Retki su romani poput Robinsona Krusoa – ili da iskoristim njegov originalni naslov iz 1719. godine, Život i neobično iznenađujuće avanture Robinsona Krusoa – koji imaju tako čvrste razloge da zadobiju status klasika. U Britanskom bibiliotečkom katalogu on broji preko 700 izdanja (što je samo mali deo njihovog ukupnog broja), njegov globalni doseg vidljiv je u bezbrojnim prevodima te sa lakoćom prolazi test Semjuela Džonsona za koga „trajno poštovanje“ predstavlja bitnu karakteristiku klasika.[1] Sa bogatim interpretativnim mogućnostima, koje je tekst nudio nizu generacija čitalaca, Robinson Kruso se takođe uklapa i u moderne definicije, koje zahtevaju kompleksnost koja omogućava mnoštvo divergentnih čitanja. Roman zadovoljava analize koje polaze sa različitih stanovišta, te može da se čita kao egzotična avanturistička priča, kao studija o usamljenoj svesti, kao parabola o grehu, pokajanju i iskupljenju, kao mit o ekonomskom individualizmu, kao izmeštena i šifrovana autobiografija, kao alegorija političkog poraza, kao proročanstvo o imprerijalnoj ekspanziji – ali izgleda da ni jedno od ovih tumačenja ne iscrpljuje sve mogućnosti. Zahvaljujući političkim svrhama kojima je podređivan i kulturnim potrebama koje je zadovoljavao, Defoov roman se uklapa čak i u skeptične pristupe književnoj kanonizaciji, koji smatraju da ona duguje ideologiji jednako koliko i bezinteresnom estetskom vrednovanju.
Kanonizacija Robinsona Krusoa ima svoje izvore u drugoj polovini 18. veka, u tadašnjim arbitrima ukusa Britanije i drugih zemalja. U razgovoru koji se najverovatnije može datirati oko 1770. godine, ali koji je objavljen posthumno, Džonson je izuzeo ovaj roman (uz Don Kihota i Hodočasnikov put), kada je postavljao retorsko pitanje „da li je ikada išta napisano od strane običnog čoveka, a da je priželjkivano više od strane čitalaca“.[2] Ostale Džonsonove pohvale zapisane su na drugim mestima i one najavljuju Defoov značaj, koji je samo rastao u romantizmu, zahvaljujući opširnom eseju Valtera Skota i Kolridžovim sjajnim komentarima o stilu i psihologiji Robinsona Krusoa. Najuticajniji rani popularizator romana bio je Žan-Žak Ruso, koji ga je slavio u Emilu (1762) kao „celovitu raspravu o prirodnom obrazovanju“, parabolu o razvoju koja bi savršeno mogla da nas poduči ljudskom mestu u prirodi.[3] Ali Ruso je odbacio kao suvišnu skoro četvrtinu teksta (epizode pre i posle ostrva), a roman je od tada svoj uspeh dugovao moći mita o usamljenom čoveku na nenastanjenom ostrvu. Prvenstveno kao priča o samodovoljnosti, on je imao preko stotinu izdanja u Severnoj Americi između 1774. i 1830. godine, a reprinti starih izdanja umnožavali su se i u Evropi.[4] Kasnije je došlo do česte upotrebe Defoovog protagoniste kao ilustracije teorija ponude, potrošnje, radne teorije vrednosti u devetnaestovekovnoj ekonomiji, koja je dala novi život romanu, a Karl Marks je bio jedan od mnogih mislilaca koji je svoju kritiku homo economicusa zasnovao na Krusoovoj figuri. U istom periodu, porast popularnosti evangelizma omogućio je Defoovim religioznim temama (poput onih u Banjanovom Hodočasnikovom putu) da skrenu pažnju na atmosferu verskog radikalizma prezviterijanca, koja je okruživala originalnu publikaciju romana pa je mogao da bude cenjen i zbog svog religioznog sadržaja. Vilki Kolins ismeva dvostruku osnovu viktorijanske naklonosti prema romanu, sa jedne strane utilitarnu, a sa druge religioznu, glasom Gabrijela Beteridža, pripovedača Munstona (1868), koji reguliše „sve nužnosti svog smrtnog života“ tako što se oslanja na ovaj roman, kao na priručnik za duhovnu utehu i izvor praktičnih saveta.[5]
Pionirima modernizma u 20. veku, oskudni stil i žive karakterizacije Robinsona Krusoa, učilili su ga zasnivačkim tekstom realizma, što je kasnije potvrđeno uticajnom studijom Jana Votsa Uspon romana (1957), koji prepoznaje u partikularizujućoj čvrstini Defoove tehnike suštinski formalni proboj presudan za rani roman. Za Virdžiniju Vulf, Robinson Kruso je bio „genij činjeničnosti“ koji je moga da ostvari efekte koji „prevazilaze najviše virtuoze deskriptive proze“, koristeći se samo najjednostavnijim nizovima imenica i glagola. I Džejms Džojs je u Defou video „velikog prethodnika realističkog pokreta“.[6] Ali Džojsovo interesovanje za roman bilo je takođe političko, pa je u Krusou video nacionalni duh preduzimljivosti i osvajanja koji je bio nosilac globalne imperije. Džojsovo čitanje skreće pažnju na načine na koji je Robinson Kruso, kao moćna priča o istraživanju i kolonijalnim susretima, mogao biti upotrebljen tokom čitavog 19. i početkom 20. veka, da promoviše zahteve i vrednosti Britanske imperije i njenih teritorija po čitavom svetu. Nezaobilazna knjiga u viktorijanskim školama, bila je istovremeno najpopularnija među dečacima, prema istraživanju iz ostamsto osamdesetih. Za jednog svedoka, u vreme vrhunca imperijalne ekspanzije, ona je „imala veći uticaj na umove od bilo kog dela modernog doba“, a zahvaljujući njemu Engleska je „ostvarila mnoga veličanstvena otkrića i veliku pomorsku slavu“.[7] Ali prilikom pažljivog čitanja Defoov roman upućuje na neke od najdubljih anksioznosti i izražava ozbiljne sumnje u imeprijalni projekat, pa je zato postao jednako značajan i za postkolonijalne pisce. Ne samo kao Kolumbo već i kao Protej, Kruso je bio „deo mitologije svakog deteta Zapadne Indije“, kako je to rekao Derek Volkot u svojim sećanjima na školsku lektiru, koju je čitao tokom rata na Svetoj Luciji. Svojim bogatim simboličkim potencijalom i fleksibilnom, ali grubo pletenom prozom, Defoov junak je ponudio karipskim piscima glas koji je „raznolik, kontradiktoran i pomenjiv kao Starac i more“.[8]
Kruso na tržištu
Za Defoovog života (preminuo je 1731, skoro tačno 12 godina nakon objavljivanja ovog romana), reputacija Robinsona Krusoa bila je daleko skromnija. Otvoreno komercijalna roba, koja se opirala književnim konvencijama kako bi bila pristupačna što većem broju čitalaca, bio je jedan od najočiglednijih uspeha tržišne štampe ranog 18. veka, ali isto tako najviše podložan sumnji. Svakako da je našao ograničenu publiku i među obrazovanom elitom, a jedan od vodećih pesnika ovog perioda Aleksandar Poup, privatno je izjavio da mu se divi. Ali najranije reakcije na Robinsona Krusoa ističu pre svega skandal masovne popularnosti, kao da je njegov tiraž materijalizovao sve anksioznosti povodom nadolateće propasti usled kulturne demokratizacije, koje će dominirati satiričnim tekstovima ovog perioda, od Sviftove Priče o buretu do Poupove Dunsijade. Objavljen 25. aprila 1719. godine Robinson Kruso izašao je u još pet autorizovanih izdanja za 4 meseca, a pokazatelj njegovog tržišnog dela je činjenica da su tri različite štamparije morale da se uposle kako bi zadovoljile potražnju. Kako nam sačuvano svedočanstvo jednog od ovih štampara govori, tipičan tiraž za svako od ovih izdanja bio je 1000 primeraka.[9] Ukupne brojke možda nisu ogromne, ali rana prodaja Robinsona Krusoa bila je dovoljna da se sredinom veka Defoov biograf čudi kako je „tako toliko primeraka prodato i toliko novca zarađeno“.[10] Brojke su bile bez presedana kada je proza u pitanju. Upravo kao u ciničnim vizijama Poupa i Svifta, nemilosrdni mehanizmi masovnog tržišta umnožili su prvo Robinsona Krusoa, a potom doneli i niz „kloniranih“ tekstova drugog reda. Nastavci koji su nagovešteni u Defoovim zaključnim rečima – „O svim ovim stvarima . . . možda ću pričati drugom prilikom“ – materijalizovali su se u avgustu 1719. godine, pružajući čitaocima povratak na Krusoovo ostrvo, ali i egzotična putovanja u Kinu i Moskoviju. Nakon četvtog izdanja 1722. Nove avanture Robinsona Krusoa često su objavljivane zajedno sa originalnim delom, da bi prestale da zaokupljaju pažnju čitalaca tek nakon sredine 19. veka.
Defo se vratio svom junaku još jednom u avgustu 1720. sa knjigom enigmatskih meditacija Ozbiljne misli tokom života i iznenađujućih avatnura Robinsona Krusoa: Sa njegovom vizijom anđeoskog sveta. Neki od delova ove pragmatične kompilacije imaju malo značaja za originalni roman, ali drugi imaju bogate i zanimljive implikacije, uključujući raspravu „O izolaciji“ i predgovor (štampan često kao apendiks) koji svesno i strateški prepliće Krusoov glas sa glasom Danijela Defoa. Nastup religioznog entuzijazma iz ovog dela nije pomogao da se kritike utišaju, a možda su ih još i pojačale. „Skoro svaka starica koja želi da kupi šta, kupuje Život i avanture, i čuva ih kao nasleđe, uz Hodočasnikov put, Pobožni život i Božiju osvetu protiv ubica“, podrugljivo je govorio Čarls Gidon, drugorazredni pisac koji je kritikovao uspeh ovog romana (a time i profitirao na njemu) u delu Život i iznenađujuće avandure gospodina D. De F. (1719), koje je i samo doživelo tri izdanja.[11] Tamo gde je Gildon osuđivao roman vezujući ga za popularnu religioznost i prezviterijanstvo, drugi su ga napadali kao ciničnu fantaziju o neverovatnim putovanjima, koje će Svift ubrzo parodirati koristeći se nemogućim zapletima Guliverovih putovanja (1726). Naivni odrasli ljudi dive se „običnim knjigama o Putovanjima . . . punim . . . čudovišnih i neverovatnih priča“ ismevao se jedan savremenik, dok su im deca „manje očarana knjigama poput Životi i avantura Robinsona Krusoa“.[12] Nudeći niske užitke širokim čitalačkim masama, od vulgarne religioznosti do senzacionalnih avantura, roman je bio komercijalni uspeh kome su zavideli, ali koji skoro nigde nisu hvalili.
Moguće je dati nekoliko objašnjenja za ovakvu recepciju. Za Defoa i njegovog izdavača, opšte negiranje Robinsona Krusoa bilo je primer kiselog grožđa, što je bilo jasno iz lavine kopija od strane njihovih profesionalnih suparnika. Kao što „Izdavačev predgovor“ iz Ozbiljnih misli protestuje, delo je izazvalo „hiljade teških reči kod ljudi od struke; što je posledica njihove ogorčenosti što nisu imali nikakvog udela u njegovom uspehu“. Ali je i Defoova kontraverzna reputacija sigurno doprinela ovakvoj recepciji. Plodan pisac o trgovini, religiji i politici decenijama pre Robinsona Krusoa, bio je poznat pre svega kao novinar i agitator sa ideološkim korenima u revolucionarnom puritanizmu iz vremena građanskog rata. Obrazovan u čuvenoj prezviterijanskoj akademiji (protestanti koji su odbili anglikansku doktrinu kakva je ustanovljena nakon Restauracije 1660. godine), Defo se tokom čitavog života borio protiv ideje božanskog prava na apsolutnu vlast crkve i države, iako je u vreme učvršćivanja partijskih saveza napisao i nekoliko politički ambivalentnih tekstova. Kao mladić učestvovao je katastrofalnoj pobuni protiv Džejmsa II, predvođenu vojvodom od Monmota 1685. godine, i jedva je spasao živu glavu pre „Krvavih asižana“ te jeseni, kada je nekoliko njegovih školskih drugova – „tih zapadnjačkih mučenika koji bi, da su poživeli, bili neverovatni ljudi“ kako ih se Defo kasnije prisećao[13] – bilo obešeno ili proterano. Kada je Džejms uspešno svrgnut nakon „Slavne revolucije“ 1688-89, Defo je postao strastveni pobornik novog monarha, Viljema III, koji je tvrdio da je započeo novi blagonakloni i konsezualni oblik vlasti zasnovan na ugovornim relacijama između vladara i podanika. Viljem je bio ni manje ni više „obnovitelj engleske slobode“ kako je to Defo tvrdio, u tekstu Izvorna moć kolektivnog tela engleskog naroda, izložena i potvrđena (1701).[14]
Defo je dosegnuo vrhunac svoje loše reputacije kada su torijevski i visoko-anglikanski interesi počeli da se obnavljaju pod kraljicom Anom. Bio je hapšen i optuživan za objavljivanje huškačkih tekstova u više navrata, prvi put nakon objavljivanja Najkraćeg puta za prezviterijance (1702). Ovaj pamflet je bio neverovatno provokativan čin ventrilokvizma, koji je imao za svrhu diskreditovanje anglikanskih ekstremista tako što bi njihovu huškačku retoriku prevukao u otvoreni poziv za nasilno, genocino istrebljenje protestantske manjine koja se nije složila sa njima. Iako se nakon drugog čitanja vidi da je Najkraći put pun ironija koje potkopavaju glavnu argumentaciju, njegova primarana uloga bila je da kao podvala zarobi i iznese na videlo sve njegove nesmotrene političke protivnike. Kako je Defo kasnije objasnio „slučaj na koji je Knjiga skrenula pažnju, bio je njen govor u prvom licu, preuzimanje na sebe glasa same Stranke, koja ju je i prihvati kao sopstveni, tako što su mnogi njeni zastupnici učinili to otvoreno i što ih je sprečilo da to kasnije poreknu, nazivajući je skandalom koji im je neko drugi smestio“ (Trenutno stanje Stranaka, 24). Četvrt veka kasnije, jedan od najlucidnijih stihova Poupove Dunsijade – „Neustrašiv na visini, stajao je nedodirljivi Defo“ – igra se sa Defoovim veštim pripremanjem pozornice za sprovođenje kazne koje je usledilo. Osuđen da stoji na stubu srama kao (prema rečima njegove presude) „bundžija neuređenog uma, čovek lošeg imena, reputacije i govora“, Defo je bio zaštićen krugom rmpalija, zasipan cvećem, dok su njegove pristalice delile kopije njegove pobunjeničke pesme, Himne stubu srama (1703). Uz prefinjen osećaj za apsurdno, Poup takođe drži u igri vezu sa radikalnim puritanizmom iz vremena građanskog rata, otelotvorenoj u Viljemu Prinu, prezbetarijanskom aktivisti kome su odsekli uši zbog pobunjeničkih tekstova tokom šesto tridesetih, i u neostvarenom revolucionarnom heroju Miltonovog Suprotstavljenog Samsona, „oslepljnog u Gazi“, „strpljivog i neustrašivog“.[15]
Čak ni u vigovskim i prezviterijnaskim krugovima Defo nije budio poverenje. Ni jedna strana nije izbegla kritiku u njegovim političkim satirama i traktatima, a najmanje od svih prezviterijanci spremni na kompromise (kroz praksu povremenog usaglašavanja sa anglikanskom zajednicom) sa religioznim i političkim establišmentom. Nako upitne koristi Najkraćeg puta za nesaglasne protestante, Defo je radio godinama kao najamni pisac za umerenog torijevskog ministra Roberta Harlija, ključnog igrača u pregovorima oko ujedinjenja Engleske i Škotske 1707. godine. Nakon toga izašao je na loš glas zbog očigledne spremnosti da piše za svaku stranu bilo koje polemike: „najamno škrabalo“; „unajmljeni mislilac koji je pisao za i protiv svih stranaka“; „promišljenih koraka, rođeni licemer, čovek Visoke crkve jedan dan, a na strani Vigova drugi dan“. [16] U vreme objavljivanja Robinsona Krusoa pisao je za najradikalniji torijevski časopis, Mists nedeljni žurnal, ali verovatno sa namerom da umanji moguću štetu.
Defoov loš glas bundžije i književnog najamnika nije bio umanjen povremenim optužbama za druge zločine, od šverca, prevare, krađe konja do preljube sa ženom bliskog prijatelja. Niti mu je pomogao rolerkoster poslovnih uspona i padova. Spektakularno je bankrotirao u mladosti (1692. ostao je u dugovima 17000 funti, ekvivalento današnjem milionu), a bežao je od poverilaca i neposredno pre smrti. Tokom života je ipak bio dovoljno bogat da živi plemićkim životom, sa imanjem u Njuington Grinu i bogatim grbom („tri grifona koja se međusobno prepliću“). Njegovo rano iskustvo sa revnošću poverilaca prethodilo je još jednom bankrotu 1706. i novim hapšenjima na osnovu dugovanja 1713, ali ga ovo nije sprečilo da organizuje niz ekstravagantnih projekata tokom svoje književne karijere. Tokom života je trgovao i spekulisao sa skoro svim mogućim robama, od čarapa, cigala, drveta, preko cibetki i inćuna, sve do zvona za ronjenje. U kafeima je nastupao kao živopisna figura, sa ogromnom perikom i prevelikim dijamantskim prstenom na malom prstu, prikazujući istu pokretačku snagu i ambiciju karakterističnu za njegove junake. Ne samo da je bio fanatičan i eksplozivan čovek (ova dva atributa su ga pratila veći deo života), već je autor Robinson Krusoa bio i totalni pomodar, rob šljašteće garderobe i nakita.
Na stranu lični faktori, ali negodovanja koja je njegov roman doživeo deo su uobičajenog tretmana u vremenu u kome je proza tek trebala da se uspostavi kao legitimni modus književnog stvaralaštva – deo procesa žanrovskog izjednačavanja koji se istinski odigrao tek sa Ričardsonom i Fildingom, jednu generaciju kasnije. Ali sama energičnost napada na Robinsona Krusoa takođe je pokazatelj osećaja da se nešto novo i važno pojavilo na književnoj sceni, sa rušiteljskim i dalekosežnim posledicama za uspostavljanje i hijerarhiju književnih žanrova. U potonjim godinama, Defo nije učinio skoro ništa da umanji negodovanje. Između 1720. i 1724. godine napisao je niz romana o životima transgresije, počevši od energičnog Kapetana Singltona (1720), a završavajući sa tamnijim tonovima u Roksani (1724), delom koje se izvorno nazivalo Srećna ljubavnica (verovatno u odgovoru na roman Elize Hejvud Idalija, ili nesrećna ljubavnica (1723), koji je bio skandalozni narativ Defoove jedine značajne suparničke spisateljice romana u tom periodu).[17] Uz sve svoje grehe Kruso deluje kao uzorni građanin naspram bezzakonitih junaka ovih kasnijih dela: Singlton je gusar, Roksana je kurtizana i ubica; junakinja Mol Flanders (1722) je razbojnica, junak Narednika Džeka (1722) je džeparoš i najamljenik. U svakom od ovih slučajeva, izbor Defoove građe prepleten je sa prikrivenom sklonošću njegovog pripovedanja u prvom licu da izazove saučesništvo, pa čak i simpatiju i identifikaciju sa svakim od njegovih pripovedača. Kao što Roksana navodi, njena namera kao pripovedačice je da „izazove sažaljenje, čak i kod onih koji se užasavaju zločina“,[18] a ovaj moralno destabilizujući efekat je samo delimično uravnotežen izrazima kajanja, uglavom preventivnim i slabim, koji često uokviruju njegove romane.
Reputaciju Robinsona Krusoa dodatno je doveo u pitanje njegov proboj do najtamnijih dubina tržišta knjigama, izvan kontrole Defoa i njegovog izdavača Vilijama Tejlora, koji je čak posegnuo za sudovima kako bi odbranio svoja autorska prava. Tejlor je takođe autorizovao možda prvu popularnu serijalizaciju romana, koja je trajala godinu dana, počevši od oktobra 1719, u jeftinim novinama Originalni londonski post, ili Hitkotova inteligencija (gde su epizode imale zanimljiv i neočekivan efekat dramatizacije usporenog hoda Krusoovog dnevnika). Ali su brojni drugi izdavači zaradili na njemu bez ikakave dozvole ili nadoknade. Pored standardnih autorizovanih dablinskih izdanja, objavljeno je nekoliko piratskih i skraćenih (uključujući i retko izdanje, prepuno grešaka, Život, i neobične iznenađujuće avanture Robinsona Krusoa), dok su jeftina, pojednostavljena izdanja štampana za pismenu sirotinju. Potom su došle imitacije, počevši od romana Avanture i neočekivana izbavljenja Džejmsa Dubordjea i njegove žene: koji su zarobljeni od strane gusara i dovedeni na nenastanjen deo Rajskog ostrva, napisanog od strane Ambrouza Evansa i drsko reklamiranom kao „sasvim očigledno povezanim sa Robinsonom Krusoom“.[19] Ovo delo je objavljeno u oktobru 1719. godine kao deo dvostrukog izdanja sa još jednim romanom o mornaru zarobljenom na pustom ostrvu (Avanture Aleksandra Vendčerča, čija se brodska posada pobunila protiv njega i ostavila ga na ostrvu u Južnom moru), započinjući tako dugotrajni žanr Robinsonade. Druga rana dela koja su pratila isti model, reklamirana ne samo temom pustog ostrva već i obećanjima neobičnosti i iznenađenja, koji su postali prepoznatljivo vlasništvo Robinsona Krusoa bila su Eštonova sećanja, ili autentična priča neobičnih avantura i najavljenog spasenja gospodina Filipa Eštona, kojio je živeo sam na pustom ostrvu oko 16 meseci (1726) i Engleski monah, ili neprevaziđene i iznenađujuće avanture Filipa Kvarla, koji je nedavno pronađen na pustom ostrvu u Južnom moru (1727).[20] Svi ovi romani prilagođavaju Defoov prototip na različite načine, ali se susreću u istom osnovnom zapletu izolacije, preživljavanja, božanske promisli, a često pozajmljuju i druge motive, poput pada u gusarsko ili mavarsko zarobljeništvo.
Putnik, zarobljenik na pustom ostrvu, usavršitelj
Kao što mnoge imitacije pokazuju, privlačnost Robinsona Krusoa za mnoge čitaoce bila je u avanturističkoj priči i Defo se ovde oslonio na popularnost putopisne književnosti koja je bila izuzetno razvijena u njegovom vremenu. Sve intenzivnija istraživačka i mornarska aktivnost u učinila je priče o putovanjima čestim, a potražnja za njima počivala je na fantazijama neputnika koje su omogućavale da iskuse opasna putovanja, herojske podvige i spektakularne nagrade. Kako je Erl od Šefsberija sa visine primetio 1710. godine, putopisi su „u naše vreme ono što su viteški romani bili u vreme naših predaka“.[21] Čuveni primeri ovog žanra su Novo putovanje oko sveta (1687) Viljema Dampjera i Krstarenje oko sveta (1712) njegovog prijatelja Vudsa Rodžersa, od kojih su oba imala više izdanja – šest u Dampjerovom slučaju – neposredno pre Robinsona Krusoa. Kao i drugi pisci-mornari ovog doba i Dampjer i Rodžers su verovatno imali stručnu pomoć prilikom pisanja svojih putopisa, ali su se obojica ponosili jednostavnošću jezika i autentičnošću izveštaja, koja je bila sa njome povezana. U njihovim predgovorima iznose se se upravo takve tvrdnje, pa Dampjer odbija ideju da u stvarima stila „mornar mora da vodi računa o primerenosti“, dok Rodžers objavljuje da je njegov svestan izbor „očuvanje jezika mornara“. Dobar deo snage njihovih narativa potiče od ove svakndnevne jednostavnosti, a posebno je uspeh Dampjerovog teksta zadužen u neposrednosti predstavljanja ne samo nautičkih i mornarskih istraživanja, već i njegovog unutrašnjeg sveta pred licem opasnosti i neizvesnosti. Drugi narativi o putovanjima davali su veći značaj religijskoj dimenziji, koja je ostala u drugom planu kod Dampjera, prikazujući epizode spasenja iz oluje i brodoloma kao parabole ličnih iskušenja i spasenja.
Sve su ovo karakteristike žanra koje će Defo iskoristiti, a njegova usmerenost ka tržištu putopisa vidljiva je iz kompleksnog naslova Robinsona Krusoa. On je takođe prizivao negodovanje: „naslov Krusoovih avantura mogao je biti i ’sadržaj’ knjige“, primetio je jedan novinar, protestujući kako je bila „ulagivanje niskom i vulgarnom“ u svom senzacionalnističkom tonu.[22] Ali produženi naslovi su bili isplativi kao promotivna alatka i postali su minijaturna umetnička forma u kasnijim Defoovim romanima: junakinja Mol Flanders je „prostitutka dvanaest godina, pet puta žena (a jednom sopstvenom bratu)“; junak Narednika Džeka – u nadahnutom trenutku tipografskog haosa – „ženio se četiri puta, a pokazalo se da su mu svih pet žena bile neverne“. U Robinsonu Krusou naslov se zaustavlja malo pre nego što se pomene interesovanje knjige za kanibalizam (preveliki korak za Dampjera koji nikada nije sreo kanibale i koji je sumnjao u njihovo postojanje), ali inače nudi neodoljivu kombinaciju brodoloma, gusara i čudesa. Slično tome, nautički detalji i uverljivi opisi mornarskih nevolja na ranim stranicama romana, pokazuju koliko je Defo pažljivo čitao žanr putopisa. Ovo su primetili i satiričari, kada na primer Svift parodira Dampjerov žargon mora u Guliverovim putovanjima, komentarišući kako je određene pasuse u njegovom delu „izgleda dodao. . . autor Robinsona Krusoa, da podigne cenu romana“. [23]
Ipak, Defo je učinio mnogo više od proste reprodukcije Dampjerovog formata, a produženi naslov dodatno pojašnjava njegove prioritete u adaptaciji konvencija putopisa, skrećući pažnju sa elemenata koji su za njega suvišni, a stavljajući naglasak na druge. Njegovo se razmišljanje može razaznati bolje u fikcionalnom narativu koji je napisao nekoliko godina kasnije Novo putovanje oko sveta (1724), u kome kritikuje pisce koji dozvoljavaju dosadu dugog teksta i skretanje ka obimu na uštrb instinske akcije. „Priče o susretima, kada je bilo ma kakvih sukobljavanja, bilo sa urođenicima ili sa evropskim neprijateljima, ispričane su samo površno i do pola“, žali se Defoov pripovedač; „olujama i teškoćama na moru ili obali nigde nije posvećena puna pažnja“. Glavna meta ovih napada je hladan i tehnički opis istraživanja Južnih mora od strane ser Džona Narbroua, objavljen posthumno 1711. godine. Ali implikacija je da će čak i življa dela Dampjera i Rodžersa – čiji narativi su često inhibirani zbog ilegalnosti onoga što su činili – biti prevaziđena novim delom. „Mornar koji dođe do pisanja nije u svom elementu“, zapaža Defo; u alternativnom elementu pisanja – elementu koji je prostor njegove virtuoznosti – on će ispraviti ovaj uobičajeni disbalans.[24]
Metod je jasan već u Robinsonu Krusou, sa njegovim turbulentnim evokacijama brodoloma i oluje, sa njegovim borbama protiv kanibala i pobunjenika. Defo tu vešto kombinuje grubu neposrednost putopisa sa odlikama koje će biti karakteristične za njegov stil i u drugim delima, sa opuštenom i fleksibilnom sintaksom koja zapaža, u vidu improvizacije, efekte neuređenog kretanja i neočekivanog šoka. Tipičan slučaj ovakvog prikazivanja situacija u kojoj Kruso, nakon što su ga talasi izbacili na ostrvo, priseća da:
me je more tumbalo kao i ranije i spustilo, ili pre, bacilo o kamen, sa takvom silinom, da me je onesvestilo i učinilo bespomoćnim u odnosu na moje spasenje; a od udaraca u rebra i grudi sasvim sam izgubio dah; a da me je talas tada poklopio zadavio bih se u vodi . . .
Ova se rečenica nastavlja sa još oko stotinu reči, u potpunosti predstavljajući oluju kroz očajničke opažaje poluudavljenog Krusoa. A sa druge strane, ona delirijum trenutka sa dovodi u ravnotežu putem jasnoće naknadnog sećanja. Moć Krusoovog pripovedanja proizilazi iz vešte kombinacije isprekidane, neorjentisane sintakse sa pažljivom jezičkom selekcijom: samosvesne meditacije i razmišljanja („spustilo, ili pre, bacilo“, „onesvestilo i učinilo bespomoćnim“); brzim aliteracijama („udaraca u rebra i grudi“) i naglim leksičkim iznenađenjima („zadavio bih se“).
Na drugim mestima Defo povezuje buru okeana sa burom svesti, koristeći se istim atributima – Kruso „davi“ svoje pokajanje nakon samo jedne krize; misli se „talasaju“ u njegovom umu – ali ovaj put on pravi drukčiji raspored teksta. U delu romana koji opisuje usamljenički mir i koji je za Virdžiniju Vulf predstavljao vrhunac njegove štedljive elokvencije, Kruso nastavlja zapažajući kako su svi njegovi prijatelji mrtvi jer „što se njih tiče, više ih nikada nisam video, niti bilo kakav znak o njima, sem tri njihova šešira, jednu kapu i dve rasparene cipele“. U romanu u kome su svi tragovi života i znaci njegovog odsustva obično izraženi kroz zvuke suamljenih koraka, otisak u pesku, ili čak (nakon gozbe kanibala na obali) kroz razbacana stopala, neuparene cipele su zapažanje lakonskog genija.
Putopis nije bio samo prilika za neverovatne avanture, ili polazište za prikazivanje Defoove virtuoznosti u opisivanju katastrofe. Uprkos masi nenarativnog sadržaja on se pobrinuo da prisvoji i razvije strogo pripovedačke elemente putopisnog žanra. Dampjerov tekst je jedan od onih koji ponekad nevešto gomilaju epizode gusarskih pljački na epizode pažljivih opisa geografskih lokacija, prirodnih fenomena, a u nekim slučajevima i onoga što danas nazivamo etnografijom. Putopisci tada nisu samo procenjivali svoje destinacije kao moguće prostore kolonijalne eksploatacije; oni su takođe odgovarali, manje ili više svesno, na pozive Kraljevskog društva naučnika, da putnici doprinesu znanju putem sistematskog posmatranja i opisivanja prirodne istorije u svim njenim granama. Krusoove tabele klimatskih promena i njegovo pozivanje na „naturaliste“ da objasni fizičke fenomene koji ga zbunjuju dve su očigledne instance ove težnje. Defo tu ne gradi samo na normama putopisa već takođe pokazuje afinitet prema bejkonovskoj empiričkoj i eksperimentalnoj nauci koja karakteriše čitav njegov kanon. Najjasniji primeri ovoga su Oluja (1704) koja dokumentuje iznenadni uragan koji je razorio Englesku obalu te godine i Opšta istorija otkrića i napretka (1725-27), istorijski prikaz antičkih i modernih inovacija u trgovini, industriji i istraživanjima. Jednako kao što je opažao i beležio prirodu Kruso prati bejkonovski projekat podređivanja prirode praktičnoj upotrebi kroz eksperiment i tehnološku inovaciju, kroz pažljivo beleženje rezultata. Neki njegovi pokušaji da postane „majstor svih mehaničkih veština“ ubedljiviji su od drugih. Ali svi, od njegovog ingenioznog proizvođenja lonaca i korpi do njegove loše osmišljene terapije duvanom, pokazuju posvećenost naučnom napretku koja se može porediti sa onom kod najambicioznijih putopisaca. Kao što je Ilsa Vikers primetila, Robinson Kruso izražava „karakteristično bejkonovsko uverenje u čovekovu dužnost da proučava, menja i popravlja prirodu u skladu sa njegovim potrebama“; njegova usredsređenost na Krusoova otkrića i primene čine roman „alegorijom napretka i učenja: model inicijative i pronalazaštva“.[25]
Na drugom nivou, Krusoova opažanja o padavinama i plimi, kao i njegovi neprestani eksperimenti sa zemljoradnjom i zanatstvom, izražavaju veštine preživljavanja koje su dramatizovane upravo u nekim od najčuvenijih putopisa. Neki od ovih putopisa govore i o mornarima zarobljenim na pustom ostrvu, a najpoznatiji od njih je o škotskom mornaru Aleksandru Selkirku, figuri za koju se dugo smatralo da je predstavljala glavni izvor inspiracije za Krusoa. Ostavljen na ostrvu nakon rasprave sa kapetanom na ostrvu Maz a Tjera u južnom pacifičkom arhipelagu Huan Fernadez,[26] Selkirk je živeo sam duže od četiri godine. Spasao se 1709, kada je Vuds Rodžers pristao na ostrvo, da bi otkrio kako je ono nastanjeno „čovekom obučenim u kozije kože, koji je izgledao više divalj nego njihovi prvobitni vlasnici“.[27] Nakon što je putovao dalje sa Rodžersom, Selkirk se vratio u Britaniju i nevoljno postao slavna ličnost tokom naredne decenije, a stranice koje mu je Rodžers posvetio možda su zaista motivisale Defoa. Rodžersov prikaz Selkirkove sudbine objavljen je paralelno u Krstarećem putovanju i u obliku pamfleta, koji najavljuje dvostruko težište Defoove priče, na božansku promisao i neobičnost avanture: Prikazano proviđenje, ili veoma neobična priča gospodina Aleksandra Selkirka, majstora kod trgovca zvanog Sinkve-ports; koji je nakon sna o skorom brodolomu zahtevao da ga ostave na pustom ostrvu u Južnim morima, gde je živeo četiri godine i četiri meseca, a da nije video ljudskog lica, a da je brod kasnije potonuo kao što je i sanjao (1712).
Prеma Rodžersovom tekstu, Selkirk preživljava početni period očaja, u kome su ga „prvih osam meseci mučili melanholija i užasno osećanje usamljenosti na tako pustom mestu“. Ključni za njegovo preživljavanje bili su pokušaji da nametne značenje na raznolikost tako što bi upisivao svoj identitet na ostrvu i strukturirao prazno vreme. Kao što Kruso ispisuje dnevnik nakon brodoloma i urezuje dane na dasci, tako i Selkirk svoje prisustvo potvrđuje „urezujući svoje ime na drveće, kao svedočanstvo o provedenom vremenu i ličnom opstanku“. I drugi detalji Selkirkove izolacije upućuju na Robinsona Krusoa. On se duhovno održava svakog dana kroz praktikovanje religije, pevajući psalme i recitujući Sveto pismo, a preživljava tako što svoju osnovnu opremu vešto prilagođava okolnostima: „kresivo, barut i meci, duvan, sekira, nož, čajnik i Biblija, neki korisni predmeti, merni instrumenti i knjige“. Koze lovi hladnim oružjem kada mu nestane baruta, a njegova strast za zapisivanjem je stvarno nalik na Krusoovu, „čineći zapis svaki put kada bi ubio kozu, njih preko pet stotina“. Kao i Kruso koji pripitomljava životinje i pravi bankete za sebe, svog papagaja i psa, Selkirk je „pripitomio jariće i da bi se razonodio ponekad bi pevao i igrao sa njima i njegovim mačkama“. Podigao je dve kolibe od trave i grana, namenjujući svakoj posebnu funkciju, a od kozijih koža napravio odelo i posteljinu; sakrio se na drvetu od španskih razbojnika „ jer je shvatio da bi ga ubili ili zarobili i odveli da radi u rudnicima“.
Paralele sa Defoovim junakom bile su nagoveštene i u drugim objavljenim opisima Selkirkovih avantura, uključujući i esej iz 1713. čiji autor je bio suparnički novinar Ričard Stil. U zaključku svog eseja Stil predviđa Krusoovo razočarenje njegovim postostrvskim životom – „više imam briga u glavi sada, nego što sam ih imao tokom mog tihog boravka na ostrvu“ – stavljajući slično zapažanje u Selkirkova usta: „Sada vredim 800 funti, ali nikada neću biti tako srećan kao kada nisam vredeo ni pišljivog boba“.[28]
Selkirk međutim nije bio jedini model. U Krstarećem putovanju, Rodžers ga poredi sa ranijim žiteljem Maz a Tjere, Moskito Indijancem Vilom, koji je bio zarobljen na njemu od 1681. do 1684. godine sve dok ga nije spasila Dampjerova posada. Dampjer posvećuje nekoliko strana Vilovim vrhunskim sposobnostima za preživljavanje, naglašavajući ponovo veštinu improvizacije sa malim brojem alatki koje je na ostrvu imao. Dampjer takođe opisuje ritualni pozdrav između Vila i prvog moranara koji ga je susreo, a koji nagoveštava Petkov susret sa Krusoom i kasniji povratak ocu. U Dampjerovom napornom opisu, spasilac je takođe Moskito, zvani Robin koji je „prvi skočio na obalu, i nalećući na svog sabrata Moskitoa, bacio se licem prema zemlji pred njegove noge, a ovaj mu je pomogao da se uspravi i zagrlivši ga pao ničice pred Robinova stopala, koji ga je potom takođe zagrlio“.[29] Na jednom nivou Petkovi slični gestovi u Robinsonu Krusou postaju fantazija kolonijalne vlasti – „ovo je izgleda bilo znak da se obavezuje da će mi doveka biti rob“ – ali može takođe biti pozajmljena refleksija o stvarnom karibskom običaju. Nešto slično se može reći i o sceni imenovanja, u kojoj Kruso kao da ignoriše ili briše Petkov urođenički identitet i ime. „Preimenovanjem ovog snažnog, dvadesetšestogodišnjeg divljaka, Kruso preuzima vlasništvo nad njim, na isti način na koji preuzima vlasništvo nad zemljom koju imenuje“, zapaža jedan kritičar; drugi protestuje da „Kruso . . . tokom godina ni jednom ne pita ’Petka’ kako se stvarno zove“.[30] Potvrđivanje vlasništva je izvesno, ali Defoova poenta povodom imenovanja (koji, u veštom gestu ironije, Krusou zapravo ne polazi za rukom, jer je već odavno poremetio računanje dana u nedelji) može ipak biti malo drukčija. Lična imena su strana kulturama u kojima žive Vil i Robin, kako Dampjer tvrdi: „Oni smatraju velikom čašću da ih mi imenujemo, i žaliće se tražeći da to učinimo, ukoliko već nismo, dok oni provode vreme sa nama: govoreći nam kako su oni bedni ljudi jer nemaju imena“ (Novo putovanje, 86-87).
Drugi zatočenici pustih ostrva su bili takođe uzimani u obzir u dugotrajnoj potrazi za „originalnim“ Krusoom – potrazi koja poređenja često usmerava u pravcu direktnih uticaja. Među prvim kandidatima bio je junak hispano-arapskog teksta iz 12. veka, Samouki filozof Abu ibn al-Tufaila, koji je bio preveden na engleski barem dva puta za Defoova života, uključujući i Sajmon Oklijev Usavršavanje ljudskog razuma, prikazano u životu Hai ebn Jokdana (1711). Ovaj tekst nam govori o divljem detetu prirode koje sazreva izolovano od društva, a pojavio se još jednom u slobodnoj adaptaciji, nakon Robinsona Krusoa. Izvorni tekst je bio „svakako poznat nekolicini naših sunarodnika“ kaže se u predgovoru adaptacije, „nedavna istorija Robinsona Krusoa . . . pokazuje da je njen autor prve ideje poneo odavde“.[31] U poslednje vreme pojavili su se i portugalski kandidati, u monografiji koja ispituje sličnosti između Robinsona Krusoa i različitih renesansnih putopisa, uključujući i Fernao Lopesa, koji je u 16. veku bio ostavljen na ostrvu Sveta Jelena i tamo proveo deset godina, sa slugom nalik na Petka, poreklom sa Jave. Defo najverovatnij nije poznavao detalje ovog slučaja, ali je mogao naleteti na njegove delove u prevedenim istorijama „Ferdinanda Lopeza, koji se pokajao zbog svojih grehova, svojevoljno ostajući sa crncem na ostrvu Sveta Jelena, gde je . . . započeo da obrađuje zemlju“.[32]
Bliži Defou svakako je bio narativ Henrija Pitmana, hirurga i farmaceuta koji je imao daleke biografske veze sa njim. Kao i Defo, Pitman je bio umešan u Monmotsku pobunu 1685, nakon čega je objavio opis svojih nevolja kod knjižara Džona Tejlora, čiji će sin Viljem objaviti Robinsona Krusoa tri decenije kasnije. Osuđen na progonstvo, Ptiman je pobegao sa grupom prijatelja pobunjenika, ali je završio ostavljen na karibskom ostrvu Tortuga. Vratio se posle Slavne revolucije da o svome iskustvu napiše knjigu Priča o velikim stradanjima i neobičnim avanturama Henrija Pitmana, hirurga pokojnog vojvode od Monomota (1689). Među značajnim detaljima Pitmanovog narativa je i stalni strah od kanibala, odnosno „neljudskih ljudoždera“, neprestani pokušaji da napravi grnčariju „mešajući najfiniji pesak sa žumancima kornjačnih jaja i kozijom dlakom“, i divljenje lovačkim sposobnostima „mog Indijanca“ (urođenika koga je kupio od gusara za trideset funti), „u kojima je bio vešt tako da je koristeći se lukom i strelom mogao da ulovi malu ribu sa velike razdaljine“. Konačno, u epizodi koja nalikuje Krusoovom bekstvu, on uspeva da se izvuče tako što napadne pobunjene mornare, koji su se usidrili kod Tortuge, preuzimajući njihov brod i ostavljajući ih zarobljene na „ovom praznom i nesrećnom ostrvu“.[33]
Ni jedan od narativa mornara ostavljenih na pustom ostrvu, međutim, ne nagoveštava sporadične elemente Defoovog romana, a svi zajedno oni u suštini otkrivaju kreativni višak koji je Robinson Kruso stvorio. Možemo reći da je Defo tragao za sirovim materijalom – detaljima okruženja, tehnikama preživljavanja, čak i psihološkim uvidima – u pričama poput Selkirkove, ali čak i najveća preklapanja pokazuju transformativnu moć, a ne podražavanje. Upravo je najsnažnija dimenzija Krusoovog narativa preokret uobičajene strukture ovakvih priča, koje ne prikazuju stvaranje minijaturne civilizacije već ekstreme propadanja pa čak i ludila: više nalik na Gospodara muva nego na Robinsona Krusoa. Tamo gde Kruso cveta u svom malom kraljevstvu, napreduje iz greha ka iskupljenju i postaje sve veštiji govornik, Selkirk postaje više divalj od ostrvskih koza u trenutku kada su ga spasili i „toliko je zaboravio jezik usled neprestanog ćutanja, da smo jedva mogli da ga razumemo, jer kao da je izgovarao samo polovinu reči“ (Krstareće putovanje, 129). Jan Vot zapaža i druge slučajeve propadanja, uključujući i mornara sa Mauricijusa koji je poludeo jedući samo sirovo meso kornjača i još jednog sa Svete Jelene koji se otiskuje na more u kovčegu preminulog druga.[34]
U ovakvim situacijama, ako se Defo zaista oslanja na istorijska svedočanstva, njegova aktivnost podrazumeva radikalno preoblikovanje, čak i namerno razaranje očekivanih konvencija. Zarobljavajući Krusoa na ostrvu i prikazujući kako trijumfije nad okolnostima, ponudio je svojim čitaocima fantaziju ličnog trijumfa, zasnovanog na grupi ideja koncentrisanih oko najzvučnijeg pojma njegovog ličnog rečnika: „usavršavanja“. Iz sirovog materijala priča o mornarima zarobljenim na pustim ostrvima, u kojima navodni Krusoovi uzori jedva da preživljavaju, Defo proizvodi tematski usredstređenu studiju snalažljivosti, radinosti i usavršavanja u više različith vidova. Postoje praktične lekcije i duhovni razvoj koji Krusou dolaze iz iskustva, „usavršavajući se u svim mehaničkim postupcima koje nužnost nalaže“ i ostvarujući „pravedni razvoj“ na osnovu znakova proviđenja u svrhu religiozne utehe. Postoje i ostvarenja zantstva i zemljoradnje koje karakterišu njegove nevolje na ostrvu, od kućnih alatki – „sa mojim escajgom takođe sam puno napredovao“ – do njiva kukuruza, plantaža i pašnjaka – „mojih dela i poboljšanja“ – zbog kojih dolazi u opasnost da se oda kanibalima. Čak i čitalačka publika biva primorana da se pridruži ovom procesu prilazeći njegovom narativu kroz prizmu „usavršavanja“ u sopstvenim životima.
U najširem smislu, Robinson Kruso predstavlja priču ljudske dominacije nad divljinom saglasnu sa vigovskom ideologijom napretka koju je Defo zastupao otvoreno na drugim mestima. Ova tema je najjasnija u njegovim poznim delima, posebno u tekstovima u kojima slavi napretke u industriji i trgovini, poput Putovanja preko celog ostrva Velike Britanije (1724-26), insistirajući da Englezi moraju zaista postati „radeni, praktični, samousavršiv narod, kao što za sebe i misle, kao što bi trebli da budu i kao što bi zaista mogli biti“.[35] Kruso pruža model upravo ovakvog podviga, kao lik gonjen željom za usavršavanjem, koji se posvećuje produktivnom radu, preobražavanju sirovina i resursa u robe za konzumaciju i investsticije, a istovremeno, strog računovođa prihoda i rashoda u materijalnim i duhovnim stvarima. Na ovome počiva neverovatni značaj Defoovog romana, posebno preko nemačkih Robinsonada, za istoriju ekonomije. Kruso je još uvek predmet proučavanja kada su teme kave su marginalna korist, razmena roba, radna teorija vrednosti u pitanju, dok je odsustvo žena i podređivanje Petka proizvelo brojne debate u feminističkoj i poskolonijalnoj ekonomiji.[36]
Ali status Defoovog junaka kao „antropologa saučesnika u širenju industrijskog kapitalizma“ kako to navodi Vat u oštrom zaključku svoje analize („Robinson Kruso kao mit“, 106) ipak je diskutabilan. Kao što nam mnogi faktori svedoče, uključujući i dosadu na profitabilnoj brazilskoj plantaži i nesklonost da se razvija izvan samodovoljnosti, Kruso je izuzetno neodgovoran i kratkovid kapitalista. Njegova loše usmerena pohlepa je suptilno parodirana u romanu. Kolridž je pišući slavio trenutak u kome Kruso obuzdava svoja religiozna razmišljanja o novcu – „O opijatu! rekao sam na sav glas, za šta si dobar . . . Ipak, na drugu pomisao poneo sam ga“ – ovakva ironija opstaje kroz čitavo delo. Iznova Kruso omalovažava zlato – „bilo mi je poput blata pod nogama“ – dok ga istovremeno sakuplja i prebrojava. U Daljim avanturama on iskreno priznaje njegovu karakternu nespremnost za kapitalističke poduhvate, kao da je Defo predvideo namere sa kojim će se analizirati njegov prethodni roman, uprkos svim kompleksnim ironijama i nagoveštajima. Kada su ga pozvali da se pridruži trgovačkom putovanju za Kinu, Kruso je učinio jasnim da ga prihvata iz čistog nemira, jer „trgovina nije bila moj element, ali lutanje jeste“. Što se tiče dostojanstvenosti rada i akumulacije roba radi sticanja profita, on insistira da je njegov rad na ostrvu služio samo opstanku, da nije imao drugu svrhu, primenjivu na spoljašnji svet. Umesto da stvara uslove za ekonomskog čoveka, on jednostavno beži od njih, prikazujući okvir komercijalne modernosti u tonovima koji su skoro tragični:
Video sam radeni svet oko mene, jedne kako rade za hleb, a druge kako rasipaju u odurnom obilju i praznim užicima, kao jednako bedne, jer im je svrha koju su priželjkivali jednako izmicala; čovek od užitka je svakim danom bio sve više sit svog poroka i gomilao je dela dostojna tuge i kajanja; a radnici su trošili svoju snagu u svakodnevnoj borbi za hleb kako bi očuvali svoju snagu da bi radili, opstajući u kruženju bede, živeći da bi radili, radeći da bi živeli, kao da je nasušni hleb jedini cilj teškog života, a teški život samo prilika da se stekne nasušni hleb. [37]
Religija i politika
Na drugim mestima u nastavku, Defoov odgovor čiraocima koji Robinsonu Krusou pristupaju sa sekularnih pozicija, analizirajući tekst u potrazi za geografskim greškama i nekonzistentnostima u postupcima likova, bio je da im skrene pažnju na svoju religioznu ozbiljnost. Skraćena verzija njegovog romana nije ga pogodila samo kao narušavanje autorskih prava, o čemu govori u predgovoru Daljim avanturama, već i samom činjenicom da je izvorno delo prikazalo kao puku avanturu: „Odbacili su sve one refleksijie, religiozne i moralne, koje . . . su napisane na beskonačnu korist čitaoca“. Polaganje prava na didaktičku korist u prozi bilo je skoro obavezno u ovom periodu i Defo je morao da pažljivo postupa sa datom temom. Ali religiozna dimenzija Robinsona Krusoa prevazilazi usputno moralisanje i daje ton i oblik čitavom tekstu. Kao što je Pol Hanter naveo u jednom od dva ključna uvida u religioznu tradiciju kod Defoa, „Robinson Kruso je strukturiran na osnovu poznate hrišćanske strukture neposlušnost-kazna-pokajanje-izbavljenje, strukture koja se uspostavlja na prvim stranicama teksta“.[38] Sa ove tačke gledišta mornari poput Selkirka deluju manje bitno od biblijskih primera koji ponekad narušavaju narativnu površinu: Jona, kažnjen za svoju neposlušnost olujom na moru, ali čudesno doveden do kopna; Jov, testiran nezamislivim mukama ali nagrađen na kraju; nepromišljeni ali pokajnički bludni sin iz Jevađelja po Luki. U igri su takođe tradicionalni narativi i dnevnici o preobraćenju, kako to zapaža klasična studija G. A. Stara Defo i duhovna autobiografija (1965), povezani pre svega sa puritanskom kulturom u kojoj je Defo odrastao. U duhovnoj autobiografiji pojedinačni život dobija oblik i značenje od trenutka pokajanja i preobraćenja, ali se ovaj trenutak retko pokazuje kao siguran i neprestano je ugrožen mogućim povratkom na stari put, zahtevajući neprestanu borbu. Usredsređena na isključivanje materijalnih okolnosti i sekularnih briga na fluktuirajuće stanje duše, duhovna autobiografija zapisuje stalnu borbu unutrašnje milosti sa spoljašnjim iskušenjem, pokazujući autorove napore da ostvari iskupljenje dok istovremeno ispisuje proces lične ili zajedničke kontemplacije.
Sa svojim stalnim verskim samoopominjanjem i odlučnošću da život razume u kategorijama greha i milosti, Kruso organizuje svoj narativ u formi koja se u potpunosti oslanja na ovu tradiciju. Kao u Banjanovoj Obilnoj milosti (1666), on preuzima fragmente duhovnog napretka iz nasumičnih odlomaka Svetog pisma, i nameće značenje haosu sopstva i iskustva postupno otkrivajući i neprestano promišljajući strukture i značenja božanske promisli. Istovremeno postojanje dnevnika i memoara u Krusoovom tekstu je važna strategija za naglašavanje njegovog duhovnog preobražaja. Rani dnevnici ukazuju na neposredno „raspadanje uma“ koje osvaja Krusoa u njegovom palom stanju; preobraćenje onda omogućava smislenu interpretaciju i verbalno prenošenje inače „besmislenog života“. U oba slučaja rezultat je neobično klaustrofobičan, sa strogošću kojom se Kruso koncentriše na duhovnu unutrašnjost u nameri da se udalji od svega spoljašnjeg sopstvu (iako u ovome flukutira, što je delimično Defoovo svedočanstvo o nestabilnosti Krusoovog duhovnog napretka). Kao u slučaju čitave Defoove fikcije, ali sa posebnom primerenošću kada je u pitanju roman o ostrvu, svest pripovedača nam deluje usamljeno i distancirano, zarobljena u sebi, čak i kada ostrvo postane naseljeno drugim ljudima. Pripovedanje u prvom licu savršeno otelovljuje filozofski solipsizam izražen u Ozbiljnim mislima: pogled da je „život uopšte samo jedan unverzalni akt samoće“, u kome „sve kruži oko našeg uma, nebrojenim pokretima koji se koncetrišu oko nas samih“ (Ozbiljne misli, 2).
Uobičajen je potez da se opsesivna samoanaliza duhovnih autobiografa, preko Defoa i drugih, poveže sa pojavom modernog romana posvećenog unutrašnjim iskustvima i kompleksnim psihološkim predstavama. To ne znači da je Kruso uvek strog i pouzdan kada se prizivaju duhovni ili božanski uzroci i posledice. Iako Ozbiljne misli napadaju one koji posežu za osloncem u proviđenju kako bi opravdali svoje slabosti i omaške, u romanu postoji niz situacija u kojima Kruso upravo ovako postupa. Kada puca nasumično na grupu pobunjenika, od kojih su samo dvojica njegove mete, navodeći kako time „predaje sasvim u božije ruke da mu usmeri pucanj“, on potkopava naše poverenje u prizivanje božanske promisli u drugim situacijama. Na drugim mestima – kada ječam nikne zahvaljujući prirodnim ili natprirodnim razlozima; kada se Kruso izleči terapijom Svetog pisma i duvana – različiti faktori ipak ostaju u suptilnoj igri, bez da se jasno staje na stranu sekularnog ili sakralnog objašnjenja. Lako je uvideti zašto su za Gildona, religiozne misli Krusoovog narativa bile samo nebitne recitacije, nabacani materijal koji treba da „poveća obim vašeg pamfleta do knjige od pet šilinga“ (Život . . . gospodina D. De F, 30-31). Umesto toga stvarno objašnjenje romana ležalo je između Krusoovog karaktera – sa njegovim religioznim licemerjem – i samog Defoa. Sa njegovim beskrupuloznim motivima i nesigurnim napretkom, Krusoove avanture mogle su da se vide kao uzor piščeve karijere. „Ti si zaista prava alegorijska figura tvoga oca D—l“, naveo je Gildon, stavljajući u usta Defou, u svom dramatizovanom pamfletu sledeće reči: „Stvorio sam te iz razmatranja sopstvenog uma; čitavog života ja sam bio to trabunjavo, nekonzistentno biće, koje sam od tebe napravio“ (x).
Pomalo iznenađujuće, ovo je bio napad koji je Defo bio spreman da prihvati. Njegov predgovor Ozbiljnim mislima je majstorska igra dvosmislenosti, pisan glasom koji povezuje ali nikada sasvim ne identifikuje njega i Krusoa. Teško je odupreti se utisku da se na ovaj način odobrava pristup koji Robinsona Krusoa predstavlja kao izmeštenu autobiografiju, bilo zato što je Defo svesno upisao svoje nevolje u Krusoove, bilo zato što mu je Gildon skrenuo pažnju na simboličke strukture koje su samo nesvesno bile prisutne u tekstu u vreme pisanja. Čitavog života jezik oluje i brodoloma sam mu se nametao kada je opisivao svoju karijeru, a njegova najčešća metafora bila je davljenje: „Struja je bila prejaka da bih se izvukao do obale“, nariče on u jednom tipičnom pismu.[39] U Ozbiljnim mislima, on razvija svoja ranije javna istupanja pozivajući čitaoce da pronađu autobiografske detalje u nevoljama koje je proživeo Kruso. Čak se koristi terminom alegorijske istorije da bi redefinisao roman, koji više nije doslovna istina (kako se tvrdilo u izvornom tekstu) već na granici činjenica i fikcije. Robinson Kruso je sada „izmišljena priča“, ali takva da se u njoj odražavaju stvarne nevolje autora: čoveka koji je proživeo „fantastičan život u neprestanim olujama . . . bio u gorem ropstvu od turskog . . . bio zahvaćen morem nevolje, podizan i spuštan, češće možda od bilo kog čoveka pre njega; često doživljavao brodolome, ali više na kopnu nego na moru“. Najviše iznenađuje to što se u novom autobiografskom okviru za Robinsona Krusoa boravak na ostrvu pretvara u amblem zatvora. U odlomku iz Ozbiljnih misli, koje će Kami iskoristiti kao epigraf Kuge (1947), Defo govori enigmatično o „stanju prisilnog pritvora, koje je u mojoj istoriji predstavljeno boravkom na ostrvu“; čitav roman tako zamenjuje „jedan zatvor drugim“ (267).
Bilo bi, naravno, pogrešno sistemski povezati Robinsona Krusoa sa životom njegovog pisca. Ponekad deluje kao da se čvrsti okvir Hodočasnikovog puta, sa njegovim alegorijama, uspostavlja, kao kada Kruso piše o dolasku na „Ostrvo očajanja“. Ali značajne veze su većim delom psihološka, emocionalna i duhovna stanja, ili opšte sheme oscilacija između dobre i zle sudbine. Imajući to na umu, Defoov govor o ostrvu kao simbolu zatvora nezaobilazno upućuje na njegovu prošlost kao političkog zatvorenika, a veza je samo pojačana rečenicom kojom podučava svog papagaja: „Jasni Robinson Kruso . . . Gde si bio? Kako si ovamo dospeo“ – koja je odjek Defoovih javnih naricanja nad njegovom kaznom zbog huškačkih tekstova: „Avaj jadni De Fo! Šta si to radio i zbog čega si stradao?“[40] Uopšteno govoreći Kami je verovatno uočio nešto značajno upotrebljavajući Defoove reči iz Ozbiljnih misli, kako bi čitanje svog romana učinio političkim (alegorija tiranije u kojoj kuga označava nacističku okupaciju). Važno je napomenuti da Defoov boravak u zatvoru zbog Najkraćeg puta nije bio stvar lične nesreće. Bio je takođe, prema njegovom uverenju, simptom šireg i opšteg progona, obnovljenog posle 1702. godine, ali najsurovijeg tokom restauracije Stjuartske monarhije 1660-1668, koja je trajala skoro jednako koliko Krusoov boravak na ostrvu. Ovo je bio period u kome su se „gazili zakoni, terorisali ljudi, progonili zbog njihovih uverenja, u kome im se otimala svojina, a zakon bio suspendovan“, kako je to Defo naveo nekoliko decenija kanije; kriza dolazi nakon smrti kralja Čarlsa II 1685. godine i neuspeha Monmotske pobune, kada je „bes građanskog rata počeo da se vraća u papskim i tiranskim vladama kralja Džejmsa II“ (Trenutno stanje stranaka, 4).
Slavljeni odlomak u kome Kruso o svom progonstvu govori kao o „mojoj vladavini, ili o mom zarobljeništvu, kako vam drago“ naznačava nam suprotstavljene odjeke na osnovu iste situacije i jezika. Hronološko poklapanje je od ključne važnosti ovde i data sličnost između vremena koje Kruso provodi na ostrvu i vladavine Stjuarta nagoveštava tematsku povezanost, zarobljeništvo na ostrvu sa jedne i politički sistem Engleske sa druge strane, a posebno stanje prezviterijanaca tokom perioda Restauracije. Kruso je doživeo brodolom 30. septembra 1659. godine, upravo kada se puritanska republika urušavala, samo nekoliko meseci pre nego što je Milton teatralno konstatovao o „poslednjim rečima naše iščezavajuće slobode“, u tekstu Dobar i lak način da se uspostavi slobodni komonvelt (1660).[41] Ali tačan dan i mesec takođe su važni, ukoliko pratimo Defoove Ozbiljne misli i naglasak koji stavlja na datume i njihovo ponavljanje tokom istorije. Dan Krusoovog brodoloma upućuje na tri bitna momenta za Defoa, povezana za nacionalnu krizu vladavine kralja Džejmsa II: Džejmsov brak sa Marijom od Modene 30. septembra 1673, događaj koji se u javnoj svesti nije mogao razdvojiti od njegovog prelaska u katoličanstvo; pogubljenje monmotskih pobunjenika u Tantonu, uključujući i Defoove školske prijatelje Bendžamina Hevlinga i Vilijama Džekina, 30. septembra 1685; deklaraciju Viljema Oranškog 30. septembra 1688, kojom najavljuje svoju borbu protiv Džejmsa. Datum Krusoovog povratka u Englesku takođe je značajan. On se vraća u svoju domovinu 11. juna 1687, tačno dve godine nakon što je Monmot dospeo brodom u Lajm da bi pokrenuo svoju neuspešnu pobunu. Ali ovo je takođe i srećnije vreme, kada se sve veća opozicija prema Džejmsu okupljala i pregovarala sa Viljemom, sa ciljem da (kako to Defo ističe), „obnove slobode naroda, koje su proizvoljni postupci kralja ukinuli i potkopali“.[42] Kako Majkl Sejdel ističe u prvom značajnom pokušaju da se poveže vremenska shema Robinsona Krusoa i engleske političke istorije, „Kruso ostaje u progonstvu koje prema Defou nalikuje stanju u kome se našla njegova domovina nakon regresivnog zaokreta ka sve samovoljnijoj vladavini . . . a vraća se upravo kada ona treba da povrati svoj legitimni status, da se prizove razumu“.[43]
Nekoliko naznaka usmeravaju nas na vezu između Krusoovog stanja sa jedne i stjuartskog despotizma sa druge strane. Možda je previše slobodno povezivati letnje oluje na Krusoovom ostrvu sa pokislim putem Sedžmura, kao što to čini Tom Paulin, u bravuroznom eseju o Robinsonu Krusou kao o romanu koji ispituje krivicu preživelog, ili da čujemo uzvike sudije Džefrisa sa Krvavih asižana u „krvavoj gozbi“ kanibala na ostrvu.[44] Ali je teško da ne pomislimo na Defoove prijatelje i saborce kada razmatramo nekonzistentne presude vešanjem i neočekivana pomilavanja koje se javljaju kao sablasti u ovom romanu, dok Kruso poput Jova strvpljivo izdržavajući svoje zarobljeništvo, podseća na pobožnu izdržljivost prezviterijanaca tokom Restauracije. Jedan od Defoovih najjasnijih političkih nagoveštaja dolazi nakon što Kruso uporedi svoje dospeće na ostrvo sa odlaganjem pogubljenja i citira stih „Jer iznenadne sreće, poput tuga, prvo nas skamene“. Izvor ovog citata nije otkriven sve do 1998. godine, ali bi u vreme objavljivanja romana bio jasan čitoacima, kao odlomak kontraverzne pesme Dr Vajldova skromna zahvalnica za njegovu veličanstvenu milostivu objavu slobode ispovesti iz 1672, Roberta Vajlda, prezviterijanskog sveštenika i satiričnog pesnika.[45] Pesma iznosi pomešane nade i strahove prezviterijanaca povodom religiozne tolerancije, a citirajući je Defo povezuje Krusoovu nevolju na ostrvu sa stanjem otuđenja i opasnosti u kome su se puritanci našli za vreme vladavine Stujarta. Referirajući na „iznenadne radosti“ izazvane obećanjem religioznih prava, on takođe priziva ironični ton, budući da je postojala opravdana slutnja koja se kasnije pokazala istinitom, da će se reforme koje su Stjuartovi najavili pokazati samo kao manipulacija sa ciljem učvršćivanja katoličkih interesa. Kao što je to Defo grubo izrazio nakon nekoliko godina (misleći o Hugenotima u Francuskoj), „rekao sam prezviterijancima da bih radije da nas Engleska crkva skine do gole kože kaznama i zaplenama, nego da se papisti obruše i na crvu i na prezviterijnace i da nam ogule kožu lomačama i vatrom“.[46] Krusoove nevolje, kao i nevolje njegove braće u veri, u ovom trenuku tek započinju.
Ali ovde ipak nema alegorijske ekvivalencije, niti jasne intertekstualne relacije sa Krusoovom situacijom. U pesmi Endrjua Marvela Bermudska ostrva, puritanski mornari, koji beže pred katoličkim progonima šesto tridesetih, raduju se prispeću „na ostrvo dugo nepoznato / a ipak toliko prisnije od našeg“, a političko značenje postaje nedvosmisleno kada stupe „na travnatu pozornicu; / sigurni od oluja i vladarskog gneva“.[47] U Pitmanovom narativu o nevoljama na Tortugi, „patnje vojvode od Monomta“ nikada nisu zaboravljene, a čitavi Karibi kao da su prepuni njegovih simpatizera, čak i među mornarima kralja Džejmsa II. U Robinsonu Krusou nema ovako eskplicitnih opisa, a poruke koje nam donosi interesantnije su i manje jednoznačne. Ukoliko u nekim situacijama Kruso nagoveštava da preuzima na sebe pozu puritanskog mučenika, odražavajući ton i stav poraženog Miltona i zatvorenog Banjana, on istovremeno ima i nešto ironičniju pojavu. Proučavaoci su se mučili da povežu Krusoove iskaze o apsolutističkom bogomdanom pravu na vladavinu ostrvom, sa Defoovom lokovskom politikom, koja je izesena u tekstovima poput Osnova moći, u kojima se jasno opire bilo kakvoj ideji sem da moć vladara počiva na pristanku naroda, uspostavljenom društvenim ugovorom, raskidivim u trenucima zloupotrebe. Ali ton mu je očigledno razigran, čak i parodijski kada Kruso govori kako je „kralj i gospodar svega na ovom parčetu zemlje“. Ovo nije jedini Krusoov pokušaj da svoj odnos prema ostrvu i njegovim stanovnicima definiše pozivajući se na ideologiju božanskog prava koje Defo na drugim mestima ismeva i odbacuje. Kasnije Krusoov glas postaje glas apsolutnog monarha kome „niko ne može da ospori suverenost i vladavinu“ ili koji, u zastrašujućoj formulaciji, „može svakoga da obesi, obezglavi, oslobodi i baci u tamnicu, tako da nema pobunjenika među mojim podanicima“. Kako ostrvo počinje da se naseljava (Krusoova prvobitna polaganja prava na vlast tiču se koza i mačaka), on čak glumi varljivu pozu religiozne tolerancije Struarta. Sada su njegovi stanovnici „savršeno podređeni“ Krusou kao „apsolutnom vladaru i zakonodavcu“, dok on sprovodi svoju vlast putem lažne uzvišenosti deklaracija i oproštaja. „Moj sluga Petko bio je protestant, njegov otac pagan i kanibal, a španac je bio papista“, navodi on, „ali ja sam ipak dozvolio slobodu ispovesti u svim mojim pokrajinama“. Krusoovo stanje je ovde više burleska stjuartske autokratije nego što je alegorija puritanskog izgnanstva; ovo je zaista istovremena vladavina i zarobljeništvo
Parodijska priroda Krusoovih zahteva za apsolutnom vladavinom i neotuđivim pravima nad ostrvom, imaju takođe značajni odjek u postkolonijalnoj kritici, u kojoj Robinson Kruso ima reputaciju jednaku Šekspirovoj Buri: on je megatekst saučesništva u evrocentrizmu, agresivni mit dominacije, racionalizacija imperijalne vladavine. Da li ove tvrdnje kazuju čitavu priču o delu koje je prema Volkotovim rečima bilo izvor „besa prema autoritetu, savest imperije“ (Figura Krusoa, 36)? Svakako je Krusoova situacija na ostrvu i njegova specifična lokacija direktno povezana sa Defoovom spremnom apologijom kolonijalnog osvajanja, posebno u Južnoj Americi, kontinentu koji je prema njegovom mišljenju „beskonačno prevazilazio plantaže Nove Engleske i Virdžinije u plodnosti tla, tipovima produktivnosti i sličnim prednostima“. U godini objavljivanja Robinsona Krusoa, Defo je verovatno napisao članak u kome je promovisao osnivanje Kompanije Južnog mora blizu ušća Orinoka (drugim rečima, kopna najbližeg Krusoovom ostrvu), gde bi nova kolonija trebala da „ostvari jednak trgovinski promet kao Portugalija u Brazilima i da kući donese jednaku količinu zlata, kao i da izazove obilnu konzumaciju britanskih proizvoda“. Na drugim mestima iznosi slične ambicije za ovu regiju, koja obećava, sa svojim obiljem bogatstava u ljudima i zlatu, „beskonačnu konzumaciju naših proizvoda od vune . . . i povratak najpoželjni od svih, povratak novca“.[48] Na ovim i drugim mestima, Defoova vizija se očigledno poklapa sa vizijom „prvog“ Britanskog carstva, prekomorskog i trgovinskog carstva nasobina, različitog u odnosu na carstvo zasnovano na teritorijalnoj ekspanziji, ekonomskoj eksploataciji i rasnom podređivanju. Ali je u njoj ipak bilo mesta za atlantičku trgovinu robljem i upotrebu robovskog rada u Americiji i Zapadnoj Indiji, kao suštinskog elementa ovog projekta.[49] Ozbiljne sumnje iznesene u njegovim religijskim spisima, posebno Porodičnom uputstvu (1715), lako su odgurnute u stranu kada je trgovina u pitanju, kojom opravdava instituciju ropstva u kategorijama ekonomskog interesa i takmičenja sa rivalskim moćima.
Ipak, u njegovim fikcionalnim delima, Defo je bio sposoban da prevaziđe čvrste izvesnosti svojih merkantilnih spisa. U nekim slučajevima on je zaista jedan korak ispred svojih postkolonijalnih kritičara, uključujući i prvog i najvećeg od svih, Džejmsa Džojsa, čiji je prikaz Krusoa kao proroka imperije neobično rasno esencijalistički – „čitav anglosaksonski duh je u Krusou“ (Danijel Defo, 24) – a koji Defo ipak odbija. Kao što piše u Rođenom Englezu (1701), etnička čistoća je samo fatamorgana, a nacionalni identitet nastaje, tokom vekova, kroz obogaćujuće spojeve raznolikih populacija: „Rođeni Englez je kontradikcija, / u govoru ironija, u stvarnosti fikcija“ (Rođeni Englez i drugi spisi, 36). Ponešto od ovog stava uslovljava nastavak Robinsona Krusoa, koji uspostavlja kontrast između plodnog ostrva na kome su urođeničke žene sa anglo-karibskom decom, prema neplodnoj naseobini Španaca u blizini „koji nisu voleli žene ukoliko one nisu bile hrišćanke . . . i ne bi dodirnuli ni jednu koja nije takva“ (Dalje avanture, 88). Zajednica se formira na ostrvu kroz neregulisanu hibridizaciju, u kulturnom i rasnom smislu, izmeštajući bilo šta nalik na kolonijalnu replikaciju domovine.
Španija se na sličan način pojavljuje i u originalnom romanu, u kome Kruso započinje svoj masakr kanibala imajući na umu, pored religijskih i pravnih kategorija, sećanje na genocid konkvistatora. Na drugim mestima pominje rana osvajanja Amerika od strane Bartolomeja de Las Kasasa, a njegovo mutnio sećanje na pljačkaške pohode koje je Las Kasas opisao (tvrdeći da je broj žrtava bio preko 40 miliona) poništava granicu između civilizacije i divljaštva na kojoj počiva njegova slika o sebi.
Pored toga Defoovu misao u ovom trenutku oblikuje Montenjev zabrinjavajuć predlog da u pogledu reliigijskih ratova tokom 16. veka kanibale možemo nazvari varvarima „prema zakonima razuma: ali ne u odnosu na nas same, koji ih u svim mogućim varvarstvima prevazilazimo“. Ako kanibali peku svoje ubijene neprijatelje u ritualu osvete, Evropljani ih peku žive pod zastavom „pobožnosti i religije“; ovaj sumorni paradoks neprestano je na delu ispod površine Robinsona Krusoa.[50] Nekoliko pasusa narušavaju ili čak preokreću pretpostavljenu moralnu hijerarhiju između Evropljana i Kariba, pre svega Krusoov strah da će se španski inkvizitori pokazati kao veći varvari od kanibala. Do drugog dela romana varvarstvo urođenika prestalo je da bude razlog za aneksiju, a Kruso je prestao da sebe vidi u svetlu „guvernera“ ili „genearala“ engleske kolonije. Vraćajući se na ostrvo on preuzima lokovski politički govor koji jasno razotkriva parodijsku prirodu njegovih zahteva za bogomdanom suverenošću izvornog romana: „Ja nikada nisam pokušavao da u bilo čije ime ili u ime bilo čije vlade . . . nazovem svoj narod podanicima jedne nacije ili duge; ne, ja nikada nisam učinio ništa drugo do dao ime mestu; ostavljajući ga onakvim kakvim sam ga zatekao; a narod ne podređujući drugoj disciplini ili vladavini do svojoj; koji . . . nisam imao autoritet ili moć da delam ili zapovedam na ovaj ili onaj način, više nego što mi je njihov pristanak omogućavao“ (Dalje avanture, 2016-17).
Robovlasništvo je najintrigantnije pitanje od svih, ali o njemu Robinson ne razmišlja previše. On koristi robovski rad na brazilskim plantažama, tri puta putuje kako bi kupio nove robove, a o robovlasništvu govori kao o nečemu što se podrazumeva. Ni po čemu ne vidimo da kada nariče nad svojim gresima mornarskog života misli na robovlasništvo, a kada govori kako se ogrešio o Ksurija prodajući ga u ropstvo, ili kada napušta plantažu da bi putovao za Gvineju i „kupio crnce“, čini to isključivo iz pragmatičnih razloga. Ova se moralna indiferentnost ne može odbaciti pozivanjem na standarde tog vremena. Istina je da Robinson Kruso prethodi abolicionističkom pokretu i da se nedvosmislene kritike robovlasništva ne nalaze u književnosti sve do sredine 18. veka, uprkos pokretima u tom pravcu počevši od Orinokoa (1688) Afra Bena. Opozicija robovlasništvu pokrenuta je od strane kvekera još tokom šesto sedamdesetih, a Defoov Kapetan Singlton ukazuje na ovu činjenicu kada kveker Vilijam odbacuje trgovinu robljem kao kontradiktornu prirodi i „najvišu nepravdu“.[51] U ovom kontekstu, Krusoova nemogućnost da vidi robovlasništvo kao problematično nije samo zapažanje modernog čitaoca. Nekoliko meseci nakon objavljivanja Gildon je izrazio zapanjenost što je Defo naizgled prirpemio zaplet, ali ga onda nije sproveo u delo, moralnu parabolu u kojoj je Kruso kažnjen upravo zbog robovlasništva. „Iako se kasnije pokazuje dosledan u susretu sa kanibalima ili ljudožderima“, navodi Gildon, „on ni tada ni kasnije ne preispituje svoju savest kada se bavi tom nečasnom trgovinom, kupovinom i prodajom ljudi u ropstvo; neko drugi bi njegov Brodolom pripisao upravo ovom prestupu“ (Život . . . D. de F, 14).
Gildon ne prihvata mogućnost da je Krusoova nesposobnost da sagleda ovaj najočigledniji razlog svoje kazne samo jedna od mnogih ironija teksta. Ali zaista je teško utvrditi nedvosmisleno da je nebitnost robovlasništva za Krusoa istovremeno i Defoov stav, upravo zbog blizine perspektive pripovedača i autora. Iako isprekidano i fragmentarno prisutno kao tema, ono nije manje bitno za Robinsona Krusoa, nego što je to slučaj u romanu Mejnsfild Park Džejn Ostin, koji je nastao vek kasnije. U oba romana je malo rečeno o trgovini robovima i robovskom radu ali je istovremeno puno toga implicirano od strane autora, a ćutanje likova koji saučestvuju u ovim praksama samo je po sebi važna činjenica. Krusoova slepa mrlja je očigledna, ali Defo robovlasništvo stavlja u prvi plan svog zapleta, kojo prethodi Krusoovom boravku na ostrvu, budući da on sam dve godine provodi kao rob na Berberskoj obali (što je bila stalna opasnost za evropske mornarare tog vremena) i primorava nas da shvatimo da, ma šta o tome Kruso mislio, njegovo konačno dospeće u ostrvski zatvor dolazi kao kazna za njegovo robovlasničko postupanje. Više od toga, Krusoova nemogućnost da vidi bilo kakvu vezu sa time, ne onemogućava čitaoca da je vidi. Postajući rob svojim turskim gospodarima, on zamagljuje ključnu poentu kada nariče nad neočekivanom promenom okolnosti u kojima od trgovca postaje rob, ali ne pre nego što nas podseti da je bio „Gvinejski trgovac“; obrt koji se desio, dugim rečima, je specifičan, od trgovca robljem i sam je postao rob. Potom opisuje svoje ropstvo kao „samo mali nagoveštaj bede koju ću proživeti“, naznačavajući, iako ne shvatajući do kraja, da je njegov boravak na ostrvu takođe jedna vrsta ropstva. Osuđen na deceniju teškog rada, mučeći se na plantažama, tako da ga od doma deli čitav okean, Kruso preživljava tegobu koja neobično podseća na sudbinu njegovog planiranog tovara. Njegova kazna odgovara njegovom zločinu, čak i više nego ranije.
Ironije Krusoove priče nisu ni samo strukturne. Ne moramo da idemo ni tako daleko kao što je to učinio Kolridž, koji je smatrao da je u stilskom smislu Defo prefinjeniji ironičar od Svifta, da bi smo našli epizodu u kojoj Ksurijeva prodaja odaje proračunate i tamne tonove. Nakon što je savladao pomisao da udavi Ksurija dok su bežali od Turaka, Kruso mu obećava da će od njega napraviti „velikog čoveka“ i pripisuje mu karakteristike naklonosti i lojalnosti koje su „učinile da ga zavolim zauvek“. Ali njegov ton se menja drastično onog trenutka kada mu portuglaski kapetan ponudi novac – najčuvenije od svih iskušenja za izdaju – da kupi Ksurija, obećavajući da će ga osloboditi posle deset godina. „Bilo mi je veoma teško da prodam slobodu jadnog dečaka“, Kruso navodi ozbiljno, „koji mi je tako lojalno pomogao da ostvarim sopstvenu. Ipak . . . nakon ovoga i nakon što se Ksuri složio da ode kapetanu, prodao sam mu ga“. Često se kod Defoa javlja jedno ipak koje nije upotrebljano da izmeni već prosto da izbriše moralne dileme koje mu prethode, a u ovom slučaju ono je jasan znak upućen čitaocu. Teško je da retroaktivno ovde ne uvidimo vezu između Krusoovih praznih odricanja značaja novcu nekoliko stranica kasnije: „Ipak, kada sam bolje razmislio, poneo sam ga sa sobom“. U oba slučaja Defo ukazuje na nepouzdanost naratora i njegovu pohlepu koja ućutkuje savest istim minijaturnim stilskim sredstvom.
Slične ironije se mogu pronaći nakon pojave Petka, kada se Kruso prvo obraduje što će imati prijatelja na ostrvu, ali se ova radost ubrzo transformiše u nagon za dominacijom. Tumačeći Petkove gestove zahvalnosti na najoportunističkiji mogući način, u aliteracijskoj radosti koja ukazuje na njegov vlasnički užitak, on nas izveštava kako je Petko „pokazao sve znake podređivanja, služanjstva i submisije“ i čita ih kao svojevoljno obavezivanje na doživotno ropstvo. Pored svih njegovih potonjih dobronamernih gestova, Kruso nad Petkom uspostavlja relaciju apsolutne moći i poseda, koja se onda suptilno povezuje sa političkim temama romana. Kao „apsolutni vladar“ kome se Petko „savršeno podređuje“ Kruso uspostavlja hijerarhiju dominacije koja nije manje ekstremna ili arbitrarana od suverenosti koju je zahtevao Džejms II, a koju je u njegovo ime sprovodio sudija Džefris, nad narodom Engleske. Kada Defo napiše u Ozbiljnim mislima kako je živeo u ropstvu „gorem od turskog“, on učvršćuje vezu uzmeđu scena porobljavanja u romanu i političke opresije čitave nacije, tako da ona ne ide u Krusoovu korist. Kao zatvorenik koji vlada i rob koji porobljava, Kruso zauzima na više nivoa neobičnu i kontradiktornu poziciju tiranizovanog i tiranina, u isto vreme. Možda Defoova kontrola ovog paradoksa nije veća od one koju su imali robovlasnički liberali, kao što je Džonson zapazio tokom Američke revolucije, pedeset godina kasnije: „Čujemo najglasnije zahteve za slobodom, među vlasnicima crnaca.“[52] Ali teško bi bilo tvrditi da je zastupao Krusoovu poziciju u svim njenim aspektima, ili da nije uspeo da ukaže na kontradikcije između stvarnog ropstva i ideologije slobode o kojoj njegovi romani svedoče kao celina.
Preveo sa engleskog Stevan Bradić
izvor
(Oxford World’s Classics, Robinson Crusoe, ed. Thomas Keymer & James Kelly)
[1] Johnson on Shakespeare, ed. Arthur Sherbo, introd. Bertrand H. Bronson, 2 vols., The Yale Edition of the Works of Samuel Johnson vii–viii (New Haven: Yale University Press, 1964), vii. 60.
[2] Hester Lynch Piozzi, Anecdotes of the Late Samuel Johnson (1786), 281, quoted in Pat Rogers (ed.), Daniel Defoe: The Critical Heritage (London: Routledge, 1972), 59.
[3] Jean-Jacques Rousseau, Emilius and Sophia; or, A New System of Education, 2 vols. (1762), ii. 59; moderni prevod u Rogers (ed.), Daniel Defoe, 52–3.
[4] Clarence E. Brigham, ‘Bibliography of the American Editions of Robinson Crusoe to 1830’, Proceedings of the American Antiquarian Society, 67 (1958), 137-83.
[5] Wilkie Collins, The Moonstone, ed. John Sutherland (Oxford: Oxford World’s Classics, 1999), 9.
[6] Virginia Woolf, ‘Robinson Crusoe’ (1919), in The Common Reader: Second Series (London: Hogarth Press, 1923), 57; James Joyce, ‘Daniel Defoe’ (1911), ed. and trans. Joseph Prescott, Buffalo Studies, 1.1 (1964), 12.
[7] George Borrow, Lavengro (1851), ch. 3, quoted in Rogers (ed.), Daniel Defoe, 124. Za istpitivanje sprovedeno 1884. i izloženo od strane Edvarda Salmona 1888, videti Richard Phillips, Mapping Men and Empire: A Geography of Adventure (London: Routledge,1997), 51, 174.
[8] Derek Walcott, ‘The Figure of Crusoe’ (1965), in Robert D. Hamner (ed.), Critical Perspectives on Derek Walcott (Boulder, Colo.: Lynne Rienner Publishers, 1997), 37, 35.
[9] K. I. D. Maslen, ‘Edition Quantities for Robinson Crusoe, 1719’, The Library, 24 (1969), 145–50. Dva zasebna tiraža su štampana kao treće izdanje i još dva kao četvrto.
[10] Robert Shiels, The Lives of the Poets (1753), iv. 322, quoted in Rogers (ed.), Daniel Defoe, 50.
[11] Charles Gildon, The Life and Strange Surprizing Adventures of Mr. D–––– De F––, of London, Hosier (1719), pp. ix–x
[12] Anthony Hilliar, A Brief and Merry History of Great-Britain (Dublin, 1730), 23–4.
[13] Daniel Defoe, The Present State of the Parties in Great Britain (1712), 219.
[14] Daniel Defoe, The True-Born Englishman and Other Writings, ed. P. N. Furbank and W. R. Owens (London: Penguin, 1997), 109.
[15] Alexander Pope, The Dunciad Variorum (1729), ii. 147 (videti takođe i. 101 n., koje esplicitno povezuje Defoa i Prina); John Milton, Samson Agonistes (1684), lines 41, 1623. The Old Bailey indictment of 1703. is quoted by Paula R. Backscheider, Daniel Defoe: His Life (Baltimore: Johns Hopkins University Press, 1989), 104.
[16] William Pittis, The True-Born Englishman: A Satyr, Answer’d, 2nd edn. (1701), 77; savremeni komentar na rukopisu u komiji Defoovog The True-Born Englishman (1701), University of London Library, citiran prema Backscheider, Daniel Defoe, 349; Judas Discuver’d . . . Being a Full and True Account of the Apprehending and Taking of Mr. Daniel De Foe, on Saturday Last, for High-Treason (1713), 3.
[17] Pre Kapetana Singltona pojavio se tekst koji je samo granično roman Memoari kavaljera (1720); nakon Roksane došlo je još jedno Novo putovanje oko sveta (1724).
[18] Daniel Defoe, Roxana, ed. John Mullan (Oxford: Oxford World’s Classics, 1996), 39.
[19] Daily Post, 9 Oct. 1719, quoted by Backscheider, Daniel Defoe, 599; on Heathcot’s Intelligence, see H. C. Hutchins, Robinson Crusoe and Its Printing, 1719-1731: A Bibliographical Study (New York: Columbia University Press, 1925), 157–66.
[20] Za pregled žanra Robinsonade videti Martin Green, The Robinson Crusoe Story (University Park: Pennsylvania State University Press, 1990). Eštonova sećanja su fikcionalizovana memoarska knjiga koju je napisao unajmljeni pisac Džon Bernard; Engleski monah je roman koji napisao Piter Longvil i koji je često preštampavan u 18. veku, jednom i kao Novi Robinson Kruso (1797). Među najpoznatijim Robinsonadama su tri nemačka romana koja unose zanimljive izmene u Defoov zaplet: Ostrvo Felzenburg (1731-1743) Johana Gotfrida Šnabela je utopijska satira u kojoj se prvi put javlja termin Robinsonada; Robinson mlađi (1779-1780), Joakima Hajnriha Kampea, koji pravi ključni potez, ostavljajući svog junaga bez ikakvog alata i time ga osuđujući na pravu Robinsonsku ekonomiju; Švajcarska porodica Robinson (1812) Johana Davida Vajsa uspostavlja mit patrijarhalne zajednice koji od ostrva pravi utočište od haosa revolucionarne Evrope.
[21] Anthony Ashley Cooper, Third Earl of Shaftesbury, Soliloquy; or, Advice to an Author (1710), 178, quoted by Philip Edwards, The Story of the Voyage: Sea-Narratives in Eighteenth-Century England (Cambridge: Cambridge University Press, 1994), 3.
[22] Matthew Concanen, ‘Of the Frauds of Booksellers’, The Speculatist (1730), 201, 200.
[23] Gulliver Decypher’d (1727?), 17; za Sviftovu parodiju videti Gulliver’s Travels, ed. Claude Rawson and Ian Higgins (Oxford: Oxford World’s Classics, 2005), esp. 75–6 (11. i).
[24] Daniel Defoe, A New Voyage round the World (1724), 2–3, 1.
[25] Ilse Vickers, Defoe and the New Sciences (Cambridge: Cambridge University Press, 1996), 99, 105.
[26] Ostrvo koje je sada deo Čilea je preimenovano u Ostrvo Robinsona Krusoa, iako ga je Defo jasno smestio na jug Kariba, gde je kako Derek Volkot ironično zapaža, postao „vlasništvo Turističkog saveza Trinidada i Tobaga“ (‘Figure of Crusoe’, 35)
[27] Woodes Rogers, A Cruising Voyage round the World, 2nd edn. (1718), 125. Dalji citati su sa pp. 125–9 ovog izdanja.
[28] Richard Steele, The Englishman (1714), 173 (No. 26, 3 Dec. 1713).
[29] William Dampier, A New Voyage round the World, 5th edn. (1703), 86.
[30] Maximillian E. Novak, ‘Friday: or, The Power of Naming’, in Albert J. Rivero (ed.), Augustan Subjects: Essays in Honor of Martin C. Battestin (Newark: University of Delaware Press, 1997), 117; Patrick J. Keane, ‘Slavery and the Slave Trade: Crusoe as Defoe’s Representative’, in Roger D. Lund (ed.), Critical Essays on Daniel Defoe (New York: G. K. Hall, 1997), 115.
[31] The Life and Surprizing Adventures of Don Juliani de Trezz (c.1722), Preface.
[32] Manuel de Faria e Sousa, The Portugues Asia (1695), 187; see also Fernanda Durão Ferreira, The Portuguese Origins of Robinson Crusoe (London: Minerva Press, 2000).
[33] A Relation of the Great Sufferings and Strange Adventures of Henry Pitman (1689), 18, 25, 24, 26; videti takođe Tim Severin, ‘Did Defoe’s Publisher Know a “Real” Robinson Crusoe?’, Notes and Queries, 50.2 (2003), 201–2.
[34] Ian Watt, ‘Robinson Crusoe as a Myth’, Essays in Criticism, 1.2 (1951), 107.
[35] Daniel Defoe, An Humble Proposal to the People of England (1729), 4.
[36] Za detalje istraživanja videti M. V. White, ‘Robinson Crusoe’, in John Eatwell, Murray Milgate, and Peter Newman (eds.), The New Palgrave: A Dictionary of Economics, 4 vols. (New York: Stockton Press, 1987), iv. 217-18; za novija istraživanja videti Ulla Grapard and Gillian Hewitson (eds.), Robinson Crusoe: The Construction and Deconstruction of Economic Man (London: Routledge, 2007).
[37] Daniel Defoe, The Farther Adventures of Robinson Crusoe (1719), 248–9; 8–9.
[38] J. Paul Hunter, The Reluctant Pilgrim: Defoe’s Emblematic Method and Quest for Form in Robinson Crusoe (Baltimore: Johns Hopkins Press, 1966), 19.
[39] Letters of Daniel Defoe, ed. George Harris Healey (Oxford: Clarendon Press, 1955), 16 (to Robert Harley, May–June 1704?).
[40] Daniel Defoe, A Second Volume of the Writings of the Author of The True-Born Englishman (1705), 313.
[41] John Milton: The Major Works, ed. Stephen Orgel and Jonathan Goldberg (Oxford: Oxford University Press, 1991), 353.
[42] Daniel Defoe, Jure Divino (1706), x.
[43] Michael Seidel, ‘Crusoe in Exile’, PMLA 96 (1981), 366.
[44] Tom Paulin, ‘Fugitive Crusoe’, London Review of Books, 23.14 (19 July 2001), 15–20; prošireno izdanje u Paulin Crusoe’s Secret: The Aesthetics of Dissent (London: Faber, 2005).
[45] Robert Wild, A Letter from Dr. Robert Wild . . . Together with His Poetica Licentia (1709), 13.
[46] Daniel Defoe, An Appeal to Honour and Justice (1715), 52; Defo ovde prevashodno misli na dve deklaracije kralja Džejmsa II iz 1687-88
[47] Andrew Marvell, ‘Bermudas’, stihovi 7-8, 11-12
[48] Review, 8 (No. 58, 7 Aug. 1711), 235; Mist’s Weekly Journal, 7 Feb. 1719, quoted by Maximillian E. Novak, Daniel Defoe: Master of Fictions (Oxford: Oxford University Press, 2001), 546; An Historical Account of the Voyages and Adventures of Sir Walter Raleigh (1719), 41, verovatno pripisivanje citirano prema J. A. Downie, ‘Defoe, Imperialism, and the Travel Books Reconsidered’, in Lund (ed.), Critical Essays, 87.
[49] O razgraničavanju i preklapanjima prvog Britanskog carstva za koje je bilo tipično zasnivanje naselja na obalama Atlantika i trgovina, pre Američke revolcije, i drugog koje je počivalo na osvajanjima i aneksijama videti David Armitage, The Ideological Origins of the British Empire (Cambridge: Cambridge University Press, 2000), 2-3.
[50] Essays of Michael Seigneur de Montaigne, trans. Charles Cotton, 4th edn., 3 vols. (1711), i. 294-5; o Las Casas, vidi 145 i dalje. O značaju oba autora vidi Claude Rawson, God, Gulliver and Genocide: Barbarism and the European Imagination, 1492-1945 (Oxford: Oxford University Press, 2001), 17–91.
[51] Daniel Defoe, Captain Singleton, ed. Shiv K. Kumar, introd. Penelope Wilson (Oxford: Oxford World’s Classics, 1990), 157.
[52] Samuel Johnson, Political Writings, ed. Donald J. Greene (New Haven: Yale University Press, 1977), 454.
Нема коментара:
Постави коментар