Prema udžbenicima istorije - mada u to niko nije mogao stvarno da poveruje -postojalo je vreme kada su stare Ujedinjene nacije imale 172 članice. Ujedinjene planete imaju samo sedam, a ponekad je i to dovoljno teško. To su, po redu udaljenosti od Sunca: Merkur, Zemlja, Mesec, Mars, Ganimed, Titan i Triton.
Ovaj spisak podrazumeva brojna izostavljanja i dvosmislenosti, koje će, po svoj prilici, ispraviti budućnost. Kritičari su neumorno ukazivali da većina Ujedinjenih planeta uopšte nisu planete, već sateliti. A kako je tek smešno što nisu uključena četiri džina: Jupiter, Saturn, Uran i Neptun.
Međutim, na gasovitim džinovima niko ne živi i vrlo je verovatno da nikad neće ni živeti. Isto bi moglo važiti za drugog odsutnog velikana Veneru. Čak i najzaneseniji planetarni inženjeri slagali su se da će biti potrebna stoleća da se ukroti Venera, a u međuvremenu na nju motre Hermijanci i, nema sumnje, smišljaju dugoročne planove.
Posebni predstavnici Zemlje i Meseca takođe su bili predmet spora. Ostale članice su tvrdile da to usredsređuje preveliku moć u jedan kut Sunčevog sistema. Ali na Mesecu ima više stanovnika no na svim drugim svetovima zajedno, ako se izuzme sama Zemlja, i on jeste stecište Ujedinjenih planeta. Sem toga, Zemlja i Mesec su se retko slagali po ma kojem pitanju, te nije verovatno da bi mogli obrazovati opasan blok.
Mars je imao protektorat nad asteroidima, izuzimajući ikarijansku skupinu (pod nadzorom Merkura) i šačicu asteroida čiji su periheli s onu stranu Saturna, te ih pritežava Titan. Veći asteroidi kao što su Palada, Vesta, Junona i Cerera biće jednog dana dovoljno važni da imaju vlastite ambasadore, a članstvo UP će tako dosegnuti dvocifren broj. Ganimed nije zastupao samo Jupiter - te otud veću masu no ostatak Sunčevog sistema zajedno - već i preostalih pedesetak Jupiterovih satelita, ukoliko se računaju privremeni zarobljenici iz asteroidnog pojasa - mada pravnici još uvek razmatraju to pitanje. Na isti način Titan je pokrivao Saturn, njegove prstenove i ostalih trideset i više satelita.
U pogledu Tritona situacija je još složenija. Veliki Neptunov mesec je najudaljenije stalno nastanjeno telo u Sunčevom sistemu, a posledica je da njegov ambasador vrši priličan broj dužnosti. On zastupa Uran i njegovih osam meseca (od kojih još nijedan nije zaposednut), Neptun i tri njegova satelita, Pluton i njegov mesec i usamljenu, meseca lišenu Persefonu. Da s onu stranu Persefone ima planeta i one bi spadale u nadležnost Titana. A, kao da to nije dovoljno, moglo se čuti kako ambasador najudaljenije tmine, kako je ponekad nazivan, žalostivo pita: "A šta je sa kometama?" Opšti osećaj je bio da se rešavanje ovog problema može prepustiti budućnosti.
No, u jednom veoma realnom značenju, ta budućnost je već nastupila. Po izvesnim definicijama, Rama je kometa. Komete su bile jedini drugi posetioci iz međuzvezdanih dubina, a mnoge su putovale hiperboličnim orbitama koje su čak bliže Suncu no što je Ramina. Svaki kosmički advokat mogao bi od toga napraviti dobro zasnovan spor - a hermijanski ambasador je spadao u najbolje advokate.
"Reč ima njegova ekselencija ambasador Merkura."
Pošto su delegati bili raspoređeni prema udaljenosti od Sunca, a suprotno smeru kretanja kazaljki, Hermijanac se nalazio sasvim udesno od predsednika. Sve do poslednjeg trenutka posmatrao je svoj računar; sad je skinuo sinhronizujuće naočare koje su svima ostalima onemogućavale da pročitaju poruku na ekranu. Uzeo je svežanj beležaka i čilo ustao.
"Gospodine predsedniče, uvažene kolege delegati, želeo bih da započnem kratkim pregledom situacije s kojom smo sada suočeni."
Fraza 'kratak pregled' bi, da su je izustili izvesni delegati, svim slušaocima izmamila neme vapaje; no svi su znali da Hermijanci misle tačno ono što kažu.
"Džinovski svemirski brod, ili veštački asteroid, nazvan Rama, uočen je pre više od godinu dana u predelu s onu stranu Jupitera. Isprva se verovalo da je to prirodno telo koje se kreće po hiperboličoj orbiti što će ga odvesti oko Sunca i dalje ka zvezdama. Kad je otkrivena njegova prava priroda, brodu Nastojanje, iz sastava Osmatračke službe Sunčevog sistema, naređeno je da se sastane sa Ramom. Siguran sam da svi želimo da čestitamo zapovedniku Nortonu i njegovoj posadi na efikasnom načinu na koji su izvršili svoj jedinstven zadatak.
Najpre se verovalo da je Rama mrtav - da je zamrznut već toliko stotina hiljada godina da nema mogućnosti oživljavanje. To je, možda, još tačno, u strogo biološkom smislu. Izgleda da se svi, koji su tu stvar proučili, slažu da nijedan iole složeniji živi organizam ne može preživeti više od nekoliko stoleća obustavljanja života. Čak i na apsolutnoj nuli, zaostali kvantni efekti na kraju izbrišu suviše ćelijskih informacija da bi oživljavanje bilo moguće. Stoga se činilo da Rama, iako ima ogroman arheološki značaj, ne postavlja nikakve krupnije astropolitičke probleme.
Sada je očigledno da je to bio vrlo naivan stav, mada je od samog početka bilo nekih koji su ukazivali da je Rama odveć tačno usmeren na Sunce da bi mogla biti u pitanju čista slučajnost.
No, čak i pored toga, moglo se zastupati mišljenje - i bilo je zastupano - da je tu posredi eksperiment koji nije uspeo. Rama je stigao do željenog cilja, ali kontrolna inteligencija nije preživela. Ovo gledište takođe deluje veoma prostodušno; ono izvesno potcenjuje entitete s kojima imamo posla.
Ono što smo propustili da uzmemo u obzir jeste mogućnost nebiološkog održanja. Ukoliko prihvatimo vrlo verovatnu teoriju doktora Perere, koja nepobitno odgovara svim činjenicama, stvorovi primećeni u Rami sve doskora nisu postojali. Njihovi obrasci, ili šabloni, bili su uskladišteni u nekom središnjem fondu informacija, a kad je trenutak sazreo, proizvedeni su od dostupnih sirovina - po svoj prilici, od organskometalnog rastvora Cilindričnog mora. Takav podvig unekoliko još premaša naše moći, ali ne postavlja nikakav teorijski problem. Mi znamo da čvrsta kola, za razliku od žive materije, mogu držati zalihe informacija bez gubitaka, tokom neograničenih perioda.
Tako je Rama sada u stanju potpunog funkcionisanja, služi svrsi svojih graditelja - ma ko oni bili. Sa našeg stanovišta nije važno jesu li sami Ramanci mrtvi već milion godina ili će se i oni nanovo sazdati, da se svakog časa pridruže svojim slugama. Sa njima, ili bez njih, njihova se volja ostvaruje i dalje će se ostvarivati.
Rama je sad pružio dokaz da njegov propulsivni sistem još funkcioniše. Kroz nekoliko dana biće u perihelu gde će, logično, obaviti izvesnu krupnu promenu orbite. Tako ćemo uskoro možda imati novu planetu - koja se kreće Sunčevim prostorom u jurisdikciji moje vlade. Ili, naravno, Rama može izvršiti dopunske promene i zauzeti konačnu orbitu na ma kojoj razdaljini od Sunca. Čak može postati satelit neke velike planete kao što je Zemlja.
Stoga smo, kolege delegati, suočeni sa čitavom jednom lepezom mogućnosti, od kojih su neke odista veoma zabrinjavajuće. Budalasto je zamišljati da ovi stvorovu moraju biti dobronamerni i da se ni na koji način neće umešati u naše stvari. A ako su došli u Sunčev sistem, znači da im je nešto u njemu potrebo. Čak i ako je to samo naučno znanje - pomislite kako se to znanje može upotebiti.
Sada smo suočeni sa tehnologijom koja je stotine, a možda i hiljade godina isred naše, i sa kulturom koja možda nema nikakvih dodirnih tačaka sa našom. Mi smo proučavali ponašanje bioloških robota - biota - u Rami, pokazano u filmovima koje je zapovednik Norton prosledio, i došli smo do izvesnih zaključaka koje želimo da vam prenesemo.
Možda je nesreća nas na Merkuru što nema domaćih oblika života za posmatranje. Ali, razume se, mi raspolažemo kompletnom građom o zemaljskoj zoologiji i u njoj nalazimo jednu upadljivu paralelu sa Ramom.
To je kolonija termita. Poput Rame, ona je veštački svet sa kontrolisanom sredinom. Poput Rame, njeno funkcionisanje zavisi od niza specijalizovanih bioloških mašina: radnika, graditelja, farmera i - ratnika. I mada ne znamo da li Rama ima maticu, ja iznosim hipotezu da ostrvo poznato pod imenom Njujork vrši sličnu funkciju.
Naravno, bilo bi besmisleno predaleko razvijati ovu analogiju; ona se prekida na mnogo tačaka. Ali vam je predočavam iz sledećeg razloga: kolika bi mera saradnje, ili razumevanja, bila moguća između ljudskih bića i termita? Kad nema sukoba interesa, mi se uzajamno trpimo. Ali kad ma kojoj strani zatrebaju teritorija ili prirodna blaga druge, milosti nema.
Blagodareći našoj tehnologiji i inteligenciji, mi uvek možemo pobediti - ako smo dovoljno odlučni. Ali ponekad to nije lako, a neki smatraju da će termiti možda odneti konačnu pobedu.
Imajući to na umu, sad razmotrite zastrašujuću opasnost koju Rama može - ne kažem: mora - prdstavljati za ljudsku civilizaciju. Kakve smo korake preduzeli da joj se suprotstavimo ako dođe do najgoreg? Baš nikakve. Samo smo pričali i spekulisali i pisali učene teze.
Ali, kolege delegati, Merkur je učinio nešto više. Postupajući u skladu sa odredbama člana 34. Svemirskog pakta iz 2057. godine, koje nam daju pravo da preduzmemo sve mere nužne za zaštitu integriteta našeg Sunčevog prostora, mi smo uputili visokoenergetski nuklearni uređaj ka Rami. Bićemo odista srećni ako nikad ne budemo morali da ga upotrebimo. Ali sad bar nismo bespomoćni - kao što smo ranije bili. Može se tvrditi da smo postupili jednostrano, bez prethodnih konsultacija. Mi to priznajemo. Ali, da li ovde iko zamišlja - uz sve dužno poštovanje, gospodine predsedniče - da smo mogli obezbediti takvu saglasnost u vremenu koje nam je stajalo na raspolaganju? Mi smatramo da ne delamo samo u svom interesu, već i u interesu celog ljudskog roda. Možda će nam jednog dana svi budući naraštaji zahvaljivati zbog naše dalekovidosti.
Svesni smo da bi predstavljalo tragediju - čak zločin - uništiti čudesnu tvorevinu kao što je Rama. Ako postoji ma kakav način da se to izbegne, bez opasnosti po ljudski rod, bićemo veoma srećni da za njega saznamo. Mi takav način nismo našli, a vreme ističe.
Tokom narednih nekoliko dana, pre no što Rama dođe do perihela, moraće se doneti odluka. Mi ćemo, naravno, dati sva upozorenja Nastojanju, ali bismo savetovali zapovedniku Nortonu da stalno bude spreman za polazak u roku od jednog sata. Moguće je da Rama svakog časa prođe kroz nove dramatične preobražaje.
Gospodine predsedniče, kolege delegati - to je sve. Zahvaljujem vam na pažnji i očekujem vašu saradnju."
39. ODLUKA NA VRHU
"Pa, Borise, kako se Hermijanci uklapaju u tvoju teologiju?"
"Isuviše dobro, zapovedniče", odgovori poručnik Rodrigo, osmehnuvši se bez imalo humora. "To je iskonski sukob između sila dobra i zla. Ali dođu trenuci kad se ljudi moraju opredeliti u takvom sukobu."
Znao sam da će biti tako nešto, pomisli Norton. Ova situacija je morala predstavljati udarac za Borisa, ali se on ne bi pomirio sa pasivnim pristajanjem. Kosmohrišćani su energični, sposobni ljudi. Zapravo, u nekim stvarima su veoma slični Hermijancima.
"Pretpostavljam, Borise, da imaš neki plan?"
"Da, zapovedniče. U stvari, sasvim je jednostavan. Treba samo da onesposobimo bombu."
"Oh. I kako nameravaš da to učiniš?"
"Malim kleštima."
Da je u pitanju bio neko drugi, Norton bi pomislio da se šali. Ali ne i Boris Rodrigo.
"Samo trenutak! Bomba je načičkana kamerama. Pretpostavljaš li da će Hermijanci samo sedeti i gledati šta radiš?"
"Naravno: to je sve što mogu da učine. Kad signal stigne do njih, biće prekasno. Posao mogu lako obaviti za deset minuta."
"Shvatam. Sigurno će biti besni. Ali pretpostavi da je bomba minirana tako da je dodir sa strane detonira?"
"To izgleda veoma neverovatno. Kakva bi bila svrha? Ova bomba je sagrađena za određen zadatak u dubokom kosmosu i biće opremljena svim vrstama sigurnosnih uređaja koji sprečavaju eksploziju sem kad se izda nedvosmislena komanda. No to je rizik koji sam spreman da preuzmem - a posao se može obaviti bez dovođenja broda u opasnost. Sve sam razradio."
"Siguran sam da jesi", reče Norton. Zamisao je bila očaravajuća, gotovo zadovodljiva u svojoj privlačnosti; naročito mu je godila pomisao na osujećene Hermijance i mnogo bi dao da vidi njihove reakcije kad shvate, suviše kasno, šta se događa sa njihovom smrtonosnom igračkom.
Međutim, postojale su druge komplikacije i one kao da su se umnožavale dok je Norton razmatrao problem. Suočen je sa daleko najtežom i najpresudnijom odlukom u svojoj karijeri.
A to je smešno ublažavanje. Suočen je sa najtežom odlukom koju je ijedan zapovednik ikad morao da donese. Od nje lako može zavisiti budućnost celog ljudskog roda. Jer, pretpostavimo samo da su Hermijanci u pravu?
Kad je Rodrigo otišao, Norton je uključio znak NE UZNEMIRAVATI. Nije se mogao setiti kad ga je poslednji put koristio i malko se iznenadio što još radi. Sad je, u srcu svog pretrpanog, zaposlenog broda, bio potpuno sam - izuzimajući portret kapetana Džemsa Kuka, koji ga gleda niz hodnike vremena.
Bilo je nemoguće posavetovati se sa Zemljom; već su ga upozorili na mogućnost da se poruke prisluškuju, možda pomoću relejnih uređaja na samoj bombi. To je celokupnu odgovornost ostavljalo u njegovim rukama.
Postoji jedna anegdota, koju je negde čuo, o predsedniku Sjedinjenih Država - beše li to Truman ili Peres? - koji je na pisaćem stolu držao tablicu sa natpisom: "Ovde prestaje prebacivanje odgovornosti". Norton nije bio sasvim siguran šta znači 'prebacivanje odgovornosti', ali je znao da prestaje kod njegovog stola.
Mogao se opredeliti da ništa ne preduzima i čeka da mu Hermijanci jave da krene. Kako bi to izgledalo u budućim istorijama? Mada Norton nije bio naročito zaokupljen posmrtnom slavom ili sramotom, ne bi voleo da ga zauvek upamte kao saučesnika u kosmičkom zločinu koji je mogao sprečiti.
A plan je bez greške. Kao što bi očekivao, Rodrigo je razradio svaku pojedinost, predvideo svaku mogućnost, čak i onu daleku opasnost, da bomba može opaliti ako se po njoj čačka. Ukoliko se to desi, Nastojanje će ipak biti bezbedno, sklonjeno iza štita Rame. Što se tiče samog Rodriga, on je, izgleda, sa potpunom ravnodušnošću gledao na mogućnost trenutne apoteoze.
No čak i ako se bomba uspešno onesposobi, to ni izdaleka neće biti kraj priče. Hermijanci mogu opet pokušati, ukoliko se ne nađe neki način da se spreče. Ali će bar biti otkupljeno nekoliko nedelja vremena; Rama će odavno preći perihel pre no što bi drugi projektil mogao stići do njega. Dotle će najgore zebnje paničara možda biti opovrgnute. Ili obratno?...
Delati ili ne delati - to je pitanje! Nikad ranije Norton nije osećao tako blisku srodnost sa danskim kraljevićem. Što god učini, izgledi na dobro ili zlo izgledali su savršeno uravnoteženi. Suočen je sa moralno najtežom odlukom. Ako se pogrešno opredeli, ubrzo će to znati. Ali ako je u pravu, možda nikad neće uspeti da to dokaže. Više ne vredi oslanjati se na logičke argumente i beskrajno kartografisanje alternativnih budućnosti. Čovek tako može doveka da ide u krug. Došao je trenutak da oslušne svoje unutarnje glasove.
Uzvratio je Kukov spokojan, miran pogled preko ambisa vekova.
"Slažem se s vama, kapetane", prošaputao je. "Ljudski rod mora živeti sa svojom savešću. Ma šta tvrdili Hermijanci, opstanak nije sve."
Pritisnuo je pozitivno dugme veze sa komandnim mostom i polako rekao:
"Poručniče Rodrigo, želeo bih da vas vidim".
Onda je sklopio oči, zatakao palčeve u remene koji ga drže u stolici i spremio se da uživa u nekoliko trenutaka potpune opuštenosti. Može se desiti da prođe dosta vremena pre no što je ponovo iskusi.
40. SABOTER
Sa skutera je skinuta sva nepotrebna oprema; sad je to samo otvoren okvir što drži propulsivni sistem i sisteme za usmeravanje i održanje života. Čak je uklonjeno i sedište za drugog pilota, jer se svaki kilogram dodatne težine morao platiti skraćenjem vremena za izvršavanje zadatka.
To je bio jedan od razloga, mada ne i najvažniji, što je Rodrigo uporno zahtevao da pođe sam. Posao je tako jednostavan da ne iziskuje još par ruku, a masa jednog putnika bi oduzela nekoliko minuta leta. Ogoljeni skuter je sad mogao postići brzinu od preko trećine teže; putovanje od Nastojanja do bombe može obaviti za četiri minuta. Tako ostaje još šest minuta. To bi trebalo da bude dovoljno.
Otkako je napustio brod, Rodrigo se samo jednom osvrnuo. Video je da se brod, kao što je planirao, podigao sa centralne ose i da se blago otiskuje preko obrtnog koluta severne površine. Dok Rodrigo stigne do bombe, brod će između njega i sebe postaviti debeo štit Rame.
Leteći nad polarnom ravnicom nije žurio. Tu nema potrebe da hita, jer ga kamere sa bombe još ne vide, te može da štedi gorivo. Potom je odlebdeo preko zakrivljenog ruba sveta - i ukazao se projektil, blistajući na Suncu još žešćim sjajem i od onog što obasjava planetu njegovog nastanka.
Rodrigo je već bio ubacio orijentacioni program. Sada je uljkučio niz i skuter poče da se obrće na svojim žiroima i za nekoliko sekundi je postigao punu brzinu. Isprva je osećaj težine izgledao zgromljavajuć, a onda se Rodrigo prilagodio. Na kraju krajeva, sasvim je ugodno izdržao dvaput toliko u Rami, a rodio se u trostruko jačoj teži na Zemlji.
Ogroman, zaobljen spoljašnji zid pedesetkilometarskog valjka polako je ostajao za njim dok se skuter usmerio pravo na bombu. Još je bilo nemoguće proceniti veličinu Rame, pošto je savršeno gladak i lišen ikakvih uočljivih belega, tako da je teško zapaziti da se okreće.
U stotoj sekundi od početka misije bližio se polovini puta. Bomba je još suviše daleko da bi se videle ikakve pojedinosti, ali je mnogo blistavija spram potpuno crnog neba. Beše čudno što se uopšte ne vide zvezde - čak ni sjajna Zemlja ili zasenjujuća Venera. To su onemogućavali tamni filteri što štite Rodrigove oči od smrtonosnog bleska. Nagađao je da upravo obara rekord; verovatno se nijedan čovek nije bavio vanbrodskom aktivnošću tako blizu Sunca. Sreća njegova što je Sunčeva aktivnost mala.
U dva minuta i deset sekundi signalno svetlo je počelo da trepće, potisna snaga je pala na nulu, a skuter se okrenuo za sto osamdeset stepeni. Trenutak kasnije pun potisak je vaspostavljen, ali je Rodrigo sad usporavao istom ludom brzinom od tri metra u sekundi - zapravo i većom, jer je izgubio gotovo polovinu težine pogonskog goriva. Bomba je udaljena dvadeset pet kilometara. Biće tamo za dva minuta. Postigao je najveću brzinu od hiljadu petsto kilometara na sat - što je za vasionski skuter čista ludost i, verovatno, još jedan rekord. No ovo se teško može smatrati rutinskom VBA, a on tačno zna šta radi.
Bomba je rasla i sad vidi glavnu antenu, stalno usmerenu ka nevidljivoj zvezdi Merkur. Već tri minuta tim zrakom brzinom svetlosti putuje slika njegovog skutera koji se približava. Treba joj još dva minuta da stigne do Merkura.
Šta će učiniti Hermijanci kad ga ugledaju? Naravno, nastaće preneraženost. Odmah će shvatiti da se spojio sa bombom, nekoliko minuta pre no što su oni uopšte znali da je krenuo. Verovatno će neki dežurni osmatrač pozvati više vlasti; to će uzeti još neko vreme. Ali čak i u najgorem slučaju - čak i ako dežurni oficir ima ovlašćenje da detonira bombu i ako smesta pritisne dugme - potrajaće još pet minuta dok taj signal stigne.
Mada Rodrigo nije igrao na tu mogućnost - kosmohrišćani se nikad ne kockaju - bio je sasvim siguran da do takve trenutne reakcije neće doći. Hermijanci će oklevati da unište izviđačku letelicu sa Nastojanja, čak i ako sumnjaju u njene namere. Sigurno će pokušati da na neki način stupe u vezu - a to podrazumeva dalje odlaganje.
A postoji još bolji razlog: oni ne bi protraćili gigatonsku bombu na puki skuter. Jer, bila bi protraćena ako eksplodira dvadeset kilometara od svog cilja. Morali bi je najpre premestiti. Oh, ima on puno vremena... Ali će nastaviti da pretpostavlja najgore.
Postupaće kao da će impuls za okidanje stići za najkraće moguće vreme - za svega pet minuta.
Dok je skuter prelazio poslednjih nekoliko stotina metara, Rodrigo je na brzinu upoređivao pojedinosti koje sad vidi sa onima što ih je proučavao na fotografijama snimljenim sa velike udaljenosti. Ono što je bilo puka zbirka slika sad je postalo tvrd metal i glatka plastika - više nije apstrakcija već smrtonosna stvarnost.
Bomba je valjak dug oko deset metara, sa prečnikom od tri metra - čudnom podudarnošću ima gotovo iste razmere kao Rama. Pričvršćena je za konstrukciju letelicenosača otvorenim sklopom kratkih metalnih gredica. Iz nekog razloga, verovatno povezanog sa smeštajem težišta, postavljena je pod pravim uglovima u odnosu na osu nosača, te ostavlja prikladno zlokoban utisak čekića. To je odista čekić, dovoljno moćan da razbije ceo jedan svet.
Sa oba kraja bombe snop upletenih kablova pružao se valjkastom stranom i kroz rešetku nestajao u nutrašnjosti letelice. Tu prolaze sve komunikacije i kontrolni signali; na samoj bombi nema nikakve antene. Rodrigo treba samo da preseče te dve grupe kablova i ostaće samo nezlobiv inertni metal.
Mada je upravo to očekivao, izgledalo je malo odveć lako. Pogledao je na sat: proći će još trideset sekundi pre no što Hermijanci, čak i ako su posmatrali kad je obišao rub Rame, saznaju za njegovo postojanje. Ima potpuno sigurnih pet minuta za rad bez prekidanja i devedeset devet odsto verovatnoće da će imati i još mnogo više vremena. Čim se skuter potpuno zaustavio, Rodrigo ga pričvrsti za konstrukciju projektila tako da zajedno čine čvrstu strukturu. Za to mu je bilo potrebno svega nekoliko sekundi. Već je bio odabrao alatke i smesta je napustio pilotsko sedište, pri čemu mu je krutost njegovog visokoizolacionog odela samo malo smetala.
Prva stvar koja je privukla njegov pogled bila je metalna pločica sa ovim natpisom:
MINISTARSTVO ENERGOTEHNOLOGIJE
Odeljenje D
Bulevar sumraka 47
17464 Vulkanopolis
Za obavštenja se obratiti Henriju K. Džonsu.
Rodrigo je slutio da će kroz svega nekoliko minuta g.Džons biti prilično zauzet. Teška klešta su brzo svršila kabel. Dok su prve žice popuštale, Rodrigo jedva da je i pomislio na ognjeve Pakla, nagomilane na svega nekoliko centimetara od njega. Ako ih njegovi postupci oslobode, on to neće ni znati.
Ponovo je pogledao na sat; ovo je trajalo manje od minuta, što znači da se sve odvija prema programu. Sad još rezervni kabel i onda može da krene kući, naočigled besnih i osujećenih Hermijanaca.
Upravo je počinjao da radi na drugom kablovskom sklopu, kad je osetio slabašan drhtaj u metalu koji je dodirivao. Zapanjen pogledao je unatrag, duž tela projektila. Karakterističan plavoljubičasti sjaj plazma-potiskivača u radu lebdeo je oko jednog od mlaznih motora za kontrolu položaja. Bomba se spremala da krene.
Poruka sa Merkura bila je kratka i porazna. Stigla je dva minuta pošto je Rodrigo nestao iza ruba Rame.
ZAPOVEDNIKU NASTOJANJA OD MERKUROVSKE SVEMIRSKE
KONTROLE, ZAPADNI INFERNO. IMATE SAT VREMENA OD PRIJEMA OVE
PORUKE DA NAPUSTITE OKOLINU RAME. SAVETUJEMO DA NAJVEĆOM
BRZINOM KRNETE DUŽ OSE OBRTANJA. POTVRDITE PRIJEM. KRAJ PORUKE.
Norton je poruku pročitao s krajnjom nevericom, kojoj je usledio gnev. Osetio je detinjast poriv da im radiom odgovori kako se celokupna njegova posada nalazi u Rami i da su potrebni sati da svi izađu. Ali time se ništa ne bi postiglo - sem možda da se iskuša rešenost Hermijanaca.
A zašto su odlučili da delaju nekoliko dana pre perihela? Pitao se da li je rastući pritisak javnog mnenja postajao prevelik, te su odlučili da ostatak ljudskog roda stave pred fait accompli. To je izgledalo kao neverovatno objašnjenje, jer bi takva osetljivost bila nekarakteristična.
Nema načina da opozove Rodriga, jer je skuter sad u radio-senci Rame i biće van domašaja sve dok se ponovo ne nađu na liniji vida. To će se desiti tek kada zadatak bude izvršen - ili pošto ne uspe.
Moraće da čeka. Ima još dosta vremena, punih pedeset minuta. U međuvremenu je dokonao šta će predstavljati najefikasniji odgovor Merkuru.
Potpuno će zanemariti poruku, pa će videti šta će biti sledeći potez Hermijanaca. Kad je bomba počela da se kreće, Rodrigovo prvo osećanje nije bio fizički strah; bilo je to nešto mnogo razornije. On je verovao da svemir funkcioniše u skladu sa strogim zakonima, kojima čak ni bog ne može da se ne povinuje - a Hermijanci još manje.
Nijedna poruka ne može putovati brže od svetlosti; on je pet minuta ispred svega što Merkur može preduzeti.
Ovo može da bude jedino slučajna podudarnost - fantastična i možda smrtonosna, ali ništa više. Pukim slučajem, kontrolni signal je morao biti upućen bombi otprilike u trenutku kad je on napuštao Nastojanje. Dok je on prešao pedeset kilometara, signal je prevalio osamdeset miliona kilometara.
Ili je ovo možda samo automatska promena položaja radi otklanjanja pregrejavanja u nekom delu letelice? Ima mesta gde se površinska temperatura približava visini od hiljadu petsto stepeni i on je veoma pazio da što je moguće više bude u senci. Drugi potiskivač poče da pali, suprotstavljajući se obrtanju koje je prouzrokovao prvi. Ne, ovo nije samo termičko prilagođavanje. Bomba menja orijentaciju kako bi se usmerila na Ramu.
Beskorisno je pitati se zašto se ovo događa baš u ovom trenutku. Jedna stvar mu ide u prilog. Projektil ima malo ubrzanje; desetina zemaljske teže najviše je što može da postigne. Rodrigo može da se drži.
Proverio je hvataljke što vezuju skuter za držač bombe i ponovo proverio sigurnosni kabel svog odela. U Rodrigu je rastao hladan gnev, ojačavajući rešenost. Da li ovaj manevar znači da će Hermijanci detonirati bombu bez upozorenja, ne dajući Nastojanju mogućnost da se skloni? To je izgledalo neverovatno; ne samo čin brutalnosti već i ludosti, sračunat da ostatak Sunčevog sistema okrene protiv Hermijanaca. A šta ih je moglo navesti da prenebregnu svečano obećanje svog vlastitog ambasadora? Kakav god bio njihov plan, neće im proći.
Druga poruka sa Merkura bila je istovetna s prvom, a stigla je deset minuta kasnije. Znači, produžili su rok. Nortonu je ostajao još jedan sat. I očito su sačekali koliko je potrebno da stigne odgovor Nastojanja pre no što su ga ponovo pozvali. Sad je prisutan drugi činilac. Dosad su morali videti Rodriga i imali su nekoliko minuta da nešto preduzmu. Njihove instrukcije su možda već na putu. Mogu stići svakog časa.
Trebalo bi da se sprema za odlazak. Svakog časa grdosija Rame što ispunjava nebo može postati usijana po rubovima, bukteći prolaznim sjajem koji će daleko nadmašiti Sunce.
Kad je počeo glavni potisak, Rodrigo je bio bezbedno lengerisan. Samo dvadeset sekundi kasnije - potisak je prestao. Rodrigo je u glavi obavio brza sračunavanja: brzina ne može biti veća od petnaest kilometara na sat. Bombi će biti potrebno preko sat da stigne do Rame; možda mu se samo približava kako bi postigla bržu reakciju. Ako je tako, to je mudra predostrožnost. Međutim, Hermijanci su odlagali sve dok nije bilo prekasno.
Pogledao je na sat, mada je sad gotovo svestan vremena bez potrebe da proverava. Na Merkuru ga sad vide kako se s ciljem približava bombi i udaljen je od nje nepuna dva kilometra. Ne mogu sumnjati u njegove namere i pitaće se da li ih je već ostvario. Drugi snop kablova je sređen lako kao i prvi. Kao svaki valjan radnik, Rodrigo je dobro odabrao svoje alatke. Bomba je demontirana, ili, tačnije, više se ne može detonirati daljinskom komandom.
Preostaje, međutim, još jedna mogućnost i on sebi nije mogao dozvoliti da je prenebregne. Ne postoje spoljašnji kontaktni upaljači, ali možda ima unutarnjih koji detoniraju na udar. Hermijanci još kontrolišu kretanje svoje letelice, te mogu izazvati sudar sa Ramom kad god zažele. Rodrigov posao još nije završen.
Kroz pet minuta, u onoj prostoriji kontrole, negde na Merkuru, videće ga kako puzi natrag, duž projektila, noseći klešta skromne veličine koja su neutralisala najmoćnije oružje koje je čovek ikad sagradio. Dolazio je gotovo u iskušenje da mahne put kamere, ali je dokonao da bi to izgledalo nedostojanstveno. Na kraju krajeva, on stvara istoriju i tokom narednih godina milioni će gledati ovaj prizor - sem, razume se, ako Hermijanci u nastupu jeda ne unište snimak. To bi im teško mogao zameriti.
Stigao je do postolja dalekometne antene i pridržavajući se rukama odlebdeo do njenog velikog tanjira. Verna klešta su po kratkom postupku sredila multipleksni sistem za napajanje, glođući podjednako kablove i provodnike laserskih talasa. Kad je obavio poslednji zasek, antena poče da se polako okreće. Neočekivan pokret je iznenadio Rodriga, dok nije shvatio da je uništio automatski usmerivač antene ka Merkuru. Kroz svega pet minuta Hermijanci će izgubiti svaku vezu sa svojim slugom. Ne samo što je nemoćan - sada je slep i gluv.
Rodrigo se polako popeo na skuter, oslobodio hvataljke i okrenuo ga tako da se prednji štitnici oslone o projektil, što je moguće bliže težištu. Uključio je potisak na najjače i držao ga dvadeset sekundi.
Gurajući masu što mnogo puta prevazilazi njegovu vlastitu, skuter je vrlo sporo reagovao. Kad je Rodrigo vratio potisak na nulu, brižljivo je izmerio novi vektor brzine bombe.
Znatno će promašiti Ramu - a u svakom budućem trenutku njen položaj se može tačno odrediti. Na kraju krajeva, to je skupocen komad opreme.
Rodrigo je bio gotovo bolesno pošten čovek. Ne bi voleo da ga Hermijanci optuže da je izgubio njihovu imovinu.
41. HEROJ
"Mila", poče Norton, "ova besmislica nas je stajala više od dan vremena, ali mi je bar pružila priliku da s tobom porazgovaram.
Još sam na brodu koji se vraća na položaj na polarnoj osi. Pre jedan sat pokupili smo Rodriga; izgledao je kao da upravo dolazi sa mirnog dežurstva. Pretpostavljam da nijedan od nas više neće moći da poseti Merkur, a pitam se da li će se prema nama, kad se vratimo na Zemlju, ponašati kao prema herojima ili kao prema zločincima. Ali moja savest je čista: siguran sam da smo ispravno postupili. Pitam se jedino hoće li nam Ramanci ikad reći hvala?
Ovde možemo ostati samo još dva dana. Za razliku od Rame, mi nemamo kilometar debelu kožu da nas zaštiti od Sunca. Omotač je mestimice već opasno vreo, te smo morali postaviti nekoliko lokalnih paravana. Izvini - nisam hteo da te gnjavim svojim problemima.
I tako nam preostaje vremena samo za još jedan put u Ramu, te nameravam da ga što bolje iskoristim. Ali, ne brini, neću rizikovati."
Zaustavio je magnetoskop. Ovo je, najblaže rečeno, natezanje istine. Svaki trenutak u Rami nosi opasnost i neizvesnost; tamo se niko ne može stvarno osećati kao kod kuće, u prisustvu sila što prevazilaze čovekovo poimanje. A na ovom poslednjem pohodu, sad kad zna da se nikad neće vratiti i da nikakve buduće operacije neće biti ugrožene, nameravao je da još malčice iskuša svoju sreću.
"Dakle, kroz četrdeset osam sati završićemo ovu misiju. Ostaje neizvesno šta će se posle toga desiti; kao što znaš, potrošili smo praktično celokupno gorivo ulazeći u ovu orbitu. Još čekam obaveštenja da li će neki tanker uspeti da se sastane s nama na vreme da se vratimo na Zemlju ili ćemo morati da padnemo na Mars. U svakom slučaju, trebalo bi da do Božića budem kod kuće. Reci malom da mi je žao što ne mogu da donesem biotovu bebu; takva životinja ne postoji.
Svi smo dobro, ali smo veoma umorni. Nakon svega ovog zaslužio sam dugo odsustvo, te ćemo nadoknaditi izgubljeno vreme. Ma šta o meni govorili, možeš tvrditi da si udata za heroja. Koliko žena ima muža koji je spasao ceo jedan svet?"
Kao uvek, pažljivo je preslušao traku pre no što će je kopirati, kako bi se uverio da je primenljiva na obe njegove porodice. Čudno je pomisliti da ne zna koju će prvo videti. Njegov program obično je bio utvrđen najmanje godinu dana unapred, neumitnim kretanjem samih planeta.
No, to je bilo u danima pre Rame. Sad više ništa neće biti isto.
42. STAKLENI HRAM
"Ako to pokušamo" reče Karl Merser, "mislite li da će nas bioti sprečiti?" "Možda. To je jedna od stvari koje želim da utvrdim. Zašto me tako gledaš?"
Merser mu se osmehnu onim svojim sporim, zagonetnim osmehom, koji je svakog trena mogla izazvati neka njegova privatna dosetka, koju će možda podeliti sa svojim brodskim drugovima, a možda i neće.
"Pitao sam se, kapetane, da li mislite da posedujete Ramu. Dosad ste stavljali veto na svaki pokušaj probijanja u zgrade. Otkud promena? Da vam nisu Hermijanci dali ideju?"
Norton se nasmejao, a onda naglo ućuta. Bilo je to oštroumno pitanje i nije siguran da su očigledni odgovori oni pravi.
"Možda sam bio prekomerno oprezan - pokušavao sam da izbegnem neprilike. Ali ovo nam je poslednja prilika. Budemo li prisiljeni na povlačenje, nećemo mnogo izgubiti."
"Pod pretpostavkom da se povučemo u redu."
"Naravno. Međutim, bioti nikad nisu ispoljili neprijateljstvo. A, izuzimajući pauke, ne verujem da ovde ima ičeg što nas može uhvatiti ako budemo morali da se spasavamo trkom."
"Vi možete da trčite, kapetane, ali ja nameravam da odem dostojanstveno. I,uzgred rečeno, doznao sam zašto su bioti tako učtivi prema nama."
"Malo je kasno za još jednu novu teoriju."
"Svejedno, evo je. Oni misle da smo mi Ramanci. Ne mogu da razlikuju jednog žderača kiseonika od drugog."
"Ne verujem da su toliko glupi."
"Nije u pitanju glupost. Oni su programirani za određene poslove i mi se jednostavno ne uklapamo."
"Možda si u pravu. Možda ćemo utvrditi kako stvari stoje - čim počnemo da obrađujemo London."
Džo Kalvert je uvek uživao u onim starim filmovima o pljačkama banaka, ali nije očekivao da će i sam biti umešan u jednu od njih. Ipak, u suštini, to je ono što sad čini. Puste ulice Londona izgledale su pune pretnje, mada je znao da je to samo plod njegove nečiste savesti. On nije stvarno verovao da su hermetički zatvorene i prozora lišene građevine, raspoređene svud oko njih, pune budnih žitelja što čekaju da u gnevnim hordama izađu napolje čim zavojevači stave ruku na njihovu imovinu. Zapravo, bio je sasvim siguran da je ceo ovaj kompleks, poput svih ostalih gradova, samo neka vrsta skladišnog područja.
Međutim, drugi strah, takođe utemeljen na nebrojenim drevnim kriminalnim filmovima, mogao je biti zasnovaniji. Mada možda neće biti cangrljavih alarmnih zvona i urlanja sirena, razumno je pretpostaviti da Ramanci imaju neku vrstu sistema za upozoravanje. Kako bi inače bioti znali kada su i gde potrebne njihove usluge? "Vi bez naočara, okrenite leđa", naredio je Vilard Majron. Osećao se smrad azotovih oksida, jer je sam vazduh počinjao da gori u snopu laserske baklje, a čulo se ustaljeno cvrčanje dok je plameni nož prosecao put ka tajnama skrivenim još od nastanka čoveka.
Ništa materijalno nije se moglo odupreti ovoj koncentraciji energije i prosecanje se glatko nastavljalo, brzinom od nekoliko metara u minutu. Za izvanredno kratko vreme isečen je komad zida, dovoljno veliki da prođe čovek.
Pošto isečeni deo nije ispoljavao nikakav znak kretanja, Majron ga blago čuknu - zatim jače - a potom ga tresnu svom snagom. Pao je unutra, uz šupalj tresak.
Još jednom, kao što mu se desilo pri onom prvom ulasku u Ramu, Norton se seti arheologa koji je otvorio drevnu egipatsku grobnicu. Nije očekivao da ugleda blesak zlata: zapravo, nije imao nikakvih već gotovih predstava dok se provlačio kroz otvor, držeći ispred sebe baterijsku lampu.
Grčki hram načinjen od stakla - to je bio njegov prvi utisak. Građevinu su ispunjavali redovi i redovi vertikalnih kristalnih stubova, širokih oko metar, koji su išli od poda do tavanice. Bilo ih je na stotine, gubili su se u tami, van domašaja njegove lampe. Otišao je do najbližeg stuba i upravio mlaz u njegovu unutrašnjost. Prelomivši se, kao kroz cilindrično sočivo, svetlost se lepezasto širila na suprotnoj strani da se onda skupi u žižu i ponovo raspe, slabeći sa svakim ponavljanjem u sklopu stubova s onu stranu. Osećao je da se nalazi usred neke zamršene demonstracije iz optike. "Veoma lepo", reče praktični Merser, "ali šta to znači? Kome je potrebna šuma staklenih stubova?"
Norton blago kucnu stub. Zvučao je čvrsto, mada pre kao metal no kao kristal. Bio je potpuno pometen, te je postupio po korisnom savetu koji je nekad davno čuo: "Kad si u nedoumici, ništa ne govori i idi dalje."
Došavši do sledećeg stuba, koji je u svemu izgledao istovetan s prvim, začu Merserov iznenađen uzvik.
"Mogao sam se zakleti da je ovaj stub prazan. Sad unutra nešto ima."
Norton se hitro osvrnuo. "Gde?" reče. "Ništa ne vidim."
Sledio je smer koji mu je pokazivao Merserov prst. Bio je upravljen u ništa: stub je potpuno providan.
"Zar ne vidite?" reče Merser sa nevericom. "Pređite s ove strane. Do đavola - sad sam ga izgubio!"
"Šta se ovde događa?" upita Kalvert. Prošlo je nekoliko minuta pre no što je dobio nešto makar približno odgovoru.
Stubovi nisu bili providni iz svakog ugla ili pod svakim osvetljenjem. Dok je čovek obilazio oko njih, predmeti bi se odjednom pojavili, reklo bi se usađeni u dubine stubova, poput muva u ćilibaru, pa bi opet iščezavali. Bilo ih je na desetine, svi su bili različiti. Izgledali su potpuno stvarni i solidni, a ipak se činilo da mnogi zauzimaju isti prostor.
"Hologrami", reče Kalvert. "Kao muzej na Zemlji."
To je bilo očigledno objašnjenje i Norton ga je zato posmatrao sa podozrenjem.
Njegove sumnje su rasle dok je razgledao druge stubove i dočaravao slike smeštene u njihovoj unutrašnjosti.
Ručne alatke (mada za ogromne i neobične ruke), posude, male mašine sa klavijaturama koje su, izgleda, načinjene za više od pet prstiju, naučni instrumenti, zapanjujuće tradicionalne kućne potrepštine, uključujući noževe i tanjire, koje, sem svojom veličinom, ne bi privukle dodatni pogled da se nalaze na ma kojem zemaljskom stolu; sve je tu, sa stotinama drugih, manje prepoznatljivih predmeta, često natrpano u isti stub. Muzej bi izvesno imao neki logičan raspored, neko grupisanje povezanih predmeta. Ovo izgleda kao sasvim nasumična zbirka gvožđurije.
Behu fotografisali neuhvatljive slike u dvadesetak kristalnih stubova, kad je puka raznolikost predmeta dala Nortonu ključ odgonetke. Možda ovo nije zbirka, već katalog, sređen prema nekom proizvoljnom, ali potpuno logičnom sistemu. Pomislio je na suluda suprotstavljanja što ih pruža svaki rečnik ili abecedni spisak i isprobao je tu ideju na svojim drugovima.
"Shvatam šta hoćete da kažete", reče Merser. "Ramanci bi se mogli podjednako iznenaditi kad bi utvrdili da mi stavljamo... ah... kamile uz kamere."
"Ili boginju uz boginjavost", dodao je Kalvert nakon nekoliko sekundi napornog razmišljanja. Ta igra bi se mogla igrati satima, dokonao je, a stepen neprikladnosti raste.
"To sam mislio", odgovori Norton. "Možda je ovo registarski katalog trodimenzionalnih slika - šablona - plastičnih planova, ako hoćete da ih tako nazovete."
"Šta mu je svrha?"
"Pa, poznata vam je ona teorija o biotima - ideja da oni ne postoje dok nisu potrebni, a da se tada stvaraju - sintetizuju - prema obrascima koji su negde uskladišteni?"
"Tako", reče Merser, pa nastavi, polako i zamišljeno: "Znači, kad je Ramancu potrebna izvesna alatka, on otkuca odgovarajuću brojčanu šifru i kopija se napravi prema obrascu koji je ovde unutra."
"Tako nešto. Ali, molim te, ne postavljaj mi pitanja o praktičnim pojedinostima."
Stubovi sred kojih su se kretali postajali su sve veći i sad su imali preko dva metra u prečniku. Slike su bile veće u odgovarajućoj razmeri. Beše očito da su se Ramanci, iz nesumnjivo izvrsnih razloga, držali razmera jedan prema jedan. Norton se pitao kako su smeštali odista velike predmete, ukoliko je stvarno tako.
Kako bi pokrili veći prostor, četiri istraživača su se sad raštrkala sred kristalnih stubova i snimala su, brzinom kojom su mogla da užiže kamere na iščezavajuće slike. Ovo je zapanjujuća sreća, reče sebi Norton, mada je osećao da je zaslužuje; nisu mogli izabrati ništa bolje od ovog ilustrovanog kataloga ramanskih proizvoda. A opet, s druge strane, teško da je moglo biti većma osujećujuće. Ovde nema ničeg stvarnog, osim neopipljivih sklopova svetlosti i tame. Ti prividno materijalni predmeti zapravo ne postoje.
Mada je to znao, Norton je ne jednom osetio gotovo neodoljiv poriv da sebi laserom probije put u jedan od tih stubova kako bi imao nešto materijalno da ponese natrag na Zemlju. To je isti onaj poriv, pomislio je zajedljivo, što bi majmuna naveo da se maši odraza banane u ogledalu.
Upravo je fotografisao nešto što je izgledalo kao neka vrsta optičke sprave, kad ga Kalvertov povik natera da pojuri između stubova.
"Kapetane - Karl - Vile - pogledajte ovo!"
Kalvert je bio podložan naglim oduševljenjima, ali ovo što je sad našao beše dovoljno da opravda ma koju meru uzbuđenja.
U jednom od dvometarskih stubova nalazio se komplikovan am, ili uniforma, očigledno načinjen za stvorenje koje stoji uspravno i mnogo je više od čoveka. Vrlo uzan središnji metalni obruč je, po svemu sudeći, opasivao struk, grudni koš ili neki deo nepoznat zemaljskoj zoologiji. Sa njega su se dizala tri vitka stuba, sužavajući se ka spoljašnjoj strani i završavajući se savršeno kružnim pojasom, sa upečatljivim prečnikom od jednog metra. Petlje, u podjednakim razmacima raspoređene duž njega, mogle su biti namenjene jedino tome da idu oko gornjih udova ili ruku - tri ruke.
Postojali su brojni džepovi, kopče, fišeklije sa kojih su štrčale alatke (ili oružje?), cevi i električni provodnici, čak male crne kutije koje bi izgledale sasvim na svome mestu u nekoj elektronskoj laboratoriji na Zemlji. Ceo sklop je bio složen gotovo koliko svemirsko odelo, mada je očito samo delimično pokrivao stvora koji ga nosi.
A da li je taj stvor Ramanac - upita se Norton. Verovatno nećemo nikad saznati, ali je morao biti inteligentan, jar obična životinja ne bi mogla izaći na kraj sa svom tom usavršenom opremom.
"Oko dva i po metra visok", zamišljeno reče Merser, "ne računajući glavu - ma kako da je izgledala."
"Ima tri ruke - i, po svoj prilici, i tri noge. Isti plan kao kod pauka, samo u mnogo većoj razmeri. Mislite li da je to slučajna podudarnost?"
"Verovatno nije. I mi gradimo robote u svom liku; mogli bismo očekivati da Ramanci isto čine."
Neuobičajeno tih, Majron je posmatrao eksponat s nečim nalik strahopoštovanju.
"Mislite li da oni znaju da smo ovde?" upola je prošaputao.
"Sumnjam", reče Merser. "Mi uopšte nismo doprli do njihovog praga svesti - mada su Hermijanci, nema zbora, svesrdno pokušali."
Stajali su tu, nesposobni da se odvoje, kad je Ruso pozvao sa glavčine, glasom punim užurbane brige.
"Kapetane, biće bolje da izađete."
"Šta je - jesu li bioti krenuli ovamo?"
"Ne. Mnogo je ozbiljnije. Svetla se gase."
43. POVLAČENJE
Kad je žurno izašao kroz rupu koju su probušili laserom, Nortonu se učinilo da šest sunaca Rame blistaju kao obično. Ruso je sigurno pogrešio, pomisli, mada to uopšte ne liči na njega.
No Ruso je predvideo upravo takvu reakciju.
"To se odvijalo tako sporo", objasnio je, izvinjavajući se, "da je prošlo dosta vremena pre no što sam zapazio ikakvu razliku. Ali nema sumnje - obavio sam merenja. Jačina svetlosti je opala za četrdeset odsto."
Sad, kad su mu se oči ponovo prilagodile nakon tame staklenog hrama, Norton je mogao da mu poveruje. Ramin dugi dan bliži se kraju.
Bilo je toplo kao ranije, ali je Norton utvrdio da drhti. Upoznao je taj osećaj jednom ranije, lepog letnjeg dana na Zemlji. Nastupilo je neobjašnjivo slabljenje svetlosti, kao da pada mrak, ili da je Sunce izgubilo snagu, mada na nebu ne beše ni oblačka. Onda se setio da je počelo delimično pomračenje.
"Gotovo je", reče turobno. "Idemo kući. Ostavite svu opremu - više nam neće biti potrebna."
Sada će, nadao se, jedan planerski potez pokazati svoju vrednost. Za ovaj pohod je izabrao London, jer nijedan drugi grad nije tako blizu stepeništa. Podnožje Bete udaljeno je svega četiri kilometra.
Krenuli su ujednačenim, dugim trčećim koracima koji su najugodniji način putovanja pri prepolovljenoj teži. Norton je uspostavio tempo kojim će po njegovoj proceni stići do ruba ravnice ne iznurivši se, a za najkraće vreme. Bio je bolno svestan onih osam kilometara, koliko će još imati da se penju kad stignu do stepeništa Beta, ali će se osećati mnogo bezbednije kad stvarno započnu uspon.
Prvi potres je nastupio kad su već gotovo bili stigli do stepeništa. Bio je vrlo slab i Norton se nagonski okrenuo ka jugu, očekujući da opet ugleda vatromet oko rogova. Ali Rama se, izgleda, nikad tačno ne ponavlja. Ukoliko nad tim kao igla zašiljenim planinama ima ikakvih električnih pražnjenja, suviše su slaba da bi se videla.
"Most", pozvao je, "jeste li ovo primetili?"
"Jesmo, kapetane - veoma slab udar. Možda opet promena položaja. Posmatramo žiro brzine. Još ništa... Samo trenutak! Pozitivno merenje! Jedva je primetno - manje od mikroradijana u sekundi, ali ustaljeno."
Znači, Rama počinje da se okreće, mada gotovo neprimetno sporo. Oni raniji potresi mogli su biti lažna uzbuna, ali ovo je sigurno prava.
"Brzina raste. Pet mikrorada. Halo, jeste li osetili ovaj udar?"
"I te kako. Stavite sve brodske sisteme u pripravnost. Možda ćemo morati da odemo na brzinu."
"Zar već očekujete promenu orbite? Još smo daleko od perihela."
"Ne verujem da se Rama ravna prema našim udžbenicima. Gotovo smo stigli do Bete. Tamo ćemo se odmoriti pet minuta."
Pet minuta je bilo sasvim nedovoljno, ali su delovali kao večnost, jer sad nema sumnje da svetlost trne, i to brzo.
Mada su svi opremljeni baterijskim lampama, pomisao na tamu sad je bila nepodnošljiva. Toliko su se psihološki privikli na beskrajan dan da je bilo teško setiti se uslova pod kojima su isprva istraživali ovaj svet. Osećali su neodoljiv poriv da pobegnu - da izađu na svetlost Sunca, kilometar odavde, s onu stranu ovih cilindričnih zidova.
"Kontrola na glavčini", pozvao je Norton, "da li reflektor radi? Možda će nam ubrzo biti potreban."
"Da, kapetane. Evo ga."
Ohrabrujuća iskra svetlosti poče da sija osam kilometara iznad njihovih glava. Čak i u zamirućem danu Rama izgledala je iznenađujuće slaba, no poslužila im je ranije i opet će ih voditi ako ustreba.
Ovo će biti najduže i za živce najpogubnije penjanje, beše turobno svestan Norton. Ma šta se desilo, biće nemoguće žuriti; ako se suviše premore, naprosto će se skljokati negde na toj vrtoglavoj padini i moraće da čekaju dok im pobunjeni mišići ne dozvole da produže. Dosad su sigurno postali jedna od fizički najsposobnijih posada koja je ikad izvršila neki zadatak u svemiru, ali ima granica onome što živ čovek može da postigne.
Nakon jednog sata ujednačenog tabananja stigli su do četvrte deonice stepeništa, oko tri kilometra iznad ravnice. Dalje će biti mnogo lakše: teža je već opala gotovo na trećinu zemaljske vrednosti. Mada je s vremena na vreme dolazilo do manjih udara, nisu se ispoljile druge neuobičajene pojave i još ima dovoljno svetlosti. Počeše da se osećaju optimističkije, pa su se čak pitali da nisu prerano otišli. Međutim, jedna stvar je izvesna: povratka nema. Svi su poslednji put prošli Centralnom ravnicom Rame.
Za vreme odmora od deset minuta na četvrtoj platformi Kalvert uzviknu:
"Kapetane, kakav je ovo šum?"
"Šum? Ništa ne čujem."
"Visok pisak sa silaznom frekvencijom. Nemoguće da ga ne čujete?"
"Tvoje uši su mlađe. Oh, sad čujem."
Činilo se da pisak dopire sa svih strana. Uskoro je bio glasan, čak prodoran, pa brzo poče da gubi visinu. Onda je naglo prestao.
Nekoliko sekundi potom opet se začuo, ponavljajući isti redosled. Imao je svu onu setnu ubedljivost sirene svetionika što šalje svoja upozorenja u maglom zakriljenu noć. Bila je to poruka, i to hitna. Nije bila namenjena njihovim ušima, ali su je razumeli. Zatim, kao za svaku sigurnost, poruku su potkrepila i sama svetla.
Pritulila su se, gotovo do gašenja, a onda počeše da trepere. Blistave kuglice, nalik loptastim munjama, jurile su niz šest uskih dolina što su svojevremeno osvetljavale ovaj svet. Išle su od polova ka moru, u sinhronizovanom, hipnotičnom ritmu koji je mogao imati samo jedno značenje. "Ka moru!" pozivala su svetla. "Ka moru!" A bilo je teško odupreti se pozivu; ne beše čoveka koji nije osetio poriv da se vrati i potraži zaborav u vodama Rame.
"Kontrola na glavčini!" prešno je pozvao Norton. "Da li vidite šta se događa?" Vratio se Rusoov glas. Zvučao je kao da je ispunjen strahopoštovanjem i nemalo uplašen.
"Da, kapetane. Gledam Južnu hemisferu. Tamo su desetine biota - uključujući i neke velike. Dizalice, buldožeri... mnoštvo čistača. I svi jure natrag ka moru, brže no što sam ikad video da se kreću. Evo, ode dizalica - pravo preko ivice! Baš kao Džimi, ali mnogo brže pada... Kad je pala, razbila se u komade... A sad dolaze ajkule; komadaju je... Uh, to nije prijatan prizor...
Sad gledam ravnicu. Tamo je jedan buldožer koji se, izgleda, pokvario... Neprestano vozi u krug. Sad se na njega okomljuje nekoliko rakova, raskomadavaju ga... Kapetane, mislim da je bolje da se odmah vratite."
"Veruj mi", reče Norton sa dubokim osećanjem, "dolazimo što brže možemo."
Rama zatvara kapke, kao brod koji se priprema za buru. To je bio Nortonov neodoljiv utisak, mada nije mogao da mu da logičku osnovu. Više se nije osećao sasvim racionalno. U njegovom duhu borile su se dve prinude: potreba da pobegne i želja da posluša te munje što sevaju nebom, naređujući mu da se pridruži biotima u njihovom maršu ka moru.
Još jedna deonica stepeništa. Još jedan zastanak od deset minuta kako bi otrovi zamora mogli da se odliju iz njegovih mišića. Onda opet dalje. Još dva kilometra, no bolje je o tome ne misliti...
Zaluđujući niz sve nižih piskova naglo je prestao. U istom trenutku ognjene lopte što jure niz useke pravih dolina prestadoše sa svojim stroboskopskim sevanjima u pravcu mora. Šest linearnih sunaca Rame opet oblikuje neprekinute trake svetlosti.
Ali su brzo slabile, a ponekad su treperile kao da se ogromni udari energije odlivaju iz oslabelih izvora. Povremeno su dolazili slabi podzemni potresi. Komandni most je izvestio da se Rama još neprimetno sporo njiše, kao igla kompasa što reaguje na slabo magnetsko polje. To je možda ohrabrujuće; kad Rama obustavi njihanje, Norton će početi ozbiljno da brine.
Svi bioti su nestali, tako je izveštavao Ruso. U celoj unutrašnjosti Rame jedino se kreću ljudska bića, s mučnom sporošću mileći uz krivinu severne kupole.
Norton je odavno savladao vrtoglavicu koju je osetio prilikom onog prvog uspona, ali je sad u njegov duh počinjao da se uvlači jedan novi strah. Oni su tako izloženi, ovde, na ovom beskrajnom usponu od ravnice do glavčine. Pretpostavimo da Rama, kad završi promenu položaja, počne da ubrzava?
Potisak će verovatno ići duž ose. Ako bude išao na sever, to neće predstavljati nikakav problem, samo će ih malo čvršće pritisnuti uz padinu kojom se penju. Ali ako bude usmeren ka jugu, može ih baciti u prazninu da konačno padnu duboko dole u ravnicu.
Pokušao je da sebe ohrabri mišlju da će ubrzanje biti vrlo malo. Izračunavanja doktora Perere bila su krajnje ubedljiva. Rama ne može postići ubrzanje veće od pedesetine teže, inače bi se Cilindrično more prelilo preko južne litice i poplavilo ceo kontinent. Ali Perera se nalazi u udobnoj radnoj sobi, tamo na Zemlji, a nad njegovom glavom se ne nadnose kilometri metala koji samo što se ne stropoštaju. A možda je Rama konstruisan da ima periodične poplave.
Ne, to je smešno. Besmisleno je zamišljati da bi svi ovi trilioni tona odjednom mogli početi da se kreću sa ubrzanjem dovoljnim da ga odbaci. Ipak, tokom preostalog dela uspona Norton nikad sebi nije dozvolio da se udalji od sigurnosti što je pruža šipka ograde.
Čitave ljudske vekove kasnije stepenište se završilo. Ostajalo je svega nekoliko stotina metara vertikalnih, usečenih lestvi. Više nije bilo potrebno verati se uz tu deonicu, jer je u teži koja je brzo opadala jedan čovek sa glavčine, vukući kabel, lako mogao da izvuče drugog. Čak i u podnožju lestvi čovek je težio manje od pet kilograma, a na vrhu - praktično ništa.
I tako se Norton opustio u ljuljašci, povremeno se hvatajući za prečage kako bi se suprotstavio slaboj Koriolisovoj sili koja je pokušavala da ga odgurne sa lestvi. Gotovo je zaboravio svoje učvorene mišiće, poslednji put gledajući Ramu.
Sad je osvetljen otprilike kao pri svetlosti punog meseca na Zemlji. Ukupan prizor je savršeno jasan, ali Norton više ne razaznaje sitnije pojedinosti. Sjajna magla delimično zaklanja Južni pol; iz nje viri jedino vrh Velikog roga - crna tačkica, neposredno preko puta.
Brižljivo kartografisani, ali i dalje nepoznati kontinent s onu stranu mora čini istu onu naizgled nasumičnu šaru kvadratnih polja kakva je uvek bio. Suviše je deformisan i pun složenih pojedinosti da bi se vizuelno ispitivanje isplatilo, te je Norton samo preleteo pogledom po njemu.
Krenuo je pogledom duž kružnog pojasa mora i prvi put uočio pravilnu šaru uzburkane vode, kao da se talasi lome o grebene postavljene na geometrijski pravilnim razmacima. Ramino manevrisanje ima izvestan učinak, ali slab. Siguran je da bi narednik Rabi Barns blaženo isplovila pod ovim uslovima kad bi od nje zatražio da prebrodi more svojom izgubljenom Odlučnošću.
Njujork, London, Pariz, Moskva, Rim... Oprostio se sa svim gradovima Severne hemisfere i nadao se da će mu Ramanci oprostiti oštećenja koja je prouzrokovao. Možda će razumeti da je sve to učinjeno u interesu nauke.
Onda se, najzad, našao na glavčini, a željne ruke su se pružale da ga prihvate i žurno sprovedu kroz vazdušne komore. Prevelikom naporu izložene noge i ruke su mu tako nekontrolisano drhtale da gotovo nije mogao da sebi pomogne i beše zadovoljan što njime barataju kao sa poluparalizovanim bolesnikom.
Dok je silazio u središnji krater glavčine, nad njim se sužavalo nebo Rame. Kad su vrata unutrašnje vazdušne komore zauvek zaklonila taj prizor, upravo je pomislio: Kako je čudno što noć pada baš sada kad je Rama najbliže Suncu!
44. KOSMIČKI POGON
Sto kilometara je dovoljno obezbeđenje, dokonao je Norton. Rama je sad ogroman crni pravougaonik, postavljen tačno na širu stranicu, koji pomračuje Sunce. Norton je iskoristio ovu priliku da Nastojanjem odleti u potpunu senku, tako da se olakša brodskim sistemima za hlađenje i obave neki odavno dospeli poslovi oko održavanja. Ramina zaštitnička kupa tame može iščeznuti svakog trena, te je nameravao da je što bolje iskoristi.
Rama se još okreće. Sad se pomerio gotovo za petnaest stepeni, te je bilo nemoguće ne verovati da predstoji neka krupna promena orbite. Na Ujedinjenim planetama uzbuđenje je doseglo vrhunac histerije, ali je do Nastojanja dopirao samo slab odjek. Fizički i emocionalno, posada je bila iscrpljena; nakon poletanja sa baze na Severnom polu svi, sem najnužnijih dežurnih, spavali su dvanaest sati. Sam Norton je po nalogu lekara uzeo elektrosedativ. I pored toga, sanjao je kako se penje beskrajnim stepeništem.
Drugug dana po povratku na brod gotovo sve se vratilo u normalno stanje, a istraživanje Rame je već izgledalo kao deo nekog drugog života. Norton je počeo da otaljava nagomilani kancelarijski posao i da pravi planove za budućnost; međutim, odbijao je zahteve da daje intervjue, koji su nekako uspeli da se provuku u radio-veze Osmatračke službe, pa čak i Svemirske zaštite. Nije bilo poruka sa Merkura, a Generalna skupština UP prekinula je zasedanje, mada je spremna da se, ako zatreba, ponovo sastane u roku od jednog sata.
Trideset sati nakon napuštanja Rame, Norton je prvi put čestito spavao, kad je grubim drmusanjem vraćen svesti. Bunovno je psovao, otvorio je mutno oko da ugleda Karla Mersera, a onda je, kao svaki dobar zapovednik, namah bio potpuno budan. "Prestao je da se okreće?"
"Da. Stoji kao stena."
"Hajdemo na most."
Ceo brod je bio budan. Čak su i šimpe znale da se nešto događa i puštale su brižne, cvileće glasove sve dok ih Mek Endrus nije umirio brzim signalima ruku. Dok je sedao u svoju stolicu i pričvršćivao remene oko pojasa, Norton se pitao da li je ovo možda još jedna lažna uzbuna.
Ovaj spisak podrazumeva brojna izostavljanja i dvosmislenosti, koje će, po svoj prilici, ispraviti budućnost. Kritičari su neumorno ukazivali da većina Ujedinjenih planeta uopšte nisu planete, već sateliti. A kako je tek smešno što nisu uključena četiri džina: Jupiter, Saturn, Uran i Neptun.
Međutim, na gasovitim džinovima niko ne živi i vrlo je verovatno da nikad neće ni živeti. Isto bi moglo važiti za drugog odsutnog velikana Veneru. Čak i najzaneseniji planetarni inženjeri slagali su se da će biti potrebna stoleća da se ukroti Venera, a u međuvremenu na nju motre Hermijanci i, nema sumnje, smišljaju dugoročne planove.
Posebni predstavnici Zemlje i Meseca takođe su bili predmet spora. Ostale članice su tvrdile da to usredsređuje preveliku moć u jedan kut Sunčevog sistema. Ali na Mesecu ima više stanovnika no na svim drugim svetovima zajedno, ako se izuzme sama Zemlja, i on jeste stecište Ujedinjenih planeta. Sem toga, Zemlja i Mesec su se retko slagali po ma kojem pitanju, te nije verovatno da bi mogli obrazovati opasan blok.
Mars je imao protektorat nad asteroidima, izuzimajući ikarijansku skupinu (pod nadzorom Merkura) i šačicu asteroida čiji su periheli s onu stranu Saturna, te ih pritežava Titan. Veći asteroidi kao što su Palada, Vesta, Junona i Cerera biće jednog dana dovoljno važni da imaju vlastite ambasadore, a članstvo UP će tako dosegnuti dvocifren broj. Ganimed nije zastupao samo Jupiter - te otud veću masu no ostatak Sunčevog sistema zajedno - već i preostalih pedesetak Jupiterovih satelita, ukoliko se računaju privremeni zarobljenici iz asteroidnog pojasa - mada pravnici još uvek razmatraju to pitanje. Na isti način Titan je pokrivao Saturn, njegove prstenove i ostalih trideset i više satelita.
U pogledu Tritona situacija je još složenija. Veliki Neptunov mesec je najudaljenije stalno nastanjeno telo u Sunčevom sistemu, a posledica je da njegov ambasador vrši priličan broj dužnosti. On zastupa Uran i njegovih osam meseca (od kojih još nijedan nije zaposednut), Neptun i tri njegova satelita, Pluton i njegov mesec i usamljenu, meseca lišenu Persefonu. Da s onu stranu Persefone ima planeta i one bi spadale u nadležnost Titana. A, kao da to nije dovoljno, moglo se čuti kako ambasador najudaljenije tmine, kako je ponekad nazivan, žalostivo pita: "A šta je sa kometama?" Opšti osećaj je bio da se rešavanje ovog problema može prepustiti budućnosti.
No, u jednom veoma realnom značenju, ta budućnost je već nastupila. Po izvesnim definicijama, Rama je kometa. Komete su bile jedini drugi posetioci iz međuzvezdanih dubina, a mnoge su putovale hiperboličnim orbitama koje su čak bliže Suncu no što je Ramina. Svaki kosmički advokat mogao bi od toga napraviti dobro zasnovan spor - a hermijanski ambasador je spadao u najbolje advokate.
"Reč ima njegova ekselencija ambasador Merkura."
Pošto su delegati bili raspoređeni prema udaljenosti od Sunca, a suprotno smeru kretanja kazaljki, Hermijanac se nalazio sasvim udesno od predsednika. Sve do poslednjeg trenutka posmatrao je svoj računar; sad je skinuo sinhronizujuće naočare koje su svima ostalima onemogućavale da pročitaju poruku na ekranu. Uzeo je svežanj beležaka i čilo ustao.
"Gospodine predsedniče, uvažene kolege delegati, želeo bih da započnem kratkim pregledom situacije s kojom smo sada suočeni."
Fraza 'kratak pregled' bi, da su je izustili izvesni delegati, svim slušaocima izmamila neme vapaje; no svi su znali da Hermijanci misle tačno ono što kažu.
"Džinovski svemirski brod, ili veštački asteroid, nazvan Rama, uočen je pre više od godinu dana u predelu s onu stranu Jupitera. Isprva se verovalo da je to prirodno telo koje se kreće po hiperboličoj orbiti što će ga odvesti oko Sunca i dalje ka zvezdama. Kad je otkrivena njegova prava priroda, brodu Nastojanje, iz sastava Osmatračke službe Sunčevog sistema, naređeno je da se sastane sa Ramom. Siguran sam da svi želimo da čestitamo zapovedniku Nortonu i njegovoj posadi na efikasnom načinu na koji su izvršili svoj jedinstven zadatak.
Najpre se verovalo da je Rama mrtav - da je zamrznut već toliko stotina hiljada godina da nema mogućnosti oživljavanje. To je, možda, još tačno, u strogo biološkom smislu. Izgleda da se svi, koji su tu stvar proučili, slažu da nijedan iole složeniji živi organizam ne može preživeti više od nekoliko stoleća obustavljanja života. Čak i na apsolutnoj nuli, zaostali kvantni efekti na kraju izbrišu suviše ćelijskih informacija da bi oživljavanje bilo moguće. Stoga se činilo da Rama, iako ima ogroman arheološki značaj, ne postavlja nikakve krupnije astropolitičke probleme.
Sada je očigledno da je to bio vrlo naivan stav, mada je od samog početka bilo nekih koji su ukazivali da je Rama odveć tačno usmeren na Sunce da bi mogla biti u pitanju čista slučajnost.
No, čak i pored toga, moglo se zastupati mišljenje - i bilo je zastupano - da je tu posredi eksperiment koji nije uspeo. Rama je stigao do željenog cilja, ali kontrolna inteligencija nije preživela. Ovo gledište takođe deluje veoma prostodušno; ono izvesno potcenjuje entitete s kojima imamo posla.
Ono što smo propustili da uzmemo u obzir jeste mogućnost nebiološkog održanja. Ukoliko prihvatimo vrlo verovatnu teoriju doktora Perere, koja nepobitno odgovara svim činjenicama, stvorovi primećeni u Rami sve doskora nisu postojali. Njihovi obrasci, ili šabloni, bili su uskladišteni u nekom središnjem fondu informacija, a kad je trenutak sazreo, proizvedeni su od dostupnih sirovina - po svoj prilici, od organskometalnog rastvora Cilindričnog mora. Takav podvig unekoliko još premaša naše moći, ali ne postavlja nikakav teorijski problem. Mi znamo da čvrsta kola, za razliku od žive materije, mogu držati zalihe informacija bez gubitaka, tokom neograničenih perioda.
Tako je Rama sada u stanju potpunog funkcionisanja, služi svrsi svojih graditelja - ma ko oni bili. Sa našeg stanovišta nije važno jesu li sami Ramanci mrtvi već milion godina ili će se i oni nanovo sazdati, da se svakog časa pridruže svojim slugama. Sa njima, ili bez njih, njihova se volja ostvaruje i dalje će se ostvarivati.
Rama je sad pružio dokaz da njegov propulsivni sistem još funkcioniše. Kroz nekoliko dana biće u perihelu gde će, logično, obaviti izvesnu krupnu promenu orbite. Tako ćemo uskoro možda imati novu planetu - koja se kreće Sunčevim prostorom u jurisdikciji moje vlade. Ili, naravno, Rama može izvršiti dopunske promene i zauzeti konačnu orbitu na ma kojoj razdaljini od Sunca. Čak može postati satelit neke velike planete kao što je Zemlja.
Stoga smo, kolege delegati, suočeni sa čitavom jednom lepezom mogućnosti, od kojih su neke odista veoma zabrinjavajuće. Budalasto je zamišljati da ovi stvorovu moraju biti dobronamerni i da se ni na koji način neće umešati u naše stvari. A ako su došli u Sunčev sistem, znači da im je nešto u njemu potrebo. Čak i ako je to samo naučno znanje - pomislite kako se to znanje može upotebiti.
Sada smo suočeni sa tehnologijom koja je stotine, a možda i hiljade godina isred naše, i sa kulturom koja možda nema nikakvih dodirnih tačaka sa našom. Mi smo proučavali ponašanje bioloških robota - biota - u Rami, pokazano u filmovima koje je zapovednik Norton prosledio, i došli smo do izvesnih zaključaka koje želimo da vam prenesemo.
Možda je nesreća nas na Merkuru što nema domaćih oblika života za posmatranje. Ali, razume se, mi raspolažemo kompletnom građom o zemaljskoj zoologiji i u njoj nalazimo jednu upadljivu paralelu sa Ramom.
To je kolonija termita. Poput Rame, ona je veštački svet sa kontrolisanom sredinom. Poput Rame, njeno funkcionisanje zavisi od niza specijalizovanih bioloških mašina: radnika, graditelja, farmera i - ratnika. I mada ne znamo da li Rama ima maticu, ja iznosim hipotezu da ostrvo poznato pod imenom Njujork vrši sličnu funkciju.
Naravno, bilo bi besmisleno predaleko razvijati ovu analogiju; ona se prekida na mnogo tačaka. Ali vam je predočavam iz sledećeg razloga: kolika bi mera saradnje, ili razumevanja, bila moguća između ljudskih bića i termita? Kad nema sukoba interesa, mi se uzajamno trpimo. Ali kad ma kojoj strani zatrebaju teritorija ili prirodna blaga druge, milosti nema.
Blagodareći našoj tehnologiji i inteligenciji, mi uvek možemo pobediti - ako smo dovoljno odlučni. Ali ponekad to nije lako, a neki smatraju da će termiti možda odneti konačnu pobedu.
Imajući to na umu, sad razmotrite zastrašujuću opasnost koju Rama može - ne kažem: mora - prdstavljati za ljudsku civilizaciju. Kakve smo korake preduzeli da joj se suprotstavimo ako dođe do najgoreg? Baš nikakve. Samo smo pričali i spekulisali i pisali učene teze.
Ali, kolege delegati, Merkur je učinio nešto više. Postupajući u skladu sa odredbama člana 34. Svemirskog pakta iz 2057. godine, koje nam daju pravo da preduzmemo sve mere nužne za zaštitu integriteta našeg Sunčevog prostora, mi smo uputili visokoenergetski nuklearni uređaj ka Rami. Bićemo odista srećni ako nikad ne budemo morali da ga upotrebimo. Ali sad bar nismo bespomoćni - kao što smo ranije bili. Može se tvrditi da smo postupili jednostrano, bez prethodnih konsultacija. Mi to priznajemo. Ali, da li ovde iko zamišlja - uz sve dužno poštovanje, gospodine predsedniče - da smo mogli obezbediti takvu saglasnost u vremenu koje nam je stajalo na raspolaganju? Mi smatramo da ne delamo samo u svom interesu, već i u interesu celog ljudskog roda. Možda će nam jednog dana svi budući naraštaji zahvaljivati zbog naše dalekovidosti.
Svesni smo da bi predstavljalo tragediju - čak zločin - uništiti čudesnu tvorevinu kao što je Rama. Ako postoji ma kakav način da se to izbegne, bez opasnosti po ljudski rod, bićemo veoma srećni da za njega saznamo. Mi takav način nismo našli, a vreme ističe.
Tokom narednih nekoliko dana, pre no što Rama dođe do perihela, moraće se doneti odluka. Mi ćemo, naravno, dati sva upozorenja Nastojanju, ali bismo savetovali zapovedniku Nortonu da stalno bude spreman za polazak u roku od jednog sata. Moguće je da Rama svakog časa prođe kroz nove dramatične preobražaje.
Gospodine predsedniče, kolege delegati - to je sve. Zahvaljujem vam na pažnji i očekujem vašu saradnju."
39. ODLUKA NA VRHU
"Pa, Borise, kako se Hermijanci uklapaju u tvoju teologiju?"
"Isuviše dobro, zapovedniče", odgovori poručnik Rodrigo, osmehnuvši se bez imalo humora. "To je iskonski sukob između sila dobra i zla. Ali dođu trenuci kad se ljudi moraju opredeliti u takvom sukobu."
Znao sam da će biti tako nešto, pomisli Norton. Ova situacija je morala predstavljati udarac za Borisa, ali se on ne bi pomirio sa pasivnim pristajanjem. Kosmohrišćani su energični, sposobni ljudi. Zapravo, u nekim stvarima su veoma slični Hermijancima.
"Pretpostavljam, Borise, da imaš neki plan?"
"Da, zapovedniče. U stvari, sasvim je jednostavan. Treba samo da onesposobimo bombu."
"Oh. I kako nameravaš da to učiniš?"
"Malim kleštima."
Da je u pitanju bio neko drugi, Norton bi pomislio da se šali. Ali ne i Boris Rodrigo.
"Samo trenutak! Bomba je načičkana kamerama. Pretpostavljaš li da će Hermijanci samo sedeti i gledati šta radiš?"
"Naravno: to je sve što mogu da učine. Kad signal stigne do njih, biće prekasno. Posao mogu lako obaviti za deset minuta."
"Shvatam. Sigurno će biti besni. Ali pretpostavi da je bomba minirana tako da je dodir sa strane detonira?"
"To izgleda veoma neverovatno. Kakva bi bila svrha? Ova bomba je sagrađena za određen zadatak u dubokom kosmosu i biće opremljena svim vrstama sigurnosnih uređaja koji sprečavaju eksploziju sem kad se izda nedvosmislena komanda. No to je rizik koji sam spreman da preuzmem - a posao se može obaviti bez dovođenja broda u opasnost. Sve sam razradio."
"Siguran sam da jesi", reče Norton. Zamisao je bila očaravajuća, gotovo zadovodljiva u svojoj privlačnosti; naročito mu je godila pomisao na osujećene Hermijance i mnogo bi dao da vidi njihove reakcije kad shvate, suviše kasno, šta se događa sa njihovom smrtonosnom igračkom.
Međutim, postojale su druge komplikacije i one kao da su se umnožavale dok je Norton razmatrao problem. Suočen je sa daleko najtežom i najpresudnijom odlukom u svojoj karijeri.
A to je smešno ublažavanje. Suočen je sa najtežom odlukom koju je ijedan zapovednik ikad morao da donese. Od nje lako može zavisiti budućnost celog ljudskog roda. Jer, pretpostavimo samo da su Hermijanci u pravu?
Kad je Rodrigo otišao, Norton je uključio znak NE UZNEMIRAVATI. Nije se mogao setiti kad ga je poslednji put koristio i malko se iznenadio što još radi. Sad je, u srcu svog pretrpanog, zaposlenog broda, bio potpuno sam - izuzimajući portret kapetana Džemsa Kuka, koji ga gleda niz hodnike vremena.
Bilo je nemoguće posavetovati se sa Zemljom; već su ga upozorili na mogućnost da se poruke prisluškuju, možda pomoću relejnih uređaja na samoj bombi. To je celokupnu odgovornost ostavljalo u njegovim rukama.
Postoji jedna anegdota, koju je negde čuo, o predsedniku Sjedinjenih Država - beše li to Truman ili Peres? - koji je na pisaćem stolu držao tablicu sa natpisom: "Ovde prestaje prebacivanje odgovornosti". Norton nije bio sasvim siguran šta znači 'prebacivanje odgovornosti', ali je znao da prestaje kod njegovog stola.
Mogao se opredeliti da ništa ne preduzima i čeka da mu Hermijanci jave da krene. Kako bi to izgledalo u budućim istorijama? Mada Norton nije bio naročito zaokupljen posmrtnom slavom ili sramotom, ne bi voleo da ga zauvek upamte kao saučesnika u kosmičkom zločinu koji je mogao sprečiti.
A plan je bez greške. Kao što bi očekivao, Rodrigo je razradio svaku pojedinost, predvideo svaku mogućnost, čak i onu daleku opasnost, da bomba može opaliti ako se po njoj čačka. Ukoliko se to desi, Nastojanje će ipak biti bezbedno, sklonjeno iza štita Rame. Što se tiče samog Rodriga, on je, izgleda, sa potpunom ravnodušnošću gledao na mogućnost trenutne apoteoze.
No čak i ako se bomba uspešno onesposobi, to ni izdaleka neće biti kraj priče. Hermijanci mogu opet pokušati, ukoliko se ne nađe neki način da se spreče. Ali će bar biti otkupljeno nekoliko nedelja vremena; Rama će odavno preći perihel pre no što bi drugi projektil mogao stići do njega. Dotle će najgore zebnje paničara možda biti opovrgnute. Ili obratno?...
Delati ili ne delati - to je pitanje! Nikad ranije Norton nije osećao tako blisku srodnost sa danskim kraljevićem. Što god učini, izgledi na dobro ili zlo izgledali su savršeno uravnoteženi. Suočen je sa moralno najtežom odlukom. Ako se pogrešno opredeli, ubrzo će to znati. Ali ako je u pravu, možda nikad neće uspeti da to dokaže. Više ne vredi oslanjati se na logičke argumente i beskrajno kartografisanje alternativnih budućnosti. Čovek tako može doveka da ide u krug. Došao je trenutak da oslušne svoje unutarnje glasove.
Uzvratio je Kukov spokojan, miran pogled preko ambisa vekova.
"Slažem se s vama, kapetane", prošaputao je. "Ljudski rod mora živeti sa svojom savešću. Ma šta tvrdili Hermijanci, opstanak nije sve."
Pritisnuo je pozitivno dugme veze sa komandnim mostom i polako rekao:
"Poručniče Rodrigo, želeo bih da vas vidim".
Onda je sklopio oči, zatakao palčeve u remene koji ga drže u stolici i spremio se da uživa u nekoliko trenutaka potpune opuštenosti. Može se desiti da prođe dosta vremena pre no što je ponovo iskusi.
40. SABOTER
Sa skutera je skinuta sva nepotrebna oprema; sad je to samo otvoren okvir što drži propulsivni sistem i sisteme za usmeravanje i održanje života. Čak je uklonjeno i sedište za drugog pilota, jer se svaki kilogram dodatne težine morao platiti skraćenjem vremena za izvršavanje zadatka.
To je bio jedan od razloga, mada ne i najvažniji, što je Rodrigo uporno zahtevao da pođe sam. Posao je tako jednostavan da ne iziskuje još par ruku, a masa jednog putnika bi oduzela nekoliko minuta leta. Ogoljeni skuter je sad mogao postići brzinu od preko trećine teže; putovanje od Nastojanja do bombe može obaviti za četiri minuta. Tako ostaje još šest minuta. To bi trebalo da bude dovoljno.
Otkako je napustio brod, Rodrigo se samo jednom osvrnuo. Video je da se brod, kao što je planirao, podigao sa centralne ose i da se blago otiskuje preko obrtnog koluta severne površine. Dok Rodrigo stigne do bombe, brod će između njega i sebe postaviti debeo štit Rame.
Leteći nad polarnom ravnicom nije žurio. Tu nema potrebe da hita, jer ga kamere sa bombe još ne vide, te može da štedi gorivo. Potom je odlebdeo preko zakrivljenog ruba sveta - i ukazao se projektil, blistajući na Suncu još žešćim sjajem i od onog što obasjava planetu njegovog nastanka.
Rodrigo je već bio ubacio orijentacioni program. Sada je uljkučio niz i skuter poče da se obrće na svojim žiroima i za nekoliko sekundi je postigao punu brzinu. Isprva je osećaj težine izgledao zgromljavajuć, a onda se Rodrigo prilagodio. Na kraju krajeva, sasvim je ugodno izdržao dvaput toliko u Rami, a rodio se u trostruko jačoj teži na Zemlji.
Ogroman, zaobljen spoljašnji zid pedesetkilometarskog valjka polako je ostajao za njim dok se skuter usmerio pravo na bombu. Još je bilo nemoguće proceniti veličinu Rame, pošto je savršeno gladak i lišen ikakvih uočljivih belega, tako da je teško zapaziti da se okreće.
U stotoj sekundi od početka misije bližio se polovini puta. Bomba je još suviše daleko da bi se videle ikakve pojedinosti, ali je mnogo blistavija spram potpuno crnog neba. Beše čudno što se uopšte ne vide zvezde - čak ni sjajna Zemlja ili zasenjujuća Venera. To su onemogućavali tamni filteri što štite Rodrigove oči od smrtonosnog bleska. Nagađao je da upravo obara rekord; verovatno se nijedan čovek nije bavio vanbrodskom aktivnošću tako blizu Sunca. Sreća njegova što je Sunčeva aktivnost mala.
U dva minuta i deset sekundi signalno svetlo je počelo da trepće, potisna snaga je pala na nulu, a skuter se okrenuo za sto osamdeset stepeni. Trenutak kasnije pun potisak je vaspostavljen, ali je Rodrigo sad usporavao istom ludom brzinom od tri metra u sekundi - zapravo i većom, jer je izgubio gotovo polovinu težine pogonskog goriva. Bomba je udaljena dvadeset pet kilometara. Biće tamo za dva minuta. Postigao je najveću brzinu od hiljadu petsto kilometara na sat - što je za vasionski skuter čista ludost i, verovatno, još jedan rekord. No ovo se teško može smatrati rutinskom VBA, a on tačno zna šta radi.
Bomba je rasla i sad vidi glavnu antenu, stalno usmerenu ka nevidljivoj zvezdi Merkur. Već tri minuta tim zrakom brzinom svetlosti putuje slika njegovog skutera koji se približava. Treba joj još dva minuta da stigne do Merkura.
Šta će učiniti Hermijanci kad ga ugledaju? Naravno, nastaće preneraženost. Odmah će shvatiti da se spojio sa bombom, nekoliko minuta pre no što su oni uopšte znali da je krenuo. Verovatno će neki dežurni osmatrač pozvati više vlasti; to će uzeti još neko vreme. Ali čak i u najgorem slučaju - čak i ako dežurni oficir ima ovlašćenje da detonira bombu i ako smesta pritisne dugme - potrajaće još pet minuta dok taj signal stigne.
Mada Rodrigo nije igrao na tu mogućnost - kosmohrišćani se nikad ne kockaju - bio je sasvim siguran da do takve trenutne reakcije neće doći. Hermijanci će oklevati da unište izviđačku letelicu sa Nastojanja, čak i ako sumnjaju u njene namere. Sigurno će pokušati da na neki način stupe u vezu - a to podrazumeva dalje odlaganje.
A postoji još bolji razlog: oni ne bi protraćili gigatonsku bombu na puki skuter. Jer, bila bi protraćena ako eksplodira dvadeset kilometara od svog cilja. Morali bi je najpre premestiti. Oh, ima on puno vremena... Ali će nastaviti da pretpostavlja najgore.
Postupaće kao da će impuls za okidanje stići za najkraće moguće vreme - za svega pet minuta.
Dok je skuter prelazio poslednjih nekoliko stotina metara, Rodrigo je na brzinu upoređivao pojedinosti koje sad vidi sa onima što ih je proučavao na fotografijama snimljenim sa velike udaljenosti. Ono što je bilo puka zbirka slika sad je postalo tvrd metal i glatka plastika - više nije apstrakcija već smrtonosna stvarnost.
Bomba je valjak dug oko deset metara, sa prečnikom od tri metra - čudnom podudarnošću ima gotovo iste razmere kao Rama. Pričvršćena je za konstrukciju letelicenosača otvorenim sklopom kratkih metalnih gredica. Iz nekog razloga, verovatno povezanog sa smeštajem težišta, postavljena je pod pravim uglovima u odnosu na osu nosača, te ostavlja prikladno zlokoban utisak čekića. To je odista čekić, dovoljno moćan da razbije ceo jedan svet.
Sa oba kraja bombe snop upletenih kablova pružao se valjkastom stranom i kroz rešetku nestajao u nutrašnjosti letelice. Tu prolaze sve komunikacije i kontrolni signali; na samoj bombi nema nikakve antene. Rodrigo treba samo da preseče te dve grupe kablova i ostaće samo nezlobiv inertni metal.
Mada je upravo to očekivao, izgledalo je malo odveć lako. Pogledao je na sat: proći će još trideset sekundi pre no što Hermijanci, čak i ako su posmatrali kad je obišao rub Rame, saznaju za njegovo postojanje. Ima potpuno sigurnih pet minuta za rad bez prekidanja i devedeset devet odsto verovatnoće da će imati i još mnogo više vremena. Čim se skuter potpuno zaustavio, Rodrigo ga pričvrsti za konstrukciju projektila tako da zajedno čine čvrstu strukturu. Za to mu je bilo potrebno svega nekoliko sekundi. Već je bio odabrao alatke i smesta je napustio pilotsko sedište, pri čemu mu je krutost njegovog visokoizolacionog odela samo malo smetala.
Prva stvar koja je privukla njegov pogled bila je metalna pločica sa ovim natpisom:
MINISTARSTVO ENERGOTEHNOLOGIJE
Odeljenje D
Bulevar sumraka 47
17464 Vulkanopolis
Za obavštenja se obratiti Henriju K. Džonsu.
Rodrigo je slutio da će kroz svega nekoliko minuta g.Džons biti prilično zauzet. Teška klešta su brzo svršila kabel. Dok su prve žice popuštale, Rodrigo jedva da je i pomislio na ognjeve Pakla, nagomilane na svega nekoliko centimetara od njega. Ako ih njegovi postupci oslobode, on to neće ni znati.
Ponovo je pogledao na sat; ovo je trajalo manje od minuta, što znači da se sve odvija prema programu. Sad još rezervni kabel i onda može da krene kući, naočigled besnih i osujećenih Hermijanaca.
Upravo je počinjao da radi na drugom kablovskom sklopu, kad je osetio slabašan drhtaj u metalu koji je dodirivao. Zapanjen pogledao je unatrag, duž tela projektila. Karakterističan plavoljubičasti sjaj plazma-potiskivača u radu lebdeo je oko jednog od mlaznih motora za kontrolu položaja. Bomba se spremala da krene.
Poruka sa Merkura bila je kratka i porazna. Stigla je dva minuta pošto je Rodrigo nestao iza ruba Rame.
ZAPOVEDNIKU NASTOJANJA OD MERKUROVSKE SVEMIRSKE
KONTROLE, ZAPADNI INFERNO. IMATE SAT VREMENA OD PRIJEMA OVE
PORUKE DA NAPUSTITE OKOLINU RAME. SAVETUJEMO DA NAJVEĆOM
BRZINOM KRNETE DUŽ OSE OBRTANJA. POTVRDITE PRIJEM. KRAJ PORUKE.
Norton je poruku pročitao s krajnjom nevericom, kojoj je usledio gnev. Osetio je detinjast poriv da im radiom odgovori kako se celokupna njegova posada nalazi u Rami i da su potrebni sati da svi izađu. Ali time se ništa ne bi postiglo - sem možda da se iskuša rešenost Hermijanaca.
A zašto su odlučili da delaju nekoliko dana pre perihela? Pitao se da li je rastući pritisak javnog mnenja postajao prevelik, te su odlučili da ostatak ljudskog roda stave pred fait accompli. To je izgledalo kao neverovatno objašnjenje, jer bi takva osetljivost bila nekarakteristična.
Nema načina da opozove Rodriga, jer je skuter sad u radio-senci Rame i biće van domašaja sve dok se ponovo ne nađu na liniji vida. To će se desiti tek kada zadatak bude izvršen - ili pošto ne uspe.
Moraće da čeka. Ima još dosta vremena, punih pedeset minuta. U međuvremenu je dokonao šta će predstavljati najefikasniji odgovor Merkuru.
Potpuno će zanemariti poruku, pa će videti šta će biti sledeći potez Hermijanaca. Kad je bomba počela da se kreće, Rodrigovo prvo osećanje nije bio fizički strah; bilo je to nešto mnogo razornije. On je verovao da svemir funkcioniše u skladu sa strogim zakonima, kojima čak ni bog ne može da se ne povinuje - a Hermijanci još manje.
Nijedna poruka ne može putovati brže od svetlosti; on je pet minuta ispred svega što Merkur može preduzeti.
Ovo može da bude jedino slučajna podudarnost - fantastična i možda smrtonosna, ali ništa više. Pukim slučajem, kontrolni signal je morao biti upućen bombi otprilike u trenutku kad je on napuštao Nastojanje. Dok je on prešao pedeset kilometara, signal je prevalio osamdeset miliona kilometara.
Ili je ovo možda samo automatska promena položaja radi otklanjanja pregrejavanja u nekom delu letelice? Ima mesta gde se površinska temperatura približava visini od hiljadu petsto stepeni i on je veoma pazio da što je moguće više bude u senci. Drugi potiskivač poče da pali, suprotstavljajući se obrtanju koje je prouzrokovao prvi. Ne, ovo nije samo termičko prilagođavanje. Bomba menja orijentaciju kako bi se usmerila na Ramu.
Beskorisno je pitati se zašto se ovo događa baš u ovom trenutku. Jedna stvar mu ide u prilog. Projektil ima malo ubrzanje; desetina zemaljske teže najviše je što može da postigne. Rodrigo može da se drži.
Proverio je hvataljke što vezuju skuter za držač bombe i ponovo proverio sigurnosni kabel svog odela. U Rodrigu je rastao hladan gnev, ojačavajući rešenost. Da li ovaj manevar znači da će Hermijanci detonirati bombu bez upozorenja, ne dajući Nastojanju mogućnost da se skloni? To je izgledalo neverovatno; ne samo čin brutalnosti već i ludosti, sračunat da ostatak Sunčevog sistema okrene protiv Hermijanaca. A šta ih je moglo navesti da prenebregnu svečano obećanje svog vlastitog ambasadora? Kakav god bio njihov plan, neće im proći.
Druga poruka sa Merkura bila je istovetna s prvom, a stigla je deset minuta kasnije. Znači, produžili su rok. Nortonu je ostajao još jedan sat. I očito su sačekali koliko je potrebno da stigne odgovor Nastojanja pre no što su ga ponovo pozvali. Sad je prisutan drugi činilac. Dosad su morali videti Rodriga i imali su nekoliko minuta da nešto preduzmu. Njihove instrukcije su možda već na putu. Mogu stići svakog časa.
Trebalo bi da se sprema za odlazak. Svakog časa grdosija Rame što ispunjava nebo može postati usijana po rubovima, bukteći prolaznim sjajem koji će daleko nadmašiti Sunce.
Kad je počeo glavni potisak, Rodrigo je bio bezbedno lengerisan. Samo dvadeset sekundi kasnije - potisak je prestao. Rodrigo je u glavi obavio brza sračunavanja: brzina ne može biti veća od petnaest kilometara na sat. Bombi će biti potrebno preko sat da stigne do Rame; možda mu se samo približava kako bi postigla bržu reakciju. Ako je tako, to je mudra predostrožnost. Međutim, Hermijanci su odlagali sve dok nije bilo prekasno.
Pogledao je na sat, mada je sad gotovo svestan vremena bez potrebe da proverava. Na Merkuru ga sad vide kako se s ciljem približava bombi i udaljen je od nje nepuna dva kilometra. Ne mogu sumnjati u njegove namere i pitaće se da li ih je već ostvario. Drugi snop kablova je sređen lako kao i prvi. Kao svaki valjan radnik, Rodrigo je dobro odabrao svoje alatke. Bomba je demontirana, ili, tačnije, više se ne može detonirati daljinskom komandom.
Preostaje, međutim, još jedna mogućnost i on sebi nije mogao dozvoliti da je prenebregne. Ne postoje spoljašnji kontaktni upaljači, ali možda ima unutarnjih koji detoniraju na udar. Hermijanci još kontrolišu kretanje svoje letelice, te mogu izazvati sudar sa Ramom kad god zažele. Rodrigov posao još nije završen.
Kroz pet minuta, u onoj prostoriji kontrole, negde na Merkuru, videće ga kako puzi natrag, duž projektila, noseći klešta skromne veličine koja su neutralisala najmoćnije oružje koje je čovek ikad sagradio. Dolazio je gotovo u iskušenje da mahne put kamere, ali je dokonao da bi to izgledalo nedostojanstveno. Na kraju krajeva, on stvara istoriju i tokom narednih godina milioni će gledati ovaj prizor - sem, razume se, ako Hermijanci u nastupu jeda ne unište snimak. To bi im teško mogao zameriti.
Stigao je do postolja dalekometne antene i pridržavajući se rukama odlebdeo do njenog velikog tanjira. Verna klešta su po kratkom postupku sredila multipleksni sistem za napajanje, glođući podjednako kablove i provodnike laserskih talasa. Kad je obavio poslednji zasek, antena poče da se polako okreće. Neočekivan pokret je iznenadio Rodriga, dok nije shvatio da je uništio automatski usmerivač antene ka Merkuru. Kroz svega pet minuta Hermijanci će izgubiti svaku vezu sa svojim slugom. Ne samo što je nemoćan - sada je slep i gluv.
Rodrigo se polako popeo na skuter, oslobodio hvataljke i okrenuo ga tako da se prednji štitnici oslone o projektil, što je moguće bliže težištu. Uključio je potisak na najjače i držao ga dvadeset sekundi.
Gurajući masu što mnogo puta prevazilazi njegovu vlastitu, skuter je vrlo sporo reagovao. Kad je Rodrigo vratio potisak na nulu, brižljivo je izmerio novi vektor brzine bombe.
Znatno će promašiti Ramu - a u svakom budućem trenutku njen položaj se može tačno odrediti. Na kraju krajeva, to je skupocen komad opreme.
Rodrigo je bio gotovo bolesno pošten čovek. Ne bi voleo da ga Hermijanci optuže da je izgubio njihovu imovinu.
41. HEROJ
"Mila", poče Norton, "ova besmislica nas je stajala više od dan vremena, ali mi je bar pružila priliku da s tobom porazgovaram.
Još sam na brodu koji se vraća na položaj na polarnoj osi. Pre jedan sat pokupili smo Rodriga; izgledao je kao da upravo dolazi sa mirnog dežurstva. Pretpostavljam da nijedan od nas više neće moći da poseti Merkur, a pitam se da li će se prema nama, kad se vratimo na Zemlju, ponašati kao prema herojima ili kao prema zločincima. Ali moja savest je čista: siguran sam da smo ispravno postupili. Pitam se jedino hoće li nam Ramanci ikad reći hvala?
Ovde možemo ostati samo još dva dana. Za razliku od Rame, mi nemamo kilometar debelu kožu da nas zaštiti od Sunca. Omotač je mestimice već opasno vreo, te smo morali postaviti nekoliko lokalnih paravana. Izvini - nisam hteo da te gnjavim svojim problemima.
I tako nam preostaje vremena samo za još jedan put u Ramu, te nameravam da ga što bolje iskoristim. Ali, ne brini, neću rizikovati."
Zaustavio je magnetoskop. Ovo je, najblaže rečeno, natezanje istine. Svaki trenutak u Rami nosi opasnost i neizvesnost; tamo se niko ne može stvarno osećati kao kod kuće, u prisustvu sila što prevazilaze čovekovo poimanje. A na ovom poslednjem pohodu, sad kad zna da se nikad neće vratiti i da nikakve buduće operacije neće biti ugrožene, nameravao je da još malčice iskuša svoju sreću.
"Dakle, kroz četrdeset osam sati završićemo ovu misiju. Ostaje neizvesno šta će se posle toga desiti; kao što znaš, potrošili smo praktično celokupno gorivo ulazeći u ovu orbitu. Još čekam obaveštenja da li će neki tanker uspeti da se sastane s nama na vreme da se vratimo na Zemlju ili ćemo morati da padnemo na Mars. U svakom slučaju, trebalo bi da do Božića budem kod kuće. Reci malom da mi je žao što ne mogu da donesem biotovu bebu; takva životinja ne postoji.
Svi smo dobro, ali smo veoma umorni. Nakon svega ovog zaslužio sam dugo odsustvo, te ćemo nadoknaditi izgubljeno vreme. Ma šta o meni govorili, možeš tvrditi da si udata za heroja. Koliko žena ima muža koji je spasao ceo jedan svet?"
Kao uvek, pažljivo je preslušao traku pre no što će je kopirati, kako bi se uverio da je primenljiva na obe njegove porodice. Čudno je pomisliti da ne zna koju će prvo videti. Njegov program obično je bio utvrđen najmanje godinu dana unapred, neumitnim kretanjem samih planeta.
No, to je bilo u danima pre Rame. Sad više ništa neće biti isto.
42. STAKLENI HRAM
"Ako to pokušamo" reče Karl Merser, "mislite li da će nas bioti sprečiti?" "Možda. To je jedna od stvari koje želim da utvrdim. Zašto me tako gledaš?"
Merser mu se osmehnu onim svojim sporim, zagonetnim osmehom, koji je svakog trena mogla izazvati neka njegova privatna dosetka, koju će možda podeliti sa svojim brodskim drugovima, a možda i neće.
"Pitao sam se, kapetane, da li mislite da posedujete Ramu. Dosad ste stavljali veto na svaki pokušaj probijanja u zgrade. Otkud promena? Da vam nisu Hermijanci dali ideju?"
Norton se nasmejao, a onda naglo ućuta. Bilo je to oštroumno pitanje i nije siguran da su očigledni odgovori oni pravi.
"Možda sam bio prekomerno oprezan - pokušavao sam da izbegnem neprilike. Ali ovo nam je poslednja prilika. Budemo li prisiljeni na povlačenje, nećemo mnogo izgubiti."
"Pod pretpostavkom da se povučemo u redu."
"Naravno. Međutim, bioti nikad nisu ispoljili neprijateljstvo. A, izuzimajući pauke, ne verujem da ovde ima ičeg što nas može uhvatiti ako budemo morali da se spasavamo trkom."
"Vi možete da trčite, kapetane, ali ja nameravam da odem dostojanstveno. I,uzgred rečeno, doznao sam zašto su bioti tako učtivi prema nama."
"Malo je kasno za još jednu novu teoriju."
"Svejedno, evo je. Oni misle da smo mi Ramanci. Ne mogu da razlikuju jednog žderača kiseonika od drugog."
"Ne verujem da su toliko glupi."
"Nije u pitanju glupost. Oni su programirani za određene poslove i mi se jednostavno ne uklapamo."
"Možda si u pravu. Možda ćemo utvrditi kako stvari stoje - čim počnemo da obrađujemo London."
Džo Kalvert je uvek uživao u onim starim filmovima o pljačkama banaka, ali nije očekivao da će i sam biti umešan u jednu od njih. Ipak, u suštini, to je ono što sad čini. Puste ulice Londona izgledale su pune pretnje, mada je znao da je to samo plod njegove nečiste savesti. On nije stvarno verovao da su hermetički zatvorene i prozora lišene građevine, raspoređene svud oko njih, pune budnih žitelja što čekaju da u gnevnim hordama izađu napolje čim zavojevači stave ruku na njihovu imovinu. Zapravo, bio je sasvim siguran da je ceo ovaj kompleks, poput svih ostalih gradova, samo neka vrsta skladišnog područja.
Međutim, drugi strah, takođe utemeljen na nebrojenim drevnim kriminalnim filmovima, mogao je biti zasnovaniji. Mada možda neće biti cangrljavih alarmnih zvona i urlanja sirena, razumno je pretpostaviti da Ramanci imaju neku vrstu sistema za upozoravanje. Kako bi inače bioti znali kada su i gde potrebne njihove usluge? "Vi bez naočara, okrenite leđa", naredio je Vilard Majron. Osećao se smrad azotovih oksida, jer je sam vazduh počinjao da gori u snopu laserske baklje, a čulo se ustaljeno cvrčanje dok je plameni nož prosecao put ka tajnama skrivenim još od nastanka čoveka.
Ništa materijalno nije se moglo odupreti ovoj koncentraciji energije i prosecanje se glatko nastavljalo, brzinom od nekoliko metara u minutu. Za izvanredno kratko vreme isečen je komad zida, dovoljno veliki da prođe čovek.
Pošto isečeni deo nije ispoljavao nikakav znak kretanja, Majron ga blago čuknu - zatim jače - a potom ga tresnu svom snagom. Pao je unutra, uz šupalj tresak.
Još jednom, kao što mu se desilo pri onom prvom ulasku u Ramu, Norton se seti arheologa koji je otvorio drevnu egipatsku grobnicu. Nije očekivao da ugleda blesak zlata: zapravo, nije imao nikakvih već gotovih predstava dok se provlačio kroz otvor, držeći ispred sebe baterijsku lampu.
Grčki hram načinjen od stakla - to je bio njegov prvi utisak. Građevinu su ispunjavali redovi i redovi vertikalnih kristalnih stubova, širokih oko metar, koji su išli od poda do tavanice. Bilo ih je na stotine, gubili su se u tami, van domašaja njegove lampe. Otišao je do najbližeg stuba i upravio mlaz u njegovu unutrašnjost. Prelomivši se, kao kroz cilindrično sočivo, svetlost se lepezasto širila na suprotnoj strani da se onda skupi u žižu i ponovo raspe, slabeći sa svakim ponavljanjem u sklopu stubova s onu stranu. Osećao je da se nalazi usred neke zamršene demonstracije iz optike. "Veoma lepo", reče praktični Merser, "ali šta to znači? Kome je potrebna šuma staklenih stubova?"
Norton blago kucnu stub. Zvučao je čvrsto, mada pre kao metal no kao kristal. Bio je potpuno pometen, te je postupio po korisnom savetu koji je nekad davno čuo: "Kad si u nedoumici, ništa ne govori i idi dalje."
Došavši do sledećeg stuba, koji je u svemu izgledao istovetan s prvim, začu Merserov iznenađen uzvik.
"Mogao sam se zakleti da je ovaj stub prazan. Sad unutra nešto ima."
Norton se hitro osvrnuo. "Gde?" reče. "Ništa ne vidim."
Sledio je smer koji mu je pokazivao Merserov prst. Bio je upravljen u ništa: stub je potpuno providan.
"Zar ne vidite?" reče Merser sa nevericom. "Pređite s ove strane. Do đavola - sad sam ga izgubio!"
"Šta se ovde događa?" upita Kalvert. Prošlo je nekoliko minuta pre no što je dobio nešto makar približno odgovoru.
Stubovi nisu bili providni iz svakog ugla ili pod svakim osvetljenjem. Dok je čovek obilazio oko njih, predmeti bi se odjednom pojavili, reklo bi se usađeni u dubine stubova, poput muva u ćilibaru, pa bi opet iščezavali. Bilo ih je na desetine, svi su bili različiti. Izgledali su potpuno stvarni i solidni, a ipak se činilo da mnogi zauzimaju isti prostor.
"Hologrami", reče Kalvert. "Kao muzej na Zemlji."
To je bilo očigledno objašnjenje i Norton ga je zato posmatrao sa podozrenjem.
Njegove sumnje su rasle dok je razgledao druge stubove i dočaravao slike smeštene u njihovoj unutrašnjosti.
Ručne alatke (mada za ogromne i neobične ruke), posude, male mašine sa klavijaturama koje su, izgleda, načinjene za više od pet prstiju, naučni instrumenti, zapanjujuće tradicionalne kućne potrepštine, uključujući noževe i tanjire, koje, sem svojom veličinom, ne bi privukle dodatni pogled da se nalaze na ma kojem zemaljskom stolu; sve je tu, sa stotinama drugih, manje prepoznatljivih predmeta, često natrpano u isti stub. Muzej bi izvesno imao neki logičan raspored, neko grupisanje povezanih predmeta. Ovo izgleda kao sasvim nasumična zbirka gvožđurije.
Behu fotografisali neuhvatljive slike u dvadesetak kristalnih stubova, kad je puka raznolikost predmeta dala Nortonu ključ odgonetke. Možda ovo nije zbirka, već katalog, sređen prema nekom proizvoljnom, ali potpuno logičnom sistemu. Pomislio je na suluda suprotstavljanja što ih pruža svaki rečnik ili abecedni spisak i isprobao je tu ideju na svojim drugovima.
"Shvatam šta hoćete da kažete", reče Merser. "Ramanci bi se mogli podjednako iznenaditi kad bi utvrdili da mi stavljamo... ah... kamile uz kamere."
"Ili boginju uz boginjavost", dodao je Kalvert nakon nekoliko sekundi napornog razmišljanja. Ta igra bi se mogla igrati satima, dokonao je, a stepen neprikladnosti raste.
"To sam mislio", odgovori Norton. "Možda je ovo registarski katalog trodimenzionalnih slika - šablona - plastičnih planova, ako hoćete da ih tako nazovete."
"Šta mu je svrha?"
"Pa, poznata vam je ona teorija o biotima - ideja da oni ne postoje dok nisu potrebni, a da se tada stvaraju - sintetizuju - prema obrascima koji su negde uskladišteni?"
"Tako", reče Merser, pa nastavi, polako i zamišljeno: "Znači, kad je Ramancu potrebna izvesna alatka, on otkuca odgovarajuću brojčanu šifru i kopija se napravi prema obrascu koji je ovde unutra."
"Tako nešto. Ali, molim te, ne postavljaj mi pitanja o praktičnim pojedinostima."
Stubovi sred kojih su se kretali postajali su sve veći i sad su imali preko dva metra u prečniku. Slike su bile veće u odgovarajućoj razmeri. Beše očito da su se Ramanci, iz nesumnjivo izvrsnih razloga, držali razmera jedan prema jedan. Norton se pitao kako su smeštali odista velike predmete, ukoliko je stvarno tako.
Kako bi pokrili veći prostor, četiri istraživača su se sad raštrkala sred kristalnih stubova i snimala su, brzinom kojom su mogla da užiže kamere na iščezavajuće slike. Ovo je zapanjujuća sreća, reče sebi Norton, mada je osećao da je zaslužuje; nisu mogli izabrati ništa bolje od ovog ilustrovanog kataloga ramanskih proizvoda. A opet, s druge strane, teško da je moglo biti većma osujećujuće. Ovde nema ničeg stvarnog, osim neopipljivih sklopova svetlosti i tame. Ti prividno materijalni predmeti zapravo ne postoje.
Mada je to znao, Norton je ne jednom osetio gotovo neodoljiv poriv da sebi laserom probije put u jedan od tih stubova kako bi imao nešto materijalno da ponese natrag na Zemlju. To je isti onaj poriv, pomislio je zajedljivo, što bi majmuna naveo da se maši odraza banane u ogledalu.
Upravo je fotografisao nešto što je izgledalo kao neka vrsta optičke sprave, kad ga Kalvertov povik natera da pojuri između stubova.
"Kapetane - Karl - Vile - pogledajte ovo!"
Kalvert je bio podložan naglim oduševljenjima, ali ovo što je sad našao beše dovoljno da opravda ma koju meru uzbuđenja.
U jednom od dvometarskih stubova nalazio se komplikovan am, ili uniforma, očigledno načinjen za stvorenje koje stoji uspravno i mnogo je više od čoveka. Vrlo uzan središnji metalni obruč je, po svemu sudeći, opasivao struk, grudni koš ili neki deo nepoznat zemaljskoj zoologiji. Sa njega su se dizala tri vitka stuba, sužavajući se ka spoljašnjoj strani i završavajući se savršeno kružnim pojasom, sa upečatljivim prečnikom od jednog metra. Petlje, u podjednakim razmacima raspoređene duž njega, mogle su biti namenjene jedino tome da idu oko gornjih udova ili ruku - tri ruke.
Postojali su brojni džepovi, kopče, fišeklije sa kojih su štrčale alatke (ili oružje?), cevi i električni provodnici, čak male crne kutije koje bi izgledale sasvim na svome mestu u nekoj elektronskoj laboratoriji na Zemlji. Ceo sklop je bio složen gotovo koliko svemirsko odelo, mada je očito samo delimično pokrivao stvora koji ga nosi.
A da li je taj stvor Ramanac - upita se Norton. Verovatno nećemo nikad saznati, ali je morao biti inteligentan, jar obična životinja ne bi mogla izaći na kraj sa svom tom usavršenom opremom.
"Oko dva i po metra visok", zamišljeno reče Merser, "ne računajući glavu - ma kako da je izgledala."
"Ima tri ruke - i, po svoj prilici, i tri noge. Isti plan kao kod pauka, samo u mnogo većoj razmeri. Mislite li da je to slučajna podudarnost?"
"Verovatno nije. I mi gradimo robote u svom liku; mogli bismo očekivati da Ramanci isto čine."
Neuobičajeno tih, Majron je posmatrao eksponat s nečim nalik strahopoštovanju.
"Mislite li da oni znaju da smo ovde?" upola je prošaputao.
"Sumnjam", reče Merser. "Mi uopšte nismo doprli do njihovog praga svesti - mada su Hermijanci, nema zbora, svesrdno pokušali."
Stajali su tu, nesposobni da se odvoje, kad je Ruso pozvao sa glavčine, glasom punim užurbane brige.
"Kapetane, biće bolje da izađete."
"Šta je - jesu li bioti krenuli ovamo?"
"Ne. Mnogo je ozbiljnije. Svetla se gase."
43. POVLAČENJE
Kad je žurno izašao kroz rupu koju su probušili laserom, Nortonu se učinilo da šest sunaca Rame blistaju kao obično. Ruso je sigurno pogrešio, pomisli, mada to uopšte ne liči na njega.
No Ruso je predvideo upravo takvu reakciju.
"To se odvijalo tako sporo", objasnio je, izvinjavajući se, "da je prošlo dosta vremena pre no što sam zapazio ikakvu razliku. Ali nema sumnje - obavio sam merenja. Jačina svetlosti je opala za četrdeset odsto."
Sad, kad su mu se oči ponovo prilagodile nakon tame staklenog hrama, Norton je mogao da mu poveruje. Ramin dugi dan bliži se kraju.
Bilo je toplo kao ranije, ali je Norton utvrdio da drhti. Upoznao je taj osećaj jednom ranije, lepog letnjeg dana na Zemlji. Nastupilo je neobjašnjivo slabljenje svetlosti, kao da pada mrak, ili da je Sunce izgubilo snagu, mada na nebu ne beše ni oblačka. Onda se setio da je počelo delimično pomračenje.
"Gotovo je", reče turobno. "Idemo kući. Ostavite svu opremu - više nam neće biti potrebna."
Sada će, nadao se, jedan planerski potez pokazati svoju vrednost. Za ovaj pohod je izabrao London, jer nijedan drugi grad nije tako blizu stepeništa. Podnožje Bete udaljeno je svega četiri kilometra.
Krenuli su ujednačenim, dugim trčećim koracima koji su najugodniji način putovanja pri prepolovljenoj teži. Norton je uspostavio tempo kojim će po njegovoj proceni stići do ruba ravnice ne iznurivši se, a za najkraće vreme. Bio je bolno svestan onih osam kilometara, koliko će još imati da se penju kad stignu do stepeništa Beta, ali će se osećati mnogo bezbednije kad stvarno započnu uspon.
Prvi potres je nastupio kad su već gotovo bili stigli do stepeništa. Bio je vrlo slab i Norton se nagonski okrenuo ka jugu, očekujući da opet ugleda vatromet oko rogova. Ali Rama se, izgleda, nikad tačno ne ponavlja. Ukoliko nad tim kao igla zašiljenim planinama ima ikakvih električnih pražnjenja, suviše su slaba da bi se videla.
"Most", pozvao je, "jeste li ovo primetili?"
"Jesmo, kapetane - veoma slab udar. Možda opet promena položaja. Posmatramo žiro brzine. Još ništa... Samo trenutak! Pozitivno merenje! Jedva je primetno - manje od mikroradijana u sekundi, ali ustaljeno."
Znači, Rama počinje da se okreće, mada gotovo neprimetno sporo. Oni raniji potresi mogli su biti lažna uzbuna, ali ovo je sigurno prava.
"Brzina raste. Pet mikrorada. Halo, jeste li osetili ovaj udar?"
"I te kako. Stavite sve brodske sisteme u pripravnost. Možda ćemo morati da odemo na brzinu."
"Zar već očekujete promenu orbite? Još smo daleko od perihela."
"Ne verujem da se Rama ravna prema našim udžbenicima. Gotovo smo stigli do Bete. Tamo ćemo se odmoriti pet minuta."
Pet minuta je bilo sasvim nedovoljno, ali su delovali kao večnost, jer sad nema sumnje da svetlost trne, i to brzo.
Mada su svi opremljeni baterijskim lampama, pomisao na tamu sad je bila nepodnošljiva. Toliko su se psihološki privikli na beskrajan dan da je bilo teško setiti se uslova pod kojima su isprva istraživali ovaj svet. Osećali su neodoljiv poriv da pobegnu - da izađu na svetlost Sunca, kilometar odavde, s onu stranu ovih cilindričnih zidova.
"Kontrola na glavčini", pozvao je Norton, "da li reflektor radi? Možda će nam ubrzo biti potreban."
"Da, kapetane. Evo ga."
Ohrabrujuća iskra svetlosti poče da sija osam kilometara iznad njihovih glava. Čak i u zamirućem danu Rama izgledala je iznenađujuće slaba, no poslužila im je ranije i opet će ih voditi ako ustreba.
Ovo će biti najduže i za živce najpogubnije penjanje, beše turobno svestan Norton. Ma šta se desilo, biće nemoguće žuriti; ako se suviše premore, naprosto će se skljokati negde na toj vrtoglavoj padini i moraće da čekaju dok im pobunjeni mišići ne dozvole da produže. Dosad su sigurno postali jedna od fizički najsposobnijih posada koja je ikad izvršila neki zadatak u svemiru, ali ima granica onome što živ čovek može da postigne.
Nakon jednog sata ujednačenog tabananja stigli su do četvrte deonice stepeništa, oko tri kilometra iznad ravnice. Dalje će biti mnogo lakše: teža je već opala gotovo na trećinu zemaljske vrednosti. Mada je s vremena na vreme dolazilo do manjih udara, nisu se ispoljile druge neuobičajene pojave i još ima dovoljno svetlosti. Počeše da se osećaju optimističkije, pa su se čak pitali da nisu prerano otišli. Međutim, jedna stvar je izvesna: povratka nema. Svi su poslednji put prošli Centralnom ravnicom Rame.
Za vreme odmora od deset minuta na četvrtoj platformi Kalvert uzviknu:
"Kapetane, kakav je ovo šum?"
"Šum? Ništa ne čujem."
"Visok pisak sa silaznom frekvencijom. Nemoguće da ga ne čujete?"
"Tvoje uši su mlađe. Oh, sad čujem."
Činilo se da pisak dopire sa svih strana. Uskoro je bio glasan, čak prodoran, pa brzo poče da gubi visinu. Onda je naglo prestao.
Nekoliko sekundi potom opet se začuo, ponavljajući isti redosled. Imao je svu onu setnu ubedljivost sirene svetionika što šalje svoja upozorenja u maglom zakriljenu noć. Bila je to poruka, i to hitna. Nije bila namenjena njihovim ušima, ali su je razumeli. Zatim, kao za svaku sigurnost, poruku su potkrepila i sama svetla.
Pritulila su se, gotovo do gašenja, a onda počeše da trepere. Blistave kuglice, nalik loptastim munjama, jurile su niz šest uskih dolina što su svojevremeno osvetljavale ovaj svet. Išle su od polova ka moru, u sinhronizovanom, hipnotičnom ritmu koji je mogao imati samo jedno značenje. "Ka moru!" pozivala su svetla. "Ka moru!" A bilo je teško odupreti se pozivu; ne beše čoveka koji nije osetio poriv da se vrati i potraži zaborav u vodama Rame.
"Kontrola na glavčini!" prešno je pozvao Norton. "Da li vidite šta se događa?" Vratio se Rusoov glas. Zvučao je kao da je ispunjen strahopoštovanjem i nemalo uplašen.
"Da, kapetane. Gledam Južnu hemisferu. Tamo su desetine biota - uključujući i neke velike. Dizalice, buldožeri... mnoštvo čistača. I svi jure natrag ka moru, brže no što sam ikad video da se kreću. Evo, ode dizalica - pravo preko ivice! Baš kao Džimi, ali mnogo brže pada... Kad je pala, razbila se u komade... A sad dolaze ajkule; komadaju je... Uh, to nije prijatan prizor...
Sad gledam ravnicu. Tamo je jedan buldožer koji se, izgleda, pokvario... Neprestano vozi u krug. Sad se na njega okomljuje nekoliko rakova, raskomadavaju ga... Kapetane, mislim da je bolje da se odmah vratite."
"Veruj mi", reče Norton sa dubokim osećanjem, "dolazimo što brže možemo."
Rama zatvara kapke, kao brod koji se priprema za buru. To je bio Nortonov neodoljiv utisak, mada nije mogao da mu da logičku osnovu. Više se nije osećao sasvim racionalno. U njegovom duhu borile su se dve prinude: potreba da pobegne i želja da posluša te munje što sevaju nebom, naređujući mu da se pridruži biotima u njihovom maršu ka moru.
Još jedna deonica stepeništa. Još jedan zastanak od deset minuta kako bi otrovi zamora mogli da se odliju iz njegovih mišića. Onda opet dalje. Još dva kilometra, no bolje je o tome ne misliti...
Zaluđujući niz sve nižih piskova naglo je prestao. U istom trenutku ognjene lopte što jure niz useke pravih dolina prestadoše sa svojim stroboskopskim sevanjima u pravcu mora. Šest linearnih sunaca Rame opet oblikuje neprekinute trake svetlosti.
Ali su brzo slabile, a ponekad su treperile kao da se ogromni udari energije odlivaju iz oslabelih izvora. Povremeno su dolazili slabi podzemni potresi. Komandni most je izvestio da se Rama još neprimetno sporo njiše, kao igla kompasa što reaguje na slabo magnetsko polje. To je možda ohrabrujuće; kad Rama obustavi njihanje, Norton će početi ozbiljno da brine.
Svi bioti su nestali, tako je izveštavao Ruso. U celoj unutrašnjosti Rame jedino se kreću ljudska bića, s mučnom sporošću mileći uz krivinu severne kupole.
Norton je odavno savladao vrtoglavicu koju je osetio prilikom onog prvog uspona, ali je sad u njegov duh počinjao da se uvlači jedan novi strah. Oni su tako izloženi, ovde, na ovom beskrajnom usponu od ravnice do glavčine. Pretpostavimo da Rama, kad završi promenu položaja, počne da ubrzava?
Potisak će verovatno ići duž ose. Ako bude išao na sever, to neće predstavljati nikakav problem, samo će ih malo čvršće pritisnuti uz padinu kojom se penju. Ali ako bude usmeren ka jugu, može ih baciti u prazninu da konačno padnu duboko dole u ravnicu.
Pokušao je da sebe ohrabri mišlju da će ubrzanje biti vrlo malo. Izračunavanja doktora Perere bila su krajnje ubedljiva. Rama ne može postići ubrzanje veće od pedesetine teže, inače bi se Cilindrično more prelilo preko južne litice i poplavilo ceo kontinent. Ali Perera se nalazi u udobnoj radnoj sobi, tamo na Zemlji, a nad njegovom glavom se ne nadnose kilometri metala koji samo što se ne stropoštaju. A možda je Rama konstruisan da ima periodične poplave.
Ne, to je smešno. Besmisleno je zamišljati da bi svi ovi trilioni tona odjednom mogli početi da se kreću sa ubrzanjem dovoljnim da ga odbaci. Ipak, tokom preostalog dela uspona Norton nikad sebi nije dozvolio da se udalji od sigurnosti što je pruža šipka ograde.
Čitave ljudske vekove kasnije stepenište se završilo. Ostajalo je svega nekoliko stotina metara vertikalnih, usečenih lestvi. Više nije bilo potrebno verati se uz tu deonicu, jer je u teži koja je brzo opadala jedan čovek sa glavčine, vukući kabel, lako mogao da izvuče drugog. Čak i u podnožju lestvi čovek je težio manje od pet kilograma, a na vrhu - praktično ništa.
I tako se Norton opustio u ljuljašci, povremeno se hvatajući za prečage kako bi se suprotstavio slaboj Koriolisovoj sili koja je pokušavala da ga odgurne sa lestvi. Gotovo je zaboravio svoje učvorene mišiće, poslednji put gledajući Ramu.
Sad je osvetljen otprilike kao pri svetlosti punog meseca na Zemlji. Ukupan prizor je savršeno jasan, ali Norton više ne razaznaje sitnije pojedinosti. Sjajna magla delimično zaklanja Južni pol; iz nje viri jedino vrh Velikog roga - crna tačkica, neposredno preko puta.
Brižljivo kartografisani, ali i dalje nepoznati kontinent s onu stranu mora čini istu onu naizgled nasumičnu šaru kvadratnih polja kakva je uvek bio. Suviše je deformisan i pun složenih pojedinosti da bi se vizuelno ispitivanje isplatilo, te je Norton samo preleteo pogledom po njemu.
Krenuo je pogledom duž kružnog pojasa mora i prvi put uočio pravilnu šaru uzburkane vode, kao da se talasi lome o grebene postavljene na geometrijski pravilnim razmacima. Ramino manevrisanje ima izvestan učinak, ali slab. Siguran je da bi narednik Rabi Barns blaženo isplovila pod ovim uslovima kad bi od nje zatražio da prebrodi more svojom izgubljenom Odlučnošću.
Njujork, London, Pariz, Moskva, Rim... Oprostio se sa svim gradovima Severne hemisfere i nadao se da će mu Ramanci oprostiti oštećenja koja je prouzrokovao. Možda će razumeti da je sve to učinjeno u interesu nauke.
Onda se, najzad, našao na glavčini, a željne ruke su se pružale da ga prihvate i žurno sprovedu kroz vazdušne komore. Prevelikom naporu izložene noge i ruke su mu tako nekontrolisano drhtale da gotovo nije mogao da sebi pomogne i beše zadovoljan što njime barataju kao sa poluparalizovanim bolesnikom.
Dok je silazio u središnji krater glavčine, nad njim se sužavalo nebo Rame. Kad su vrata unutrašnje vazdušne komore zauvek zaklonila taj prizor, upravo je pomislio: Kako je čudno što noć pada baš sada kad je Rama najbliže Suncu!
44. KOSMIČKI POGON
Sto kilometara je dovoljno obezbeđenje, dokonao je Norton. Rama je sad ogroman crni pravougaonik, postavljen tačno na širu stranicu, koji pomračuje Sunce. Norton je iskoristio ovu priliku da Nastojanjem odleti u potpunu senku, tako da se olakša brodskim sistemima za hlađenje i obave neki odavno dospeli poslovi oko održavanja. Ramina zaštitnička kupa tame može iščeznuti svakog trena, te je nameravao da je što bolje iskoristi.
Rama se još okreće. Sad se pomerio gotovo za petnaest stepeni, te je bilo nemoguće ne verovati da predstoji neka krupna promena orbite. Na Ujedinjenim planetama uzbuđenje je doseglo vrhunac histerije, ali je do Nastojanja dopirao samo slab odjek. Fizički i emocionalno, posada je bila iscrpljena; nakon poletanja sa baze na Severnom polu svi, sem najnužnijih dežurnih, spavali su dvanaest sati. Sam Norton je po nalogu lekara uzeo elektrosedativ. I pored toga, sanjao je kako se penje beskrajnim stepeništem.
Drugug dana po povratku na brod gotovo sve se vratilo u normalno stanje, a istraživanje Rame je već izgledalo kao deo nekog drugog života. Norton je počeo da otaljava nagomilani kancelarijski posao i da pravi planove za budućnost; međutim, odbijao je zahteve da daje intervjue, koji su nekako uspeli da se provuku u radio-veze Osmatračke službe, pa čak i Svemirske zaštite. Nije bilo poruka sa Merkura, a Generalna skupština UP prekinula je zasedanje, mada je spremna da se, ako zatreba, ponovo sastane u roku od jednog sata.
Trideset sati nakon napuštanja Rame, Norton je prvi put čestito spavao, kad je grubim drmusanjem vraćen svesti. Bunovno je psovao, otvorio je mutno oko da ugleda Karla Mersera, a onda je, kao svaki dobar zapovednik, namah bio potpuno budan. "Prestao je da se okreće?"
"Da. Stoji kao stena."
"Hajdemo na most."
Ceo brod je bio budan. Čak su i šimpe znale da se nešto događa i puštale su brižne, cvileće glasove sve dok ih Mek Endrus nije umirio brzim signalima ruku. Dok je sedao u svoju stolicu i pričvršćivao remene oko pojasa, Norton se pitao da li je ovo možda još jedna lažna uzbuna.