Poglavlje 4
Kukavica sneg
U produženim večerima uživali bismo u šetnji po poljima nakon večere, jer je boravak u zatvorenom postao prilično dosadan. Nabavili smo prvu stoku — desetak kokošaka nosilja, koje smo kupili od komšije. Smestili smo ih u štalu, u leglu tresetne mahovine i slame, i počeli da vodimo evidenciju ponesenih jaja.
Otprilike u to vreme nam je došlo do ušiju da će se okućnica odmah na našem istoku verovatno naći na prodaju. Čovek koji ju je kupio, nekoliko godina ranije, pokušavao je da ga vodi u vremenu koje je mogao odvojiti od drugog stalnog posla i to mu je postalo teret. Bilo je petnaestak jutara dobro ograđenih oranica, nešto grublje ispaše, a posed je imao pravo na ispašu ovaca na otvorenom brdu s druge strane puta, pravo koje dele još četiri mesta u susedstvu. Tu je bila odlična okućnica, sa potpuno novim krovom od valovitog gvožđa, a uz njega se nalazio mali drveni bungalov, umesto porušene stambene kuće.
Bili smo u iskušenju da kupimo ovo mesto jer bi to omogućilo razumno dobar pristup našem zemljištu. Kroz deo ovog poseda prolazio je naš vrlo ravnodušan put i u prošlosti je, saznajemo, bilo određenog spora oko prava prolaska i održavanja komunalnih kapija i ograda. Mogli bismo uzgajati naše prve useve na dobro ograđenim poljima, dajući tako sebi vremena da manje-više u slobodno vreme obavimo druge ograde. Mogli bismo zimovati stoku u nastamištu, a onu u blizini kuće za kućne krave i kokoške držati u dubokoj stelji. Predlog je svakako bio privlačan - možemo li ostrugati dno bureta? Još smo imali naše osnovne zalihe za kupovinu.
Nekoliko dana posmatrali smo stvar iz svih uglova. Zatim smo, uz šoljicu čaja na kuhinjskoj vatri, jednog bučnog, vlažnog popodneva, razgovarali o tome sa JF, vlasnikom okućnice. Mogli bismo imati bravu, kundak i cev, rekao je, pokazalo se da je to previše dosadno za njega, s njegovim drugim obavezama. Brava za koju smo znali; bure nije bilo znaka! Ali dogovorili smo se da ispitamo zalihe. To se sastojalo od jedne krave, u mleku (bila je smeđa i rogata i imala je dašak Guernseya u sebi, rekao je njen vlasnik. To se kasnije potvrđivalo kvalitetom kreme koju je proizvodila), i četiri stirka, svi izdržljivi križanci, dve desetine ovaca, nekoliko koza, dva tuceta kokoši, desetak kaki-Campbell pataka i—Charlie, planinski poni boje slame neizvesne starosti. Tu su bila i kola, komplet drljača, kosilica, sekač repe, alat za štalu, sve stvari koje bi nam trebale i koje bismo morali potrošiti dragoceno vreme tražeći na tržištu polovnih. Evo ih na licu mesta. Konačno smo se dogovorili i potpisivanje još jednog komada papira konačno je zadovoljilo našu glad za zemljom.
Životinje su bile u lošem stanju i nabavili smo ih dovoljno jeftino. Imali su mršavu zimu, ali znali smo da letna ispaša može učiniti čuda - i tako se pokazalo. Stirkove smo u jesen uspeli prodati za više nego dvostruko više od iznosa koji smo platili za njih. Ali u međuvremenu je naš neposredni problem bio pronaći nešto što će im staviti u stomak, sve dok prirodno bilje ne naraste dovoljno da zadovolji njihove apetite.
Evo, opet su naše komšije priskočile u pomoć. Willie Maclean, iz gore, poslao je poruku da možemo doći u bilo koje vreme po tovar repe. Počinjao je godinama i ne bi spustio još jednu žetvu. Bio je bolestan prošle jeseni i mogao je da sakupi samo dovoljno repa da ohrani svoju preostalu kravu. Ostali su ležali u malim natkrivenim hrpama u polju, a mi smo bili dobrodošli da im pomognemo. Sa zadovoljstvom smo prihvatili ponudu i krenuli u krug sa Čarlijem i kolicima. Na odlasku su nam rekli 'da je to bilo užasno malo opterećenje' i trebali smo se 'biti sigurni i vratiti se po još jedan'. Kako smo krenuli sa drugim tovarom, pozvani smo da ponovo dođemo po snopove kukuruza, jer bi 'konj bio bolji od ovsa'. Na našem povratku sledećeg dana, Sadie, mlada devojka iz kuće, bio je tu da pomogne da se kola napuni mirisnim snopovima i da pruži ruku da osigura teret konopcem. Snopove smo mlatili na starinski način, udarajući ih štapom, i zagrejalo nam je srce te večeri kada smo videli kako stoke žvaću snopove dobre zobene slame i iseckane repe i da gledamo Čarlija kako ždere pola kante kukuruz.
Postavili smo kravu Daisy u kućnu kuću i srpom isekli rogoz da joj napravimo čist krevet. Oprao sam joj vime sapunom i vodom i obrisao nagomilano blato sa njenih bokova. Veterinar koledža uzela je uzorak njenog mleka na testiranje i proglašeno je da nema bacila tuberkuloze. Bila je fina tiha muzačica i od tada smo pili velike količine mleka.
Sada smo se našli kako se borimo da prestignemo navalu proletnih radova. Gomile kreča i đubriva su stigle i čekale su da se rasipaju, balege je trebalo odvoziti u zemlju krompira, ostalo je još malo da se oranje. Odlučili smo da nam treba pomoć na nedelu ili dve pa smo pitali našeg dobrog prijatelja da li zna za nekoga ko bi mogao biti dostupan. Postojala su dva brata, rekao je, mladi momci koji su često bili na raspolaganju za neobične poslove. Zvučalo je puno nade.
Sledećeg jutra Jim je otišao da ih vidi i nekoliko dana kasnije, u petak, došli su na posao. Naporno su se trudili celi dan, vadeći kreč, dok je Jim drljao traktorom. U subotu su radili s nama do večeri i počeli smo osećati da stvarno napredujemo. U nedelju smo išli u šetnju do Loch Ness-side, u znak proslave, i zatekli drveće koje je bilo zeleno i prve jaglace u cvatu.
Kupili smo pedeset dana starih petlova za tov i naručili stotinu pilića koji rastu u junu; to su trebali biti naši zimski slojevi.
Sada smo otkrili da nam je rutinski posao muže, čuvanja živine i hranjenja štirka oduzimao dosta vremena, ali smo uspeli da budemo u toku sa radom na terenu i konačno, treće nedelje u aprilu, bili smo spremni za napravimo prvu setvu kukuruza. Vreme je nekoliko dana bilo burno i nesigurno, ali osećali smo da ne možemo više odlagati. Sejali smo na tradicionalan način, sa platnene tacne okačene oko vrata. Zadovoljstvo je bilo videti Džima kako korača gore-dole, kako mu se ruke ritmično pomiču, žuto seme kukuruza pada u finom luku na smeđu zemlju. Helen i ja smo stajali, ruku pod ruku, na ivici polja i posmatrali ga kada je, preko brda na istoku, doplovio veliki crni oblak. Vetar se iznenada podigao i trenutak kasnije počeo je da pada sneg. Helen i ja smo morali da bežimo u sklonište, ali Džim je mirno nastavio sa setvom. Stajali smo na kuhinjskom prozoru i posmatrali ga sve dok se skoro nije izgubio iz vida među kovitlajućim pahuljicama. Činilo mi se da ima nečeg simboličnog u tome da se prva setva u snežnoj oluji. Mora da postoji zagonetka u tome negde, pomislila sam, ali nisam mogla pronaći odgovor.
Crni oblak je ubrzo prošao i nebo na zapadu se razvedrilo u prozirno zeleno. Dok sam otvarala vrata Džimu, čuli smo kako kukavica doziva prilično jasno, tri puta, sa breza na rubu šume. Pogledali smo se i nasmešili. Trenutak kasnije ušao je Billy, skidajući sneg sa svojih čizama. 'To je sneg od kukavice', rekao je svojim najbitnijim glasom i počeo mirno da pere ruke. Tada smo znali šta se uzgaja u ovim brdima. To je značilo da ste prihvatili sve što je došlo, bez panike ili likovanja: da ste predvideli najgore i tako tiho bili zahvalni za najbolje. Kukavica je pevala u snežnoj oluji; seme je posijano. Gladni smo seli za toplu večeru.
To je zaista bilo naopako proleće. Tek što je setva kukuruza završena, kiša je padala u bujicama. Stajali smo na kuhinjskom prozoru na sivom večernjem svetlu i gledali ga kako urezuje široke trake na nagnutim poljima. Izgledalo je kao da će svaki komadić semena biti ispran iz zemlje.
Okućnica je sada bila bezbedno ograđena i ja sam je zakapnila i posadila dvre desetine kupusom. Pregledala sam uredne redove sa nekim zadovoljstvom, ali sam zaboravila na okretnost koza. Jedne večeri, jedna od njih je bezbrižno preplovila ogradu i za deset minuta porušila svaki komad mladog kupusa!
Izgubili smo skoro polovinu petlova kada je jedne noći oluja ugasila lampu. Razbojnička koza je umrla, ne od prezasićenosti mladog kupusa, već od mršave zime koju je imala. Nadali smo se da ćemo je iskoristiti kao dopunsku zalihu mleka, da nas provede u sušnom periodu krave, pre teljenja. Ali ona je ionako bila teška- Trebalo je dvoje da je pomuze, jedan da je drži mirno, a drugi da nagovori mleko u kantu. Krava Daisy je, s druge strane, bila toliko tiha i mirna da ste je mogli pomuziti na sredini polja, a da je niste ni vezali.
'April je najokrutniji mesec', promrmljala bih ponekad, dok sam gledala kako susnežica udara po goloj zemlji i viđala mršave, obeshrabrene stoke kako drhte u zavetrini stambenih zidova. Ali znala sam da je samo pitanje čekanja vremena, navikavanja na razočaranja i gubitke. Provela sam najgore dane nadoknađujući zaostale kućne poslove, dok je Jim pravio stubove za ogradu u zaklonu štale. Razveselile su nas i posete komšija, a Helen je imala mnogo veselih igara sa decom iz Woodenda i mladom Berthom, iz gore. Ovu živahnu, žutokosu devojčicu prvi put smo upoznali kada su je, jednog dana na kraju zime, poslali sa bocom mleka za Helen, od tek oteljene krave Willieja Macleana.
Praktično svaka okućnica ima jedno ili više ovih udomljene dece, a videli smo da je nekoliko njih iz malih mršavih skitnica preraslo u krupne mlade. Njihovo vaspitanje nadgledaju službenici iz grada njihovog rođenja (u većini slučajeva to je Glasgow), koji ih redovno posećuju i obezbeđuju im odeću i džeparac. U većini slučajeva oni se smatraju sinovima i kćerima kuće i vraćaju se, nakon što su lansirani u sviet, da provedu odmor, ili dovedu svoje porodice u posetu u jedini pravi dom koji su poznavali. U kući Macleansovih u to vreme bila je Berta, desetogodišnja, Billy, dvanaest i Sadie, osamnaest godina, i oni su bili srećna, živahna trojka koju smo mnogo viđali.
Sam Willie Maclean ('Beelack', kako se izgovarao nežni galski deminutiv njegovog imena) bio je čovek starog planinskog tipa, načitan, upitnog uma i iskrene ljubaznosti. U svojim mlađim danima bio je veliki svirač. Njegov brat je bio poznati doktor u Glazgovu. Njegova ljubazna supruga uvek bi nas dočekala na kućnom pragu s pozdravom „Uđite unutra“ i mogli smo biti sigurni u dobar razgovor uz šoljicu čaja kod njenog kamina. Dok smo odlazili, njena 'požurite nazad!' odzvanjalo bi nam u ušima, dok smo se probijali preko mostića i stazom kroz vresak do naše kuće. Noću bismo videli žuti sjaj svetla na njenom kuhinjskom prozoru, a ujutro bismo gledali kako se dim u tankom plavom peru diže iz njenog dimnjaka i smatrali smo da je neizmerno veselo saznanje da imamo te ljude iz brda za prijatelje. Predvideli bi naše potrebe prie nego što smo ih sami bili potpuno svesni. Mnogo puta je Bertha doletela preko močvara s napitkom za kravu, jer smo spomenuli da je izgubila hranu, ili kokoš koja je mamila piliće čiji ih je roditelj napustio.
Konačno, maj je doneo lepše vreme. Navala posla je bila gotova i mi smo se odrekli pomoći momaka. Jim je pozajmio ralicu za grebene i obrao polje krompira, a mi smo proveli nekoliko dana u sadnji krompira. To je težak posao, gaženje gore-dole bušilice, duplo savijene, spuštanje krompira na mesto. Ali vreme je bilo divno i napravili smo piknik od toga. Prostirala sam prostirku na ivici trave na vrhu polja, na kojoj je Helen ležala sa svojim lutkama. S vremena na vreme zgrabila bi malu kantu krompira i svečano gurnula desetak gomolja u zemlju, a zatim bi odjurila nazad do prostirke i poučavala svaku lutku redom u umeću sadnje krompira. U podne smo se opružili na prostirci pored nje i jeli sendviče i pili čuturice čaja. Nebo je iznad glave bilo bledo, mlečnoplavo, a vazduh je odzvanjao pesmom ševa.
Sa bezbednim krompirom u zemlji nastalo je zatišje do vremena setve repe. Najveći deo ovog skupljanja goriva iz posečene šume potrošili smo. Šumarska ograda se brzo podigla i mi smo hteli da spremimo zalihe drva za zimu pre nego što se ovaj koristan izvor snabdevanja zatvori. Tako da smo još jednom napravili piknik od toga i proveli nekoliko celih dana vozeći tovare drva do deponije na vlastitom terenu.
Za setvu repe tražili smo dobre usluge od Čarlija. Ovo je bio prvi terenski rad koji smo radili s njim i on je odmah dokazao svoju vrednost. Sa zalogajem dobre trave koji je sada dobijao, značajno se poboljšao i izgledao je gotovo uglađeno. Niko nije znao koliko mu je tačno godina, ali jedan komšija je rekao da ga je video kako radi na imanju udaljenom nekoliko milja pre skoro trideset godina. Ali on je do sada bio čvrst porodični prijatelj i radije smo zanemarili sve glasine o njegovim verovatnim godinama. Namučio se na bušilicama za repu i, bukvalno, nikada nije pogrešno stavio nogu. Bio je strpljiv prema nama početnicima kao i popustljiv otac, i našli smo naklonost prema njemu koja je postepeno rasla tokom godina.
Prvog lepog dana bez vetra posijali smo seme trave. Toliko je lagana i pernata da će je čak i blagi povetarac raspršiti u pogrešnom smeru. Dobro smo zakotrljali terene i osetili da se konačno možemo malo opustiti. Imalo je još mnogo toga da se uradi, ali pritisak je popustio.
Poslednje subote u junu, kada je sunce sijalo sa dubokog plavog neba, spakovali smo piknik i krenuli prema Loch Laideu. Udaljen je manje od jedne milje od naše kuće i savršeno je mesto za opuštanje; leti ili zimi, nikad se ne umaramo šetati njegovom obalom. Ovog junskog dana ležali smo na leđima u vresu, gledajući uvojak kako klizi oko ramena brda, izgovarajući svoj dugi, pospani zov. Zatim smo zaronili u glatku, tamnu vodu i Helen je pljuskala u plićaku male plaže. Zapalili smo vatru od korenja i grančica da prokuhamo naš kotlić; i otišli smo kući duboko osveženi i spremni da se uhvatimo u koštac sa svime što bi moglo uslediti.
Poglavlje 5
PRVA BERBA
Usevi su bili bezbedni u zemlji i goveda i ovce su našli sočan zalogaj na čistoj, prirodnoj ispaši, imali smo vremena da sagledamo svoju poziciju i da pobliže analiziramo svoje ciljeve, kako dugoročne tako i trenutne. Naša poljoprivreda, čak i potpomognuta državnim subvencijama, nikada nije mogla biti više od samoodrživosti: toga smo bili potpuno svesni. Kao poslovni predlog, njegova privlačnost je bila apsolutno nikakva, ali, naravno, nikada ga nismo posmatrali – zapravo, nikada ništa nismo posmatrali – striktno u tom svetlu. Kao način života imao je beskrajnu fascinaciju i nagradu - i najmanja stvar nam je mogla dati sjaj zadovoljstva. Bilo je očigledno uzbuđenje videti zelenu bujicu kukuruza ili sadnice repe u zemlji koje godinama nisu davale ništa. Ali bilo je i malih užitaka gledati kako drenaža slobodno teče nakon što je očišćena od mulja, voziti konja i kola prohodnim putem novim zakrpama kamena, gledati ovce kako se hrane među novoposijanom travom. Na svaki način na koji smo gledali, iza toga je izvirala nagrada i novi izazov, nešto što će nas malo, ohrabrujuće potapšati po leđima i podstaći pre nego što stignemo da se nasmešimo.
Možda je jedno od najvećih zadovoljstva u našem životu bilo saznanje da smo u ovoj stvari zajedno, kao porodica, kao jedinica. Nije bilo ispraćaja oca svakog jutra, da se bori sa svojim udaljenim nizom problema, dok su se majka i dete nosili sa svojim pronlemima kod kuće. Nije bilo vodonepropusnih odeljaka. Kad je došlo vreme za okopavanje repe, svi smo zajedno krenuli u polje i radili rame uz rame celi dan, Helen također, vukla jeomanju motiku među sadnicama. U vreme večere, Jim je naložio vatru i, kada smo jeli, zajedno smo se pozabavili dnevnom nagomilavanjem prljavog suđa i trebalo nam je samo nekoliko minuta da zagladimo dobro prozračene krevete pre nego što smo se provukli između posteljine!
Dobre hrane smo imali u izobilju: nije za nas bila politika prodaje svih dostupnih jaja kombiju i kupovine sumnjive robe umesto njih. Bilo je sigurno bolje, smatrali smo, imati ogromno jaje sa zlatnom ljuskom na tanjiru za doručak i zdravlje u oku, nego novac koji se nakuplja u limenoj kutiji. Isto tako i sa mlekom – iako tamo, naravno, nije bilo reči o tome da se bilo šta proda – najbolje je bilo za nas same. Bogatu, žutu kremu smo umutili u puter, nakon što smo odvojili vrčeve za kašu i čaj. Svaki višak bi se hranio pilićima koji rastu. Kasnije smo se nadali da ćemo uzgajati slaninu za vlastite potrebe i nešto stone peradi.
Kada je bašta zaista počela da se proizvodi, mislili smo da imamo dobru zalihu svih izdržljivih povrća i voća. Večernja šetnja s puškom često bi dala nekoliko mladih zečeva za lonac. Bili su vrlo dobri u to vreme, a sada, iako je usev sigurno bolji bez njih, nedostaje nam jela koja su nam dali.
Zapravo, naš cilj je bio da što više budemo samodovoljni u pogledu hrane i da svedemo ostale životne troškove na minimum. Problem sa gorivom, na primer, nadali smo se da će se rešiti sam od sebe, s neograničenim zalihama treseta i mrtvog drva koji su bili dostupni. Što se tiče odeće, ona je samo morala da bude upotrebljiva, a ne dekorativna, tako da su otporne stvari kao što su somot i teksas i koža, koje su opstajale godinama, bile naš glavni alat. U Heleninom slučaju, naravno, morali smo računati na rast, koji je bio brz. Ali, kupovali smo stvari za nekoliko veličina većih. Pantalone od somota, koje su počele da budu obimne i duge do gležnjeva, mogla je da nosi i nekoliko godina kasnije, gotovo pripijene i ne sežu puno ispod kolena, i da su još uvek u modi!
Višak jaja je već počeo da nam donosi korisnu zalihu gotovog novca, i to na izuzetno zgodan način. Svakog četvrtka smo ostavljali punu kutiju na kapiji za preuzimanje kombijem sa stanice za pakovanje, a sledećeg četvrtka smo našli kovertu u kojoj su bili funti, šilingi i peni i ceduljica u kojoj je tačno objašnjeno koliko je jaja prvog, drugog razreda , napuknuta ili 'odbijena'—kako bismo znali gde smo i na šta možemo računati u ovom odeljenju. Kombi prodavača je redovno zvao svake sedmice, a novac od jaja od prethodne sedmice obično je pokrivao njegov račun za hlenb, čaj, šećer, mesarsko meso i dodatke.
I na druge načine smo hteli da budemo samodovoljni. Morali smo se osloniti na vlastite resurse za mentalni stimulans. Imali smo stotine knjiga, nakupljenih tokom godina, i došli smo da ih tretiramo sa novim poštovanjem tokom večeri naše prve zime u brdima. Uvek smo mnogo čitali i voleli muziku. Ali čitati knjigu u polukrugu vatre, sa snegom dubokim napolju koji prekida sve moguće prekide, čuti na bežičnoj mreži Sibelijusovu simfoniju iznad vrištanja severoistočne oluje, znači doživeti ove stvari u sirovom. Zauvek ću se sećati da sam u ovim uslovima ponovo čitala Wuthering Heights i ušla, takoreći, bosa u svet Emili Bronte.
Poslednja stvar koju smo želeli je da pobegnemo od života. Svi smo bili previše svesni onoga što se dešava u svetu i slušali smo željno kao sledeće domaćinstvo BBC-jeve biltene i razgovore o aktuelnim događajima. Mogli bismo dobiti papir dostavljen na vrata popodne na dan njegovog objavljivanja. Ali mi smo čvrsto i strastveno verovali da je bliski kontakt s prirodnim stvarima jedino sredstvo za uživanje u uravnoteženom životu. To je bio dublji sviet koji smo želeli istražiti, a ne širi.
Na okućnici smo mogli vredno raditi po ceo dan, osetiti sunce na rukama ili kišu na licu, ući da jedemo svežu hranu sa zemlje i još uvek imamo vremena da stojimo na pragu na večernjem svetlu, da posmatramo ptice klizeći u zasenjenom zraku, uključeni u svoje živote, i da vidimo kako zvezde izlaze, i da se čude.
Bili smo potpuno svesni činjenice da je čovek sam sebi priredio strašnu propast. Nuklearno oružje moglo bi uništiti gradove, moglo bi izbrisati evidenciju cele civilizacije, a to je bilo dovoljno loše. Ali da su mogli i da unište zemlju od koje je, na kraju krajeva, sve zavisilo, to je bio poslednji užas, osećali smo. Posvetiti svu svoju energiju radu na zabrani upotrebe nuklearne energije kao oružja, to je jedina razumna stvar koju treba učiniti u životu, ponekad smo se pitali. Ali negativne misli nikada nas nisu duboko privlačne. Zasigurno je jedini prikladan gest koji se može učiniti pred ogromnošću pozitivan, ma koliko mali. Mogli smo da obrađujemo svoj deo zemlje.
Ubrzo smo videli kako gust zeleni sjaj dolazi preko polja kukuruza i krompir je počeo da se probija u zbijenim redovima. Baštenska parcela, koja je bila tako dobro vapnena i đubrena, davala je salate prave sočnosti i ukusa.
Stirks su se zadivljujuće dobro snalazili na prirodnoj ispaši i jedva su se mogli prepoznati kao mršava, drhtava stvorenja koja smo kupili pre samo dva ili tri meseca. Naš cilj je bio da ih na jesen isplatimo prodamo i kupimo par dobrih junica za teljenje, od kojih bismo izgradili malo stado od četiri-pet priplodnih krava. U okrugu su bila dva licencirana bika Aberdeen-Angus za službu. Ovce smo također nameravali prodati u isplativo vreme i prihodima kupiti desetak dobro odgojenih, crnih ovaca ili gimera, kako bismo formirali jezgro rasplodnog stada koje bismo mogli povećati na oko stotinu.
Nameravali smo stotinu, a možda kasnije i dvesto mladica držati u dubokoj legli i uzgajati nekoliko svinja ako je hranjenje dozvoljeno. Naš plan je bio da do jeseni otkinemo sve zalihe repa i tada počnemo ispočetka. I tako je ispalo.
Prvi artikal iz nove zalihe morali smo da nabavimo skoro odjednom — stotinu petonedeljnih mladica, koje su trebale da legnu krajem septembra. Smestili smo ih u dve kuće za uzgoj u polju blizu kuće i pustili ih da trče po dobroj čistoj travi. Sve je išlo dobro dok se vreme nije pokvarilo, ali onda su počele nevolje. Skoro svako jutro dovodili bismo dva-tri mokra pileta i sušili ih u kutijama pored peći. Kako su rasli, počeli su da se gnječe u hladnim noćima, a mi bismo izvlačili jedno ili dva mala ugušena tela sa gomile u svakom uglu kokošinjca. Pokušali smo svaki uređaj da ih sprečimo da se gužvaju, ali bez svrhe. Bili su tvrdoglavi mali đavoli i naizgled su ušli u veliki, jezivi samoubilački pakt. Dok su razvili neku vrstu čula, izgubili smo ih najmanje dvadeset, a čak i tada nam je strpljenje skoro pokleknulo, dok smo svako veče u sumrak izbegavali jedni druge oko kokošinjaca, goneći neuhvatljive male bitange u krevet. Dve ili tri bivše kokoši, koje su samozadovoljno uzgajale pačiće na susednom polju, gledale su ove manevre s blagim podrugljivim svetlucanjem u starim očima. Zar ne znaš da nema zamene za majku, pa čak ni hraniteljicu, ljubav, kao da kažu!
Nismo imali urod sena o kojem bismo mogli da brinemo tog prvog leta, a kada je repa okopana i krompir naboden, ponovo smo okrenuli napad na problem ograđivanja koji se stalno ponavlja. Naš južni bok je sada bio vrlo adekvatno zaštićen prvoklasnom ogradom Šumarske komisije. Na severu i istoku bili smo umereno dobro branjeni, ali je našim zapadnim prilazima bila potrebna zaštita. Mi smo ovde imali pročelje od trista do četiri stotine metara uz cestu, a ograda praktično nije postojala. Tako smo jedne subote natovarili prikolicu stubovima i žicom, spakovali korpu za piknik i krenuli na ono što smo nazvali 'west end'.
Imali smo period vrlo suvog vremena i voda je dolazila u rezervoar u kući samo najmanjim mlazom, tako da smo je morali koristiti vrlo štedljivo. Na 'zapadnom kraju' je jezerce koja nikad ne presuši. Izvor je u brdu, a voda joj je bistra ćilibara i leži u bazenima, gde bljeska mala pastrmka. Sećajući se ovog jezerceta i hladnog užitka u njoj, spakovala sam snop rublja i komad sapuna među materijal za ograde i, dok je Jim kopao rupe za cedila, ja sam oprala porodični veš u bazenu sa zlatnom vodom. Okačiola sam ga da izbeli na grmlje patuljaste johe, dok je Helen pljuskala i plutala čamcima od grančica u bazenu. Naložili smo vatru da zakuhamo naš čajnik, a nakon toga sam pomogla da razvučemo žicu za Jima. Sretno smo se naleteli kući u prikolici, Helen i ja smo držali svaki zavežljaj čistog rublja,
Proveli smo još nekoliko dana radeći na toj ogradi. Stranci koji su automobilima prolazili cestom, videvši našu vatru za piknik i Helenu kako juri u svom sunčanom odelu, zamenili su nas za turiste i ohrabrujuće mahnuli. Uzvratili smo oduševljeno jer smo se gotovo osećali da smo na odmoru. Kažem skoro, jer nam čak ni najfascinantniji praznici nikada nisu pružili tako zadovoljavajući osećaj kao što nam je pružala većina naših radnih dana. Znati da postižete nešto stvarno, u najboljem društvu na svetu, sa suncem toplim na vašim rukama i svim divljim stvarima koje ste voleli - pticama, brdom, cvetom, nebom - koji vas okružuju, bilo je duboko zadovoljstvo. Naravno, udarali smo palčevima, ispuštali spajalice u ključnim trenucima u jurnjavi, trgali smo noge o komade bodljikave žice, ali to je bio samo biber i sol.
Treće sedmice u septembru kukuruz je zreo. Ovo je prilično rani datum za ove visine - prethodne jeseni smo videli da su stoke još uvek ležale u novembru. A urod je zaista bio jedan na ponos. Imali smo jako jaku grmljavinu u avgustu koja je položila dro zobi na jednoj njivi, gde je prinos bio posebno velik. Ali, u celini, bio je to dobar usev. Dvadeset četvrtog u mesecu Jim je počeo da seče 'puteve' za vezivo, to jest, seče obrub oko ivice svake njive kosom kako bi povezivač mogao slobodno da radi bez oštećenja kukuruza. Pratila sam ga za njim, povezujući obruče u snopove stabljikom i postavljajući ih u stubove.
Nismo dugo bili na poslu kada smo videli Willieja Macleana kako se polako probija preko ognjišta i penje kroz vresak da nam se pridruži. Bio je teško oslonjen na štap i izgledao je umorno i pomalo drhtavo, ali mu je lice ozarilo zadovoljstvo dok je uzeo snop i tresao ga pored uha. 'Zvecka!' Osijao nas je kroz naočare: 'U redu je kad čujete kako zvecka!' Procenjujući je pogledao malo zlatno polje. 'Tamo imate veliki urod', rekao je, a mi smo osetili mali sjaj ponosa. Čuti komšiju kako hvali usev uvek donosi malo uzbuđenje njihovom vlasniku. Ljudi na brdima nisu predani izražavanju entuzijazma, ali kada to urade, svojim tihim, izlizanim frazama, znate da možete verovati u ono što govore.
Za nekoliko dana kukuruz je porezan, a zatim je započeo naporan proces pečenja. Svi su bili zauzeti u isto vreme, svojim usevom, tako da je bilo nemoguće zameniti pomoć. Ali vreme je ostalo veličanstveno do poslednjeg popodneva. Bila je subota i malo smo počeli da paničarimo kada smo videli kako se nebo naoblačilo i osetili prve male kapi kiše. Morali smo zapaliti teren pre mraka pa smo radili uporno, zaustavljajući se samo na ugrabljenoj šoljici čaja, a onda smo, oko pola pet, videli par nogu kako se ljulja preko ograde na vrhu polja . Njihov vlasnik nije dao znak da nas je video kako radimo na dnu, već je jednostavno počeo da se probija u našem pravcu. Tek kada smo bili na dohvat ruke, on nas je pozdravio sa 'Da, da, htećete završiti pre kiše'. To je bio naš prijatelj Bill (izgovara se Beel). Završio je sa svojim pismom, njegov vlastiti dobro njegovani usev je već bio u stanu i stigao je tačno u pravo vreme da nas odveze.
Nekoliko sedmica usev je ostao u stoku. Onda su jednog popodneva Alek, istočni komšija, i njegova dva sina stigli, nenajavljeno, na polje. Stajao je i gledao oko useva. 'Mislim da bi bilo dobro i u riku', rekao je, dok je vadio šaku žita iz najbliže klade i odmah su on i momci počeli slagati snopove u mali krug. Nedugo kasnije pojavio se Willie Maclean, s Billyjem i Berthom za njim, a nas devetoro smo radili s guštom.
Bilo je to savršeno oktobarsko veče. Nebo je sijalo crveno, a vazduh je bio oštar, sa naznakom mraza. Kada se ogromni žuti mesec nadvio nad lukom brda, popeo sam se do kuće s Helen i Berthom i založili smo vatru, da zavrijemo kotlić, i napravili tost i punu tavu prženih jaja.
Sledeće dve večeri ova grupa komšija radila je s nama, sve dok sva tri kukuruzna polja nisu bila ukrašena malim, čvrstim čamcima. 'Sad će biti dovoljno bezbedno, kako god', rekli su dok su nam poželeli laku noć. Oni su tiho posmatrali naš napredak tokom godine i, mislim, bili su skromni, zajednički ponosni na našu prvu žetvu. Samo su želeli biti sigurni da to trebamo osigurati, znajući kao i oni iz svog dugog iskustva na kakve trikove je vreme sposobno. Čudili smo se njihovoj nedemonstrativnoj dobrosusedstvu i blagosiljali smo ih zbog toga.
Kasnije smo imali par dana angažovanu pomoć da napravimo velike stogove iz kojih bi se vršio kukuruz. Poslednjih nekoliko rikova imalo je male snežne kape pre nego što su konačno dovedeni. Kada su gomile završene, poslednjeg dana oktobra, znali smo šta je ušlo u njihovo oblikovanje - rad, strepnja, sunce , oluja, dobro zajedništvo - celi naš novi život bio je u tih pet neravnih čunjeva, koji su čvrsto stajali naspram pucketavih zvezda.
Da, bio je poslednji dan oktobra kada smo odložili vile, i jedva smo stigli da večeramo i zagrejemo svoje ukočene žuljeve prste na vatri, kada se začulo glasno kucanje na vratima i u kuhinju marširao kolekciju stvorenja najčudnijeg izgleda koje smo ikada videli. Lica su im bila potpuno maskirana starim komadima crnih čarapa ili belim kaliko. Na glavama su nosili izdubljene repe, pohabane šešire ili marame sa turbanima. Preostali delovi njihovih osoba bili su umotani u odeću koja prkosi opisu; jedan je nosio rep od konjske dlake. Skoro da smo zaboravili - bila je Noć veštica, a ovo su bili nagoveštaji. Nakon što su razni pokušaji da se pogodi njihov identitet propali, ponudili smo im jabuke i slatkiše, koje su imali najteže da jedu, jer su im usta, pa čak i ruke, bile prigušene.
Stogovi su postali toliko deo krajolika da nam je bilo prilično žao kada smo videli dolazak vršalice i što smo morali preduzeti polagano njihovo rastavljanje. Međutim, bilo je kompenzacije gledajući debeluškasto, brušeno zrno koje se izlevalo iz levka u vreće i primietila sam da je među njima bilo zapanjujuća količina prvoklasnih stvari. Uzeli bismo uzorak u prljavi dlan i likovali se nad njim, kao škrtac sa svojim zlatom.
Naš kukuruz je bio posijan u snežnoj oluji i trebalo je da vidi još jednu pre nego što je konačno sakupljen. Kada je posao završen tri četvrtine, sneg je počeo da pada u mekim, pernatim pahuljicama. To što je mokrilo nije odvratilo ekipu. Ali sledećeg dana, kada je Bili došao da nam pomogne da završimo gomile slame, duvala je mećava i većina pleve, koju smo jedva čekali da skupimo za kuću sa dubokom steljom, bila je natopljena. Međutim, žito je sigurno skriveno i Džim i Bili su se borili sa hrpom slame i pričvrstili ga užadima. Sledećeg dana došao je kamion trgovca semenom da pokupi višak žitarica i dobili smo značajan ček.
Bili je radio sa nama nekoliko dana, raščišćavajući posledice mlaćenja, a mi smo odlučili da ga nateramo da ostane malo uz nedeljnu platu. Imali smo krompir da odgonetnemo i repu da podignemo i predvideli smo da će nas zima sustići pre nego što se ovaj posao završi, ako nam nije bilo pomoći. Obojica su bili opremljeni Billyju u bungalovu i on je imao hranu s nama u kući.
Pozajmili smo mehaničku zagonetku i sortirali krompir u posuđe, seme i čat. Otkrili smo da imamo nekoliko tona viška za vlastite potrebe, koje smo prodali odjednom umesto da rizikujemo da se pokvare u jami.
Prodali smo ovce i sto stirks, zadržavši dve junice, jednu crnu i jednu plavo-sivu, koje su se dovoljno poboljšale da opravdavaju zadržavanje, i kupili smo trideset pet veličanstvenih crnolikih ovaca i ovna.
Finlay nam je, sa brda, dao štene škotskog ovčara, Bess, i mesto je počelo odjekivati povicima i zvižducima, dok smo počeli da je obučavamo da čuva pastira. Bila je toliko nestrpljiva za posao da će zauvek skupljati sve što joj se nađe na vidiku - kokoš, kokoš, patka, krava ili bilo šta drugo.
Bili smo već uveliko u zimu kada je zadnja repa podignuta i otkoštena. Mladunci su bili udobni u svojoj kući s dubokom nosiljkom, krava i junice su bile toplo u slami, Charlie je hrskao zob u svojoj štali. Kada je naša prva žetva osigurana, mogli bismo se suočiti s narednim mesecima s razumnom merom samopouzdanja.
Poglavlje 6
Dva dana nakon Božića, na dan male dečije zabave koju smo planirali, ovan je uginuo. Bolovao je oko nedelu dana i mi smo dali sve od sebe u doziranju, ali bez svrhe. Dok sam podigla pogled sa svog rezanja sendviča, na kuhinjskom prozoru, vidieola sam Billyja kako se polako probija kroz rogoz u donjem polju, noseći na ramenima otrcanu trupu nekada veličanstvenog stvorenja. Bio je to tužan trenutak, ali srećom nismo imali vremena za razmišljanje. Jim i Billy su obavili kratke pogrebne obrede, dok sam ja iznela žele i kremu.
U sumrak je stiglo osmoro mladih iz tri susedna kluba, lica koja su im blistala od čistoće i iščekivanja, i zaista smo imali vrlo živu zabavu, a Bili nam se pridružio sa iznenađujućim guštom. Deca su nas naučila vlastite očaravajuće igre s pevanjem, koje su nam od tada postale omiljene - 'Vetar i vetar i vetar visoko duva' i 'Sve smo mi devojke' i 'U i van prašnjava zvončića' i mnoge druge sa slatkim , nostalgične kadence. Pravljenje zabave je jednostavno kada imate neograničene količine jaja i kajmaka, jednog od malih samoniklih četinara (koji ionako treba prorediti) za drvo i šačicu netaknutih mladih, željnih uživanja. Svake godine imamo malo okupljanje dece u kući za Božić.
Najmanji društveni događaj ovde je lep. Neke komšije možemo videti samo dvaput, ili najviše tri puta, u godini. Žive, možda, samo kilometar ili nešto dalje, ali leti su zauzeti svojim usevima, a zimi ih sneg ili oluja mogu spriečiti da odu daleko noću. Dakle, kada se sretnemo, to je samo po sebi mala proslava. Prvo dolazi čvrsto rukovanje, dok jedni drugima prećutno čestitamo na činjenici da smo još uvek u zemlji živih. Zatim slede komentari o vremenu i stanju useva i životinja, koji dovode do vrhunca razgovora – razmene bilo kakvih pravih sitnica vesti, što začinjenije to bolje! Konačno, uz šoljicu čaja i neki kolač, ako je u pitanju zaista posebna prilika, u društvu se lepo provede. Tada Džim i ja zadržavamo dah i čekamo da stare priče izađu na videlo kako bi se provetrale u sjaju vatre. Čujemo za starog neženju koji je živeo u ostacima nekadašnje tvorničke kuće i privezao svoju kravu za podnožje svog kreveta kako bi je sprečio da zaluta noću: o Mary, koja je progledala i mogla je videti, u zimskoj večernjoj šetnji, pogrebna povorka onih koji su uskoro trebali umreti: stare udovice koja je imala zlo oko i mogla je izazvati smrt omiljene zveri ili poželeti nesreću celoj porodici. Sve su to bili muškarci i žene koji su živeli teškim životima, bili su zakon za sebe i ostavili svoju legendu da vreba među srušenim kamenjem koje im je bilo dom.
Nikada ne prolazimo pored jedne od ovih patetičnih ruševina, ali zamišljamo decu kako jure po vratima. Mnogi od njih su umrli mladi, o čemu svedoče nadgrobni spomenici u groblju, ali većina preživelih ostavila je trag u drugim krajevima, u Kanadi ili Novom Zelandu. Depresija u poljoprivredi nakon Prvog svetskog rata bila je neposredan uzrok napuštanja mnogih od ovih planinskih poseda, ali bi do nje verovatno došlo u svakom slučaju. Sa poboljšanjem komunikacija, životni standard se menjao: zajednica više nije bila izolovana. Mladi su mogli doći do grada dve milje hoda do autobusa, umesto da idu kao nekada pešice, ili parobrodom na Loch Nessu.
Kada se stara ishrana mleka, brašna, krompira, jaja i bureta slane haringe, dovezena sa zapada, više nije smatrala adekvatnom, imanja su se morala povećati ili naći druga sredstva za život. Da li su deca sada zdravija, uz dodatak čaja i umotanog kruha i slatkiša na njihov jelovnik, možda je sporno. Svakako, preventivne i korektivne zdravstvene mere spašavaju ih od epidemija koje su u stara vremena odnele mnoge mlade. Ove epidemije, kada su se ipak pojavile, pogodile su ih izuzetno teško, odgajane, takve kakve su bile, izolovane od klica, i tako bez prirodnog imuniteta. Uređaji koji štede radnu snagu štede žene i muškarce . Ali koliko je stvarni kvalitet ljudskog zdravlja i sreće poboljšan, teško bi bilo reći. Gledati spokojna lica i čvrste okvire nekih starijih generacija znači da sumnjate u upotrebu reči 'poboljšati'. Jedna komšinica koju je uvek posebno zadovoljstvo videti je baka od blizu osamdeset godina koja sada živi sama u svojoj kući. Odgojila je veliku porodicu i poznavala je svaku nevolju i tugu. Ipak, uvek ima osmeh na njenom licu i ona ne misli na pešačenje miljama, pravo preko zemlje, prelaženje opekotina i penjanje na ograde, kako bi posetila rođake mlađe generacije koji su možda bolesni.
Finlay, koji nas je vodio u svim našim poslovima sa ovcama, čuvši da je ovan uginuo, odmah nam je dao jednog svog na posudbu do kraja sezone tupanja. Tako je uklonjen naš strah da neke od ovaca neće roditi jagnjad.
Godina je završila uz oluju. Prozor klozeta je raznešen. Jedan od kokošinjaca (milosrdno bez kokoši) bio je razbacan u komadima po polju. Ali, za čudo, slama je stajala netaknuta: blagoslovili smo dan kada smo ga srušili užadima. Nakon borbe sa elementima u kuhinji, obavljanja kućnih poslova u gumenim čizmama i balaklavama, dobila sam jaku prehladu i proveli smo naš Hogmanay dremajući na ogromnoj vatri, ja sam se dobro drogirala aspirinom.
Nova godina je za mene počela povoljno, sa Džimom i Helen koji su mi doneli čaj i tost u krevet, i odmah je svemu kijanju i šmrkanju bio kraj! Popodne smo izašli preko močvara u mirnoj, blistavoj hladnoći i došli kući na večeru od pečene patke.
Tada su počeli ceilidi ( običaj). Od prethodnog Hogmanaja naši susedi su se sprijateljili i dobra godina rada uspostavila je čvrstu vezu među nama. Znali smo svoj put. Za nas ne postoji tako utešno mesto na zemlji kao ručna kuhinja u zimskoj noći. Dok se približavate sjaju osvetljenog prozora, miris zadaha treseta dolazi do vas u dahu dobrodošlice, oštar i domaći. Kada dođete do praga, čistite sneg sa svojih čizama za to predviđenom malom penom. Tada se vrata otvaraju i od vas se poziva da, sa ispruženom rukom, 'uđete unutra'. Iznutra, plamen liže oko izbočenih treseta, čuje se šištanje tlačne lampe i kucanje ogromnog, starog sata. Obrazac je svuda isti. Gotovo da ne varira, ali nikada ne prestaje da oduševi. Mi smo malo društvo okupljeno u zaklonjenim zidovima koji se zbijaju usred noći i hladnoće. Izuzetno nam je drago što imamo toplinu, mir i opuštanje.
Muškarci protežu noge i polako pune lule. Žene se tiho kreću, postavljajući čajnik, kutiju za čaj, šolje na strateške pozicije. Deca sede, sjajnih očiju, na selu, nadajući se da će vreme za spavanje biti zanemareno: za Novu godinu, obično je tako. Kotlić se ne dovede do ključanja dok muškarci ne popiju svoj dram, žene svoju čašu porto, a deca voćno vino sa kolačem od grožđica . U ovo doba godine jezici su opušteni, a grlo dobro navlaženo. Gotovo da možete zaboraviti bežičnu vezu u uglu pored prozora, nedeljne novine natrpane ispod jastuka stolice, i očekivati da ceilidh povrati svoj stari karakter. Gotovo da čekate da pesma i priča isplivaju iz senovitih uglova sobe, ali naravno ne. Priče su reminiscencije, fascinantne same po sebi i nikad zamorne, koliko god se često ponavljale. Utemeljene su na činjenicama i nemaju divlji zamah i gušt starih, izmišljenih priča. I pesma je umrla. Nema više ni veselog škripa gusle, mada će tu i tamo poneki momak izvući melodiju iz 'kutije' harmonike.
Te Nove godine proveli smo mnogo večeri na susednim ognjištima. Helen je uživala u njima kao i mi, uživala je u slatkišima i narandžama, te je u ponoć hodala kući preko bare bez spoticanja, prezirući da je nose.
Dani nisu bili naporni, jer je bilo malo toga što smo mogli učiniti osim da nahranimo konja, goveda i kokoši, pregledamo ovce i cepamo cepanice za vatru. Džim i Bili su, međutim, uspeli da se ograde, kad god je vreme dozvoljavalo, i napravili nekoliko kapija. Pozabavila sam se pečenjem pečenja.
U najgorim danima, kada su svi radovi na otvorenom stajali i kada je bilo prehladno čak i da bismo radili u štali duže od sat-dva zajedno, svi smo se usmeravali na poboljšanje životnog uređenja u kući. Celu prethodnu godinu koristili smo samo sobe u prizemlju, za toplinu zimi i za udobnost leti.
Sada smo, međutim, počeli da istražujemo mogućnosti gornjih spratova. Očistila sam dve spavaće sobe, a muškarci su prebacili krevete i nameštaj uz usko stepenište. Zidovi i farba bili su krajnje otrcani, ali je dekoracija morala pričekati dok ne dođe bolje vreme. Sobe su bile čiste i u svaku smo ugradili peć na lož ulje, koju smo palili svaki sat pre spavanja.
Zatim smo od slobodne sobe u prizemlju napravili drugu dnevnu sobu, gde smo se mogli opustiti, ili smo se barem nadali! Dnevna soba je bila pokrivena filcom i linoleumom preko kamena i tamo smo mogli ući u gumenim čizmama, bez straha da ćemo napraviti štetu. Novu dnevnau sobau smo planirali kao svojevrsno unutrašnje utočište, udobno prekrivenu tepisima, sa zidovima obloženim knjigama i slikama koje smo konačno izvukli iz kutija u ormaru. Obuća na otvorenom i psi su bili strogo zabranjeni. Predviđali smo duga nedeljna popodneva provedena u udobnosti ove oaze, ali zapravo nije tako ispalo. Nedeljna popodneva obično su se provodila u jagnjanju ovaca, teranju stoke iz useva ili obavljanju kućnih poslova, a sama prostorija se često morala pretvarati u prostorije za spavanje za noćnog izvođača. Ali ipak, uživali smo u kratkim trenucima u njoj i saznanju da je to bilo zadovoljstvo samo po sebi. Počeli smo osećati da smo prošli fazu početnih problema.
Nije bila teška zima i do sredine februara ševe su zapevale. Ubrzo smo počeli da osećamo sporo naginjanje zemlje prema suncu i tada je izbio nalet aktivnosti. Izmet je odvezen u polja, povrtnjak je proširen i iskopan, kuće su spremne za nove serije pilića.
Dobili smo žeju da obavimo i druge poslove. Brdski put koji se spuštao do Loch Ness-ove strane se širio i obnavljao, najgore krivine su zaobljene i izgrađen novi fini most, koji bi zamenio klimavi most preko opekotine koja je kaskadno padala od jezera Loch Laide. Rečeno je da će autobuska kompanija, kada se ovaj posao završi, ozbiljno razmisliti o postavljanju sedmične linije za Inverness.
Postojale su glasine o otvaranju raznih novih preduzeća u okrugu. Rasadnik, u podnožju brda, u kojem se uzgajao paradajz u zemljištu zagrejanom električnom energijom koju proizvodi lokalni vodovod, već je bio dobro uspostavljen. Sada je, saznali smo, još jedan 'dolaznik' bio da obrađuje zaštićene padine neposredno iznad ove bašte za proizvodnju mekog voća: drugi je postavljao malu farmu mleka, a treći se bavio kunom. Mesto je vrvelo od izveštaja o aktivnostima 'paradajz-čoveka', 'čoveka od jagode', 'čoveka nerca' i 'mlekara'. Svi su oni bili su smešteni u relativno zaštićenoj četvrti koja gleda na Loch Ness. Svaki put kada bismo prolazili tim putem na našem putovanju do grada, gledali bismo, izokrenutih očiju, tragove napretka ovih fascinantnih poduhvata. Počeli smo da osećamo, uz naše usvajanje više-manje tradicionalnih metoda, kao zastareli. Ipak, naša zob je prošle jeseni impresioniraola čak i trgovca semenom, a naše ovce su bile u odličnoj formi.
Šema za testiranje goveda počela je u to vreme. Našu smo testirali i otkrili, na našu užasnutost, da su Daisy i jedna od junica reaktori. Dejzino mleko je proglašeno bez bacila i činilo se da je blistavog zdravlja, ali nije uspela, pa su ona i junica morale da budu odmah poslate na pijacu. Kupili smo dobru križastu kravu, smeđu, sa belom zvezdom na čelu, koju smo krstili Hope, u znak osećaja prema njoj, i uglađenu, skromnu, prilično očaravajuću malu junicu krstaša, koju smo mogli samo nazvati Pet. Ime joj je tačno pristajalo.
Kula je bila temeljno očišćena i dezinfikovana, beljena pre nego što su ove nove životinje postavljene u nju i nadali smo se da se naše malo stado sada može lepo smestiti bez gužve-. Krava, posebno kućna krava, je u tolikoj meri deo porodice da je mrsko da je menjate za drugu. Upravo smo upoznali sve Daisyne male hirove i hirove, znali smo kako da je zabavljamo i da se nosimo s njenim povremenim raspoloženjima. Sada bi trebalo da počnemo ispočetka sa Hope. Trebalo je da se oteli za nekoliko sedmica i bila je spora u pokretu i prilično mirna; pokazala se kao odlična muzara i ubrzo smo je zavoleli. Krava odgovara na ljubaznost. Ubrzo sam otkrila da bi Hope najradije ispuštala svoje mleko uz muziku - 'Lilli Marlene' je bila njena omiljena pesma. Čim bih to počela da je pevam, u sporom prilično melanholičnom ritmu, bacila bi pogled uz njena leđa i videla kako joj se uši trzaju i sanjivi pogled dolazi iz oka koje mi je vidljivo. Tada bi mleko neprestano curilo u kantu i znala sam da je sve u redu.
Tempo proleća se sada ubrzano povećavao. Svake večeri u sumrak videli bismo odsjaj vatre, dok je vresak bio spaljen da bi se napravio prostor za novi rast. U daljini smo mogli videti male crne mrlje figura koje su se obrisale na svetlu. Palicama i prekidačima su držali plamen pod kontrolom. Dečaci iz susedstva imali su neku vrstu primitivnog užitka u pomaganju u ovim operacijama pucanja, i činilo se kao da je pročišćujući plamen zaista nosio duh zime u brdima.
S približavanjem sezone jagnjenja, trebalo je položiti još jednog duha - onog pretećeg, neuhvatljive lisice. Organizovana je vožnja i mobilisano sve oružje. Jednog hladnog subotnjeg popodneva Džim i Bili su krenuli, sa ostalima, da pretražuju litice i šipražje oko Crvene stene. Izjurili su se uz provalije i klizili niz sipine, ali nikada nijednu lisicu nisu ulovili. Ipak, učinjen je gest i uživalo se u dobrom sportu. Zajednička aktivnost uvek deluje kao tonik – muškarci su dolazili kući sa sjajem u očima i smehom u grlu.
Oranje je te godine bilo lakše, jer su se Jim i Billy mogli izmenjivali, a sav rad na polju je prošao prilično glatko. Ali dolazili smo do ključne tačke u našem poduhvatu. Naš kapital je bio sav položen u zemlju i deonice i proći će neko vreme pre nego što nam bilo koji od njih može dati značajan povrat. Možemo li izdržati i održati mesto dok ne dođe to vreme? Jesmo li bili opravdani da Billyju platimo platu, ma koliko bila mala? Dok je Jim puzao gore-dole po polju na traktoru, dok sam skupljla kante kamenja sa okućnice, dok je Helen pravila pite od blata u svom kutku, ova pitanja su mi mučila misli.
Konačno, otišli smo kod našeg poslovnog čoveka u Inverness. U svakom trenutku je od velike pomoći i razumevanja, a zajednički problem je obično na pola puta do rešenja. I bankar je bio kooperativan. Svi bankari imaju zastrašujući efekat na nas, ali mislim da je mali bankar iz seoskog grada, koji se u mnogim slučajevima i sam bavi poljoprivredom, možda jedini predstavnik poretka koji je u okvirima našeg razumevanja. Naš određeni bankar je nekoliko dana uživao u gađanju tetrebova i zečeva preko naših hektara i izgleda pozitivno ljudski u grubom tvidu s pištoljem ispod ruke.
Konačno smo odlučili da se možemo izboriti sa situacijom i da se Billy u svakom slučaju može zadržati. Pule su pokazivale zaradu i u ovom vrhuncu proizvodnje jaja čistili bismo jaja do ponoći, slušajući radio predstavu. I patke su opet ležale. Sunce je zagrejalo, podbel je plamteo uz zaklonjenu obalu ognjišta, peewits su se bacali i bljeskali po poljima, divlje guske su otišle, veselo trubeći svoj put u belo severno nebo. Ipak je to bilo vreme obećanja.
Hope nam je jednog jutra u sedam poklonila urednog malog crnog junca. Dva dana kasnije rođeno je prvo jagnje. Svako jutro nakon toga prvo bismo pogledali da vidimo koliko se novih belih tačaka pojavilo na močvari preko noći. Helen ih je najbrža uočila i održala je rezultat. Svake večeri obilazili bismo stado, pazeći na bilo koju ovcu kojoj je bila potrebna pomoć; ali bile su divne majke i izgubili smo samo jedno jagnje. Bili je brzo oderao kožu i prevukao mali, vuneni kaput preko tela jagnjeta koje je izgubilo majku. Ograbljena ovca, nakon začuđenog njuškanja, usvojila ju je kao svoju. Imali smo nekoliko teskobnih trenutaka, jer postoji toliko bića spremnih da naprave obrok od tek rođenog jagnjeta — lisice, psi ubice. Vreme samo po sebi može biti okrutno. Kiša je jedan od njihovih najgorih neprijatelja.
Jedne nedelje sredinom aprila, kada je sve bilo manje-više pod kontrolom, ostavili smo Billyja na čelu i krenuli prema Loch Ness-u. Jaglaci su cvetali na šumovitim padinama, ptice su pevale svoje glave na drveću koje je prolistalo. Voda je bila plava i blistala na suncu. Bilo je jutro van vremena
Poglavlje 7
Stižu prasići
Krajem aprila mesto je vrvelo od novih događanja. Hopeino tele je pušteno iz štale i krenulo je jurišati po terenu kao neko fantastično stvorenje sa satom. Izleženi pačići provlačili su se kroz rogoz, u dugačkoj, zlatnoj liniji. Sitne žute kuglice pilića bile su razbacane po kratkoj, svetloj travi. Jaganjci, zapanjujuće beli, kao da su sveže oprani u omiljenoj marki deterdženta, skakutali su po vresku i divlje jurili po poljima. Tada je koza dala doprinos ovom svetu, u obliku malog smeđeg jareta. Bilo je to najfascinantnije stvorenje od svih beba. Nalik faunu, a opet prilično neustrašiv, sa blistavim, inteligentnim očima, stajao bi na vrhuncu kamena, upitno zureći u sve, a onda bi iznenada skočio i lebdio u zraku, zbog čiste radosti korištenja svojih udova.
U međuvremenu smo, zahvaljujući našem bankaru, dodali još dvadesetak gimera našem stoku ovaca i stavili svežu seriju mladica starih pet sedmica u uzgajalište.
Svakako smo imali pune ruke posla, ali bilo je pravo zadovoljstvo raditi među svim tim novinama. Dugi sati nam nisu bili teret. Mislim da su nas prolećni vazduh, sveža, obična hrana i dubok san u koji smo noću upali u trans, održali. Ovakav život generiše sopstvenu energiju, nameće svoj ritam i ako na njega reagujete, možete držati ujednačen tempo. Nema jurnjave i trzanja, ispresecanih praznim prostorima dosade, koji troše toliku vitalnu snagu na veštački način života. Ima svoju rutinu, naravno, ali unutar te rutine uvek se pojavi nešto sveže da zadrži interes i izazove moć inicijative. Čovek je svestan toga da sve sposobnosti drži u dobrom stanju – mozak, snaga, mašta i razumevanje su stalno u igri. Čovek je na prstima, a opet opušten.
Sada je bila potrebna samo jedna stvar da upotpunimo našu sreću — svinja! Možemo li uvoleti bankara do te mere da dozvolimo našem prekoračenju velikodušnost da prigrli jednog malog praseta, pitali smo se. Činilo se da možemo. U svakom slučaju, Jim je jednog prelepog majskog jutra otišao na pijacu Dingwall i vratio se kući sa, ne jednom svinjom, četiri mala, migoljajuća snopa vreće u zadnjem delu kombija, i trijumfalnim sjajem u očima. Dok smo gubili svaki zavežljaj, ispostavilo se da je njegov sadržaj bio debeljuškasta, uglađena mala prasica, koja je jurcala oko obora, a zatim je stajala četiri kvadrata ispred nas, na svojim urednim, ružičastim kasačima, gledajući nas nemirujućim očima, drsko zahtevajući izdržavanje.
Morali smo voleti male. Bili su drski, a opet privlačni i rasli su alarmantnom brzinom. Imali smo obrano mleko za njih i krompir u koji smo dodali proteine, a oni su našli dosta hranljivih sastojaka u samoj zemlji. U stvari, oduvek smo želeli svinju ili dve, ne samo zato što je tržište bilo dobro i mogli su brzo vratiti, već i zbog njihove vrednosti. Jim im je uredio sklonište od limova valovitog gvožđa, obloženih slamom, umotanih u žičanu mrežu. Ovo je stavio u ograđeni prostor na komadu grube zemlje, punoj trave i vreska. Cela stvar, sklonište i ograđeni prostor, bili su pokretni. Naša ideja je bila da oni malo po malo đubre i gnoje ovaj komad zemlje, koji bi onda mogao pružiti prvoklasnu ispašu ovaca i goveda. Praščići su ubrzo dobili ideju i jutro po dolasku njihove male ružičaste njuške su bile crne od ukopanih u tresetno tlo. Šta god da je bilo u pogledu vitamina i minerala koje su dobijali iz korena vrijeska i zemlje, ne znam, ali sigurno jesu uspeli. Za njih nije bilo izležavanja u čistoj, betonskoj štali, radili su za život i svidelo im se. Vežbanje u skučenom prostoru ih svakako nije sprečilo da postanu dobro, zdravo meso.
Komšije su dolazile izdaleka da ih bace okom, bodu štapovima, češu im leđa i promrmljaju 'svinjski, svinjski!' u njihove zahvalne uši. Svinja voli da joj se laska, a komšije bi, dok bi palile lule i polagano odmahivale glavom s jedne na drugu stranu, govorile 'velike svinje, velike svinje...' na ruminativno, gotovo setno. U stara vremena, kada su se odbici dobijali za pola krune, svaki je kros imao svoju svinju, nežno odgajanu u malom, mračnom štalu: u novembru bi se zaglavilo i solilo. Gospođa Maclean mi je dala recept za mešavinu salamure i ispričala mi je priče o velikim gozbama koje su oduvek priredili sa svojom božićnom šunkom. Međutim, ove male svinje su trebale da odu na pijacu, i otišle su par meseci kasnije.
Tog mjeseca imali smo pravi talas vrućine. Toplo i suvo vreme je toliki izuzetak od pravila ovde da smo skloni da ga dočekamo raširenih ruku i uživamo u njemu bez razmišljanja. Vrućina treperi nad močvarom, brda su obavijena plavom izmaglicom, miris malih cvetova je medno-slatki i umirujući. Helen juri naokolo, u najkraćem odelu za sunce, i za tren oka je izgorela ciganski braon. Ali toplotni talas donosi svoje probleme.
Nismo imali puno snega te zime, izvori su bili na izmaku i na našu užasnutost otkrili smo da nema dovoljno protoka da pokrene pumpu na bunar. Spremnik u kući bio je prazan i počeli smo besomučnu potragu za dodatnim zalihama. Želeli smo da zlatni bunar nije tako daleko, da bi riešio sve naše probleme. Komšije, kao i uvijek saosećajne za naše nevolje, ispričale su nam nekoliko mesta na kojima se sećaju da je voda nekada davno dolazila. Pratili smo njihove upute i na kraju došli do starog 'konjskog bunara', gde su naši prethodnici uvek napojili konje.
Izgledalo je obećavajuće. Jim i Billy su očistili rogoz, iskopali do njegovog izvora i postavili cev, da spoje tok sa onim iz našeg postojećeg izvora. Nije bilo dovoljno snažno da odmah napravi veliku razliku, ali smo bili uvereni da će to pomoći nakon dobre kiše. U međuvremenu smo morali da nosimo vodu za piće i kuvanje u kantama, svako jutro i veče, dok smo za pranje još uvek imali nešto u velikoj bačvi na zadnjim vratima. Kada je to bilo učinjeno, odniela sam odeću do malog jezerceta i tamo je oprala. Bilo je veoma prijatno tokom vrelog dana. Položiola bih posteljinu na ravan kamen i istrljala je, a zatim ispraola u čistom toku. S vremena na vreme, začuđena pastrmka bi proletela kroz bazen za pranje: žaba bi me nepoverljivo zurila pre nego što bi skočila u sigurnost hladne, zelene udubine u obali. Kad bi me leđa počela boleti, ispružila bih se na travi i gledala Helen kako se prska u svom bazenu uzvodno.
Večera bi bila piknik koji bi se tog dana jeo na kućnom pragu, a ja bih to nadoknadila tako što bih napravila omlet sa šunkom i hladnu salatu za vreme večere. Zahvalna sam što se jaja dopadaju svima nama i što se od njih mogu napraviti gotovo beskrajna raznolikost jela. Jaje i zelena salata, hleb, puter i mleko – mislim da bismo svi mogli živeti od toga zauvek!
Jedne večeri, nakon blistavog dana, koji nas je ostavio zaista mlohavim, primetili smo kako se nebo zaoblačilo pri zalasku sunca. Helen je spavala na spratu, kokoši i pačići su se svi sklonili. Sve je bilo vrlo mirno i tiho i sedeli smo na hladnom dnevnom boravku, pregledavajući papire, kada sam čula zvuk. uši trzaju. Pažljivo sam slušala: to je bio zvuk koji smo nedeljama čekali da ga čujemo - škljocaj kiše po limenom krovu mobe. Skočili smo i pogledali van. Mešale su se grane vrane, dizao se povetarac i kiša je šištala po isušenom tlu. Mislim da nijedan mornar na splavu bez vode u srednjem Pacifiku nikada nije dočekao grmljavinu tako ludo kao mi!
U izuzetno kratkom vremenu gudalo se prelilo. Kako nismo mogli da podnesemo da ova voda nestaje, obukla sam gumene čizme i postavila move kante ispod izliva za prelivanje. Jim je brzo probušio rupu na prozorskom okviru, umetnuo dužinu gumene cevi , provukao je kroz rupu u umivaonik. Kad sam videla kako se sudoper puni ovom divnom, mekom kišnicom, gotovo sam poludela od oduševljenja. Jurili smo unutra i izlazili noseći kante, sve dok nismo bili mokri do kože, a oči su nam bile sjajne na našim blistavim licima. Zaliha vode koju smo akumulirali te noći potrajala je sve dok vreme nije povratilo svoju normalnu vlagu.
Imali smo zaista veliki urod krompira te godine, po cenu rada i strepnje. Polja na kojoj su se nalazili imala je tako izuzetno jak rast kukuruza prethodne godine da je korov bio dobro ugušen. Bio je oran u oba smera, u proleće, tako da je oran bio onoliko dobar koliko se može poželeti. Posudili smo plug za grebene da otvorimo bušilice. Sadnja je bila težak posao, ali sa nas troje i po na poslu uspeli smo prilično brzo. Zatim je usledilo zatvaranje bušilica, teška operacija sa traktorom. S obzirom da je oruđe u stražnjem delu, najlakše je na svetu izbaciti gomolje s mesta kada ih pokrivate, što dovodi do toga da mogu izići na neravnomeran razmak, ili kroz bočne delove sijačica, ili čak u razmaka između bušilica. Mnogi ljudi više vole da koriste konjski plug za zatvaranje bušilica jer na ovaj način možete tačno videti gde se nalazite i imati veću kontrolu nad svojom mašinom. Međutim, Jim je bio odlučan da iskoristi traktor i, u suštini, mi smo aplaudirali njegovoj hrabrosti, ali naša srca su bila ustreptala dok smo gledali kako sjajne, sjajne oštrice razbacuju lepo postavljene gomolje na sve strane.
Nakon što je završio prvih nekoliko seja, Jim je krenuo na posao i činilo se da je usev sigurno pokriven. Sledećeg dana smo išli gore-doje po polju s motikama, gurajući tu i tamo poneki gomolj na mesto. Onda su druge stvari privukle našu pažnju i morali smo krompir prepustiti njihovoj sudbini.
Ubrzo smo počeli zabrinuto baciti pogled na polje. Naravno, tamnozeleni, naborani izdanci su dolazili kroz zemlju na najneočekivanijim mestima. Polje, koje je do sada imalo prelepu simetriju šahovske table, sada je počelo da liči na nešto.
I repa je te godine bila dobra, ali kad smo je završili sa pečenjem osetili smo da smo rođeni sa motikom u rukama. Smack, pull, smack, pull išli smo, dan za danom, duž beskrajnih vežbi. Videli smo sadnice repe kako niču u našim snovima i poželeli smo da krave ne vole te stvari tako očajnički. Održavala nas je samo pomisao da ćemo u zimsko jutro moći baciti kantu sočnih komadića pod nos stoci. Repa je zaista zgodna stvar za zimu: daje ukus porodičnom loncu za supu; kokoške vole da kljucaju jednu.
Tog leta uspeli smo očuvati baštu od pljačkaša, iako sam svaki put kada bih otišla po zelenu salatu ili pregaču graška, plašila se onoga što bih mogla naći u šteti nanesenoj preko noći. Ovca crnog lica ima sve instinkte planinara i sasvim je sposobna da se popne ili probije kroz običnu žičanu ogradu. Krave imaju elastične vratove, neverovatnog dosega i izrazitu naklonost prema cvetnim glavama svih vrsta. Sve što raste s druge strane ograde ima neodoljivu privlačnost za njih. . Zatim su tu bili i svi drugi vrtni neprijatelji - koze, zečevi, krtice i zečevi. Čak su i kokoške bile od velike pomoći; u ranom delu sezone, kada su bili na slobodnom dometu.
Jednog jutra zatekla sam konja Čarlija kako stoji s prilično posramljenim, zbunjenim pogledom u očima, usred izgaženog kupusa. Ispostavilo se da su deca večer pre ostavila otvorenu kapiju, Charlie je zalutao unutra, kapija je eksplodirala i on više nije mogao izaći. Bilo je iznenađujuće, zaista, mala količina štete koju je zapravo napravio. U svakom slučaju, činilo se da mu je dovoljno drago što je pušten iz svog prisilnog zatočeništva među povrće.
Sve u svemu, bila je to dobra godina za baštu. Grmovi ribizle, koje nam je dao komšija, počeli su da rađaju. Nana, peršun i vlasac su cvetali, uz šargarepu, pastrnjak, rotkvu, grašak, pasulj, cikoriju, cveklu, spanać i sve uobičajeno zelenilo. Bilo je čak i nekoliko kvrgavih karfiola. U nekoliko svojih slobodnih trenutaka, Jim je napravio staklenu kućicu na okviru od otpada pokupljenog u dvorištu Invernessa. Polagala sam velike nade u proizvodnju paradajza i stavila sam desetak biljaka u domaći kompost u kutije od margarina. Ali predugo im je trebalo da sazre, na slaboj vrućini, i razvile su samo neke prilično čvrste, blede kuglice voća Međutim, staklenik sam našla kao odlično mesto za sadnice cveća, a potom je stavljen u druge svrhe. Služio je kao hranilište za jednodnevne piliće i jednom je spasio živote nekih slabašnih prasića. Jedne godine smo uzgajaoli biljnu srž, a sada proizvodi jagode i gljive i daje nam hranu van sezone .
U malom ograđenom prostoru pored bašte Jim je postavio naše mnogo putovane košnice i voleo je da razgovara o pčelama sa svima koji su bili zainteresovani. Svaki je posed imao svoju košnicu ili dve, ali pravih entuzijasta u okrugu nije bilo. Međutim, ubrzo se pročulo da je Jim bio naklonjen pčelama i da je putovao miljama da skupi rojeve. Pravi pčelar je rođen, a ne stvoren, ili imaš osećaj za mala stvorenja, ili nemaš. Jim nesumnjivo ima; on radi među njima sasvim bezbrižno, prezirući šešire, velove i drugu zaštitnu opremu. Ovde je samo kratka sezona deteline, ali vriesak je na pragu pčela i oni su ubrzo uživale u njemu i spremali još jednu malu žetvu za nas.
Sva naša goveda su prošla još jedan test na tuberkulin, ali Hope se iznenada zabrinjavajuće razbolela. Kada je jednog jutra ušla u bačvu radi muže, legla je u svoju štalu i odbila da se pomeri. Trbuh joj je bio natečen kao balon i stenjala je na veoma mučan način. Mislili smo da se verovatno prejedala u bujnoj letnjoj travi i da je raznela. Ako je to bio slučaj, jedini lek, znali smo, bio je drastičan zabijanje oštrog instrumenta u njenu stranu, kako bi se oslobodila nagomilavanje plinova - i znali smo da se to mora učiniti odmah, ako se želi spasiti . Gledali smo se, pitajući se ko bi imao hrabrosti da izvede operaciju. Onda smo, uz veliku sreću, slučajno primetili da se auto veterinara zaustavlja kod Willieja Macleana; bio je na svom testnom krugu. Billy je poslat sa hitnom porukom i, u roku od četvrt sata, veterinar je pregledavao Hope. Nije, kako je rekao, izduvana, otok je, očigledno, bio na pogrešnom mestu za to. Snažnim, udruženim naporima podigli smo je na noge, a on ju je napojio i rekao nam da je držimo u kuli, s prednjim nogama višim od stražnjih. Poslušali smo uputstva i ona se polako oporavljala, ali je neko vreme nakon toga imala jako malo mleka.
Bili smo zahvalni što je katastrofa izbegnuta. Gubitak krave, u malom mestu kao što je naše, može biti veoma ozbiljna stvar. Rezultat ove misteriozne nevolje bio je da Hope nije uspela ući u sezonu u odgovarajuće vreme. Najvažnije je na sumornoj, brdskoj farmi da se telad rode oko aprila ili maja, kako bi krava i tele imali koristi od lepog vremena. U tu svrhu, krave se moraju servirati početkom ili sredinom leta. Kod nekih možete odmah uočiti nemir, što znači da ih, lokalnim jezikom, 'žele'. Odmah se vežete na ular za uže i dopuštate da vas odvuku uzbrdo do područja bika. Ako imate sreće, jedno putovanje će biti dovoljno, ako ne, možda ćete morati dvaput, ili čak triput, pratiti svojeglavu damu na njenom bračnom putovanju.
Kod druge stoke ponekad je izuzetno teško otkriti znakove: mogu se pojaviti samo noću, kada ukućani spavaju. Dakle, imate sreće ako ljubazni farmer dozvoli vašoj kravi ili junici da trči sa njegovim bikom na duži period, kako bi vam osigurao zadovoljstvo.
Tog ljeta Hope nije imala ni najmanju želju . Na kraju, u očaju, morali smo da pozovemo veterinara da joj da inekciju, koja je imala željeni efekat da joj se glava nakon naglog okrene prema bikovima. Od tada smo proveli mnoge anksiozne sate pokušavajući da predvidimo raspoloženja raznih članova našeg malog stada i često smo poželeli da umetna oplodnja nije tako vešt i skup posao.
U retkim prilikama kada smo imali slobodnog vremena da se naslonimo na kapiju, tih ranih letnih dana, nismo mogli a da ne osetimo određeni osećaj postignuća. Goveda i ovce su napredovale, svinje su se korenile i udebljale. Jaganjci su bezbedno vakcinisani i fer su se nadmetali da postanu pobednici. Kokoši i patke su još uvek nosile, a nove mladice su dobro napredovale. Bile su to bele leghorne, ukrštene sa svetlim Sussexom, doterane i elegantne poput balerina. Usevi krompira i repe bili su bujni i zeleni. Kroz mladu travu se talasalo, a zob je pokazivao mlečni sjaj. Bilo je mnogo toga za konsolidaciju, mnogo toga za poboljšati, ali smatrali smo da smo prešli barem nekoliko prekretnica na našem putu.
Нема коментара:
Постави коментар