Ben i Radar dovezli su me do kuće – iako su markirali nastavu, nisu si mogli priuštiti da izostanu i s probe orkestra. Dugo sam sedeo sam s “Pesmom o meni” i po deseti je put pokušavao pročitati celu iz početka, ali problem je bio u tome što se protezala na nekih osamdeset stranica i što se mnogo toga ponavljalo više puta, pa iako sam razumeo svaku pojedinačnu reč, nisam uspevao shvatiti celinu. I premda sam znao da su verovatno jedini važni delovi oni koji su bili označeni, želeo sam se uveriti može li se cela pesma čitati kao oproštajno pismo. No nisam uspeo da uhvatim smisao.
Nakon prvih deset stranica već sam bio toliko izluđen da sam odlučio nazvati detektiva. Njegovu vizitku našao sam u džepu kratkih hlača u maminoj korpi za prljavi veš. Javio se posle drugog zvona.
“Warren.”
“Halo, ovaj, ovde Quentin Jacobsen. Prijatelj Margo Roth Spiegelman.”
“Naravno, mladiću, sećam te se. Šta ima?”
Ispričao sam mu o tragovima i o napuštenom trgovačkom centru, i o papirnatim gradovima, i kako je Margo nazvala Orlando gradom od papira dok smo bili na vrhu SunTrastove zgrade, kako mi je rekla da ne želi da je pronađu, i kako može biti pronađena pod potplatama naših čizama. On mi čak nije rekao da ne smem provaljivati u napuštene zgrade, niti je pitao šta sam tražio u napuštenoj zgradi u deset ujutro za vreme nastave. Samo je čekao da završim svoju priču, a onda je rekao: “Bože, mali, pa ti si gotovo pravi detektiv. Još ti samo fali pištolj, pivski stomak i tri bivše žene. Dakle, koja je tvoja teorija?”
“Zabrinut sam da se nije, uh, mislim, ubila.”
“Nisam nikad pomislio da bi ta devojka učinila išta drugo nego pobegla. Jasno mi je kako si došao do takvog zaključka, ali moraš imati na umu da je ona i pre radila takve stvari. Mislim, to s tragovima. To dodaje dramatičnost celom poduhvatu. Iskreno, mladiću , da je želela da je pronađeš – živu ili mrtvu – već bi je dosad pronašao.”
“Ali zar vi ne...”
“Mladiću, nezgodno je u celoj stvari to što je ona po zakonu odrasla osoba sa slobodnom voljom, znaš? Da ti dam jedan savet: pusti je da se sama vrati. Mislim, u jednom trenutku moraćeš prestati gledati u nebo, inače ćeš jednoga dana slučajno pogledati dole i shvatićeš da si i sam odlebdeo.”
Razgovor sam završio s gorkim ukusom u ustima – shvatio sam da me Warrenova poezija neće dovesti do Margo. Razmišljao sam o onim stihovima s kraja pesme koje je Margo bila označila: “Zaveštam sebe smeću da bih porastao iz trave koju ljubim. Ako me opet trebate, pogledajte pod potplate svojih čizama.” Trava koju Whitman opisuje u prvih nekoliko stranica: “To je lepa, neošišana kosa grobova.” Ali gde su bili ti grobovi? Gde su bili papirnati gradovi? Ulogovao sam se na Sverečnik da vidim šta će mi pokazati ako upišem pojam “gradovi od papira”. Pojavio mi se jedan neverovatno oštrouman unos korisnika po imenu tvorova-guzica: “Grad od papira je grad koji ima tvornicu papira.” To je bila glavna mana Sverečnika: ono što je pisao Radar bilo je uvek napisano temeljito i od velike pomoći; neredigovani doprinos tvorove-guzice nije bio tome ni blizu. Ali kad sam nastavio pretraživati po webu, iskopao sam nešto zanimljivo ispod četrdeset drugih postova na forumu o nekretninama u Kansasu.
Po svemu sudeći naselje Medison Estates neće se ni početi graditi; moj muž i ja kupili smo onde parcelu, ali ove nedelje neko nas je nazvao i rekao kako će nam vratiti depozit jer nisu unapred prodali dovoljno kuća da bi mogli finansirati projekat. Još jedan papirnati grad u Kansasu – Marge iz Cawkera, Kansas.
Pseudovizija! Otići ćeš u pseudoviziju i nikada se više nećeš vratiti. Duboko sam uzdahnuo i neko vreme nepomično zurio u zaslon. Zaključak je bio neizbežan. Čak i ako je sve u njoj bilo slomljeno, čak i ako je u sebi donela odluku, nije mogla jednostavno nestati bez traga. Odlučila je ostaviti svoje telo – ostaviti ga meni – u sablasnoj inačici našega naselja, gde su popucale njezine prve strune. Bila je rekla kako ne želi da njeno telo pronađu neki klinci – dakle ima logike u tome da je među svim ljudima koje poznaje izabrala baš mene da je pronađem. Samo meni time ne bi nanela novu bol. To sam već jednom doživeo. Imam iskustva na tom polju. Video sam da je Radar onlajn i baš sam htieo kliknuti da se povežemo i malo pročavrljamo, kad mi je na zaslon iskočila njegova poruka.
SVEREČNIKOVIĆ96: Hej.
QUSKRSNUĆE: Papirnati gradovi = pseudovizija. Mislim da hoće da ja
pronađem njeno telo. Zato što veruje da sam samo ja tome dorastao.
Zato što smo pronašli onog mrtvaca kad smo bili klinci.
Poslao sam mu link.
SVEREČNIKOVIĆ96: Uspori malo. Čekaj da otvorim link.
QUSKRSNUĆE: Okej.
SVEREČNIKOVIĆ96: Dobro, nemoj biti tako morbidan. Ne znaš ništa
konkretno. Mislim da je ona sasvim dobro.
QUSKRSNUĆE: Ne, ne misliš.
SVEREČNIKOVIĆ96: Dobro, ne mislim. Ali ako je, sudeći prema
okolnostima, iko živ...
QUSKRSNUĆE: Da, valjda. Idem leći. Roditelji se vraćaju svakog časa.
Ali nisam se mogao smiriti, nego sam iz kreveta nazvao Bena i izložio mu svoju teoriju.
“Prilično morbidno sranje, buraz. Siguran sam da je dobro. To ti je sve deo neke igre koju igra s tobom.”
“Pravi si prijatelj.”
Uzdahnuo je. “Kako god, ali malo je jadno od nje da ti, ono, otme zadnje tri nedelje škole, shvataš? Ti si totalno zabrinut zbog nje, Lacey je totalno zabrinuta zbog nje, a maturaje, ono, za tri dana, shvataš šta mislim? Zar je ne možemo na miru proslaviti?
“Ne misliš valjda ozbiljno? Ona bi mogla biti mrtva, Bene.”
“Nije ona mrtva. Samo dramatizuje. Uvek mora da privlači pažnju. Mislim, znam da su joj roditelji seronje, ali oni je ipak poznaju bolje nego mi, zar ne? A i oni tako misle.”
“A i ti znaš biti seronja”, rekao sam.
“Kako hoćeš, buraz. Obojica smo imali naporan dan. Previše drame. TTYS”
Hteo sam mu se narugati zato što koristi te detinjaste chat-kratice, ali nisam ni za to imao snage.
Nakon što sam završio razgovor s Benom, vratio sam se na mrežu da potražim listu pseudovizija u Floridi. Nisam mogao pronaći popis, ali nakon što sam upisao “napuštena naselja”, “Grovepoint Acres” i slične ključne reči, uspeo sam da sastavim listu od pet mesta koja su od Jefferson Parka udaljena do tri sata vožnje. Isprintao sam kartu središnje Floride i pričvrstio je na zid iznad kompa i označio ekserima svaku lokaciju posebno. Gledajući kartu, nisam mogao uočiti nikakvu pravilnost. Naselja su bila nasumice raspoređena po raštrkanim predgrađima i trebao bi mi cela nedelja da ih sve posetim. Zašto nije odredila mesto? Nego samo ostavila te tragove koji izazivaju strah i jezu. Te nagoveštaje tragedije. Ali ne i mesto. Ništa za što bih se mogao uhvatiti. Kao da se pokušavam popeti na brdo šljunka.
Ben mi je idućeg dana dopustio da pozajmim LGLP, jer je on planirao provesti dan vozeći se s Lacey u njenom džipu, od dućana do dućana, kupujući opremu za matursku. Konačno da jednom nisam morao da sedim ispred dvorane za probe – čim je zvonilo za kraj sedmoga sata, odjurio sam na parkiralište. Iako sam na parkiralište stigao među prvima, kako nisam imao Benov talent za paljenje LGLP-a, napustio sam ga među poslednjima. Na kraju motor je ipak zakašljao i zabrujao i mogao sam krenuti put Grovepoint Acresa.
Izašao sam iz grada vozeći se polako duž Colonial Drivea i motreći pažljivo da putem nema još koja pseudovizija koja mi je promakla na internetu. Iza mene se formirala dugačka kolona i postao sam prilično nervozan zato što toliko kočim promet. Ipak, čudio sam se sam sebi odakle mi volja da se bavim takvim glupim tričarijama, poput brige o tome misli li tip u džipu iza mene da sam preko svake mere oprezan vozač ili misli nešto drugo. Želeo sam da me Margoin nestanak promeni; ali nije, nije zaista.
Dok je kolona iza mene postajala sve duža, poput neke neželjene pogrebne povorke, zatekao sam samoga sebe da naglas razgovaram s njom. Zasviraću po tvojoj struni. Neću izneveriti tvoje poverenje. Naći ću te.
Začudo, taj me fiktivni razgovor s njom smirivao. Nije mi dao da u glavi prevrćem što se sve moglo dogoditi. Ponovo sam prošao pored visećeg drvenog znaka za Grovepoint Acres. Mogao sam gotovo čuti uzdahe olakšanja iz čepa iza sebe kad sam skrenuo desno na asfaltni slepi prilaz. Put je izgledao kao prilaz nekoj kući, samo što kuće nije bilo. Ostavio sam LGLP u leru i izišao iz auta. Izbliza sam mogao videti da je Grovepoint Acres više dovršeno naselje nego što mi se to na prvi pogled činilo. Put je završavao s dva slepa odvojka usečena u prašnjavo tlo, koji su u međuvremenu toliko erodirali da sam im jedva razaznavao rubove. Dok sam obilazio obe ulice, osećao sam sa svakim korakom u nosu jaru što se odbijala od asfalta. Sunce je toliko upeklo da mi je svaki pokret teško padao, ali znao sam predivnu, iako morbidnu, istinu: vrućina pojačava zadah smrti, a Grovepoint Acres mirisao je samo na prokuvani vazduh i ispušni plin automobila – naše akumulirane isparine ostajale su nisko pri tlu zbog vlage.
Tražio sam kakav dokaz da je bila ovde: otisak stopala, nešto što je napisala u prašini ili neki spomen. Ali po svemu sudeći bio sam jedina osoba koja je poslednjih godina stupila na ove ulice. Zemlja je bila poravnana, čak ni grmlje nije ponovo izraslo, pa sam mogao slobodno da gledam u svim pravcima. Nije bilo šatora. Nije bilo traga logorske vatre. Nije bilo Margo.
Vratio sam se u LGLP i odvezao se do autoputa I-4, a onda se severoistočnim pravcem uputio do mesta po imenu Holly Meadows. Tri sam puta promašio dok ga konačno nisam pronašao. Celo područje sastojalo se od hrastova i zemlje rančera, pa se ni Holly Meadows – koji nije imao nikakva znaka na ulazu – nije izdvajao. Ali čim sam se odvezao nekoliko stotina metara po prašnjavom putu i prošao ulazne drvorede hrastova i palmi, video sam da je i ovo naselje napušteno kao i Grovepoint Acres. Glavni prašnjavi put polako se utopio u prašnjavom tlu. Više nije bilo puta koji sam mogao razaznati, ali dok sam pešice vrludao uokolo, naišao sam na nekoliko obojenih drvenih kolaca; pretpostavljao sam da su nekada označavali međe imanja. Nisam osetio ni video ništa sumnjivo, a ipak sam osećao kako me u prsima steže strah. Iako u prvi mah nisam znao zašto, ubrzo sam shvatio: kad su pripremali teren za gradnju, na kraju polja ostavili su jedan usamljeni hrast. A to kvrgavo stablo s debelim granama toliko je nalikovalo na ono pod kojim smo bili našli Roberta Joynera u Jefferson parku da sam bio gotovo siguran da je ona s druge strane debla.
Prvi put sam morao to zamisliti: Margo Roth Spiegelman naslonjena na stablo, oči su joj ukočene, curak pocrnjele krvi s leva joj se iz usta, naduta je i izobličena, zato što mi je toliko trebalo da je pronađem. Verovala je da ću je naći pre. Poverila mi je sebe, svoju poslednju noć. A ja sam je izneverio. Pa iako se u vazduhu nije osećalo ništa osim mirisa skore kiše, bio sam siguran da sam je pronašao.
Ali ne. Bilo je to samo obično samotno drvo na praznom srebrnkastosivom tlu. Seo sam i naslonio se na drvo hvatajući ponovo dah. Mrzeo sam to što kroz sve ovo prolazim sam. Baš sam mrzeo. Ako je mislila da me Robert Joyner pripremio za ovo, grdno se varala. Roberta Joynera nisam ni poznavao. Roberta Joynera nisam voeo.
Šakama sam lupio o zemlju, pa onda opet i opet, i pesak je frcao uokolo, a ja sam udarao sve dok nisam počeo lupati po golom korenju stabla, ali nisam stao, bez obzira na bol u dlanovima i zapešćima. Do tog časa nisam zaplakao zbog Margo, ali brana je popustila, i udarao sam po zemlji i vikao, jer nije bilo nikoga da me čuje: nedostaje mi nedostaje mi nedostaje mi. Ostao sam onde i nakon što su mi se ruke umorile, a suze presušile, ostao sam jednostavno da sedim i razmišljam o njoj sve dok dan nije počeo da sivi.
20.
Idućeg jutra zatekao sam Bena kako stoji ispred dvorane za probe i razgovara s Lacey, Radarom i Angelom, u seni stabla s nisko spuštenim granama. Bilo mi je teško slušati njihove razgovore o maturskoj i o tome kako se Lacey svađa s Beccom, ili nešto tako. Čekao sam priliku da mu ispričam što sam video, ali kad sam uhvatio trenutak i konačno izgovorio: “Temeljito sam istražio dve pseudovizije, ali nisam ništa pronašao”, shvatio sam da to i nije nikakva novost.
Niko nije izgledao posebno zabrinut, osim Lacey. Kad sam počeo govoriti o pseudovizijama, odmahnula je glavom i rekla: “Sinoć sam na netu čitala da ljudi skloni samoubistvu prekidaju veze s onima na koje su ljuti. I da dele svoje stvari. Margo mi je prošlu nedelju dala nekih pet pari farmerki i rekla da će meni bolje pristajati, što uopšte nije istina, jer ona, ono, ima više oblina nego ja.” Sviđala mi se Lacey, ali prepoznao sam u tome lagano podcenjivanje Margo.
Nešto ju je u vlastitoj priči rasplakalo, pa ju je Ben zagrlio, a ona mu je naslonila glavu na rame, što i nije bilo lako izvesti jer ga je u visokim potpeticama dobrano nadvisivala.
“Lacey, moramo samo otkriti mesto. Mislim, porazgovaraj sa svojim prijateljima. Je li ikada spominjala gradove od papira? Je li ikad spominjala neko posebno mesto? Neko naselje koje za nju ima posebno značenje?” Slegnula je ramenima, glave još uvek na Benovu ramenu.
“Buraz, nemoj je pritiskati”, rekao je Ben. Uzdahnuo sam, ali sam zaćutao.
“Pregledavam šta ima na mreži”, javio se Radar, “ali njeno korisničko ime nije ulogovano na Sverečnik otkada je otišla.”
A onda su se, sasvim nenadano, vratili na temu maturske večeri. Lacey se odvojila od Benova ramena, još uvek tužna i smušena, ali se pokušala na silu smejati kad su Radar i Ben počeli razmenjivati priče o kupovini ukrasnih buketića.
Dan je protekao kao i obično – poput usporene snimke i uz hiljadu tugaljivih pogleda na sat. Ali sada mi je sve bilo još nepodnošljivije, jer svaka minuta izgubljena u školi bila je minuta u kojoj sam propustio da je pronađem.
Jedini koliko-toliko zanimljiv sat toga dana bio je sat engleskoga, na kojem mi je dr. Holden skroz upropastila čitanje Mobyja Dicka, pogrešno pretpostavivši da smo ga svi pročitali i govoreći o opsesiji kapetana Ahaba da pronađe i ubije tog belog kita. Ali bilo je zabavno gledati kako se sve više uzbuđuje što je više govorila. “Ahab je luđak koji se ruga sudbini. U celom romanu traži samo to, zar ne? Ima samo jednu jedinu opsesiju. A kako je kapetan na svome brodu, niko ga ne može zaustaviti. Možete dokazivati – zaista možete, ako odaberete pisati o njemu u svom završnom eseju – da je Ahab budala što je toliko opsednut. A možete i zaključiti da ima nečega tragično herojskoga u toj bitci koju ne može dobiti. Jesu li Ahabova nadanja obična ludost ili definicija čovečnosti?” Zapisao sam što sam više mogao od onoga što je govorila i zaključio da bih verovatno mogao napisati taj esej iako nisam pročitao knjigu. Dok je govorila, shvatio sam koliko je zapravo dobra u tumačenju tekstova. A rekla je i da voli Whitmana. I tako sam, kad je zvono zazvonilo, izvadio iz ruksaka Vlati trave i onda polako ponovo zatvorio ruksak dok su ostali žurili kući ili na dodatne satove. Neko je tražio da mu produži rok za predaju već zakašnelog zadatka , pa sam pričekao da i on ode.
“Evo mog omiljenog čitatelja Whitmana”, rekla je.
Prisilio sam se da se nasmejem. “Poznajete li Margo Roth Spiegelman?” upitao sam.
Sela je za katedru i dala mi znak da i ja sednem. “Nisam joj predavala”, rekla je dr. Holden, “ali dakako da sam čula za nju. Znam da je pobegla.”
“Ostavila mi je ovu knjigu pesama pre nego što je, uh, nestala.” Pružio sam joj knjigu i dr Holden ju je počela polako prelistavati. “Puno sam razmišljao o tim označenim delovima. Ako pogledate kraj ‘Pesme o meni’, videćete da je označila onaj deo o umiranju. Na primer onaj: ‘Ako me opet trebate, pogledajte pod potplate svojih čizama’.”
“Ovo ti je ostavila?” upitala je dr. Holden tiho.
“Da”, odgovorio sam.
Vratila se na poslednje stihove i noktom lupkala po citatu označenom zelenim markerom. “Šta je s ovim delom gde se spominju dovratnici. To je ključni deo pesme gde Whitman – mislim, gotovo možeš čuti kako ti viče: ‘Otvorite vrata! Ustvari, uklonite ih!”’
“Zapravo mi je ostavila nešto ispod dovratnika.”
Dr. Holden se nasmejala. “Bravo. Pametno. Ali to je tako velika pesma – krivo mi je što je vidim svedenu na takvo bukvalno čitanje. A čini se da je ona reagovala na vrlo mračan način na nešto što je u biti optimistična pesma. To je pesma o povezanosti svega što je živo – svi mi delimo isti splet korenja kao vlati trave.”
“Ali, mislim, kad pogledam šta je obeležila, meni to izgleda kao oproštajna poruka”, rekao sam. Dr. Holden je još jedanput pročitala poslednje stihove i pogledala me.
“Kakva li je to pogreška svesti ovu pesmu na beznađe, Quentine. Ako pročitaš celu poemu, ne vidim kako možeš doći do drukčijeg zaključka nego da je život nešto sveto i dragoceno. Ali – ko zna. Možda je ona u pesmi videla samo ono što je želela da vidi. Pesme se često čitaju na taj način. Ako je to i ovde slučaj, onda je potpuno pogrešno shvatila šta Whitman traži od nje.”
“A šta zapravo traži?”
Zaklopila je knjigu i pogledala me ravno u oči, i to na način da nije bilo šansi da izdržim njezin pogled. “A šta ti misliš?”
“Ne znam”, rekao sam zureći u hrpu ocenjenih ispita na njenom stolu. “Više puta sam je pokušao pročitati do kraja, ali nisam daleko stigao. Uglavnom sam čitao označene delove. Čitam je da bih shvatio Margo, a ne da bih shvatio Whitmana.”
Uzela je olovku i napisala nešto na poleđini omotnice. “Čekaj, moram to zapisati.”
“Šta?”
“To što si upravo rekao.”
“Zašto?”
“Zato što mislim da je to baš ono što bi i Whitman želeo. Da ‘Pesmu o meni’ ne doživiš samo kao pesmu, nego kao način razumevanja drugoga. Ali pitam se ne bi li je ipak trebao pročitati kao pesmu, a ne kao fragmente citata u potrazi za skrivenim tragovima. Čini mi se da postoji neka zanimljiva veza između pesnika u ‘Pesmi o meni’ i Margo Spiegelman – ta divlja karizma i želja za lutanjem. Ali nećeš otkriti smisao pesme ako čitaš samo njene deliće.”
“U redu, hvala”, rekao sam. Uzeo sam knjigu i ustao. Nisam se osećao puno bolje.
Toga popodneva kući sam se vratio s Benom i ostao sam kod njega sve dok nije krenuo pokupiti Radara da zajedno odu na nekakav predmaturalni tulum koji je organizovao naš frend Jake kome su roditelji otišli izvan grada. Ben je pozvao i mene, ali nisam imao volju.
Vraćao sam se kući peške kroz park u kojem smo Margo i ja bili pronašli mrtvaca. Setio sam se toga jutra i odmah me nešto stegnulo u utrobi – ne zbog mrtvaca, nego zato što sam se setio da ga je ona pronašla prva. Čak ni na svom igralištu u svom komšiluku nisam bio u stanju pronaći svoga mrtvaca – pa kako da ga onda, dođavola, pronađem sada.
Pokušao sam ponovo čitati “Pesmu o meni” kad sam došao kući, ali uprkos savetu dr. Holden i dalje sam u njoj video samo gomilu nesuvislih reči.
Idućeg sam se jutra probudio rano, netom posle osam, i odmah seo za kompjuter. Ben je bio onlajn pa sam mu poslao poruku.
QUSKRSNUĆE: Kakav je bio tulum?
TOJEBILAINFEKCIJABUBREGA: Jadan, naravno. Svaki tulum na koji odem je jadan
QUSKRSNUĆE: Žao mi je što nisam bio onde. Rano si ustao. Dođeš do mene da igramo Uskrsnuće?
TOJEBILAINFEKCIJABUBREGA: Ti to ozbiljno?
QUSKRSNUĆE: Uh...ne?
TOJEBILAINFEKCIJABUBREGA: Znaš li ti uopšte koji je danas dan?
QUSKRSNUĆE: Subota, 15.
TOJEBILAINFEKCIJABUBREGA: Buraz, za jedanaest sati i četrnaest minuta počinje maturski ples. Za manje od devet sati moram pokupiti Lacey. Još uvek nisam oprao i voskirao LGLP, koji si, usput budi rečeno, ti lepo usvinjio. Posle toga moram se okupati i obrijati, poštucati dlake u nosu i oprati i voskirati samoga sebe. Bože, bolje da i ne mislim o tome koliko posla imam. Ako nađem vremena, nazvaću te kasnije. I Radar je bio onlajn, pa sam i njemu poslao poruku.
QUSKRSNUĆE: Koji je đavo s Benom?
SVEREČNIKOVIĆ96: Opusti se, kauboju.
QUSKRSNUĆE: Oprosti, ali digao mi je živac time što misli da je maturski ples najvažnija stvar na svetu.
SVEREČNIKOVIĆ96: Koliko će ti tek dignuti živac kad čuješ da sam ustao ovako rano samo zato što moram podići smoking.
QUSKRSNUĆE: Isuse Hriste! Zbilja?
SVEREČNIKOVIĆ96: Q, sutra, prekosutra, dan nakon toga i sve preostale dane u svom životu rado ću učestvovati u tvojoj istrazi. Ali imam curu. A ona se želi lepo provesti na maturskoj. I ja se želim lepo provesti . Nisam ja kriv što Margo Roth Spiegelman ne želi da imamo lepu matursku proslavu. .
Nisam znao šta bih mu odgovorio. Možda je bio u pravu. Možda je i zaslužila da je zaborave. Usprkos svemu ja je nisam mogao zaboraviti.
Mama i tata još su bili u krevetu i gledali su neki stari film na televiziji.
“Mogu li uzeti kombi?” upitao sam.
“Naravno, ali zašto?”
“Odlučio sam ići na matursku”, brzo sam odgovorio. Laž mi je samo tako izletela. “Moram podići smoking, a onda moram do Bena. Obojica idemo solo.”
Mama se uspravila i nasmešila.
“Pa to je divno, srećo. Biće ti nezaboravno. Hoćete li svratiti da se slikamo?”
“Mama, ti stvarno želiš imati fotku na kojoj ti sin na matursku veče ide s kompićem? Mislim, ono, zar moj život sam po sebi nije već dovoljno ponižavajući?”
Nasmejala se.
“Dođi kući na vreme i nazovi pre”, rekao je tata, misleći kako “na vreme” znači ponoć.
“Nemaš brige”, rekao sam. Bilo je tako lako lagati im da sam se počeo pitati zašto se time nisam koristio i pre one noći s Margo.
Zaputio sam se na zapad putem I-4 prema Kissimmeeju i tematskim parkovima. Prošao sam I-Drive, gde smo Margo i ja upali u SeaWorld, a zatim autoputem 27 nastavio prema Haines Cityju. Onde je bilo mnogo jezera, a gde god je u Floridi bilo jezera, oko njih su se jatili bogataši, pa to sigurno nije bilo mesto za pseudoviziju. Ali mrežna stranica koju sam pronašao, nudila je iscrpan opis te goleme parcele nečistih papira, zbog čega je niko nije uspeo iskoristiti za gradnju. Lako sam prepoznao plac jer su sva ostala naselja bila ograđena, dok je Quail Hollow bio tek plastična ploča zabijena u zemlju. Na malim plastičnim posterima pisalo je: NA PRODAJU, PRVORAZREDNA LOKACIJA, SJAJNA INVESTICIJA!
Za razliku od pseudovizija koje sam pre posetio, Quail Hollow je neko održavao. Kuće nisu bile izgrađene, ali parcele su bile obeležene merničkim kolčićima a trava sveže pokošena. Sve su ulice bile asfaltirane i postavljena je saobraćajna signalizacija. U centru naselja bilo je iskopano savršeno okruglo jezero, koje je iz nekog razloga posle isušeno. Dok sam mu se približavao svojim kombijem, mogao sam videti da je duboko koja tri metra, promera nekih stotinjak metara. Dnom kratera bila je povučena cev sve do centra, gde je bila čelično-aluminijska konstrukcija fontane, koja se uzdizala do nivoa očiju.
Bio sam sretan što je jezero prazno, pa ne moram zuriti u vodu i pitati se nije li negde na dnu gde čeka da navučem ronilačko odelo i pronađem je. Bio sam siguran da Margo ne može biti u Quail Hollowu. Graničio je s previše naselja da bi bio dobro mesto za skrivanje, bez obzira na to jesi li osoba ili leš. Ipak sam sve dobro pregledao, i dok sam se polako vozio po ulicama, sve više sam gubio nadu. Hteo sam biti sretan što nije ovde. Ali ako nije u Quail Hollowu, biće u idućem naselju, ili u onom posle njega, ili u sledećem. A možda je nikad nećemo pronaći. Šta bi bila bolja sudbina?
Završio sam obilazak, a da nisam ništa pronašao, pa sam krenuo nazad na autoput. Uzeo sam nešto za jelo u usputnom drive-in restoranu i jeo putem do napuštenog trgovačkog centra.
21.
Kada sam se zaustavio na parkiralištu trgovačkog centra, primetio sam da je rupa na ploči od iverice zatvorena plavom lepljivom vrpcom. Pitao sam se ko li je dolazio pose nas.
Odvezao sam se na stražnju stranu parkirališta i parkirao se pokraj zarđalog kontejnera koji nije bio ispražnjen poslednjih nekoliko decenija. Pomislio sam da bih mogao odlepiti plavu vrpcu, ako će biti potrebno, ali dok sam hodao prema ulazu, ugledao sam gvozdena, stražnja vrata centra koja nisu imala vidljive šarke.
Margo me naučila ponešto o šarkama i shvatio sam zašto nismo imali sreće s otvaranjem tolikih vrata. Stvar je bila jednostavna – otvarala su se iznutra. Prišao sam vratima agencije za nekretnine i pritisnuo ih. Otvorila su se bez ikakva otpora. Bože, bili smo takvi idioti. Ko god da se brinuo o zgradi, znao je da vrata nisu zaključana, pa je plava vrpca imala još manje smisla.
Iz ruksaka sam izvadio tatinu Maglite džepnu svetiljku i osvetlio prostoriju. Nešto prilično veliko projurilo je niz grede. Protrnuo sam. Pod snopom svetlosti skakutali su mali gušteri.
Kroz pukotinu na stropu jedna je zraka svetlosti obasjavala ugao prostorije, a iza šperploče naziralo se sunce. Ipak sam ostao veran svojoj bateriji i uglavnom se oslanjao na nju. Hodao sam gore-dole među stolovima, gledao predmete što smo ih pronašli u ladicama i ostavili ih onde. Bilo je neopisivo jezivo gledati sve te stolove s istim nevino čistim kalendarima: februar 1986, februar 1986, februar 1986, juni 1986, februar 1986. Okrenuo sam se i usmerio svetlo prema stolu u središtu prostorije. Kalendar je, začudo, pokazivao mesec juni. Nagnuo sam se nad kalendar i pogledao ga, nadajući se da ću videti nazubljene rubove koji bi mi pokazivali da su prijašnji meseci otrgnuti ili neke tragove na papiru koje je ostavila presnažno pritisnuta olovka. Ali ni na kakvu vidljiviju razliku nisam naišao. Ništa osim datuma nije ga razlikovalo od ostalih kalendara.
Stavio sam svetiljku između vrata i ramena i ponovo počeo pregledavati ladice, posebno se posvetivši stolu s junskim kalendarom: uočio sam tu salvete, zašiljene olovke, beleške o hipotekama naslovljene na Dennisa Mcmahona, praznu kutiju Marlboro Lights cigareta i gotovo punu bočicu crvenog laka za nokte.
Uzeo sam svetiljku u jednu ruku, a lak za nokte u drugu, i pomno ga promotrio. Bio je toliko crven da je izgledao gotovo crn. Negde sam već video ovu boju. One se večeri nalazila na kontrolnoj ploči kombija. Odjednom je šuškanje među gredama i škripanje u zgradi postalo nevažno – osetio sam perverznu euforiju. Naravno, nisam mogao znati je li to ista bočica, ali svakako je bila iste boje.
Okrenuo sam bočicu i jasno vidio sićušnu mrlju plavoga spreja na njenoj vanjskoj strani. Bili su to otisci njezinih sprejem obojenih prstiju. Sada sam mogao biti siguran. Bila je ovde nakon što smo se rastali onoga jutra. Možda je još uvek ovde. Možda je sinoć došla nešto kasnije. Možda je ona zalepila lepljivu vrpcu preko slomljene ploče od iverice da zaštiti svoju privatnost.
Tada sam odlučio prespavati do jutra. Ako je Margo mogla spavati ovde, mogu i ja. I tako je počeo moj razgovor sa samim sobom.
Ja: Ali štakori.
Ja: Da, ali izgleda da su se smestili gore po tavanicama.
Ja: Ali gušteri.
Ja: Ma daj, čoveče. Kada si bio mali, otkidao si im repove. Ne bojiš se ti guštera.
Ja: Ali štakori.
Ja: Štakori te ne mogu ozlediti. U svakom slučaju, oni se više boje tebe nego ti njih.
Ja: Okej, ali što ćemo sa štakorima?
Ja: Zaćuti.
Na kraju, ti su štakori bili potpuno nevažni, jer nalazio sam se na mestu gde je Margo bila živa. Ovo ju je mesto videlo posle mene, a toplina te spoznaje učinila je trgovački centar gotovo udobnim mestom. Mislim, nisam se baš osećao kao beba u majčinu naručju, ili tako nešto, ali ipak više nisam ostajao bez daha na svaki šum. Što sam se slobodnije osećao, to mi je bio lakši nastavak istraživanja. Znao sam da se tu može još puno toga pronaći, a sada sam bio spreman da to i nađem.
Napustio sam kancelarijui provukavši se kroz trolovu rupu ušao u prostoriju s labirintom polica. Neko sam vreme između njih hodao gore-dolje. A zatim sam se kroz sledeću rupu uvukao u praznu prostoriju. Seo sam na tepih koji je bio smotan uz najdalji zid. Pod leđima sam osetio pucketanje i ljuštenje ispucale bele zidne boje. Ostao sam tamo neko vreme, dovoljno dugo da se zraka svetlosti koja je padala kroz rupu na stropu pomakne za otprilike tri centimetra. Za to sam se vreme privikavao na zvukove. Na kraju mi je postalo dosadno pa sam otpuzao kroz posljednju trolovu rupu do suvenirnice. Isprevrtao sam sve majice. Izvukao sam kutiju turističkih prospekata iz vitrine i sve ih pregledao, u nadi da ću pronaći neku rukom napisanu poruku od Margo, ali ništa nisam pronašao.
Vratio sam se u prostoriju koju sam nazvao knjižnicom. Prelistavao sam izdanja Reader’s Digesta i našao mnoštvo National Geographicsa iz I960., ali kutija u kojoj sam ih našao bila je prekrivena debelim slojem prašine pa sam bio siguran da je Margo nije otvarala.
Počeo sam tragati za dokazima o ljudskoj prisutnosti tek kada sam se vratio u praznu prostoriju. Na ispucanom zidu uz koji je bio prislonjen smotani tepih otkrio sam devet rupica od eksera. Četiri su rupice tvorile gotovo pravilan kvadrat, a ostalih se pet nalazilo unutar kvadrata. Pomislio sam da je Margo možda ovde boravila toliko često da je na zid počela stavljati svoje postere. Ali kada smo pretraživali njezinu sobu, ni jedan poster nije nedostajao.
Delomično sam odmotao tepih i pronašao spljoštenu, praznu kutiju koja je nekad sadržavala dvadeset četiri čokoladne energetske pločice. Mogao sam zamisliti Margo kako sedi naslonjena na zid, a prljavi smotani tepih služi joj kao stolac dok jede čokoladne pločice.
Sama je, to je sve što ima od hrane. Možda odlazi jednom dnevno u trgovinu kupiti sendvič ili Mountain Dew, ali dane provodi ovde, na ovom tepihu ili u njegovoj blizini. Taj mi se prizor učinio previše tužan da bi bio istinit – činio mi se odveć samotnjačkim i nikako nije bio u njezinom stilu. Ali svi dokazi prikupljeni u poslednjih deset dana upućivali su me na iznenađujući zaključak: Margo se – s vremena na vrijeme – ponašala tako nemargovski.
Nastavio sam odmotavati tepih i pronašao plavi pleteni pokrivač, tanak gotovo poput novinskog papira. Zgrabio sam ga i prislonio na lice. Bože, tako je. Njezin miris. Šampon od jorgovana, bademovo mleko za telo, a iza svega toga krije se jedva primetna slatkoća njene kože.
Ponovo je zamišljam: svake večeri kada odlazi na počinak odmotava tepih do polovine, da joj bedra ne dodiruju hladan beton. Pokriva se pokrivačem, a ostatak tepiha služi joj kao jastuk, i zatim spava. Ali zašto ovde? Kako ovo mesto može biti bolje od vlastite kuće ? Ako joj je tako sjajno, zašto odlazi? Postoje stvari koje ne mogu zamisliti i shvatam da mi to ne uspeva zato što zapravo nisam poznavao Margo. Znao sam kako miriše, kako se ponaša u mom društvu i kako se ponaša u prisutnosti drugih. Znao sam također da je volela Mountain Dew, pustolovine i dramatične geste, znao sam da je duhovita i pametna, uopšte , da je iznad svih nas. Ali još uvek nisam znao šta ju je dovelo ovde i šta ju je držalo na ovome mestu. Zašto je uopšte otišla odavde? Nisam znao zašto je imala hiljadu gramofonskih ploča, a nikad nije rekla da voli muziku. Nisam znao šta je radila noću zaključana u privatnosti svoje sobe sa spuštenim roletama na prozorima.
Možda je to bilo ono što sam pre svega trebao saznati. Trebao sam otkriti kakva je bila Margo kada nije bila prava Margo. Ležao sam neko vreme s njenim pokrivačem i buljio u strop. Kroz pukotinu na krovu mogao sam videti slabu svetlost kasnog poslepodneva. Nebo je izgledalo kao da je naslikano na slikarskom platnu. Ovo je savršeno mesto za spavanje: noću se mogu videti zvezde, a ne može se pokisnuti.
Nazvao sam roditelje. Kad mi se javio tata, rekao sam mu da sam u autu, da idemo Radaru i Angeli i da ću prespavati kod Bena. Rekao mi je da ne pijem, a ja sam mu obećao da neću. Onda mi je napomenuo da je ponosan što idem na matursku zabavu. A ja sam se pitao bi li bio ponosan da zna što zaista radim.
* * *
Ovo je mesto bilo dosadno. Mislim, kada se zanemare glodavci i zagonetno zgrada-se-raspada pucketanje u zidovima, ovde se nema šta raditi. Nema interneta, nema televizije, nema muzike. Dosađivao sam se do očaja i ponovo me počelo zbunjivati pitanje zašto je odabrala ovo mesto. Tim više što mi je Margo delovala kao osoba s vrlo niskim pragom tolerancije na dosadu. Možda joj se dopala ideja klošarskog života? Malo verovatno. Margo je nosila dizajnerske farmerke čak i kad smo provaljivali u SeaWorld.
Nedostatak nekog drugog stimulativnog poticaja odveo me natrag do “Pesme o meni”, jedinog poklona koji sam dobio od nje. Otišao sam do komada betona zamrljanog flekama od vode, koji se nalazio tačno ispod rupe na stropu. Seo sam prekrštenih nogu i namestio se tako da mi svetlost pada na knjigu. I iz nekog razloga konačno sam je uspeo pročitati.
Stvar je takva da pesma počinje vrlo sporo – to je zapravo neka vrsta dugačkog uvoda. Ali nakon otprilike devedesetog stiha, Whitman počinje pričati priču koja me zainteresovala. Dakle, Whitman sedi na travi (on kaže da planduje), a onda:
Jedno dete reče: “Šta je to trava?” donoseći mi je
u punim rukama;
Kako sam mogao odgovoriti detetu? Ja to ne znam
ništa više od njega.
Ja slutim da to mora biti zastava moga srca, istkana
od zelenila nade,
Tu je ta nada o kojoj je govorila dr. Holden – trava je bila metafora za njegovu nadu. Ali to nije sve. On nastavlja:
jer ja slutim da je to rubac Gospodnji.
Mirisav dar ili spomen namerno spušten;
Čini se kao da je trava metafora za Božju veličanstvenost ili tako nešto...
Ili ja slutim da je trava samo dete...
I ubrzo nakon toga:
Ili ja slutim da je ona jednoličan hijeroglif,
a znači: “Ja ničem tako i u širokim i u uskim pojasima,
rastem među crncima kao i među belcima.”
Možda je trava zapravo metafora za našu jednakost i temeljnu ljudsku povezanost, kao što je dr. Holden rekla. A tada na kraju o travi kaže:
A sada mi se čini: to je lepa, neošišana kosa grobova.
Dakle, trava znači i smrt – raste iz naših pokopanih tela. Trava je značila toliko različitih stvari odjednom da sam bio potpuno zbunjen. Dakle, trava je metafora i za život i za smrt, i za jednakost i za povezanost, i za djecu i za Boga, i za nadu.
Nisam mogao da shvatitm koja je od ovih ideja predstavljala bit pesme. Ali razmišljanje o travi i različitim pogledima na nju nateralo me da razmislim o načinima na koje sam, ispravno ili pogrešno, razumevao Margo. Ali nije bilo prečaca koji bi mi pomogli da je bolje razumem. Bio sam usredotočen na to što je ona postala, ali pokušavajući razumeti metaforično značenje trave, s mirisom njena pokrivača u grlu, shvatio sam da je najvažnije pitanje koga ja tražim. Odgovor na pitanje “Šta je to trava?” bio je jednako zapetljan kao i odgovor na pitanje “ko je Margo Roth Spiegelman?” Iako se metafora trave pokazala neshvatljivom, ostavila mi je dovoljno prostora za beskrajna zamišljanja, za beskonačni niz različitih Margo.
Morao sam je preciznije razumeti i shvatio sam da verovatno postoje stvari koje sam pogrešno pojmio ili ih uopšte nisam video. Hteo sam srušiti krov i osvetliti ceo prostor da mogu bolje promotriti okolinu, ali to mi nije uselo. Margoin sam pokrivač stavio sa strane i povikao dovoljno glasno da me svi štakori čuju: “Pronaći ću nešto ovde.”
Ponovo sam pretražio sve stolove u uredu, ali bilo je sve očitije da se Margo koristila samo stolom s lakom za nokte u ladici i kalendarom koji je pokazivao mjesec juni.
Provukao sam se kroz trolovu rupu natrag do biblioteke. Opet sam hodao između napuštenih metalnih polica. Na svakoj sam polici tragao za oblicima bez prašine, koji bi mi ukazali da je Margo taj prostor iskoristila za nešto, ali nije bilo ničega. A onda je lutajući snop svetla iz moje džepne svetiljke naišao na nešto što se nalazilo na vrhu police u kutu, neposredno do zabarikadiranog izloga. Bio je to hrbat neke knjige. Knjiga se zvala Putovima Amerike: Vaš turistički vodič i bila je štampana 1998. godine, dakle nakon što je ovo mesto napušteno. Prelistao sam je, držeći bateriju između vrata i ramena. U knjizi su se navodile stotine zanimljivosti koje bi valjalo posetiti; od najvećeg klupka konopa u Darwinu u državi Minnesoti do najveće lopte napravljene od poštanskih markica u Omahi u državi Nebraski. Neko je, naizgled nasumce, napravio uši na nekoliko stranica.
Knjiga nije bila puno prašnjava. Možda je SeaWorld bio samo prva stanica njene uraganske pustolovine. Da, to je imalo smisla. To je bila Margo. Nekako je saznala za ovo mesto i došla uzeti svoje zalihe. Provela je ovde noć ili dve i nakon toga se zaputila u pustolovinu. Već sam je zamišljao kako leti od jedne turističke atrakcije do druge.
Dok je polako nestajalo zadnje svetlo koje se probijalo kroz rupu na stropu, pronašao sam na policama i druge knjiga. Divlji vodič kroz Nepal, Veliki kanadski prizori, Amerika iz automobila, Fodorov vodič po Bahamima i Pođimo u Butan. Činilo mi se da ne postoji nekakva poveznica među knjigama, osim što su govorile o putovanjima i što su štampane nakon što je trgovački centar napušten. Bradom sam pridržavao baterijsku svetiljku, složio knjige jednu na drugu i odneo ih u praznu prostoriju koju sam prenamenio u svoju spavaću sobu.
I tako je ispalo da sam proveo matursku veče s Margo, ali ne onako kako sam to zamišljao. Umesto našeg zajedničkog odlaska na matursku zabavu , seo sam na umotani sag i prebacio njezin pokrivač preko kolena. Sedeo sam tako nepomičan u mraku i čitao turističke vodiče dok su se posvuda oko mene čuli zrikavci.
Možda je i ona sedela ovde u kakofoničnoj tmini i osetila kako je obuzima nekakav očaj, a možda jednostavno nije mogla prestati razmišljati o smrti. Sve sam to mogao sebi predočiti.
Ali zamišljao sam i sledeći scenarij: Margo kupuje sve ove knjige po dvorišnim rasprodajama, i to svaki turistički vodič koji bi joj došao pod ruku za sitnu lovu. A zatim dolazi ovamo, čak i pre svoga nestanka, i čita te iste knjige daleko od znatiželjnih očiju. Čitajući ih, pokušava se odlučiti gde će . Da. Želela je ostati negde na cesti, a skrivena, balon koji slobodno lebdi zrakom i prelazi stotine kilometara dnevno, nošen vetrom koji ne staje. Bila je živa u tim mojim maštarijama. Možda me dovela ovamo kako hi ini pokazala tragove koji će mi otkriti njezin plan puta? Moguće je. Naravno, nisam još bio ni blizu njena plana. Sudeći po knjigama, mogla je biti na Jamajci ili u Namibiji, u Topeki ili u Pekingu. Ali tek sam počeo istraživati
John Green, Gradovi na papiru ( nastavci :Romani u nastavcima )
Нема коментара:
Постави коментар