KATEGORIJE

20. 4. 2020.

Tomas Man, Čarobni breg (glava treća, Čedna natmurenost, Doručak, Zadirkivanje....,SATANA)








Čedna natmurenost



        Pošto je bio preterano umoran, Hans Kastorp se plašio da se ne uspava, ali je ipak bio na nogama pre nego što je trebalo, i imao je sasvim dovoljno vremena da natenane posvršava svoje jutarnje navike — vrlo kulturne navike, kod kojih je glavnu ulogu igrala gumena kada i drvena ćasa sa zelenim sapunom od lavendle, uz neizostavnu četkicu — i da sa umivanjem i ličnom higijenom poveže posao oko raspakivanja i uređivanja stvari. Prevlačeći brijač sa posrebrenom drškom preko obraza pokrivenih mirišljavom sapunicom, on se sećao svojih nejasnih snova i vrteo glavom, smešeći se blago na tolike gluposti, sa osećanjem spokojne sigurnosti čoveka koji se brije na dnevnoj svetlosti razuma.

      Dok je brisao ruke, onako napuderisanih obraza, u gaćama od fil d'ecosse- a i papučama od crvenog safijana, on iziđe na balkon koji se pružao duž cele fasade i bio izdeljen, prema širini pojedinih soba, samo pomoću neprozirnih staklenih pregrada koje nisu dopirale sasvim do ograde. Jutro je bilo sveže i oblačno. Čitavi slojevi magle ležali su nepomično na pobočnim visovima, dok su ogromni gusti oblaci, beli i sivi, pritiskivali udaljenije planine. Ovde- onde mogli su se videti delići i trake plavog neba,  i kad bi se probio sunčani zrak, u dnu doline zablistalo bi mestašce, sve belo prema tamnim smrekovim šumama na padinama sa strane. Odnekud se čula jutarnja muzika, verovatno iz istog hotela gde je sinoć bio koncert. Akordi crkvenog pojanja dopirali su prigušeno, a posle izvesne pauze sledio je marš, i Hans Kastorp, koji je voleo muziku od sveg srca, jer je na njega delovala sasvim kao porter izjutra (to jest umirivala ga je duboko, opijala i nagonila na dremež), slušao je sa zadovoljstvom, glave nagnute u stranu, usta otvorenih a očiju malo crvenih.
   
     Dole je vijugao uzani put što vodi za sanatorijum, kojim je sinoć došao. Zvezdasti encijan sa kratkim strukom rastao je u vlažnoj travi na padini. Jedan deo zaravni bio je ograđen i sačinjavao je vrt. Tu su bile staze posute šljunkom, leje sa cvećem i veštačka pećina na podnožju jedne veličanstvene jele. Jedna limom pokrivena terasa, na kojoj su stajale stolice za odmaranje, bila je s juga otvorena, a kraj nje se uzdizala motka, obojena crvenomrko, na čijoj bi se vrpci ponekad raširila zastava — sanatorijumska zastava, zelena i bela, sa lekarskim znakom u sredini: palica sa uvijenim zmijama.

      Po vrtu je šetala neka žena, starija gospođa, mračna, gotovo tragična izgleda. Obučena potpuno u crno, sa crnom koprenom oko smršene prosedo-crne kose, ona je bez počinka hodala po stazama, monotonim i brzim korakom, kolena povijenih a ruku kruto opuštenih napred, i ukočeno gledala pravo preda se kao ugalj crnim očima, upravljenim od dole naviše, ispod kojih su visile mlitave kesice, dok joj je čelo bilo izbrazdano borama. Njeno ostarelo, južnjački bledo lice, sa velikim ustima od jada izobličenim i s jedne strane opuštenim, podsećalo je Hansa Kastorpa na sliku jedne čuvene tragetkinje, koja mu je jednom došla do očiju, i bilo je čudno videti kako je ova crno-bleda žena, svakako toga nesvesna, svoje duge korake, pune nekog jada, podešavala prema taktu marša čiji su zvuci dolazili iz daljine.

      Hans Kastorp ju je posmatrao sa balkona, zamišljen i pun saosećanja, i činilo mu se kao da njena tužna pojava zamračuje jutarnje sunce. Ali u isto vreme on razabra i nešto drugo, nešto što se moglo čuti, neki šum koji je dolazio iz susedne sobe sleva, u kojoj je — po kazivanju Joahimovom — stanovao ruski bračni par, šum koji se isto tako nije slagao sa vedrim, svežim jutrom, već se činilo kao da ga prlja na neki lepljiv način. Hans Kastorp se sećao da je još sinoć čuo nešto slično, ali ga je umor bio sprečio da na to obrati pažnju. Bila je to neka borba uz prigušen smeh i dahtanje, i njen škakljiv karakter nije mogao ostati dugo skriven mladome čoveku, mada se u početku, iz dobrodušnosti, trudio da tome prida naivno obeležje. Toj dobrodušnosti moglo bi se dati i drugo ime, na primer malo bljutavo ime čistote duše, ili ozbiljno i lepo ime sramežljivosti, ili ponižavajuće ime bojazni od istine i pritvorištva, ili čak ime mističnog straha i bogobojažljivosti — od svega ovoga bilo je ponešto u Kastorpovom odnosu prema šumovima iz susedne odaje, a na njegovoj fizionomiji to se izrazilo u čednoj natmurenosti njegova lica, kao da ne sme i neće da zna ništa o onome što čuje: izraz smernosti, koji nije bio sasvim originalan, ali koji je on uzimao u izvesnim prilikama.

          Sa takvim izrazom, dakle, vrati se on sa balkona u sobu da ne bi dalje prisluškivao ono što se tamo zbiva, a što mu se činilo da je ozbiljno, upravo potresno, iako se ispoljavalo uz kikot. Ali u sobi se još jasnije čulo ono što se događalo s druge strane zida. Bilo je to neko gonjenje oko nameštaja, kako je izgledalo, jedna stolica se sruši, uhvatiše se, ču se neko tapšanje i poljupci, i uz to još zvuci valcera, otrcane melodične fraze nekog »šlagera«, pratili su izdaleka nevidljivu scenu. Hans Kastorp je, s ubrusom u ruci, stajao i prisluškivao protiv svoje volje. I najednom pocrvene pod pude rom, jer što je jasno predosećao da se bliži, došlo je, i igra je, bez svake sumnje, sad prešla u oblast životinjskih nagona. Sto mu gromova! pomisli i okrete se da, sa namerno bučnim pokretima, nastavi oblačenje. Najzad, jeste da su muž i žena, hvala bogu, utoliko je sve u redu. Ali ujutru, usred bela dana, to je ipak preterano. A čini mi se da ni sinoć među njima nije vladao mir. Na kraju krajeva, oni su ipak bolesni, pošto se nalaze ovde, ili bar jedno od njih, i bilo bi na svome mestu malo se pričuvati. Ali ono što je najskandaloznije, mislio je ljutito, to je što su zidovi tako tanki da se sve jasno čuje, to je prosto nepodnošljivo! Jeftino građeno, naravno, užasno jeftino građeno! Da li ću posle svega imati prilike da vidim te ljude ili čak da im budem predstavljen? To bi bilo beskrajno neprijatno. I u ovom trenutku začudi se Hans Kastorp, jer je primetio da rumen, koja je malopre bila oblila njegove sveže izbrijane obraze, nije nikako nestajala, ili bar ne ono osećanje vreline koje je pratilo tu rumen, ono je i dalje trajalo i nije bilo ništa drugo do ona suva vrelina na licu koju je osećao i sinoć, koje se u snu bio oslobodio, a koja se ovom prilikom opet povratila. To je izazvalo još veće neraspoloženje prema susednom bračnom paru, štaviše s prezirom na usnama promrmlja nešto vrlo prekorno o njima, a zatim napravi grešku što lice još jednom osveži vodom, jer to je samo osetno pojačalo zlo. Tako se dogodi da mu je glas od zlovolje drhtao kad je odgovarao svome rođaku koji je pozivajući ga lupao u zid, a kad je Joahim ušao, Kastorp nije davao utisak čoveka odmornog i srećnog što je dočekao jutro.


Doručak

       »Dobar dan«, reče Joahim. »Ovo je bila tvoja prva noć ovde gore. Jesi li zadovoljan?«
       Bio je spreman za izlazak, sportski odeven, u odlično izrađenim cipelama, a preko ruke jenosio raglan u čijem se džepu sa strane ocrtavala pljosnata boca. Šešir nije imao ni danas.
        »Hvala, prilično«, odgovori Hans Kastorp. »Ne bih još hteo da dajem svoj sud. Imao sam nejasne snove, a sem toga kuća ima tu nezgodu da se sve čuje kroz zidove, to je malo neprijatno. A ko je ona crnomanjasta žena u vrtu?«

       Joahim je odmah znao na koga misli njegov rođak. »Ah, to je Tous les deux«, reče. »Tako je zovu svi ovde kod nas, jer to je jedino što se od nje čuje. Meksikanka, znaš, ne zna ni reči nemački, a i francuski skoro ništa, samo nekoliko reči. Ima već pet nedelja kako je ovde, kod najstarijeg sina, jedan sasvim beznadežan slučaj, kome će sad brzo doći kraj — kod njega se već svuda raširilo, skroz je otrovan, može se reći, to na kraju liči bezmalo na tifus, kaže Berens, — svakako odvratno za sve iz njegove okoline. A pre četrnaest dana dođe ovamo i drugi sin, jer je hteo još jednom da vidi brata — neobično lep mladić, uostalom, kao i onaj drugi — obojica su neobično lepi, sa vatrenim očima, dame su prosto bile van sebe. Dakle, mlađi je svakako već pomalo kašljucao dole, pre nego što se popeo ovamo, ali je inače bio sasvim čio. I samo što je stigao, zamisli, dobije ti on temperaturu — i to odmah 39,9, veliku vatru, razumeš li, legao je u postelju i, ako uopšte ustane, imaće, kaže Berens, više sreće nego pameti. U svakom slučaju bilo je krajnje vreme, kaže Berens, da dođe ovamo ... Da, i otada se majka eto tako šeta, ako ne sedi kod njih, a ako je čovek oslovi, ona uvek samo kaže »Tous les deux«, jer drugo što ne zna da kaže, a ovde trenutno nema nikoga ko zna španski.«

      Dakle tako stoji stvar sa njom«, reče Hans Kastorp. »Da li će i meni tako reći kad se upoznam s njom? To bi bilo čudno—hoću reći da bi bilo smešno i strašno uisto vreme«, reče, a oči su mu bile kao juče: činilo mu se da su vrele i teške, kao da je dugo plakao, i opet su imale onaj sjaj koji je u njima zapalio čudan kašalj austrijskog aristokrate. Uopšte mu se činilo kao da je tek sad uhvatio vezu sa jučerašnjicom, kao da mu je u neku ruku tek sad opet sve jasno, što nije bio baš sasvim slučaj kad se probudio. Pošto je maramicu poprskao malo vodom od lavendle i time ovlaš dodirnuo čelo i oči, on izjavi da je inače spreman. »Ako pristaješ, mi tous les deux možemo da idemo na doručak«, našali se sa osećanjem gotovo razuzdane razdraganosti, na što ga Joahim blago pogleda i uz to se čudno nasmeši, melanholično i pomalo podrugljivo, kako mu se činilo — zašto, to je bila njegova stvar.

    Pošto se Hans Kastorp uverio da ima pri sebi što mu treba za pušenje, on uze štap, kaput i šešir —i šešir, kao u znak prkosa, jer je bio suviše svestan svoga načina života i svojih kulturnih navika da bi se tako lako i samo za tri nedelje povinovao tuđim i novim običajima—i tako oni pođoše, spustiše se niz stepenice, a u hodniku Joahim je pokazivao čas na jedna čas na druga vrata, navodio imena onih koji iza njih stanuju, nemačka imena i razna druga koja su zvučala stranački, dodajući kratke primedbe o njihovom karakteru i ozbiljnosti njihove bolesti.
            Sretali su osobe koje su se već vraćale s doručka, i kad bi Joahim rekao kome dobro jutro, Hans Kastorp bi učtivo skinuo šešir. On je bio radoznao i nervozan, kao mlad čovek koji treba da bude predstavljen mnogim stranim ljudima i koga pri tom muči jasno osećanje da su mu oči mutne a lice crveno, što je samo delimice bilo tačno, jer je on, naprotiv, bio bled.
       
       »Da ne zaboravim!« reče on iznenada sa nekom nerazumljivom živošću. »Možeš me mirno predstaviti onoj dami iz vrta, ako naiđe prilika, p rotiv toga nemam ništa. Neka mi samo kaže: »Tous les deux«, neće me nimalo iznenaditi, ja sam već pripremljen, razumem smisao tih reči i napraviću već lice kako treba.
Ali sa ruskim parom ne želim da se upoznajem, čuješ li? To apsolutno ne želim. To su do krajnosti nevaspitani ljudi, i ako već moram da stanujem pored njih tri nedelje i ako se već drukčije nije moglo udesiti, ne želim da ih upoznajem, to je moje pravo da te najodlučnije zamolim da me toga poštediš ...«

        »Dobro«, reče Joahim. »Zar su ti toliko smetali? Da, oni su u neku ruku varvari, jednom rečju nekulturni, ja sam ti to već rekao. On uvek dolazi u trpezariju u nekom kožnom kaputu, pohabanom da ti već ne umem reći, uvek se čudim što Berens ne interveniše. A ni ona nije najčistija, uprkos svom perjanom šeširu... Uostalom, možeš biti sasvim bez brige, oni sede daleko od nas, za »stolom loših Rusa«, jer postoji i »sto boljih Rusa«, za kojim sede samo finiji Rusi, —I skoro i nema mogućnosti da s njima dođeš u dodir, čak i kad bi hteo. Uopšte, ovde nije lako napraviti poznanstvo, već i stoga što među gostima ima mnogo stranaca, i ja sam poznajem vrlo malo ljudi, mada sam odavno ovde...«


         »A ko je bolestan od njih dvoje?« upita Hans Kastorp. »On ili ona?«
     
»On, mislim. Jeste, samo on«, reče Joahim, vidno rasejan, dok su vešali kapute o čiviluk pred trpezarijom. A zatim uđoše u svetlu, blago zasvođenu dvoranu, gde su brujali glasovi, zvečalo posuđe i hitro promicale devojke, noseći ibrike koji su se pušili.

        Sedam stolova stajalo je u trpezariji, većina nameštena u uzdužnom pravcu, samo dva popreko. Bili su to poveći stolovi, za deset osoba svaki, mada nije na svakom mestu bilo postavljeno. Samo nekoliko koračaja dijagonalno kroz dvoranu, i Hans Kastorp je već bio na svom mestu: ono mu je bilo određeno na kraćoj strani stola koji je stajao u sredini napred, između ona dva poprečna stola. Stojeći iza svoje stolice, Hans Kastorp se kruto i ljubazno pokloni svojim susedima za stolom, kojima ga je Joahim svečano predstavio, i koje je jedva uočio a kamoli da su mu njihova imena doprla do svesti. Samo je razabrao ime i obratio pažnju na ličnost gospođe Šter i da ima crveno lice i masnu, pepeljavoplavu kosu. Po izrazu lica, koji je odavao tvrdoglavu neznalicu, videlo se da je bila u stanju da svašta lupeta. Potom je seo i sa zadovoljstvom primetio da se doručak ovde shvata kao ozbiljan obed.

       Bilo je tu ćasa sa marmeladom i medom, zdela sa sutlijašem i ovsenom kašom, tanjir sa kajganom i hladnim mesom; maslaca je bilo mnogo na stolu, neko podiže stakleno zvono pod kojim se topio švajcarski sir da bi odsekao parče, a povrh svega, nasred stola je stajala plitica sa svežim i suvim voćem, Jedna devojka odevena u crno i belo upita Hansa Kastorpa šta želi da pije: kakao, kafu ili čaj. Bila je sićušna kao dete, sa licem dugim i staračkim: patuljak, kako primeti on sa užasom. On pogleda svoga rođaka, ali kako ovaj samo ravnodušno sleže ramenima i podiže obrve, kao da hoće da kaže: »Jeste, pa šta onda?« on se pomiri sa činjenicom, zamoli za čaj, sa naročitom učtivošću, pošto se obraćao ženi -patuljku i poče da jede sutlijaš sa cimetom i šećerom, dok je posmatrao druga jela koja je želeo da okusi i goste za sedam stolova, Joahimove kolege i saputnike po udesu, koji su iznutra svi bili bolesni i doručkovali ćaskajući.

       Dvorana je bila izrađena po onom modernom ukusu koji ume i najstrožoj jednostavnosti da da izvesnu fantastičnu primesu. Ona nije bila suviše duboka u poređenju sa svojom dužinom i bila je okružena nekom vrstom promenoara u kome su stajali stolovi za serviranje i koji se u velikim lukovima otvarao prema unutrašnjem delu, ispunjenom stolovima. Stubovi, do polovine prevučeni drvetom sa politurom od sandalovine, a zatim gipsani, kao što su bili i gornji deo zidova i tavanica, behu ukrašeni šarenim coklama, jednostavnim i veselim šablonima, koji su se produžavali na širokom luku plitkoga svoda. Dvoranu je ukrašavalo više električnih lustera, od belog mesinga, koji su se sastojali svaki od tri obruča postavljenih jedan iznad drugog i povezanih divnim prepletom, i na čijem su se poslednjem obruču nizala, kao mali meseci, zvonca od mlečnoga stakla. Trpezarija je imala četvora vrata: dvoja na suprotnoj, širokoj strani, koja su vodila na jednu verandu, treća levo napred, koja su vodila pravo u prednji hol, i najzad ona kroz koja je Hans Kastorp ušao iz jednog hodnika, pošto ga Joahim nije proveo istim stepenicama kao sinoć.

    Sa svoje desne strane imao je jedno neugledno stvorenje u crnini, sa maljavim tenom i pomalo zagrejanim obrazima, koje je on držao za krojačicu ili švalju koja ide po kućama, svakako zato što je doručkovala jedino kafu i zemičke s maslacem i što je kod njega predstava »krpačice« bila oduvek vezana za belu kafu i zemičke s maslacem. Njemu sleva sedela je neka engleska gospođica, isto tako već u godinama, vrlo ružna, sa suvim, promrzlim prstima, koja je čitala pisma od kuće, napisana okruglastim slovima, i uz to pila kao krv crven čaj. Pored nje je sedeo Joahim, a zatim gospođa Šter u škotskoj vunenoj bluzi. Dok je jela, držala je levu ruku, stegnutu u pesnicu, blizu obraza, i vidno se trudila da govoreći napravi otmen izraz lica time što je podizala gornju usnu i otkrivala uzane i dugačke zečje zube. Jedan mlad čovek tankih brkova i sa izrazom na licu kao da ima nešto neukusno u ustima, sede pored nje i doručkova potpuno ćuteći. On je ušao kad je Hans Kastorp već sedeo, još u hodu klimnu bradom u znak pozdrava, ne pogledavši nikoga i sede, svojim držanjem potpuno odbijajući da se upozna sa novim gostom. Možda je bio suviše bolestan da bi još imao razumevanja za takve obzire ili da bi se uogapte interesovao za svoju okolinu. Kratko vreme sedela je prekoputa njega jedna izvanredno suva, svetloplava mlada devojka, koja izruči u svoj tanjir bocu jogurta, pokusa ga kašikom i smesta se udalji.

    Razgovor za stolom nije bio živ. Joahim je reda radi razgovarao sa gospođom Šter, raspitivao se za njeno zdravlje i doznao, uz korektno sažaljevanje sa svoje strane, da nije najbolje. Ona se žalila na »tromost«. »Tako sam troma!« reče razvlačeći reči i cereći se prostački. Čim je ustala, imala je 37,3, pa kako će onda biti tek posle podne! Švalja reče da ima temperaturu, ali izjavi da se, naprotiv, oseća uzbuđenom, sva u nekom iščekivanju i nemiru, kao da joj predstoji nešto naročito i značajno, što u stvari nikako nije slučaj, već da je to neko telesno uzbuđenje bez duševnog uzroka. Ona svakako ipak nije bila švalja, jer se izražavala vrlo korektno i gotovo učeno. Uostalom, Hans Kastorp nađe da je to uzbuđenje ili bar samo priznanje da ga ima na neki način neprilično, pa gotovo i nepristojno za jedno tako neznatno i sićušno stvorenje. On zapita, prvo švalju pa onda gospođu Šter, koliko ima kako su ovde gore (prva je živela u sanatorijumu već pet meseca, druga sedam), zatim sakupi ono malo engleskog što je znao da bi od svoje susetke zdesna doznao kakav to čaj pije (bio je totej od šipaka) i da li je ukusan, što ona potvrdi gotovo plahovito, a zatim je posmatrao po dvorani, gde se dolazilo i odlazilo, jer doručak nije bio strogo zajednički.

     On se bio malo plašio strašnih utisaka, ali se pokazalo da se prevario: u trpezariji je bilo sasvim veselo, čovek nije imao osećanje da se nalazi na mestu nevolje i jada. Preplanula mlada stvorenja oba pola ulazila su pevušeći, razgovarala sa devojkama i sa snažnim apetitom navaljivala na doručak. Bilo je
tu i zrelijih ljudi, bračnih parova, čitava jedna porodica sa decom koja je govorila ruski, pa i nedoraslih momčića. Skoro sve žene nosile su bluze od vune ili svile, sasvim pripijene uz telo, takozvane svitere, bele ili u boji, sa oborenim okovratnikom i džepovima sa strane, i bilo je prijatno videti ih kako stoje i ćaskaju, sa obema rukama zavučenim u te džepove. Za mnogim stolovima pokazivali su jedno drugom fotografije, nove amaterske snimke bez sumnje; za jednim stolom zamenjivali su poštanske marke. Govorilo se o vremenu, o tome kako je ko spavao i o temperaturi: koliko je ko imao jutros u ustima. Većina je bila raspoložena— bez naročitog razloga, verovatno, već samo zato što nisu imali nikakvih neposrednih briga i što ih je bilo mnogo zajedno. Poneki su sedeli za stolom naslonivši glavu na ruke i ukočeno gledali preda se. Njih su ostavljali da ukočeno gledaju i nisu obraćali pažnju na njih.

      Najednom, Hans Kastorp se trže, ljut i uvređen. Jedna vrata tresnuše, baš ona levo napred, koja vode pravo u hol — neko je pustio da se sama zatvore ili ih je čak zalupio, a taj tresak Hans Kastorp nije mogao da podnese ni za živu glavu i mrzeo ga je odvajkada. Možda je ta mržnja poticala od vaspitanja, a možda je to bila urođena idiosinkrazija, — ukratko, on je osećao odvratnost prema treskanju vratima i bio bi u stanju da udari svakog ko u njegovom prisustvu tresne vratima. U ovom slučaju vrata su povrh svega bila puna malih staklenih okana, a to je još pojačalo udar: bio je to tresak i zveket. Pfuj, pomisli Hans Kastorp, besan, kakva je ovo prokleta aljkavost! Međutim, kako mu se u istom trenutku obratila švalja, nije imao vremena da utvrdi ko je vinovnik toga. Ali njegove plave obrve sen namrštiše, a lice mu je bilo neprijatno izobličeno, dok je odgovarao švalji.

         Joahim upita da li su već prošli lekari. Da, prvi put su već bili, odgovori neko,— oni su baš napustili trpezariju kad su rođaci došli. »Onda hajdemo, ne vredi čekati«, reče Joahim. »U toku dana naći će se već neka prilika da te predstavim.« Ali na vratima samo što se ne sudariše sa savetnikom Berensom koji je, u pratnji doktora Krokovskog, dolazio brzim korakom.

         »Hopla, pozor, gospodo«, reče Berens. »Ovo se lako moglo rđavo svršiti po obostrane žuljeve.« Govorio je sa jakim saksonskim akcentom, razvučeno i kao da žvaće reči. »Tako, dakle, to ste vi«, reče Hansu Kastorpu koga Joahim predstavi sa sastavljenim potpeticama. »E, pa raduje me.« I on pruži mladom čoveku ruku koja je bila velika kao lopata. On je bio koščat čovek, za neke tri glave viši od doktora Krokovskog, na glavi već sasvim beo, sa isturenim potiljkom, velikim plavim očima, izbuljenim i zakrvavljenim, sasvim suznim, sa prćastim nosom i podšišanim brčićima koji su išli ukrivo, i to usled toga što je gornja usna bila s jedne strane uzdignuta. Ono što je Joahim rekao o njegovim obrazima pokazalo se kao sasvim tačno: oni su bili modri; i tako je njegova glava izgledala neobično šarena prema belom hirurškom mantilu koji je nosio,dugačkoj bluzi stegnutoj u pojasu, koja se spuštala do ispod kolena i pokazivala njegove prugaste pantalone i par ogromnih nogu u nešto iznošenim, dubokim žutim cipelama. I doktor Krokovski bio je u lekarskom mantilu, samo što je njegov mantil bio crn, od crnog listera, skrojen kao košulja, sa lastišom na rukavima, i jako je isticao njegovo bledilo. On se ponašao sasvim kao asistent i nije uzeo nikakvog udela u pozdravljanju, ali izvesna kritička zategnutost njegovih usta pokazivala je da on svoj potčinjeni položaj smatra čudnim.

     »Kuzeni?« upita savetnik Berens, pokazujući rukom na jednog pa na drugog mladića i gledajući ih odozdo svojim zakrvavljenim plavim očima ... »Pa hoće li i ovaj u vojsku?« reče Joahimu, pokazujući glavom na Hansa Kastorpa. »Ni za živu glavu, a? Odmah sam primetio« — i on se sad obrati direktno Hansu Kastorpu — »da, vi imate nečeg civilnog, nečeg komotnog —ničeg ratničkog, kao ova vojničina ovde. Vi biste bili bolji pacijent nego on, mogao bih se kladiti. Ja od prvog pogleda zapazim da li od nekoga može da postane dobar pacijent, jer za to je potreban talent, talent je potreban za sve, a ovaj Mirmidonac ovde nema ni trunčice talenta. Za egzercir možda, to ne znam, ali da boluje— nimalo. Verujete li mi, on bi neprestano da beži! Neprestano bi da ide, zakera mi i muči me i ne može da dočeka trenutak kad će ga tamo dole opet početi da kinje i secaju. Luda neka revnost! Ni na pola godinice ne pristaje. A pri tom je ipak lepo ovde kod nas, pa recite sami, Cimsenu, zar nije ovde kod nas sasvim lepo! Nego, vaš gospodin kuzen umeće sigurno bolje da nas ceni, on će već umeti da se zabavlja. U damama ne oskudevamo — imamo ih ovde najdivnijih. Bar spolja, mnoge su sasvim živopisne. Ali trebalo bi da se snabdete sa malo više boje, znate, inače ste propali kod dama. »Zlatno drvo života« svakako je zeleno, ali kao boja lica zeleno nije baš sasvim pogodno. Totalno anemičan, naravno«, reče prišavši bez okolišenja Hansu Kastorpu i spustivši mu jedan očni kapak kažiprstom i srednjim prstom. »Naravno, totalno anemičan, kao što rekoh. Znate šta. Nije bilo nimalo glupo s vaše strane što ste za izvesno vreme vaš dragi Hamburg prepustili njegovoj sudbini. To vam je uostalom jedna neobično zahvalna ustanova, taj Hamburg; on nam uvek liferuje lep kontingenat, zahvaljujući svojoj veselo vlažnoj meteorologiji. Ali ako mi dozvolite da vam ovom prilikom dam jedan nepristrastan savet — sasvim sine pecunia, znate — dok ste ovde, radite sve što radi i vaš kuzen. U vašem slučaju ne može čovek da učini ništa prepredenije nego da izvesno vreme živi kao da boluje od lake tuberculosis pulmonium i da se malo podgoji. Čudno vam je to kod nas, sa tom promenom i obnavljanjem belančevine... Iako je opšte sagorevanje povećano, telo ipak stvara belančevine. A vi, Cimsenu, jeste li lepo spavali? Savršeno, a? A sad krenite u skitnju! Al’ ne više od pola časa. A onda cigaru od žive, pa s njom u usta! I sve lepo da se zapiše, Cimsenu! Službeno! Savesno! U subotu hoću da imam celu krivulju temperature! Neka i vaš gospodin rođak meri sa vama. Merenje temperature nikad ne škodi. Zbogom, gospodo! Prijatna zabava! Zbogom... zbogom...« I doktor Krokovski pridruži se svome šefu, koji nastavi da vesla mlatarajući rukama, sa dlanovima okrenutim sasvim unatrag, pitajući levo i desno da li se »lepo« spavalo na šta su svi potvrdno odgovarali.


Zadirkivanje....smrtna pričest ..prekinuta radost  



      »Divan čovek«, reče Hans Kastorp kad su, prijateljski poželevši dobro jutro hromome vrataru, koji je sređivao pisma u svojoj loži, izišli kroz glavna vrata. Glavna vrata nalazila su se na jugoistočnom krilu belo okrečene zgrade, čiji je srednji deo nadvišavao za čitav sprat oba krila i nad kojim se uzdizao niski toranj sa satom, prekriven limom boje škriljca. Kad se ovde iziđe iz zgrade, ne prolazi se kroz ograđeni vrt, već se čovek odmah nađe u polju, pred strmim alpskim pašnja cima po kojima su bile rasturene pojedine omorike srednje veličine i zakržljali borovi, polegli do zemlje. Put kojim su oni pošli— bio je to u stvari jedini mogući put, sem druma koji se spuštao u dolinu — vodio je, uz laki uspon, levo iza sanatorijuma, po red kuhinje i ekonomata, gde su gvozdene kante za đubre stajale duž ograde podrumskih stepenica, išao još neko vreme u istom pravcu, zatim naglo zavijao i vodio sve strmije nadesno, uz padinu sa retkom šumom. Bila je to tvrda staza, crvenkaste boje, još pomalo vlažna, na čijoj je ivici gdegde ležalo veliko kamenje. Rođaci nisu bili jedini koji su šetali ovim putem. Gosti koji su odmah posle njih doručkovali išli su u stopu za njima, a čitave grupe, vraćajući se, dolazile su im u susret, odmerenim korakom ljudi koji se spuštaju nizbrdo.

     »Divan čovek!« ponovi Hans Kastorp. »Tako čudno i živo govori, bilo je zadovoljstvo slušati ga. »Cigara od žive« za »termometar« je odlično, odmah sam razumeo... Nego, da zapalim ja jednu pravu«, reče zastajući, »ne mogu više da izdržim! Od juče u podne nisam pušio ništa ljudski ... Izvini!«

      I on izvuče iz svoje kožne tabakere, ukrašene srebrnim monogramom, jednu Mariju Mančini, divan primerak iz prvoga reda u kutiji, na jednoj strani spljošten, što je naročito voleo, iseče vrh jednim malim, oštrim instrumentom koji mu je visio na lancu od sata, kresnu upaljač i zapali prilično dugu, napred tupu cigaru, povukavši sa zadovoljstvom i predano nekoliko dimova. »Tako!« reče. »A sad, što se mene tiče, možemo da nastavimo šetnju. Ti naravno ne pušiš, od silne revnosti.«

       »Pa ja nikad nisam pušio«, odgovori Joahim. »Zašto bih baš ovde pušio.«

       »To ne razumem«, reče Hans Kastorp. »Ne razumem kako neko može da ne puši,— on se tako reći lišava onog što je najbolje u životu, a svakako sasvim
izvanrednog zadovoljstva! Čim se probudim raduje me što ću preko dana moći da pušim, i dok jedem imam istu misao, štaviše mogu reći da ja upravo samo zato jedem da bih mogao da pušim, iako time, naravno, malo preterujem. Ali dan bez duvana, to bi za mene bio vrhunac bljutavosti, potpuno prazan i otužan dan, i kad bih izjutra sebi morao da kažem: danas nema pušenja — čini mi se da ne bih imao hrabrosti da ustanem, veruj mi da bih ostao u postelji. Vidiš, kad čovek ima cigaru koja dobro gori —dabogme da ne sme da bude probušena, ili da rđavo vuče, to je u najvećoj meri neprijatno — hoću da kažem: kad čovek ima dobru cigaru, onda je prosto zbrinut, ne može mu se bukvalno ništa dogoditi. To je upravo isto tako kao kad čovek leži na morskoj obali, onda on prosto leži kraj mora i ne treba mu ništa više, zar ne, ni rad ni zabava... Hvala bogu, puši se po celom svetu, to zadovoljstvo, koliko znam, nigde nije nepoznato, pa ma
kuda udes bacio čoveka. Čak i istraživači polarnih oblasti bogato se snabdeju duvanom za svoj naporan put, i to mi se uvek sviđalo kad sam čitao. Jer čoveku može da ide vrlo rđavo, — pretpostavimo da sam ja u nekom bednom stanju, ali dok bih imao cigaru, sve bih izdržao, to znam; ona bi mi pomogla da sve savladam.«

       »Ipak je to znak izvesne mlitavosti«, reče Joahim, »što ti je toliko stalo do toga. Berens je sasvim u pravu: ti si civil. On je, doduše, to rekao više da te pohvali, ali ti si zaista očajan civil, to je činjenica. Uostalom, ti si zdrav i možeš da radiš što hoćeš«, reče, a oči mu postadoše nekako umorne.

     »Da, zdrav, sem što sam anemičan«, reče Hans Kastorp. »Malo je preterao kad mi je rekao da sam u licu zelen. Ali tačno je, i meni je palo u oči da sam ja u poređenju sa vama ovde gore prosto zelen: kod kuće to nisam primećivao. A zatim, od njega je opet vrlo lepo što mi onako bez okolišenja daje savete, sasvim sine pecunia, kako to reče. Rado ću pokušati da radim kao što mi je kazao, i da svoj način života prilagodim sasvim tvome — a i šta bih drugo činio ovde gore kod vas, i ne može mi baš ništa škoditi ako se malo naslaže belančevine, iako to zvuči dosta odvratno, priznaj sam.«

      Joahim se u hodu zakašlja jednom ili dvaput — penjanje ga je izgleda ipak zamaralo. Kad i treći put poče da kašlje, zaustavi se, nabravši obrve. »Samo ti produži«, reče. Hans Kastorp pohita da produži i nije se osvrtao. Zatim uspori hod i najzad gotovo stade, pošto mu se činilo da je prilično odmakao od Joahima. Ali se ni sada nije osvrnuo.

      Jedna grupa gostiju oba pola išla mu je u susret; video ih je gore, na polovini padine, kako dolaze ravnom stazom; sad su se baš spuštali dugačkim, odmerenim koracima pravo prema njemu, i čuli su im se različiti glasovi. Bilo ih je šest ili sedam, raznih godina, neki sasvim mladi, drugi već nešto stariji. On ih je posmatrao malo nagnute glave, misleći na Joahima. Bili su bez šešira i mrki, žene u sviterima u boji, muškarci većinom bez vrskaputa, pa čak i bez štapa, kao ljudi koji s rukama u džepovima prosto prošetaju malo ispred kuće. Pošto su
išli nizbrdo — što ne zahteva ozbiljan napor već samo zabavno kočenje i odupiranje nogama da se ne bi prešlo u trčanje ili posrtanje, i što u stvari od nas traži da se nekako samo opustimo — njihov hod je imao nečeg krilatog i lakog, što se prenosilo i na njihova lica, na ceo njihov izgled, ta ko da bi čovek skoro mogao poželeti da im pripada.

       Kad su najzad stigli do njega, Hans Kastorp pogleda pažljivo njihova lica. Nisu svi bili preplanuli, dve mlade žene izdvajale su se jako svojim bledilom: jedna suva kao trska i lica kao slonovača, druga manja i debela, i nagrđena pegama. Svi su ga posmatrali, sa istim drskim osmehom. Jedna dugačka mlada devojka u zelenom sviteru, nemarno očešljana i glupih, samo upola otvorenih očiju, prođe tako blizu Hansa Kastorpa da ga je skoro rukom okrznula. I pri tom zviznu... To je zaista bilo ludo! Zviždala je, ali ne ustima, ona uopšte nisu
bila skupljena, naprotiv, bila su joj čvrsto stisnuta. Zviždalo je iz nje, dok ga je gledala, glupo i sa poluzatvorenim očima — izvanredno neprijatno zviždanje, hrapavo, oštro, a u isto vreme duboko, otegnuto i čiji je ton pred kraj bivao sve slabiji (tako da je podsećalo na one prasiće od gume što ih ima na vašarima i koji, kad ih nadujemo, splasnu tužno pišteći), takvo zviždanje izbijalo je na neki nepojmljiv način iz njenih gru di, dok nije prošla sa svojim društvom.

      Hans Kastorp je stajao ukočen i gledao u daljinu. Zatim se naglo okrete, i bar toliko mu je bilo jasno da je ovo odvratno zviždanje moralo biti šala, namerno šegačenje, jer je po pokretu pleća mladih ljudi što su odlazili primetio da se smeju, a jedan dežmekasti momčić debelih usana, koji je, držeći obe ruke u džepovima od pantalona, na prilično neuljudan način zadizao svoj kaput, čak bez zazora okrete glavu prema njemu smejući se...

       Joahim beše stigao. On pozdravi grupu kao kakav vitez, gotovo okrenuvši se prema njima i poklonivši se sastavljenih potpetica, a potom priđe svome rođaku, gledajući ga svojim blagim očima.

      »Kakvo si to lice napravio?« upita.

        »Ona je zviždala«, odgovori Hans Kastorp. »Ona je zviždala iz trbuha kad je prolazila pored mene. Možeš li ti to da mi objasniš?«

       »Ah!« reče Joahim i nasmeja se prezrivo. »Ne iz trbuha, koješta. To je bila Klefeldova, Hermina Klefeld, ona zviždi iz pneumotoraksa.«

        »Iz čega?« upita Hans Kastorp. On je bio neobično uzbuđen, ne znajući ni kako ni zašto. Bilo mu je i da se smeje i da plače, kad je dodao: »Ne možeš valjda očekivati da razumem vaš šatrovački jezik.«

           »Hajde, pođi već jednom!« reče Joahim. »Mogu ti to i u hodu ispričati. Stojiš tu kao ukopan. To ti je nešto iz hirurgije, kao što već možeš misliti, jedna operacija koja se ovde gore često vrši. Berens je veliki veštak u tome... Kad je jedno pluće mnogo načeto, razumeš, a drugo međutim zdravo, ili relativno zdravo, onda se ono bolesno oslobodi rada za izvesno vreme , da bi se poštedelo... To jest proseku čoveka ovde, ovde negde sa strane, ne znam tačno mesto, ali Berens je u tome neobično izvežban. A zatim te napune gasom, azotom, znaš, i na taj način sirasto plućno krilo prestane da radi. Gas, naravno, ne traje dugo , otprilike svakih petnaest dana mora da se obnovi, — čoveka na neki način napumpaju, tako to imaš da zamisliš. I kad se to tako radi godinu dana, pa i duže, i sve ide kako valja, pluće se zahvaljujući odmoru može da izleči. Ne uvek, razume se, stvar je čak dosta opasna. Ali izgleda da su sa pneumotoraksom dobiveni već vrlo lepi rezultati. I gospođa Iltis bila je u grupi — ona pegava — i gospođica Levi, ona suva, sećaš se,— i ona je dugo ležala u postelji. Oni su obrazovali grupu, jer tako nešto kao pneumotoraks naravno zbližava ljude, i oni se nazivaju »Udruženje pola pluća«; pod tim su imenom poznati. Ali ponos udruženja je Hermina Klefeld, zato što ona ume da zviždi iz pneumotoraksa, to je njen naročiti dar, to nikako ne može svako. Kako ona to radi, to ti ne umem reći, čak ni ona to ne ume jasno da opiše. Ali ako je hodala brzo, onda može da zviždi iznutra, i ona se time naravno služi da zaplaši ljude, naročito nove, tek prispele bolesnike. Verujem uostalom da usled toga troši mnogo azota, jer svakih osam dana moraju da je napumpaju.«

      Ovde se Hans Kastorp zasmeja; na Joahimove reči njegova razdraženost pređe u veselost, i dok je, idući, zaklanjao oči rukom i naginjao se napred, ramena su mu se tresla od plahog i prigušenog smeha.

     »Jesu li i registrovani?« upita, a jedva je govorio; uzdržavajući se od smeha, glas mu je bio plačan i žalostan. »Imaju li pravila? Šteta, čoveče, što i ti nisi član, mogli biste me primiti kao počasnog člana ili kao... hospitanta. Treba da moliš Berensa da ti bar delimično da pneumotoraks. Možda ćeš i ti umeti da zviždiš, ako se potrudiš, mora da se i to najzad može da nauči... To je zaista najsmešnije što sam u svom životu čuo!« reče duboko uzdahnuvši. »Izvini, molim te, što o tome ovako govorim, ali i oni su u najboljem raspoloženju, ti tvoji pneumatični prijatelji! Kako su samo išli! I kad pomislim da je to bilo »Udruženje pola pluća«! Fiju! zviznu ti ona,—zbilja ludo čeljade! Pa to je ipak čista obest! Zašto su oni tako obesni, je li? Umeš li ti to da mi kažeš?«

     Joahim je tražio odgovor. »Bože moj«, reče, »oni su tako slobodni... Mislim, to su mladi ljudi i vreme za njih ne igra nikakvu ulogu; a zatim, možda će i umreti. Pa zašto da prave ozbiljna lica? Ponekad mislim: bolovati i umreti upravo i nije ništa ozbiljno, to je pre neka vrsta javašluka; ozbiljnosti ima, strogo uzevši, samo tamo dole, u životu. Verujem da ćeš ti to vremenom shvatiti, kad malo duže probaviš ovde gore.«

      »Svakako«, reče Hans Kastorp. »U to sam čak sasvim uveren. Imam već vrlo mnogo interesovanja za vas ovde gore, a kad se čovek interesuje, onda, zar ne, razumevanje dođe samo od sebe... Nego, šta mi je ovo sad? — Ne prija mi«, reče posmatrajući svoju cigaru. »Celo vreme se pitam šta mi je, i sad vidim da mi to Marija ne prija. Ima ukus kartona, uveravam te, to je kao da mi je potpuno pokvaren stomak. Ipak je nerazumljivo! Istina je da sam doručkovao neobično mnogo, ali to ne može biti razlog, jer kad čovek mnogo jede obično mu onda pušenje naročito prija. Misliš li ti da to dolazi otud što sam tako rđavo spavao? Možda me je to poremetilo. Ne vredi, moram zaista da je bacim«, reče pošto je pokušao još jednom. »Svaki dim je razočaranje; nema smisla prisiljavati se.« I pošto je oklevao još jedan trenutak, on baci cigaru niz padinu, u vlažni četinar. »Znaš li ti otkud, po mome mišljenju, ovo dolazi?« upita on. »Čvrsto sam uveren da je to u vezi sa ovom prokletom vatrom u obrazima, koja me muči otkako sam ustao. Đavo će ga znati kako, ali ja neprestano imam osećanje kao da crvenim od stida... Je li s tobom bilo tako kad si stigao?«

     »Jeste«, reče Joahim. »I ja sam se u početku osećao malo čudno. Ne obziri se na to. Ja sam ti već rekao da čoveku nije lako da se kod nas prilagodi. Ali ti ćeš već ući u kolosek. Pogledaj, ova klupa je na zgodnom mestu. Da sednemo malo,
pa onda da idemo kući, ja moram na obavezno odmaranje.«

       Put je postao ravan. Išao je sad u pravcu Davos- mesta, otprilike za trećinu visine njihovog uspona, i između visokih, vitkih borova, od vetra iskrivljenih, pružao se pogled na naselje koje je, beličasto, sijalo na jasnoj svetlosti. Obična drvena klupa na koju su seli naslanjala se na strmu padinu. Kraj njih je brborio i žuborio potočić, spuštajući se drvenim žlebom ka dolini.

      Joahim je hteo da upozna svoga rođaka sa imenima planinskih vrhova, obavijenih oblacima, koji prema jugu kao da su zatvarali dolinu, pokazujući na njih šiljkom svoga alpskog štapa. Ali Hans Kastorp ih samo letimice pogleda; sedeo je nagnut napred, vrhom svoga varoškog štapa, srebrom okovanog, pravio je šare po pesku, i želja mu je bila da dozna nešto drugo.

 »Šta sam ono hteo da te pitam —«, otpoče on. »Dakle, bolesnik u mojoj sobi tek što je bio umro kad sam ja stigao. Je li bilo već mnogo smrtnih slučajeva otkako si ti ovde?«

       »Više njih, sigurno«, odgovori Joahim. »Ali se u tom slučaju diskretno postupa, razumeš već, o tome se ništa ne dozna, ili samo slučajno, kasnije; kad neko umre, sve se događa u najstrožoj tajnosti, s obzirom na pacijente, a naročito na žene, koje bi inače lako dobile napad. Kad nekopored tebe umre, ti to uopš
te ne primetiš. Kovčeg se donese u ranu zoru, dok ti još spavaš, i mrtvaca odnose samo u takvo doba, na primer za vreme jela.«

     »Hm«, reče Hans Kastorp i produži da crta po pesku. »Te stvari se, znači, događaju iza kulisa.«

       »Da, tako nekako. Ali nedavno, ima tome, čekni, tako možda osam nedelja...«

       »Pa onda ne možeš reći nedavno«, primeti Hans Kastorp suvo i trezveno.

       »Kako? Pa onda ne nedavno. Ti teraš mak na konac. Sasvim sam nasumce to rekao. Dakle pre izvesnog vremena zagledao sam i iza kulisa, sasvim slučajno, sećam se kao da je bilo danas. Bilo je to kad su maloj Hujusovoj, jednoj katolkinji, Barbari Hujus, doneli viaticum, samrtnu pričest, znaš, poslednje pričešće. Bila je još na nogama kad sam ja stigao ovde, i mogla je da bude raskalašno vesela, tako obesno neobuzdana, sasvim kao šiparica. A zatim se naglo pogoršalo, nije više ustajala, ležala je samo tri sobe dalje od moje, i roditelji joj dođoše, i najzad je došao i sveštenik. Došao je dok su svi pili čaj, posle podne, po hodnicima nije bilo ni žive duše. Ali zamisli, ja sam se bio uspavao, zaspao sam na glavnom obaveznom odmaranju, nisam bio čuo gong i bio sam u zakašnjenju za četvrt časa. U tom odsudnom trenutku ja nisam bio gde i svi ostali, već sam zapao iza kulisa, kao što ti reče, i dok sam išao kroz hodnik, a oni mi idu u susret, u čipkanim odeždama sa krstom napred, zlatan krst sa fenjerima, jedan ga je nosio napred, kao što se nose praporci ispred turske muzike.

       »Pa to ne može da se poredi«, reče Hans Kastorp, ne bez strogosti.

       »Tako mi je izgledalo. I nehotice sam se toga setio. Ali, slušaj samo dalje. Dakle, oni mi idu u susret, hitro-hitro, ubrzanim korakom, utroje, ako se ne varam, napred čovek sa krstom, zatim sveštenik, sa naočarima na nosu, a potom još jedan momčić sa kadionicom. Sveštenik je držao jeleosvećenje na grudima, bilo je pokriveno, a on je sasvim smerno priklonio glavu, znaš, to je njihova svetinja.«

    »Pa baš zato«, reče Hans Kastorp, »baš zbog toga sam se i začudio kako to možeš da porediš sa praporcima.«

     »Da, da. Ali čekaj samo; da si ti bio tamo, ni ti ne bi znao da se setiš kakvo lice danapraviš. Prosto da čoveka u snu progoni. «

      »U kom pogledu?« »Evo kako. Pitam se kako treba da se držim u toj prilici. Nisam imao šešir na glavi da bih ga mogao skinuti—«

       »Eto vidiš!« prekide ga Hans Kastorp brzo još jednom. »Eto vidiš da treba nositi šešir.Naravno da mi je palo u oči da ga vi ovde gore ne nosite. Ali ga treba nositi, da bi ga čovek mogao skinuti u prilikama kad se to pristoji. Ali šta je bilo dalje?«

      »Ja stadoh uza zid«, reče Joahim, »u pristojnom stavu, i lako se poklonih kad su stigli do mene — bilo je to baš pred sobom male Hujusove, broj dvadeset i osam. Čini mi se da je svešteniku bilo prijatno što sam ih pozdravio; on pozdravi vrlo učtivo i skide kapu. Ali u istom tren utku oni se i zaustaviše, i onaj momčić sa kadionicom zakuca na vrata, zatim ih otvori i propusti svog pretpostavljenog. A sad zamisli i predstavi sebi moj užas i moje osećanje! U trenutku kad je sveštenik kročio preko praga, nastade unutra vapaj i dreka, cika i vriska, nikad nisam čuo ništa slično, dva -triput jedno za drugim, a zatim vrisak bez prekida i predaha, vrisak iz razjapljenih usta, očito, jedno aaa! Bilo je u tome i očaja i užasnog straha i opiranja, da se ne može opisati, a kadikad je ličilo i na groznu kuknjavu, i najednom postade potmulo i prigušeno, kao da je propalo u zemlju i kao da krici dolaze duboko iz podruma.«

       Hans Kastorp se naglo okrete prema svome rođaku. »Je li to bila Hujusova?« upita ljutito.

       »A kako to misliš: iz podruma?« »Podvukla se pod pokrivač«, reče Joahim. »Zamisli moje osećanje! Sveštenik je stajao na samom pragu i umirivao je rečima; kao da ga sad gledam: on je pri tom uvek isturao glavu napred, a zatim je opet vraćao. Onaj što je nosio krst i ministrant stajali su u vrat ima kao u
procepu, ni tamo ni ovamo, i nikako da uđu. A ja sam između njih mogao da vidim sobu. Soba je kao tvoja i moja, krevet stoji levo od vrata, uza zid, a kraj uzglavlja stajali su neki ljudi, roditelji, naravno, i utišavali je, nagnuti nad posteljom, dok se u njoj videla samo bezoblična masa koja je bogoradila i jezovito se bunila i bacakala nogama.«

      »Kažeš da se bacakala nogama?«

      »Iz sve snage. Ali to joj ništa nije pomoglo, samrtnu pričest morala je da primi. Sveštenik se uputi ka njoj, a i ona dru ga dvojica uđoše i zatvoriše vrata. Ali pre toga ugledah još ovo: glava Hujusove pojavi se za trenutak, svetloplava kosa joj razbarušena, gleda sveštenika ukočeno, razrogačenim očima, tako bledim očima, sasvim bezbojnim. i urlajući podvuče se opet pod pokrivač.«

        »I ti mi to pričaš tek sad?« reče Hans Kastorp posle izvesnog ćutanja. »Ne razumem zašto mi još sinoć nisi govorio o tome. Ali ona je, zaboga, morala imati još vrlo mnogo snage, kad se tako branila. Za to je potrebna snaga. Ne bi trebalo zvati sveštenika dok čovek ne postane sasvim slab.«

        »Ona je i bila slaba«, odgovori Joahim. »Ah, imalo bi tu još mnogo da se priča; ne zna čovek odakle da počne ... Bila je vrlo slaba, i jedino strah joj je dao toliko snage. Ona se strašno uplašila, jer je videla da će umreti. Bila je vrlo mlada devojka i treba joj najzad oprostiti. Ali i muškarci se ponekad tako ponašaju, što je, naravno, neoprostiv kukavičluk. Uostalom, sa takvima Berens zna da postupa, on ume da nađe pravi ton u takvim prilikama.«
»Kakav ton?« upita Hans Kastorp i nabra obrve.

»Šta se tu pravite! — kaže on«, odgovori Joahim. »Bar tako je nedavno jednome rekao — mi smo to doznali od glavne sestre koja je bila prisutna i pomagala da drže bolesnika. Bio je to jedan koji je baš na kraju napravio užasnu scenu i apsolutno nije hteo da umre. Tada se Berens obrecnu na njega: Šta se tu, molim vas, pravite! rekao je, a pacijent se odmah utiša i mirno izdahnu.«


Hans Kastorp se lupi rukom po butini i zabaci se na naslon klupe, podigavši oči k nebu.
   
      »E slušaj, pa to je strašno!« uzviknu. »Kidiše na njega i prosto mu kaže: Šta se tu pravite! I to samrtniku. To je zbilja odviše. Samrtnik je u neku ruku za duboko poštovanje. Ne možemo ga tek tako, ni pet ni šest... Samrtnik je tako reći kao svetac, rekao bih ja!«

      »To ne poričem«, reče Joahim. »Ali kad se ponaša tako kukavički ...«

     »Ne!« ostajao je Hans Kastorp uporno pri svome, sa žestinom koja nimalo nije odgovarala Joahimovom protivljenju. »U tome me niko ne može razuveriti da je samrtnik nešto otmenije nego kakav k lipan koji jurca, smeje se i zarađuje novac i nabija svako crevo! To tako ne ide« — i njegov glas čudno zatreperi — »to tako ne ide da ga, ni pet ni šest...« — i njegove reči zaguši smeh koji ga spopade i sasvim obuze, isti onaj smeh kao i juče, smeh koji je izbijao iz dubina, od koga se sav tresao, beskrajan smeh, od koga mu se oči zatvoriše a suze navreše između kapaka.

     »Pst!« najednom će Joahim. »Ćuti!« prošaputa i gurnu laktom svoga rođaka koji se neobuzdano smejao. Hans Kastorp podiže oči i pogleda kroz suze. Putem sleva dolazio je jedan nepoznat čovek, otmen crnomanjasti gospodin, sa lepo uglađenim crnim brkovima, koji je, prišavši im, odgovorio na Joahimovo dobro jutro— njegov odgovor bio je određen i milozvučan — i zaustavio se pred njim, u ljupkoj pozi, naslonjen na štap.

SATANA


         Bilo bi teško odrediti mu godine; morao je imati između trideset i četrdeset, jer iako je celokupna njegova pojava delovala mladalački, na slepoočnicama kosa mu je već bila prošarana srebrnastim vlasima, a dalje gore primetno razređena: dva gola zatona upadala su sa strane razdeljka, napravljenog na uzanoj površini proređene kose i činila čelo još većim. Njegovo odelo, te široke, karirane pantalone svetložućkaste boje, kao i suviše dugačak kaput od grubog sukna, sa dva reda dugmadi i vrlo velikim reverima, nije se moglo nazvati elegantnim; a i njegov okovratnik sa previjenim, zaokrugljenim vrhovima bio je na ivicama već malo iskrzan od čestog pranja, njegova crna kravata bila je izlizana, a manžetne nije ni nosio. — Hans Kastorp je to zapazio po tome što su mu rukavi kod zglobova mlitavo visili. Ipak mu je bilo jasno da pred sobom ima gospodina: produhovljen izraz lica, slobodao, štaviše lepo držanje tog stranca, nisu dopuštali da se u to sumnja. Međutim, ta mešavina bed e i ljupkosti, uz to crne oči i malo povijeni brkovi, podsetili su Hansa Kastorpa odmah na izvesne muzikante- tuđince koji su u njegovom zavičaju, oko Božića, svirali po dvorištima, i, podižući svoje kadifaste oči, pružali mekani šešir da im se sa prozora baci desetak pfeniga. »Verglaš!« pomisli on. I ne iznenadi se nimalo imenu koje ču kad se Joahim podiže sa klupe i sa izvesnim snebivanjem ih predstavi:

    »Moj rođak Kastorp — gospodin Setembrini.« I Hans Kastorp je ustao da se pozdravi, dok su mu na licu još bili tragovi preterane veselosti. Ali Italijan zamoli obojicu ljubaznim rečima da se ne uznemiravaju i natera ih da opet sednu, dok je on sam ostao pred njima u svojoj prijatnoj pozi.

      On se smeškao stojeći tako i posmatrao rođake, naročito Hansa Kastorpa, i to fino,pomalo podrugljivo uvlačenje jednog kraja njegovih usana, lako povijenih pod gustim brkovima, baš tamo gde se oni u lepom luku podižu naviše, imalo je čudno dejstvo, opominjalo unekoliko na jasnoću duha i budnost, i trenutno je otreznilo od smeha ošamućenog Hansa Kastorpa, tako da se postideo. Setembrini reče:

       »Gospoda su dobro raspoložena, — s razlogom, s razlogom. Divno jutro! Nebo je plavo, sunce se osmehuje —« i lakim, elegantnim pokretom, on podiže svoju malu, žućkastu ruku ka nebu, pogledavši jednovremeno iskosa i vesela oka u istom pravcu. »Čovek bi zaista mogao da zaboravi gde se nalazi.«

    Govorio je bez stranačkog akcenta, i samo po preciznosti s kojom je izgovarao reči moglo bi se u svakom slučaju naslutiti da je stranac. Njegove usne stvarale su reči sa izvesnim zadovoljstvom. Bilo je prijatno slušati ga.

 »A gospodin je prijatno putovao dovde?« obrati se on Hansu Kastorpu. »Jesmo li već saslušali presudu? Hoću reći: je li već obavljena mračna ceremonija prvoga pregleda?« Ovde bi trebalo da ućuti i pričeka, ako je želeo da čuje odgovor; jer on je postavio pitanje i Hans Kastorp se spremio da odgovori. Ali stranac odmah nastavi da pita: »Da li se dobro svršilo? Po vašem smehu« —on zaćuta za trenutak, dok se nabor na kraju njegovih usana pojača—»mogu se izvući različiti zaključci. Sa koliko su vas meseca rebnuli naš Minos i naš Radamant?« — Reč »rebnuli« zvučala je naročito smešno u njegovim ustima.— »Da pogađam? Šest? Ili odmah devet? Ovde se nimalo ne džimrija...«


     Hans Kastorp se zasm eja iznenađen, pokušavajući da se seti ko su to Minos i Radamant.
     On odgovori:
      »Kako, molim? Vi ste u zabludi, gospodine Septem —«

      »Setembrini«, popravi ga Italijan jasno i sa žarom, i u šali se pokloni.

      »Gospodine Setembrini, — izvinite. Nego vi se varate. Ja uopšte nisam bolestan. Ja sam samo došao na koju nedelju u posetu svome rođaku Cimsenu i hoću tom prilikom malo i da se odmorim —«

     »Sto mu muka, pa vi niste naš? Vi ste zdravi, vi samo gostujete ovde, kao Odisej u carstvu seni. Kakva smelost, spustiti se u dubine gde borave mrtvi, ništavni i besmisleni —«

      »U dubine, gospodine Setembrini? Izvinite, molim vas, ali ja sam se do vas ovde peo okruglo pet hiljada stopa —«

    »Tako vam se samo činilo! Vere mi, to je bila varka«, reče Italijan mahnuvši odlučno rukom.

     »Mi smo duboko pala stvorenja, zar ne, potporučniče?« obrati se on Joahimu koji se toj tituli ne malo obradovao, ali se trudio da to sakrije i odgovori mirno i razborito: »Mi smo zaista malo zapušteni. Ali najzad, čovek opet može da se povrati.«

     »Da, vi ste kadri za to: vi ste valjan čovek«, reče Setembrini. »Gle, gle, gle!« reče triput, kratko, obraćajući se opet Hansu Kastorpu, i coknu zatim jezikom isto toliko puta. »Eh, eh, eh!« reče potom, takođe triput, i odsečno, gledajući novajliju tako netremice u oči, da mu oči dobiše ukočen izgled, kao u slepca, a zatim, opet živahna pogleda, nastavi: »Dakle sasvim dragovoljno popeli ste se ovamo kod nas, koji smo tako nisko pali, i hoćete da nam ukažete zadovoljstvo da za neko vreme budete u našem društvu. Pa to je lepo. A koji ste rok sebi postavili? Moje pitanje nije baš učtivo. Ali kopka me zaista da čujem koje vreme čovek sebi dosudi kad on određuje a ne Radamant.«

       »Tri nedelje«, reče Hans Kastorp sa lakoćom, ne bez taštine, pošto primeti da mu zavide.
      »O dio, tri nedelje! Jeste li čuli, potporučniče? Zar nema nečeg impertinentnog u tome kad se kaže: dolazim ovde na tri nedelje, pa se onda opet vraćam. Mi ne znamo ovde za meru na nedelje, gospodine, ako vas smem poučiti. Naša najmanja jedinica za vreme je mesec. Mi računamo u velikom stilu — to je preimućstvo senki. Mi ih imamo i druge i sve su slične vrste. Smem li vas pitati kojim se pozivom bavite dole u životu — ili tačnije možda: za koji se poziv pripremate? Vi vidite, mi nimalo ne sputavamo našu radoznalost. I radoznalost je jedno od naših preimućstava.«

       »Molim, molim«, reče Hans Kastorp. I on dade obaveštenje.

       »Brodarski inženjer! Pa to je veličanstveno!« uzviknu Segembrini. »Budite uvereni da to smatram za veličanstveno, iako su moje sposobnosti upr
avljene u drugom pravcu.«

        »Gospodin Setembrini je književnik«, reče Joahim objašnjavajući i malo zbunjeno. »On je za nemačke listove napisao nekrolog Kardučiju,— Karduči, znaš...« I on se još više zbuni, pošto ga rođak začuđeno pogleda, kao da je hteo reći: Šta ti znaš o Kardučiju? Isto toliko malo kao i ja, rekao bih.

    »To je tačno«, reče Italijan klimnuvši glavom. »Imao sam čast da vašim zemljacima govorim o životu toga velikog poete i slobodnog mislioca, kad se njegov život završio. Ja sam ga poznavao, s mem sebe da nazovem njegovim učenikom. U Bolonji sam sedeo kraj njegovih nogu. Njemu zahvaljujem ukoliko sam obrazovan i vedra duha. Ali govorili smo o vama. Brodarski inženjer! Znate li da vi sve više rastete u mojim očima? Najednom gledam u vama predstavnika čitavog sveta rada i praktičnog genija!«

      »Ali gospodine Setembrini, pa ja sam bezmalo još student i tek sad počinjem.«

     »Svakako, i svaki početak je težak. Uopšte, težak je svaki rad koji zaslužuje to ime, zar ne?«

      »Da, sam đavo će ga znati!« reče Hans Kastorp, sasvim spontano, od srca. Setembrini namah podiže obrve:

     »Čak se i na đavola pozivate«, reče, »da biste to potvrdili! Na satanu lično? A znate li da mu je moj veliki učitelj napisao himnu?«

     »Izvinite«, reče Hans Kastorp, »kako rekoste —đavolu?«

       »Njemu lično. Nju u mojoj zemlji ponekad pevaju, u svečanim prilikama.
O salute, o Satana, o Ribellione, o forza vindice della Ragione... Divna pesma! Ali teško da ste vi mislili na tog đavola, jer on stoji s radom na odličnoj nozi. Onaj na koga ste vi mislili i koji se gnuša rada, jer ima razloga da ga se plaši, biće da je onaj drugi, za koga se kaže da mu ne treba pružiti mali prst —«

          Sve je to čudno delovalo na dobrog Hansa Kastorpa. Italijanski nije razumevao, a ni drugo nije mu bilo ništa lagodnije. Mirisalo je na crkvenu propoved, iako je bilo govoreno u lakom i šaljivom tonu. On pogleda u svog rođaka, koji obori oči, pa reče:

        »Ah, gospodine Setembrini, vi ste moje reči shvatili suviše bukvalno. Ja sam tek onako spomenuo đavola, uveravam vas!«

       »Neko mora da ima duha«, reče Setembrini pogledavši melanholično u vazduh. A zatim opet ožive, razvedri se i, vraćajući se sa ljupkošću na započeti razgovor, nastavi:

       »U svakom slučaju ja po vašim rečima s pravom zaključujem da ste izabrali poziv koliko naporan toliko i častan. Ja sam, eto, samo humanist, ne razumem se ništa u ingeniozne stvari tehnike, ma koliko iskreno bilo poštovanje koje im odajem. Ali zamišljam već da teorija vaše struke zahteva čistu i bistru glavu, a praksa celog čoveka— nije li tako?«

      »Svakako da je tako, da, u tome ste bezuslovno u pravu«, odvrati Hans Kastorp, i nehotice se trudeći da govori sa malo više rečitosti. »Zahtevi su danas ogromni, čovek ne sme sebi ni da predstavi jasno do koje su mere oni teški, inače bi zaista izgubio hrabrost. Ne, tu šale nema. Pa još ako čovek nije od najsnažnijih... Ja sam ovde samo gost, ali ne spadam baš u najjače i slagao bih kad bih tvrdio da mi rad mnogo godi. Naprotiv, moram reći, prilično me zamara. Sasvim zdrav se osećam upravo samo onda kad ništa ne radim —«

       »Na primer sad?« »Sad? O, zasad sam još tako nov ovde — malo zbunjen, možete misliti. »Ah, — zbunjen?«

      »Da, nisam dobro ni spavao, a zatim, doručak je bio zaista obilan... Ja sam navikao da pristojno doručkujem, ali današnji doručak bio je, čini mi se, suviše kompaktan za mene, toorich, kako to kažu Englezi. Ukratko, osećam se malo smlaćen, a jutros mi naročito nije prijala cigara, zamislite! To mi se gotovo nikad ne događa, samo kad sam ozbiljno bolestan,— a danas mi je cigara imala ukus kože. Morao sam da je bacim, nije imalo nikakve svrhe da pušim na silu. Jeste li vi pušač, ako smem da pitam? Ne! Onda ne možete da zamislite kakav je to jed i kakvo razočaranje za onoga koji od mladosti tako uživa u pušenju kao ja...«

     »Ja nemam iskustva na tom području«, odgovori Setembrini, »i u tome se uostalom ne nalazim u rđavom društvu. Mnogim plemenitim i trezvenim duhovima duvan je bio odvratan. Ni Karduči ga nije voleo. Ali vi ćete za to svakako naći razumevanja kod našeg Radamanta. On je pristalica vašeg poroka.«
   
      »O! porok, gospodine Setembrini...«

      »A zašto da nije? Treba stvari imenovati sa snagom i istinom. To jača i uzdiže život.  I ja imam poroka.«

       »A savetnik Berens je znači dobar poznavalac cigara? Divan čovek.«

     »Nalazite? Ah, dakle vi ste se već upoznali sa njim?«

         »Da, maločas, kad smo pošli. Bilo je to bezmalo nešto kao konsultacija, ali sine pecunia, znate. Odmah je primetio da sam prilično anemičan. A zatim mi je savetovao da ovde živim sasvim kao moj rođak, da mnogo ležim na balkonu, a rekao je i da u isto vreme merim temperaturu.«
       »Zaista?« uzviknu Setembrini. »Odlično!« uzviknu s licem okrenutim nebu i zasmeja se zabačene glave. »Kako ono stoji u operi vašega majstora: »Pticolovac ja sam, da, uvek vedar, hopsasa!« Ukratko, to je vrlo amizantno. Bi ćete poslušati njegov savet? Bez sumnje. A kako i ne bi. Prava satana, taj Radamant. I zaista, »uvek vedar«, mada ponekad malo nategnuto. On je sklon melanholiji. Njegov porok mu ne prija — uostalom, inače ne bi bio porok — duvan ga čini setnim, i zato je naša mnogo poštovana sestra nastojnica zaključala zalihe i daje mu svakoga dana samo male porcije. Događa se, kažu, da on podlegne iskušenju da je pokrade, i onda ga spopadne seta. Jednom rečju: zbrkana duša.  Vi već poznajete našu glavnu sestru? Ne! E to je greška. Grešite što se ne potrudite da je upoznate. Ona je od loze fon Milendonkovih, dragi gospodine! Od Venere Mediči razlikuje se po tome što onde gde se kod boginje nalaze grudi, ona obično nosi krst...«

      »Ha, ha, odlično!« smejao se Hans Kastorp.
      »Ime joj je Adrijatika.«
        »Zar i to još!« uzviknu Hans Kastorp. »Ama šta kažete! Zbilja čudnovato. Fon Milendonk, pa još i Adrijatika. Zvuči kao da je već odavno umrla. Baš kao nešto srednjovekovno.«
    »Poštovani gospodine«, odgovori Setembrini, »ima ovde dosta čega što je »kao srednjovekovno«, kako ste se vi to izvoleli izraziti. Što se mene tiče, ja sam ubeđen da je naš Radamant samo zbog umetničkog osećanja stila od ovog fosila napravio sestru nastojnicu u svojoj palati užasa. Jer on je naime umetnik — zar to ne znate? On slika uljanim bojama. Šta ćete, to nije zabranjeno, svakome stoji do volje... Gospođa Adrijatika priča svakome ko hoće da je čuje, a i drugima, da je sredinom trinaestog veka jedna od Milendonkovih bila igumanija nekog manastira u Bonu na Rajni. I ona sama teško da je mnogo posle toga vremena ugledala sveta...«
       »Ha-ha-ha! Nalazim da ste zajedljivi, gospodine Setembrini.«
       »Zajedljiv? Vi mislite: pakostan. Da, malo sam pakostan«, reče Setembrini. »Moja nevolja je što sam osuđen da svoju zloću trošim na tako bedne predmete. Nadam se da nemate ništa protiv zloće, inženjeru? U mojim očima ona je najsjajnije oružje razuma u borbi protiv sila mraka i rugobe. Zloća, gospodine moj, to je duh kritike, a kritika je izvor napretka i prosvećenosti.« I najednom on poče da govori o Petrarki, koga nazva »ocem novoga vremena«.
        »Ali sad već treba da idemo na odmaranje«, reče Joahim razborito.     
        Književnik je svoje reči pratio ljupkim pokretima ruku. Sad on završi tu igru pokreta jednim gestom kojim ukaza na Joahima, i reče:
       »Naš potporučnik goni na službu. Pa pođimo. Mi idemo istim putem, — »Udesno, što se penje ka zidinama Disa, svemoćnog«. Ah, Vergilije, Vergilije! Gospodo, on je nenadmašan. Ja verujem u napredak, svakako, ali Vergilije raspolaže epitetima kakve nema nijedan od modernih...« I kad su krenuli natrag on poče da im recituje latinske stihove izgovarajući ih na italijanski način, zastade kad im naiđe u susret neka devojka, koja je izgleda bila iz mesta i ni po čemu naročito lepa, lolinski se osmehnu i poče da pevuši. »T, t, t«, coknu jezikom. »Gle, gle, gle! Tra-la-la! O slatka moja bubice, hoćeš li moja biti? Pogledajte samo, oko joj blista treperavim sjajem«, citirao je — bog će ga znati šta — i iza leđa zbunjene devojke posla joj poljubac.
        Pa to je pravi vetropir, pomisli Hans Kastorp, i nije promenio svoje mišljenje ni kad je Setembrini, posle svog galantnog istupa, opet nastavio da ogovara. Naročito se bio okomio na savetnika Berensa, podsmevao se obimu njegovih nogu, i pakosno govorio o njegovoj tituli koju je dobio od nekog kneza što je bolovao od tuberkuloze u mozgu. Ceo kraj još i danas govori o skandaloznom ponašanju toga kneza, ali Radamant je zažmurio na jedno oko, zažmurio na oba oka, ostajući uvek od glave do pete »dvorski savetnik«. A da li je gospodi poznato da je on izmislio letnju sezonu? Da, on i niko drugi. Zasluženom i nagrada. Ranije su u ovoj dolini provodili leto samo najverniji među vernima. Međutim, »naš humorist« je sa nepodmitljivom oštroumnošću uvideo da je ova nezgoda samo plod predrasuda. On je postavio nauk da, bar ukoliko se tiče njegovog zavoda, lečenje leti ne samo što je za preporuku nego je štaviše naročito efikasno i upravo neophodno. I on je tu teoriju umeo da raširi među svet, napisao je o tome popularne članke i lansirao ih u štampu. Otada posao ovde ide leti isto tako dobro kao i zimi. »Genije!« reče Setembrini. »In-tu-i-ci-ja!« reče. A zatim je prorešetao ostale sanatorijume u mestu i na zajedljiv način hvalio preduzimljivost njihovih vlasnika. Eto, recimo, profesor Kafka. .. Svake godine, u kritično vreme, kad sneg počinje da se topi, kad mnogi pacijenti žele da otputuju, profesor Kafka je kao prinuđen da hitno otputuje na osam dana, obećavajući da će im po povratku dati dozvolu da mogu otići. Ali on se ne vraća po šest nedelja, a jadnici ga čekaju i, uzgred budi rečeno, račun im raste. Na poziv, Kafka je odlazio čak do Fijume, ali ne kreće na put dok mu se ne osigura dobrih pet hiljada švajcarskih franaka, a dotle bi prošlo po četrnaest dana. Sutradan po dolasku doktora Celebrissimo, bolesnik bi umro. Što se doktora Zalcmana tiče, on priča za profesora Kafku da ne drži dovoljno čisto igle za injekcije i da tako inficira svoje bolesnike. Zalcman kaže da se Kafka vozi na gumenim točkovima da ga ne bi čuli oni koje je sahranio, — na šta Kafka tvrdi da se kod Zalcmana pacijentima nameće »okrepljujući sok loze« u takvim količinama — i to samo da bi im se zaokruglio račun — da ljudi umiru kao muve, ali ne od sušice već od »kapljice« ...
       On je nastavio u tom tonu i Hans Kastorp se smejao od sveg srca i dobroćudno na tu bujicu slatkorečivog ogovaranja. Rečitost ovog Italijana zvučala je neobično prijatno u svojoj apsolutnoj čistoti i tačnosti, oslobođenoj svakog narečja. Sa njegovih pokretljivih usana navirale su jedre, lepe i kao nove reči, on je uživao u uglađenim, zajedljivo živim obrtima i izrazima kojima se služio, pa čak i u samoj gramatičkoj promeni reči bilo je očitog uživanja, zaraznog i vedrog, i izgledalo je da mu je duh isuviše jasan i uvek prisutan da bi u govoru napravio ma i jednu omašku.
         »Vi govorite tako zabavno, gospodane Setembrini«, reče Hans Kastorp, »tako živo, — ne znam kako to da nazovem.«
        »Plastično, a?« odgovori Italijan i poče da se kladi maramicom, iako je bilo pre sveže nego toplo. »Biće da je to reč koju tražite. Hoćete da kažete da ja govorim na plastičan način. Ali stoj!« uzviknu. »Šta ono vidim! Eno tamo šetaju naše đavolje sudije! Kakav prizor!«

        Naši šetači su bili već opet prešli okuku. Da li zahvaljujući Setembrinijevom govoru, ili strmom putu, ili su se uistinu od sanatorijuma udaljili manje nego što je Hans Kastorp mislio, — jer staza kojom prvi put idemo znatno je duža od iste staze kad je već poznajemo — tek, vratili su se iznenađujuće brzo. Setembrini je bio u pravu: dole su dva lekara koračala na čistini iza sanatorijuma, napred savetnik Berens, u belom lekarskom mantilu, sa isturenim potiljkom i pokrećući ruke kao vesla, a za njim u stopu doktor Krokovski, u crnoj bluzi, gledajući oko sebe utoliko samosvesnije ukoliko ga je običaj na klinikama primoravao da pri službenom obilaženju ide iza svoga šefa.                »Ah, Krokovski!« uzviknu Setembrini. »Eno ga, ide tamo, i zna sve tajne naših dama. Umoljavate se da obratite pažnju na finu simboliku njegovog odevanja. On nosi crno da naznači da je naročito područje njegovih studija noć. Taj čovek ima u glavi samo jednu misao, i ona je prljava. Otkud to, inženjeru, da još nismo govorili o njemu? Vi ste se sa njim upoznali?«
       Hans Kastorp potvrdi.
        »Pa? Počinjem da pretpostavljam da vam se i on svideo.«
        »Zaista ne znam, gospodine Setembrini. Bio sam s njim samo nekoliko trenutaka. A zatim, ne mogu brzo da sudim. Ja zagledam čoveka i kažem u sebi: Dakle takav si! Pa dobro!«
         »To je tupavost«, odgovori Italijan. »Sudite! Zašto vam je priroda dala oči i razum. Našli ste da govorim pakosno; ali ako sam to činio, možda se nije događalo bez pedagoške namere. Mi humanisti imamo svi pedagošku žicu... Gospodo, istorijska veza između humanizma i pedagogije dokazuje njihovu psihološku vezu. Humaniste ne treba lišavati dužnoti vaspitača, — niti ih možemo lišiti, jer samo oni čuvaju tradiciju o dostojanstvu i lepoti čovekovoj. Nekad su oni zamenili sveštenike koji su se, u mutnim i antihumanim vremenima, usudili da sebi prisvoje pravo na vođenje omladine. Otada, gospodo, zaista se nije više pojavio nikakav novi tip vaspitača. Humanistička, klasična gimnazija, — možete me nazvati nazadnim, inženjeru, ali načelno, in abstracto, molim da me dobro razumete, ja ostajem njen pristalica...«

        I u liftu nastavio je da o tome razlaže i zaćutao je tek kad su rođaci, na drugom spratu, napustili dizalicu. On sam produžio je da se vozi do trećeg sprata gde je, kako je ispričao Joahim, imao jednu malu sobu koja je gledala na zadnju stranu.
        »On svakako nema novaca?« upita Hans Kastorp koji je pratio Joahima.       
         »Ne«, reče Joahim, »svakako ga nema. Ili bar samo toliko da bi mogao da podmiri svoj boravak ovde. I njegov otac bio je književnik, znaš, a mislim i deda.«
        »Pa da«, reče Hans Kastorp. »A je li on baš ozbiljno bolestan?«
        »Nije opasno, koliko ja znam, ali uporna bolest i neprestano se povraća. Bolestan je već odavno, u međuvremenu je i odlazio, ali je uskoro opet morao da se vrati.«
         »Jadnik! A pri tom izgleda da je toliko oduševljen za rad. Grdno je govorljiv uz to, s takvom lakoćom prelazi s predmeta na predmet. Prema onoj devojčici bio je ipak malo bezobrazan, a to mi je za trenutak bilo neprijatno. Ali ono što je posle rekao o ljudskom dostojanstvu bilo je zbilja sjajno, sasvim kao govor na nekoj svečanosti. A da li si ti često sa njim?«


novi izvor bez grešaka


https://vdocuments.mx/tomas-man-carobni-breg-zoom-156.html











Нема коментара:

Постави коментар