Dan Brown, Da Vinčijev kod, Poglavlje 24, 25, 26, 27 .

 

Poglavlje 24

  Sajlas podiže oči ka obelisku crkve Sen-Sulpis, obuhvatajući pogledom čitavu dužinu ovog masivnog mermernog stuba. Osećao je kako mu se tetive zatežu od uzbuđenja. Još jednom je prešao pogledom po crkvi da se uveri da je sam. Potom je kleknuo u podnožje obeliska, ne iz poštovanja već iz potrebe.
  Ključni kamen je sakriven ispod Ružine linije.
  U podnožju obeliska.
  U tome su se sva braća složila.
  Na kolenima, Sajlas pređe dlanom po kamenom podu. Nije video nikakve pukotine niti obeležja koja bi ukazala na pomičnu pločicu. Poče tiho da dobuje zglobovima prstiju po podu. Sledeći bakarnu liniju bliže obelisku, kucnuo je po svakoj pločici uz liniju. Konačno, jedna od njih zazvuči neobično.
  Ispod poda se nalazi šupljina!
  Sajlas se nasmeši. Njegove žrtve su govorile istinu.
  Podigavši se, poče po crkvi da traži nešto čime bi razbio pločicu na podu.
  Visoko iznad Sajlasa, na balkonu, sestra Sandrin zatomi uzdah. Njene najcrnje slutnje upravo su se obistinile. Posetilac nije bio onaj za koga se izdavao. Misteriozni monah sekte Opus Dei došao je u crkvu Sen-Sulpis iz potpuno drugog razloga.
  Tajnog razloga.
  Nisi ti jedini sa tajnama, pomislila je.
  Sestra Sandrin Bijel bila je više od čuvara ove crkve. Bila je branilac. Drevni točkići su noćas pokrenuti. Dolazak stranca do podnožja obeliska bio je signal.
  Bio je to nemi poziv u pomoć.

 
  Poglavlje 25 

  Ambasada Sjedinjenih Američkih Država u Parizu jedinstven je kompleks na Aveniji Gabrijel, severno od Šanzelizea. Teren od tri ara smatra se američkom teritorijom, što znači da su svi oni koji na njoj stoje podložni istim zakonima i zaštitama na koje bi imali pravo da se nalaze u Sjedinjenim Državama.
  Dežurna noćna telefonistkinja u ambasadi čitala je međunarodno izdanje magazina Tajm kada je prekide telefonsko zvono.
  "Američka ambasada", javila se.
  "Dobro veče." Engleski sa francuskim naglaskom. "Potrebna mi je pomoć." Uprkos učtivosti u rečima, glas je zvučao grubo i zvanično. "Rečeno mi je da imate telefonsku poruku za mene na vašem automatskom sistemu. Zovem se Langdon. Na žalost, zaboravio sam trocifrenu šifru za pristup porukama. Ako biste mi mogli pomoći, bio bih vam veoma zahvalan."
  Zbunjena, telefonistkinja je ćutala. "Zao mi je, gospodine, vaša poruka mora daje prilično stara. Taj sistem je uklonjen pre dve godine iz sigurnosnih razloga. Pored toga, sve pristupne šifre su bile petocifrene. Ko vam je rekao da imamo poruku za vas?"
  "Nemate automatski telefonski sistem?"
  "Ne, gospodine. Svaka poruka upućena vama bila bi zapisana u našoj službi. Kako ste rekli da se zovete?"
  Ali slušalica je već spuštena.
 
 
  Bezu Faš se osećao obamrlo dok je koračao obalom Sene. Bio je siguran da je video kako Langdon bira lokalni broj, ukucava trocifrenu šifru, a potom sluša poruku. Ako Langdon nije nazvao ambasadu, koga je, do đavola, onda zvao?
  Baš u tom trenutku Faš, posmatrajući svoj mobilni telefon, shvati da mu odgovori leže na dlanu. Langdon je telefonirao sa mog telefona.
  Ulazeći u meni svog mobilnog telefona, Faš dođe do liste poslednjih pozvanih brojeva i pronađe Langdonov.
  Pariški broj, iza kojeg je sledila trocifrena šifra 454.
  Pozvao je broj i čekao dok je telefon zvonio.
  Konačno je odgovorio ženski glas. "Bonjour, vous êtes bien chez Sophie Neveu", objavio je snimak. "Je suis absente pour le moment, mais..."
  Kapetanova krv je ključala dok je ukucavao brojeve 4... 5... 4. 

 
  Poglavlje 26 

 
  Uprkos reputaciji velikog dela, Mona Liza je sa svojih 80 centimetara sa 53 centimetra - bila manja čak i od reprodukcija na posterima koji su se prodavali u prodavnici suvenira u Luvru.Visila je na severozapadnom zidu Salle des Etats, iza pet centimetara debelog pleksiglasa. Naslikana na ploči od drveta topole, njena nestvarna atmosfera ispunjena izmaglicom pripisivala se Da Vinčijevom majstorstvu sfumato stila, u kojem se čini da oblici nestaju jedan u drugom.
  Od kada je pohranjena u Luvru, Mona Liza - ili La Jaconde, kako je u Francuskoj zovu - ukradena je dva puta, poslednji put 1911. godine kada je nestala iz "satte impénétrable" u Luvru - iz Le Salon Carre. Parižani su plakali na ulicama i pisali novinske članke u kojima su molili lopove da vrate sliku. Dve godine kasnije, Mona Liza je otkrivena na lažnom dnu jednog kovčega u hotelskoj sobi u Firenci.
  Nakon što je Sofi jasno stavio do znanja da ne namerava da ode, Langdon je zajedno sa njom prešao preko Salle des Etats. Sofi je uključila ultraljubičasto svetio, Mona Liza se nalazila na osamnaest metara ispred njih. Plavičasti polumesec lampe padao je na pod. Pokretala je zrak napred-natrag po podu, kao čistačmina, u potrazi za bilo kakvim nagoveštajem svetlećeg mastila.
  Koračajući pored nje, Langdon je već osećao golicajuće iščekivanje koje je pratilo sva njegova sučeljavanja uživo sa velikim umetničkim delima. Naprezao se da vidi dalje od aure purpurnog svetla koje je isticalo iz lampe u Sofinoj ruci. Sa leve strane izronio je osmougaoni divan, poput tamnog ostrva u praznom moru parketa.
  Langdon je sada mogao da vidi ploču od tamnog stakla na zidu. Iza nje, u osami, nalazila se najčuvenija slika na svetu.
  Langdon je znao da status najpoznatijeg umetničkog dela Mona Liza ne duguje svom zagonetnom osmehu. Niti misterioznim tumačenjima mnogih istoričara, umetnika i zagovornika teorija zavere. Jednostavno - Mona Liza je bila poznata jer je Leonardo da Vinči tvrdio da je ona najsavršenije dostignuće. Nosio je sliku sa sobom kad god je putovao i, ako bi ga pitali zašto, odgovarao bi da mu je teško da se odvoji od svog najuzvišenijeg izraza ženske lepote.
  Ipak, mnogi istoričari umetnosti su sumnjali da poštovanje koje je Da Vinči gajio prema svom delu nema nikakve veze sa umetničkim majstorstvom. Zapravo, slika je bila začuđujuće običan sfumato portret. Da Vinčijeva slabost prema ovom delu, mnogi su tvrdili, poticala je od nečeg mnogo dubljeg: poruke skrivene u slojevima slike. Mona Liza je, u stvari, predstavljala internu šalu o kojoj se najviše pisalo. O kolažu dvostrukih značenja i šaljivih aluzija ove slike naširoko se raspravljalo u većini knjiga iz istorije umetnosti. Uprkos tome, javnost je još uvek najvećom misterijom smatrala njen osmeh.
  Nema tu nikakve misterije, mislio je Langdon, prilazeći i posmatrajući slabašan obris slike koji je počinjao da dobija oblik. Uopšte nema misterije.
  Tajnu Mona Lize Langdon je nedavno podelio sa najneverovatnijom publikom - desetinom zatvorenika u Kaznioni oblasti Eseks. Langdonov zatvorski seminar bio je deo Harvardovog spoljašnjeg programa sa ciljem uvođenja obrazovanja u zatvorski sistem. Kultura za osuđenike, kako su Langdonove kolege volele da zovu ovaj program.
  Stojeći pored grafoskopa u zatamnjenoj biblioteci kaznione, Langdon je tajnu Mona Lize izložio zatvorenicima koji su pokazivali iznenađujuće interesovanje. Grubo, ali inteligentno. "Primetićete", rekao im je Langdon, prilazeći slici Mona Liza projektovanoj na zidu biblioteke, "da je pozadina iza njenog lica ne stoji u istoj ravni." Langdon im pokaza očigledno neslaganje. "Da Vinči je naslikao liniju horizonta sa leve strane znatno niže nego na desnoj strani."
  "Zeznuo je?" upitao je jedan od zatvorenika.
  Langdon se nasmeja. "Nije. Da Vinči nije to baš često radio. Zapravo, reč je o malom triku koji je Da Vinči izveo. Spuštanjem pozadine na levoj strani, Da Vinči je učinio da Mona Liza izgleda mnogo veća ako se gleda sa leve strane nego sa desne strane. Mala Da Vinčijeva interna šala. Istorijski gledano, koncepti muškog i ženskog imaju svoje strane - leva strana je ženska, desna muška. Pošto je Da Vinči bio veliki obožavalac ženskog principa, učinio je da Mona Liza izgleda znatno impozantnije sa leve strane nego sa desne."
  "Ja sam čuo da je bio peder", ubacio je mali čovek sa kozjom bradicom.
  Langdon ustuknu. "Istoričari obično ne koriste isti izraz, ali da, Da Vinči jeste bio homoseksualac."
  "Je li zbog toga bio toliko zaluđen za čitavu tu žensku stvar?"
  "Zapravo, Da Vinči se zalagao za ravnotežu ženskog i muškog principa. Verovao je da ljudska duša ne može biti prosvećena ukoliko ne sadrži i ženske i muške elemente."
  "Misliš kao ribe sa kitama?" upita neko.
  Ovo je izazvalo salve smeha. Langdon je pomislio da im izloži etimološko poreklo reci hermafrodit i njene veze sa Hermesom i Afroditom, ali mu je nešto govorilo da to ne bi vredelo.
  "Hej, gospodine Langford", reče jedan snagator. "Je li tačno da je Mona Liza slika Da Vinčija u ženskim krpama? Ja sam čuo da je tako."
  "To je vrlo moguće", reče Langdon. "Da Vinči je bio šaljivdžija, a kompjuterska analiza Mona Lize i Da Vinčijevih autoportreta potvrđuje zaista zapanjujuće podudaranje njihovih lica. Šta god da je Da Vinči bio namerio", reče Langdon, "njegova Mona Liza nije ni muško ni žensko. Ona nosi dubinsku poruku androginije. To je mešavina oba pola."
  "Jesi li siguran da to nije samo neki glupi harvardski način da se kaže da je Mona Liza jedna ružna riba."
  Sada se Langdon nasmejao. "Možda ste u pravu. Ali Da Vinči je zapravo ostavio veoma veliki nagovaštaj koji ukazuje na to da slika treba da bude androgina. Da li je neko od vas čuo za egipatskog boga po imenu Amon?"
  "Pa naravno!" krupni momak reče. "Bog muške plodnosti!"
  Langdon je bio zapanjen.
  "Tako piše na svakom pakovanju 'amon' kondoma." Mišićavko se široko isceri. "Napred je nacrtan tip sa glavom ovna i kaže da je on egipatski bog plodnosti."
  Langdonu dotična marka nije bila poznata, ali mu bi drago da su proizvođači profilaktika potrefili hijeroglife. "Odlično. Amon se zaista predstavlja kao čovek sa glavom ovna, a njegov promiskuitet i zakrivljeni rogovi stoje u vezi sa današnjim seksualnim slengom."
  "Bez zezanja!"
  "Bez zezanja", reče Langdon. "A znate li koje bio Amonov pandan? Egipatska boginja plodnosti?"
  Pitanje je naišlo na nekoliko sekundi ćutanja.
  "Bila je to Izida", reče im Langdon, uzimajući marker. "Dakle, imamo muškog boga, Amona." On zapisa. "I žensku boginju, Izidu, čiji je drevni piktogram bio poznat kao L'ISA."
  Langdon završi pisanje i odmaknu se od grafoskopa.

 
  AMON L'ISA

 
  "Liči vam na nešto?"

 
  "Mona Liza... zaboga", reče neko.
  Langdon klimnu glavom. "Gospodo, ne samo da lice Mona Lize izgleda androgino, nego je i njeno ime anagram božanske unije - spoja muškog i ženskog principa. A to, dragi moji, jeste Da Vinčijeva mala tajna, kao i razlog zbog kojeg se Mona Liza tako znalački osmehuje."
  "Moj deda je bio ovde", reče Sofi, iznenada se spuštajući na kolena, na samo tri metra od Mona Lize. Crnim svetlom pokaza tačku na parketu.
  Isprva Langdon nije ništa video. Potom, kada kleče pored nje, ugleda sićušnu kapljicu sasušene tečnosti koja je svetlucala. Mastilo?Iznenada se seti za šta se zapravo crno svetio koristi. Krv. Čula mu se izoštriše. Sofi je bila u pravu. Žak Sonijer je zaista posetio Mona Lizupre nego što je umro.
  "Ne bi došao ovamo bez razloga", prošaputa Sofi, ustajući. "Znam da mi je ovde ostavio poruku." Brzo prelazeći preostalo rastojanje do Mona Lize, ona osvetli pod ispred slike. Mahala je crnim svetlom napred i natrag iznad golog parketa.
  "Ovde nema ničega!"
  U tom trenutku, Langdon ugleda slabašan purpurni odsjaj na zaštitnom staklu ispred Mona Liže. Posegnuvši nadole, uhvati Sofi za ručni zglob i polako pređe svetlom po samoj slici.
  Oboje se ukopaše na mestu.
  Na staklu, šest reci napisanih upravo preko Mona Lizinog lica svetlucalo je purpurnim sjajem. 

 
  Poglavlje 27
 
  Sedeći za Sonijerovim radnim stolom, poručnik Kole je u neverici pritiskao slušalicu na uho. Jesam li dobro razumeo Faša? "Jedan sapun? Ali kako je Langdon mogao znati za GSP uređaj za praćenje?"
  "Sofi Nevo", odgovori Faš. "Ona mu je rekla."
  "Šta! Zašto?"
  "Prokleto dobro pitanje. Upravo sam čuo snimak koji potvrđuje da mu je ona dojavila."
  Kole ostade bez teksta. Šta li je Nevo mislila? Faš je imao dokaze da se Sofi umešala u tajnu operaciju Sudske policije? Ne samo da će Sofi Nevo dobiti otkaz, nego će završiti u zatvoru. "Ali, kapetane... gde je, u tom slučaju, Langdon sada?"
  "Da li se uključio neki od požarnih alarma tamo?"
  "Ne, gospodine."
  "I niko drugi nije izašao kroz kapiju Velike galerije?"
  "Ne. Na kapiji se nalazi jedan od čuvara Luvra. Kao što ste zahtevali."
  "U redu, onda je Langdon još uvek u Velikoj galeriji."
  "Unutra? Ali šta tamo radi?"
  "Da li je čuvar Luvra naoružan?"
  "Da, gospodine. To je viši čuvar."
  "Pošalji ga unutra", zapovedi Faš. "Moji ljudi još nekoliko minuta ne mogu da stignu do zgrade, a ne želim da Langdon pobegne." Faš zastade. "I bolje recite čuvaru da je agent Nevo verovatno unutra sa njim."
  "Agent Nevo je otišla, mislim."
  "Da li ste je videli da odlazi?"
  "Ne, gospodine, ali.
  "Niko drugi u krugu zgrade je nijevideo da odlazi. Samo da ulazi."
  Kole je bio zapanjeni hrabrošću Sofi Nevo. Još uvek je u zgradi?
  "Pobrinite se za to", naredi Faš. "Želim da Langdon i Nevo budu na nišanu dok se ne vratim."
 
 
  Dok je kamion sa duplom prikolicom odlazio, kapetan Faš je okupljao svoje ljude. Robert Langdon se noćas pokazao kao neuhvatljiv plen, a budući da mu agent Nevo pomaže, možda će ga biti mnogo teže saterati u ćošak nego što je očekivao.
  Faš je odlučio da ne rizikuje.
  Smanjujući rizik od neuspeha, Faš naredi polovini svojih ljudi da se vrate u krug Luvra. Drugu polovinu poslao je da čuva jedino mesto u Parizu na kojem bi Robert Langdon mogao pronaći utočište.

                                                                       

 

                                                                nastavci: Romani u nastavcima