KATEGORIJE

12. 4. 2020.

John Green, Gradovi na papiru, ( 16,17, 18 )






         16

       U utorak naveče, kad je već prošlo šest dana od njezina odlaska, seo sam da porazgovaram sa starcima. Nije to bila velika odluka ili nešto slično; jednostavno se dogodilo. Sedeo sam za kuhinjskim pultom, tata je seckao povrće, a mama pržila govedinu u tavi. Tata me zadirkivao zato što mi je potrebno toliko puno vremena da pročitam tako tanku knjižicu i ja sam rekao: Zapravo, to mi i nije lektira za engleski; izgleda da mi ju je Margo ostavila kao trag do nje.” Zaćutali su, a onda sam im ispričao sve o Woodyju Guthrieju i o Whitmanu.

“Ona očito voli te igrice nepotpunih informacija”, rekao je tata.

“Ne krivim je što želi privući pažnju,” rekla je mama, a onda se okrenula prema meni i dodala, “ali to ne znači da je njena dobrobit tvoja odgovornost.”

Tata je ubacio u tavu naseckanu mrkvu i luk. “Da, istina. Niko od nas joj ne može postaviti dijagnozu dok je ne vidi, ali slutim da će se uskoro vratiti kući.”

“Ne bismo trebali spekulisati”, rekla mu je mama tiho, kao da nije želela da je ja čujem, ili tako nešto. Tata je zaustio da nešto odgovori, ali ja sam ga prekinuo.

“A šta bih ja trebao učiniti?”

“Maturirati”, rekla je mama. “I verovati da Margo zna voditi brigu o sebi, u čemu je dosad pokazala velik talent.”

“Slažem se”, rekao je tata, ali nakon večere, kad sam otišao u svoju sobu i igrao Uskrsnuće bez tona, čuo sam ih kako razgovaraju.

        Nisam mogao tačno razabrati što govore, ali mogao sam osetiti njihovu zabrinutost.
      Kasnije te večeri Ben me nazvao na mobilni. “Hej”, javio sam se.
      “Buraz”, rekao je.
      “Da”, odgovorio sam.
      “Idem s Lacey kupovati cipele.”
      “Kupovati cipele?”
       “Aha. Danas je od deset do ponoći trideset posto popusta na svu robu. Želi da joj pomognem odabrati cipele za maturu. Mislim, već je kupila neke, ali juče sam bio kod nje i složili smo se da baš nisu... znaš, za maturu trebaš savršene cipele. Vratiće ih pa onda idemo u Burdines i tamo ćemo iza...
       “Bene”, prekinuo sam ga.
         “A?”
         “Stari moj, ne želim razgovarati o Laceynim maturskim cipelama. A reći ću ti i zašto: imam onu neku stvar koja me čini potpuno nezainteresovanim za maturske  cipele. Zovu je penis.”
        “Zaista sam nervozan i ne mogu prestati misliti na to kako mi se nekako stvarno sviđa, i to ne samo na način mrak-komad-za-matursku nego na način stvarno-je-kul-i-volim-se-druškati-s-njom. I, ono, možda ćemo otići na maturu i možda ćemo se poljubiti nasred plesnog podija, i svi će reći nešto kao ‘ideš jebote’ i, znaš, sve ono što su dosad mislili o meni odleteće kroz prozor.“
        “Bene,” rekao sam, “prestani sliniti kao idiot i sve će biti u redu.” Nastavio je govoriti još neko vreme, sve dok nisam prekinuo vezu.


         Legao sam i osetio da postajem pomalo depresivan zbog mature. Dotad sam se uspešno odupirao svakom osećaju žaljenja što ne idem na maturu, ali jesam – što je glupavo i ponižavajuće – maštao o tome da ću pronaći Margo i nagovoriti je da se vrati kući pre mature, recimo u subotu uveče, i onda bismo se pojavili u plesnoj dvorani Hiltona u farmerkama  i otrcanim majicama, baš na vreme za zadnji ples i plesali bismo tako, dok bi svi pokazivali na nas i čudili se njenom povratku, a onda bismo u koraku fokstrota izleteli odande i otišli na sladoled kod Frendlysa. Istina je, i ja sam, kao i Ben, gajio neke fantazije o maturskoj. Ali ja svoje barem nisam izgovarao naglas

         Ben ponekad zaista zna biti pravi samoživi dripac, pa se moram podsećati na to zašto ga i dalje volim. Ako ništa drugo, onda zato što mu ponekad sine iznenađujuće dobra ideja. Na primer ono s vratima bila je dobra ideja. Nismo doduše ništa postigli, ali ideja je bila dobra. Samo što je Margo očito htela reći nešto sasvim drugo.
       Meni.
       Trag je bio moj. I vrata su morala biti moja.

       Na putu do garaže morao sam proći kroz dnevni boravak, gde su mama i tata gledali televiziju. “Hoćeš li gledati s nama?” pitala me mama. “Sad će rešiti slučaj.” Bila je to jedna od onih reši-slučaj-ubistva kriminalističkih serija.

       “Ne hvala”, rekao sam i šmugnuo pored njih u kuhinju, pa u garažu. Uzeo sam najširi odvijač koji sam uspe da  pronađem, zadenuo ga za pojas svojih kaki hlača i čvrsto stegnuo remen. Uzeo sam keks iz kuhinje i još jedanput prošao kroz dnevni boravak, pomalo neobično hodajući, i dok su oni gledali napeto raspetljavanje slučaja, izvukao sam tri klina iz šarki. Vrata su zaškripala i počela padati, pa sam ih morao širom otvoriti i nasloniti na zid, nakon čega sam video kako iz gornje šarke ispada sitan komad papira – velik otprilike kao nokat na palcu. Tipična Margo. Zašto bi nešto sakrila u svojoj sobi, kad može u mojoj? Pitam se samo kako je to izvela i kako je uopšte ušla u sobu. Nisam mogao zadržati osmeh. Bio je to komadićak iz novina Orlando Sentinel, na jednoj strani ravan, a na drugoj istrgnut. Da se radi o Sentinelu, shvatio sam po tome što je na iskrzanom rubu pisalo “do Sentinel, 6. maj 2”.

      Bio je to dan kad je nestala. Poruku je očito ona napisala. Prepoznao sam njen rukopis.

Avenija Bartlesville 8328


      Da bih propisno namestio vrata, morao bih zakucati klinove nazad u šarke, što bi sigurno privuklo moje starce, pa sam samo namestio vrata u okvir i ostavio ih otvorena. Klinove sam spremio u džep i seo za kompjuter  da na karti potražim Aveniju Bartlesville 8328. Nikad pre nisam čuo za tu ulicu.
      Bila je udaljena pedesetak kilometara i vraški daleko od Colonial Drivea, blizu gradića Christmas. Kad sam zumirao satelitski snimak zgrade, video sam crni pravougao s mat sivom prednjom stranom i travnjakom pozada. Možda je to kuća na točkovima? Bilo je teško proceniti njene dimenzije jer je biti okružena zelenilom.
       Nazvao sam Bena i sve mu ispričao. “Bio sam, dakle, u pravu”, rekao je. “Jedva čekam da sve ispričam Lacey. I ona misli da je to bila sjajna ideja!”

      Ignorisao sam spominjanje Lacey. “Mislim da ću otići tamo”, rekao sam.

       “Pa naravno da ćeš otići. I ja idem s tobom. Polazimo u nedelju ujutro. Doduše, biću umoran od ludovanja na maturskoj, ali nema veze.”

      “Ne, hoću ti reći da polazim večeras”, pojasnio sam mu.

      “Buraz, napolju je mrak. Ne možeš po mraku ići u nepoznatu i sumnjivu zgradu na misterioznoj adresi. Zar nisi nikada gledao horore?”

    “Mogla bi biti onde”, rekao sam.

       “Da, a i demon koji se hrani isključivo gušteračama mladih dečaka”, odgovorio je. “Dođavola , pričekaj barem do sutra, iako posle probe moram naručiti buketić za Lacey, a onda moram biti kod kuće za slučaj da mi pošalje poruku na Instant Messenger, u poslednje se vreme dosta dopisujemo...”

       Prekinuo sam ga. “Ne, večeras. Želim je videti.” Mogao sam osetiti kako se krug zatvara. Ako požurim, mogao bih je videti već za sat vremena.

      “Buraz, neću te pustiti da usred noći odeš na neku sumnjivu adresu. Ako bude potrebno, upotrebiću na tebi elektrošoker.”

      “Sutra ujutro”, rekao sam, obraćajući se više samome sebi. “Idem sutra ujutro.” Ionako mi je bilo dosta čuvanja rekorda u nemarkiranju. Ben je ćutao. Samo sam ga čuo kako ispušta vazduh kroza zube


        “Čini mi se da sam pokupio neku zarazu”, rekao je. “Temperatura. Kašalj. Bolovi. Mučnina.” Nasmiejao sam se. Nakon što sam prekinuo vezu, nazvao sam Radara. “Ben mi je na vezi”, rekao je. “Nazvaću te.” Nazvao me za minutu. Nisam ga stigao ni pozdraviti, a već je započeo: “Q, imam užasnu migrenu. Nema šanse da sutra idem u školu.” Nasmejao sam se opet. Kada sam završio razgovor, skinuo sam se do majice i bokserica, izbacio smeće iz kante u ladicu i stavio kantu pokraj kreveta. Namestio sam sat na tih bezbožnih šest ujutro i idućih nekoliko sati proveo uzalud se trudeći da zaspem.

17


       Iduće jutro mama je ušla u sobu i rekla: “Sinoć nisi ni zatvorio vrata, pospanko.” Otvorio sam oči i rekao: “Mislim da sam pobrao neku trbušnu virozu.” Pokazao sam joj na kantu za smeće u kojoj je bila bljuvotina.

      “Quentine! O, Bože dragi. Kad se to dogodilo?”

     “Oko šest”, odgovorio sam, što je i bila istina.

      “Zašto nas nisi zvao?”

      “Bio sam skršen”, odgovorio sam joj, što je također bila istina.

      “Jednostavno si se probudio tako bolestan?” upitala je.

       “Da”, rekao sam, što nije bila istina. Probudio sam se jer je sat zvonio , a onda sam se odšuljao u kuhinju, pojeo zobenu štangicu i nalio se sokom od naranđe. Deset minuta posle gurnuo sam dva prsta u grlo. Nisam to hteo učiniti naveče jer nisam hteo da mi soba celu noć zaudara po bljuvotini. Povraćanje je bilo koma, ali brzo sam se oporavio.

      Mama je uzela kantu i otišla je da je opere u kuhinji. Vratila se s čistom kantom i usana stisnutih od brige. “Pa, čini mi se da bih trebala uzeti slobodan dan...”, započela je, ali sam je brzo prekinuo.

      “Ma nisam toliko loše”, rekao sam. “Samo mi je malo mučno. Nešto sam pojeo.”

     “Siguran si?

      “Nazvaću te ako mi bude gore”, obećao sam joj. Poljubila me u čelo. Osetio sam njezin lepljivi ruž na koži. Iako nisam bio bolestan, u njezinoj zabrinutosti bilo je nečega utešnog.

       “Hoćeš da zatvorim vrata?” upitala je, već držeći ruku na kvaki.

      “Ne, ne, ne”, odgovorio sam, možda i previše nervozno.

       “Dobro”, rekla je. “Putem do posla nazvat ću školu. Ti mi javi ako ti bude što trebalo. Bilo što. Ili ako hoćeš da dođem doma. I tatu možeš nazvati u svakom trenutku. Vidimo se popodne, važi?”

      Kimnuo sam i povukao pokrivač do brade. Iako je moja kanta za smeće bila oprana, deterdžent nije mogao isprati miris bljuvotine, koji me podsetio na samo povraćanje, što je u meni opet izazvalo želju za povraćanjem, pa sam se smirivao ravnomerno dišući na usta, sve dok nisam čuo kako se Chrysler otkotrljao niz prilazni puteljak. Bilo je 7:32. Pomislio sam kako ću barem jedanput negde stići na vreme. Ne u školu, doduše, ali ipak.
      Istuširao sam se, oprao zube i obukao tamne farmerke  i običnu crnu majicu. Margoin izrezak iz novina stavio sam u džep. Zabio sam nazad klinove u leptir-šarke i spakovao se. Nisam znao što sve da stavim u ruksak, ali pobrinuo sam se da u njemu bude odvijač kojim se mogu rastavljati šarke, isprintana satelitska karta, boca vode, i za slučaj da bude ondje, Whitman. Htio sam je pitati nešto u vezi s njim.

      Ben i Radar pojavili su se tačno u osam. Seo sam na zadnje sedište. Pevali su na sav glas neku pesmu Mountain Goatsa koja je treštala s radija.

   Ben se okrenuo i pružio mi šaku. Lagano sam je udario premda sam mrzeo taj način pozdravljanja. “Q”, povikao je da nadglasa muziku . “Kako se osećaš?”

     Znao sam što je mislio: mislio je kako mora biti dobro voziti se s prijateljima u autu i slušati Mountain Goatse i juriti jedne majske srede ujutro k Margo, i kakvoj god margoističnoj nagradi koja me čeka kad je pronađem. “Puno bolje nego na matematici”, odgovorio sam. Muzika je bila preglasna da bismo mogli razgovarati. Kad smo izišli iz Jefferson Parka, spustili smo jedini prozor koji je još radio da ljudi čuju kako imamo dobar muzički  ukus.

     Vozili smo se po Colonial Driveu prema izlazu iz grada i prolazili pored bioskopa i knjižara pored kojih sam prolazio ceo svoj život. Ali ova je vožnja bila drukčija i bolja jer se događala za vreme sata matematike, jer se događala s Benom i Radarom, i jer je bila deo puta za koji sam verovao da će me odvesti k njoj. Konačno smo, nakon trideset kilometara, izišli iz Orlanda i prolazili pored poslednjih šumaraka naranđinih stabala i rančeva nezavisnih rančera. Dalje se sterala beskrajna ravnica obrasla gustim grmljem i španskom mahovinom, koja je, nepomična u vrućini bez daška povetarca, visila s grana hrastova. Bila je to Florida moga detinjstva, gde sam kao izviđač, do kosti izboden od komaraca, provodio noći u potrazi za pasancima. Put  je bio prepun kamioneta i svakih kilometar-dva moglo se videti neko naselje pokraj autoputa i malene ulice što su se bez razloga uvijale oko kuća izniklih niotkuda, a koje su podsećale na patuljaste vulkane s plastičnom oplatom.

      Nešto dalje prošli smo pokraj istrunule drvene ploče na kojoj je pisalo GROVEPOINT ACRES. Izlokana asfaltirana cesta protezala se još samo nekoliko stotina metara, nakon čega se nastavljao prašnjavi put, koji kao da je signalizirao da je Grovepoint Acres jedno od onih naselja koje bi moja mama nazvala pseudovizijom – građevinski poduhvat koji je bio napušten i pre nego što je završen. Nekad su mi tokom putovanja roditelji običavali ukazivati na slične pseudovizije, ali nikad nisam video neko naselje koje je toliko sličilo gradu duhova.

       Nekoliko kilometara nakon Grovepoint Acresa Radar je stišao muziku  i rekao: “Još nekih dva kilometra.”

     Duboko sam uzdahnuo. Uzbuđenje zbog toga što nisam u školi nego negde drugde, počelo se topiti. Ovo ovde nije izgledalo kao mesto na kom bi se Margo sakrila, pa ni kao mesto koje bi uopšte posetila. Bila je ovo čista suprotnost New Yorku. Bio je ovo deo Floride za koji se, kad ga preletite avionom, morate zapitati koji je đavo bio ljudima da su se ovde uopšte naselili. Zurio sam u prazan asfalt, a vrućina koja se s njega isparavala izobličavala mi je vid. Uskoro sam ugledao trgovački centar kako titra u daljini.

    “To je to?” upitao sam nagnuvši se napred i pokazavši prstom.

     “Mora biti”, rekao je Radar.

      Ben je ugasio radio pa smo u tišini parkirali na zemljano parkiralište posuto sivim peskom. Nekada su ove četiri trgovine bile označene reklamnom pločom. Ali ploče više nije bilo, oduvao ju je uragan ili je istrunula, pa je u zrak ostala stršiti samo zahrđala šipka od dva i po metra. Trgovine su bile u nešto boljem stanju, a nalazile su se u prizemnoj građevini s ravnim krovom i propalom oplatom, pa su se na mnogim mestima videli goli betonski blokovi. Sa zidova se boja ljuštila u krpama koje su nalikovale na kukce što se drže za svoje gnezdo. Tamne mrlje od vlage stvorile su na praznom prostoru između izloga gotovo umetničke apstraktne kompozicije. Izlozi su bili zakovani iskrivljenim pločama od iverice.

     Na pamet mi je pala jedna užasna misao, jedna od onih koje više ne možete potisnuti nazad kad jednom izleti na površinu: ovo nije bilo mesto gde dođeš da živiš Ovo je bilo mesto na koje dođeš da umreš.

     Čim se auto zaustavio, u nos mi je udario užegli miris smrti. Morao sam progutati slinu da zaustavim nagon za povraćanjem koji sam osetio u svome, već ionako nadraženom grlu. Tek tada, nakon toliko izgubljenog vremena, shvatio sam koliko je ogromno bilo moje nerazumevanje njene igre i nagrade kojoj sam se nadao.

       Izlazim iz auta i Ben stoji pokraj mene, a Radar do njega. I odmah shvatam da ovo nije smešno, da ovo nije igra zvana dokaži-mi-da-sidovoljno-dobar-za-mene. Čujem je kako mi govori one noći kad smo se vozali po Orlandu. Čujem je kako mi govori: “Ne želim da me neki klinci jednog subotnjeg jutra pronađu prekrivenu muhama u Jefferson parku.” Ne želeti da te neki klinci pronađu u Jefferson parku nije isto što i ne želeti umreti.

     Nije bilo nikakvih dokaza da je ovde iko bio u poslednje vreme, osim tog odvratnog kiselkastog smrada po kojem se živi razlikuju od mrtvih. Govorim sam sebi da to ne može biti njezin miris, ali naravno da može. To može biti svačiji miris. Pritišćem podlakticu na nos da bih omirisao znoj i kožu, bilo što što nije smrt.

      “MARGO?” doziva je Radar. Odgovara mu ptica rugalica sa zahrđalog oluka zgrade, ponavljajući dva sloga kao odgovor. “MARGO!” ponovo povikne. Ništa. Nogom nacrta polukrug u pesku i uzdahne. “Sranje.”

    Dok stojim pred ovom zgradom, shvatam nešto o strahu. Shvaćtam da ovaj strah nije dokona fantazija nekoga ko želi da mu se dogodi nešto bitno, čak i pod cenu da je to bitno zapravo nešto strašno. Nije to ni zgražanje kad ugledaš nepoznatog mrtvaca, niti kad ostaneš bez daha čuvši repetiranje puške pred kućom Becce Arrington. Ovaj strah ne možeš obuzdati vežbama disanja. Ovaj strah neusporediv je sa svim strahovima koje sam dosad osetio. On je pramajka svih osećaja, osećaj koji je bio s nama i pre nego što smo postojali, pre nego što je postojala ova zgrada, pre nego što je postojala sama smrt. Ovo je strah koji je naterao ribe da odu na suvo i razviju pluća, strah koji nas uči da bežimo, strah koji nas tera da pokapamo svoje mrtve.

     Ovaj vonj budi u meni očajničku paniku – ne onu kad mi pluća ostanu bez vazduha, nego kao da je cela atmosfera ostala bez zraka. Mislim da su svi strahovi koje sam dosad u životu osetio bili tek trening, priprema za dan kada će doći pravi strah. Ali nisam spreman.

      “Buraz, morali bismo krenuti”, rekao je Ben. “Morali bismo pozvati murju, ili tako nešto.” Još se nismo ni pogledali. Još uvek gledamo tu zgradu, tu davno napuštenu zgradu u kojoj sigurno nema ničega osim leševa.

     “Ne”, kaže Radar. “Ne, ne, ne, ne, ne. Pozvaćemo ih ako bude razloga da ih zovemo. Adresu je ostavila Q-u. Ne policiji. Moramo pronaći način da uđemo unutra.”

     “Unutra?” upita Ben u neverici.

       Potapšem Bena po leđima, i prvi put ovoga dana nas trojica ne gledamo napred, već jedni u druge. Jedino tako možemo ovo podneti. To što ih gledam daje mi nadu da nije mrtva, dokle god je ne pronađemo. “Da, unutra”, kažem.

     Ne znam više ko je ona, ni ko je bila, ali moram je pronaći


18.


      Obilazimo oko zgrade i na njezinu zadnjem  delu nailazimo samo na četvoro zaključana čelična vrata i ništa drugo, osim travnjaka i patuljastih palmi raštrkanih po zelenožutoj travi. Smrad je ovde još gori i više se ne usudim dalje. Ben i Radar su iza mene, sleva i zdesna. Zajedno činimo trougao. Polako hodamo pretražujući pogledom okolinu.

     “To je rakun!” viče Ben. “O, hvala Bogu. Rakun. Isuse!” Radar i ja udaljavamo se od zgrade i prilazimo mu. Nalazi se pokraj plitkog kanalizacijskog odvoda. Ogroman, napuhnut rakun zapetljane dlake leži mrtav, nema vidljivih ozleda, krzno mu već otpada i na jednom mestu vidi se ogoljeno rebro. Radar se okrene, želudac mu se podiže, ali nema šta da  povraća. Prilazim mu i stavljam ruku na leđa, a on, kada dođe do daha kaže: “Tako mi je, jebote, drago što sam video tog jebenog mrtvog rakuna.”

     Pa ipak, još uvek mi je teško zamisliti je živu usred svega ovoga. Pitam se je li Whitman možda oproštajna poruka samoubice. Razmišljam o stihovima koje je označila: “A umreti je nešto drugo nego je čovek mislio, i to sretnije.” 

     “Zaveštam sebe smeću da bih porastao iz trave koju ljubim. Ako me opet trebate, pogledajte pod potplate svojih čizama.”

     Na trenutak osećam tračak nade dok razmišljam o zadnjem stihu poeme: “Ja sam negde stao i čekam tebe”. Onda se setim da ja ne mora biti osoba. Ja može biti telo.

     Radar se udaljio od rakuna i drma kvaku na jednima od zakračunatih vrata. Osećam potrebu da se pomolim za mrtve – da deklamujem kadiš za tog rakuna – ali ne znam kako. Žao mi ga je, i žao mi je što sam toliko sretan što ga vidim u takvom stanju.

     “Malo se klimaju”, viče Radar. “Dođite pomoći.”

      Ben i ja hvatamo Radara oko struka i vučemo. On se nogom upire u zid da pojača svoju snagu, a onda odjednom obojica padaju na mene i Radarova majica natopljena znojem lepi mi se za lice. Na trenutak sam uzbuđen jer mislim da smo uspeli, ali onda vidim da Radar drži kvaku u ruci. Iskoprcam se ispod Radara, ustanem i pogledam prema vratima. I dalje su zaključana.

    “Jebem ti usranu kvaku od četrdeset godina”, kaže Radar. Nikad ga pre nisam čuo da tako psuje.

     “U redu je”, kažem. “Postoji i drugi način. Mora postojati.”

      Ponovo obilazimo oko zgrade. Nigde vrata, nigde rupa, nigde vidljivih tunela. Ali ja moram unutra. Ben i Radar pokušavaju skinuti ploču od iverice s izloga, ali ona je zabijena ekserima. Radar je udara nogom, no ona se ne pomiče. Ben se okrene prema meni. “Ovi su izlozi bez stakla”, kaže, a onda se trčeći udalji od zgrade da se sve praši za njim.

      Zbunjeno ga gledam. “Zaleteću se u ploču”, objašnjava.

    “Nemoj to raditi.” On je najsitniji u našem perolakom triju. Ako se neko treba probiti kroz opločeni izlog, onda sam to ja.

     Steže i opušta šake, sprema se. Dok mu se približavam, on govori: “Mama je u trećem razredu pokušala sprečiti da me tuku i upisala me na taekwondo. Bio sam na samo tri treninga, ali naučio sam jednu stvar koja je često od pomoći: gledali smo jednom nekog majstora kako golim rukama probija debelu drvenu ploču i svi smo se, ono, čudili kako to izvodi, a on nam je rekao da, ako se krećeš kao da će tvoja ruka proći kroz ploču i ako sam veruješ da će ti ruka proći kroz ploču, onda i hoće.”

     Tek što sam zaustio da pobijem njegovu idiotsku logiku, on krene i projuri pored mene. Što je bliže ploči, njegova se brzina povećava i onda, u poslednjoj sekundi, skače bez imalo straha i okreće se u zraku postrance – izbacivši rame da primi udarac – i tresne u drvenu ploču. Nekako očekujem da će je probiti i ostaviti za sobom rupu u obliku svoga tela, kao u crtićima. Umesto toga odbija se od ploče i pada na dupe posred jedine mrlje zelene trave u moru prljavog peska. Otkotrlja se na stranu i trlja rame. “Slomljeno je”, kaže.

      Pretpostavljam da misli na rame i krenem prema njemu, ali on ustane a ja na ploči od iverice ugledam pukotinu na Benovoj visini. Udaram je nogom i pukotina se počinje horizontalno širiti pa Radar i ja provlačimo prste i počinjemo vući. Škiljim da mi znoj ne grize oči i vučem svom snagom napred-nazad, dok se pukotina ne počne širiti. Radar i ja radimo u tišini, sve dok se nije toliko umorio da ga je morao zameniti Ben. Konačno nam uspe da odvalimo veći komad ploče koji padne unutra. Provlačim se s nogama napred i naslepo stanem na nešto nalik na hrpu papira.

      Kroz rupu ulazi mali snop svetlosti, ali nedovoljan da odredim dimenzije prostorije u kojoj sam, pa čak ni to ima li uopšte plafon. Vazduh je unutra toliko ustajao i vruć da ne osećam razliku između udisaja i izdisaja.

    Okrenem se i bradom udarim u Benovo čelo. I nehotice šapućem iako za to nema razloga. “Imaš li...”

     “Ne”, isto takvim šaptom odgovara Ben pre nego što sam uopšte završio rečenicu. “Radare, imaš li bateriju?”

      Čujem kako se Radar provlači kroz rupu. “Imam nekakvu na privesku za ključeve. Ali nije baš nešto.”

     Pali se svetlo, ali i dalje ne vidimo bogzna šta, no barem vidimo da smo u ogromnoj prostoriji u kojoj je čitav labirint metalnih polica. Papiri na koje sam nagazio su iz starog radnog kalendara čiji su požuteli i od miševa izgriženi listovi razbacani po prostoriji. Pitam se nije li ovo nekad mogla biti i mala knjižara, iako su prošle decenije otkako na ovim policama nema ničega osim prašine.

     Složimo se u kolonu iza Radara. Onda začujemo nekakvu škripu iznad nas i stanemo kao ukopani. Pokušavam progutati paniku. Mogu čuti svaki Benov i Radarov dah. Hoću pobeći odavde, ali ova škripa bi mogla poticati od Margo. Mogli bi to biti i narkomani. “To se zgrada sleže”, šapuće mi Radar, ali ne deluje mi siguran kao obično u ono što govori. Stojim, nesposoban da se pokrenem. Nakon nekoliko trenutaka čujem Benov glas: “Kad sam se poslednji put ovako uplašio, upišao sam se u gaće.”

      “Posljednji put kad sam se ovako uplašio”, rekao je Radar, “morao sam se sukobiti s Gospodarom Tame, kako bih svet učinio sigurnim mestom za čarobnjake.”
       I ja sam se probao priključiti s jednom jadnom forom: “Poslednji put kad sam se ovako uplašio, morao sam spavati u maminoj sobi.”

      Ben se nasmejao: “Q, da sam ja ti, svake bih večeri bio uplašen. Baš. Svake. Večeri.”

     Nije mi do šale, ali od njihovog smeha prostorija se čini nekako sigurnijom, pa počinjemo istraživati. Prolazimo između nizova polica i ne nalazimo ništa osim nekoliko primeraka Hitler’s Digesta iz 1970-tih, razbacanih po podu. Nakon nekog vremena oči mi se navikavaju na tamu, pa se razdvajamo i svako kreće u svome pravcu svojom brzinom.

     “Niko ne napušta prostoriju dok je svi ne napustimo”, prošapćem, a oni isto tako prošapću okej. Dođem do postranog zida prostorije i tu nađem prvi dokaz da je neko ovde nedavno bio. Na zidu pronalazim probijenu polukružnu rupu, negde u visini moga struka. Iznad rupe neko je narančastim sprejem napisao TROLOVA RUPA, a ispod nje je bila nacrtana strelica koja je upućivala u rupu. “Momci ”, kaže Radar tako glasno da na trenutak prekida čaroliju. Okrećem se za njegovim glasom i vidim da stoji pokraj zida nasuprot mojem, i baterijskom svetiljkom osvetljava još jednu trolovu rupu. Natpisi baš i ne sliče na Margoine, ali ne mogu biti posve siguran jer sam je video kako sprejem ispisuje samo jedno slovo.

       Radar mi baterijom posvetli rupu dok se saginjem da prvi prođem kroz nju. Prostorija u koju ulazim je potpuno prazna, ako ne računamo srolani tepih u kutu. Dok svetlosni snop džepne svetiljke pretražuje pod, na betonu, na mestu gde je nekada bio tepih, vidim mrlje od lepila. Na zidu preko puta vidim još jednu rupu, ali iznad nje ništa ne piše.

     Provlačim se i kroz tu trolovu rupu i nađem se u prostoriji u kojoj su poređani stalci za odeću, a šipke od rostfraja još uvek stoje pričvršćene za zidove pune mrlja od vlage. Ova je prostorija bolje osvetljena, i potrebno mi je neko vreme da shvatim da je to zato što je na krovu nekoliko rupa – izolacija od katranskoga papira propala je i visi, a može se videti i nekoliko mesta gde se krov spustio i nalegao na gole gvozdene grede.

 “Suvenirnica”, šapuće Ben ispred mene i odmah vidim da je u pravu.

       U sredini pete sobe vitrine su složene tako da oblikuju pentagon. Stakla koja su nekad odvajala turiste od izloženog turističkog smeća sada su uglavnom porazbijana i leže u krhotinama uokolo vitrina. Siva boja ljušti se sa zidova u neobičnim i lepim uzorcima, i svaki sljušteni višeugaoni  nalik je na snežnu pahulju raspadanja.

   Neobično, ali unutra još ima neke robe: tu je telefon u obliku Mikija Miša, koji prepoznajem iz svoga detinjstva. Još uvek složene majice s natpisom SUNČANI ORLANDO, iako su ih dobrano nagrizli moljci i po njima se rasule krhotine. Ispod vitrina Radar pronalazi kutiju s kartama i starim turističkim brošurama koje reklamiraju Gator World i Crystal Gardens i lunaparkove koji više ne postoje. Ben mi mahne da dođem i ćuteći pokazuje prstom figuricu aligatora od zelenoga stakla što stoji u vitrini, gotovo potonula u prašinu. Toliko vrede naši suveniri, pomislim: ta govna ne možeš ni pokloniti.

     Vraćamo se kroz praznu prostoriju i prostoriju s policama i provlačimo se kroz poslednju trolovu rupu. Prostorija u koju ulazimo izgleda kao kancelarija, samo što nema kompjutera i kao da je napuštena u velikoj žurbi, ili kao da su oni koji su radili ovdje teleportovani negde  u svemir, ili tako nešto. Dvadeset stolova poređano je u četiri reda. Na nekima još uvek leže olovke, a na svakome je ogromni papirnati kalendar koji je služio kao podložak za pisanje. Svi kalendari pokazuju isti mesec, februar 1986. Ben gurne kancelarisji  sto i on se počne okretati, cvileći ritmički. Pokraj jednog stola stotine blokića samolepljivih papirića s logom The Martin-Gale Mortgage Corp, složeni su u klimavu piramidu. U otvorenim kutijama leže debele hrpe papira iz starih matričnih pisača s ispisima troškova i prihoda agencije The Martin-Gale Mortgage Corp. Na jednom od stolova neko je od brošura za neko naselje novogradnji složio kućicu. Listam brošure, nadam se da sadrže neki trag, ali ništa.

     I Radar prelistava papire i šapuće: “Ništa posle 1986.” Krećem prekopavati po ladicama. Pronalazim štapiće za uši i ukrasne igle za kravate. Penkale i grafitne olovke zastarelog dizajna pakirane su u labave kartonske kutije, po dvanaest komada u kutiji. Salvete. Par rukavica za golf.

 “momci , vidite li išta što bi barem nagovestilo da je neko bio ovde u poslednjih, recimo, dvadeset godina?” upitam.

“Ništa osim trolove rupe”, odgovara Ben. Ovo je grobnica i sve je u njoj potonulo u prašinu.

“Zašto nas je onda dovela ovamo?” upita Radar. Sada već govorimo glasno.

“Nemam pojma”, kažem. Ona očito nije ovde.

“Ima nekoliko mesta”, kaže Radar, “na kojima je manje prašine. U praznoj prostoriji ima jedan trougao na kojem uopšte nema prašine, kao da je neko nešto premeštao. Ali, ne znam.”

  “A tu je i deo koji je prefarban”, kaže Ben. Pokaže prstom i Radarova baterija osvetli komad zida u kancelariji na koji je nanesena bela podloga, kao da je neko krenuo preuređivati ovo mesto, a onda nakon pola sata odustao od posla. Odlazim do zida i kada pogledam izbliza, vidim da je ispod bele boje nekakav crveni grafit. Ali jasno mogu videti tek da tu i tamo kroz belu boju izbija malo crvene – ni približno dovoljno da razaznam što piše. Ispred zida stoji otvorena kanta s belom bojom. Kleknem i gurnem prst u boju. Površinski sloj je skoren, ali lako ga probijem, a kada izvadim prst, vidim da je sav beo. Ništa ne govorim dok mi boja kapa s prsta, jer svi dolazimo do istoga zaključka: neko je ovde ipak bio. Nešto opet zacvili u zgradi i Radaru ispadne baterija iz ruke, pa opsuje:

    “Ovde je jezovito”, kaže on.

    “Momci”, javi se Ben. Baterija je još uvek na podu pa koraknem nazad da je pokupim i onda vidim da Ben pokazuje nešto prstom. Pokazuje na zid. Trik indirektnog svetla učinio je vidljivima slova ispod belog premaza, slova siva kao duh, ispisana rukopisom koji odmah prepoznajem kao njezin.

OTIĆI ĆEŠ U GRADOVE OD PAPIRA
I NIKADA SE VIŠE NEĆEŠ VRATITI.

     Uzmem bateriju i uperim je ravno u belu boju, ali poruka nestane. Ali kad je uperim u drugi deo zida, mogu je ponovo pročitati. “Sranje”, kaže Radar u pola glasa.

      Onda se javi Ben: “Buraz, možemo li sada poći? Jer kada sam zadnji put bio ovako uplašen... ma zajebi to. Prestravljen sam. U ovom sranju nema ničeg smešnog.”

     U ovom sranju nema ničeg smešnog možda je najbliže što Ben može prići strahu koji mene trese. Za mene dovoljno blizu. Najbrže što mogu vraćam se do trolove rupe. Imam osećaj da se ovi zidovi zatvaraju da nas zatoče.




             John Green, Gradovi na papiru ( nastavci: Romani u nastavcima)


Нема коментара:

Постави коментар