GLAVA IV
Kad su se dovezli do krčme, naloži Čičikov da stanu zbog dva razloga: jedno, da se odmore konji, a drugo, da i sam malo založi te se potkrepi. Autor mora priznati da jako zavidi apetitu i želucu ovakvih ljudi. Njemu ne znače ama ništa sva ona velika gospoda
što žive u Petrogradu i Moskvi, te provode vreme premišljajući šta bi jeli sutra i kakav bi ručak priredili preksutra, a toga se jela ne prihvataju dok nisu pilule otpravili u usta, ljudi koji gutaju ostrige, morske pauke i druga čuda, a onda odlaze u Karlsbad ili na
Kavkaz. Ne, ta gospoda nisu u njemu nikada uzbuđivala zavist. Ali gospoda srednje ruke, što na jednoj stanici naručuju šunku, na drugoj prase, na trećoj komad jesetre, ili kakvu lučanu kobasicu, ispečenu u testu, a onda, kao da nije ništa ni bilo, sedaju za stol, u kakvo te volja vreme, pa im čorba od kečige s manjićem i mlečcem pišti i cvrči pod zubima, kad ju zalažu gužvarom ili paštetom od somovine, tako da i drugoga spopada apetit, — ta gospoda uživaju zaista dar nebeski kojemu se mora zavideti! Mnogi bi veliki
gospodin ovoga trena žrtvovao polovicu kmetovskih duša i polovicu dobara, založenih i nezaloženih, sa svim poboljšicama tuđinskoga i ruskoga načina, samo da mu je imati takav želudac kakav je u gospodina srednje ruke; ali je nevolja što ni za kakve novce, pa ni
za imanja, s poboljšicama i bez poboljšica, ne možeš steći ovakav želudac kakav je u gospodina srednje ruke.
Drvena, potamnela krčma primi Čičikova pod svoju uzanu, gostoljubivu nadstrešnicu, na drvenim, izdeljanim stubićima, što nalikuju na starinske crkvene svećnjake. Krčma je bila nekako nalik na rusku seljačku kuću, samo nešto veću. Izrezuckani rezbarijom karniši od svežega drveta, oko prozora i pod krovom, oštro i živo išarali tamne zidove, na prozorima su naslikani vrčevi s cvećem.
Kad se je uz uske drvene stube popeo u široki trem, naiđe na vrata što se sa škripom otvaraju, i na debelu babu u šarenu cicu, koja mu reče: »Izvolite ovamo!« U sobi mu se nađoše sve sami stari prijatelji, na koje svak nailazi po malim drvenim krčmama, to jest: samovar, kao posut injem, glatko ostrugani zidovi od borovine, trouglast ormar u uglu, s čajnim suđem i tasama, porculanska pozlaćena jaja, što pred svetačkim slikama vise na modrim i crvenim vrvčicama, mačka, koja se je nedavno omacila, ogledalo, koje mesto dva pokazuje četir oka, a mesto lica nekakvu lepinju, na kraju kitice mirisavih trava i karamfila, pozaticane za svetačke slike, a tako usahle da onaj koji bi da ih pomiriše, samo kiše, i ništa više.
— Ima li prase? — s takvim se pitanjem obrati Čičikov ženi što je tu stajala.
— Ima.
— S renom i sa skorupom?
— S renom i sa skorupom.
— Ded ga amo!
Baba uzme prekapati, te donese tanjur, ubrus, ukrućen tako da se je ukočio kao osušena kora, onda nož, tanan kao sklopni nož, s požutelim koštanim koricama, dvorogu viljušku i slanik, koji se nikako nije mogao ravno namestiti na stolu.
Junak naš, po običaju, razvede odmah razgovor s njom i zapita ju drži li ona sama krčmu, ili tu ima krčmar, i kolik je prihod od krčme, i žive li s njima sinovi, i šta je najstariji sin, neženja ili oženjen, i kakvu je ženu uzeo, da li s velikim mirazom ili bez njega, i da li je tast bio zadovoljan ili se je srdio što je o svadbi dobio malo darova; u jednu reč, nije ništa propustio. Razume se samo po sebi da ga je zanimalo doznati kakvi su po okolici vlastelini, pa je saznao da ima svakakvih vlastelina: Blohin, Počitajev, Miljnoj, Čeprakov, pukovnik, Sobakjevič.12
— A! Sobakjeviča znaš? — zapita on i dozna odmah da baba zna ne samo Sobakjeviča nego i Manjilova, i da je Manjilov finiji od Sobakjeviča: odmah naređuje da mu se skuva kokoška, naručuje i teletine; ako ima ovče jetre, zaiskaće i ovče jetre, i svega, štogod okusi, a Sobakjevič naručuje samo jedno kakvogod jelo, ali zato će pojesti sve i još će za te iste novce zaiskati i prida.
Dok je tako razgovarao i jeo prasetinu, od koje je ostao samo još poslednji komadić, začuje se lupa od točkova na kočiji što se je dovezla. Izviri kroz prozor i spazi laku bričku što je stala pred krčmom, a zapregnuta je u nju trojka dobrih konja. S bričke silaze neka dva muškarca: jedan je plavokos, visoka rasta, drugi nešto manji, crnomanjast. Plavokosi je u tamnomodroj surki, crnomanjasti naprosto u prutastu kratku kaputiću. Podalje se dovlači još neka prazna kočijica koju vuku četiri konja duge dlake, s rastrganim ajmovima, zapregnuti užetima. Plavokosi se odmah popne uza stube gore, a crnomanjasti ostao, pa čupka nešto u brički, razgovara tamo sa slugom i u isti mah domahuje onoj kočiji što se vozi za njima. Njegov se glas učini Čičikovu nekako poznatim. Dok ga je promatrao, dospio već plavokosi napipati vrata i otvoriti ih. Bio je to čovek visoka rasta, mršava lica, što no vele: istrošen, riđih brčića. Po preplanulom mu se je licu razbiralo da on zna šta je dim, ako ne od puščanoga praha, a ono barem duhvanski. Uljudno se pokloni Čičikovu i Čičikov mu uzvrati isto tako. Za nekoliko bi se časaka oni bili zacelo razgovorili i dobro bi se upoznali, jer početak je već bio započet i obadvojica su skoro u isti mah izjavila svoje zadovoljstvo što je jučerašnja kiša pritisla prašinu na zemlju, te je sada hladovito i ugodno putovanje, — kad uđe crnomanjasti drug njegov, zbaci kapu s glave na sto i momački nakostreši rukom svoju crnu, gustu kosu. Bio je to momčina srednjega stasa, jako lepo uzrastao, punih, rumenih obraza, belih zuba kao sneg i zalizaka crnih kao smola. Bio je jedar, krv i mleko, a zdravlje mu, činilo se, brizga s lica.
— O-ho-ho! — zavikne on odjednom i raširi ruke, kad je spazio Čičikova. — Po kojem dobru?
Čičikov prepozna Nozdrjova, onoga istoga s kojim je ručao kod državnoga advokata i koji se je za nekoliko časaka tako združio s njim da ga je već stao tikati, premda mu on nije dao nikakva povoda.
— Kamo si putovao? — zapita Nozdrjov, pa i ne sačeka odgovor, nego nastavi: — A ja, brate, sa sajma. Čestitaj mi: prokartao sam ama sve! Veruješ li ti da još nikada u životu nisam toliko prokartao? Ta dovezao sam se na najmljenim kolima. Evo baš pogledaj kroz prozor! — I on nagne Čičikovljevu glavu, tako da je skoro udario njome u okvir. — Vidiš, kakve su rage? Jedva su me dovukle, proklete; prešao sam već u njegovu evo bričku.
— Govoreći ovo, pokaže Nozdrjov prstom na svojega druga. — A vi se još ne poznajete? Zet moj, Mižujev!13 Celo sam jutro s njime govorio o tebi. »Pazi«, velim, »da ćemo mi sresti Čičikova«. Samo da znaš, brate, koliko sam prokartao! Veruješ li meni, nisam samo spiskao četiri kasača, — sve sam spraskao. Eto nema na meni ni lanca ni sata... — Čičikov pogleda i razabra da na njemu zaista nema ni lanca ni sata. Učini mu se dapače da mu je i jedan zalizak manji i nije onako gust kao drugi. — A da sam samo dvadeset rubalja imao u džepu, — nastavi Nozdrjov: — nikako više nego dvadeset, sve bih bio iskartao, to jest, ne bih samo iskartao, nego bih kao pošten čovek odmah trideset hiljada strpao u kesu.
— Ali ti si i onda govorio ovako, — odvrati plavokosi, — a kad sam ti dao pedeset rubalja, odmah si ih smaknuo.
— Kako ih i ne bih smaknuo! Po Bogu, kako ih ne bih smaknuo! Da nisam sâm počinio glupost, ne bih zaista bio smaknuo. Da nisam iza parolija uzvratio na prokletu sedmicu patku, mogao sam razbiti banku.
— A ipak jue nisi razbio, — primeti plavokosi.
— Nisam je razbio, jer sam u nevreme uzvratio patku. A zar ti misliš da tvoj major dobro igra?
— Igrao dobro ili zlo, samo je tebe nadigrao.
— Silna li čuda! — reče Nozdrjov: — ovako mogu i ja njega nadigrati. Ali neka on pokuša igrati doublet, pa ću onda videti, onda ću videti, kakav je on igrač! Za to, brate Čičikov, da znaš, kako smo bančili prvih dana! Sajam je zaista bio izvrstan. Sami trgovci vele da još nikada nije bilo ovakvoga skupa. Štogod su dovezli s mojega imanja, sve se je prodalo uz najpovoljniju cenu. Eh, brate, kako smo probančili! Još i sada, kad se setim...do vraga! To jest, žalim što tebe nije bilo! Smisli, tri je vrste od grada stajala dragunska pukovnija... Veruješ li da su časnici, koliko ih je god bilo, četrdeset je samih časnika bilo u gradu... Kad mi stadosmo, brate, da pijemo... Stožerni kapetan Pocelujev... divan čovek! To su brci, brate! Bordeaux on krsti naprosto bućkurišem. »Ded donesi, brate«, veli, »bućkuriša!« Poručnik Kuvšinjikov15... Ah, brate, to ti je premio čovek! Može se reći, prava pravcata lupača. Vazda sam bio s njim. Kakvoga nam je vina dao Ponomarjov!Treba da znaš da je on hulja i ništa mu u dućanu ne možeš kupovati, svakakvoga gada meša u vino: sapanovine, opaljena pluta, pa i zóvê podlac primešava; ali zato kad iz daleke sobice, koju zove zasebnom, izvuče kakvu bočicu, onda, brate, naprosto uzlećeš u empireje. Šampanjac smo imali takav... šta je prema njemu gubernatorov? — naprosto kvas. Smisli, nije clicquot, nego nekakav clicquot-matradura; to znači: dvostruki clicquot. I još namaknuo bocu francuskoga vina, po imenu: bonbon. Miris? — ružica i sve što hoćeš. Al smo probančili!... Iza nas se dovezao neki knez, poslao u dućan po šampanjac, —nema u svem gradu nijedne boce: sve ispili časnici. Veruješ li da sam ja sâm za ručlkom ispio sedamnaest boca šampanjca?
— No, sedamnaest boca ne možeš ti ispiti, — primeti plavokosi.
— Kao pošten čovek velim da sam ispio, — odgovori Nozdrjov.
— Možeš govoriti šta te volja, a ja tebi velim da nećeš ispiti ni deset.
— No, hoćeš li da se kladiš da ću ispiti?
— Čemu da se kladim?
— Ded se okladi za pušku što si je kupio u gradu!
— Neću.
Pa ded se okladi, pokušaj!
— Neću ni pokušati.
— Da, nestalo bi tebi puške kao kape. Hej, brate Čičikov, žalio sam zaista što tebe nije bilo! Znam da se ti ne bi ni rastajao s poručnikom Kuvšinjikovim. Kako bi se lepo ti združio s njim! Nije on onakav kao državni advokat i sve gubernijske tvrdice u našem gradu, što dršću za svakom kopejkom. Taj ti zna, brate, i galjbik,17 i bančicu zna da drži, i sve zna, što god te volja. Hej, Čičikov, što nisi došao! Zbilja si ti za to prasac, govedar! Poljubi me, dušo, volim te na smrt! Mižujev, gledaj: evo nas je sudbina sastavila! No, šta je on meni, ili ja njemu? Doputovao, Bog bi ga znao otkud, a i ja živim tu... A koliko je kočija bilo, brate, i sve to en gros. Udario ja u fortunku,18 dobio dve bočice pomade, porculansku tasu i gitaru, onda opet metnuo jednom i profućkao, gadarija, još i šest srebrnih rubalja. A kakav je ženar Kuvšinjikov, samo da znaš! Bio sam s njim skoro na svim plesovima. Jedna je bila tako nagizdana, sam riš i triš na njoj, i đavo je znao čega nije bilo...Ja samo mislim u sebi: »đavo ju odneo!« A Kuvšinjikov ti je obešenjak seo do nje i na francuskom ju jeziku obasipa komplimentima... Veruješ li, ni proste žene nije propuštao. To on krsti: »zasladiti se jagodom«. Riba smo i suhih jesetara najamili divnih. I ja sam jednu jesetru ponio, — sva sreća što sam se setio i kupio dok sam još imao novaca. Gde ti sada putuješ?
— Pa k jednomu čoveku, — odgovori Čičikov.
— Kakav je to čovo? Mani ga se! Hajde k meni!
— Ne mogu, ne mogu; imam posla.
— Eto već i posao! Već i izmislio! Ah, ti Opodeljdok Ivanovič!
— Imam zaista posla, i još nužna.
— Kladim se da lažeš! Ded samo reci, komu ideš?
— Pa k Sobakjeviču.
Nozdrjov prasne u onakav glasni smeh kakvim zna hohotati samo jedar, zdrav čovek, pa mu se javljaju svi redom zubi, beli kao šećer, dršću i poigravaju obrazi, a sused se iza dvojih vrata, u trećoj sobi, trga izà sna, rogači oči i govori: — Šta ga je snašlo!
— Šta je tu smešno? — reći će Čičikov, nešto i ozlovoljen takvim smehom.
Ali Nozdrjov je i dalje hohotao na sav glas i priklapao:
— Jaoh, nemoj! Pući ću zaista od smeha.
— Nije tu ništa smešno: dao sam mu reč, — reče Čičikov.
— Ta požalićeš što si živ kad stigneš k njemu: to ti je naprosto tvrdica! Ta znam ja tvoju narav: ljuto ćeš se zabezeknuti ako misliš da ćeš tamo naići na bančicu ili na bocu kakvoga bonbona. Slušaj, brate: do vraga Sobakjeviča. Hajdemo k meni! Da vidiš kakvom ću te jesetrom pogostiti! Ponomarjov se je, lupež, samo klanjao i govorio: »Samo za vas; sav sajam — veli — pretražite, nećete naći ovakvu«. Ali nitkov je on strahovit. Rekao sam mu to u oči, »Vi ste — velim — i naš zakupnik prvi lupeži!« Smeje se nitkov i gladi bradu. Ja sam s Kuvšinjikovim svaki dan doručkovao u njegovu dućanu. Ah, brate, zaboravio sam ti evo reći: znam da me se sada nećeš okaniti, ali ja ga ne dam za deset hiljada , unapred ti velim. — Hej, Porfirij! — zavikne on, prišavši k prozoru, svojemu slugi, koji je u jednoj ruci držao nož, a u drugoj koru kruha i komadić jesetrovine što mu je posrećilo da uz put odreže, kad je nešto vadio iz bričke. — Hej, Porfirij! — viče Nozdrjov, — ded donesi štene! To je štene! — nastavi on obraćajući se Čičikovu. — Ukradeno je; ni za samoga sebe ne bi ga dao gospodar. Nudio sam mu kobilu riđušu, što sam ju, sećaš se, promenio s Hvostirjovim... — Čičikov uostalom, otkad živi, nije video ni riđušu ni Hvostirjova.
— Gospodaru! Zar nećete ništa založiti? — zapita u taj mah baba i priđe mu.
— Neću ništa. Eh, brate, al smo probančili. Nego daj mi čašicu votke. Kakve imaš?
— Anisove.
— Daj dakle anisove, — reče Nozdrjov.
— Daj onda i meni čašicu! — priklopi plavokosi.
— U pozorištu je tamo jedna glumica, lupežica, pevala kao kanarinka! Kuvšinjikov sedeo do mene i veli: »eto, brate, da se je zasladiti jagodom!« Samih je komedijaških šatra bilo valjda pedeset. Fenardi se je četiri sata vrtio kao mlin. — Prihvati sada čašicu iz babinih ruku, a baba mu se za to pokloni duboko. — A ded ga amo! — zavikne kad je spazio Porfirija, koji je ušao sa štenetom. — Porfirij je bio isto tako kao i gospodar odeven u nekakav kratak kaput s prošivenom vatom, ali nešto zamazaniji.
— Ded ga, metni ga ovamo na pod.
Porfirij metne štene na pod, a štene raskreči sve četiri šape i zanjuška po zemlji.
— To je štene! — reče Nozdrjov, pa ga uhvati za leđa i odigne ga rukom. Štene skvikne prilično žalostivo.
— No ti nisi učinio što sam ti govorio, — reče Nozdrjov, obrativši se Porfiriju i brižno razmatrajući štenetu trbuh, — nije ti ni na pamet palo da ga iščešljaš?
— Ta ja sam ga iščešljavao.
— A otkuda mu buhe?
— Ne znam ja. Možda su iz bričke povrvele na nj.
— Lažeš, lažeš, nisi ni mislio da ga češljaš; ti si, glupane, valjda i svoje buhe pustio na njega. Ded pogledaj, Čičikov, pogledaj, kakve su mu uši; evo na, popipaj rukom!
— Pa čemu? Vidim i ovako: dobre je pasmine! — odgovori Čičikov.
— Ne, uhvati baš, popipaj uši!
Čičikov, da mu ugodi, popipa uši i priklopi:
— Da, biće dobar pas.
— A nos, osećaš li kako je hladan? Uhvati ga rukom!
Da ga ne uvredi, uhvati Čičikov štene i za nos i reče:
— Dobar njuh.
— Prava doga, — nastavi Nozdrjov: — meni su, priznajem, odavno već zazubice rasle za dogom. Na, Porfirij, odnesi ga!
Porfirij uhvati štene pod trbuh i odnese ga na bričku.
— Slušaj Čičikov, ti moraš svakako k meni; svega ima pet vrsta, za tren ćemo dojuriti, a onda izvoli, možeš i k Sobakjeviču.
— Pa što, — pomisli Čičikov u sebi: — svrnuću zaista i k Nozdrjovu. Po čemu je on gori od drugih? Isto je takav čovek, a još je i prokartao novce. Vešt je on, vidi se, svemu; od njega se dakle može štošta izmoliti besplatno. Izvoli, hajdemo, — reče: — ali me nemoj predugo zadržavati: žuri mi se.
No, dušo, tako valja! To je dobro! Ali počekaj! Poljubiću te za to. — Nozdrjov se i Čičikov sada poljube. — I divota: u troje ćemo se odvesti!
— Ne, mene ti, molim te, pusti, — reče plavokosi: — moram kući.
— Trice i kučine, brate; neću te pustiti.
— Žena će mi se bogme srditi; sada možeš preći eto u njihovu bričku.
— Nipošto! Nemoj ni da misliš!
Plavokosi je bio od onih ljudi kojima od prvoga pogleda razbiraš u ćudi neku tvrdoglavost. Nisi još dospio ni da zineš, a oni su već voljni da se svađaju, pa se čini da se nikada neće složiti s onim što je očito oprečno načinu njihovih misli, nikada neće glupana nazvati umnikom i pogotovo neće hteti igrati kako im drugi sviraju; a svagda se svršava time da se u naravi njihovoj javlja mekoća, te pristaju baš uz ono što su odbijali, nazivlju glupo pametnim i staju onda igrati kako im drugi sviraju, da ne može bolje ni biti, — u jednu reč, s početka glade, a na koncu gade.
— Gluparija! — reče Nozdrjov za odgovor na nešto što mu je govorio plavokosi, natakne mu kapu na glavu i plavokosi krene za njima.
— Votku niste platili, gospodaru... — primeti baba.
— A, dobro je, dobro, matuška. Slušaj, zetiću! Plati, molim te! Nemam ni kopejke u džepu.
— Koliko te ide? — zapita zetić.
— Pa koliko bi išlo, baćuška! Svega dvadeset kopejaka u srebru, — reče baba.
— Lažeš, lažeš. Daj joj pol rublja, dosta joj je i predosta.
— Premalo je, gospodaru, — odvrati baba, ali primi novce sa zahvalnošću i još potrči brže da im otvori vrata. Nije bila u gubitku, jer je četvorostruko zacenila votku.
Putnici posedaju. Čičikovljeva se brička poveze uporedo uz bričku, u kojoj su sedeli Nozdrjov i njegov zet, i zato su se sva trojica mogla za puta razgovarati po volji. Za njima se je vozila i neprestano zaostajala mala kočijica Nozdrjovljeva, koju vuku mršavi najmljeni konji. U njoj je sedeo Porfirij sa štenetom.
Kako razgovor što su ga putnici vodili nije bio jako zanimljiv za čitaoca, to ćemo učiniti bolje ako štogod reknemo o samom Nozdrjovu, kojega će možda zapasti da u našoj poemi odigra ne baš poslednju ulogu.
Nozdrjovljevo je lice valjda već donekle poznato čitaocu. Svakomu se je dešavalo da susreće podosta ovakvih ljudi. Oni se zovu kočopernim momcima, na glasu su u detinjstvu i u školi kao dobri drugovi, a uza sve to izvlače ljute batine. S lica im se svagda čita nešto otvoreno, iskreno, junačno. Brzo se upoznavaju i tek što si trenuo, već ti govore: ti. Prijateljstvo sklapaju, čini ti se, zanavek; ali se skoro svagda zbiva da onaj koji se je sprijateljio još te se iste večeri i pobije s njima na prijateljskoj gozbici. Svagda su oni govorljivci, lupače, smelice, naočiti ljudi. Nozdrjov je s trideset i pet godina bio onaj isti koji i s osamnaest i dvadeset godina: voljan da banči. Ženidba ga nije ni malo promenila, pogotovo gde mu je žena nabrzo otišla na onaj svet, a njemu ostavila dvoje dece, koja mu nikako nisu bila potrebna. Ali decu je negovala lepuškasta dadilja. Kod kuće nije mogao istrajati duže nego jedan dan. Oštri mu je nos njušio na nekoliko desetaka vrsta gde je sajam sa svakakvim zborovima i igrankama; za trenuće oka bio je već tamo, svađao se i zametao gungulu za zelenim stolom, jer u njega je bila, kao i u svih ovakvih ljudi, mala strast za kartanje. Kartao se nije, kako smo već videli iz prve glave, sasvim besprekorno i čisto, nego je znao mnogo raznih smicalica i drugih finoća, te se je zato igra jako često svršavala drugom igrom: ili bi ga izgruhali čizmama, ili bi mu očupali guste i jako lepe zaliske, tako da se je gdekada vraćao kući samo s jednim zaliskom, i to prilično retkim. Ali zdravi su i puni obrazi njegovi bili tako valjano sazdani i tolika je snaga za rastenje bila u njima da su zalisci nabrzo opet izrastali, dapače još i lepši od pređašnjih. A najčudnije je bilo ovo, što jedino u Rusiji može da se zbiva: za neko se je vreme već i opet sastajao s tim prijateljima što su ga mlatili, i sastajao se kao da nije ništa bilo: i on, kako se veli, ništa, i oni ništa.
Nozdrjov je u nekom pogledu bio istorijski čovek. Ni na jednom sastanku gde je on nije moglo biti bez istorije. Kakva god se je istorija morala desiti svakako: ili ga ispod ruke izvedu iz dvorane žandari, ili i prijatelji moraju da ga izguraju. Ako se pak ne dogodi ovako, biće ipak štogod što se drugomu nikako ne dešava: ili će se tako nakresati na buffetu da se samo smeje, ili će se toliko upeti da laže, da će se naposletku i sam zastideti. I nalàgat će svašta bez ikakve potrebe: odjednom će pripovedati kako je imao konja nekakve modre ili rumene dlake, i sve ovakve nesklapnosti, tako da slušaoci odlaze najzad i vele: »No, brate, čini se da ti melješ koješta.« Ima ljudi, kojima je strast da vole zagaditi bližnjemu, kadšto i bez ikakvoga razloga. Gdekoji, na primer, dapače i čovek višega stepena, plemenita lika, sa zvezdom na prsima, stiskivaće vam ruku, razgovaraće s vama o dubokim predmetima koji izazivaju na razmišljanje, a onda će vam evo odmah, pred vašim očima, zagaditi; i zagadiće tako kao prosti koleški registrator, nipošto kao čovek sa zvezdom na prsima koji razgovara o predmetima što izazivaju na razmišljanje, te samo stojiš, čudiš se i sležeš ramenima, ništa više. Takvu je neobičnu strast imao i Nozdrjov. Što se je ko bliže združio s njim, tim bi mu on prije zasolio: razglašivao bi izmišljotine, razvrgavao svadbu, trgovinsku pogodbu i nipošto nije sudio da vam je neprijatelj; naprotiv, ako mu se desi slučaj da se opet sastane s vama, poneće se nanovo prijateljski i reći će dapače: »Ta ti si ništarija, — nikada mi ne dolaziš.« Nozdrjov je u mnogom pogledu bio mnogostran čovek, to jest čovek svemu vešt. U isti vam se je čas nudio da će otići kamogod želite, ma i na kraj sveta, da će se upustiti u preduzeće kakvogod hoćete, i da će promenili što bilo da bilo za ono što želite. Puška, pas, konj, — sve mu je bilo za menjanje, ali nipošto poradi toga da se okoristi; bivalo je to naprosto od nesmirive živahnosti i žustrine njegove naravi. Ako mu na sajmu posreći da se nameri na plitka čoveka i da ga operuša, kupovao je svu silu stvari što su mu pred tim paleu oči po dućanima: ajmova, svećica kadilja, rubaca dadilji, ždrepca, sûšâkâ, srebrnu umivaonicu, holandskoga platna, najfinijega brašna, duhana, pištolja, sleđeva, slika, brus, lonaca, cipela, suđa od fajanse, — koliko mu doteče novaca. Ali retko se je događalo da je to dovozio kući: gotovo još istoga je dana prepuštao sve drugomu, sretnijemu igraču, gdekada još dometao vlastitu lulu s duhankesom i grlićem, kadšto i sav četvoropreg sa svime, s kočijom i s kočijašem, tako da je sam gospodar odlazio u kratku kaputu ili haljetku potražiti kojega prijatelja, pa se poslužiti njegovom kočijom. Eto, kakav je bio Nozdrjov! Možda će njega nazvati karakterom koji je nestao, te će govorili da sada nema više Nozdrjova. Avaj, nepravedni će biti koji ovako stanu govoriti. Još dugo neće Nozdrjova nestati sa sveta. On je svagde među nama i možda je samo u drugačijem kaftanu; ali ljudi su lakomisleno-nepronicavi, te im se čovek u drugačijem kaftanu čini drugim čovekom.
Međutim se tri kočije dovezle već pred stube Nozdrjovljeva doma. U kući nisu bili ništa spremili za njihov doček. Nasred jedaće sobe stoje drveni nogari, a na njima stoje dva seljaka, kreče zidove i otežu neku beskrajnu pesmu; sav je pod poprskan vapnom. Nozdrjov zapovedi da seljaci i nogari odmah ispadnu napolje, te otrči u drugu sobu da izda naloge. Gosti začuju kako on naređuje kuvaru ručak; kad je to smislio, Čičikov, koji je već nešto stao osećati apetit, uvidi da oni pre pet sati neće sesti za sto. Kad se je Nozdrjov vratio, povede goste da razgledaju sve štogod on ima na imanju, te im za dva sata i nešto više pokaza ama sve, tako da nije ništa više preostalo što bi im pokazivao. Najpre pođoše razgledati konjušnicu, i tamo videše dve kobile, jednu grošastu, drugu riđastu, onda ždrepca mrkova, koji baš nije bio naočit, ali se je Nozdrjov bogmao da je za njega platio deset hiljada.
Drvena, potamnela krčma primi Čičikova pod svoju uzanu, gostoljubivu nadstrešnicu, na drvenim, izdeljanim stubićima, što nalikuju na starinske crkvene svećnjake. Krčma je bila nekako nalik na rusku seljačku kuću, samo nešto veću. Izrezuckani rezbarijom karniši od svežega drveta, oko prozora i pod krovom, oštro i živo išarali tamne zidove, na prozorima su naslikani vrčevi s cvećem.
Kad se je uz uske drvene stube popeo u široki trem, naiđe na vrata što se sa škripom otvaraju, i na debelu babu u šarenu cicu, koja mu reče: »Izvolite ovamo!« U sobi mu se nađoše sve sami stari prijatelji, na koje svak nailazi po malim drvenim krčmama, to jest: samovar, kao posut injem, glatko ostrugani zidovi od borovine, trouglast ormar u uglu, s čajnim suđem i tasama, porculanska pozlaćena jaja, što pred svetačkim slikama vise na modrim i crvenim vrvčicama, mačka, koja se je nedavno omacila, ogledalo, koje mesto dva pokazuje četir oka, a mesto lica nekakvu lepinju, na kraju kitice mirisavih trava i karamfila, pozaticane za svetačke slike, a tako usahle da onaj koji bi da ih pomiriše, samo kiše, i ništa više.
— Ima li prase? — s takvim se pitanjem obrati Čičikov ženi što je tu stajala.
— Ima.
— S renom i sa skorupom?
— S renom i sa skorupom.
— Ded ga amo!
Baba uzme prekapati, te donese tanjur, ubrus, ukrućen tako da se je ukočio kao osušena kora, onda nož, tanan kao sklopni nož, s požutelim koštanim koricama, dvorogu viljušku i slanik, koji se nikako nije mogao ravno namestiti na stolu.
Junak naš, po običaju, razvede odmah razgovor s njom i zapita ju drži li ona sama krčmu, ili tu ima krčmar, i kolik je prihod od krčme, i žive li s njima sinovi, i šta je najstariji sin, neženja ili oženjen, i kakvu je ženu uzeo, da li s velikim mirazom ili bez njega, i da li je tast bio zadovoljan ili se je srdio što je o svadbi dobio malo darova; u jednu reč, nije ništa propustio. Razume se samo po sebi da ga je zanimalo doznati kakvi su po okolici vlastelini, pa je saznao da ima svakakvih vlastelina: Blohin, Počitajev, Miljnoj, Čeprakov, pukovnik, Sobakjevič.12
— A! Sobakjeviča znaš? — zapita on i dozna odmah da baba zna ne samo Sobakjeviča nego i Manjilova, i da je Manjilov finiji od Sobakjeviča: odmah naređuje da mu se skuva kokoška, naručuje i teletine; ako ima ovče jetre, zaiskaće i ovče jetre, i svega, štogod okusi, a Sobakjevič naručuje samo jedno kakvogod jelo, ali zato će pojesti sve i još će za te iste novce zaiskati i prida.
Dok je tako razgovarao i jeo prasetinu, od koje je ostao samo još poslednji komadić, začuje se lupa od točkova na kočiji što se je dovezla. Izviri kroz prozor i spazi laku bričku što je stala pred krčmom, a zapregnuta je u nju trojka dobrih konja. S bričke silaze neka dva muškarca: jedan je plavokos, visoka rasta, drugi nešto manji, crnomanjast. Plavokosi je u tamnomodroj surki, crnomanjasti naprosto u prutastu kratku kaputiću. Podalje se dovlači još neka prazna kočijica koju vuku četiri konja duge dlake, s rastrganim ajmovima, zapregnuti užetima. Plavokosi se odmah popne uza stube gore, a crnomanjasti ostao, pa čupka nešto u brički, razgovara tamo sa slugom i u isti mah domahuje onoj kočiji što se vozi za njima. Njegov se glas učini Čičikovu nekako poznatim. Dok ga je promatrao, dospio već plavokosi napipati vrata i otvoriti ih. Bio je to čovek visoka rasta, mršava lica, što no vele: istrošen, riđih brčića. Po preplanulom mu se je licu razbiralo da on zna šta je dim, ako ne od puščanoga praha, a ono barem duhvanski. Uljudno se pokloni Čičikovu i Čičikov mu uzvrati isto tako. Za nekoliko bi se časaka oni bili zacelo razgovorili i dobro bi se upoznali, jer početak je već bio započet i obadvojica su skoro u isti mah izjavila svoje zadovoljstvo što je jučerašnja kiša pritisla prašinu na zemlju, te je sada hladovito i ugodno putovanje, — kad uđe crnomanjasti drug njegov, zbaci kapu s glave na sto i momački nakostreši rukom svoju crnu, gustu kosu. Bio je to momčina srednjega stasa, jako lepo uzrastao, punih, rumenih obraza, belih zuba kao sneg i zalizaka crnih kao smola. Bio je jedar, krv i mleko, a zdravlje mu, činilo se, brizga s lica.
— O-ho-ho! — zavikne on odjednom i raširi ruke, kad je spazio Čičikova. — Po kojem dobru?
Čičikov prepozna Nozdrjova, onoga istoga s kojim je ručao kod državnoga advokata i koji se je za nekoliko časaka tako združio s njim da ga je već stao tikati, premda mu on nije dao nikakva povoda.
— Kamo si putovao? — zapita Nozdrjov, pa i ne sačeka odgovor, nego nastavi: — A ja, brate, sa sajma. Čestitaj mi: prokartao sam ama sve! Veruješ li ti da još nikada u životu nisam toliko prokartao? Ta dovezao sam se na najmljenim kolima. Evo baš pogledaj kroz prozor! — I on nagne Čičikovljevu glavu, tako da je skoro udario njome u okvir. — Vidiš, kakve su rage? Jedva su me dovukle, proklete; prešao sam već u njegovu evo bričku.
— Govoreći ovo, pokaže Nozdrjov prstom na svojega druga. — A vi se još ne poznajete? Zet moj, Mižujev!13 Celo sam jutro s njime govorio o tebi. »Pazi«, velim, »da ćemo mi sresti Čičikova«. Samo da znaš, brate, koliko sam prokartao! Veruješ li meni, nisam samo spiskao četiri kasača, — sve sam spraskao. Eto nema na meni ni lanca ni sata... — Čičikov pogleda i razabra da na njemu zaista nema ni lanca ni sata. Učini mu se dapače da mu je i jedan zalizak manji i nije onako gust kao drugi. — A da sam samo dvadeset rubalja imao u džepu, — nastavi Nozdrjov: — nikako više nego dvadeset, sve bih bio iskartao, to jest, ne bih samo iskartao, nego bih kao pošten čovek odmah trideset hiljada strpao u kesu.
— Ali ti si i onda govorio ovako, — odvrati plavokosi, — a kad sam ti dao pedeset rubalja, odmah si ih smaknuo.
— Kako ih i ne bih smaknuo! Po Bogu, kako ih ne bih smaknuo! Da nisam sâm počinio glupost, ne bih zaista bio smaknuo. Da nisam iza parolija uzvratio na prokletu sedmicu patku, mogao sam razbiti banku.
— A ipak jue nisi razbio, — primeti plavokosi.
— Nisam je razbio, jer sam u nevreme uzvratio patku. A zar ti misliš da tvoj major dobro igra?
— Igrao dobro ili zlo, samo je tebe nadigrao.
— Silna li čuda! — reče Nozdrjov: — ovako mogu i ja njega nadigrati. Ali neka on pokuša igrati doublet, pa ću onda videti, onda ću videti, kakav je on igrač! Za to, brate Čičikov, da znaš, kako smo bančili prvih dana! Sajam je zaista bio izvrstan. Sami trgovci vele da još nikada nije bilo ovakvoga skupa. Štogod su dovezli s mojega imanja, sve se je prodalo uz najpovoljniju cenu. Eh, brate, kako smo probančili! Još i sada, kad se setim...do vraga! To jest, žalim što tebe nije bilo! Smisli, tri je vrste od grada stajala dragunska pukovnija... Veruješ li da su časnici, koliko ih je god bilo, četrdeset je samih časnika bilo u gradu... Kad mi stadosmo, brate, da pijemo... Stožerni kapetan Pocelujev... divan čovek! To su brci, brate! Bordeaux on krsti naprosto bućkurišem. »Ded donesi, brate«, veli, »bućkuriša!« Poručnik Kuvšinjikov15... Ah, brate, to ti je premio čovek! Može se reći, prava pravcata lupača. Vazda sam bio s njim. Kakvoga nam je vina dao Ponomarjov!Treba da znaš da je on hulja i ništa mu u dućanu ne možeš kupovati, svakakvoga gada meša u vino: sapanovine, opaljena pluta, pa i zóvê podlac primešava; ali zato kad iz daleke sobice, koju zove zasebnom, izvuče kakvu bočicu, onda, brate, naprosto uzlećeš u empireje. Šampanjac smo imali takav... šta je prema njemu gubernatorov? — naprosto kvas. Smisli, nije clicquot, nego nekakav clicquot-matradura; to znači: dvostruki clicquot. I još namaknuo bocu francuskoga vina, po imenu: bonbon. Miris? — ružica i sve što hoćeš. Al smo probančili!... Iza nas se dovezao neki knez, poslao u dućan po šampanjac, —nema u svem gradu nijedne boce: sve ispili časnici. Veruješ li da sam ja sâm za ručlkom ispio sedamnaest boca šampanjca?
— No, sedamnaest boca ne možeš ti ispiti, — primeti plavokosi.
— Kao pošten čovek velim da sam ispio, — odgovori Nozdrjov.
— Možeš govoriti šta te volja, a ja tebi velim da nećeš ispiti ni deset.
— No, hoćeš li da se kladiš da ću ispiti?
— Čemu da se kladim?
— Ded se okladi za pušku što si je kupio u gradu!
— Neću.
Pa ded se okladi, pokušaj!
— Neću ni pokušati.
— Da, nestalo bi tebi puške kao kape. Hej, brate Čičikov, žalio sam zaista što tebe nije bilo! Znam da se ti ne bi ni rastajao s poručnikom Kuvšinjikovim. Kako bi se lepo ti združio s njim! Nije on onakav kao državni advokat i sve gubernijske tvrdice u našem gradu, što dršću za svakom kopejkom. Taj ti zna, brate, i galjbik,17 i bančicu zna da drži, i sve zna, što god te volja. Hej, Čičikov, što nisi došao! Zbilja si ti za to prasac, govedar! Poljubi me, dušo, volim te na smrt! Mižujev, gledaj: evo nas je sudbina sastavila! No, šta je on meni, ili ja njemu? Doputovao, Bog bi ga znao otkud, a i ja živim tu... A koliko je kočija bilo, brate, i sve to en gros. Udario ja u fortunku,18 dobio dve bočice pomade, porculansku tasu i gitaru, onda opet metnuo jednom i profućkao, gadarija, još i šest srebrnih rubalja. A kakav je ženar Kuvšinjikov, samo da znaš! Bio sam s njim skoro na svim plesovima. Jedna je bila tako nagizdana, sam riš i triš na njoj, i đavo je znao čega nije bilo...Ja samo mislim u sebi: »đavo ju odneo!« A Kuvšinjikov ti je obešenjak seo do nje i na francuskom ju jeziku obasipa komplimentima... Veruješ li, ni proste žene nije propuštao. To on krsti: »zasladiti se jagodom«. Riba smo i suhih jesetara najamili divnih. I ja sam jednu jesetru ponio, — sva sreća što sam se setio i kupio dok sam još imao novaca. Gde ti sada putuješ?
— Pa k jednomu čoveku, — odgovori Čičikov.
— Kakav je to čovo? Mani ga se! Hajde k meni!
— Ne mogu, ne mogu; imam posla.
— Eto već i posao! Već i izmislio! Ah, ti Opodeljdok Ivanovič!
— Imam zaista posla, i još nužna.
— Kladim se da lažeš! Ded samo reci, komu ideš?
— Pa k Sobakjeviču.
Nozdrjov prasne u onakav glasni smeh kakvim zna hohotati samo jedar, zdrav čovek, pa mu se javljaju svi redom zubi, beli kao šećer, dršću i poigravaju obrazi, a sused se iza dvojih vrata, u trećoj sobi, trga izà sna, rogači oči i govori: — Šta ga je snašlo!
— Šta je tu smešno? — reći će Čičikov, nešto i ozlovoljen takvim smehom.
Ali Nozdrjov je i dalje hohotao na sav glas i priklapao:
— Jaoh, nemoj! Pući ću zaista od smeha.
— Nije tu ništa smešno: dao sam mu reč, — reče Čičikov.
— Ta požalićeš što si živ kad stigneš k njemu: to ti je naprosto tvrdica! Ta znam ja tvoju narav: ljuto ćeš se zabezeknuti ako misliš da ćeš tamo naići na bančicu ili na bocu kakvoga bonbona. Slušaj, brate: do vraga Sobakjeviča. Hajdemo k meni! Da vidiš kakvom ću te jesetrom pogostiti! Ponomarjov se je, lupež, samo klanjao i govorio: »Samo za vas; sav sajam — veli — pretražite, nećete naći ovakvu«. Ali nitkov je on strahovit. Rekao sam mu to u oči, »Vi ste — velim — i naš zakupnik prvi lupeži!« Smeje se nitkov i gladi bradu. Ja sam s Kuvšinjikovim svaki dan doručkovao u njegovu dućanu. Ah, brate, zaboravio sam ti evo reći: znam da me se sada nećeš okaniti, ali ja ga ne dam za deset hiljada , unapred ti velim. — Hej, Porfirij! — zavikne on, prišavši k prozoru, svojemu slugi, koji je u jednoj ruci držao nož, a u drugoj koru kruha i komadić jesetrovine što mu je posrećilo da uz put odreže, kad je nešto vadio iz bričke. — Hej, Porfirij! — viče Nozdrjov, — ded donesi štene! To je štene! — nastavi on obraćajući se Čičikovu. — Ukradeno je; ni za samoga sebe ne bi ga dao gospodar. Nudio sam mu kobilu riđušu, što sam ju, sećaš se, promenio s Hvostirjovim... — Čičikov uostalom, otkad živi, nije video ni riđušu ni Hvostirjova.
— Gospodaru! Zar nećete ništa založiti? — zapita u taj mah baba i priđe mu.
— Neću ništa. Eh, brate, al smo probančili. Nego daj mi čašicu votke. Kakve imaš?
— Anisove.
— Daj dakle anisove, — reče Nozdrjov.
— Daj onda i meni čašicu! — priklopi plavokosi.
— U pozorištu je tamo jedna glumica, lupežica, pevala kao kanarinka! Kuvšinjikov sedeo do mene i veli: »eto, brate, da se je zasladiti jagodom!« Samih je komedijaških šatra bilo valjda pedeset. Fenardi se je četiri sata vrtio kao mlin. — Prihvati sada čašicu iz babinih ruku, a baba mu se za to pokloni duboko. — A ded ga amo! — zavikne kad je spazio Porfirija, koji je ušao sa štenetom. — Porfirij je bio isto tako kao i gospodar odeven u nekakav kratak kaput s prošivenom vatom, ali nešto zamazaniji.
— Ded ga, metni ga ovamo na pod.
Porfirij metne štene na pod, a štene raskreči sve četiri šape i zanjuška po zemlji.
— To je štene! — reče Nozdrjov, pa ga uhvati za leđa i odigne ga rukom. Štene skvikne prilično žalostivo.
— No ti nisi učinio što sam ti govorio, — reče Nozdrjov, obrativši se Porfiriju i brižno razmatrajući štenetu trbuh, — nije ti ni na pamet palo da ga iščešljaš?
— Ta ja sam ga iščešljavao.
— A otkuda mu buhe?
— Ne znam ja. Možda su iz bričke povrvele na nj.
— Lažeš, lažeš, nisi ni mislio da ga češljaš; ti si, glupane, valjda i svoje buhe pustio na njega. Ded pogledaj, Čičikov, pogledaj, kakve su mu uši; evo na, popipaj rukom!
— Pa čemu? Vidim i ovako: dobre je pasmine! — odgovori Čičikov.
— Ne, uhvati baš, popipaj uši!
Čičikov, da mu ugodi, popipa uši i priklopi:
— Da, biće dobar pas.
— A nos, osećaš li kako je hladan? Uhvati ga rukom!
Da ga ne uvredi, uhvati Čičikov štene i za nos i reče:
— Dobar njuh.
— Prava doga, — nastavi Nozdrjov: — meni su, priznajem, odavno već zazubice rasle za dogom. Na, Porfirij, odnesi ga!
Porfirij uhvati štene pod trbuh i odnese ga na bričku.
— Slušaj Čičikov, ti moraš svakako k meni; svega ima pet vrsta, za tren ćemo dojuriti, a onda izvoli, možeš i k Sobakjeviču.
— Pa što, — pomisli Čičikov u sebi: — svrnuću zaista i k Nozdrjovu. Po čemu je on gori od drugih? Isto je takav čovek, a još je i prokartao novce. Vešt je on, vidi se, svemu; od njega se dakle može štošta izmoliti besplatno. Izvoli, hajdemo, — reče: — ali me nemoj predugo zadržavati: žuri mi se.
No, dušo, tako valja! To je dobro! Ali počekaj! Poljubiću te za to. — Nozdrjov se i Čičikov sada poljube. — I divota: u troje ćemo se odvesti!
— Ne, mene ti, molim te, pusti, — reče plavokosi: — moram kući.
— Trice i kučine, brate; neću te pustiti.
— Žena će mi se bogme srditi; sada možeš preći eto u njihovu bričku.
— Nipošto! Nemoj ni da misliš!
Plavokosi je bio od onih ljudi kojima od prvoga pogleda razbiraš u ćudi neku tvrdoglavost. Nisi još dospio ni da zineš, a oni su već voljni da se svađaju, pa se čini da se nikada neće složiti s onim što je očito oprečno načinu njihovih misli, nikada neće glupana nazvati umnikom i pogotovo neće hteti igrati kako im drugi sviraju; a svagda se svršava time da se u naravi njihovoj javlja mekoća, te pristaju baš uz ono što su odbijali, nazivlju glupo pametnim i staju onda igrati kako im drugi sviraju, da ne može bolje ni biti, — u jednu reč, s početka glade, a na koncu gade.
— Gluparija! — reče Nozdrjov za odgovor na nešto što mu je govorio plavokosi, natakne mu kapu na glavu i plavokosi krene za njima.
— Votku niste platili, gospodaru... — primeti baba.
— A, dobro je, dobro, matuška. Slušaj, zetiću! Plati, molim te! Nemam ni kopejke u džepu.
— Koliko te ide? — zapita zetić.
— Pa koliko bi išlo, baćuška! Svega dvadeset kopejaka u srebru, — reče baba.
— Lažeš, lažeš. Daj joj pol rublja, dosta joj je i predosta.
— Premalo je, gospodaru, — odvrati baba, ali primi novce sa zahvalnošću i još potrči brže da im otvori vrata. Nije bila u gubitku, jer je četvorostruko zacenila votku.
Putnici posedaju. Čičikovljeva se brička poveze uporedo uz bričku, u kojoj su sedeli Nozdrjov i njegov zet, i zato su se sva trojica mogla za puta razgovarati po volji. Za njima se je vozila i neprestano zaostajala mala kočijica Nozdrjovljeva, koju vuku mršavi najmljeni konji. U njoj je sedeo Porfirij sa štenetom.
Kako razgovor što su ga putnici vodili nije bio jako zanimljiv za čitaoca, to ćemo učiniti bolje ako štogod reknemo o samom Nozdrjovu, kojega će možda zapasti da u našoj poemi odigra ne baš poslednju ulogu.
Nozdrjovljevo je lice valjda već donekle poznato čitaocu. Svakomu se je dešavalo da susreće podosta ovakvih ljudi. Oni se zovu kočopernim momcima, na glasu su u detinjstvu i u školi kao dobri drugovi, a uza sve to izvlače ljute batine. S lica im se svagda čita nešto otvoreno, iskreno, junačno. Brzo se upoznavaju i tek što si trenuo, već ti govore: ti. Prijateljstvo sklapaju, čini ti se, zanavek; ali se skoro svagda zbiva da onaj koji se je sprijateljio još te se iste večeri i pobije s njima na prijateljskoj gozbici. Svagda su oni govorljivci, lupače, smelice, naočiti ljudi. Nozdrjov je s trideset i pet godina bio onaj isti koji i s osamnaest i dvadeset godina: voljan da banči. Ženidba ga nije ni malo promenila, pogotovo gde mu je žena nabrzo otišla na onaj svet, a njemu ostavila dvoje dece, koja mu nikako nisu bila potrebna. Ali decu je negovala lepuškasta dadilja. Kod kuće nije mogao istrajati duže nego jedan dan. Oštri mu je nos njušio na nekoliko desetaka vrsta gde je sajam sa svakakvim zborovima i igrankama; za trenuće oka bio je već tamo, svađao se i zametao gungulu za zelenim stolom, jer u njega je bila, kao i u svih ovakvih ljudi, mala strast za kartanje. Kartao se nije, kako smo već videli iz prve glave, sasvim besprekorno i čisto, nego je znao mnogo raznih smicalica i drugih finoća, te se je zato igra jako često svršavala drugom igrom: ili bi ga izgruhali čizmama, ili bi mu očupali guste i jako lepe zaliske, tako da se je gdekada vraćao kući samo s jednim zaliskom, i to prilično retkim. Ali zdravi su i puni obrazi njegovi bili tako valjano sazdani i tolika je snaga za rastenje bila u njima da su zalisci nabrzo opet izrastali, dapače još i lepši od pređašnjih. A najčudnije je bilo ovo, što jedino u Rusiji može da se zbiva: za neko se je vreme već i opet sastajao s tim prijateljima što su ga mlatili, i sastajao se kao da nije ništa bilo: i on, kako se veli, ništa, i oni ništa.
Nozdrjov je u nekom pogledu bio istorijski čovek. Ni na jednom sastanku gde je on nije moglo biti bez istorije. Kakva god se je istorija morala desiti svakako: ili ga ispod ruke izvedu iz dvorane žandari, ili i prijatelji moraju da ga izguraju. Ako se pak ne dogodi ovako, biće ipak štogod što se drugomu nikako ne dešava: ili će se tako nakresati na buffetu da se samo smeje, ili će se toliko upeti da laže, da će se naposletku i sam zastideti. I nalàgat će svašta bez ikakve potrebe: odjednom će pripovedati kako je imao konja nekakve modre ili rumene dlake, i sve ovakve nesklapnosti, tako da slušaoci odlaze najzad i vele: »No, brate, čini se da ti melješ koješta.« Ima ljudi, kojima je strast da vole zagaditi bližnjemu, kadšto i bez ikakvoga razloga. Gdekoji, na primer, dapače i čovek višega stepena, plemenita lika, sa zvezdom na prsima, stiskivaće vam ruku, razgovaraće s vama o dubokim predmetima koji izazivaju na razmišljanje, a onda će vam evo odmah, pred vašim očima, zagaditi; i zagadiće tako kao prosti koleški registrator, nipošto kao čovek sa zvezdom na prsima koji razgovara o predmetima što izazivaju na razmišljanje, te samo stojiš, čudiš se i sležeš ramenima, ništa više. Takvu je neobičnu strast imao i Nozdrjov. Što se je ko bliže združio s njim, tim bi mu on prije zasolio: razglašivao bi izmišljotine, razvrgavao svadbu, trgovinsku pogodbu i nipošto nije sudio da vam je neprijatelj; naprotiv, ako mu se desi slučaj da se opet sastane s vama, poneće se nanovo prijateljski i reći će dapače: »Ta ti si ništarija, — nikada mi ne dolaziš.« Nozdrjov je u mnogom pogledu bio mnogostran čovek, to jest čovek svemu vešt. U isti vam se je čas nudio da će otići kamogod želite, ma i na kraj sveta, da će se upustiti u preduzeće kakvogod hoćete, i da će promenili što bilo da bilo za ono što želite. Puška, pas, konj, — sve mu je bilo za menjanje, ali nipošto poradi toga da se okoristi; bivalo je to naprosto od nesmirive živahnosti i žustrine njegove naravi. Ako mu na sajmu posreći da se nameri na plitka čoveka i da ga operuša, kupovao je svu silu stvari što su mu pred tim paleu oči po dućanima: ajmova, svećica kadilja, rubaca dadilji, ždrepca, sûšâkâ, srebrnu umivaonicu, holandskoga platna, najfinijega brašna, duhana, pištolja, sleđeva, slika, brus, lonaca, cipela, suđa od fajanse, — koliko mu doteče novaca. Ali retko se je događalo da je to dovozio kući: gotovo još istoga je dana prepuštao sve drugomu, sretnijemu igraču, gdekada još dometao vlastitu lulu s duhankesom i grlićem, kadšto i sav četvoropreg sa svime, s kočijom i s kočijašem, tako da je sam gospodar odlazio u kratku kaputu ili haljetku potražiti kojega prijatelja, pa se poslužiti njegovom kočijom. Eto, kakav je bio Nozdrjov! Možda će njega nazvati karakterom koji je nestao, te će govorili da sada nema više Nozdrjova. Avaj, nepravedni će biti koji ovako stanu govoriti. Još dugo neće Nozdrjova nestati sa sveta. On je svagde među nama i možda je samo u drugačijem kaftanu; ali ljudi su lakomisleno-nepronicavi, te im se čovek u drugačijem kaftanu čini drugim čovekom.
Međutim se tri kočije dovezle već pred stube Nozdrjovljeva doma. U kući nisu bili ništa spremili za njihov doček. Nasred jedaće sobe stoje drveni nogari, a na njima stoje dva seljaka, kreče zidove i otežu neku beskrajnu pesmu; sav je pod poprskan vapnom. Nozdrjov zapovedi da seljaci i nogari odmah ispadnu napolje, te otrči u drugu sobu da izda naloge. Gosti začuju kako on naređuje kuvaru ručak; kad je to smislio, Čičikov, koji je već nešto stao osećati apetit, uvidi da oni pre pet sati neće sesti za sto. Kad se je Nozdrjov vratio, povede goste da razgledaju sve štogod on ima na imanju, te im za dva sata i nešto više pokaza ama sve, tako da nije ništa više preostalo što bi im pokazivao. Najpre pođoše razgledati konjušnicu, i tamo videše dve kobile, jednu grošastu, drugu riđastu, onda ždrepca mrkova, koji baš nije bio naočit, ali se je Nozdrjov bogmao da je za njega platio deset hiljada.
— Deset hiljada nisi ti za njega dao, primeti zet. — Ne vredi hiljadu.
— Tako mi Boga, platio sam deset hiljada, — reče Nozdrjov.
— Bogmaj se ti koliko te volja, — odvrati zet.
— No, hoćeš li da se okladimo? — reći će Nozdrjov.
Zet ne htede da se kladi.
Onda im pokaza prazne pregrade, gde su pre također stajali valjani konji. U toj istoj konjušnici videše jarca, koji se je po staroj praznoverici morao držati kod konja, pa se je činilo da se slaže s njima, a šeta im se ispod trbuha kao kod svoje kuće. Onda ih Nozdrjov odvede da vide vučića, koji je privezan konopcem.
— Evo vučića! — reče, — ja ga navlas hranim presnim mesom. Hteo bih da bude prava zver.
Odu videti ribnjak, u kojem ima, veli Nozdrjov, takve ogromne ribe da dva čoveka jedva jedvice izvlače jednu ribu, ali o tom je srodnik odmah posumnjao.
— Ja ću tebi, Čičikov, — reče Nozdrjov, — pokazati izvrstan par pasa: krepčina butova zadivljuje, a njuška je kao igla! — i povede ih k maloj kućici, jako lepo sagrađenoj, okruženoj velikim dvorištem, zagrađenim sa sviju strana. Kad uđoše u dvorište, spaze tamo svakakvih pasa, i dugovlasih, i runjavih, svakojakih boja i masti: kolastih s crnim belezima, sa žutim mrljama, s murgastim pegama, sa šarenim pegama, crvenim pegama, crnih ušiju, sivih ušiju... Tu je bilo svih imena, svih zapovednih oblika: strelac, psovač, letipas,19 požar, oholica, črčkalo, vitlač, dostig, nestrpljivac, lastavica, nagrada, brižljivica. Nozdrjov je bio med njima kao otac u porodici: svi oni napeli repove, poleteli gostima ravno u susret i stali se pozdravljati s njima. Desetak pasa položi Nozdrjovu šape na ramena.
Psovač iskaza Čičikovu toliko prijateljstvo da se je propeo na stražnje noge i laznu Čičikova baš u usta, tako da je odmah ispljunuo. Razgledali pse što zadivljuju krepčinom svojih butova, — lepi su bili psi. Onda odu videti krimsku kuju, koja je već slepa,
a kako veli Nozdrjov, nabrzo će skapati, ali pre dve je godine bila jako lepa kuja. Ogledali i kuju, — kuja je zaista bila slepa. Onda odu razgledati vodenicu, gde nije bilo paprice na koju se nasađuje kamen gornjak i brzo se vrti na vretenu, — prše,20 kako ruski
seljak divno veli. — A tu je blizu i kovačnica, — reče Nozdrjov. Prođu malo i zbilja spaze kovačnicu; razgledaju i kovačnicu.
— Evo, po tom polju, — reče Nozdrjov, pokazujući prstom u polje, — toliki zečevi vrve da se i ne vidi zemlja; ja sam sâm svojim rukama uhvatio jednoga za stražnje noge.
— No, zeca ti nećeš uhvatiti rukom, — primeti zet.
— A jesam uhvatio, baš jesam uhvatio! — odvrati Nozdrjov. — Odvesću te sada, — nastavi on, obraćajući se Čičikovu, — da vidiš među dokle je moja zemlja.
Nozdrjov povede svoje goste poljem, koje je na mnogim mestima brežuljasto. Morali gosti basati po ugarnicama i podrljanim njivama. Čičikov stao sustajati. Na mnogim im se mestima cedi pod nogama voda: tako je nizovito to polje. Isprva su pazili i oprezno prekoračivali, ali kad videše da im to ne koristi, potumaraju naprečac, ne razbirajući gde je veće a gde manje blato. Prevale priličan put i ugledaju zbilja među, drven stupac i uzak jarak.
— Evo međe! — reče Nozdrjov: — štogod vidiš na ovu stranu, sve je to moje, pa i na ovu stranu, sva ta šuma što se eno modri, i sve što je za šumom, sve je moje.
— A otkad je ta šuma tvoja? — zapita zet. — Zar si ju skoro kupio? Ta nije bila tvoja.
— Jest, kupio sam ju nedavno, — odgovori Nozdrjov.
— Kada si brže dospeo da ju kupiš?
— Pa šta, još sam ju prekjuče kupio i skupo sam platio, đavo je odneo!
— Ta ti si onda bio na sajmu.
— Eh ti Sofron!21 Zar ja ne mogu biti u isti mah i na sajmu, i kupiti zemlju? Bio sam dakle na sajmu, a moj je nastojnik kupio tu bez mene!
— No, jedino ako je nastojnik, — reče zet, ali i sada posumnja i zaklima glavom.
Gosti se vrate kući tim istim ružnim putem. Nozdrjov ih odvede u svoj kabinet, gde uostalom nije bilo ni traga onomu čega inače ima po kabinetima, to jest knjigama ili papirima; vise samo sablje i dve puške, jedna za tri stotine, druga za osam stotina rubalja. Zet ih razgleda i samo zaklima glavom. Onda budu pokazani turski kindžali, od kojih je na jednom po zabuni bilo urezano: M a j s t o r S a v e l i j S i b i r j a k o v . Odmah je za tim pokazan gostima organac. Nozdrjov im odmah odvrti štošta. Organac nije neugodno svirao, ali u njemu kao da se je nešto dogodilo, jer mazurka se je svršavala pesmom:
M a l j b r u g k r e ć e n a v o j n u , 22 a M a l j b r u g k r e ć e n a v o j n u dokončao se iznenada nekim odavno poznatim valsom. Nozdrjov je već odavno bio prestao da vrti, ali u organcu je bila jedna jako živahna svirala, koja se nikako nije htela smiriti i dugo je još pištala sama samcata. Onda budu pokazane lule, drvene, glinene, stivene, pušene i nepušene, presvučene divokozjom kožom i nepresvučene, čibuk s jantarovim grlićem, nedavno iskartan, duhankesa, koju je vezla neka grofica što se je negde na poštanskoj stanici preko ušiju zaljubila u njega, a ručice su joj, veli on, najnježniji s u p e r f l u , — reč, koja je njemu valjda značila najviši vršak savršenosti. Pošlo su založili suhe jesetre, posedaju oko pet sati za stol. Jelo , kako se vidi, nije Nozdrjovu bio glavna stvar u životu; jela nisu igrala veliku ulogu: nešto je zagorelo, a nešto se i nije
skuhalo. Kuvara je očevidno vodilo neko nadahnuće, te je on metao ono što bi mu stiglo pod ruku; ako je kraj njega biber, on sipa biber, ako mu se desi kupus, on gura kupus, natrpava mlekom, šunkom, graškom, — u jednu reč: zbubaj šta bilo da bilo, a ukus će
se kakav god zacelo desiti. Zato se je Nozdrjov naklopio na vina: još nije ni supa donešena, a on već ulio gostima po veliku čašu portskoga vina i još po čašu haut-sauternesa, jer po gubernijskim i kotarskim gradovima nema prostoga sauternesa. Onda naloži Nozdrjov
da se donese boca madeire, »od koje nije ni sam maršal pio bolje.« Madeira je bogme i palila u grlu, jer trgovci znaju već ukus vlastelina, koji vole dobru madeiru, te ju nemilice začinjaju rumom, a gdekad ulivaju u nju i kraljevske vode,23 nadajući se da će sve
podneti ruski želuci. Zatim naredi Nozdrjov da se još donese osobita boca, koja je, veli on, u isti mah i burgundac i šampanjac. Ulivao je jako usrdno u obadve čaše, — i desno, i levo, i zetu, i Čičikovu; ali Čičikov primeti nekako letimice da sebi ne prileva
mnogo. To ga navede da bude oprezan, pa čim bi Nozdrjov kakogod zapodevao razgovor razgovor ili dolijevao zetu, Čičikov bi onoga trena izručivao svoju čašu u tanjur. Nakon kratka vremena bude na stol donesena oskorušovača, koja je, kako Nozdrjov veli, sasvim onakvoga okusa kao skorup, ali se je u njoj za čudo osećala klipara u svoj jačini. Onda su pili neki balzam, kojemu je takvo ime da se teško i pamti, pa i sâm ga je gospodar drugi put okrstio već drugačijim imenom. Jelo se već odavno svršilo i vina su okušana, a gosti sve još sede za stolom. Čičikov nije nikako hteo o glavnoj stvari govoriti s Nozdrjovim pred njegovim zetom: zet je bio ipak tuđ čovek, a sama stvar iziskuje prijateljski razgovor nasamo. Uostalom, teško da bi zet mogao biti opasan čovek, jer kao da se je ljudski nakresao, pa kako sedi na stolici, sve kljuca nosom. Kad je i sam razabrao da je u lošem stanju, uze se na kraju izmaljati da bi kući, ali takvim lenim i mlitavim glasom, kao da — po ruskoj rečenici — kleštama navlači na konja ajam.
— Nipošto, ne puštam! — reče Nozdrjov.
— Nemoj me vređati, prijatelju, ja ću zaista da odem, — govorio je zet; — ti ćeš mene jako uvrediti.
— Koješta, koješta! Ovoga ćemo časa udesiti banku.
— Ne, brate, udešavaj ti sam, a ja ne mogu; žena će mi jako prigovarati, zaista; moram joj pripovijedati o sajmu. Treba, brate, zaista treba da joj ugodim. Ne, nemoj me zadržavati!
— No, neka ženu... baš ćete i važan posao raditi!
— Nemoj, brate! Ona je takva dobra žena. Zbilja je primerna, tako čestita i verna! Iskazuje takve usluge... hoćeš li poverovati? Suze mi udaraju na oči. Ne, nemoj me zadržavati; tako bio častan čovek, idem. To ti velim po pravoj savesti.
— Neka ide: kakva je korist od njega? — tiho će Čičikov Nozdrjovu.
— I zaista! — reče Nozdrjov: — strahovito ne marim ovakve mlakonje! — i nadoveže na glas: — no, đavo te odnio, idi pa se mazi sa ženom, fećuk!
— Nemoj ti mene, brate, ružiti da sam fećuk, — odvrati zet, — ja njoj dugujem život. Ona je zaista tako dobra, mila, takvu mi dragost iskazuje... da mi suze udaraju na oči. Zapitaće šta sam video na sajmu, — moram joj pripovediti sve... tako je zaista mila.
— Pa idi, buncaj joj budalaštine! Evo ti tvoja kapa.
— Ne, brate, ne bi nipošto trebao ovako govoriti o njoj; ovim ti, može se reći, vređaš mene samoga, ona je tako mila.
— Pa kupi se što brže k njoj!
— I hoću, brate; oprosti što ne mogu ostati. Od sve bih duše voleo, ali ne mogu. — Još je dugo ponavljao zet svoje isprike i nije ni primećivao da već odavno sedi u brički, da se je već odavno izvezao na vrata i da su već odavno pred njim sama pusta polja. Teško da mu je žena čula mnogo potankosti o sajmu.
— Tričav čovek! — reče Nozdrjov, stojeći kraj prozora i gledajući za kočijom što odlazi.
— Gle, kako mili! Konjić mu logov nije loš, odavno sam ga već htieo prigrabiti. Ali s njim se ne možeš nikako pogoditi. Fećuk, naprosto fećuk!
Uđu nakon toga u sobu. Porfirij donese sveće i Čičikov spazi u domaćinovim rukama igru karata, koje se stvoriše ne zna se otkud.
— A šta, brate, — reče Nozdrjov, pa stisne karte sa strane i malo ih previje, tako da je pukao papir i otfrknuo, — no, da provedemo vreme, držim banku, tri stotine rubalja!
Ali Čičikov se pričini kao da nije ni čuo o čemu je govor, te reče kao da se je odjednom sjetio:
— A! Da ne zaboravim: nešto bih te zamolio.
— Šta?
— Ded obreci najprie da ćeš mi ispuniti molbu.
— Pa kakva je to molba?
— No, ded obreci!
— Na volju ti.
— Poštena reč?
— Poštena reč.
— Evo, kakva je molba: ti imaš zasigurno mnogo kmetova koji su pomrli, ali nisu još izbrisani iz revizije?
— Pa imam; a što?
— Prevedi ih na mene, na moje ime!
— A šta će oni tebi?
— Pa trebam ih.
— Ali čemu?
— No, trebam, to je već moja stvar, — ukratko, trebam.
— Jamačno si naumio nešto. Priznaj, šta?
— A šta bih naumio? S takvom ništinom ne možeš ništa ni naumiti.
— Šta će ti dakle?
— Oh, kako si radoznao! Svake bi trice on da opipa rukom, pa i da ih omiriše!
— A zašto nećeš da kažeš?
— Pa šta bi ti koristilo da znaš? Tako me je naprosto snašla volja.
— Da znaš dakle: doklegod mi ne kažeš, neću učiniti.
— No, vidiš, to već nije pošteno od tebe: rekao pa porekao.
— Kako ti drago, a ja neću učiniti dok mi ne rekneš čemu je to.
— Šta bih mu rekao? — pomisli Čičikov, razmisli časkom i izjavi da su mu mrtve duše potrebne zato da stekne ugled u društvu, jer on nema velikih imanja, te bi da ima međutim bar kakvih dušica.
— — Lažeš, lažeš! — reče Nozdrjov i ne pusti mu ni da svrši: — lažeš, brate!
Čičikov razabra i sam da nije smislio jako vešto i da mu je izgovor prilično slab.
— Kazat ću ti dakle iskrenije, — ispravi on: — samo te molim, nemoj se nikomu izlanuti. Nakanio sam da se oženim; ali treba da znaš da su otac i mati moje zaručnice odviše ambiciozni ljudi. Zaista prava nevolja. I ne volim što sam se upustio: oni bi svakako da u mladoženje bude ništa manje nego tri stotine duša, a kako meni nedostaje skoro poldrug stotine kmetova... — Ta lažeš, lažeš! — zavikne opet Nozdrjov.
— No, sada ja, — odvrati Čičikov, — nisam evo ni ovolicko slagao, — i on pokaže palcem na malom prstu maljucan delak.
— Kladim se za glavu da lažeš!
— To je ipak uvreda! Šta sam ja zapravo? Zašto ja svakako lažem?
— Pa znam ja tebe: ta ti si velik lupež, — dopusti da ti to reknem u prijateljstvu! Da sam ja tvoj starešina, obesio bih tebe o prvo drvo.
Čičikova uvredi ta primedba. Bila mu je neugodna svaka reč, koja je koliko gruba ili vređa pristojnost. Nije nipošto voleo dopuštati da se itko ovako familijarno vlada prema njemu, osim jedino ako je to ličnost suviše visoka zvanja. I zato se je sasvim uvredio.
— Tako mi Boga, obesio bih te, — ponovi Nozdrjov: — ja ti to govorim iskreno, ne zato da te uvredim, nego ti velim prijateljski.
— Svemu ima granice, — reče Čičikov s osećajem dostojanstva: — ako hoćeš da se razmećeš ovakvim rečima, idi u kasarne, — i dometne zatim: — ako nećeš da pokloniš, onda prodaj.
— Da prodam! Ta znam ja tebe, ta ti si podlac, ta ti ih nećeš skupo platiti!
— Eh, i ti si baš valjan! Pazi se ti! Jesu li ti one alemove?
— Pa tako i jest. Znao sam ja već tebe.
— Molim te, brate, kakva je to u tebe židovska pobuda! Ti bi mi ih naprosto trebao dati.
— Slušaj dakle: da ti dokažem kako ja nisam nikakva tvrdica, ne ištem ništa za njih. Kupi od mene ždrepca, daću ti ih za prid.
— Šta će meni, molim te, ždrebac? — reći će Čičikov, zaista u čudu od ovakve ponude.
— Kako, šta će ti? Ta ja sam za njega platio deset hiljada, a tebi ga dajem za četiri.
— Pa šta će meni ždrebac? Ne držim ždrepčanu.
— Ali poslušaj, ti ne razumeš: ta ja sada od tebe ištem samo tri hiljade, a onu mi hiljadu, što preostaje, možeš platiti kasnije.
— Ta ne treba meni ždrebac, Bog s njim!
— No, ded kupi kobilu riđušu.
— Ne treba mi ni kobila.
— Za kobilu i za čilaša, što si ga vidieo kod mene, ištem od tebe samo dve hiljade.
— Ta ne trebaju meni konji.
— Prodaćeš ih: na prvom će ti sajmu trostruko platiti za njih.
— Onda ih bolje prodaj sam, kad si uveren da ćeš dobiti trostruko.
— Znam da ću dobiti, ali hoću da se i ti okoristiš.
Čičikov mu zahvali za dobrotu i naprečac odbije i čilaša i kobilu riđušu.
— No, kupi onda pse. Prodaću ti takav par, naprosto ćeš sav da trneš! Runjave su njuške, brkati; dlaka im se kostreši kao četina; zaobljenost rebara nedokučiva je umu; šapa je ù grudi od dlaka — i ne dotiče se zemlje!
— Pa šta će meni psi? Ja nisam lovac.
— Ali ja bih hteo da imaš pasa. Slušaj, ako baš nećeš pasa, onda kupi od mene organac. Divan organac! Mene je samoga, poštenja mi, stajao poldrug hiljade; tebi ga dajem za devet stotina rubalja.
— A šta će meni organac? Ta nisam ja Nemac da se s njim klatim po cestama i prosim novaca.
— Ta to i nije onakav organac kakav nose Nemci. Ovo su orguljice; pogledaj baš: sasvim od mahagonova drveta. Evo ću ti ga opet pokazati! — Uhvati sada Nozdrjov Čičikova za ruku i uzme ga vući u drugu sobu; kolikogod se on nogama odupirao o pod i uveravao da već zna kakav je organac, morao je još jednom saslušati kako Maljbrug kreće na vojnu.
— Kad nećeš za novac, onda slušaj evo ovako: ja ću tebi dati organac i sve mrtve duše koliko ih god imam, a ti meni daj svoju bričku i tri stotine rubalja prida.
— No, koješta! A na čemu ću se ja voziti?
— Ja ću ti dati drugu bričku. Hajdemo u kolnicu, pokazat ću ti je. Samo ju prebojaj i biće čudo od bričke.
— Al ga je obezumio nespokojni bes! — pomisli u sebi Čičikov i odluči da će se pošto poto otresti sviju bričaka, organaca i kakvih mu drago pasa, unatoč zaobljenosti njihovih rebara, nedokučivih umu, i unatoč šapama u grudama od dlaka.
— Ta brička, organac i mrtve duše, — sve zajedno.
— Neću! — reče Čičikov još jednom.
— Zašto nećeš?
— Zato, jer naprosto neću, — pa je kraj.
— Ti si zbilja nekakav! S tobom se, vidim, ne može onako kako je običaj med dobrim prijateljima i drugovima, — takav si, zaista! Odmah se vidi, da si dvoličnjak!
— Pa zar sam ja glupan? Rasudi sam: čemu bih nabavljao stvar koju nikako ne trebam?
— Nemoj, molim te, ni govoriti! Sada ja tebe jako dobro znam. Zbilja jesi ništarija! No poslušaj: hoćeš da udarimo banku? Ja ću na kartu metnuti sve pokojnike, a i organac.
— No, ako se odlučim za banku, pokoriću se neizvesnosti, — reče Čičikov i virne međutim ispod oka na karte što su mu bile u rukama. Obadve mu se igre karata učinile jako nalik na lažne, a i pegavo je naličje bilo jako sumnjivo.
— Zašto neizvesnosti? — reče Nozdrjov. — Nikakvoj neizvesnosti! Ako ti samo posreći, možeš iskartati svu đavolju silu. Eto je! To je sreća! — govorio je i stao bacati, da ga razdraži.
— To je sreća! To je sreća! Gle, sve tuče! Eto te proklete devetice, na kojoj sam sve spiskao! Osećao sam da će me izneveriti, ali sam zažmurio očima i mislim: đavo te odneo, izneveravaj me, prokletnice!
Dok je Nozdrjov govorio to, donio Porfirij bocu. Ali Čičikov odlučno odbi i da se karta, i da pije.
— Zašto nećeš da se kartaš? — zapita Nozdrjov.
— Pa zato, jer nisam voljan. A priznajem i velim, nikako se i ne volim kartati.
— Zašto ne voliš?
Čičikov slegne ramenima i dometne:
— Zato, jer ne volim.
— Ništarija si ti!
— Šta ću? Takva me je Bog stvorio.
— Naprosto fećuk! Pre sam mislio da si bar ikoliko čestit čovek, a ti se ne znaš nikako vladati. S tobom se nikako ne može govoriti kao s bliskim čovekom... Nikakve otvorenosti nemaš, nikakve iskrenosti! Pravi pravcati Sobakjevič, takav podlac!
— A zašto ti grdiš mene? Zar sam ja kriv što se ne kartam? Prodaj mi same duše, ako si već takav čovek da dršćeš za ovakvom budalaštinom.
— Dobit ćeš šipak! Htedoh, besplatno htedoh da ti dam, ali sada baš nećeš dobiti! Da mi tri carevine pokloniš, neću ti dati. Kakav si ti slepar, pećar gadni! Neću odsad nikakvoga posla imati s tobom. Otiđi, Porfirij, i reci konjušaru da ne daje njegovim konjima zobi, neka jedu samo seno!
Ovakvomu se završetku nije Čičikov nikako nadao.
— Najbolje bi bilo da mi i ne izlaziš na oči, — reče Nozdrjov.
Ali uza svu tu razmiricu ipak su gost i domaćin zajedno večerali, samo sada nije bilo na stolu nikakvih vina s domišljanskim imenima. Stršila je samo jedna boca s nekim ciparskim vinom, od onoga, što se zove kiselicom u svakom pogledu. Iza večere odvede Nozdrjov Čičikova u pokrajnu sobu, gde mu je bila spremljena postelja, i reče:
— Evo ti postelja! Neću ni laku noć da ti poželim.
Iza Nozdrjovljeva odlaska ostade Čičikov u najneugodnijem duševnom raspoloženju. Sam se je u duši ljutio na sebe što se je svrnuo k njemu i što je uludo protratio vreme; ali još gore je grdio sebe što je s njim zapodeo razgovor o poslu; postupio je neoprezno kao dete, kao glupan: jer taj posao nije nipošto takav da bi se mogao poveriti Nozdrjovu... Nozdrjov je gad, Nozdrjov može nalàgati, dometnuti, razglasiti đavo bi znao što, pa će još iskrsnuti kojekakve brbljarije... Ne valja to, ne valja. — Ja sam naprosto glupan! — govorio je sebi. Noć je prespavao jako loše. Nekakvi su ga sitni, jako živahni kukci ujedali bolno, prebolno, tako da se je celom šakom grebao po ujedenom mestu i govorio: — A đavo odnio vas skupa s Nozdrjovim! — Probudio se je u rano jutro. Prvi mu je posao bio da je obukao domaću haljinu, obuo cipele i preko dvorišta otišao u konjušnicu, da naloži Selifanu neka odmah preže bričku. Vraćajući se dvorištem sretne se s Nozdrjovim, koji je također bio u domaćoj haljini, s lulom u zubima.
Nozdrjov ga pozdravi prijateljski i zapita, kako je spavao.
— Prilično, — odgovori Čičikov jako suho.
— A ja, brate, — reći će Nozdrjov: — takva me je rugavet svu noć zaokupljala, da mi se gadi i pripovedati; i po ustima mi je iza onoga jučerašnjega vrvelo, kao da je eskadrona prenoćila u njima. Pomisli, prisnilo mi se da su me išibali, zbilja, zbilja! I zamisli, ko? Nećeš nikako pogoditi: — stožerni kapetan Pocjelujev skupa s Kuvšinjikovim.
— Da, — pomisli u sebi Čičikov: — dobro bi bilo da su te izmlatili i na javi.
— Tako mi Boga! I prebolno! Probudio se ja, do đavola, zbilja me nešto svrbi; zasigurno veštice buve. No, idi sada, obuci se; odmah ću doći k tebi. Moram samo nagrditi nitkova nastojnika.
Čičikov ode u sobu, da se obuče i umije. Kad je iza toga izišao u jedaću sobu, stajao je već tamo na stolu čajni pribor i bočica ruma. Po sobi je bilo tragova jučerašnjega jela i večere; četka kao da se nije ni dirnula poda. Po podu su bile razasute mrve kruha, a pepeo se je od duhana video čak i na stolnjaku. Nabrzo uđe i sam domaćin, a pod domaćom mu haljinom nije ništa bilo nego samo razdrljena prsa, po kojima je izrasla nekakva brada. Kako on u ruci drži čibuk i posrkuje iz tase, bio je prekrasan za slikara, koji ne mari silno gospodu, zalizanu i nakuštranu poput brijačkih izložaka, ili ošišanu do kože.
— No, šta misliš dakle? — reče Nozdrjov, pošto je malo pošutio: — nećeš se kartati za duše?
— Ja sam ti već rekao, brate, da se ne kartam; kupiti sam voljan, ako je po volji.
— Neću da prodajem: to ne bi bilo prijateljski. Neću da sadirem kožu đavo bi znao s čega. Druga je stvar udariti banku. Ded da odignemo bar jednu igru.
— Rekao sam već da neću.
— A nećeš da se menjaš?
— Neću.
— Slušaj dakle: hajde da se igramo dame; ako dobiješ, sve su tvoje. Ta ja imam mnogo takvih, koje se moraju izbrisali iz revizije. Ej, Porfirij, ded donesi dasku za damu.
— Uzalud ti trud: neću se igrati.
— Ta to nije banka; tu ne može biti nikakve sreće ni varke: sve stoji do veštine. Ja te dapače upozoravam da nikako i ne znam igrati, nego jedino ako mi štogod dadeš unapred.
— Pa ded, — pomisli u sebi Čičikov, — poigratću se dame s njim. Damu ja nisam loše igrao, a tu mu nema prilike za smicalice. — Izvoli, neka bude, dame ću igrati.
— Duše idu za sto rubalja!
— A zašto? Dosta je ako budu za pedeset.
— Ne, kakva je to stavka pedeset! U tu ti svotu volim ubrojati još kakvo štene srednje ruke ili zlatni pečatnik uz sat.
— Izvoli dakle! — reče Čičikov.
— A koliko mi daješ unapred? — zapita Nozdrjov.
— Poradi čega to? Razume se, ništa.
— Neka barem budu moja dva poteza.
— Neću: ja i sam igram loše.
— Znamo mi vas, kako vi loše igrate! — reče Nozdrjov istupajući s kamečkom.
— Odavno nisam uzimao u ruke damu! — veli Čičikov pomičući također kamečak.
— Znamo mi vas, kako vi loše igrate! — reče Nozdrjov istupajući s kamečkom.
— Odavno nisam uzimao u ruke damu! — veli Čičikov pomičući također kamečak.
— Znamo mi vas, kako vi loše igrate! — reče Nozdrjov pomičući kamečak, a u isti mah makne suvratkom od rukava i drugi kamečak.
— Odavno nisam uzimao u ruke!... Ehe! Šta je to, brate? Potegni ga natrag! — reći će Čičikov.
— Koga?
— Pa kamečak, — reče Čičikov i u taj mah spazi pred samim svojim nosom još i drugi kamečak, koji se, kako se čini, gura da bude dama. Otkud se je taj stvorio, jedini Bog zna.
— Ne, — reče Čičikov i ustane od stola, — s tobom se ne može nikako igrati. Tako se ne vuče, — po tri kamečka najedamput.
— Otkud po tri? To je po zabuni. Jedan se je maknuo nehotice; ja ću ga potegnuti natrag, izvoli!
— A otkud se je stvorio ovaj drugi?
— Koji drugi?
— Pa ovaj, što se gura da bude dama.
— Eto ti na! Kao da se ne sećaš!
— Ne, brate, ja sam sve poteze brojao i svega se sećam; ti si njega istom sada namestio. Evo tu je njegovo mesto!
— Šta, — gde mu je mesto? — zapita Nozdrjov i pocrveni: — ti, brate, kako ja vidim, izmišljaš!
— Ne, brate, nego se čini, da izmišljaš ti, ali samo ne izmišljaš zgodno.
— Za koga ti mene smatraš? — zapita Nozdrjov: — zar ću ja varati?
— Ja tebe ni za koga ne smatram, ali neću nikada više igrati s tobom.
— Ne, ne možeš ti odustati, — govorio je Nozdrjov i žestio se: — igra se je započela!
— Imam pravo odustati, jer ti ne igraš kako se pristoji poštenu čoveku.
— Šta lažeš, ti to ne možeš reći!
— Ne, brate, ti lažeš sam!
— Ja nisam varao i ti ne smiješ odustati; moraš dovršiti partiju!
— Ne možeš ti mene naterati na to, — odvrati Čičikov hladnokrvno, pristupi daski i smeša kamečke.
Nozdrjov plane i priđe Čičikovu tako blizu, da je on uzmaknuo dva koraka.
— Prisiliću ja tebe da igraš. Ne smeta što si smešao kamečke! Ja pamtim sve poteze. Ponameštaćemo ih opet onako kako su i bili.
— Ne, brate, stvar je svršena: neću ja s tobom igrati.
— Nećeš dakle igrati?
— I sam vidiš, da se s tobom ne može igrati.
— Ne, nemoj ševrdati, nego kaži: nećeš igrati? — govorio je Nozdrjov i pristupao bliže.
— Neću, — odgovori Čičikov, ali digne ipak obadve ruke bliže k licu, jer se je stvar zaista razbuktala.
Ta mu je opreznost jako valjala, jer Nozdrjov se razmahnuo rukom... i vrlo bi se lako moglo desiti da na koji od prijatnih, punih obraza našega junaka padne neizbrisiva sramota; ali je sretno odbio udarac, zgrabio Nozdrjova za obadve žestoke ruke, pa ga čvrsto držao.
— Porfirij, Pavluška! — uzvikao se Nozdrjov besan, a trga se da se otme.
Kad je Čičikov čuo te reči, ispusti mu ruke, da kućna čeljad ne bi videla laj sablažnjivi prizor, a i jer je osećao da ne koristi držati Nozdrjova. U taj tren uđe Porfirij i s njim Pavluška, krepak momak, s kojim ne bi bilo nikako probitačno imati posla.
— Ti dakle nećeš dovršiti partiju? — reče Nozdrjov. — Odgovaraj mi otvoreno!
— Ne može se partija dovršiti, — odvrati Čičikov i pogleda na prozor. Smotri svoju bričku, koja stoji sasvim gotova, a Selifan kao da čeka da mu se mahne, pa da pritera k stubama; ali iz sobe ne može nikako da izmakne: na vratima stoje dva snažna kmetovska glupana.
— Ti dakle nećeš dovršiti partiju? — ponovi Nozdrjov, a lice mu planulo kao od vatre.
— Kad bi ti igrao kako se pristoji poštenu čoveku, — ali sada ne mogu.
— A! Ti dakle ne možeš, nitkove! Kad si video da ne dobivaš, onda ne možeš! Udrite ga! — uzvikao se on sav besan, obrativši se Porfiriju i Pavluški, a sam zgrabio višnjev čibuk. Čičikov probledi kao krpa. Htede nešto reći, ali je osećao da mu se usne miču, a nema glasa.
— Udrite ga! — viče Nozdrjov, srljajući napred s višnjevim čibukom, sav zažaren, oznojen, kao da juriša na nepristupnu tvrđavu. — Udrite ga! — viče on takvim glasom, kakvim za velikoga juriša dovikuje svojemu vodu: »napried, momci!« kakav odvažni poručnik, koji je zbog mahnite hrabrosti na tolikom glasu već, da se izdaje naročit nalog neka ga za žestoka boja drže za ruke. Ali poručnika je već spopala bojna jarost, sve mu se zavrtelo u glavi: pred njim lebdi Suvorov, on juri na veliko delo. — Napred, momci! — viče on, srće i ne misli da škodi zamišljenomu već planu opštega juriša, da su se milioni topovskih zjala ponameštali po puškarnicama nepristupnih tvrđavskih zidina, što se ispinju u oblake, da će njegov slabi vod odleteti kao pero u zrak i da već zviždi kobno tane što će začepiti njegovo grlato grlo. Ali ako je Nozdrjov prikazao smionoga, smetenoga poručnika, koji juriša na tvrđavu, tvrđava na koju on udara nikako nije nalikovala na nepristupnu. Naprotiv, tvrđavu je spopao takav strah da joj se je duša sakrila u same pete. Stolicu, kojom je namislio da se brani kmetovi su mu već istrgli iz ruku; zažmurio on već očima, ni živ ni mrtav; spremio se da okusi čerkeski čibuk domaćinov i Bog bi znao šta bi mu se još dogodilo; ali sudbini je bilo po volji da izbavi bokove, pleća i sve dobro odgojene česti našega junaka. Iznenada, kao iz oblaka, zazveckao cilikavi glas zvonceta, jasno se razlegla lupa od točaka na kolima što su dojurila pred stube, i čak u sobu dojeknulo teško frkanje i teško dahtanje zagrejane trojke kónjâ što stadoše. Svi i nehotice pogledaju na prozor: s kočije silazi neki brkonja u kaputu napola vojnom. Pošto se je raspitao u predsoblju, ušao on baš u onaj čas kad se Čičikov još nije dospieo snaći u strahu, te je bio u najjadnijem stanju u kojem je ikada bio smrtnik.
— Molim, koji je ovde gospodin Nozdrjov? — zapita neznanac, te pogleda u nekoj dvoumici Nozdrjova, koji je stajao s čibukom u ruci, i Čičikova, koji se je jedva započeo oporavljati od svojega nemiloga stanja.
— Molim najpre, s kim mi je čast govoriti? — zapita Nozdrjov pristupajući mu bliže.
— Kapetan ispravnik.
— A šta želite?
— Došao sam da vam obznanim prijavu što mi je stigla, da se vi nalazite pod sudom, doklegod ne bude izrečena odluka o vašoj stvari.
— Kakva je to besmislica, o kakvoj stvari? — odvrati Nozdrjov.
— Vi ste bili umešani u zgodu kad je u pijanu stanju nanesena vlastelinu Maksimovu lična uvreda šibama.
— Vi lažete! Nisam ni očima video vlastelina Maksimova.
— Štovani gospodine! Dopustite da vam reknem: ja sam časnik. Vi to možete reći svojemu slugi, a ne meni.
Čičikov ne počeka šta će odgovoriti Nozdrjov, nego brže dohvati kapu, pa iza leđa kapetana ispravnika šmugne na stube, sedne u bričku i naloži Selifanu neka potera konje uzagrepce.
nastavci: Romani u nastavcima
Нема коментара:
Постави коментар