9.
Ne mnogo sati kasnije, Džek hoda središnjom stazom napuštenog zabavnog parka pod sivim jesenjim nebom. Sa obe strane nižu se daskama zatarabljene kućice: Fenvej Frenks tezga gde su služili kobasice u lepinji, Streljana En Okli, Bacaj-Dok- Ne-Pogodiš. Pala je kiša, i opet će; vazduh je oštar od vlage. Čuje, u blizini, samotnu grmljavinu talasa koji se obrušavaju na napušteni šljunak plaže. Još bliže se čuje odsečno okidanje žica gitare. Melodija bi trebalo da bude vedra, ali Džeku zvuči kao groza pretočena u muziku. Nije mu jasno zašto je došao ovde. Ovo je staro mesto, opasno mesto. Prolazi pored zatvorene vrteške. Napred istaknut natpis obaveštava: SPIDI OPOPANAKS ĆE PONOVO BITI OTVOREN 1982., NA DAN SEĆANJA - VIDIMO SE!
Opopanaks, razmišlja Džek, samo što više nije Džek, već Džeki. Sada je Džekili, i majka i on su u bekstvu. Od koga? Od Slouta, naravno. Od onog hukača i bukača, ujaka Morgana.
Spidi, ponavlja Džek u mislima, i kao da je telepatski prozvan, topao, pomalo zamućen glas počinje da peva. "Kad se crven, crven crvendać spusti iz visine / I zapeva slatku pesmu staru, tad svaka muka mine...
" Ne, misli Džek, ne želim da te vidim. Ne želim da čujem tvoju slatku pesmu staru. Ionako ne bi trebalo da budeš ovde, pošto si mrtav. Ležao si mrtav na doku u Santa Monici. Stari, ćelavi crnac, mrtav u senci zaleđenog konjića na ringišpilu.
Jeste, ali nije. Kada se stara logika pajkana jednom vrati, uraste kao tumor, čak i u snu, a ne treba je mnogo da se dokuči da ovo nije Santa Monika - previše je hladno i staro. Ovo je zemlja iz davnine, kada su Džek i Kraljica 'B'-filmova pobegli iz Kalifornije kao begunci kakvi i jesu bili postali. I nisu prestali da beže sve dok nisu stigli do druge obale, i mesta gde je Lili Kavano Sojer -
Ne, neću da mislim o tome, ja nikada ne mislim o tome- došla da umre.
"Budi se, spavalice!"
Glas njegovog starog prijatelja.
Jes', prijatelja. Taj me je i poslao na stazu trnja, i postavio se između mene i Ričarda, mojeg pravog prijatelja. On je bio taj zbog koga umalo nisam poginuo, i zbog koga sam gotovo poludeo.
"Budi se, i ustaj iz tog kreveta!"
Budse, budse, budse. Vreme je da se suočiš sa strašnim opopanaksom. Vreme je da se vratiš u svoje ne-baš-prijatno nekad-bilo.
"Neću", šapuće Džeki, a onda se staza završava. Napred je ringišpil, sličan onom na doku u Santa Monici, i onom koga se seća iz... pa, iz davne prošlosti. Drugim rečima hibrid, proizvod sna, ni ovde ni tamo. Ali zato nema sumnje ko je čovek koji sedi sa gitarom na kolenu ispod jednog od zaleđenih propetih konja. Džekili bi svuda prepoznao to lice, i srce mu se ispunjava starom ljubavlju. Opire joj se, ali je to borba u kojoj je malo njih uspelo da pobedi, pogotovo oni koji su bili vraćeni u uzrast dvanaestogodišnjaka.
"Spidi!" uzvikuje.
Starac podiže glavu, i tamno lice mu se lomi u osmeh. "Putujući Džek!" kaže. "Mnogo si mi nedostajao, sinko."
"I ti meni", kaže on. "Ali više ne putujem. Okućio sam se dole u Viskonsinu. Ovo..." Pokazuje na svoje čarolijom obnovljeno dečačko telo, odeveno u farmerke i majicu. "Ovo je samo san."
"Može biti da jeste, al' i da nije. U svakom slučaju, moraćeš još malčice da putuješ, Džek. Već neko vreme ti to poručujem."
"Kako to misliš?"
Spidijev kez je prevejan u sredini, i tužan na krajevima. "Ne izigravaj budalu predamnom, Džek. Posl'o sam ti perje, zar ne? I crvendaćevo jaje? Više no jedno."
"Kad ćete jednom da me ostavite na miru?" pita Džek. Glas mu sumnjivo podseća na plač. Nimalo prijatan zvuk. "Ti... Henri... Dejl..."
"Prestani s tim", kaže Spidi, ozbiljnije. "Nema više vremena da te ljubazno molim. Igra je postala oštra. Zar ne?"
"Spidi..."
"Ti imaš svoj pos'o, a ja svoj. Koji je isti. Zato nemoj tu da mi cviliš, Džek, i ne teraj me da opet igram šuge s tobom. Ti si kopicajac, k'o što si vazda bio."
"Povukao sam se iz..."
Poserem ti se na povlačenje! Ona deca koju je pobio, užas i stra'ota! Deca koju bi tek mog'o da pobije, to bi tek bilo strašno. Al' onaj koga je oteo..." Spidi se naginje napred, sa tamnim očima užarenim na tamnom licu. "Tog malog moraš da vratiš nazad, i to što pre. Ako ne budeš mog'o da ga vratiš, moraćeš sam da ga ubiješ, grozno je to što ti govorim, al' moram. Zbog toga što je Probijač, i to moćan. Još jedan takav k'o on mog'o bi mu biti dovoljan da ga obori."
"Kome će biti dovoljno?" pita Džek.
"Grimiznom Kralju."
"A šta je to što taj Grimizni Kralj hoće da obori?" Spidi ga na trenutak nemo posmatra, pa umesto odgovora ponovo počinje da svira onu živu melodiju. " ... I zapeva slatku pesmu staru, tad svaka muka mine..."
"Spidi, ne mogu!"
Melodija se prekida raštimovanim akordom kojem nema mesta u njoj. Spidi gleda u dvanaestogodišnjeg Džeka Sojera sa hladnoćom od koje se dečaku ledi utroba, sve do skrivenog srca odraslog čoveka. Spidi Parker progovara sa pojačanim južnjačkim akcentom. Glas je pun prezira koji je gotovo opipljiv.
"Da s' se latio posla, čuješ li me? Dosta je kukanja i cvilenja i izvlačenja. Id' nađi petlju tamo 'de s' je ostavio i na pos'o!"
Džek pravi korak unazad. Teška šaka mu pada na rame, i on pomišlja: To je ujka Morgan. On, ili možda Sanlajt Gardener. Ponovo je 1981., i moram sve ponovo -
Ali to je dečakova pomisao, a san pripada odraslom čoveku. Sadašnji Džek Sojer odbacuje pomirljivo detinje očajanje. Ne, nije. Ne priznajem ništa od toga. Ta lica i ta mesta sam predao zaboravu. To nije bilo nimalo lako postići, i ne dam da nekoliko fantomskih peraca, nekoliko fantomskih jajašaca i jedan ružan san, sve ponište. Nađi sebi drugog dečaka, Spidi. Ovaj ti je odrastao.
Okreće se, spreman da se bori, ali tamo nema nikoga. Iza njega na pločniku, izvrnut kao uginuli poni, leži dečji bicikl. Na registarskoj tablici na zadnjem delu piše BIG MEK. Okolo je rasuto vranino perje. Džek sada čuje drugi glas, hladan i napukao, ružan i neosporno zao. Zna da je to glas stvari koja ga je dotakla.
"Tako je, usranko. Ne mešaj se u to. Budeš li se kačio sa mnom, rasuću ti creva od Rasena do La Rivijera."
Na pločniku ispred bicikla otvara se jama koja se vrti kao vir. Širi se kao začuđeno oko. Nastavlja da se širi, i Džek se baca u nju. To je prolaz natrag. Izlaz. Podsmešljivi glas ga prati.
"Tako je, drkošu", govori. "Beži! Beži od abalaha! Beži od Kralja! Spašavaj svoj kukavni jebeni život!" Glas se rastapa u smeh, i bezumni zvuk tog smeha prati Džeka Sojera u tamu između svetova.
Satima kasnije, Džek stoji go na prozoru spavaće sobe, odsutno češući zadnjicu i posmatrajući kako nebo počinje da rudi na istoku. Budan je još od četiri. Ne seća se mnogo toga iz sna (njegovi odbrambeni mehanizmi možda popuštaju, ali još nisu potpuno slomljeni), ali je ostalo dovoljno toga da bude siguran u jednu stvar: leš na doku u Santa Monici toliko ga je potresao da je napustio posao zbog toga što ga je podsetio na nekoga koga je poznavao.
Ništa se od toga nikada nije dogodilo", obraća se lažno strpljivim tonom danu koji sviće. "Imao sam nešto kao preadolescentni slom živaca, izazvan stresom. Moja majka je pomislila da ima rak, zgrabila me je i pobegla sa mnom sve do Istočne obale. Sve do Nju Hemšira. Verovala je da se vraća na Mesto Pređašnje Sreće da umre. Ispostavilo se da je to bila samo magla, kriza srednjih godina jedne glumice, ali šta zna dete? Bio sam pod stresom. Imao sam snove."
Džek uzdiše.
"Sanjao sam da sam spasao majčin život."
Telefon iza njega počinje da zvoni, zvukom prodornim i napuklim u senovitoj sobi.
Džek Sojer vrišti.
"Probudio sam vas", kaže Fred Maršal, i Džek istog trenutka zna da je bio budan celu noć, i sedeo u kući gde više nema njegove žene i sina. Možda je gledao albume sa fotografijama, uz uključen televizor. Svestan da utrljava so u rane, ali nesposoban da prestane.
"Ne", kaže Džek, "u stvari sam..."
Zastaje. Telefon je pored kreveta, a pored telefona je beležnica. Na hartiji je nešto zapisano. Samo je Džek mogao to da uradi, jer je sam u kući - ele-jebe-mentarno, dragi moj Votsone - ali rukopis nije njegov. U jednom trenutku, dok je spavao, načinio je belešku rukopisom pokojne majke.
Kula. Zraci. Ako se Zraci prekinu, Džekili, ako se Zraci prekinu i Kula padne
Nema dalje. Ostaje samo siroti Fred Maršal, koji je otkrio koliko brzo stvari mogu da se pokvare čak i u najsunčanijem životu na Srednjem Zapadu. Džekova usta pokušala su da kažu nekoliko stvari dok mu je um zaokupljen ovim falsifikatom iz podsvesti, verovatno ne naročito pametnih stvari, ali Fredu to ne smeta; nastavlja da melje kao vodenica, bez zastajanja i naglašavanja koja ljudi obično primenjuju da naznače krajeve rečenica ili promene toka misli. Fred samo sipa, istovaruje, i Džek čak i u svojem odsutnom stanju spoznaje da se Fred Maršal iz ulice Robina Huda broj 16, one bombonice od kućice, približava pragu tolerancije. Ako se stvari uskoro ne promene nabolje, neće morati da posećuje svoju ženu na odelenju D Luteranske bolnice Francuskog okruga; biće cimeri.
Džek shvata da je ono o čemu Fred melje upravo njihova dogovorena poseta Džudi. Prestaje sa pokušajima da ga prekine i samo sluša, namršteno zureći u belešku koju je zapisao. Kula i Zraci. Kakvi zraci? Sunčevi zraci? Noseće grede? Podignite krovnu gredu visoko, o stolari?
"... znam da sam rekao da ću vas pokupiti u devet ali je doktor Spiglmen to je njen lekar tamo Spiglmen je rekao da je imala jako tešku noć sa puno vike i vrištanja i pokušaja da otrgne tapete i pojede ih i možda nekakvog napada pa su joj dali taj novi lek mislim da je rekao pamizen ili patizon nisam zapisao Spiglmen me je pozvao pre petnaest minuta pitam se da li ti ljudi ikada spavaju i rekao da bismo verovatno mogli da je vidimo oko četiri misli da će njeno stanje biti stabilnije oko četiri i da bismo tada mogli da je vidimo pa bih onda došao po vas oko tri ili ako imate...
"Tri će biti u redu", kaže Džek tiho.
"... neke druge planove razumeću ali bih voleo da dođem po vas ako nemate najviše zato što bi mi bilo lakše da ne idem sam..."
"Čekaću vas", kaže Džek. "Ići ćemo mojim pikapom."
"... mislio sam da će se javiti Taj ili možda onaj koji ga je oteo da traži otkup ali je zvao samo Spiglmen on leči moju ženu tamo u..."
"Frede, pronaći ću vašeg malog."
Džek je užasnut ovim neosnovanim pouzdanjem, samoubilačkom samouverenošću koju čuje u svojem glasu, ali ova služi bar jednoj svrsi: okončava Fredovu poplavu mrtvih reči. Na drugoj strani nastaje blagoslovena tišina.
Fred konačno progovara, drhtavim šapatom. "O, gospodine, kad bih samo mogao da verujem u to."
"Želim da pokušate", kaže Džek. "Možda usput pronađemo i razum vaše žene."
Možda su oboje na istom mestu, razmišlja, ali ovo ne izgovara.
Na drugom kraju linije vlažni zvuci. Fred je počeo da plače.
"Frede."
"Da?"
"Dolazite kod mene u tri."
"Da." Silovito šmrkanje; ojađen, gotovo pridavljen jecaj. Džek sluti koliko je kuća Freda Maršala u ovom trenutku prazna, i već je to delimično razumevanje dovoljno loše.
"Moja kuća u Norveškoj dolini. Prođete pored Rojeve Radnje, pređete potok Tamarak..."
"Znam gde je." U Fredov glas uvukla se laka nota nestrpljivosti. Džeku je veoma drago što je čuje.
"Dobro. Vidimo se."
"Možete 'se kladite." Džek čuje prisenak Fredove trgovačke srdačnosti, i to ga dira u srce.
"U koje vreme?"
"T-tri?" Onda, sa malo većim pouzdanjem: "Tri."
"Tako je. Ići ćemo mojim kamionetom. Na povratku možemo da večeramo u Gertinoj Kuhinji. Doviđenja, Frede."
"Doviđenja, gospodine. I hvala vam."
Džek spušta slušalicu. Još trenutak gleda u reprodukciju majčinog rukopisa i pita se kako bi se tako nešto zvalo u policijskom žargonu. Samofalsifikovanje? Frknuvši, gužva cedulju i počinje da se oblači. Popiće čašu soka, pa će malo na vazduh u šetnju. Da izduva ružne snove iz glave. A usput i zvuk zastrašujuće ravnog glasa Freda Maršala. Posle će da se istušira i da nazove Dejla Gilbertsona i pita da li je bilo novih vesti. A možda i neće. Ako stvarno namerava da se uplete u to, moraće da pregleda brdo dokumentacije... da ponovo razgovara sa roditeljima... da osmotri starački dom u blizini mesta gde je nestao Maršalov mali...
Glave pune ovakvih misli (prijatnih misli, u stvari, iako bi, kada bi mu to neko rekao, odlučno odbio da prizna), Džek se gotovo sapliće o kutiju koja leži na otiraču ispred ulaznih vrata. To je mesto gde Bak Evic, poštar, ostavlja pakete kad ima šta da ostavi, ali još nije prošlo ni pola sedam, i Bak bar još tri sata neće proći u svojem plavom kamiončiću.
Džek se saginje i oprezno podiže paket. Veličine je kutije za cipele, umotan u grubo isečenu smeđu hartiju i uvezan ne trakom već složenim omčama bele vrpce, vezane u poveliku dečju mašnicu. U gornjem uglu je devet ili deset poštanskih maraka, sa slikama različitih ptica. (Nema, međutim, crvendaća: Džek ovo zapaža sa razumljivim olakšanjem.) Sa markama nešto nije u redu, ali Džek isprva ne uspeva da prepozna šta. Zato što je usredsređen na adresu, koja nikako nije u redu. Nema broja poštanskog sandučeta, broja otpremnice i poštanskog broja. Nema, zapravo, ni imena. Adresa se sastoji od jedne jedine reči, nažvrljane krupnim štampanim slovima:
DŽ E K I
Gledajući ta nevešta slova, Džek zamišlja ruku koja drži 'šarpi' marker u pesnici kao nož, i jezik isplažen u uglu usta nekog ludaka. Srce mu ubrzano tuče. "Ne sviđa mi se ovo", cedi. "Nimalo mi se ne sviđa."
Za to, naravno, postoje valjani razlozi, kopicajski razlozi. To jeste kutija za cipele; oseća rub poklopca kroz smeđu hartiju, i zna da bezumnici stavljaju bombe u kutije od cipela. Bio bi lud da je otvori, ali mu se čini da ipak hoće. Ako odleti u vazduh, biće to dobar izgovor da eskivira Ribarev slučaj.
Džek diže paket da oslušne kuca li, potpuno svestan da su tiktakave bombe zastarele kao crtaći sa Beti Bup. Ne čuje ništa, ali sada zna šta nije u redu sa markama, koje uopšte nisu marke. Neko je pažljivo isekao prednju stranu restoranskih paketića sa šećerom i zalepio ih na zapakovanu kutiju za cipele. Džeku se otima sumoran smeh. Ovo mu je zaista poslao neki ludak. Neki ludak zatvoren u ustanovi, sa lakšim pristupom šećeru nego markama. Ali kako je stigao do njega? Ko ga je ostavio (sa neponištenim lažnim markama) dok je on sanjao svoje haotične snove? I ko ga, u ovom delu sveta, zna kao Džekija? Dani kada je bio Džeki odavno su prošli.
A ne, nisu, Putujući Džek, šapuće glas. Ni približno. Vreme je da obrišeš suze i sletiš iz visine, dečko. Počni tako što ćeš videti šta je u kutiji.
Odlučno prenebregavajući glas sopstvenog razuma, koji mu govori da se opasno glupo ponaša, Džek kida vrpcu i noktom palca seče razlivene krugove crvenog voska. Ko još koristi vosak? Odlaže hartiju za pakovanje u stranu. Tu će možda biti posla za forenzičare.
Kutija nije od cipela, nego od patika. Tačnije, od patika marke 'nju balans'. Broj pet. Dečji broj. Džekov puls na ovo utrostručuje ritam. Oseća kako mu po čelu izbijaju graške ledenog znoja. Istovremeno mu se stežu grlo i sfinkster. Ovo je takođe poznato. Ovako se kopicajac priprema da se suoči sa nečim groznim. A ovo će da bude nešto grozno. Džek ni malo ne sumnja u to, i siguran je da zna ko mu je poslao paket.
Ovo je poslednja prilika da se izvučem, razmišlja. Posle ovoga, diže se sidro i ovaj brod plovi... ko zna kuda.
Ali shvata da je i to laž. Dejl će do podneva želeti da ga vidi u policijskoj stanici u ulici Samner. Fred Maršal stiže kod njega u tri, i idu u posetu Ludoj Domaćici iz ulice Robina Huda. Trenutak za povlačenje već je došao i prošao. Džek i dalje nije siguran kako se to dogodilo, ali se čini da je ponovo upregnut. Ako Henri Lejden bude toliko drzak da mu čestita na tome, Džeku se sve čini da će mu išutirati slepu guzicu.
Glas iz sna šapuće ispod podnih dasaka Džekove svesti kao dah kužnog vazduha - rasuću ti creva od Rasina do La Rivijera - ali ga ovo manje brine nego ludilo o kome svedoče marke od paketića sa šećerom i nažvrljana slova njegovog starog nadimka. Nije mu prvi put da ima posla sa ludacima. Pretnje da ne pominjemo.
Seda na stepenica i spušta kutiju u krilo. Ispred njega, u severnom polju, i dalje vladaju sivilo i tišina. Bani Bočer, Tom Tomov sin, dolazio je pre nedelju dana da još jednom pokosi, i sada iznad strnjike visoke do nožnih članaka lebde fini pramenovi magle. A nad svim tim, nebo tek počinje da se osvetljava. Tihu bezbojnost njegovog prostranstva još ne narušava ni jedan oblačak. Negde se čuje zov ptice. Džek duboko udiše i misli, Ako ću ovde da umrem, mogao sam da prođem i gore. Mnogo gore.
Onda, veoma pažljivo, skida poklopac sa kutije i odlaže ga u stranu. Nema eksplozije. Čini se, međutim, da je neko napunio kutiju sa noći. Tada shvata da je do vrha puna crnog vraninog perja, i ježi mu se koža na nadlakticama.
Poseže za perjem, ali mu se ruka zaustavlja. Jednako bi poželeo da dodirne poluraspadnut leš žrtve kuge, ali vidi da ispod perja ima još nečega. Da uzme rukavice? U ormanu u predsoblju ima rukavica...
"Jebeš rukavice", kaže, i istresa sadržaj kutije na smeđu hartiju koja leži pored njega na tremu. Nastaje poplava perja, koje se kovitla iako je jutarnji vazduh savršeno miran. Onda na Džekov trem pljeska predmet koji je do maločas bio obložen perjem. Trenutak kasnije širi se i miris, zadah nalik na pokvarenu salamu.
Neko je na adresu Sojera sa puta kroz Norvešku dolinu poslao okrvavljenu dečju patiku. Nešto se svojski pomučilo da je sažvaće, a još više da sažvaće ono što je u njoj. Džek vidi belu pamučnu postavu - to će biti čarapa. Unutar čarape su krpice kože. Ovo je dečja 'nju balans' patika, sa detinjim stopalom, koju je jako izgrizla neka životinja.
On ju je poslao, razmišlja Džek. Ribar.
Da ga izaziva. Da mu poruči Ako hoćeš da skočiš, izvoli. Voda je topla, Džekili, voda je bogovska.
Džek ustaje. Srce mu žestoko tuče, suviše učestalo da bi otkucaji mogli da se izbroje. Graške znoja na njegovom čelu narasle su i razdvojile se i teku mu niz lice kao suze, usne i šake i stopala su mu utrnuli... pa ipak govori sebi da je miran. Da je video i gore stvari, mnogo gore, nasukane na stubove mostova i u prolazima ispod autoputeva u L.A. A nije ni prvi odsečeni deo tela koji je video. Jednom su, devedeset sedme, on i njegov partner Kirbi Tezijer našli raspareni testis na kazančetu šolje u toaletu gradske biblioteke u Kalver Sitiju, nalik na meko kuvano jaje koje ko zna otkada stoji. Zato i podseća sebe da je zapravo miran.
Ustaje i silazi niz stepenice trema. Prolazi pored haube svojeg 'dodža rama' boje burgundca sa prvoklasnim stereo sistemom u kabini; prolazi pored hotela za ptice koji su on i Dejl postavili na obodu severnog polja, mesec ili dva pošto se Džek uselio u ovu, najsavršeniju kuću na svetu. Ponavlja sebi da je miran. Da je to samo dokazni materijal, i ništa više. Još jedna petlja na omči za vešanje koju će Ribar jednom navući sebi na vrat. Govori sebi da ne misli o tome kao delu tela nekog deteta, delu tela devojčice koja se zvala Irma, već kao o dokazu A. Oseća kako mu rosa kvasi članke bez čarapa i krajeve nogavica pantalona, zna da će iole duža šetnja kroz pokošenu travu da upropasti pet stotina dolara plaćene Gučijeve mokasine. Pa šta ako ih i upropasti? Toliko je bogat da je to već vulgarno; može sebi da priušti da ima cipela kao Imelda Markos, ako hoće. Najvažnije je da je smiren. Neko mu je doneo kutiju od cipela u kojoj je ljudsko stopalo, ostavio je usred noći na njegovom tremu, ali on je miran. To je samo dokazni materijal. A on? On je kopicajac. Dokazi su njegov hleb i voda. Samo da se malo nadiše vazduha, da izbaci iz nosa onaj miris pokavrene salame koji se podigao iz kutije...
Džeku se otima pridavljen zvuk gađenja, i počinje malo brže da hoda. U glavi mu narasta osećaj klimaksa koji se približava (u mojoj smirenoj glavi, naglašava sebi). Nešto se priprema da pukne... ili da se promeni... ili da se promeni unazad.
Ta poslednja misao je naročito uznemirujuća, i Džek počinje da trči preko polja, više dižući kolena i razmahujući rukama. Njegov prolazak ostavlja tamnu prugu na travi, dijagonalu koja započinje kod prilazne staze a mogla bi da se završi bilo gde. U Kanadi, možda. Ili na Severnom polu. Beli noćni leptiri, probuđeni iz rosom otežanog jutarnjeg dremeža, lepršaju u čipkastim ustrojstvima i ponovo padaju u posečenu travu.
Trči još brže, dalje od ižvakane i krvave patike na trenu njegove savršene kuće, dalje od svojeg ličnog užasa. Ali taj osećaj pristižućeg klimaksa ne zaostaje za njim. U umu počinju da mu izranjaju lica, svako sa sopstvenim isečkom zvučnog zapisa. Lica i glasovi koja je više od dvadeset godina potiskivao. Kad god ova lica izrone i glasovi zamrmljaju, sve do sada bi sebi ponavljao staru laž, o tome kako je nekad postojao preplašeni dečak koji se zarazio majčinim neurotičnim strahom kao kijavicom i izmislio priču, veličanstvenu fantaziju sa plemenitim Džekom Sojerom, spasiteljem svoje majke, kao glavnim junakom. Ništa od toga nije bilo stvarno, i do njegove šesnaeste godine već je bilo zaboravljeno. Do tada je već bio miran. Baš kao što je sada, dok juri kao ludak preko polja, ostavljajući tamni trag i oblake zatečenih noćnih leptira iza sebe, ali sve to čini mirno.
Usko lice i stisnute oči ispod naherene bele papirne kape: Ako možeš da mi dokotrljaš burence kad zatreba, dobio si posao. Smoki Apdajk, iz Outlija u državi Njujork, gde popiju pivo pa pojedu čašu. Outli, gde je nešto vrebalo u tunelu izvan varoši i gde ga je Smoki držao zatočenog. Sve dok...
Pohlepne oči, veštački osmeh, zaslepljujuće belo odelo: Nas dvojica se odnekud znamo, Džek... ali odakle? Reci mi. Priznaj. Sanlajt Gardener, propovednik iz Indijane koji se zvao i Ozmond. Ozmond u nekom drugom svetu.
Široko, kosmato lice i preplašene oči dečaka koji uopšte nije bio dečak: Ovo je rđavo mesto, Džeki, Vuk zna da jeste. I bilo je, jako, jako rđavo mesto. Strpali su ga u kutiju, starog dobrog Vuka strpali su u kutiju, i na kraju su ga i ubili. Vuk je umro od bolesti koja se zove Amerika.
"Vuče!" stenje čovek koji trči kroz polje. "Oh Bože, Vuče, toliko mi je žao!"
Lica i glasovi, sva ta lica i glasovi što izranjaju pred njegovim očima, odzvanjaju mu u ušima, zahtevaju da budu viđeni i saslušani, ispunjavaju ga tim osećajem klimaksa, a sve brane samo što nisu odnete kao na plimnom talasu.
U njemu besni mučnina, i potresa svet. Ponovo ispušta onaj zagrcnut zvuk, i grlo mu se ovaj put puni ukusom koga pamti: ukusom jeftinog, oporog vina. I odjednom je ponovo u Nju Hemširu, u zabavnom parku Arkadija. On i Spidi stoje pored ringišpila, sa svim onim konjićima zaleđenim u pokretu ("Jesi l' znao da svaki konjić na ringišpilu ima svoje ime, Džek?"), i Spidi mu pruža bocu vina i govori mu da je to magični sok, da je dosta da gucne i već je preko, preko u..."
"Ne!" ječi Džek, svestan da je već kasno. "Ne želim da idem preko!"
Svet se zaljulja na drugu stranu i on pada na travu, na ruke i kolena, čvrsto zatvorenih očiju. Nema potrebe da ih otvara; bogatiji, dublji mirisi koji mu odjednom ispunjavaju nozdrve kazuju mu sve što treba da zna. To, i osećaj povratka kući posle tolikih godina mraka u kojima su svaki budni pokret i odluka na neki način bili posvećeni tome da spreče (ili bar odlože) dolazak ovog trenutka.
Evo Džeka Sojera, dame i gospodo, na kolenima u ogromnom polju sočne trave pod jutarnjim nebom čiju čistoću ne narušava ni jedna jedina čestica zagađenja. Džek jeca. Zna šta se dogodilo, i plače. Srce mu se kida od straha i radosti.
Evo Džeka Sojera, dvadeset godina kasnije, sada odraslog čoveka, konačno ponovo na Teritorijama.
I upravo je glas njegovog starog prijatelja Ričarda - koga tu i tamo zovu i Racionalni Ričard - to što ga spašava. Ričard kakav je sada, na čelu sopstvene advokatske kuće (Slout i saradnici), a ne onaj Ričard kojega je Džek možda i ponajbolje poznavao, u vreme dugih raspusta na Sibruk Ajlendu, u Južnoj Karolini. Ričard od Sibruk Ajlenda bio je maštovit, jezičav, hitronog, kuštrave kose i tanušan kao jutarnja senka. Današnji Ričard, Ričard od Privrednog Prava je tanak oko glave, okrugao oko struka, sklon sedenju i 'bušmil' pivu. Takođe se postarao da spljeska sopstvenu maštu, u vreme Sibruk Ajlenda tako briljantno razigranu, kao dosadnu muvu. Džeku je povremeno padalo na pamet da se život Ričarda Slouta sastojao od odricanja, ali je jedna stvar bila i dodata (verovatno na studijama prava): pompezni, ovčjem blejanju sličan zvuk premišljanja, naročito izluđujući na telefonu, koji je sada Ričardov zaštitni znak. Ovaj zvuk započinje zatvorenih usta, a onda izbija kada Ričard široko razvuče usta u grimasu koja čini da liči na apsurdnu kombinaciju dečaka iz bečkog horda i lorda Ho-Hoa.
I dok sada kleči, žmureći, usred zelene livade koja je do maločas bila njegovo severno polje, udišući nove, bogatije mirise koji se tako dobro seća i za kojima je toliko čeznuo iako nije bio svestan toga, Džek čuje Ričarda Slouta kako počinje da mu govori u glavi. Kakvo su olakšanje te reči! Zna da je to njegov um koji oponaša Ričardov glas, ali je uprkos tome pravi blagoslov. Da je Ričard tu, Džek veruje da bi zagrlio starog druga i rekao: Dabogda mi zauvek popovao, Riči-dečko, blejao ili ne.
Racionalni Ričard govori: Nadam se da si svestan da sanjaš, Džek... be-heeee... bez sumnje se radi o stresu zbog otvaranja tog paketa... be-heeee... koji te je naterao da se onesvestiš, a to je opet izazvalo... be-HEEEE!... san koji sada sanjaš.
I dalje klečeći, zatvorenih očiju i sa kosom na licu, Džek kaže: "Drugim rečima, radi se o onome što smo zvali..."
Tačno! Ono što smo zvali... be-heeee... 'sibruška posla'. Ali Sibruk Ajlend je davna prošlost, Džek, i zato ti savetujem da otvoriš oči, digneš se na noge i podsetiš se, u slučaju da vidiš bilo šta nenormalno... b'hee!... da to zapravo ne postoji.
"Zapravo ne postoji", mrmlja Džek. Ustaje i otvara oči.
Zna, već na prvi pogled, da to zaista postoji, ali zadržava Ričardov važni 'možda izgledam kao da mi je trideset pet, al' mi je u stvari šezdeset' glas u glavi, zaklanjajući se njim. Na taj način uspeva da sačuva osetljivu ravnotežu umesto da se zaista obeznani ili - moguće je - potpuno odlepi.
Iznad njega, nebo je beskrajno bistre tamnoplave boje. Oko njega, poljska trava i popino prase visoki su do rebara umesto do članaka; u ovom delu Božje tvorevine nije bilo Banija Bočera da ih pokosi. Nema, zapravo, ni kuće tamo odakle je došao; tamo je samo živopisni stari ambar sa vetrenjačom.
Gde su letači? razmišlja Džek, gledajući u nebo, pa žustro odmahuje glavom. Nema letećih ljudi, nema dvoglavih papagaja, nema vukodlaka. Sve su to sibruška posla, neuroza koju je pokupio od majke i njom privremeno zarazio čak i Ričarda. A sve to nije bilo ništa drugo nego... be-heee... besmislica.
Prihvata ovo, iako istovremeno zna da bi istinska besmislica bila ne verovati u ono što ga okružuje. Miris trave, sada tako silovit i sladak, pomešan sa cvetnijim mirisom deteline i težim, basso profundo mirisom crnice. Beskonačno glasanje cvrčaka, koji žive svoje nemisleće cvrčave živote u travi. Uzlepršani beli poljski leptiri. Glatki obraz neba, bez ijednog telefonskog kabla ili dalekovoda ili traga mlaznjaka.
Ono što na Džeka ostavlja najupečatljiviji utisak, međutim, jeste savršenstvo polja oko njega. Na mestu gde je pao na kolena ostalo je kružno udubljenje ugažene rosne trave. Ali nema traga koji vodi do kruga, belega prolaska kroz vlažnu i meku travu. Kao da je pao sa neba. To je nemoguće, naravno, opet sibruška posla, ali...
"I jesam pao sa neba, u stvari", kaže Džek, zadivljujuće mirnim glasom. "Stigao sam ovamo iz Viskonsina. Prebacio sam se."
Ričardov glas na ovo žučno protestuje, eksplodira u niz hmfova i be-heeetanja, ali Džek jedva da to i primećuje. To je samo stari dobri Racionalni Ričard, koji radi ono što Racionalni Ričard obično radi, u njegovoj glavi. Ričard je jednom već prošao kroz sve ovo i ostao više ili manje čitav u glavi... ali je tada imao dvanaest godina. Te su jeseni obojica imali dvanaest godina, a sa dvanaest godina telo i um su ti elastičniji.
Džek se u međuvremenu polako okretao oko sebe, i video samo prostrana polja (magla nad njima se u rastućoj toploti dana već pretvara u bledu koprenu) i plavosive šume iza njih. Sada se, međutim, ukazalo još nešto. Prema jugoistoku nazire se zemljani put. Iza njega, na obzorju ili malo dalje, savršeno letnje nebo malčice je uprljano dimom.
To nisu odžaci, razmišlja Džek, u julu se ne loži, već možda manje manufakture. I...
Čuje zvižduk - tačnije tri otegnuta zvižduka, prigušena daljinom. Čini mu se da mu srce postaje preveliko za grudi, a uglovi usana izvijaju se u osmeh koji ne može da spreči.
"Vidi Boga ti, tamo je Misisipi", kaže, i leptiri oko njega kao da igraju u odobravanju, vezu jutarnju čipku u vazduhu. "To je Misisipi, ili kako ga ovde već zovu. A zvižduk, prijatelji i komšije..."
Kroz letnji dan u nastanku do njega stižu još dva zvižduka. Istina je, daljina ih prigušuje, ali bi, da su bliže, bili gromoviti. Džek zna da je tako.
"To je parobrod. I to poveliki. Možda čak sa točkovima."
Džek polazi prema putu, govoreći sebi da je ovo samo san, ne verujući ni u šta u njemu ali ga koristeći kao što akrobata koristi svoju motku za ravnotežu. Pošto je prešao stotinak jardi, okreće se i gleda za sobom. Kroz popino prase pruža se tamna pruga, koja započinje na mestu gde je doskočio i seče pravo do mesta gde je sada. To je trag njegovog prolaska. Jedini trag. Levo od njega, u daljini (sada, u stvari, gotovo odmah iza njega) dižu se ambar i vetrenjača. Ono su moja kuća i garaža, razmišlja Džek. Ili to bar jesu u svetu ševroleta, ratova na Srednjem Istoku i kontakt-emisije Opre Vinfri.
Ide dalje, i gotovo stiže do puta kada mu postaje jasno da ono na jugoistoku nije samo dim. Oseća se i nešto kao podrhtavanje. Pulsira mu u glavi kao početak migrenske glavobolje. I neobično je neujednačeno. Ako se okrene licem prema jugu, to neprijatno pulsiranje slabi. Okrene li se na istok, nema ga. Prema severu gotovo da ga nema. A onda se, kako nastavlja da se okreće, ponovo pojačava do punog intenziteta. Sada kada ga je svestan još je dosadnije, kao što zujanje muve ili kuckanje radijatora u hotelskoj sobi počnu da smetaju kada počnete da ih primećujete.
Džek pravi još jedan usporeni okret. Prema jugu, vibracija slabi. Prema istoku nestaje. Prema severu, ponovo počinje da se oseća. Prema zapadu, jača. Prema jugozapadu, ulovljena je kao stanica na radiju. Bam, bam, bam. Crno i opako pulsiranje slično glavobolji, i miris dima...
"Ne, ne, nije dim", kaže Džek. Stoji u letnjoj travi koja mu dopire gotovo do grudi, natopljenih pantalona, sa belim leptirima koji mu lepršaju oko glave kao kolebljivi oreol, široko otvorenih očiju, još jednom bledih obraza. U ovom trenutku izgleda kao da mu je ponovo dvanaest godina. Sablasno je kako se glatko vratio u svoje mlađe (i verovatno bolje) ja. "Ne miriše na dim, nego na..."
Odjednom ponovo ispušta onaj zagrcnuti zvuk. Zato što mu miriše - ne u nozdrvama, već u središtu glave - na pokvarenu salamu. To je miris poluraspadnutog, odsečenog stopala Irme Freno. "Osećam njega", šapuće Džek, svestan da ne misli na miris. Za to pulsiranje može da zaključi bilo šta... uključujući i to, odjednom shvata, da je prestalo. "Osećam Ribara... Ili njega, ili... ne znam."
Ponovo počinje da hoda, i stotinak jardi dalje još jednom zastaje. Pulsiranje u glavi je zaista prestalo. Izgubilo se kao što se radio-stanice izgube kada dan otopli i vazduh postane gušći. Oseća olakšanje.
Džek je gotovo stigao do zemljanog puta, koji bez sumnje vodi do ovdašnje verzije Ardena, a u drugom pravcu do verzija Sentralije i Frenč Lendinga, kada čuje zvuk nepravilnog bubnjanja. Ne samo što ga čuje, već ga i oseća, penje mu se uz noge kako ritam Džina Krupe.
Okreće se levo, i uzvikuje od iznenađenja i razdraganosti. Tri ogromna smeđa stvorenja sa dugačkim kloparavim ušima prolaze u skokovima pored mesta na kome stoji, dižući se iznad trave, uranjajući u nju i ponovo se dižući. Liče na zečeve ukrštene sa kengurima. Njihove okrugle crne oči pilje u komičnom užasu. Preskaču put, dižući ravnim stopalima (prekrivenim belim krznom) prašinu.
"Isuse!" kaže Džek, smejući se i jecajući istovremeno. Pljeska se dlanom po čelu. "Šta je to bilo, Riči-dečko? Šta imaš da kažeš na to?"
Riči, naravno, ima. Saopštava Džeku da je Džek upravo imao posebno živopisnu... be-heee!... halucinaciju.
"Pa naravno", kaže Džek. "Džinovske zeke. Odvedi me do najbližeg sastanka udruženja alkoholičara na lečenju." Zakoračivši na put, ponovo gleda prema jugozapadnom obzorju. U maglu dima koja se tamo vidi. Selo. Da li njegovi žitelji strahuju kada se večernje senke produže? Plaše li se dolaska noći? Stvorenja koje im odnosi decu? Treba li i njima kopicajac? Naravno da se plaše. Naravno da im...
Nešto leži na putu. Džek se saginje i podiže bezbol kapu Pivara, upadljivo nepripadajuću u ovom svetu džinovskih zečeva skakača, ali nepobitno stvarnu. Sudeći po podesivoj plastičnoj traci na potiljku, to je dečja bezbol kapa. Džek gleda unutra, znajući šta će da nađe, i to je stvarno tamo, pažljivo ispisano po obodu: TAJ MARŠAL. Kapa nije toliko vlažna kao Džekove pantalone, koje su natopljene rosom, ali nije ni suva. Džek pretpostavlja da leži tamo na ivici puta od juče. Bilo bi logično pretpostaviti da je otimač odvukao Taja ovim putem, ali Džek ne veruje u to. One vibracije od maločas verovatno su razlog za njegovu nevericu, za drugačiju sliku u glavi: vidi Ribara koji, pošto je strpao Taja na sigurno, ide ovim zemljanim putem. Ispod mišice nosi umotanu kutiju od cipela, ukrašenu lažnim markama. Tajeva bezbol kapa mu je na glavi, tačnije navrh glave zato što je mala za njega, ali i ne pokušava da podesi traku. Ne želi da Džek ni na trenutak pomisli da se radi o njegovoj kapi, zato što ga zapravo izaziva, čika ga da uđe u igru.
"Oteo je dečaka u našem svetu", mrmlja Džek. "Prebegao sa njim u ovaj svet. Sakrio ga negde na sigurno, kao pauk muvu. Živog? Mrtvog? Živog, mislim. Mada ne znam zašto. Možda zato što želim da verujem u to. Mani to. Zatim je otišao do mesta gde je sakrio Irmu. Uzeo njeno stopalo i doneo ga meni. Doneo ga kroz ovaj svet, pa prešao u moj svet da ga ostavi na tremu. I usput izgubio kapu, možda? Spala mu sa glave?"
Džek ne misli tako. Džek veruje da je taj zajebant, ta baraba, taj smrad što skače iz sveta u svet namerno ostavio kapu. Znao je da će Džek, ako bude prošao ovim putem, da je nađe.
Držeći kapu na grudima kao navijač na Miler Parku koji ukazuje poštovanje zastavi tokom puštanja nacionalne himne, Džek zatvara oči i usredsređuje se. Lakše je nego što je očekivao, ali pretpostavlja da je to zato što se neke stvari nikada ne zaboravljaju - kako se ljušti pomorandža, kako se vozi bicikl, kako se preskače između svetova.
Dečku kao ti jeftino vino ionako nije potrebno, čuje reči svojeg starog drugara Spidija Parkera, čiji glas krije žicu smeha dok to govori. U isto vreme, ponovo ga prožima onaj osećaj vrtoglavice. Trenutak kasnije čuje, opasno blizu, zvuk motora automobila koji se približava.
Povlači se unazad, i otvara oči. Vidi asfaltni put - to je put kroz Norvešku dolinu, ali...
Trubi sirena, i pored njega seva prašnjavi stari 'ford', bočni retrovizor sa suvozačeve strane promašuje Džekov nos za manje od tridesetak centimetara. Džekove obraze i čelo preplavljuje vreo vazduh, u kome se ponovo oseća oštar miris ugljovodonika, i čuje glas nekog klinca sa farme:
"... dupe sa puta, šupku..."
"Mrzim kad mi neki tamo diplomac kravljeg fakulteta kaže da sam šupak", kaže Džek, imitirajući što bolje može glas Racionalnog Ričarda, i iako dodaje jedno pompezno Be-heee! umesto tačke, srce mu tuče kao ludo. Čoveče, zamalo da se prebaci tačno ispred onog momka!
Daj, poštedi me,Džek, kaže Ričard. Sve je to bio san.
Džek, međutim, zna da nije tako. Iako unezvereno gleda oko sebe, u dubini njegove duše nema čuđenja, ne, brate, ni trunčice. Kao prvo, još ima kapu - Tajevu bezbol kapu Pivara. Kao drugo, most preko potoka Tamarak nalazi se odmah iza sledeće uzvisine. U drugom svetu, tamo gde oko tebe skaču džinovski zečevi, prepešačio je najviše milju. U ovome je prešao najmanje četiri.
Tako je bilo i nekada, razmišlja, kada je Džekiju bilo šest godina. Kada su svi živeli u Kaliforniji i niko nije živeo nigde drugo.
Ali to je pogrešno. Zbog nečega je pogrešno.
Džek stoji pored puta koji je pre nekoliko sekundi bio zemljani a sad je asfaltni, stoji gledajući u kapu za bezbol Taja Maršala u rukama i pokušava da shvati šta je to pogrešno i zašto je pogrešno, svestan da verovatno neće uspeti u tome. Bilo je to jako davno, a on ionako još od trinaeste godine radi na tome da pokopa svoje neosporno bizarno detinjstvo. Drugim rečima, više od polovine svojeg života. Čovek ne može toliko vremena da posveti zaboravljanju, da bi zatim pucnuo prstima i očekivao da odmah...
Džek puca prstima. Obraća se već toplijem letnjem jutru: "Šta se dogodilo kada je Džekiju bilo šest godina?" I odgovara na sopstveno pitanje: "Kada je Džekiju bilo šest godina, tata je svirao trubu."
Šta sad toznači?
"Ne tata", odjednom nastavlja. "Ne mojtata. Dekster Gordon. Melodija se zvala 'Tata je svirao trubu'. Ili možda album. LP." Stoji tamo, odmahujući glavom, a onda klimne. "Svira. Tata svira. 'Tata svira trubu'." I sve se odjednom vraća. Dekster Gordon svira na haj-faju. Džeki Sojer sedi iza kauča, igrajući se svojim modelom londonskog taksija, tako solidno teškim, što ga čini nekako uverljvijim od igračke. Njegov i Ričardov otac razgovaraju. Fil Sojer i Morgan Slout.
Zamisli kakav bi taj druškan bio ovde, rekao je ujka Morgan, i to je za Džeka Sojera bio prvi nagoveštaj postojanja Teritorija. Kada je Džekiju bilo šest godina, prvi put je čuo za mesto. A...
"Kada je Džekiju bilo dvanaest godina, prvi put je otišao tamo", kaže on.
Besmislica!trubi Morganov sin. Totalna... be-heee!... besmislica! Još ćeš mi reći da si zaista video ljude kako lete!
Ali pre nego što Džek uspeva da kaže, to ili nešto drugo, slici starog drugara, pristižu još jedna kola. Ova se zaustavljaju pored njega. Osoba koja sumnjičavo viri kroz prozor na vratima kola (Džek zna da je ovaj izraz uobičajen, i da sam po sebi ne znači ništa) je Elvina Morton, kućepaziteljica kod Henrija Lejdena.
"Koji očin radiš ovde, Džek?" pita ga.
On joj upućuje osmeh. "Loše sam spavao, gospođo Morton, pa sam izaš'o da malo prošetam ne bih li razbistrio glavu."
"Da l' uvek gacaš kroz travuljinu i rosu kad 'oćeš da razbistriš glavu?" pita ona, gledajući u njegove farmerke, koje su promočene do kolena i više. "Pomaže li to išta?"
"Izgleda da sam se malo bio zamislio", kaže on.
"I meni se čini", kaže ona. "Upadaj, odvešću te skoro do kuće. Sem ako ne bi još malo da bistriš glavu."
Džek ne može da se ne iskezi. Ovo joj je bilo dobro. U stvari, podsetila ga je na njegovu majku. (Kada bi je nestrpljivi sin pitao šta ima za večeru i kad će da bude, Lili Kavano je umela da odgovori: "Prženi prdeži sa lukom, a za dezert puding od vetra i sos od vazduha, dođi za pola krastavca."
"Čini mi se da mi glava danas neće biti bistrija od ovoga", kaže on, i obilazi haubu stare smeđe 'tojote' gospođe Morton. Na sedištu pored nje je smeđa papirna kesa iz koje viri neki zeleniš. Džek je pomera na sredinu i seda.
"Ne znam da l' onaj ko rano rani zaista dve sreće grabi", kaže ona, nastavivši da vozi, "al' znam da onaj ko porani kod Roja pokupi najbolji zeleniš. Osim toga, volim da stignem tamo pre džabalebaroša."
"Džabalebaroša, gospođo Morton?"
Ona mu upućuje svoj najsumnjičaviji pogled pa skreće oči u stranu, sa desnim uglom usana spuštenim kao da je okusila nešto kiselo.
"Oni' što vise za pultom za doručkovanje i samo blebeću o Ribaru. Ko bi mog'o da bude, šta bi mog'o da bude - Šveđanin, Poljak ili Irac - i, naravno, šta bi mu uradili kad bi ga u'vatili, što bi se davno dogodilo da za to nije zadužen onaj praznoglavac Dejl Gilbertson. Po njinim rečima. Lako je biti pametan kad ti se strina gnezdi na jednom od stolaca Roja Soderholma, u jednoj ruci ti šolja kafe a u drugoj pecaljka. Po mom mišljenju. Naravno, polovini nji' je u zadnjem džepu ček pomoći za nezaposlene, al' o tome ne govore. Moj otac je umeo da kaže: 'Pokaži mi čoveka kom je ispod časti da skuplja koševinu u julu, i pokazaću ti čoveka koji cele godine ne mrdne prstom."
Džek se zavalio u naslon sedišta, sa kolenima na kontrolnoj tabli, i posmatra kako se put odmotava ispred njih. Uskoro će biti kod kuće. Pantalone počinju da mu se suše, i oseća se neobično smireno. Elvina Morton ima tu dobru osobinu da sagovornik uopšte ne mora da vodi svoj deo razgovora, jer će ona rado da preuzme oba. Pada mu na pamet još jedan Lilizam. Kada bi opisivala neku izrazito pričljivu osobu (ujaka Morgana, na primer), umela je da kaže da je tome i tome jezik 'okačen po sredini a oba kraja laparaju."
Na licu mu je osmejak, i krije ga rukom od gospođe M. Kada bi ga pitala šta je toliko smešno, šta bi odgovorio? Da je upravo pomislio da joj je jezik okačen po sredini? Smešno je, međutim, i to što su misli i sećanja u toj količini navalile da naviru. Zar još juče nije pokušao da pozove majku, kao da se ne seća da je umrla? Za to mu se sada čini da se dogodilo u nekom drugom životu. Možda to jeste bio drugi život. Bog zna da nije isti čovek koji je jutros ustao iz postelje, umorno i sa osećanjem koje se najbolje može opisati kao prokleto. A sada se oseća živo, po prvi put otkako... pa, recimo, otkako ga je Dejl provozao ovim istim putem, i pokazao mu kućicu koja je nekada pripadala Dejlovom ocu.
Elvina Morton, u međuvremenu, melje dalje.
"Mada priznajem da i sama izmišljam svakojake izgovore d' odem iz kuće kad počne da izigrava Ma'nitog Mongoloida", kaže. Mahniti Mongoloid je ime koje gospođa Morton koristi za Henrijevog Viskonsinskog Pacova. Džek sa razumevanjem klima glavom, ne znajući da će za nekoliko sati i sam sresti druškana koga zovu Mahniti Mađar. Nestašluci života.
"Uvek je rano jutro kad mu dune u glavu da izigrava Ma'nitog Mongoloida, iako mu stalno govorim: 'Henri, ako već moraš da vrištiš i govoriš ogavštine i puštaš tu groznu muziku koju sviraju deca kojoj ne bi smeli da daju da priđu tubi, a kamoli električnoj gitari, zašto to moraš uvek da radiš ujutru kad znaš da će to da ti pokvari ceo dan?' I stvarno bude tako, četiri od pet puta kad izigrava Ma'nitog Mongoloida dobije glavobolju, pa posle celo popodne leži u spavaćoj sobi sa ledom na čelu i tog dana ne pipne ručak. Kad sledećeg dana pogledam vidim da mu nema večere - uvek je ostavljam na istom mestu u frižideru, osim kad mi kaže da će sam da sprema - al' često ni nju ne pipne, a i kad je nema mislim da je najčešće samo prospe u slivnik."
Džek na to mhmne. To je sve što je potrebno da uradi. Njene reči se prelivaju preko njega, a on razmišlja o tome kako će staviti patiku u kesu, pridržavajući je mašicama za ugalj, i kako će, kada je odnese u policijsku stanicu, početi prikupljanje dokaza. Razmišlja o tome kako treba da proveri da li u kutiji ima još nečega, i da pregleda hartiju za pakovanje. Takođe treba da proveri one paketiće šećera. Možda je ispod slika ptica odštampano ime restorana. Verovatnoća je mala, ali...
"A on kaže: 'Gospođo M., ne mogu drugačije. Nekad se naprosto probudim k'o Pacov. I mada kasnije ispaštam zbog toga, pravo je uživanje dok traje. Nemate pojma kakvo je to uživanje.' A ja pitam: 'Kakvog može da bude uživanja u muzici o deci koja 'oće d' ubiju sopstvene roditelje i jedu fetuse i imaju seks sa životinjama - o čemu je jedna od ti' pesama stvarno bila, Džek, čula sam jasno k'o dan - i sličnom?' pitam ja njega, a on kaže - opsaa, evo stigosmo."
U međuvremenu su zaista stigli do prilaznog puta Henrijeve kuće. Četvrt milje dalje vidi se krov Džekove kuće. Njegov 'ram' pikap veselo svetluca ispred kuće. Ne vidi trem, niti užas koji leži na njegovom daščanom podu, čekajući da ga neko počisti. Da ga neko počisti u ime Boga.
"Mogla bi' da te odvezem sve do kuće", kaže ona. "Zašto ne bi' baš tako uradila?"
Pomislivši na patiku, i miris pokvarene salame oko nje, Džek se osmehuje, odmahuje glavom i hitro otvara vrata. "Mislim da ću ipak još malo da razmišljam", kaže on.
Ona ga posmatra sa onim izrazom nezadovoljne podozrivosti za koju Džek pretpostavlja da je u stvari ljubav. Svesna je da je Džek ulepšao Henrijev život, i Džek pretpostavlja da je za nju to dovoljno da ga voli. Bar mu prija da veruje da je tako. Pada mu na pamet da nijednom nije pitala za bezbol kapu, a i zašto bi? U ovom delu sveta, svaki muškarac ima barem četiri takve.
Polazi pešice ivicom puta, sa kosom koja poskakuje (dani otmenog friziranja kod 'Chez-Chez'-a na Rodeo Drajvu odavno su ostali za njim - ovo je oblast Kuli, i kada se uopšte seti da ode, šiša se kod starog Herba Ropera u ulici Čejs, pored Amveta), korakom lakim i gipkim kao u dečaka. Gospođa Morton se naginje kroz prozor i doziva ga. "Presvuci te farmerke, Džek! Čim uđeš u kuću! Ne čekaj da se osuše na tebi! Tako se zaradi artritis!"
On diže ruku, ne osvrćući se, i dovikuje: "Važi!"
Pet minuta kasnije, ponovo je na prilaznom putu do svoje kuće. Uspeo je, makar i privremeno, da sagori strah i depresiju u sebi. A sa njima, na njegovo olakšanje, i malopređašnji zanos. Kopicajcu koji vodi istragu najmanje od svega treba da to radi u ekstatičnom stanju.
Ugledavši kutiju na tremu - i papir za pakovanje, a da ne zaboravimo ni simpatičnu dečju patikicu - Džek se u mislima okreće gospođi Morton koja navodi reči velikog mudraca Henrija Lejdena.
Ne mogu drugačije. Nekad se naprosto probudim k'o Pacov. I mada kasnije ispaštam zbog toga, dok traje pravo je uživanje. Nemate pojma kakvo uživanje.
Pravo uživanje. Džek se kao detektiv s vremena na vreme osećao isto, ponekad kada je vršio istragu na mestu zločina, ali najviše kada je ispitivao svedoka koji zna više nego što govori... a to je nešto što Džek Sojer uvek zna, nešto što jednostavno nanjuši. Pretpostavlja da stolar oseća takvu radost kada im posao naročito dobro ide od ruke, vajari kada dobro urade nos ili bradu, arhitekte kada im se linije same od sebe uklapaju na nacrtima. Problem je u tome što neko u Frenč Lendingu (ili u nekoj od okolnih varoši, ali Džek tipuje na Frenč Lending) uživa na takav način kada ubija decu i jede delove njihovih tela.
Neko se u Frenč Lendingu sve češće budi kao Ribar.
Džek ulazi u kuću na zadnja vrata. Zastaje u kuhinji da pokupi kutiju kesa za otpatke, par uložaka za korpu za otpatke, đubrovnik i metlu. Otvara pregradu za led u frižideru i istovaruje otprilike polovinu kockica u jedan od plastičnih uložaka - što se tiče Džeka Sojera, stopalo sirote Irme Freno dostiglo je poslednju fazu raspadanja.
Upada u radnu sobu, odakle uzima beležnicu, crni marker i hemijsku olovku. Iz dnevne sobe uzima kraće od dvoje mašica za ugalj. U trenutku kada ponovo stupa na trem već je odložio svoj tajni identitet u stranu.
Ja sam KOPICAJAC, razmišlja, osmehujući se. Branilac američkog načina života, zaštitnik nemoćnih i osvetnik mrtvih.
I dok tako gleda u patiku na tremu, okruženu onim tužnim oblačkom smrada, njegov osmeh bledi. Oseća nešto od onog strahotnog tajanstva koje smo i mi osetili kada smo prvi put videli Irmu u ruševinama napuštenog restorana. Spreman je da učini sve da ukaže dostojnu počast ovom jadnom ostatku, istu kakvu smo mi ukazali detetu. Razmišlja o autopsijama kojima je prisustvovao, o tužnoj svečanosti koja se krije iza viceva i okrutnosti kasapnice.
"Jesi li to ti, Irma?" tiho pita. "Ako jesi, pomozi mi. Pričaj sa mnom. Ovo je vreme kada mrtvi treba da pomognu živima." Ne razmišljajući šta radi, Džek ljubi vrhove prstiju i šalje poljubac patici na tremu. Razmišlja: Želim da ubijem čoveka - ili stvar koja je ovo učinila. Da ga obesim živog, dok vrišti i puni gaće. Da ga pošaljem na onaj svet u sopstvenoj nečisti.
Ali ovakve misli nisu časne, i zato ih odbacuje.
Prva kesa je za patiku sa ostacima stopala. Ubaci je mašicama. Zatvori kesu. Markerom upiši datum na kesi. Na listu iz beležnice opiši prirodu dokaznog materijala. Stavi kesu u uložak sa ledom.
Druga je za kapu. Ovde nisu potrebne mašice, pošto je već dodirivao predmet. Stavlja kapu u kesu. Zatvara kesu. Zapisuje datum, i prirodu dokaza.
Treća kesa je za smeđu hartiju za pakovanje. Nekoliko trenutaka je drži podignutu mašicama, razgledajući lažne poštanske marke. Ispod svake slike piše PROIZVEO DOMINO, i to je sve. Nema imena restorana, niti ičeg sličnog. Odlaže je u kesu. Zatvara kesu. Zapisuje datum. Zapisuje prirodu dokaza.
Mete perje, i trpa ga u četvrtu kesu. U kutiji je ostalo još perja. Mašicama podiže kutiju, prebacuje perje iz nje na đubrovnik, a onda mu srce silovito poskakuje u grudima, gruva mu po levoj strani grudnog koša kao pesnica. Na dnu kutije nešto piše. Isti 'šarpi' marker upotrebljen je da se ispišu ona naherena slova. Ko god je ovo pisao, znao je kome piše. Ne spoljašnjem Džeku Sojeru, jer bi ga on - Ribar - u tom slučaju zvao Holivud.
Ova poruka namenjena je onom unutrašnjem čoveku, i detetu koje je bio dok Džek 'Holivud' Sojer nije postojao ni kao pomisao.
Pogledaj u Klopi kod Eda, kopicajac. Tvoj zlikovac,
RIBAR.
"Tvoj zlikovac", kaže Džek. "Baš tako." Podiže mašicama kutiju i odlaže je u drugi uložak, pošto nema dovoljno veliku kesu za nju. Onda prikuplja sve dokaze na urednu gomilu. Ove stvari uvek izgledaju isto, istovremeno jezivo i prozaično, kao fotografije što izlaze u dokumentarnim časopisima o kriminalu.
Ulazi u kuću i ukucava Henrijev broj telefona. Pomalo se pribojava da će dobiti gospođu Morton, ali se, Bogu hvala, ipak javlja Henri. Čini se da je njegov najnoviji napad pacovštine prošao, mada su tragovi još prisutni; Džek u pozadini čuje prigušenu tutnjavu i zavijanje 'električnih gitara'.
Henri potvrđuje da zna za 'Klopu kod Eda', i pita zašto bi, za ime Božje, Džeka moglo da zanima takvo mesto? "Tamo je sada samo ruševina; Ed Gilbertson je odavno umro, i u Frenč Lendingu ima sveta koji smatra da je to bio blagoslov, Džek. To mesto je bilo prava trovačnica. Idealno da pokvariš stomak. Očekivalo se da ga zdravstvena inspekcija zatvori, ali je Ed imao veze. Dejla Gilbertsona, na primer."
"Njih dvojica su u rodu?" pita Džek, i na Henrijev odgovor "Jebi ga, bili su", nešto što njegov prijatelj u normalnim okolnostima nikada ne bi rekao, shvata, iako je Henri ovaj put pošteđen migrene, Pacov i dalje vršlja u njegovoj glavi. Džek je povremeno imao priliku da čuje slične rečenice Džordža Redbana, neočekivane masne pokliče iz Henrijevog vitkog grla, a tu su i izrazi sa kojima se Henri često oprašta, dobacujući pa-pa i doviđenjce preko ramena, ali to Šik Šeik Šejk izranja da uzme vazduh.
"Gde se tačno nalazi?" pita Džek.
"Teško je reći", odgovara Henri. Sada već zvuči pomalo nestrpljivo. "Blizu onog mesta gde se prodaje poljoprivredna oprema... kod Golca? Koliko se sećam, prilazna staza je bila toliko dugačka da se slobodno mogla nazvati prilaznim putem. A ako je ikada postojao znak, odavno ga više nema. U vreme kada je Ed Gilbertson prodao svoju poslednju mikrobima zaraženu kobasicu sa čilijem ti si verovatno bio u prvom osnovne. O čemu se radi?"
Džek zna da je to o čemu misli po normalnim policijskim standardima apsurdno - civili se ne pozivaju na mesto zločina, naročito ne na mesto ubistva - ali ovo nije normalna istraga. Kako bi mogla da bude, kada je, recimo, jedan od dokaznih predmeta doneo iz drugog sveta? Izvesno je da bi uspeo da pronađe ruševinu Edovog lokala; neko kod Golca će mu sigurno pokazati gde je. Ali...
"Ribar mi je upravo poslao jednu patiku Irme Freno", kaže Džek. "Sa Irminim stopalom."
Henrijeva prva reakcija je dubok, oštar udisaj.
"Henri, jesi li dobro?"
"Da." Henrijev glas je potrešen, ali ne podrhtava. "Strašno, i zbog male i zbog njene majke." Zastaje. "I strašno za tebe. I za Dejla." Ponovo tišina. "Za ovaj grad."
"Jeste."
"Džek, hoćeš da te odvedem tamo?"
Džek zna da Henri to može. Prosto kao pasulj. Levom rukom. Uostalom, budimo pošteni - zašto je uopšte prvo pozvao Henrija?
"Hoću", kaže.
"Jesi li zvao policiju?"
"Ne."
Pitaće me zašto nisam, a šta ću ja da kažem? Da ne želim da se Bobi Dilak, Tom Lund i ostali vrzmaju ovuda, mešajući svoje mirise sa mirisom počinitelja, pre nego što sam malo pronjuškam? Da nemam poverenja ni jednog od majčinih sinova, uključujući i samog Dejla, da neće nešto da zaseru?
Ali Henri ne pita zašto. "Stajaću na kraju prilazne staze", kaže. "Samo mi reci kada."
Džek proračunava preostale zadatke u vezi sa dokazima, zadatke koje će se završiti trpanjem svega u sanduk sa bravom na podu njegovog pikapa. Podseća se da ponese mobilni telefon, koji obično samo stoji na punjaču u njegovoj radnoj sobi. Biće potreban da pozove sve nadležne kada sam bude video Irmine ostatke na licu mesta i obavi onaj prvi, vitalni obilazak. Tada Dejl i njegovi momci mogu da dođu. Neka povedu i srednjoškolski paradni orkestar ako hoće. Gleda na sat, i vidi da je skoro osam. Kad pre? Seća se da su na onom drugom mestu razdaljine kraće, ali zar i vreme ne prolazi brže? Ili mu je jednostavno promaklo?
"Biću tamo u osam i petnaest", kaže Džek. "A kada stignemo do 'Edove klope', ima da sediš u mom kamionetu kao svaki dobar dečak dok ti ne kažem da možeš da izađeš."
"Razumem, mon capitaine."
"Doviđenjce." Džek prekida vezu i vraća se na trem.
Stvari neće ispasti kao što se Džek nada. Neće imati priliku za taj neometani prvi pogled i njuškanje. U stvari, situacija u Frenč Lendingu, koja je već problematična, do popodneva će se naći na samom rubu haosa. Iako su na delu brojni činioci, glavni uzrok poslednjeg potresa biće Mahniti Mađar.
U ovom nadimku postoji doza starog dobrog palanačkog šeretluka, kao kad žgoljavog bankovnog činovnika zovu Veliki Džo, a poluslepog knjižara Snajper. Arnold Hrabovski, sa metar i šezdeset pet i sedamdeset pet kila najsitniji je čovek na trenutnom spisku službenika Dejla Gilbertsona. U stvari, najsitnija je osoba na trenutnom spisku Dejlovih službenika, pošto su i Debi Anderson i Pem Stivens teže i više od njega (sa sto osamdeset i nešto, Debi bi mogla da jede kajganu sa Arnoldove glave). Mahniti Mađar je pored toga i prilično pitom momak, koji nastavlja da se izvinjava kada naplaćuje kazne za saobraćajne prekršaje iako mu je Dejl više puta rekao da je to vrlo loša praksa, i za koga se zna da je započinjao ispitivanje svedoka neprikladnim frazama kao što je, recimo, Izvin'te na radoznalosti, ali me zanima... Posledica toga je da Dejl gleda da ga što više drži za stolom, ili u glavnoj ulici, gde ga svi poznaju i prema njemu se odnose sa odsutnim poštovanjem. Obilazi škole po okrugu kao Vaš Drugar Policajac. Nesvesni da im prve poduke o pošasti marihuane daje Mahniti Mađar, mališani ga obožavaju. Kada u srednjoj školi podučava o težim stvarima kao što su marihuana, alkohol i prebrza vožnja, deca dremaju ili se dopisuju, iako misle da je iz saveznog budžeta plaćeni DARE automobil koji vozi - niski, aerodinamični 'pontijak' sa natpisom SAMO RECI NE na vratima - dosta gotivan. Sve u svemu, pozornik Hrabovski jednako je zanimljiv kao tunjevina na belom hlebu, bez majoneza.
Ali sedamdesetih godina je za Sent Luis i Kraljeve iz Kanzas Sitija igrao rezervni bacač, momak zaista opake pojave, koji se zvao Al Hrabovski. Pošto bi se više išunjao nego popeo iz pregrade za rezerve i pre nego što bi počeo da baca (obično u devetom iningu, kada su baze popunjene i kada se odlučuje utakmica), Al Hrabovski bi okrenuo leđa hvataču, spustio glavu, stisnuo pesnice i snažno ih trgnuo nadole, ohrabrujući se. Onda bi se okrenuo i počeo da baca, uglavnom veoma nezgodne brze lopte, koje su često prolazile na dlaku od udaračeve glave. Zbog svega toga su ga prozvali Mahnitim Mađarem, i čak je i slepac mogao da vidi da je to najbolji rezervni igrač u ligi. Upravo zato je i Arnold Hrabovski sada poznat, mora da bude poznat, kao Mahniti Mađar. Pre nekoliko godina je čak pokušao da pusti brkove u stilu Fu Mančua, kakve je nosio i čuveni rezervista. Ali dok su brkovi Ala Hrabovskog bili zastrašujući kao ratne boje Zulua, Arnoldovi su samo izazivali kikotanje - zamislite Fuove đavolske malje na tom pitomom činovničkog licu! - pa ih je ubrzo obrijao.
Mahniti Mađar iz Frenč Lendinga nije loš čovek; trudi se koliko može, i to je pod normalnim okolnostima dovoljno. Ali okolnosti u Frenč Lendingu nisu normalne, ovo su dani klizavog iskliznuća, abalaško-opopanaški dani, a on upravo pripada onoj vrsti pozornika koje se Džek boji. Ovog jutra će, iako to nije nameravao, loše stanje stvari još više da pogorša.
Ribarev poziv na broj 911 stiže u 8:10 ujutru, u trenutku kada Džek dovršava opisivanje dokaza na žutoj hartiji beležnice, a Henri šeta prilaznom stazom do kuće, sa velikim zadovoljstvom udišući miris letnjeg jutra uprkos senci koje su vesti od Džeka bacile na njegov um. Za razliku od nekih drugih službenika, Bobija Dilaka, na primer), Mahniti Mađar čita obrazac zalepljen pored prijemnika sa brojem 911 od reči do reči.
ARNOLD HRABOVSKI: Halo, ovde policijska služba Frenč Lendinga, pozornik Hrabovski na vezi. Pozvali ste broj 911. Da li vam je potrebna pomoć?
(Neraspoznatljiv zvuk... pročišćavanje grla?)
AH: Halo? Ovde pozornik Hrabovski, primam poziv na broj 911. Da li...
STRANKA: 'Alo, seronjo.
AH: Ko je to? Treba li vam pomoć?
S: Vama treba pomoć. Ne meni. Vama.
AH: Predstavite se, molim vas.
S: Tvoj najcrnji košmar.
Ne mnogo sati kasnije, Džek hoda središnjom stazom napuštenog zabavnog parka pod sivim jesenjim nebom. Sa obe strane nižu se daskama zatarabljene kućice: Fenvej Frenks tezga gde su služili kobasice u lepinji, Streljana En Okli, Bacaj-Dok- Ne-Pogodiš. Pala je kiša, i opet će; vazduh je oštar od vlage. Čuje, u blizini, samotnu grmljavinu talasa koji se obrušavaju na napušteni šljunak plaže. Još bliže se čuje odsečno okidanje žica gitare. Melodija bi trebalo da bude vedra, ali Džeku zvuči kao groza pretočena u muziku. Nije mu jasno zašto je došao ovde. Ovo je staro mesto, opasno mesto. Prolazi pored zatvorene vrteške. Napred istaknut natpis obaveštava: SPIDI OPOPANAKS ĆE PONOVO BITI OTVOREN 1982., NA DAN SEĆANJA - VIDIMO SE!
Opopanaks, razmišlja Džek, samo što više nije Džek, već Džeki. Sada je Džekili, i majka i on su u bekstvu. Od koga? Od Slouta, naravno. Od onog hukača i bukača, ujaka Morgana.
Spidi, ponavlja Džek u mislima, i kao da je telepatski prozvan, topao, pomalo zamućen glas počinje da peva. "Kad se crven, crven crvendać spusti iz visine / I zapeva slatku pesmu staru, tad svaka muka mine...
" Ne, misli Džek, ne želim da te vidim. Ne želim da čujem tvoju slatku pesmu staru. Ionako ne bi trebalo da budeš ovde, pošto si mrtav. Ležao si mrtav na doku u Santa Monici. Stari, ćelavi crnac, mrtav u senci zaleđenog konjića na ringišpilu.
Jeste, ali nije. Kada se stara logika pajkana jednom vrati, uraste kao tumor, čak i u snu, a ne treba je mnogo da se dokuči da ovo nije Santa Monika - previše je hladno i staro. Ovo je zemlja iz davnine, kada su Džek i Kraljica 'B'-filmova pobegli iz Kalifornije kao begunci kakvi i jesu bili postali. I nisu prestali da beže sve dok nisu stigli do druge obale, i mesta gde je Lili Kavano Sojer -
Ne, neću da mislim o tome, ja nikada ne mislim o tome- došla da umre.
"Budi se, spavalice!"
Glas njegovog starog prijatelja.
Jes', prijatelja. Taj me je i poslao na stazu trnja, i postavio se između mene i Ričarda, mojeg pravog prijatelja. On je bio taj zbog koga umalo nisam poginuo, i zbog koga sam gotovo poludeo.
"Budi se, i ustaj iz tog kreveta!"
Budse, budse, budse. Vreme je da se suočiš sa strašnim opopanaksom. Vreme je da se vratiš u svoje ne-baš-prijatno nekad-bilo.
"Neću", šapuće Džeki, a onda se staza završava. Napred je ringišpil, sličan onom na doku u Santa Monici, i onom koga se seća iz... pa, iz davne prošlosti. Drugim rečima hibrid, proizvod sna, ni ovde ni tamo. Ali zato nema sumnje ko je čovek koji sedi sa gitarom na kolenu ispod jednog od zaleđenih propetih konja. Džekili bi svuda prepoznao to lice, i srce mu se ispunjava starom ljubavlju. Opire joj se, ali je to borba u kojoj je malo njih uspelo da pobedi, pogotovo oni koji su bili vraćeni u uzrast dvanaestogodišnjaka.
"Spidi!" uzvikuje.
Starac podiže glavu, i tamno lice mu se lomi u osmeh. "Putujući Džek!" kaže. "Mnogo si mi nedostajao, sinko."
"I ti meni", kaže on. "Ali više ne putujem. Okućio sam se dole u Viskonsinu. Ovo..." Pokazuje na svoje čarolijom obnovljeno dečačko telo, odeveno u farmerke i majicu. "Ovo je samo san."
"Može biti da jeste, al' i da nije. U svakom slučaju, moraćeš još malčice da putuješ, Džek. Već neko vreme ti to poručujem."
"Kako to misliš?"
Spidijev kez je prevejan u sredini, i tužan na krajevima. "Ne izigravaj budalu predamnom, Džek. Posl'o sam ti perje, zar ne? I crvendaćevo jaje? Više no jedno."
"Kad ćete jednom da me ostavite na miru?" pita Džek. Glas mu sumnjivo podseća na plač. Nimalo prijatan zvuk. "Ti... Henri... Dejl..."
"Prestani s tim", kaže Spidi, ozbiljnije. "Nema više vremena da te ljubazno molim. Igra je postala oštra. Zar ne?"
"Spidi..."
"Ti imaš svoj pos'o, a ja svoj. Koji je isti. Zato nemoj tu da mi cviliš, Džek, i ne teraj me da opet igram šuge s tobom. Ti si kopicajac, k'o što si vazda bio."
"Povukao sam se iz..."
Poserem ti se na povlačenje! Ona deca koju je pobio, užas i stra'ota! Deca koju bi tek mog'o da pobije, to bi tek bilo strašno. Al' onaj koga je oteo..." Spidi se naginje napred, sa tamnim očima užarenim na tamnom licu. "Tog malog moraš da vratiš nazad, i to što pre. Ako ne budeš mog'o da ga vratiš, moraćeš sam da ga ubiješ, grozno je to što ti govorim, al' moram. Zbog toga što je Probijač, i to moćan. Još jedan takav k'o on mog'o bi mu biti dovoljan da ga obori."
"Kome će biti dovoljno?" pita Džek.
"Grimiznom Kralju."
"A šta je to što taj Grimizni Kralj hoće da obori?" Spidi ga na trenutak nemo posmatra, pa umesto odgovora ponovo počinje da svira onu živu melodiju. " ... I zapeva slatku pesmu staru, tad svaka muka mine..."
"Spidi, ne mogu!"
Melodija se prekida raštimovanim akordom kojem nema mesta u njoj. Spidi gleda u dvanaestogodišnjeg Džeka Sojera sa hladnoćom od koje se dečaku ledi utroba, sve do skrivenog srca odraslog čoveka. Spidi Parker progovara sa pojačanim južnjačkim akcentom. Glas je pun prezira koji je gotovo opipljiv.
"Da s' se latio posla, čuješ li me? Dosta je kukanja i cvilenja i izvlačenja. Id' nađi petlju tamo 'de s' je ostavio i na pos'o!"
Džek pravi korak unazad. Teška šaka mu pada na rame, i on pomišlja: To je ujka Morgan. On, ili možda Sanlajt Gardener. Ponovo je 1981., i moram sve ponovo -
Ali to je dečakova pomisao, a san pripada odraslom čoveku. Sadašnji Džek Sojer odbacuje pomirljivo detinje očajanje. Ne, nije. Ne priznajem ništa od toga. Ta lica i ta mesta sam predao zaboravu. To nije bilo nimalo lako postići, i ne dam da nekoliko fantomskih peraca, nekoliko fantomskih jajašaca i jedan ružan san, sve ponište. Nađi sebi drugog dečaka, Spidi. Ovaj ti je odrastao.
Okreće se, spreman da se bori, ali tamo nema nikoga. Iza njega na pločniku, izvrnut kao uginuli poni, leži dečji bicikl. Na registarskoj tablici na zadnjem delu piše BIG MEK. Okolo je rasuto vranino perje. Džek sada čuje drugi glas, hladan i napukao, ružan i neosporno zao. Zna da je to glas stvari koja ga je dotakla.
"Tako je, usranko. Ne mešaj se u to. Budeš li se kačio sa mnom, rasuću ti creva od Rasena do La Rivijera."
Na pločniku ispred bicikla otvara se jama koja se vrti kao vir. Širi se kao začuđeno oko. Nastavlja da se širi, i Džek se baca u nju. To je prolaz natrag. Izlaz. Podsmešljivi glas ga prati.
"Tako je, drkošu", govori. "Beži! Beži od abalaha! Beži od Kralja! Spašavaj svoj kukavni jebeni život!" Glas se rastapa u smeh, i bezumni zvuk tog smeha prati Džeka Sojera u tamu između svetova.
Satima kasnije, Džek stoji go na prozoru spavaće sobe, odsutno češući zadnjicu i posmatrajući kako nebo počinje da rudi na istoku. Budan je još od četiri. Ne seća se mnogo toga iz sna (njegovi odbrambeni mehanizmi možda popuštaju, ali još nisu potpuno slomljeni), ali je ostalo dovoljno toga da bude siguran u jednu stvar: leš na doku u Santa Monici toliko ga je potresao da je napustio posao zbog toga što ga je podsetio na nekoga koga je poznavao.
Ništa se od toga nikada nije dogodilo", obraća se lažno strpljivim tonom danu koji sviće. "Imao sam nešto kao preadolescentni slom živaca, izazvan stresom. Moja majka je pomislila da ima rak, zgrabila me je i pobegla sa mnom sve do Istočne obale. Sve do Nju Hemšira. Verovala je da se vraća na Mesto Pređašnje Sreće da umre. Ispostavilo se da je to bila samo magla, kriza srednjih godina jedne glumice, ali šta zna dete? Bio sam pod stresom. Imao sam snove."
Džek uzdiše.
"Sanjao sam da sam spasao majčin život."
Telefon iza njega počinje da zvoni, zvukom prodornim i napuklim u senovitoj sobi.
Džek Sojer vrišti.
"Probudio sam vas", kaže Fred Maršal, i Džek istog trenutka zna da je bio budan celu noć, i sedeo u kući gde više nema njegove žene i sina. Možda je gledao albume sa fotografijama, uz uključen televizor. Svestan da utrljava so u rane, ali nesposoban da prestane.
"Ne", kaže Džek, "u stvari sam..."
Zastaje. Telefon je pored kreveta, a pored telefona je beležnica. Na hartiji je nešto zapisano. Samo je Džek mogao to da uradi, jer je sam u kući - ele-jebe-mentarno, dragi moj Votsone - ali rukopis nije njegov. U jednom trenutku, dok je spavao, načinio je belešku rukopisom pokojne majke.
Kula. Zraci. Ako se Zraci prekinu, Džekili, ako se Zraci prekinu i Kula padne
Nema dalje. Ostaje samo siroti Fred Maršal, koji je otkrio koliko brzo stvari mogu da se pokvare čak i u najsunčanijem životu na Srednjem Zapadu. Džekova usta pokušala su da kažu nekoliko stvari dok mu je um zaokupljen ovim falsifikatom iz podsvesti, verovatno ne naročito pametnih stvari, ali Fredu to ne smeta; nastavlja da melje kao vodenica, bez zastajanja i naglašavanja koja ljudi obično primenjuju da naznače krajeve rečenica ili promene toka misli. Fred samo sipa, istovaruje, i Džek čak i u svojem odsutnom stanju spoznaje da se Fred Maršal iz ulice Robina Huda broj 16, one bombonice od kućice, približava pragu tolerancije. Ako se stvari uskoro ne promene nabolje, neće morati da posećuje svoju ženu na odelenju D Luteranske bolnice Francuskog okruga; biće cimeri.
Džek shvata da je ono o čemu Fred melje upravo njihova dogovorena poseta Džudi. Prestaje sa pokušajima da ga prekine i samo sluša, namršteno zureći u belešku koju je zapisao. Kula i Zraci. Kakvi zraci? Sunčevi zraci? Noseće grede? Podignite krovnu gredu visoko, o stolari?
"... znam da sam rekao da ću vas pokupiti u devet ali je doktor Spiglmen to je njen lekar tamo Spiglmen je rekao da je imala jako tešku noć sa puno vike i vrištanja i pokušaja da otrgne tapete i pojede ih i možda nekakvog napada pa su joj dali taj novi lek mislim da je rekao pamizen ili patizon nisam zapisao Spiglmen me je pozvao pre petnaest minuta pitam se da li ti ljudi ikada spavaju i rekao da bismo verovatno mogli da je vidimo oko četiri misli da će njeno stanje biti stabilnije oko četiri i da bismo tada mogli da je vidimo pa bih onda došao po vas oko tri ili ako imate...
"Tri će biti u redu", kaže Džek tiho.
"... neke druge planove razumeću ali bih voleo da dođem po vas ako nemate najviše zato što bi mi bilo lakše da ne idem sam..."
"Čekaću vas", kaže Džek. "Ići ćemo mojim pikapom."
"... mislio sam da će se javiti Taj ili možda onaj koji ga je oteo da traži otkup ali je zvao samo Spiglmen on leči moju ženu tamo u..."
"Frede, pronaći ću vašeg malog."
Džek je užasnut ovim neosnovanim pouzdanjem, samoubilačkom samouverenošću koju čuje u svojem glasu, ali ova služi bar jednoj svrsi: okončava Fredovu poplavu mrtvih reči. Na drugoj strani nastaje blagoslovena tišina.
Fred konačno progovara, drhtavim šapatom. "O, gospodine, kad bih samo mogao da verujem u to."
"Želim da pokušate", kaže Džek. "Možda usput pronađemo i razum vaše žene."
Možda su oboje na istom mestu, razmišlja, ali ovo ne izgovara.
Na drugom kraju linije vlažni zvuci. Fred je počeo da plače.
"Frede."
"Da?"
"Dolazite kod mene u tri."
"Da." Silovito šmrkanje; ojađen, gotovo pridavljen jecaj. Džek sluti koliko je kuća Freda Maršala u ovom trenutku prazna, i već je to delimično razumevanje dovoljno loše.
"Moja kuća u Norveškoj dolini. Prođete pored Rojeve Radnje, pređete potok Tamarak..."
"Znam gde je." U Fredov glas uvukla se laka nota nestrpljivosti. Džeku je veoma drago što je čuje.
"Dobro. Vidimo se."
"Možete 'se kladite." Džek čuje prisenak Fredove trgovačke srdačnosti, i to ga dira u srce.
"U koje vreme?"
"T-tri?" Onda, sa malo većim pouzdanjem: "Tri."
"Tako je. Ići ćemo mojim kamionetom. Na povratku možemo da večeramo u Gertinoj Kuhinji. Doviđenja, Frede."
"Doviđenja, gospodine. I hvala vam."
Džek spušta slušalicu. Još trenutak gleda u reprodukciju majčinog rukopisa i pita se kako bi se tako nešto zvalo u policijskom žargonu. Samofalsifikovanje? Frknuvši, gužva cedulju i počinje da se oblači. Popiće čašu soka, pa će malo na vazduh u šetnju. Da izduva ružne snove iz glave. A usput i zvuk zastrašujuće ravnog glasa Freda Maršala. Posle će da se istušira i da nazove Dejla Gilbertsona i pita da li je bilo novih vesti. A možda i neće. Ako stvarno namerava da se uplete u to, moraće da pregleda brdo dokumentacije... da ponovo razgovara sa roditeljima... da osmotri starački dom u blizini mesta gde je nestao Maršalov mali...
Glave pune ovakvih misli (prijatnih misli, u stvari, iako bi, kada bi mu to neko rekao, odlučno odbio da prizna), Džek se gotovo sapliće o kutiju koja leži na otiraču ispred ulaznih vrata. To je mesto gde Bak Evic, poštar, ostavlja pakete kad ima šta da ostavi, ali još nije prošlo ni pola sedam, i Bak bar još tri sata neće proći u svojem plavom kamiončiću.
Džek se saginje i oprezno podiže paket. Veličine je kutije za cipele, umotan u grubo isečenu smeđu hartiju i uvezan ne trakom već složenim omčama bele vrpce, vezane u poveliku dečju mašnicu. U gornjem uglu je devet ili deset poštanskih maraka, sa slikama različitih ptica. (Nema, međutim, crvendaća: Džek ovo zapaža sa razumljivim olakšanjem.) Sa markama nešto nije u redu, ali Džek isprva ne uspeva da prepozna šta. Zato što je usredsređen na adresu, koja nikako nije u redu. Nema broja poštanskog sandučeta, broja otpremnice i poštanskog broja. Nema, zapravo, ni imena. Adresa se sastoji od jedne jedine reči, nažvrljane krupnim štampanim slovima:
DŽ E K I
Gledajući ta nevešta slova, Džek zamišlja ruku koja drži 'šarpi' marker u pesnici kao nož, i jezik isplažen u uglu usta nekog ludaka. Srce mu ubrzano tuče. "Ne sviđa mi se ovo", cedi. "Nimalo mi se ne sviđa."
Za to, naravno, postoje valjani razlozi, kopicajski razlozi. To jeste kutija za cipele; oseća rub poklopca kroz smeđu hartiju, i zna da bezumnici stavljaju bombe u kutije od cipela. Bio bi lud da je otvori, ali mu se čini da ipak hoće. Ako odleti u vazduh, biće to dobar izgovor da eskivira Ribarev slučaj.
Džek diže paket da oslušne kuca li, potpuno svestan da su tiktakave bombe zastarele kao crtaći sa Beti Bup. Ne čuje ništa, ali sada zna šta nije u redu sa markama, koje uopšte nisu marke. Neko je pažljivo isekao prednju stranu restoranskih paketića sa šećerom i zalepio ih na zapakovanu kutiju za cipele. Džeku se otima sumoran smeh. Ovo mu je zaista poslao neki ludak. Neki ludak zatvoren u ustanovi, sa lakšim pristupom šećeru nego markama. Ali kako je stigao do njega? Ko ga je ostavio (sa neponištenim lažnim markama) dok je on sanjao svoje haotične snove? I ko ga, u ovom delu sveta, zna kao Džekija? Dani kada je bio Džeki odavno su prošli.
A ne, nisu, Putujući Džek, šapuće glas. Ni približno. Vreme je da obrišeš suze i sletiš iz visine, dečko. Počni tako što ćeš videti šta je u kutiji.
Odlučno prenebregavajući glas sopstvenog razuma, koji mu govori da se opasno glupo ponaša, Džek kida vrpcu i noktom palca seče razlivene krugove crvenog voska. Ko još koristi vosak? Odlaže hartiju za pakovanje u stranu. Tu će možda biti posla za forenzičare.
Kutija nije od cipela, nego od patika. Tačnije, od patika marke 'nju balans'. Broj pet. Dečji broj. Džekov puls na ovo utrostručuje ritam. Oseća kako mu po čelu izbijaju graške ledenog znoja. Istovremeno mu se stežu grlo i sfinkster. Ovo je takođe poznato. Ovako se kopicajac priprema da se suoči sa nečim groznim. A ovo će da bude nešto grozno. Džek ni malo ne sumnja u to, i siguran je da zna ko mu je poslao paket.
Ovo je poslednja prilika da se izvučem, razmišlja. Posle ovoga, diže se sidro i ovaj brod plovi... ko zna kuda.
Ali shvata da je i to laž. Dejl će do podneva želeti da ga vidi u policijskoj stanici u ulici Samner. Fred Maršal stiže kod njega u tri, i idu u posetu Ludoj Domaćici iz ulice Robina Huda. Trenutak za povlačenje već je došao i prošao. Džek i dalje nije siguran kako se to dogodilo, ali se čini da je ponovo upregnut. Ako Henri Lejden bude toliko drzak da mu čestita na tome, Džeku se sve čini da će mu išutirati slepu guzicu.
Glas iz sna šapuće ispod podnih dasaka Džekove svesti kao dah kužnog vazduha - rasuću ti creva od Rasina do La Rivijera - ali ga ovo manje brine nego ludilo o kome svedoče marke od paketića sa šećerom i nažvrljana slova njegovog starog nadimka. Nije mu prvi put da ima posla sa ludacima. Pretnje da ne pominjemo.
Seda na stepenica i spušta kutiju u krilo. Ispred njega, u severnom polju, i dalje vladaju sivilo i tišina. Bani Bočer, Tom Tomov sin, dolazio je pre nedelju dana da još jednom pokosi, i sada iznad strnjike visoke do nožnih članaka lebde fini pramenovi magle. A nad svim tim, nebo tek počinje da se osvetljava. Tihu bezbojnost njegovog prostranstva još ne narušava ni jedan oblačak. Negde se čuje zov ptice. Džek duboko udiše i misli, Ako ću ovde da umrem, mogao sam da prođem i gore. Mnogo gore.
Onda, veoma pažljivo, skida poklopac sa kutije i odlaže ga u stranu. Nema eksplozije. Čini se, međutim, da je neko napunio kutiju sa noći. Tada shvata da je do vrha puna crnog vraninog perja, i ježi mu se koža na nadlakticama.
Poseže za perjem, ali mu se ruka zaustavlja. Jednako bi poželeo da dodirne poluraspadnut leš žrtve kuge, ali vidi da ispod perja ima još nečega. Da uzme rukavice? U ormanu u predsoblju ima rukavica...
"Jebeš rukavice", kaže, i istresa sadržaj kutije na smeđu hartiju koja leži pored njega na tremu. Nastaje poplava perja, koje se kovitla iako je jutarnji vazduh savršeno miran. Onda na Džekov trem pljeska predmet koji je do maločas bio obložen perjem. Trenutak kasnije širi se i miris, zadah nalik na pokvarenu salamu.
Neko je na adresu Sojera sa puta kroz Norvešku dolinu poslao okrvavljenu dečju patiku. Nešto se svojski pomučilo da je sažvaće, a još više da sažvaće ono što je u njoj. Džek vidi belu pamučnu postavu - to će biti čarapa. Unutar čarape su krpice kože. Ovo je dečja 'nju balans' patika, sa detinjim stopalom, koju je jako izgrizla neka životinja.
On ju je poslao, razmišlja Džek. Ribar.
Da ga izaziva. Da mu poruči Ako hoćeš da skočiš, izvoli. Voda je topla, Džekili, voda je bogovska.
Džek ustaje. Srce mu žestoko tuče, suviše učestalo da bi otkucaji mogli da se izbroje. Graške znoja na njegovom čelu narasle su i razdvojile se i teku mu niz lice kao suze, usne i šake i stopala su mu utrnuli... pa ipak govori sebi da je miran. Da je video i gore stvari, mnogo gore, nasukane na stubove mostova i u prolazima ispod autoputeva u L.A. A nije ni prvi odsečeni deo tela koji je video. Jednom su, devedeset sedme, on i njegov partner Kirbi Tezijer našli raspareni testis na kazančetu šolje u toaletu gradske biblioteke u Kalver Sitiju, nalik na meko kuvano jaje koje ko zna otkada stoji. Zato i podseća sebe da je zapravo miran.
Ustaje i silazi niz stepenice trema. Prolazi pored haube svojeg 'dodža rama' boje burgundca sa prvoklasnim stereo sistemom u kabini; prolazi pored hotela za ptice koji su on i Dejl postavili na obodu severnog polja, mesec ili dva pošto se Džek uselio u ovu, najsavršeniju kuću na svetu. Ponavlja sebi da je miran. Da je to samo dokazni materijal, i ništa više. Još jedna petlja na omči za vešanje koju će Ribar jednom navući sebi na vrat. Govori sebi da ne misli o tome kao delu tela nekog deteta, delu tela devojčice koja se zvala Irma, već kao o dokazu A. Oseća kako mu rosa kvasi članke bez čarapa i krajeve nogavica pantalona, zna da će iole duža šetnja kroz pokošenu travu da upropasti pet stotina dolara plaćene Gučijeve mokasine. Pa šta ako ih i upropasti? Toliko je bogat da je to već vulgarno; može sebi da priušti da ima cipela kao Imelda Markos, ako hoće. Najvažnije je da je smiren. Neko mu je doneo kutiju od cipela u kojoj je ljudsko stopalo, ostavio je usred noći na njegovom tremu, ali on je miran. To je samo dokazni materijal. A on? On je kopicajac. Dokazi su njegov hleb i voda. Samo da se malo nadiše vazduha, da izbaci iz nosa onaj miris pokavrene salame koji se podigao iz kutije...
Džeku se otima pridavljen zvuk gađenja, i počinje malo brže da hoda. U glavi mu narasta osećaj klimaksa koji se približava (u mojoj smirenoj glavi, naglašava sebi). Nešto se priprema da pukne... ili da se promeni... ili da se promeni unazad.
Ta poslednja misao je naročito uznemirujuća, i Džek počinje da trči preko polja, više dižući kolena i razmahujući rukama. Njegov prolazak ostavlja tamnu prugu na travi, dijagonalu koja započinje kod prilazne staze a mogla bi da se završi bilo gde. U Kanadi, možda. Ili na Severnom polu. Beli noćni leptiri, probuđeni iz rosom otežanog jutarnjeg dremeža, lepršaju u čipkastim ustrojstvima i ponovo padaju u posečenu travu.
Trči još brže, dalje od ižvakane i krvave patike na trenu njegove savršene kuće, dalje od svojeg ličnog užasa. Ali taj osećaj pristižućeg klimaksa ne zaostaje za njim. U umu počinju da mu izranjaju lica, svako sa sopstvenim isečkom zvučnog zapisa. Lica i glasovi koja je više od dvadeset godina potiskivao. Kad god ova lica izrone i glasovi zamrmljaju, sve do sada bi sebi ponavljao staru laž, o tome kako je nekad postojao preplašeni dečak koji se zarazio majčinim neurotičnim strahom kao kijavicom i izmislio priču, veličanstvenu fantaziju sa plemenitim Džekom Sojerom, spasiteljem svoje majke, kao glavnim junakom. Ništa od toga nije bilo stvarno, i do njegove šesnaeste godine već je bilo zaboravljeno. Do tada je već bio miran. Baš kao što je sada, dok juri kao ludak preko polja, ostavljajući tamni trag i oblake zatečenih noćnih leptira iza sebe, ali sve to čini mirno.
Usko lice i stisnute oči ispod naherene bele papirne kape: Ako možeš da mi dokotrljaš burence kad zatreba, dobio si posao. Smoki Apdajk, iz Outlija u državi Njujork, gde popiju pivo pa pojedu čašu. Outli, gde je nešto vrebalo u tunelu izvan varoši i gde ga je Smoki držao zatočenog. Sve dok...
Pohlepne oči, veštački osmeh, zaslepljujuće belo odelo: Nas dvojica se odnekud znamo, Džek... ali odakle? Reci mi. Priznaj. Sanlajt Gardener, propovednik iz Indijane koji se zvao i Ozmond. Ozmond u nekom drugom svetu.
Široko, kosmato lice i preplašene oči dečaka koji uopšte nije bio dečak: Ovo je rđavo mesto, Džeki, Vuk zna da jeste. I bilo je, jako, jako rđavo mesto. Strpali su ga u kutiju, starog dobrog Vuka strpali su u kutiju, i na kraju su ga i ubili. Vuk je umro od bolesti koja se zove Amerika.
"Vuče!" stenje čovek koji trči kroz polje. "Oh Bože, Vuče, toliko mi je žao!"
Lica i glasovi, sva ta lica i glasovi što izranjaju pred njegovim očima, odzvanjaju mu u ušima, zahtevaju da budu viđeni i saslušani, ispunjavaju ga tim osećajem klimaksa, a sve brane samo što nisu odnete kao na plimnom talasu.
U njemu besni mučnina, i potresa svet. Ponovo ispušta onaj zagrcnut zvuk, i grlo mu se ovaj put puni ukusom koga pamti: ukusom jeftinog, oporog vina. I odjednom je ponovo u Nju Hemširu, u zabavnom parku Arkadija. On i Spidi stoje pored ringišpila, sa svim onim konjićima zaleđenim u pokretu ("Jesi l' znao da svaki konjić na ringišpilu ima svoje ime, Džek?"), i Spidi mu pruža bocu vina i govori mu da je to magični sok, da je dosta da gucne i već je preko, preko u..."
"Ne!" ječi Džek, svestan da je već kasno. "Ne želim da idem preko!"
Svet se zaljulja na drugu stranu i on pada na travu, na ruke i kolena, čvrsto zatvorenih očiju. Nema potrebe da ih otvara; bogatiji, dublji mirisi koji mu odjednom ispunjavaju nozdrve kazuju mu sve što treba da zna. To, i osećaj povratka kući posle tolikih godina mraka u kojima su svaki budni pokret i odluka na neki način bili posvećeni tome da spreče (ili bar odlože) dolazak ovog trenutka.
Evo Džeka Sojera, dame i gospodo, na kolenima u ogromnom polju sočne trave pod jutarnjim nebom čiju čistoću ne narušava ni jedna jedina čestica zagađenja. Džek jeca. Zna šta se dogodilo, i plače. Srce mu se kida od straha i radosti.
Evo Džeka Sojera, dvadeset godina kasnije, sada odraslog čoveka, konačno ponovo na Teritorijama.
I upravo je glas njegovog starog prijatelja Ričarda - koga tu i tamo zovu i Racionalni Ričard - to što ga spašava. Ričard kakav je sada, na čelu sopstvene advokatske kuće (Slout i saradnici), a ne onaj Ričard kojega je Džek možda i ponajbolje poznavao, u vreme dugih raspusta na Sibruk Ajlendu, u Južnoj Karolini. Ričard od Sibruk Ajlenda bio je maštovit, jezičav, hitronog, kuštrave kose i tanušan kao jutarnja senka. Današnji Ričard, Ričard od Privrednog Prava je tanak oko glave, okrugao oko struka, sklon sedenju i 'bušmil' pivu. Takođe se postarao da spljeska sopstvenu maštu, u vreme Sibruk Ajlenda tako briljantno razigranu, kao dosadnu muvu. Džeku je povremeno padalo na pamet da se život Ričarda Slouta sastojao od odricanja, ali je jedna stvar bila i dodata (verovatno na studijama prava): pompezni, ovčjem blejanju sličan zvuk premišljanja, naročito izluđujući na telefonu, koji je sada Ričardov zaštitni znak. Ovaj zvuk započinje zatvorenih usta, a onda izbija kada Ričard široko razvuče usta u grimasu koja čini da liči na apsurdnu kombinaciju dečaka iz bečkog horda i lorda Ho-Hoa.
I dok sada kleči, žmureći, usred zelene livade koja je do maločas bila njegovo severno polje, udišući nove, bogatije mirise koji se tako dobro seća i za kojima je toliko čeznuo iako nije bio svestan toga, Džek čuje Ričarda Slouta kako počinje da mu govori u glavi. Kakvo su olakšanje te reči! Zna da je to njegov um koji oponaša Ričardov glas, ali je uprkos tome pravi blagoslov. Da je Ričard tu, Džek veruje da bi zagrlio starog druga i rekao: Dabogda mi zauvek popovao, Riči-dečko, blejao ili ne.
Racionalni Ričard govori: Nadam se da si svestan da sanjaš, Džek... be-heeee... bez sumnje se radi o stresu zbog otvaranja tog paketa... be-heeee... koji te je naterao da se onesvestiš, a to je opet izazvalo... be-HEEEE!... san koji sada sanjaš.
I dalje klečeći, zatvorenih očiju i sa kosom na licu, Džek kaže: "Drugim rečima, radi se o onome što smo zvali..."
Tačno! Ono što smo zvali... be-heeee... 'sibruška posla'. Ali Sibruk Ajlend je davna prošlost, Džek, i zato ti savetujem da otvoriš oči, digneš se na noge i podsetiš se, u slučaju da vidiš bilo šta nenormalno... b'hee!... da to zapravo ne postoji.
"Zapravo ne postoji", mrmlja Džek. Ustaje i otvara oči.
Zna, već na prvi pogled, da to zaista postoji, ali zadržava Ričardov važni 'možda izgledam kao da mi je trideset pet, al' mi je u stvari šezdeset' glas u glavi, zaklanjajući se njim. Na taj način uspeva da sačuva osetljivu ravnotežu umesto da se zaista obeznani ili - moguće je - potpuno odlepi.
Iznad njega, nebo je beskrajno bistre tamnoplave boje. Oko njega, poljska trava i popino prase visoki su do rebara umesto do članaka; u ovom delu Božje tvorevine nije bilo Banija Bočera da ih pokosi. Nema, zapravo, ni kuće tamo odakle je došao; tamo je samo živopisni stari ambar sa vetrenjačom.
Gde su letači? razmišlja Džek, gledajući u nebo, pa žustro odmahuje glavom. Nema letećih ljudi, nema dvoglavih papagaja, nema vukodlaka. Sve su to sibruška posla, neuroza koju je pokupio od majke i njom privremeno zarazio čak i Ričarda. A sve to nije bilo ništa drugo nego... be-heee... besmislica.
Prihvata ovo, iako istovremeno zna da bi istinska besmislica bila ne verovati u ono što ga okružuje. Miris trave, sada tako silovit i sladak, pomešan sa cvetnijim mirisom deteline i težim, basso profundo mirisom crnice. Beskonačno glasanje cvrčaka, koji žive svoje nemisleće cvrčave živote u travi. Uzlepršani beli poljski leptiri. Glatki obraz neba, bez ijednog telefonskog kabla ili dalekovoda ili traga mlaznjaka.
Ono što na Džeka ostavlja najupečatljiviji utisak, međutim, jeste savršenstvo polja oko njega. Na mestu gde je pao na kolena ostalo je kružno udubljenje ugažene rosne trave. Ali nema traga koji vodi do kruga, belega prolaska kroz vlažnu i meku travu. Kao da je pao sa neba. To je nemoguće, naravno, opet sibruška posla, ali...
"I jesam pao sa neba, u stvari", kaže Džek, zadivljujuće mirnim glasom. "Stigao sam ovamo iz Viskonsina. Prebacio sam se."
Ričardov glas na ovo žučno protestuje, eksplodira u niz hmfova i be-heeetanja, ali Džek jedva da to i primećuje. To je samo stari dobri Racionalni Ričard, koji radi ono što Racionalni Ričard obično radi, u njegovoj glavi. Ričard je jednom već prošao kroz sve ovo i ostao više ili manje čitav u glavi... ali je tada imao dvanaest godina. Te su jeseni obojica imali dvanaest godina, a sa dvanaest godina telo i um su ti elastičniji.
Džek se u međuvremenu polako okretao oko sebe, i video samo prostrana polja (magla nad njima se u rastućoj toploti dana već pretvara u bledu koprenu) i plavosive šume iza njih. Sada se, međutim, ukazalo još nešto. Prema jugoistoku nazire se zemljani put. Iza njega, na obzorju ili malo dalje, savršeno letnje nebo malčice je uprljano dimom.
To nisu odžaci, razmišlja Džek, u julu se ne loži, već možda manje manufakture. I...
Čuje zvižduk - tačnije tri otegnuta zvižduka, prigušena daljinom. Čini mu se da mu srce postaje preveliko za grudi, a uglovi usana izvijaju se u osmeh koji ne može da spreči.
"Vidi Boga ti, tamo je Misisipi", kaže, i leptiri oko njega kao da igraju u odobravanju, vezu jutarnju čipku u vazduhu. "To je Misisipi, ili kako ga ovde već zovu. A zvižduk, prijatelji i komšije..."
Kroz letnji dan u nastanku do njega stižu još dva zvižduka. Istina je, daljina ih prigušuje, ali bi, da su bliže, bili gromoviti. Džek zna da je tako.
"To je parobrod. I to poveliki. Možda čak sa točkovima."
Džek polazi prema putu, govoreći sebi da je ovo samo san, ne verujući ni u šta u njemu ali ga koristeći kao što akrobata koristi svoju motku za ravnotežu. Pošto je prešao stotinak jardi, okreće se i gleda za sobom. Kroz popino prase pruža se tamna pruga, koja započinje na mestu gde je doskočio i seče pravo do mesta gde je sada. To je trag njegovog prolaska. Jedini trag. Levo od njega, u daljini (sada, u stvari, gotovo odmah iza njega) dižu se ambar i vetrenjača. Ono su moja kuća i garaža, razmišlja Džek. Ili to bar jesu u svetu ševroleta, ratova na Srednjem Istoku i kontakt-emisije Opre Vinfri.
Ide dalje, i gotovo stiže do puta kada mu postaje jasno da ono na jugoistoku nije samo dim. Oseća se i nešto kao podrhtavanje. Pulsira mu u glavi kao početak migrenske glavobolje. I neobično je neujednačeno. Ako se okrene licem prema jugu, to neprijatno pulsiranje slabi. Okrene li se na istok, nema ga. Prema severu gotovo da ga nema. A onda se, kako nastavlja da se okreće, ponovo pojačava do punog intenziteta. Sada kada ga je svestan još je dosadnije, kao što zujanje muve ili kuckanje radijatora u hotelskoj sobi počnu da smetaju kada počnete da ih primećujete.
Džek pravi još jedan usporeni okret. Prema jugu, vibracija slabi. Prema istoku nestaje. Prema severu, ponovo počinje da se oseća. Prema zapadu, jača. Prema jugozapadu, ulovljena je kao stanica na radiju. Bam, bam, bam. Crno i opako pulsiranje slično glavobolji, i miris dima...
"Ne, ne, nije dim", kaže Džek. Stoji u letnjoj travi koja mu dopire gotovo do grudi, natopljenih pantalona, sa belim leptirima koji mu lepršaju oko glave kao kolebljivi oreol, široko otvorenih očiju, još jednom bledih obraza. U ovom trenutku izgleda kao da mu je ponovo dvanaest godina. Sablasno je kako se glatko vratio u svoje mlađe (i verovatno bolje) ja. "Ne miriše na dim, nego na..."
Odjednom ponovo ispušta onaj zagrcnuti zvuk. Zato što mu miriše - ne u nozdrvama, već u središtu glave - na pokvarenu salamu. To je miris poluraspadnutog, odsečenog stopala Irme Freno. "Osećam njega", šapuće Džek, svestan da ne misli na miris. Za to pulsiranje može da zaključi bilo šta... uključujući i to, odjednom shvata, da je prestalo. "Osećam Ribara... Ili njega, ili... ne znam."
Ponovo počinje da hoda, i stotinak jardi dalje još jednom zastaje. Pulsiranje u glavi je zaista prestalo. Izgubilo se kao što se radio-stanice izgube kada dan otopli i vazduh postane gušći. Oseća olakšanje.
Džek je gotovo stigao do zemljanog puta, koji bez sumnje vodi do ovdašnje verzije Ardena, a u drugom pravcu do verzija Sentralije i Frenč Lendinga, kada čuje zvuk nepravilnog bubnjanja. Ne samo što ga čuje, već ga i oseća, penje mu se uz noge kako ritam Džina Krupe.
Okreće se levo, i uzvikuje od iznenađenja i razdraganosti. Tri ogromna smeđa stvorenja sa dugačkim kloparavim ušima prolaze u skokovima pored mesta na kome stoji, dižući se iznad trave, uranjajući u nju i ponovo se dižući. Liče na zečeve ukrštene sa kengurima. Njihove okrugle crne oči pilje u komičnom užasu. Preskaču put, dižući ravnim stopalima (prekrivenim belim krznom) prašinu.
"Isuse!" kaže Džek, smejući se i jecajući istovremeno. Pljeska se dlanom po čelu. "Šta je to bilo, Riči-dečko? Šta imaš da kažeš na to?"
Riči, naravno, ima. Saopštava Džeku da je Džek upravo imao posebno živopisnu... be-heee!... halucinaciju.
"Pa naravno", kaže Džek. "Džinovske zeke. Odvedi me do najbližeg sastanka udruženja alkoholičara na lečenju." Zakoračivši na put, ponovo gleda prema jugozapadnom obzorju. U maglu dima koja se tamo vidi. Selo. Da li njegovi žitelji strahuju kada se večernje senke produže? Plaše li se dolaska noći? Stvorenja koje im odnosi decu? Treba li i njima kopicajac? Naravno da se plaše. Naravno da im...
Nešto leži na putu. Džek se saginje i podiže bezbol kapu Pivara, upadljivo nepripadajuću u ovom svetu džinovskih zečeva skakača, ali nepobitno stvarnu. Sudeći po podesivoj plastičnoj traci na potiljku, to je dečja bezbol kapa. Džek gleda unutra, znajući šta će da nađe, i to je stvarno tamo, pažljivo ispisano po obodu: TAJ MARŠAL. Kapa nije toliko vlažna kao Džekove pantalone, koje su natopljene rosom, ali nije ni suva. Džek pretpostavlja da leži tamo na ivici puta od juče. Bilo bi logično pretpostaviti da je otimač odvukao Taja ovim putem, ali Džek ne veruje u to. One vibracije od maločas verovatno su razlog za njegovu nevericu, za drugačiju sliku u glavi: vidi Ribara koji, pošto je strpao Taja na sigurno, ide ovim zemljanim putem. Ispod mišice nosi umotanu kutiju od cipela, ukrašenu lažnim markama. Tajeva bezbol kapa mu je na glavi, tačnije navrh glave zato što je mala za njega, ali i ne pokušava da podesi traku. Ne želi da Džek ni na trenutak pomisli da se radi o njegovoj kapi, zato što ga zapravo izaziva, čika ga da uđe u igru.
"Oteo je dečaka u našem svetu", mrmlja Džek. "Prebegao sa njim u ovaj svet. Sakrio ga negde na sigurno, kao pauk muvu. Živog? Mrtvog? Živog, mislim. Mada ne znam zašto. Možda zato što želim da verujem u to. Mani to. Zatim je otišao do mesta gde je sakrio Irmu. Uzeo njeno stopalo i doneo ga meni. Doneo ga kroz ovaj svet, pa prešao u moj svet da ga ostavi na tremu. I usput izgubio kapu, možda? Spala mu sa glave?"
Džek ne misli tako. Džek veruje da je taj zajebant, ta baraba, taj smrad što skače iz sveta u svet namerno ostavio kapu. Znao je da će Džek, ako bude prošao ovim putem, da je nađe.
Držeći kapu na grudima kao navijač na Miler Parku koji ukazuje poštovanje zastavi tokom puštanja nacionalne himne, Džek zatvara oči i usredsređuje se. Lakše je nego što je očekivao, ali pretpostavlja da je to zato što se neke stvari nikada ne zaboravljaju - kako se ljušti pomorandža, kako se vozi bicikl, kako se preskače između svetova.
Dečku kao ti jeftino vino ionako nije potrebno, čuje reči svojeg starog drugara Spidija Parkera, čiji glas krije žicu smeha dok to govori. U isto vreme, ponovo ga prožima onaj osećaj vrtoglavice. Trenutak kasnije čuje, opasno blizu, zvuk motora automobila koji se približava.
Povlači se unazad, i otvara oči. Vidi asfaltni put - to je put kroz Norvešku dolinu, ali...
Trubi sirena, i pored njega seva prašnjavi stari 'ford', bočni retrovizor sa suvozačeve strane promašuje Džekov nos za manje od tridesetak centimetara. Džekove obraze i čelo preplavljuje vreo vazduh, u kome se ponovo oseća oštar miris ugljovodonika, i čuje glas nekog klinca sa farme:
"... dupe sa puta, šupku..."
"Mrzim kad mi neki tamo diplomac kravljeg fakulteta kaže da sam šupak", kaže Džek, imitirajući što bolje može glas Racionalnog Ričarda, i iako dodaje jedno pompezno Be-heee! umesto tačke, srce mu tuče kao ludo. Čoveče, zamalo da se prebaci tačno ispred onog momka!
Daj, poštedi me,Džek, kaže Ričard. Sve je to bio san.
Džek, međutim, zna da nije tako. Iako unezvereno gleda oko sebe, u dubini njegove duše nema čuđenja, ne, brate, ni trunčice. Kao prvo, još ima kapu - Tajevu bezbol kapu Pivara. Kao drugo, most preko potoka Tamarak nalazi se odmah iza sledeće uzvisine. U drugom svetu, tamo gde oko tebe skaču džinovski zečevi, prepešačio je najviše milju. U ovome je prešao najmanje četiri.
Tako je bilo i nekada, razmišlja, kada je Džekiju bilo šest godina. Kada su svi živeli u Kaliforniji i niko nije živeo nigde drugo.
Ali to je pogrešno. Zbog nečega je pogrešno.
Džek stoji pored puta koji je pre nekoliko sekundi bio zemljani a sad je asfaltni, stoji gledajući u kapu za bezbol Taja Maršala u rukama i pokušava da shvati šta je to pogrešno i zašto je pogrešno, svestan da verovatno neće uspeti u tome. Bilo je to jako davno, a on ionako još od trinaeste godine radi na tome da pokopa svoje neosporno bizarno detinjstvo. Drugim rečima, više od polovine svojeg života. Čovek ne može toliko vremena da posveti zaboravljanju, da bi zatim pucnuo prstima i očekivao da odmah...
Džek puca prstima. Obraća se već toplijem letnjem jutru: "Šta se dogodilo kada je Džekiju bilo šest godina?" I odgovara na sopstveno pitanje: "Kada je Džekiju bilo šest godina, tata je svirao trubu."
Šta sad toznači?
"Ne tata", odjednom nastavlja. "Ne mojtata. Dekster Gordon. Melodija se zvala 'Tata je svirao trubu'. Ili možda album. LP." Stoji tamo, odmahujući glavom, a onda klimne. "Svira. Tata svira. 'Tata svira trubu'." I sve se odjednom vraća. Dekster Gordon svira na haj-faju. Džeki Sojer sedi iza kauča, igrajući se svojim modelom londonskog taksija, tako solidno teškim, što ga čini nekako uverljvijim od igračke. Njegov i Ričardov otac razgovaraju. Fil Sojer i Morgan Slout.
Zamisli kakav bi taj druškan bio ovde, rekao je ujka Morgan, i to je za Džeka Sojera bio prvi nagoveštaj postojanja Teritorija. Kada je Džekiju bilo šest godina, prvi put je čuo za mesto. A...
"Kada je Džekiju bilo dvanaest godina, prvi put je otišao tamo", kaže on.
Besmislica!trubi Morganov sin. Totalna... be-heee!... besmislica! Još ćeš mi reći da si zaista video ljude kako lete!
Ali pre nego što Džek uspeva da kaže, to ili nešto drugo, slici starog drugara, pristižu još jedna kola. Ova se zaustavljaju pored njega. Osoba koja sumnjičavo viri kroz prozor na vratima kola (Džek zna da je ovaj izraz uobičajen, i da sam po sebi ne znači ništa) je Elvina Morton, kućepaziteljica kod Henrija Lejdena.
"Koji očin radiš ovde, Džek?" pita ga.
On joj upućuje osmeh. "Loše sam spavao, gospođo Morton, pa sam izaš'o da malo prošetam ne bih li razbistrio glavu."
"Da l' uvek gacaš kroz travuljinu i rosu kad 'oćeš da razbistriš glavu?" pita ona, gledajući u njegove farmerke, koje su promočene do kolena i više. "Pomaže li to išta?"
"Izgleda da sam se malo bio zamislio", kaže on.
"I meni se čini", kaže ona. "Upadaj, odvešću te skoro do kuće. Sem ako ne bi još malo da bistriš glavu."
Džek ne može da se ne iskezi. Ovo joj je bilo dobro. U stvari, podsetila ga je na njegovu majku. (Kada bi je nestrpljivi sin pitao šta ima za večeru i kad će da bude, Lili Kavano je umela da odgovori: "Prženi prdeži sa lukom, a za dezert puding od vetra i sos od vazduha, dođi za pola krastavca."
"Čini mi se da mi glava danas neće biti bistrija od ovoga", kaže on, i obilazi haubu stare smeđe 'tojote' gospođe Morton. Na sedištu pored nje je smeđa papirna kesa iz koje viri neki zeleniš. Džek je pomera na sredinu i seda.
"Ne znam da l' onaj ko rano rani zaista dve sreće grabi", kaže ona, nastavivši da vozi, "al' znam da onaj ko porani kod Roja pokupi najbolji zeleniš. Osim toga, volim da stignem tamo pre džabalebaroša."
"Džabalebaroša, gospođo Morton?"
Ona mu upućuje svoj najsumnjičaviji pogled pa skreće oči u stranu, sa desnim uglom usana spuštenim kao da je okusila nešto kiselo.
"Oni' što vise za pultom za doručkovanje i samo blebeću o Ribaru. Ko bi mog'o da bude, šta bi mog'o da bude - Šveđanin, Poljak ili Irac - i, naravno, šta bi mu uradili kad bi ga u'vatili, što bi se davno dogodilo da za to nije zadužen onaj praznoglavac Dejl Gilbertson. Po njinim rečima. Lako je biti pametan kad ti se strina gnezdi na jednom od stolaca Roja Soderholma, u jednoj ruci ti šolja kafe a u drugoj pecaljka. Po mom mišljenju. Naravno, polovini nji' je u zadnjem džepu ček pomoći za nezaposlene, al' o tome ne govore. Moj otac je umeo da kaže: 'Pokaži mi čoveka kom je ispod časti da skuplja koševinu u julu, i pokazaću ti čoveka koji cele godine ne mrdne prstom."
Džek se zavalio u naslon sedišta, sa kolenima na kontrolnoj tabli, i posmatra kako se put odmotava ispred njih. Uskoro će biti kod kuće. Pantalone počinju da mu se suše, i oseća se neobično smireno. Elvina Morton ima tu dobru osobinu da sagovornik uopšte ne mora da vodi svoj deo razgovora, jer će ona rado da preuzme oba. Pada mu na pamet još jedan Lilizam. Kada bi opisivala neku izrazito pričljivu osobu (ujaka Morgana, na primer), umela je da kaže da je tome i tome jezik 'okačen po sredini a oba kraja laparaju."
Na licu mu je osmejak, i krije ga rukom od gospođe M. Kada bi ga pitala šta je toliko smešno, šta bi odgovorio? Da je upravo pomislio da joj je jezik okačen po sredini? Smešno je, međutim, i to što su misli i sećanja u toj količini navalile da naviru. Zar još juče nije pokušao da pozove majku, kao da se ne seća da je umrla? Za to mu se sada čini da se dogodilo u nekom drugom životu. Možda to jeste bio drugi život. Bog zna da nije isti čovek koji je jutros ustao iz postelje, umorno i sa osećanjem koje se najbolje može opisati kao prokleto. A sada se oseća živo, po prvi put otkako... pa, recimo, otkako ga je Dejl provozao ovim istim putem, i pokazao mu kućicu koja je nekada pripadala Dejlovom ocu.
Elvina Morton, u međuvremenu, melje dalje.
"Mada priznajem da i sama izmišljam svakojake izgovore d' odem iz kuće kad počne da izigrava Ma'nitog Mongoloida", kaže. Mahniti Mongoloid je ime koje gospođa Morton koristi za Henrijevog Viskonsinskog Pacova. Džek sa razumevanjem klima glavom, ne znajući da će za nekoliko sati i sam sresti druškana koga zovu Mahniti Mađar. Nestašluci života.
"Uvek je rano jutro kad mu dune u glavu da izigrava Ma'nitog Mongoloida, iako mu stalno govorim: 'Henri, ako već moraš da vrištiš i govoriš ogavštine i puštaš tu groznu muziku koju sviraju deca kojoj ne bi smeli da daju da priđu tubi, a kamoli električnoj gitari, zašto to moraš uvek da radiš ujutru kad znaš da će to da ti pokvari ceo dan?' I stvarno bude tako, četiri od pet puta kad izigrava Ma'nitog Mongoloida dobije glavobolju, pa posle celo popodne leži u spavaćoj sobi sa ledom na čelu i tog dana ne pipne ručak. Kad sledećeg dana pogledam vidim da mu nema večere - uvek je ostavljam na istom mestu u frižideru, osim kad mi kaže da će sam da sprema - al' često ni nju ne pipne, a i kad je nema mislim da je najčešće samo prospe u slivnik."
Džek na to mhmne. To je sve što je potrebno da uradi. Njene reči se prelivaju preko njega, a on razmišlja o tome kako će staviti patiku u kesu, pridržavajući je mašicama za ugalj, i kako će, kada je odnese u policijsku stanicu, početi prikupljanje dokaza. Razmišlja o tome kako treba da proveri da li u kutiji ima još nečega, i da pregleda hartiju za pakovanje. Takođe treba da proveri one paketiće šećera. Možda je ispod slika ptica odštampano ime restorana. Verovatnoća je mala, ali...
"A on kaže: 'Gospođo M., ne mogu drugačije. Nekad se naprosto probudim k'o Pacov. I mada kasnije ispaštam zbog toga, pravo je uživanje dok traje. Nemate pojma kakvo je to uživanje.' A ja pitam: 'Kakvog može da bude uživanja u muzici o deci koja 'oće d' ubiju sopstvene roditelje i jedu fetuse i imaju seks sa životinjama - o čemu je jedna od ti' pesama stvarno bila, Džek, čula sam jasno k'o dan - i sličnom?' pitam ja njega, a on kaže - opsaa, evo stigosmo."
U međuvremenu su zaista stigli do prilaznog puta Henrijeve kuće. Četvrt milje dalje vidi se krov Džekove kuće. Njegov 'ram' pikap veselo svetluca ispred kuće. Ne vidi trem, niti užas koji leži na njegovom daščanom podu, čekajući da ga neko počisti. Da ga neko počisti u ime Boga.
"Mogla bi' da te odvezem sve do kuće", kaže ona. "Zašto ne bi' baš tako uradila?"
Pomislivši na patiku, i miris pokvarene salame oko nje, Džek se osmehuje, odmahuje glavom i hitro otvara vrata. "Mislim da ću ipak još malo da razmišljam", kaže on.
Ona ga posmatra sa onim izrazom nezadovoljne podozrivosti za koju Džek pretpostavlja da je u stvari ljubav. Svesna je da je Džek ulepšao Henrijev život, i Džek pretpostavlja da je za nju to dovoljno da ga voli. Bar mu prija da veruje da je tako. Pada mu na pamet da nijednom nije pitala za bezbol kapu, a i zašto bi? U ovom delu sveta, svaki muškarac ima barem četiri takve.
Polazi pešice ivicom puta, sa kosom koja poskakuje (dani otmenog friziranja kod 'Chez-Chez'-a na Rodeo Drajvu odavno su ostali za njim - ovo je oblast Kuli, i kada se uopšte seti da ode, šiša se kod starog Herba Ropera u ulici Čejs, pored Amveta), korakom lakim i gipkim kao u dečaka. Gospođa Morton se naginje kroz prozor i doziva ga. "Presvuci te farmerke, Džek! Čim uđeš u kuću! Ne čekaj da se osuše na tebi! Tako se zaradi artritis!"
On diže ruku, ne osvrćući se, i dovikuje: "Važi!"
Pet minuta kasnije, ponovo je na prilaznom putu do svoje kuće. Uspeo je, makar i privremeno, da sagori strah i depresiju u sebi. A sa njima, na njegovo olakšanje, i malopređašnji zanos. Kopicajcu koji vodi istragu najmanje od svega treba da to radi u ekstatičnom stanju.
Ugledavši kutiju na tremu - i papir za pakovanje, a da ne zaboravimo ni simpatičnu dečju patikicu - Džek se u mislima okreće gospođi Morton koja navodi reči velikog mudraca Henrija Lejdena.
Ne mogu drugačije. Nekad se naprosto probudim k'o Pacov. I mada kasnije ispaštam zbog toga, dok traje pravo je uživanje. Nemate pojma kakvo uživanje.
Pravo uživanje. Džek se kao detektiv s vremena na vreme osećao isto, ponekad kada je vršio istragu na mestu zločina, ali najviše kada je ispitivao svedoka koji zna više nego što govori... a to je nešto što Džek Sojer uvek zna, nešto što jednostavno nanjuši. Pretpostavlja da stolar oseća takvu radost kada im posao naročito dobro ide od ruke, vajari kada dobro urade nos ili bradu, arhitekte kada im se linije same od sebe uklapaju na nacrtima. Problem je u tome što neko u Frenč Lendingu (ili u nekoj od okolnih varoši, ali Džek tipuje na Frenč Lending) uživa na takav način kada ubija decu i jede delove njihovih tela.
Neko se u Frenč Lendingu sve češće budi kao Ribar.
Džek ulazi u kuću na zadnja vrata. Zastaje u kuhinji da pokupi kutiju kesa za otpatke, par uložaka za korpu za otpatke, đubrovnik i metlu. Otvara pregradu za led u frižideru i istovaruje otprilike polovinu kockica u jedan od plastičnih uložaka - što se tiče Džeka Sojera, stopalo sirote Irme Freno dostiglo je poslednju fazu raspadanja.
Upada u radnu sobu, odakle uzima beležnicu, crni marker i hemijsku olovku. Iz dnevne sobe uzima kraće od dvoje mašica za ugalj. U trenutku kada ponovo stupa na trem već je odložio svoj tajni identitet u stranu.
Ja sam KOPICAJAC, razmišlja, osmehujući se. Branilac američkog načina života, zaštitnik nemoćnih i osvetnik mrtvih.
I dok tako gleda u patiku na tremu, okruženu onim tužnim oblačkom smrada, njegov osmeh bledi. Oseća nešto od onog strahotnog tajanstva koje smo i mi osetili kada smo prvi put videli Irmu u ruševinama napuštenog restorana. Spreman je da učini sve da ukaže dostojnu počast ovom jadnom ostatku, istu kakvu smo mi ukazali detetu. Razmišlja o autopsijama kojima je prisustvovao, o tužnoj svečanosti koja se krije iza viceva i okrutnosti kasapnice.
"Jesi li to ti, Irma?" tiho pita. "Ako jesi, pomozi mi. Pričaj sa mnom. Ovo je vreme kada mrtvi treba da pomognu živima." Ne razmišljajući šta radi, Džek ljubi vrhove prstiju i šalje poljubac patici na tremu. Razmišlja: Želim da ubijem čoveka - ili stvar koja je ovo učinila. Da ga obesim živog, dok vrišti i puni gaće. Da ga pošaljem na onaj svet u sopstvenoj nečisti.
Ali ovakve misli nisu časne, i zato ih odbacuje.
Prva kesa je za patiku sa ostacima stopala. Ubaci je mašicama. Zatvori kesu. Markerom upiši datum na kesi. Na listu iz beležnice opiši prirodu dokaznog materijala. Stavi kesu u uložak sa ledom.
Druga je za kapu. Ovde nisu potrebne mašice, pošto je već dodirivao predmet. Stavlja kapu u kesu. Zatvara kesu. Zapisuje datum, i prirodu dokaza.
Treća kesa je za smeđu hartiju za pakovanje. Nekoliko trenutaka je drži podignutu mašicama, razgledajući lažne poštanske marke. Ispod svake slike piše PROIZVEO DOMINO, i to je sve. Nema imena restorana, niti ičeg sličnog. Odlaže je u kesu. Zatvara kesu. Zapisuje datum. Zapisuje prirodu dokaza.
Mete perje, i trpa ga u četvrtu kesu. U kutiji je ostalo još perja. Mašicama podiže kutiju, prebacuje perje iz nje na đubrovnik, a onda mu srce silovito poskakuje u grudima, gruva mu po levoj strani grudnog koša kao pesnica. Na dnu kutije nešto piše. Isti 'šarpi' marker upotrebljen je da se ispišu ona naherena slova. Ko god je ovo pisao, znao je kome piše. Ne spoljašnjem Džeku Sojeru, jer bi ga on - Ribar - u tom slučaju zvao Holivud.
Ova poruka namenjena je onom unutrašnjem čoveku, i detetu koje je bio dok Džek 'Holivud' Sojer nije postojao ni kao pomisao.
Pogledaj u Klopi kod Eda, kopicajac. Tvoj zlikovac,
RIBAR.
"Tvoj zlikovac", kaže Džek. "Baš tako." Podiže mašicama kutiju i odlaže je u drugi uložak, pošto nema dovoljno veliku kesu za nju. Onda prikuplja sve dokaze na urednu gomilu. Ove stvari uvek izgledaju isto, istovremeno jezivo i prozaično, kao fotografije što izlaze u dokumentarnim časopisima o kriminalu.
Ulazi u kuću i ukucava Henrijev broj telefona. Pomalo se pribojava da će dobiti gospođu Morton, ali se, Bogu hvala, ipak javlja Henri. Čini se da je njegov najnoviji napad pacovštine prošao, mada su tragovi još prisutni; Džek u pozadini čuje prigušenu tutnjavu i zavijanje 'električnih gitara'.
Henri potvrđuje da zna za 'Klopu kod Eda', i pita zašto bi, za ime Božje, Džeka moglo da zanima takvo mesto? "Tamo je sada samo ruševina; Ed Gilbertson je odavno umro, i u Frenč Lendingu ima sveta koji smatra da je to bio blagoslov, Džek. To mesto je bilo prava trovačnica. Idealno da pokvariš stomak. Očekivalo se da ga zdravstvena inspekcija zatvori, ali je Ed imao veze. Dejla Gilbertsona, na primer."
"Njih dvojica su u rodu?" pita Džek, i na Henrijev odgovor "Jebi ga, bili su", nešto što njegov prijatelj u normalnim okolnostima nikada ne bi rekao, shvata, iako je Henri ovaj put pošteđen migrene, Pacov i dalje vršlja u njegovoj glavi. Džek je povremeno imao priliku da čuje slične rečenice Džordža Redbana, neočekivane masne pokliče iz Henrijevog vitkog grla, a tu su i izrazi sa kojima se Henri često oprašta, dobacujući pa-pa i doviđenjce preko ramena, ali to Šik Šeik Šejk izranja da uzme vazduh.
"Gde se tačno nalazi?" pita Džek.
"Teško je reći", odgovara Henri. Sada već zvuči pomalo nestrpljivo. "Blizu onog mesta gde se prodaje poljoprivredna oprema... kod Golca? Koliko se sećam, prilazna staza je bila toliko dugačka da se slobodno mogla nazvati prilaznim putem. A ako je ikada postojao znak, odavno ga više nema. U vreme kada je Ed Gilbertson prodao svoju poslednju mikrobima zaraženu kobasicu sa čilijem ti si verovatno bio u prvom osnovne. O čemu se radi?"
Džek zna da je to o čemu misli po normalnim policijskim standardima apsurdno - civili se ne pozivaju na mesto zločina, naročito ne na mesto ubistva - ali ovo nije normalna istraga. Kako bi mogla da bude, kada je, recimo, jedan od dokaznih predmeta doneo iz drugog sveta? Izvesno je da bi uspeo da pronađe ruševinu Edovog lokala; neko kod Golca će mu sigurno pokazati gde je. Ali...
"Ribar mi je upravo poslao jednu patiku Irme Freno", kaže Džek. "Sa Irminim stopalom."
Henrijeva prva reakcija je dubok, oštar udisaj.
"Henri, jesi li dobro?"
"Da." Henrijev glas je potrešen, ali ne podrhtava. "Strašno, i zbog male i zbog njene majke." Zastaje. "I strašno za tebe. I za Dejla." Ponovo tišina. "Za ovaj grad."
"Jeste."
"Džek, hoćeš da te odvedem tamo?"
Džek zna da Henri to može. Prosto kao pasulj. Levom rukom. Uostalom, budimo pošteni - zašto je uopšte prvo pozvao Henrija?
"Hoću", kaže.
"Jesi li zvao policiju?"
"Ne."
Pitaće me zašto nisam, a šta ću ja da kažem? Da ne želim da se Bobi Dilak, Tom Lund i ostali vrzmaju ovuda, mešajući svoje mirise sa mirisom počinitelja, pre nego što sam malo pronjuškam? Da nemam poverenja ni jednog od majčinih sinova, uključujući i samog Dejla, da neće nešto da zaseru?
Ali Henri ne pita zašto. "Stajaću na kraju prilazne staze", kaže. "Samo mi reci kada."
Džek proračunava preostale zadatke u vezi sa dokazima, zadatke koje će se završiti trpanjem svega u sanduk sa bravom na podu njegovog pikapa. Podseća se da ponese mobilni telefon, koji obično samo stoji na punjaču u njegovoj radnoj sobi. Biće potreban da pozove sve nadležne kada sam bude video Irmine ostatke na licu mesta i obavi onaj prvi, vitalni obilazak. Tada Dejl i njegovi momci mogu da dođu. Neka povedu i srednjoškolski paradni orkestar ako hoće. Gleda na sat, i vidi da je skoro osam. Kad pre? Seća se da su na onom drugom mestu razdaljine kraće, ali zar i vreme ne prolazi brže? Ili mu je jednostavno promaklo?
"Biću tamo u osam i petnaest", kaže Džek. "A kada stignemo do 'Edove klope', ima da sediš u mom kamionetu kao svaki dobar dečak dok ti ne kažem da možeš da izađeš."
"Razumem, mon capitaine."
"Doviđenjce." Džek prekida vezu i vraća se na trem.
Stvari neće ispasti kao što se Džek nada. Neće imati priliku za taj neometani prvi pogled i njuškanje. U stvari, situacija u Frenč Lendingu, koja je već problematična, do popodneva će se naći na samom rubu haosa. Iako su na delu brojni činioci, glavni uzrok poslednjeg potresa biće Mahniti Mađar.
U ovom nadimku postoji doza starog dobrog palanačkog šeretluka, kao kad žgoljavog bankovnog činovnika zovu Veliki Džo, a poluslepog knjižara Snajper. Arnold Hrabovski, sa metar i šezdeset pet i sedamdeset pet kila najsitniji je čovek na trenutnom spisku službenika Dejla Gilbertsona. U stvari, najsitnija je osoba na trenutnom spisku Dejlovih službenika, pošto su i Debi Anderson i Pem Stivens teže i više od njega (sa sto osamdeset i nešto, Debi bi mogla da jede kajganu sa Arnoldove glave). Mahniti Mađar je pored toga i prilično pitom momak, koji nastavlja da se izvinjava kada naplaćuje kazne za saobraćajne prekršaje iako mu je Dejl više puta rekao da je to vrlo loša praksa, i za koga se zna da je započinjao ispitivanje svedoka neprikladnim frazama kao što je, recimo, Izvin'te na radoznalosti, ali me zanima... Posledica toga je da Dejl gleda da ga što više drži za stolom, ili u glavnoj ulici, gde ga svi poznaju i prema njemu se odnose sa odsutnim poštovanjem. Obilazi škole po okrugu kao Vaš Drugar Policajac. Nesvesni da im prve poduke o pošasti marihuane daje Mahniti Mađar, mališani ga obožavaju. Kada u srednjoj školi podučava o težim stvarima kao što su marihuana, alkohol i prebrza vožnja, deca dremaju ili se dopisuju, iako misle da je iz saveznog budžeta plaćeni DARE automobil koji vozi - niski, aerodinamični 'pontijak' sa natpisom SAMO RECI NE na vratima - dosta gotivan. Sve u svemu, pozornik Hrabovski jednako je zanimljiv kao tunjevina na belom hlebu, bez majoneza.
Ali sedamdesetih godina je za Sent Luis i Kraljeve iz Kanzas Sitija igrao rezervni bacač, momak zaista opake pojave, koji se zvao Al Hrabovski. Pošto bi se više išunjao nego popeo iz pregrade za rezerve i pre nego što bi počeo da baca (obično u devetom iningu, kada su baze popunjene i kada se odlučuje utakmica), Al Hrabovski bi okrenuo leđa hvataču, spustio glavu, stisnuo pesnice i snažno ih trgnuo nadole, ohrabrujući se. Onda bi se okrenuo i počeo da baca, uglavnom veoma nezgodne brze lopte, koje su često prolazile na dlaku od udaračeve glave. Zbog svega toga su ga prozvali Mahnitim Mađarem, i čak je i slepac mogao da vidi da je to najbolji rezervni igrač u ligi. Upravo zato je i Arnold Hrabovski sada poznat, mora da bude poznat, kao Mahniti Mađar. Pre nekoliko godina je čak pokušao da pusti brkove u stilu Fu Mančua, kakve je nosio i čuveni rezervista. Ali dok su brkovi Ala Hrabovskog bili zastrašujući kao ratne boje Zulua, Arnoldovi su samo izazivali kikotanje - zamislite Fuove đavolske malje na tom pitomom činovničkog licu! - pa ih je ubrzo obrijao.
Mahniti Mađar iz Frenč Lendinga nije loš čovek; trudi se koliko može, i to je pod normalnim okolnostima dovoljno. Ali okolnosti u Frenč Lendingu nisu normalne, ovo su dani klizavog iskliznuća, abalaško-opopanaški dani, a on upravo pripada onoj vrsti pozornika koje se Džek boji. Ovog jutra će, iako to nije nameravao, loše stanje stvari još više da pogorša.
Ribarev poziv na broj 911 stiže u 8:10 ujutru, u trenutku kada Džek dovršava opisivanje dokaza na žutoj hartiji beležnice, a Henri šeta prilaznom stazom do kuće, sa velikim zadovoljstvom udišući miris letnjeg jutra uprkos senci koje su vesti od Džeka bacile na njegov um. Za razliku od nekih drugih službenika, Bobija Dilaka, na primer), Mahniti Mađar čita obrazac zalepljen pored prijemnika sa brojem 911 od reči do reči.
ARNOLD HRABOVSKI: Halo, ovde policijska služba Frenč Lendinga, pozornik Hrabovski na vezi. Pozvali ste broj 911. Da li vam je potrebna pomoć?
(Neraspoznatljiv zvuk... pročišćavanje grla?)
AH: Halo? Ovde pozornik Hrabovski, primam poziv na broj 911. Da li...
STRANKA: 'Alo, seronjo.
AH: Ko je to? Treba li vam pomoć?
S: Vama treba pomoć. Ne meni. Vama.
AH: Predstavite se, molim vas.
S: Tvoj najcrnji košmar.