći svog doktora za morfij, rekao je: "Ubij me, inače si ubica" - konačni plamen Kafkanove ironije.
Ispod svih ovih muka, od kojih su neke same sebi nanele, leže neumorne kandže jezika. U pismu Brodu, Kafka je Jevreje koji su pisali na nemačkom (jedva je mogao isključiti) opisao kao zarobljene zveri: “Njihove stražnje noge su još uvek bile zaglavljene u roditeljskom judaizmu, dok njihove prednje noge nisu mogle uklopiti na novo tlo.” Živeli su, rekao je, s tri nemogućnosti – „nemogućnost nepisanja, nemogućnost pisanja na nemačkom, nemogućnost pisanja drugačije. Mogli biste dodati“, zaključio je, „četvrtu nemogućnost, nemogućnost pisanja“.
Nemogućnost pisanja nemačkog? Kafkin nemački – njegov maternji jezik – je oštar, sumoran, komičan, lucidan, čist; formalno, a da ne budet ukočen. Poseduje gotovo platonsku čistoću jezika kom ne smetaju modni trendovi, žargon ili ulica, geografski je udaljen od burnih modrica zločestog narodnog jezika. Hebrejska poezija koju su napisali Jevreji srednjovekovne Španije bila je na sličan način besprekorna: njen glavni grad nije bio Toledo već Biblija. Na isti način, Kafkina lingvistička prestonica nije bio Prag koji govori nemački na marginama carstva, već sama evropska književnost. Jezik je bio motor i glavni motiv njegovog života: otuda „nemogućnost nepisanja“.
"Često sam mislio da bi najbolji način života za mene bio da imam materijal za pisanje i lampu u najdubljoj prostoriji prostranog zaključanog podruma“, razmišljao je Felice Bauer. Kada je govorio o nemogućnosti pisanja nemačkog, nikada nije mislio da nije majstor jezika; želja mu je bila da bude posvećen tome, kao monah sa svojim perlama. Strahovao je da nema pravo na nemački – ne da mu jezik ne pripada, već da mu on ne pripada. Nemac je bio i gostoljubiv i negostoljubiv. Nije se osećao nevinim — nekomplikovani, nesvesno — Nemcem. Recite da je Kafka pisao nemački sa strašću genijalnog, ali potajnog prevodioca, uvek svestan prostora, ma koliko malog, između svog straha, ili ga nazovite njegovom predstavom o sebi, i duboke lakoće doma koja je uteha svakom jeziku.
.Mutter, nemačka reč za "majka", bila mu je, rekao je, strana: toliko o prisnosti i poverenju die Muttersprache , maternjeg jezika. Ova pukotina razdvajanja, koja nije deblja od dlake, može biti u osnovi otuđenja i slabašnih distorzija koje šokiraju i na kraju dezorijentišu svakog Kafkinog čitaoca.
Ali ako, u stvari, postoji pukotina – ili kriza – razdvajanja između psihe i njene artikulacije u samom Kafki, šta je s procepom koji se otvara između Kafke i njegovih prevodilaca? Ako je Kafka smatrao da je nemoguće biti Kafka, kakve šanse prevodilac može imati da uhvati um tako neuhvatljiv da izbegne čak i razumevanje vlastitog senzibiliteta? „Ja sam zaista kao stena, kao svoj sopstveni nadgrobni spomenik“, tugovao je Kafka. Za sebe je smatrao da je „apatičan, besmislen, plašljiv“, a takođe i „servilan, lukav, irelevantan, bezličan, nesimpatičan, neistinit. . . od neke krajnje sklonosti oboljevanju.” Zarekao se da će “svakog dana barem jedna linija biti usmerena protiv mene samog”. Napisao je: „Stalno pokušavam da saopštim nešto nesaopštivo, da objasnim nešto neobjašnjivo. U suštini to nije ništa drugo do . . . strah se proširio na sve, strah od najvećeg kao i od najmanjeg, strah, paralizirajući strah od izgovora reči, iako taj strah može biti ne samo strah nego i čežnja za nečim većim od svega što je strašno.” Panika koja je tako intuitivna sugeriše, nameta još jednu Kafkanovu nemogućnost: nemogućnost prevođenja Kafke.
Postoji i nemogućnost da neprevodeći Kafku nepoznati Kafka, nedostupan, nem, tajan, zaključan, može biti nezamisliv. Ali nekada je to bilo zamislivo, i to od samog Kafke. U vreme njegove smrti, najveći deo njegovog pisanja još uvek nije bio objavljen. Njegova čuvena direktiva (koja se na nije poslušala) Maksu Brodu da uništi svoje rukopise trebali su biti “spaljeni nepročitani” – nije mogla predvideti njihovu kanonizaciju ili skoro kanonizaciju njihovih prevodilaca. Gotovo sedamdeset godina, rad Wille i Edwina Muira, škotskog para koji su ga preveli samouki na nemačkom, predstavlja Kafku na engleskom; mistični Kafka koji nam je dugo poznat – a kojeg su Muirovi izveli od Maksa Broda – odražava njihov glas i viziju. Oni su nam dali “Ameriku”, “Suđenje”, “Zamak” i devet desetina priča. I to je zato što su se Muirovi trudili da prenesu nesaopštivo o Kafki.
Ipak, svaki prevod, koliko god uticajan, nosi svoje vlastito raspadanje. Književnost traje; prevod, i sam grana književnosti, propada. Ovo nije nikakva enigma. Trajnost dela ne osigurava trajnost njegovog prevoda – možda zato što original ostaje fiksiran i nepromenjiv, dok prevod neizbežno mora varirati s promjenjivim kulturnim pogledom i idiomom svake naredne generacije. Da li su onda Muirovi, u njihovim raznim redakcijama, datirani? Treba li ih odbaciti? Zar njihov “zvuk” nije naš? Ili, tačnije, njihov zvuk, jer nije baš naš, dakle nije dovoljno Kafkin? Na kraju krajeva, želimo da čujemo Kafkin zvuk, a ne efekte proze iz 1930-ih godina para revnih Britanaca.
Pojmovi poput ovih, kao i pritisci obnove i savremenosti, uključujući brigu o većoj preciznosti, mogu objasniti par svežih engleskih prevoda, objavljenih 1998.; “The Trial” u prevodu Breona Mitchell-a i “The Castle”, delo Marka Harmana. (Obe verzije je izneo Schocken, rani izdavač Kafke. Nekadašnja nemačka firma koja je pobegla od nacističkog režima u Palestinu i New York, sada je vraćena svom poreklu, da tako kažemo, jer ju je nedavno kupila Nemačka Bertelsmann.) Harman krivi Muirove što teologiziraju Kafkinu prozu izvan onoga što tekst može podržati. Mitchell strožije tvrdi da je “u pokušaju da stvori čitljivu i stilski rafiniranu verziju” “Suđenja” Muirs “dosledno previđao ili namerno menjao ponavljanja i međusobne veze koje tako značajno odjekuju u uhu svakog pažljivog čitaoca nemačkog teksta. ” Na primer, ističe Mitchell, Muirovi izbegavaju ponavljanje reči "napad" ("überfallen ”), i umesto toga odaberu “uhvatiti”, “zgrabiti”, “napasti”, “prevladati”, “ustrajati” – čime se potkopava Kafkin brutalno namerni refren. Tamo gde je Kafkin ponovljeni udarac snažan i direktan, tvrdi Mitchell, njihov je raspršen raznolikošću
Ali ovo nije argument o kome se može odlučiti samo na osnovu vernosti teksta. Pitanja koja zahvataju, hvataju, padaju, preplavljuju ili ometaju prevod nisu pitanja jezika u smislu reči do reči. Niti se prevod ne poistovećuje s tumačenjem; prevodilac nema posla da se šunja u ono što se svodi na komentar. U idealnom slučaju, prevod je prozirna membrana koja će vibrirati uz najslabiji drhtaj originala, poput jednog lista na jesenjem stabljici. Prevod je jesenji: dolazi kasno, dolazi kasnije. Naročito kod Kafke, uloga prevoda nije da prenese “značenje”, psihoanalitičko ili teološko, ili bilo šta što se može sažeti ili parafrazirati. Protiv ovakvih očekivanja, majstorski primećuje Walter Benjamin, Kafkine parabole „podižu moćnu šapu.
Suđenje” je upravo takav uslov.
To je naracija bića i postanja. Naslov na nemačkom, “Der Prozess”, izražava nešto što je u toku, evoluira, odvija se, vođeno vlastitim kretanjem napred – proces i odlomak. Josef K., dobro pozicioniran bankarski službenik, čovek razuma,razuma i logike, uhapšen je, prema Muirovima, "a da nije učinio ništa loše" - ili, kako kaže Breon Mitchell, "a da ništa nije učinio zaista pogrešno.” U početku, K. oseća svoju nevinost sa samopouzdanjem, pa čak i arogancijom, verovanjem u sebe. Ali tokom svog zapetljanja u mrežu zakona on sporadično lebdi od zbunjenosti do rezignacije, od zbunjenosti pred neimenovanom optužbom do prihvatanja neidentifikovane krivice. Sudski postupak koji je zarobio K. i uvukao ga u svoj neizbežni vrtlog otkrivaju se kao niz neumoljivih prepreka kojima upravljaju nemoćni ili nebitni funkcioneri. Sa svojim nerazumnim sudijama i nedokučivim pravilima, „suđenje“ je više nevolja nego tribunal. Njegova nepristrasnost kažnjava: ne testira nikakve dokaze; njegova presuda nema veze sa pravdom. Zakon („nepoznati sistem jurisprudencije“) nije zakon koji K. može priznati, a sudski postupci imaju proizvoljnost „Alise u zemlji čuda“. Prostorija za bičevanje izgrednika nalazi se u ormaru u vlastitoj kancelariji K.; sud održava sednice u potkrovlju dotrajalih stanova; slikar je autoritet za sudsku metodu. Gde god se K. okrene, saveti i ravnodušnost dolaze na isto. „To nije suđenje pred normalnim sudom“, K. (u Mitchellovom prevodu) obaveštava ujaka izvan grada koji ga šalje kod advokata. Advokat je prikovan za krevet i gotovo beskoristan. On želi prikazati ranijeg klijenta koji je očajan i podložan poput pretučenog psa. Advokatova sluškinja, zavodeći K., upozorava ga: “Ne možete se braniti od ovog suda, sve što možete učiniti je priznati.” Titorelli, slikar koji živi i radi u maloj spavaćoj sobi koja se pokazuje kao dodatak dvorištu, okružen je dopadljivim horom fantomskih, ali agresivnih devojčica; i on pripada sudu”. Slikar drži predavanja K. o sveprisutnosti i nedostupnosti suda, gomilanju spisa sistema i njegovom izbegavanju dokaza, nemogućnosti oslobađanja. „Jedan veštak bi mogao da zameni ceo sud“, protestuje K.. „Nisam kriv, ” kaže on svećeniku u zamračenoj i praznoj katedrali. “Tako uvek pričaju krivi”, odgovara svećenik i objašnjava da se postupci postepeno spajaju u presudu”. Ipak, K. se još uvek mutno nada: možda će mu svećenik „pokazati . . . ne kako uticati na suđenje, već kako iz njega izaći, kako ga zaobići, kako živeti izvan suđenja.”
Umesto toga, sveštenik recituje parabolu: Kafkinu čuvenu parabolu o vrataru. Iza otvorenih vrata je Zakon; čovek iz zemlje traži da bude primljen. (Jevrejskim idiomom, na koji Kafka možda aludira, "čovek sa sela" - am ha'aretz— označava nerafinirani senzibilitet koji nije podložan duhovnom učenju.)Vratar mu odbija trenutni ulazak, a čovek godinama stoički čeka dozvolu da uđe. Konačno, umirući, još uvek ispred vrata, pita zašto „niko osim mene nije tražio prijem.” Vratar odgovara: „Niko drugi nije mogao dobiti ulaz ovde, jer je ovaj ulaz bio namenjen isključivo vama. Sad ću otići i zatvoriti ga.” Bujice tumačenja preplavile su ovu bajku, kao i svaku drugu zagonetku ugrađenu u telo „Suđenja“. Sam svećenik, unutar priče, daje komentar na sve moguće komentare: Komentatori nam govore: ispravno razumevanje stvari i pogrešno razumevanje stvari se međusobno ne isključuju.” I dodaje: „Tekst je nepromjenjiv, a mišljenja su često samo izraz očaja nad njim. ” Nakon čega, K. pristaje na neizbežnu presudu. Odveden je do kamenog bloka u kamenolomu, gde je dva puta uboden u srce - nakon što je slabašno pokušao da podigne nož sebi pod grlo.
Kafkin tekst se do sada smatra nepromenjivim, uprkos mnogo posthumnog rukovanja. Prevodi dela (pod pretpostavkom da se svi prevodi ne razlikuju od mišljenja) često su samo izrazi očaja; razumevanje i nesporazum se mogu pojaviti u istom dahu. A “Suđenje” ipak nije gotova knjiga. Započeto je 1914 godine, nekoliko sedmica nakon izbijanja Prvog svetskog rata. Kafka je ovu kataklizmu zabeležio u svom dnevniku, u tonu beznačajnog smenjivanja: „2. avgust. Nemačka je objavila rat Rusiji. — Kupanje popodne“, a 21. avgusta je napisao: „Počinjem ponovo 'Suđenje'. Pokupio ga je i prekinuo više puta te i sledeće godine. Značajni fragmenti - neuklopljene scene - su ostavljeni po strani, a Max Brod je bio taj koji je, nakon Kafkine smrti, odredio redosled poglavlja. Brodova alegorijska razmišljanja o Kafkinim ciljevima snažno su uticala na Muirove. Nastavlja se diskusija o labavosti Kafkine interpunkcije – slobodno i nekonvencionalno raspoređeni zarezi. (Muirovi, koji slede Broda, regulisu slobode zauzete u originalu.) Kafkini prevodioci su, dakle, suočeni s velikim i malim tekstualnim odlukama koje nikada nisu bile Kafkine. Ovima dodaju svoje.
Muirovi slede dostojanstvenu prozu, ne uznemirujuću bilo kakvu očiglednu idiosinkraziju; njihove kadence naginju ka formalnosti naglašenoj određenom duševnošću. Namera Breona Mitchella je radikalno drugačija. Za ilustraciju,dopustite mi da pokušam s malim eksperimentom u kontrastu i lingvističkoj ambiciji. U pretposljednjem pasusu romana, dok K. dovode na mesto pogubljenja, on vidi kako se otvara prozor na obližnjoj zgradi i ispruži se par ruku. Muirovi prevode: „Ko je to bio? Prijatelj? Dobar čovek? Neko ko je saosećao? Neko ko je hteo da pomogne? Je li to bila samo jedna osoba? Ili je to bio ljudski rod? Je li pomoć bila pri ruci?” Iste jednostavne fraze u Mitchellovom prikazu imaju drugačiji tembar, čak i kada su neke od reči identične: „Ko je to bio? Prijatelj? Dobra osoba? Neko kome je stalo? Neko ko je hteo da pomogne? Je li to bila samo jedna osoba? Jesu li to bili svi? Je li još bilo pomoći?" Muirovih “Je li pomoć bila pri ruci?” ima dikensovsku aromu: dašak ljubičaste boje iz devetnaestog veka. A "čovečanstvo" nije ono što je Kafka napisao (napisao je "alle ”—„svi”), iako je to možda mislio; u svakom slučaju, to je ono što Muirovi, koji gledaju na simbolizam, jasno misle. Za naše savremene uši, „Je li to bila samo jedna osoba?“ — sa „samo“ stavljenim iza imenice — nejasno je naglašeno. I sigurno bi neki smatrali da je "dobar čovek" (za " ein guter Mensch ", gde " Mensch " označava suštinsko ljudsko biće) seksistički i politički nekorektan. Ono što čujemo u jeziku Muirovih, pre svega, je nešto poput glasa Somerseta Maughama: Britanca; kultivisan; oprezno nežan čak i u ekstremnim slučajevima; srednja obrva.
Breon Mitchell dolazi da pomete svu tu muirsku prašinu i da osveži Kafkino nasleđe dajući nam lakšeg Kafku u rečniku bliskom našem – ukratko američkog Kafku. Prednost mu je što radi s restauriranim i naucnim tekstom, koji uređuje mnoge Brodove greske. Ipak, čak i u tako malom odlomku kao što je onaj koji se ispituje, iskače izdajnički slog, koji je terapeutski ažuran: Amerikanci su možda simpatični („ teilnahm “), ali uglavnom im je stalo. Upadaju se i drugi aktuelni amerikanizmi: „bolje bi bilo da veruješ u to” (Muirovi pitomo kažu „možeš verovati u to”); „a da me ne zbuni činjenica da se Anna nije pojavila“ (Mjuirovi: „bez da se mučim zbog Anninog odsustva“); „Tako sam umoran da ću da padnem”; “moraš biti ozbiljan kriminalac da bi istražna komisija došla na tebe”; “Nisi ljuta na mene, zar ne?”; “siti”; i tako dalje. Postoji čak i talk-show "što je još važnije". Mičelove glagolske kontrakcije („nije“, „nije“) prekrivaju Kafkine grobne razmene maglom dijaloga „Seinfeld“. Ako Muirovi ponekad pišu kao štapići, Mitchell s vremena na vreme piše shtick. U obe verzije, snaga originala se probija, uprkos stranoj plemenitosti jedne i kolokvijalnoj raskopčanosti druge.
Od stotinu teorija prevođenja, neke lirske, neke zaglušujuće akademske, druge filološki nejasne, ističu se spekulacije tri izuzetne književne ličnosti: Vladimira Nabokova, Hozea Ortege y Gaseta i Valtera Benjamina. Nabokov, govoreći o Puškinu, zahteva „prevode sa obilnim fusnotama, fusnote koje sežu kao neboderi. . . . Želim takve fusnote i apsolutno doslovno značenje.” Ovo je, naravno, oštro antiknjiževno, i Nabokovljevo je bezobzirno upozorenje protiv „butnjaka“ koji zamenjuje „lakim floskulama zamršenost teksta koja oduzima dah“. Osim toga, to je izjava poricanja i neverice: ni jedan preevod nikada neće uspeti, pa vas molim da ne pokušavate. Ortegina blaža neverica konačno je ublažena težnjom. „Prevod nije duplikat originalnog teksta“, počinje on; „to nije – ne bi trebalo da pokušava da bude – samo delo sa drugačijim rečnikom.” I zaključuje: “Jednostavna činjenica je da prevod nije delo, već put ka delu” – što sugerise barem mogućnost dolaska.
Benjamin se potpuno povlači od ovih pogleda. On nece verovati u delotvornost prevoda sve dok nije sa ove zemlje, i samo ako se stvarni čin prevođenja – ljudskim rukama – ne može izvršiti. Nemački Jevrejin i Kafkin savremenik, Hitlerova izbeglica, samoubica, on je sablasno blizak Kafki umom i senzibilnošću; povremeno izražava karakteristične kafkanske ideje. U svom izvanrednom eseju iz 1923. “Zadatak prevodioca” on zamišlja visoki sud jezika koji ima nešto zajedničko s nevidljivom hijerarhijom sudija u “Procesu”. „Prevodivost jezičkih tvorevina“, potvrđuje on, „treba uzeti u obzir čak i ako se pokaže da ljudi nisu u stanju da ih prevedu“. Ovde je inkarniran platonizam: nepostojeći ideal je savršen; sve što se pokuša u svetu stvarnosti je nesavršena kopija, ne uspeva, i beskorisno je. Prevod je, prema Benjaminu, ponižavan kada pruža informacije, ili poboljšava znanje, ili se nudi kao kas ili kao verzija Cliffs Notes, ili kao pomoć u razumevanju, ili kao bilo koja druga vrsta pogodnosti. „Prevod se u velikoj meri mora suzdržati od želje da se nešto saopšti, od prenošenja smisla“, tvrdi on. Razumevanje, razjašnjavanje, očigledan značaj dela – sve je to cilj nesposobnih. „Značenje se pruža mnogo bolje – a književnost i jezik mnogo lošije – neograničenom licencom loših prevodilaca.”
O čemu Benjamin priča? Ako predmet prevođenja nije značenje, šta je to? Kafkina formulacija za književnost je Benjaminova za prevođenje: namera da se saopsti nesaopštivo, da se objasni neobjašnjivo. „U određenoj meri“, nastavlja Benjamin, „svi veliki tekstovi sadrže svoj potencijalni prevod između redova; ovo je tačno za najviši stepen svetih spisa.” I drugi put, „U svim jezičkim i jezičkim tvorevinama ostaje pored onoga što se može preneeti nešto što se ne može saopstiti . . upravo je to jezgro čistog jezika.” Onda teško stolarskom radu pravih prevodilaca koji se suočavaju sa pravim tekstovima! Benjamin je skrupulozan i težak, a njegove nagoveštaje idealnog prevoda ne mogu se lako parafrazirati: oni su, ukratko, čežnja za transcendencijom, želja ekvivalentna želji da prevodioci Psalmista u verziji kralja Džejmsa, recimo, dođu ponovo, i to u našoj sopstvenoj generaciji. (Ali da li bi bili prikladni za Kafku?)
Benjamin je ravnodušan prema zahtevima stolarije i zanata. Ono na čemu on insistira je ono što je Kafka shvatio pod nemogućnošću pisanja nemačkog: nepremostiv rascep između reči i čini koje bacaju. Uvek za Kafku, iza značenja drhti nesavladiva tama ili (retko) neprobojni sjaj. A zadatak prevodioca, kako ga Benjamin intuitivno oseca, nije na dohvat ruke savesnog, makar staromodnog, Muirsa ili vrlo čitljivog Breona Mitchella, čije je "suđenje" okretač stranica (i čija blistava suvremenost može da uzrokuju da njegov rad bledi brže od njihovog). I zamenjeni Muirs i izuzetno korisni Mitchell prenose informacije, značenje, složenost, "atmosferu". Kako se može tražiti više, a s obzirom na uzvišenu potrebu čitanja Kafke na engleskom, šta, praktično, je više"? Naš dug prema prevodiocima koje imamo je nesaglediv. Ali pogledajte Kafkine najjednostavnije rečenice—“Wer war es? Ein Freund? Ein guter Mensch? . . . Waren es alle ?“—ukazuje na Benjaminov skoro liturgijski molbu za „onim samim jezgrom čistog jezika koji je Kafka nazvao nemogućnošću pisanja nemačkog; i što takođe, očajnički, signalizira nemogućnost prevođenja Kafke.
Objavljeno u štampanom izdanju broja od 11. januara 1999. sa naslovom “Nemogućnost biti Kafka”.
Kafka nas je naučio kako drugačije čitati svet: kao neku vrstu dekreta. A pošto smo čitali Kafku, znamo više nego što smo znali pre nego što smo ga čitali, a sada smo bolje opremljeni da ga oštro čitamo. To je možda razlog zašto se njegove čvrste rečenice počinju približavati biblijskim; postaju fiksirane u našim glavama kao i svaka himna; izgledaju zaređeni, suđeni. Oni nose visoki melanholični ton rezignacije bez cinizma. Oni su dostojanstveni i prosti i puni straha.
A šta je to sam Kafka znao? Rođen je 1883. godine; umro je od tuberkuloze 1924. godine, mesec dana pre svog četrdeset prvog rođendana. Nije doživeo da vidi kako ljudska bića degradiraju do statusa i stanja štetočina koje su iskorijenjuju insekticidnim plinom. Ako je mogao zamisliti čoveka svedenog na insekta, to nije bilo zato što je bio proročanski. Pisci, čak i genijalci među njima, nisu vidovnjaci. Kafka je znao za svoj status i stanje. Njegov jezik je bio nemački, i to je, verovatno, poenta. Da je Kafka disao i mislio, težio i patio na nemačkom – i u Pragu, gradu koji mrzi Nemce – može biti konačna egzegeza svega što je napisao.
Austro-Ugarska monarhija, kojom su do raspada u Prvom svetskom ratu vladali Habsburgovci nemačkog govornog područja, bila je spoj desetak nacionalnih enklava. Bohemija koja je govorila češki bila je jedna od njih, nemirna i ponekad buntovna pod habsburškom vlašću. Borba za prava na češki jezik ponekad je bila posebno burna. Nemačka manjina u Pragu, osim jezičke prednosti koju je uživala, bila je istaknuta i komercijalno i intelektualno. Beč, Berlin, Minhen — ova ključna sedišta nemačke kulture možda su daleko, ali Prag, glavni grad Češke, odražavao ih je sve. Ovde je Kafka pohađao nemački univerzitet, studirao nemačku jurisprudenciju, radio za nemačko osiguravajuće društvo i objavljivao u nemačkim časopisima. Nemački uticaj je bio dominantan; u književnosti je to bilo upadljivo. Praški Jevreji su, po jeziku i preferencijama, nemački identifikovano manjinsko stanovništvo unutar manjinskog stanovništva. Postojali su dobri razlozi za ovu sklonost. Počevši od Edikta o toleranciji, 1782. godine, i nastavivši se u narednih sedamdese godina, habsburški carevi su širom svojih teritorija oslobodili Jevreje života bezbrojnih ograničenja u zatvorenim getima; emancipacija je značila građanske slobode, uključujući pravo na sklapanje braka po volji, naseljavanje u gradovima i ulazak u zanate i profesije. Devedeset posto jevrejske dece u Bohemiji školovalo se na nemačkom jeziku. Kao mladić, Kafka je imao učitelja češkog, ali u njegovoj akademski strogoj nemačkoj osnovnoj školi trideset od trideset i devet dečaka u njegovom razredu bili su Jevreji. Za boemske patriote, praški Jevreji su nosili dvostruku stigmu: bili su Nemci, ogorčeni kao kulturni i nacionalni uljezi, i bili su Jevreji.
Ni moderni češki antisemitizam nije bio bez svoje melanholične istorije. Antijevrejske demonstracije izbile su 1848. godine, kada su Jevreji dobili građanska prava, i ponovo 1859., 1861. i 1866. (U Mađarskoj, 1883., godine Kafkinog rođenja, optužba za krvnu klevetu – srednjovekovni kanard optužujući Jevreje za ritualno ubistvo hrišćanskog deteta – izazvalo je obnovljeno neprijateljstvo.) Godine 1897, godinu dana nakon što je Kafka proslavljao bar-micvu, kada je imao četrnaest godina, bio je svedok žestokog izbijanja antijevrejskog nasilja koje je počelo kao antinemački protest.
Mark Twain, izveštavajući iz Beča o parlamentarnim prepirkama, opisao je uslove u Pragu: „Bilo je tri ili četiri dana žestokih nereda. . . Jevreji i Nemci su bili uznemireni i opljačkani, a njihove kuće uništene; u drugim boemskim gradovima bilo je nereda – u nekim slučajevima su Nemci bili pobunjenici, u drugim Česi – i u svim slučajevima Jevrej je morao da se peče, bez obzira na kojoj strani bio.” U samom Pragu, rulja je pljačkala jevrejske firme, razbijala prozore, vandalizirala sinagoge i napadala Jevreje na ulici. Budući da je Kafkin otac, krupan čovek, znao češki i imao češke radnike u prodavnici sitnica koju je vodio – nazvao ih je svojim „plaćenim neprijateljima“, na žalost njegovog sina – njegova roba i sredstva za život su bili pošteđeni. Manje od dve godine kasnije, neposredno pre Uskršnje nedelje 1899. godine, Čehinja je pronađena mrtva, a krvna kleveta je ponovo oživljena; budući gradonačelnik Praga je bio taj koji je vodio antijevrejsku agitaciju širom zemlje. Ipak, mržnja je bila rasprostranjena čak i kada je nasilje mirovalo. A 1920. godine, kada je Kafka imao trideset sedam godina, sa jedva tri godine života i još nenapisanim “Dvorcem”, u Pragu su ponovo izbili antijevrejski neredi. „Proveo sam celo popodne na ulicama kupajući se u mržnji prema Jevrejima“, napisao je Kafka u pismu u kojem razmišlja o bekstvu iz grada. “dole plemeno prljavo leglo — je ono što sam čuo da zovu Jevreji. Nije li sasvim prirodno napustiti mesto gde je neko toliko omražen? . . . Herojstvo koje je uključeno u to da se uprkos svemu ostane na mestu je herojstvo bubašvaba, koji takođe neće biti isterani iz kupatila.” Tom prilikom uništeni su jevrejski arhivi i spaljeni svici Tore iz praške drevne sinagoge Altneu. Kafka nije morao da bude, u premonitorskom smislu, vidovnjak; kao posmatrač sopstvenog vremena i mesta, video je. I ono što je video je da, kao Jevrejin u srednjoj Evropi, nije bio kod kuće; i iako je bio nevin za bilo kakvo zlo, smatralo se da zaslužuje kaznu.
Neobjašnjivo, postalo je uobičajeno mesto Kafkine kritike da se gotovo u potpunosti previde društveni koreni psiholoških problema koji animiraju Kafkine basne. Donekle, ima pravde u ovom zanemarivanju. Kafkina genijalnost neće se podvrgnuti samo lokalnim strahovima; ne može se svesti na ožiljke od strane štetnog društva. S druge strane, njegove priče se često tretiraju kao slabe kristološke alegorije o potrazi za "milošću", na način strašnijeg "hodočasničkog napretka" Istina je da u Kafkinom formalnom pisanju nema ni reči o Jevrejima — a malo o Pragu — što bi moglo objasniti odbacivanje svake radoznalosti o Kafkinom jevrejstvu kao „parohijalnosti“ koju treba izbegavati. Kafka je sam to izbegavao. Ali on je bio manje asimiliran (i sam po sebi nespretan pojam) nego što neki njegovi čitaoci žele ili zamišljaju da jeste. Kafkin grubo praktičan otac bio je sin osiromašenog košer mesara i počeo je da prodaje meso po seljačkim selima dok je još bio dete. Kafkina majka iz srednje klase poticala je od eminentnog učenjaka Talmuda. Gotovo svi njegovi prijatelji bili su jevrejski literati. Kafku su ozbiljno privlačili cionizam i Palestina, hebrejski, patos i inspiracija jedne istočnoevropske jidiš pozorišne trupe koja je sletela u Prag: to su za njega bila vozila istorijske transcendencije koja se ne može strpati u termin „parohijalni“. Odsjaji ove transcendencije prodiru u priče, obično putem njihove negacije. "Mi smo nihilističke misli koje dolaze u Božju glavu", rekao je Kafka Maksu Brodu, predanog prijatelja koji je sačuvao nedovršeni deo svog dela. U svim Kafkinim fikcijama, jevrejske strepnje Praga pritiskaju, nevidljivo, podsvesno; njihova sudbina je metamorfoza.
Ali Prag nije bio jedina Kafkina podzemna muka. Oštar, simpatičan, nekultivisan otac, kome je poslovni nagon bio sve, udario je u um opsesivno osetljivog sina, kome je književnost bila sve. Ipak, odrasli sin je godinama ostao u roditeljskom stanu, pišući po noći, plašeći se buke, prekida i ruganja. Za porodičnim stolom, sin je sedeo marljivo jedući hranu, žvaćući svaki zalogaj desetak puta. Bavio se vegetarijanstvom, gimnastikom, stolarstvom i baštovanstvom, te je više puta odlazio u lečilišta, jednom u nudističku banju. Upao je u buran, naglo prekinut, ali dugotrajan angažman sa Feliceom Bauerom, pragmatičnim proizvodnim direktorom u Berlinu, a kada se povukao iz nje, osećao se kao prestupnik pred sudom. Njegov posao u Institutu za osiguranje od nezgoda radnika (gde je bio simbolični Jevrejin) uputio ga je u hirove nepredviđenih okolnosti i u čudesnu mašineriju birokratije. Kada su mu se pluća zarazila, svoje grčeve kašlja nazvao je "životinjom". U svojim poslednjim satima, moleći svog doktora za morfij, rekao je: "Ubij me, inače si ubica" - konačni plamen Kafkanove ironije.
Ispod svih ovih muka, od kojih su neke same sebi nanele, leže neumorne kandže jezika. U pismu Brodu, Kafka je Jevreje koji su pisali na nemačkom (jedva je mogao isključiti) opisao kao zarobljene zveri: “Njihove stražnje noge su još uvek bile zaglavljene u roditeljskom judaizmu, dok njihove prednje noge nisu mogle uklopiti na novo tlo.” Živeli su, rekao je, s tri nemogućnosti – „nemogućnost nepisanja, nemogućnost pisanja na nemačkom, nemogućnost pisanja drugačije. Mogli biste dodati“, zaključio je, „četvrtu nemogućnost, nemogućnost pisanja“.
Nemogućnost pisanja nemačkog? Kafkin nemački – njegov maternji jezik – je oštar, sumoran, komičan, lucidan, čist; formalno, a da ne budet ukočen. Poseduje gotovo platonsku čistoću jezika kom ne smetaju modni trendovi, žargon ili ulica, geografski je udaljen od burnih modrica zločestog narodnog jezika. Hebrejska poezija koju su napisali Jevreji srednjovekovne Španije bila je na sličan način besprekorna: njen glavni grad nije bio Toledo već Biblija. Na isti način, Kafkina lingvistička prestonica nije bio Prag koji govori nemački na marginama carstva, već sama evropska književnost. Jezik je bio motor i glavni motiv njegovog života: otuda „nemogućnost nepisanja“.
"Često sam mislio da bi najbolji način života za mene bio da imam materijal za pisanje i lampu u najdubljoj prostoriji prostranog zaključanog podruma“, razmišljao je Felice Bauer. Kada je govorio o nemogućnosti pisanja nemačkog, nikada nije mislio da nije majstor jezika; želja mu je bila da bude posvećen tome, kao monah sa svojim perlama. Strahovao je da nema pravo na nemački – ne da mu jezik ne pripada, već da mu on ne pripada. Nemac je bio i gostoljubiv i negostoljubiv. Nije se osećao nevinim — nekomplikovani, nesvesno — Nemcem. Recite da je Kafka pisao nemački sa strašću genijalnog, ali potajnog prevodioca, uvek svestan prostora, ma koliko malog, između svog straha, ili ga nazovite njegovom predstavom o sebi, i duboke lakoće doma koja je uteha svakom jeziku.
.Mutter, nemačka reč za "majka", bila mu je, rekao je, strana: toliko o prisnosti i poverenju die Muttersprache , maternjeg jezika. Ova pukotina razdvajanja, koja nije deblja od dlake, može biti u osnovi otuđenja i slabašnih distorzija koje šokiraju i na kraju dezorijentišu svakog Kafkinog čitaoca.
Ali ako, u stvari, postoji pukotina – ili kriza – razdvajanja između psihe i njene artikulacije u samom Kafki, šta je s procepom koji se otvara između Kafke i njegovih prevodilaca? Ako je Kafka smatrao da je nemoguće biti Kafka, kakve šanse prevodilac može imati da uhvati um tako neuhvatljiv da izbegne čak i razumevanje vlastitog senzibiliteta? „Ja sam zaista kao stena, kao svoj sopstveni nadgrobni spomenik“, tugovao je Kafka. Za sebe je smatrao da je „apatičan, besmislen, plašljiv“, a takođe i „servilan, lukav, irelevantan, bezličan, nesimpatičan, neistinit. . . od neke krajnje sklonosti oboljevanju.” Zarekao se da će “svakog dana barem jedna linija biti usmerena protiv mene samog”. Napisao je: „Stalno pokušavam da saopštim nešto nesaopštivo, da objasnim nešto neobjašnjivo. U suštini to nije ništa drugo do . . . strah se proširio na sve, strah od najvećeg kao i od najmanjeg, strah, paralizirajući strah od izgovora reči, iako taj strah može biti ne samo strah nego i čežnja za nečim većim od svega što je strašno.” Panika koja je tako intuitivna sugeriše, nameta još jednu Kafkanovu nemogućnost: nemogućnost prevođenja Kafke.
Postoji i nemogućnost da neprevodeći Kafku nepoznati Kafka, nedostupan, nem, tajan, zaključan, može biti nezamisliv. Ali nekada je to bilo zamislivo, i to od samog Kafke. U vreme njegove smrti, najveći deo njegovog pisanja još uvek nije bio objavljen. Njegova čuvena direktiva (koja se na nije poslušala) Maksu Brodu da uništi svoje rukopise trebali su biti “spaljeni nepročitani” – nije mogla predvideti njihovu kanonizaciju ili skoro kanonizaciju njihovih prevodilaca. Gotovo sedamdeset godina, rad Wille i Edwina Muira, škotskog para koji su ga preveli samouki na nemačkom, predstavlja Kafku na engleskom; mistični Kafka koji nam je dugo poznat – a kojeg su Muirovi izveli od Maksa Broda – odražava njihov glas i viziju. Oni su nam dali “Ameriku”, “Suđenje”, “Zamak” i devet desetina priča. I to je zato što su se Muirovi trudili da prenesu nesaopštivo o Kafki.
Ipak, svaki prevod, koliko god uticajan, nosi svoje vlastito raspadanje. Književnost traje; prevod, i sam grana književnosti, propada. Ovo nije nikakva enigma. Trajnost dela ne osigurava trajnost njegovog prevoda – možda zato što original ostaje fiksiran i nepromenjiv, dok prevod neizbežno mora varirati s promjenjivim kulturnim pogledom i idiomom svake naredne generacije. Da li su onda Muirovi, u njihovim raznim redakcijama, datirani? Treba li ih odbaciti? Zar njihov “zvuk” nije naš? Ili, tačnije, njihov zvuk, jer nije baš naš, dakle nije dovoljno Kafkin? Na kraju krajeva, želimo da čujemo Kafkin zvuk, a ne efekte proze iz 1930-ih godina para revnih Britanaca.
Pojmovi poput ovih, kao i pritisci obnove i savremenosti, uključujući brigu o većoj preciznosti, mogu objasniti par svežih engleskih prevoda, objavljenih 1998.; “The Trial” u prevodu Breona Mitchell-a i “The Castle”, delo Marka Harmana. (Obe verzije je izneo Schocken, rani izdavač Kafke. Nekadašnja nemačka firma koja je pobegla od nacističkog režima u Palestinu i New York, sada je vraćena svom poreklu, da tako kažemo, jer ju je nedavno kupila Nemačka Bertelsmann.) Harman krivi Muirove što teologiziraju Kafkinu prozu izvan onoga što tekst može podržati. Mitchell strožije tvrdi da je “u pokušaju da stvori čitljivu i stilski rafiniranu verziju” “Suđenja” Muirs “dosledno previđao ili namerno menjao ponavljanja i međusobne veze koje tako značajno odjekuju u uhu svakog pažljivog čitaoca nemačkog teksta. ” Na primer, ističe Mitchell, Muirovi izbegavaju ponavljanje reči "napad" ("überfallen ”), i umesto toga odaberu “uhvatiti”, “zgrabiti”, “napasti”, “prevladati”, “ustrajati” – čime se potkopava Kafkin brutalno namerni refren. Tamo gde je Kafkin ponovljeni udarac snažan i direktan, tvrdi Mitchell, njihov je raspršen raznolikošću
Ali ovo nije argument o kome se može odlučiti samo na osnovu vernosti teksta. Pitanja koja zahvataju, hvataju, padaju, preplavljuju ili ometaju prevod nisu pitanja jezika u smislu reči do reči. Niti se prevod ne poistovećuje s tumačenjem; prevodilac nema posla da se šunja u ono što se svodi na komentar. U idealnom slučaju, prevod je prozirna membrana koja će vibrirati uz najslabiji drhtaj originala, poput jednog lista na jesenjem stabljici. Prevod je jesenji: dolazi kasno, dolazi kasnije. Naročito kod Kafke, uloga prevoda nije da prenese “značenje”, psihoanalitičko ili teološko, ili bilo šta što se može sažeti ili parafrazirati. Protiv ovakvih očekivanja, majstorski primećuje Walter Benjamin, Kafkine parabole „podižu moćnu šapu.
Suđenje” je upravo takav uslov.
To je naracija bića i postanja. Naslov na nemačkom, “Der Prozess”, izražava nešto što je u toku, evoluira, odvija se, vođeno vlastitim kretanjem napred – proces i odlomak. Josef K., dobro pozicioniran bankarski službenik, čovek razuma,razuma i logike, uhapšen je, prema Muirovima, "a da nije učinio ništa loše" - ili, kako kaže Breon Mitchell, "a da ništa nije učinio zaista pogrešno.” U početku, K. oseća svoju nevinost sa samopouzdanjem, pa čak i arogancijom, verovanjem u sebe. Ali tokom svog zapetljanja u mrežu zakona on sporadično lebdi od zbunjenosti do rezignacije, od zbunjenosti pred neimenovanom optužbom do prihvatanja neidentifikovane krivice. Sudski postupak koji je zarobio K. i uvukao ga u svoj neizbežni vrtlog otkrivaju se kao niz neumoljivih prepreka kojima upravljaju nemoćni ili nebitni funkcioneri. Sa svojim nerazumnim sudijama i nedokučivim pravilima, „suđenje“ je više nevolja nego tribunal. Njegova nepristrasnost kažnjava: ne testira nikakve dokaze; njegova presuda nema veze sa pravdom. Zakon („nepoznati sistem jurisprudencije“) nije zakon koji K. može priznati, a sudski postupci imaju proizvoljnost „Alise u zemlji čuda“. Prostorija za bičevanje izgrednika nalazi se u ormaru u vlastitoj kancelariji K.; sud održava sednice u potkrovlju dotrajalih stanova; slikar je autoritet za sudsku metodu. Gde god se K. okrene, saveti i ravnodušnost dolaze na isto. „To nije suđenje pred normalnim sudom“, K. (u Mitchellovom prevodu) obaveštava ujaka izvan grada koji ga šalje kod advokata. Advokat je prikovan za krevet i gotovo beskoristan. On želi prikazati ranijeg klijenta koji je očajan i podložan poput pretučenog psa. Advokatova sluškinja, zavodeći K., upozorava ga: “Ne možete se braniti od ovog suda, sve što možete učiniti je priznati.” Titorelli, slikar koji živi i radi u maloj spavaćoj sobi koja se pokazuje kao dodatak dvorištu, okružen je dopadljivim horom fantomskih, ali agresivnih devojčica; i on pripada sudu”. Slikar drži predavanja K. o sveprisutnosti i nedostupnosti suda, gomilanju spisa sistema i njegovom izbegavanju dokaza, nemogućnosti oslobađanja. „Jedan veštak bi mogao da zameni ceo sud“, protestuje K.. „Nisam kriv, ” kaže on svećeniku u zamračenoj i praznoj katedrali. “Tako uvek pričaju krivi”, odgovara svećenik i objašnjava da se postupci postepeno spajaju u presudu”. Ipak, K. se još uvek mutno nada: možda će mu svećenik „pokazati . . . ne kako uticati na suđenje, već kako iz njega izaći, kako ga zaobići, kako živeti izvan suđenja.”
Umesto toga, sveštenik recituje parabolu: Kafkinu čuvenu parabolu o vrataru. Iza otvorenih vrata je Zakon; čovek iz zemlje traži da bude primljen. (Jevrejskim idiomom, na koji Kafka možda aludira, "čovek sa sela" - am ha'aretz— označava nerafinirani senzibilitet koji nije podložan duhovnom učenju.)Vratar mu odbija trenutni ulazak, a čovek godinama stoički čeka dozvolu da uđe. Konačno, umirući, još uvek ispred vrata, pita zašto „niko osim mene nije tražio prijem.” Vratar odgovara: „Niko drugi nije mogao dobiti ulaz ovde, jer je ovaj ulaz bio namenjen isključivo vama. Sad ću otići i zatvoriti ga.” Bujice tumačenja preplavile su ovu bajku, kao i svaku drugu zagonetku ugrađenu u telo „Suđenja“. Sam svećenik, unutar priče, daje komentar na sve moguće komentare: Komentatori nam govore: ispravno razumevanje stvari i pogrešno razumevanje stvari se međusobno ne isključuju.” I dodaje: „Tekst je nepromjenjiv, a mišljenja su često samo izraz očaja nad njim. ” Nakon čega, K. pristaje na neizbežnu presudu. Odveden je do kamenog bloka u kamenolomu, gde je dva puta uboden u srce - nakon što je slabašno pokušao da podigne nož sebi pod grlo.
Kafkin tekst se do sada smatra nepromenjivim, uprkos mnogo posthumnog rukovanja. Prevodi dela (pod pretpostavkom da se svi prevodi ne razlikuju od mišljenja) često su samo izrazi očaja; razumevanje i nesporazum se mogu pojaviti u istom dahu. A “Suđenje” ipak nije gotova knjiga. Započeto je 1914 godine, nekoliko sedmica nakon izbijanja Prvog svetskog rata. Kafka je ovu kataklizmu zabeležio u svom dnevniku, u tonu beznačajnog smenjivanja: „2. avgust. Nemačka je objavila rat Rusiji. — Kupanje popodne“, a 21. avgusta je napisao: „Počinjem ponovo 'Suđenje'. Pokupio ga je i prekinuo više puta te i sledeće godine. Značajni fragmenti - neuklopljene scene - su ostavljeni po strani, a Max Brod je bio taj koji je, nakon Kafkine smrti, odredio redosled poglavlja. Brodova alegorijska razmišljanja o Kafkinim ciljevima snažno su uticala na Muirove. Nastavlja se diskusija o labavosti Kafkine interpunkcije – slobodno i nekonvencionalno raspoređeni zarezi. (Muirovi, koji slede Broda, regulisu slobode zauzete u originalu.) Kafkini prevodioci su, dakle, suočeni s velikim i malim tekstualnim odlukama koje nikada nisu bile Kafkine. Ovima dodaju svoje.
Muirovi slede dostojanstvenu prozu, ne uznemirujuću bilo kakvu očiglednu idiosinkraziju; njihove kadence naginju ka formalnosti naglašenoj određenom duševnošću. Namera Breona Mitchella je radikalno drugačija. Za ilustraciju,dopustite mi da pokušam s malim eksperimentom u kontrastu i lingvističkoj ambiciji. U pretposljednjem pasusu romana, dok K. dovode na mesto pogubljenja, on vidi kako se otvara prozor na obližnjoj zgradi i ispruži se par ruku. Muirovi prevode: „Ko je to bio? Prijatelj? Dobar čovek? Neko ko je saosećao? Neko ko je hteo da pomogne? Je li to bila samo jedna osoba? Ili je to bio ljudski rod? Je li pomoć bila pri ruci?” Iste jednostavne fraze u Mitchellovom prikazu imaju drugačiji tembar, čak i kada su neke od reči identične: „Ko je to bio? Prijatelj? Dobra osoba? Neko kome je stalo? Neko ko je hteo da pomogne? Je li to bila samo jedna osoba? Jesu li to bili svi? Je li još bilo pomoći?" Muirovih “Je li pomoć bila pri ruci?” ima dikensovsku aromu: dašak ljubičaste boje iz devetnaestog veka. A "čovečanstvo" nije ono što je Kafka napisao (napisao je "alle ”—„svi”), iako je to možda mislio; u svakom slučaju, to je ono što Muirovi, koji gledaju na simbolizam, jasno misle. Za naše savremene uši, „Je li to bila samo jedna osoba?“ — sa „samo“ stavljenim iza imenice — nejasno je naglašeno. I sigurno bi neki smatrali da je "dobar čovek" (za " ein guter Mensch ", gde " Mensch " označava suštinsko ljudsko biće) seksistički i politički nekorektan. Ono što čujemo u jeziku Muirovih, pre svega, je nešto poput glasa Somerseta Maughama: Britanca; kultivisan; oprezno nežan čak i u ekstremnim slučajevima; srednja obrva.
Breon Mitchell dolazi da pomete svu tu muirsku prašinu i da osveži Kafkino nasleđe dajući nam lakšeg Kafku u rečniku bliskom našem – ukratko američkog Kafku. Prednost mu je što radi s restauriranim i naucnim tekstom, koji uređuje mnoge Brodove greske. Ipak, čak i u tako malom odlomku kao što je onaj koji se ispituje, iskače izdajnički slog, koji je terapeutski ažuran: Amerikanci su možda simpatični („ teilnahm “), ali uglavnom im je stalo. Upadaju se i drugi aktuelni amerikanizmi: „bolje bi bilo da veruješ u to” (Muirovi pitomo kažu „možeš verovati u to”); „a da me ne zbuni činjenica da se Anna nije pojavila“ (Mjuirovi: „bez da se mučim zbog Anninog odsustva“); „Tako sam umoran da ću da padnem”; “moraš biti ozbiljan kriminalac da bi istražna komisija došla na tebe”; “Nisi ljuta na mene, zar ne?”; “siti”; i tako dalje. Postoji čak i talk-show "što je još važnije". Mičelove glagolske kontrakcije („nije“, „nije“) prekrivaju Kafkine grobne razmene maglom dijaloga „Seinfeld“. Ako Muirovi ponekad pišu kao štapići, Mitchell s vremena na vreme piše shtick. U obe verzije, snaga originala se probija, uprkos stranoj plemenitosti jedne i kolokvijalnoj raskopčanosti druge.
Od stotinu teorija prevođenja, neke lirske, neke zaglušujuće akademske, druge filološki nejasne, ističu se spekulacije tri izuzetne književne ličnosti: Vladimira Nabokova, Hozea Ortege y Gaseta i Valtera Benjamina. Nabokov, govoreći o Puškinu, zahteva „prevode sa obilnim fusnotama, fusnote koje sežu kao neboderi. . . . Želim takve fusnote i apsolutno doslovno značenje.” Ovo je, naravno, oštro antiknjiževno, i Nabokovljevo je bezobzirno upozorenje protiv „butnjaka“ koji zamenjuje „lakim floskulama zamršenost teksta koja oduzima dah“. Osim toga, to je izjava poricanja i neverice: ni jedan preevod nikada neće uspeti, pa vas molim da ne pokušavate. Ortegina blaža neverica konačno je ublažena težnjom. „Prevod nije duplikat originalnog teksta“, počinje on; „to nije – ne bi trebalo da pokušava da bude – samo delo sa drugačijim rečnikom.” I zaključuje: “Jednostavna činjenica je da prevod nije delo, već put ka delu” – što sugerise barem mogućnost dolaska.
Benjamin se potpuno povlači od ovih pogleda. On nece verovati u delotvornost prevoda sve dok nije sa ove zemlje, i samo ako se stvarni čin prevođenja – ljudskim rukama – ne može izvršiti. Nemački Jevrejin i Kafkin savremenik, Hitlerova izbeglica, samoubica, on je sablasno blizak Kafki umom i senzibilnošću; povremeno izražava karakteristične kafkanske ideje. U svom izvanrednom eseju iz 1923. “Zadatak prevodioca” on zamišlja visoki sud jezika koji ima nešto zajedničko s nevidljivom hijerarhijom sudija u “Procesu”. „Prevodivost jezičkih tvorevina“, potvrđuje on, „treba uzeti u obzir čak i ako se pokaže da ljudi nisu u stanju da ih prevedu“. Ovde je inkarniran platonizam: nepostojeći ideal je savršen; sve što se pokuša u svetu stvarnosti je nesavršena kopija, ne uspeva, i beskorisno je. Prevod je, prema Benjaminu, ponižavan kada pruža informacije, ili poboljšava znanje, ili se nudi kao kas ili kao verzija Cliffs Notes, ili kao pomoć u razumevanju, ili kao bilo koja druga vrsta pogodnosti. „Prevod se u velikoj meri mora suzdržati od želje da se nešto saopšti, od prenošenja smisla“, tvrdi on. Razumevanje, razjašnjavanje, očigledan značaj dela – sve je to cilj nesposobnih. „Značenje se pruža mnogo bolje – a književnost i jezik mnogo lošije – neograničenom licencom loših prevodilaca.”
O čemu Benjamin priča? Ako predmet prevođenja nije značenje, šta je to? Kafkina formulacija za književnost je Benjaminova za prevođenje: namera da se saopsti nesaopštivo, da se objasni neobjašnjivo. „U određenoj meri“, nastavlja Benjamin, „svi veliki tekstovi sadrže svoj potencijalni prevod između redova; ovo je tačno za najviši stepen svetih spisa.” I drugi put, „U svim jezičkim i jezičkim tvorevinama ostaje pored onoga što se može preneeti nešto što se ne može saopstiti . . upravo je to jezgro čistog jezika.” Onda teško stolarskom radu pravih prevodilaca koji se suočavaju sa pravim tekstovima! Benjamin je skrupulozan i težak, a njegove nagoveštaje idealnog prevoda ne mogu se lako parafrazirati: oni su, ukratko, čežnja za transcendencijom, želja ekvivalentna želji da prevodioci Psalmista u verziji kralja Džejmsa, recimo, dođu ponovo, i to u našoj sopstvenoj generaciji. (Ali da li bi bili prikladni za Kafku?)
Benjamin je ravnodušan prema zahtevima stolarije i zanata. Ono na čemu on insistira je ono što je Kafka shvatio pod nemogućnošću pisanja nemačkog: nepremostiv rascep između reči i čini koje bacaju. Uvek za Kafku, iza značenja drhti nesavladiva tama ili (retko) neprobojni sjaj. A zadatak prevodioca, kako ga Benjamin intuitivno oseca, nije na dohvat ruke savesnog, makar staromodnog, Muirsa ili vrlo čitljivog Breona Mitchella, čije je "suđenje" okretač stranica (i čija blistava suvremenost može da uzrokuju da njegov rad bledi brže od njihovog). I zamenjeni Muirs i izuzetno korisni Mitchell prenose informacije, značenje, složenost, "atmosferu". Kako se može tražiti više, a s obzirom na uzvišenu potrebu čitanja Kafke na engleskom, šta, praktično, je više"? Naš dug prema prevodiocima koje imamo je nesaglediv. Ali pogledajte Kafkine najjednostavnije rečenice—“Wer war es? Ein Freund? Ein guter Mensch? . . . Waren es alle ?“—ukazuje na Benjaminov skoro liturgijski molbu za „onim samim jezgrom čistog jezika koji je Kafka nazvao nemogućnošću pisanja nemačkog; i što takođe, očajnički, signalizira nemogućnost prevođenja Kafke.
Objavljeno u štampanom izdanju broja od 11. januara 1999. sa naslovom “Nemogućnost biti Kafka”.
Нема коментара:
Постави коментар