eventualne sličnosti između suzi i brigite
između suzi i brigite je neuklonjiva demarkaciona linija: pun bokalčić kafe. u pitanju je oštra i bolna linija razdvajanja koja ih obe podseća na to gde im je mesto i deli ova dva nespojiva karaktera, kada, međutim, jedna od njih podigne bokalčić i sipa kafu, onda se suzi i brigita odjednom nađu zajedno i nisu više razdvojene.
linija razdvajanja je na pr. ta što suzi želi dobro čitavom čovečanstvu, svima, velikima i malima, a osobito gladnim malim bebama na čitavom svetu zato što je ona žena, a uskoro će svakako biti i majka, u suzinim su očima gladne bebe užasavajući prizor, žena u njoj buni se protiv toga, buduća majka u njoj diže glas protiv toga.
iz tog razloga i u tu svrhu ona je čak pomalo i član jednog đačkog udruženja političke prirode i veoma je član ansambla narodnih igara, članstvo u đačkom udruženju političke prirode vešto skriva od roditelja, dok se sa ansamblom narodnih igara šepuri kao golub sa svojom golubicom, brigita želi hajnca. suzi iznad svega želi da diskutuje i debatuje. njoj na pamet padaju mnoge reči i odgovarajući predmeti i u trenutku padanja na pamet ona ih sve odmah emituje dalje.
svaki put kada otvori usta, suzi izbljuje poveću količinu gladnih ljudi iz čitavog sveta, brigita sklanja šlag tamo gde će biti bezbedan od suzinih izbljuvaka. suzi rado uči da kuva što se u njenoj ženskoj gimnaziji i uči, da kasnije, jednog dana kada bude udata, njen suprug i njena deca ne bi morali da gladuju poput mnogih drugih koje bi suzi mogla da imenuje, mnogo je različitih izraza koje suzi pronalazi za glad i nepravdu, brigita misli da je jedina nepravda ta što se hajnc petlja sa suzi. suzi misli da je nepravda to što je hajnc sit i zadovoljan, dok mnogi drugi gladuju, osim toga, kaže i da je lepo igrati narodne igre u ansamblu narodnih igara, ali da je takođe lepo i kada se čovek posveti razmišljanju i kada se brine za bedu u čitavom svetu, jer je to lep kontrast u odnosu na narodne igre.
brigita zna samo jednu jedinu reč: hajnc. reč za posao takođe zna, ali je ne izgovara, zato što između nje i te reči ne postoji nikakva veza. s velikim ponosom izjavljuje da nikada nije gladna i da nikada neće ni biti, za razliku od mnogih drugih koje bi mogla da imenuje, a koji su, međutim, sigurno dobili baš ono što su i zaslužili, zato što je glad nepotrebna kada je čovek vredan, pri čemu b. misli na hajnca i na njegovu vrednoću, ali ne i na svoju sopstvenu vrednoću.
b. ponosno izjavljuje da ona svega uvek ima dosta i da će hajnc jednoga dana svega imati i više nego dosta, i to toliko da će svega biti više nego dosta čak i za njih dvoje.
ponekad je brigiti dosta svega, ponekad joj je svega do guše. ali kada u takvim trenucima posmatra hajnca, onda joj odjednom ništa nije dosta, onda smatra da bi hajnc trebalo da stupi u akciju, da zagreje motor i da ostvari radne rezultate.
radne rezultate koje bi svi mogli da vide.
hajnc ima dara za tehniku i zbog toga rezultate treba da ostvaruje na polju tehnike, suzi i brigita su ponosne na rezultate koje tehnika ostvaruje svakoga dana. brigita je ponosnija od suzi zato što je hajnc jedan od onih koji su tehniku uspeli da potčine sebi i znaju s njom. hajnc i brigita prodaće brojne električne aparate, a hajnc će čak znati i da ih popravlja.
suzi je ponosnija nego brigita, zato može sebi da priušti gomilu takvih aparata, ona će tom hajncu onda moći da naređuje šta treba da popravi, kada joj se neki od aparata pokvari.
velika je razlika između brigitinog zanatskog ponosa i suzinog posedničkog ponosa, brigita nije zanatlija, hajnc je zanatlija, i hajnc je ponosan.
hajnc je ponosan što će jednog dana moći da zaposli šegrta koji će umesto njega obavljati sav prljav posao oko popravki. onda će hajnc samo još nadgledati radionicu.
za to vreme suzi i dalje oseća sažaljenje prema ljudima kojima je gore nego njoj.
za to vreme brigita i dalje ne oseća sažaljenje ni prema kome zato što mora potpuno da se koncentriše na hajnca.
suzi hajnc uopšte ne interesuje. izgleda da suzi već ima sve što želi.
suzi oseća sažaljenje i prema brigiti.
brigita oseća sažaljenje prema suzi zato što suzi nije u stanju da uoči hajncove kvalitete.
uprkos tome, iako ne želi suzi da skrene pažnju na te kvalitete, iako ne želi da suzi otvori apetit, brigita ne govori ni o čemu dragom do o hajncovim kvalitetima. suzi još uvek oseća sažaljenje prema brigiti, koja izgleda ne shvata da postoje kvalitetniji proizvodi od hajnca.
vidi se da njih dve deli prirodna granica koja je tako duboka da se nikad ne bi mogla prevazići.
brigita je suzin neprijatelj u većoj meri nego stoje suzi brigitin neprijatelj. hajnc pažljivo prati ono što suzi objašnjava, okreće glavu i osvrće se oko sebe ne bi li negde našao neku glad koje navodno ima u tolikim količinama. onda šale radi kaže: toliko ste pričali o gladi i bedi da mi se sad baš jede šnicla.
hajnc grokćući gladi svoju burastu stomačinu.
suzi i brigita skaču na noge kao da su ih ugrizle dve tarantule. svaka pokušava da pretekne onu drugu na putu do kuhinje, suzi goni njena ambicija, brigitu goni strah od suzinih sposobnosti. devojke se uz skiku bacaju jedna na drugu, dele udarce, prave masnice i nanose opake rane. brigita je čak zaradila i oderotinu. hajnc leži u ležaljci i uživa u ćutanju i u prirodi i u mirisima iz kuhinje, sada mu se stvarno jede fini komad bečke šnicle sa salatom od krastavčića.
dobro raspoložen, sluša brigitino proklinjanje i dreku, dok ova pokušava da ščepa suzi za kosu i da je tako odvuče od šporeta. to joj, međutim, ne polazi za rukom, zato što se suzi bavi sportom i u dobroj je formi, a igra i košarku i tenis, brigita je dobila packu, brigita cvili, zavija kao šakal i od uživanja u lepom danu nema više ni traga, rastvorilo se u vrelom ulju. za to vreme suzi se baca na posao.
suzi je tako mirna i ledeno hladna i promišljena kao sama smrt, kada razbija jaja.
i majka dešavanja u kuhinji posmatra iz vesele, ali i iz tužne perspektive. tatica kaže da devojke uvek moraju da kokodaču kao kokoške. tužna perspektiva šapuće majci na uho da će sad izgubiti svoga hajnca, da će joj ga suzi oduzeti, ona ga je podigla, a sad će ga dobiti suzi, koja će se, međutim, dobro starati o njemu i o njegovom stomaku, nema brige, vesela perspektiva joj šapće da će brigita sad ostati praznih ruku.
majka-od-hajnca neće biti u pravu dalje od staračkog doma. hajnc misli da će suzi uskoro boleti dupe za glad u svetu, kada bude morala da se posveti njegovoj gladi, suzina svakodnevica biće jednog dana ispunjenija nego što je danas slučaj. nabiće on suzi kurac duboko u pičku i utuviće joj porodični život dobro u glavu. hajnc sve konce čvrsto drži u svojim rukama.
evo, šnicle su gotove.
suzi je izvela taj čin. zato sad ima prava i da ih servira, brigita pokušava da joj izbije šnicle iz ruke, ali je hajncova majka brža i klepi je po prstima tako da sve zveči.
hoću da jedem na miru, hajnc tromo saopštava raskukanoj brigiti. da si se smirila, inače ću i ja da ti odalamim jednu, dva je uvek bolje nego jedan.
dva je uvek bolje nego jedan, brigita se smiruje istog trenutka, misli na svoju dvostruku sreću, na kuću i na radnju za električne aparate s radionicom. brigita ćuti da svoju sreću ne bi dovela u opasnost.
suzi se sva nadima od ponosa, njene su misli veoma čiste i blistave.
debela svinja-od-hajnca ima veoma nečiste misli koje su ždranjem trenutno potisnute u drugi plan. iako suzi uvek vešto skriva da ima nešto između nogu, mora biti da se tamo nalazi nešto, ali šta. nakon kolača i kafe, kada se zasiti, hajnc će razmišljati o suzinoj pički.
sada hajnc ne razmišlja ni o čemu, njegove vilice žvaću polako, ali sigurno.
brigitu mržnja toliko izjeda da ona sama uopšte ne može da jede. pokušava da omalovaži suzinu šniclu, hajnc suzinoj šnicli vraća značaj koji zaslužuje, bez zastoja proždire i brigitinu porciju.
hajnc je ubeden da je on jezgro same praćelije, tako su ga učili njegovi dragi roditelji.
hajnc veruje da bi on i rasna žena poput suzi sasvim sigurno bili idealan par.
suzi, doduše, veruje da je rasna žena, ali ne i da bi ona i hajnc ikada mogli biti par. suzi za muža hoće rasnog pastuva, a hajnc to nije. u suzinim očima hajnc je samo proždrljiva seljačina, u suzinim očima suzi je sjajna kuvarica, a isto misli i njen tatica.
suzi pokušava da nastavi sa objašnjavanjem bede koja je svuda oko nas i da podstakne hajncovu porodicu da se protiv te bede bori.
otac-od-hajnca joj veoma ljubazno kaže da drži jezik za zubima zato što njegov sin hajnc kad ždere, ne voli da sluša tužne priče, samo vesele, a njegov sin hajnc upravo sada ždere, zar suzi to ne vidi i sama.
suzi užasnuto ćuti, stidi se ravnodušne javnosti koju otelotvoruje hajncov otac. suzi se umirila i počinje da sanjari: prošla su još dva sata, a na vidiku i dalje nema ni jednog jedinog lekara specijaliste na visokom položaju.
hajnc sanjari o malim stvarima: mala suzi sa malom keceljicom u njegovoj multifunkcionalnoj kuhinji s trpezarijom i dnevnim boravkom.
brak će Vam već izbiti iz glave sve te gluposti, šali se iskusni i mudri hajnc, stručnjak, koji je sve to video na primeru svojih roditelja, pravi-pravcati specijalista, hajncove rečenice uvek imaju opšti značaj, baš kao da tačno zna o čemu priča, da je to negde naučio ili iskustvom stekao, pritom je on sve to samo čuo od svojih roditelja ili od kolega, njegovi roditelji ni sami ne znaju ništa, da nije tako, otac više ne bi morao da radi kao kamiondžija na dugim relacijama, da nije tako, majka bi ipak morala da obavlja domaće poslove, svejedno šta je nečiji muž, od domaćih poslova bekstva nema. hajnc priča kao da ima veliko životno iskustvo, a nema.
suzi priča o svojim hobijima: strane zemlje i ljudi, veliki stručnjak hajnc kaže, kod nas je najlepše. suzi je puna prezira, uprkos tome, hajnc sve zna bolje, hajnc, prava muškarčina, brigita u međuvremenu demonstrira koliko joj je stalo do porcelana i kašičica porodice-od-hajnca. brigita štiti porcelan od oštećenja izazvanih stranim faktorima.
demonstrira svoju ljubav prema porculanu s cvetnim dezenom, tacnice drži kao pilence koje se tek ispililo iz ljuske.
s lakoćom, ko bi rekao da su te nevešte ruke za tako nešto uopšte i sposobne. roditelji-od-hajnca se stide, možda će suzi sad da pomisli da je porculan za porodicu- od-hajnca nešto posebno, a nije tako, porculan je nešto posebno samo za ovu radnicu b. roditelji-od-hajnca svesrdno uveravaju da svaki dan konzumiraju hranu iz porculana sa cvetnim dezenom, a ako se nešto pritom i razbije, nema veze, jednostavno kupe novi.
brigita veruje da će se od silne brige i staranja izgubiti misli stranog porekla koje u poslednje vreme primećuje kod hajnca, ali one to ne čine zato što su to zapravo misli domaćeg porekla, misli koje je nasledio od svojih roditelja, brigitina zabluda.
suzi jednostavno hvata bokalčić za kafu, kao da je od pleha, kao da je već postao njeno vlasništvo, zaboga, nismo u zatvoru i ne jedemo iz limenih tanjira, nego iz porculanskih tanjira u vlasništvu porodice mog budućeg verenika! brigita hoće da joj otme bokalčić, da ga zaštiti, da ga privije na srce i da ga njiše kao novorođenče, da svi vide koliko ume da ceni ono što će joj uskoro pripasti, roditeljima bi bolje bilo da drže jezik za zubima, u staračkom domu, tamo slobodno mogu da jedu iz plehanih posuda, moroni jedni.
jedna od ove dve devojke u dubokoj je zabludi, kao i uvek, u pitanju je brigita. brigita i suzi prave se fine i glume ženstvenost.
suzi ima uspeha u tome, zato što je stvarao fina, što joj ne pada teško, zato što nju ništa ne košta, a sve druge raduje, čak i kada bi je ta finoća nešto i koštala, suzi bi sebi taj trošak mogla da priušti.
brigita nema uspeha u tome, zato što je na trnovitom putu do hajnca i sama postala sva bodljikava i ogorčena, u brigitinom slučaju ne sme biti nikakvih troškova, osim lične žrtve, od brigite u međuvremenu lične žrtve zahtevaju brojni nezvani gosti: zadrta pokretna brusthalterska traka najnepozvanija je od svih. brigitin žrtveni potencijal istanjio se kao izlizana svila.
jedino još istrajnost ne uzmiče s položaja, ljubav je odavno otišla na počinak. niko ne može da ostane budan baš toliko dugo.
još jednom je ljubav neizbežno morala da izgubi, a brutalnost da pobedi. suzi uvek neizbežno mora da pobedi zato što je tako fina i dobra, zato što je čovečna. brigita je nečovečna.
brigita svom silinom pobeduje u borbi oko bokalčeta za kafu. suzi, sva onako ženstvena i nežna, prinuđena je da pusti bokalčić. brigita, sva onako gruba i neženstvena, pobedonosno steže bokalčić tako da ovaj sad leži na brigitinim grudima: pobedila sam. suzi kaže, mi u kući imamo mnogo lepši bokalčić i ja sad odoh tamo.
majka-od-hajnca se baca na pod i preprečuje suzi put da bi ova još ostala. obećava da će kupiti najlepši bokalčić na čitavom svetu, samo ako suzi još malo ostane, privija suzi na grudi koje su pre mnogo godina dojile hajnca, a posle od njega napravile čoveka koji ume da prepozna prave stvari, a one neprave i ne gleda, na pr. brigitu.
majka-od-hajnca kaže suzi da njih dve ženstvene treba da se udruže u odbrani od grube i neženstvene brigite.
na kraju je suzi svojom ženstvenošću i nežnošću ipak odnela pobedu u bici. ne menjaj se, suzi! nemoj dozvoliti da i ti ogrubiš!
hajnc bi najradije udario brigiti šamarčinu. samo trenutak kasnije joj hajnc stvarno udara šamarčinu. kada muškarac nešto naumi, to mora i da sprovede u delo. ova nepravda boli! zar brigita nije upravo spasla porodični bokalčić od uljeza, još uvek pritiska porculan na grudi, porculan ju je već zagrejao za razliku od hajnca, taj je još uvek hladan prema jadnoj b.
na stolnjaku je velika fleka smeđe boje. suzi juriša u kuhinju da bi zadovoljila svoje instinkte koji joj kažu: ukloni fleku sa stolnjaka!
na scenu izlazi mokra krpa. suzi ostvaruje veoma solidan lični uspeh, kada krpa vođena njenom rukom pređe preko stola, kao da klizi, bokalčić ću dati samo svekrvi ili hajncu, nikako Vama, kaže brigita. ali na nju više niko i ne obraća pažnju, oduševljena masa koju čine hajnc i njegovi roditelji aplaudira suzi.
brigita uopšte nije prisutna, da tako uporno ne drži bokalčić za kafu u tim svojim izbodenim šapama, niko je više ne bi ni gledao.
suzi je ponovo dovela u red ono što je brigita pokvarila svojom neženstvenošću. suzi ne traži da joj zahvaljuju na tome što je učinila, ne, ne.
brigita traži hajnca.
to ne može tako, ni slučajno.
gde ima ljubavi, uvek ima i puta i načina
sveštenik kaže da je ljubav put do drugog, paula pokušava da se sporazume s erihom. paula traga za prizemnim putem do drugog, paula traga za osnovama za susrete s erihom da bi zajednički mogli da se bave svinjarijama.
ma kako rigidan bio, u svakome sistemu ima neka rupa kroz koju se čovek može provući, ljubav se često i sastoji u traganju za takvim rupama, paulina ljubav odmah je pomislila na prodavnicu mešovite robe. njena buduća svekrva zaboravila je na prodavnicu mešovite robe u koju erih mora da ide radi velike sedmične nabavke, u takvim prilikama on dobija sveščiću u kojoj je sve zapisano, erih tada pisani materijal predaje šefu prodavnice koji mu slaže stvari u ranac, ranac je sve teži i teži i naginje se ka kafani.
svugde oko eriha sve same zidine od ženskih tela, samo što ga ne sravne sa zemljom, sve majka do majke, majke svih uzrasta, barem po jedna u svakom uzrastu, ulaz u radnju zakrčili su plodovi njihovih utroba, na desetine njih, vise tamo u grozdovima, zaleću se trotinetima u autobuse, kamione za prevoz drva i automobile, uleću pod točkove motociklima, kombijima i teretnim vozilima s prikolicom, rede sporim traktorima pred kojima se još može i odskočiti u stranu, primećuje se i utvrđuje da među utrobnim plodovima dolazi do prirodnog osipanja, to, međutim, nije ni od kakve važnosti zato što se uvek mogu napraviti novi plodovi, ako se stari negde izgube, već i samo to pravljenje nije, doduše, naročito prijatno, nošenje još manje, donošenje na svet nije nimalo ugodno, a imanje uništava živce, ali bez obzira: egzistencija u obliku majke time se opravdava i obezbeđuje za još koju godinu.
svako vidi: ovo je kompletna porodica, muž vidi: sad pored žene imam još jedno stvorenje koje mogu da lemam i na koje mogu da urlam, dečje je meso meko, mada ima veoma malu površinu.
žena vidi: ostvarila sam nešto i to će mi biti podstrek da nastavim s ostvarenjima.
samo detence: glavna ličnost, živo opravdanje za sve beskorisno protraćeno vreme, za vreme koje od silnih beskorisnih radnji puca po svim šavovima, od radnji koje se nikad ne izvode za samog sebe, već uvek za nekog drugog, sa mračnom skrivenom mišlju da će one konačno nekako ipak, makar na nedeljnoj propovedi, kao blistavo majčinsko svetlo pasti na njih same i obasjati ih, što se u stvarnosti nikada ne događa, premda radnje, doduše, padaju na njih, ali ne u vidu svetačkog oreola, već u vidu tereta teškog kao olovo koji će ih na kraju zdrobiti u kašu. a jednog će dana onda bezoblična masa po imenu mama poslednji put leći kraj odavno pokopane mase po imenu tata.
glavna ličnost, detence, biva, međutim, povijano i umotavano sve dok ne nauči da hoda i da trotinetiše, a onda ga šamaraju, natovaruju cegerima, presecaju kosama, zdrobljavaju automobilima ili pak pada u planinski brzak, pijanom ocu u šake, na mesarski panj, zdrobi ga drobilica ili napastvuje neki manijak, ko sve to nekako preživi, još uvek ima šansu da se u petnaestoj, pijan kao letva, mopedom zakuca u noseći stub mosta, deca se često mogu posmatrati pri bledom i grčevitom pokušaju da se igraju jedna s drugima, ali ih u takvim slučajevima odmah grubo odvlače s lica mesta, zasipaju čvrgama, šutiraju kao vreće, da bi im onda natovarili rance na leđa i poslali ih da kupe stočnu hranu, mekinje i so.
naša paula to i ne sluti, dok deli bombone ispred prodavnice mešovite robe, praćena sumnjičavim pogledima majki, a u nadi da će privući erihov zadivljeni pogled, veća deca ne smeju sama da pojedu svoje bombone, već moraju da ih nose kući svojoj maloj braći i sestrama, novorođenčadi ili odojčadi. ako se ipak usude da tajno strpaju bombonu u usta, odmah im sleduje šamarčina od koje će im zubi poispadati.
veoma, veoma često ovde se kipuća šerpa ostavlja na cedilu, dok se žena kao furija baca na bespomoćnu bebu da bi s nje strgla usrano odelce i potom s divljačkom energijom na malo tupče navlači snežnobele, sveže oprane odore, nakon toga će se brojna usta sita naljubiti dobro napunjene štramplice. transport govanceta u mašinu za veš. uvek nas iznova pohodi ovo čudo prirode, kada ružnu, smrdljivu masu smeđe boje zamenjuje nešto što je belje od belog. govance je zaboravljeno, sunce ponovo sija. mnoga usta koja su upravo u poseti zarad divljenja kažu onda malom detetu prasence naše malo, a vrednoj majci daje srećna majka, paula često oseća neodoljivu potrebu za erihom. mamica često ima neodoljivu potrebu za čišćenjem.
i već je tu: neodoljivo potrebni erih. ovaj zgodan mladi čovek izgleda naročito dobro, ovako okružen ženskim telesima, klecavim penzionerima i pretovarenim maloletnicima.
erih razgrće učmalost koja ga okružuje i pojavljuje se.
za tezgom ubelokeceljene bezburmne žene škripeći staju u stav mimo, među njima čak i jedna vanbračna majka, sin će joj uskoro i sam u šumu da radi. minivalovi, pod keceljama novi džemperi iz robne kuće, nove ravne cipele na šniranje, iznad njih debeli beli listovi, zlatni zubi i zlatni lančići s krstićima, erih je zasut brojnim teškim pitanjima o majci, babi i ocu, erihovi odgovori stižu sporije od pitanja, suočen s tolikim pitanjima, erih se oseća kao tele pred šarenim vratima, hvala, dobro, oči mu nisu navikle na neonsko svetlo, inače uvek uživaju na svežem seoskom vazduhu. neonsko svetlo je neprirodno i nezdravo, erih je lep koliko i visok.
prodavačice istog trenutka osete čežnju za malo ljubavi.
erih ne da nema ljubavi za rasipanje, on je uopšte nema. na to ne mogu računati čak ni njegovi najbliži srodnici, koji su se ne jednom žrtvovali za njega i za batine koje su mu delili tako da su i ručni zglob uganuli, ni oni ne mogu računati na erihovu ljubav, erih bi veoma voleo da premlati svog oca i majku na smrt, ali se ne usuđuje, umesto toga, lepo je kad čovek može da muči nekog psića, mačku ili malo dete, kad niko ne gleda.
kad bi paula samo to znala.
paula se ustremila na ljubav, kao svinja na žir.
paula zavlači njušku u svaku rupu, njuši, traži eriha, da bi mu dala svoje telo na poklon.
lokalna birtija nemo posmatra ovu gužvu i hajku, ali će se uskoro i sama aktivno umešati u borbu između polova.
kada je pijan, čovek, doduše, lakše mlati nego kada nije pijan, ali zato ima mnogo manje koristi od toga, jer se sve dešava kao u nekoj magli pa mu posle ne ostane čak ni lepo sećanje na srećne događaje, erih još uvek traga za zlatnom sredinom, ali on ima još sasvim dovoljno vremena, godine i godine, pre nego što ga smrve staračke bolesti ili neko drvo. ima godine i godine za vežbu.
paula još uvek veruje da su život i ljubav pred njom, još uvek ne zna da je, i to u najboljem slučaju, samo njena sopstvena ljubav, čovek sve mora sam da uradi, ali zato onda od toga nešto i bude. kada čovek nešto sam uradi, onda to i uradi kako treba, ionako nema u koga da se pouzda. spolja se začuje škripa kočnica, neko se spasao.
paula eskortuje eriha do starog ambara, sve sa njegovim nabavkama, mnoga su seoska deca i pre nje otišla tamo zdrava, a vratila se bolesna, neki su tamo čak i našli sreću samo da bi je posle izgubili, ali većina je tamo našla nesreću, mali je broj onih koji su tamo pronašli nešto što bi im moglo doneti zadovoljstvo, sreća ovde nije pravilo, ovde dominiraju kalkulacije, sabiranja i oduzimanja, ovde vlada ledena hladnoća.
ovde je bilo već sasvim dovoljno slučajeva da se ne ispuni ono što je neko očekivao, ovde su mnogi već rekli, uskoro će nas biti troje, ovde je već slomljen priličan broj srca i razoren priličan broj brakova, ovde vlada strast koju, međutim, niko još nije video, ovde čovek ulazi kao emotivni bogalj, a izlazi takođe kao emotivni bogalj, ono što se u međuvremenu dogodi ne vredi ništa i ne menja ništa, ovde vlada zakon donjeg trbuha, za razliku od zakona šume, koji se primenjuje na radu. kasnije se onda u svakojakoj ceđi natapaju svakojake prljave gaće koje su u ambar umarširale u sveže opranom stanju.
erih pomalo posrće pod teškim rancem, kao i pod uticajem gospodina alkohola. paulu nešto probada u grudima, nema vazduha zato što očekuje nešto veliko, veliki erih je već tu, druge neke veličine nema, niti će je ikad i biti.
paula je ljubav očekivala s velikom radošću, ali ljubav nije dobila, dugo još nakon što je erih otišao, tragala je među gredama, prevrtala po buđavim jaslama, u senu i u gnojnici, sve u potrazi za ljubavlju.
ali paula samo ima bolove u pički.
a erih se penje uz brdo - sav srećan i veseo!
paula je obaveštena o tome da ljubav ume da boli, ali samo u slučaju gubitka, u nesrećnom slučaju, u slučaju saobraćajne nesreće sportskim automobilom, u slučaju smrti pod hirurškim nožem ili u slučaju tragičnog samoubistva.
kako je onda moguće da ljubav boli i onda kada dođe? a ne samo kada ode?
paula sedi u senu i briše sebi krv nedeljnom džepnom maramicom, dete koje je priželjkivala u njenom se mozgu gotovo za sekund pretvara u užasan strah i akutnu opasnost, od priželjkivanog deteta do užasavajućeg deteta. paula i posledice.
svojim nedovoljno razvijenim telom, svojim oskudnim duhom, svojim polunapuštenim šnajderajem i svojom novom crvenom haljinom paula nije uspela da zadrži eriha, makar i na dva minuta, pa kako će onda paula eriha zadržati detencetom?
u opisivanje ljubavi između eriha i paule nismo se upuštali zbog toga što je nije ni bilo. pre bi se moglo reći da su događaji podsećali na rupu u koju se neoprezno upada da bi se posle odšepalo dalje, ništa nije slomljeno osim jednog ljudskog bića u cvetu mladosti. kod kuće veliko pranje bez ustezanja guta i crvenu džepnu maramicu, baš kao što je progutalo i znojave košulje u kojima otac i brat idu na posao. toliko je bliska veza između radosti, tuge i posla.
za paulu je veliki posao da dobije eriha i da ga zadrži, ljubav više nije u donjem stomaku, sada je samo u glavi, u donjem stomaku sve je odumrlo, tamo se ne oseća više ništa.
time će donji stomak sebe poštedeti brojnih neprijatnosti.
bolja je blistava nova multifunkcionalna kuhinja s trpezarijom i dnevnim boravkom nego radostan donji trbuh, radost je prolazna, kuhinja je večna.
trebaće im i mašina za pranje veša.
paula sada mora da poveže učinak mašine s veštinom umetnika na žici. preti joj nešto gore od potpunog sunovrata.
preti joj izostanak mesečnih problema.
a izostanak problema nije baš uvek nešto dobro.
nažalost
život nije samo vikend u bašti, razmišlja brigita, neposredno nakon što je čula kako je dužnost zove: brigita, dođi!
mnogi na posao odlaze kao nepromenjeni ljudi, a vraćaju se kao ogrubeli pogoršani ljudi.
brigita ne želi da ogrubi, brigita želi da zatrudni.
u brigitinoj glavi nema ničega osim hajnca. hajnc je na obali ogromne močvare, kakva vlada i u glavama mnogih njenih koleginica. jedino s tom razlikom što na obali svake od tih močvara nema hajnca da maše a ni niklovanih slavina, armatura za kupatilo, bojlera, običnih i protočnih, a ni klozetskih šolja.
na obalama mnogih močvara nalaze se ljudi koji su u pogledu mentalnih i fizičkih sposobnosti, kao i u pogledu karakternih vrlina daleko ispod hajncovog nivoa. u mnogim slučajevima nemaju ni osećaja dužnosti.
ni brigita nema osećaja dužnosti, brigita će u braku steći osećaj dužnosti kao što su ga već stekle i mnoge druge mlade žene koje su pre toga bila prilično nepromišljene i raspojasane. iz osećaja dužnosti prema svome telu željnom odmora, kao i prema svome zadovoljstvu, hajnc insistira na odlasku na kuglanje, iz osećaja nepoverenja i sumnjičavosti prema hajncu, b. takođe ide na kuglanje, na kuglanju hajnc često ima priliku da vidi nepoznate žene, ponekad čak i one bez zakonitog vlasnika.
te ničije žene, žene lutalice, veoma su opasne za mladog čoveka poput hajnca koji još uvek nije sasvim oformljen, čije potpuno oformljavanje tek treba da se odigra u braku.
kada se nakon ovakvih ekstremnih situacija hajnc ponovo nađe u brigitinom posedu, to jest u njenom krevetu, dok se zadah piva širi na sve strane, ona oseća istinsku zahvalnost i s lakoćom širi svoje žablje batake, baš kao da se bataci šire sami od sebe.
brigita, doduše, još uvek ništa ne oseća, ali je to neverovatno olakšanje ipak opušta. to je neophodno zato što je pred njom još jedan naporan radni dan.
ono je
u paulinom slučaju već izostalo.
na strah od izostanka njenih mesečnih tegoba koje nijedna žena iz paulinog okruženja nije u stanju da doživi drugačije do tegobe, na taj strah od izostanka nezaustavljivo se nadovezao i sam izostanak.
ljubav do sada nije donela ništa, a sad je nešto i izostalo, što ukazuje na to da nailazi nešto što će aktivirati paulinu funkciju, nešto VELIKO.
dah života, odnosno u konkretnom slučaju erihov kurac dotakao je paulu, a stvar se nije završila na pukom doticanju.
šnajderaj je još uvek tu, samo što erih nikad nije tu.
paula ne sme da se penje na brdo, što joj ne smeta, zato što je njena slatka tajna,kako se to obično naziva, ništa manje ne obavija ni u dolini.
paulina slatka tajna mora prvo biti poverena muškarcu koga ona voli i koji nju voli, da bi potom moglo uslediti venčanje.
uskoro će paulina tajna njeno lice učiniti mekšim, njen pogled blažim, njen stomak debljim, njene grudi težim, njena krsta bolnijim, a njene gaće punijim. razlog: paula se usrala od straha od svojih roditelja koji su grubi, ali zato ima tajnu, koja je slatka. paula erihu još uvek nije rekla da ga voli zato što ga jedva i poznaje, a sad će jednom krpom morati da ubije dve muve: volim te i rodiću ti dete.
paula to mora da saopšti i svome ocu i svojoj majci, kuku lele.
u ovom periodu očekivanja pauli je erih potrebniji nego ikada, zato što je u očima svake žene ova situacija krizna, a znatno opterećuje njen organizam, ali joj uprkos tome donosi i veliku radost, u ovom blagoslovenom stanju pauli je potrebno mnogo razumevanja, brige i zaštite od divljih životinja, grubih poslova, teških udaraca i nečovečnih postupaka. pri svakom nečovečnom postupku, ma kako on mali bio, paula misli: zažalićete vi još kad saznate da ja u sebi nosim još jedan život, nerođeni život u pauli pruža sićušne ručice ka suncu.
u nezdravim noćnim morama paula ponekad zamišlja šta bi se dogodilo kada bi svome ocu rekla, vidi, tata, sada mi je naročito potrebno da me svi maze i paze zato što je u meni nerođeno dete, koje se proteže i pruža svoje sićušne ručice ka suncu, u takvim se trenucima oko paule steže gvozdeni obruč straha, iako je njen tata i sam napravio dece i dece.
da li bi rekao ura, sad će iz moje ćerke da mi izađe unuče, dobro mi došlo, samo napred! opet u našem domaćinstvu imamo mladi, tek nastali život, najvažnije je da si ti srećna?
a majka, da li će ona možda sačiniti ekspertski izveštaj pravog veštaka o ovom blagoslovenom, dugom, ali ne i beskonačnom stanju? da li će pomoći u nabavci stvari za bebu? plavo ili roze? ili žuto? to je baš pravo zadovoljstvo, onda ne bi samo paula imala dobar život nego bi i još jedan život osim nje imao dobar život, i eto nam, očas posla, čak dva srećna života namesto jednog jedinog šnajderaja.
a erih, srećni otac, provodiće svaki slobodan trenutak uz majku i dete, svaki će slobodan trenutak posvetiti brizi za svoju mladu ženu, ostaviće se alkohola, nikoga više neće mrzeti, neće više rasipati novac i tako dalje.
paula namerava da majci otvori čitavo svoje pretrpano srce. razlog: majka je i sama više puta bila majka, tako da razume ovo stanje u kome se paula nalazi, ona to stanje razume čak i bolje nego njen muž, koji je uvek bio samo tatica pa se nije mnogo ni petljao sa svim tim govnima, to je ženski posao, paula o tom ženskom poslu priča sa jednom ženom, naime s majkom, koja je takođe žena.
paula u ženstvenost svoje majke polaže poverenje koje biva razočarano, majka dobro potpraši paulu i zakucava je za zemlju, čini se da joj u tome vredno pomažu sva deca koja su ikada opterećivala majčinu utrobu, toliku je snagu ta žena odjednom zadobila.
jedino što je paula do sada čula da tako glasno odzvanja bili su udarci sekirom u šumi. bila bi to prava pravcata razonoda, to prebijanje paule na smrt, samo da se ne sprovodi u delo baš sa tolikom mržnjom, ljubav povezuje, ali mržnja, ona razdvaja, majka od paule mrzi paulu zbog deteta u njenom stomaku, izvestan broj paulinih vitalnih organa biva uništen usled ovakvog tretmana.
majka od paule već je često mrzela svoga muža zbog dece u sopstvenom stomaku, zbog dodatnog posla i odvratnog procesa porađanja, majka-od-paule već je često mrzela i decu u svome stomaku, kao i onu van svoga stomaka, a sada je majka definitivno odlepila, pa ne samo da mrzi dete izvan svog stomaka u stomaku svoje ćerke, nego i svoju ćerku priđe. ljudi će sad da misle da je majka svoju ćerku neispravno vaspitala. kakva sramota i kakva poruga, pored sveg tog neverovatnog svakodnevnog tereta, sad još i sramota i poruga, majka-od-paule iz mesta bi mogla da nabroji čitavo tuce ljudi, sve drvoseča do drvoseče, plus njihove porodice, koji će se, takođe iz mesta, zlurado veseliti njihovoj nesreći.
delom su to ljudi čija je nesreća svojevremeno i nju samu veoma obradovala (debilni sin, otac sedi u zatvoru jer je silovao decu, majci izvađena čitava utroba, oca ubilo drvo, majka pobegla i otišla u fabriku, dete po drugi put ponavlja razred, oduzeta vozačka dozvola zbog vožnje u pijanom stanju, strmoglavljivanje niz planinsku liticu, nova novcata stolica demolirana od strane vlasnikovog sopstvenog sina itd.).
možda će se svi ti kreteni sad njenoj nesreći radovati još više nego što se ona radovala njihovoj, a ta joj je pomisao nepodnošljiva.
paula čeka dete.
paula čeka dete!
u ovoj dubodolini vlada baš vesela jedna mržnja.
mržnja se kao vatra širi s obronka na obronak.
a u središtu svega niko drugi do paula, možda čak i u ulozi glavne podstrekačice.
paula na veoma ljubak i mio način tapka ka svojoj takođe majci, polaže joj neisfriziranu glavicu u krilo, kao što je mala paula uvek radila i ranije tokom svog nesrećnog detinjstva, ona, dakle, veoma milo dotapkava da se ispovedi u nadi da će dobiti nekoliko saveta iz oblasti štrikanja i heklanja, nekoliko recepata kako da ištrika, ishekla ili isplete slatku malu plavu ili roze jaknicu za plod erihovih radnih napora, kao i obično, paulino poverenje nagrađeno je užasnim batinama i neverovatno glasnim urlanjem punim mržnje.
pauli glava sad visi o veoma tankom koncu, na njenom telu-buduće-majke
gotovo da više nema ni jedne jedine neumlaćene tačke.
a tek kad se na sceni zvanoj stvarnost pojavi snažni otac!
i eto ti već njega, novosti mu se saopštavaju brzo i efikasno, kao u telegramu, da se ne bi izgubio ni sekund dragocenog vremena koje bi se moglo korisno upotrebiti na batinanje, majka je još bez daha od batinanja paule, uopšte joj ne polazi za rukom da ispriča priču kako treba sa svim uzročno-posledičnim vezama, prosto ne može da prestane da mlati i mlati.
priča se odmah nastavlja, hajdemo, hajdemo u veselu hajku, ovo je idealan trenutak za dobar lov, koja je svinja to uradila, koje ta svinja, koja će to sad svinja morati da se ženi, htela ili ne htela?
pravo je čudo što se ovaj uzbudljiv dan ne završava pobačajem, erih sa svinjskom glavom. u narednom periodu kod paule nema toliko novosti kao inače, kod paule nikada i nije bilo baš mnogo novosti, kaže se da duševne rane često neuporedivo više bole od onih telesnih, ali ni pauline telesne rane nisu za zanemarivanje, potrebno im je mnogo nege, a bogme i prilična količina lekovite masti.
paula ima osećaj da prema njoj postupaju kao prema nekom nemilom predmetu, a ne kao prema ljudskom biću, što ona zapravo jeste, da su roditelji mlatili neki tup, nepopustljiv predmet, možda bi čak i iščašili ručni zglob.
što se paulinog duševnog stanja tiče, nema potrebe da na njega ovde više trošimo reči. ona je postala čvrsta kao kamen i hladna kao led. a eriha nema da joj pritekne u pomoć, erih je sav u posedu šume, ali šuma ni slučajno nije sva u erihovom posedu.
ni sa kim se, dakle, ne može porazgovarati kao žena s ženom, mustre za heklanje isečene iz novina sad su na podu, zgužvane, umazane i oskmavljene.
kada je u pitanju sama paula, ona je neoskrnavljena, ali je uprkos tome obeshrabrena, detetu u njenoj skučenoj utrobi sad preti omiljeno i oprobano potapanje u ceđ čiji je zadatak da ga odvede među anđele, što, međutim, ne funkcioniše baš uvek kada se život u nastajanju previše čvrsto zarije u majčino telo.
dobra stara vrela ceđ iz dobrih čistih šarenih kutija sa sredstvima za čišćenje sa mnogo dobrog otrova u sebi. to bi čak i oca ubilo, kad bi pojeo tako nešto, otac, međutim, preferira drvoseču kobasicu, ka erihu se šumama, poljima i planinskim potocima kreće pregovarač, situacija nije nimalo romantična.
postoji nada da će zasekotine, oderotine, modrice i nagnječenja eventualno zarasti do venčanja. paula ima jednu viziju, ali bledu.
umesto rana, bela čipkana haljina do poda, sve sa velom.
umesto kupanja u vreloj ceđi, venac od cveća na glavi.
umesto pobačaja, lepa svadbena torta.
umesto ubistva malog embriona, ubistvo poveće svinje zarad pečenja, iz pravca multifunkcionalne kuhinje s trpezarijom i dnevnim boravkom probadaju je pogledi puni mržnje tako da se jedva usuđuje da u nju uđe.
brojni razočarani životi i nada sada se istovremeno svete i iskaljuju na pauli.
poslednji ostatak pauline čulnosti propada u zemlju, obuzima je potpuna telesna bezosećajnost. pokušaj umrtvljivanje male suzane u paulinom stomaku trpi neuspeh. do umrtvljenja oca i majke došlo je još pre mnogo godina, pred paulinim očima srušio se čitav svet, što i nije preterano bitno s obzirom na to da pauli nikada nije pripadao ni jedan jedini, makar i najmanji komadić tog sveta.
ja čak imam i prijateljicu
ja imam prijateljicu koja ide u gimnaziju, izjavljuje brigita jednoj sekretarici i njenim kanarskim ostrvima. pri pomisli na prirodnu neprijateljicu suzi, brigiti pripada muka, samo što ne povrati, samo što joj filter-kafa ne poteče i na usta i na nos. brigita se odmah ponada da je ovaj put možda uspela da zatrudni. ali to je ipak bila samo suzi.
brigita izjavljuje da se suzi prema njoj ophodi kao prema ljudskom biću. sekretarica posesivnim pokretima sređuje različite kancelarijske predmete. ima osećaj da je sa šefom povezuje osećaj zajedništva, ni na trenutak nema osećaj da je sa brigitom povezuje bilo šta. osim toga, između brigite i nje zjapi dubok jaz. jaz između brigite i nje zove se srednja ekonomska škola.
nema šta više da se kaže, samo da se oseti.
nema više šta da se radi, samo da se čeka.
brigita i paula čekaju na brak.
hajnc je dobar čovek, zato što će se oženiti brigitom zarad njenog deteta i ponuditi joj život u poslovnom životu.
čekanje se ovde ne može prekratiti ni muzikom, ni dobrom uzbudljivom knjigom, ni televizijskim programom, ni večernjim provodom u kuglani. period čekanja treba da bude kao prazna stranica, erih je manje dobar čovek, zato što ne želi da se oženi paulom zarad njenog deteta. ali će uprkos tome morati.
otac-od-hajnca, koji je ostao kratkih rukava, po ko zna koji put zavrće svome sinu ruku, pritiska ga na zemlju, a istrošeni intervertebralni pršljenovi vredno mu u tome pomažu, morzeovom azbukom šalju očevom mozgu bolne signale, očev govor odiše snagom svih njegovih beznadežnih životnih iskustava, hajnc se bori da dođe do vazduha i do suzi.
suzi se bori da dođe do vazduha u čvrstom, dobro istreniranom zagrljaju svoga dobro istreniranog oca, koji takođe zna da igra tenis, suzin otac grli svoju ćerku zato što je sasvim sama uspela da ostvari dobru tortu.
hajncov otac još uvek nije do kraja ostvario sve što treba u životu, premda uništena kičma teško da će ostvariti išta više što bi moglo biti od bilo kakve koristi, niti za hranioca i poslodavca, niti za samog hajncovog oca. pred hajncom je još čitav život, u šta on rado veruje.
pred brigitom je pak hajncov život.
i dok se tako očeve ruke, dakle, čvrsto stežu oko hajncovog vrata, sa svom neiskorišćenom energijom vozača teretnog vozila na dugim relacijama koji više nije u stanju da vozi teretno vozilo na dužim relacijama, hajncova majka leži na hajncovim grudima i zaklinje hajnca da ih ne liši plodova njihove štedljivosti tako što će u ušteđeni porodični dom dovesti brigitu. mnogo bi im draža bila neka kao što je suzi. međutim, nekoj kao suzi nisu dragi oni, što oni pak i ne slute, smatraju da je suzi niže biće zato što je žena i vredi manje nego hajnc. kao žena, suzi je niže biće, kao osoba koja zauzima određeni položaj u društvu, ona je, s druge strane, više biće nego hajnc.
sve to je previše komplikovano za nekoga ko je stalno gledao samo u saobraćajne znake i tako gotovo čitavog svog života.
sve to je potpuno neshvatljivo za neku koja je stalno gledala samo u prljave sudove i u hajnca, i tako gotovo čitavog svog života.
ova se scena događa zbog toga što otac mora u prevremenu penziju, na maskenbalu bolova, na karnevalu, već je za njega rezervisano mesto i zato što se tako prekoračuje najviša visina bračne ušteđevine, tatica više ne stoji obema nogama čvrsto na zemlji kao što je do sada bio slučaj, sada on stoji u govnima do guše. a takvo je tlo veoma sklisko.
život se, doduše, kotrlja dalje, ali hajncovi roditelji sada stoje po strani, sada se sve nade polažu u hajnca, koji će ih razočarati.
sve što su uspeli da prikupe i skrpe pripada hajncu, što znači da uspeli nisu. za hajnca je sad najvažnije da završi zanat, da postane majstor, da otvori svoju radnju s električnim aparatima. ušteđevina sada ide sledećim putem: u hajnca, što dalje od brigite!
ova pak u dnevnom boravku svoje majke vodi dijalog sa vlastitom utrobobom
brigita pita svoju utrobu da se u njoj slučajno već nije našlo neko nerođeno detence. ne, kaže brigitina materica, u meni još uvek nema ničega, žao mi je. više sreće sledećeg meseca.
i tako brigita još ne gubi nadu. u svakom slučaju, ima barem posao, on je njen i samo njen. nikada više neće biti sama!
leš brigitine majke leži na kauču i čita časopis o kraljevskim kućama. ona ima svoju kuću i u njoj je ona kraljica, svoju kuću brigita, nažalost, još uvek nema.
Нема коментара:
Постави коментар