Jutro je bilo zloslutno. Zloslutna je bila i jutarnja mrtvačka svetlost nad pustim kosmodromom. Površina kosmodroma, glatka kao staklo, počinjala je negde iza horizonta i nestajala negde iza njega.
Ovde je prolazila crta, sa čije je druge strane otpočinjao kosmos; i otpočinjalo drugo računanje vremena, prostora i svega što postoji.
U pepeljastoj svetlosti svitanja stajala su tri čoveka. Čekali su da se iz magle pojavi blistava kugla broda koji će, opisavši po nebu zaslepljujuću dugu, nestati u mraĉnom ždrelu okna.
Na ovom delu kosmodroma nalazio se karantin. Ovde su duboka okna, sakrivena pod površinom Zemlje, primala retke brodove iz opasnih, dalekih i nedovoljno prouĉenih uglova vasione.
Zvezdani pilot Martel, najmlađi od trojice, bio je ovde prvi put. Drugi je bio rukovodilac Projekta. Treća je bila žena.
Ma gde bacili pogled, pejzaž je ovde svuda bio istovetan. Površina kosmodroma je kao ogledalo održavala maglu koja je visila nad njim, i u toj beskonačnosti nije bilo ni jedne jedine pukotine, nijednog zračka svetlosti.
Stajali su tako. Rukovodilac projekta je povremeno izgovarao neke beznaĉajne reči, koje nisu imale nikakve veze sa onim zbog čega su se nalazili ovde. Martel je automatski klimao glavom, utonuo u misli.
Žena uopšte nije obraćala pažnju na njih dvojicu; žena o kojoj se znalo samo njeno zvanje, označeno jedva vidljivim zvezdicama na rukavu. Ona je bila iz Službe Napretka.
Pilot broda, čiji su povratak očekivali, bio je mrtav. Već treći slučaj u poslednje vreme. Svi kosmonauti su, jedan za drugim, ginuli na planeti Ceveri; i to pri zagonetnim i nepojmljivim okolnostima. Martel je bio četvrti koji je trebalo da poleti na tu planetu, da bi otkrio uzroke pogibije onih koji nisu mogli da se vrate živi, i obavi zadatak.
Blistava kugla pojavila se neočekivano. Ocrtavši ognjenu dugu, nečujno je nestala u otvoru najbližeg okna.
Treći pilot je poginuo isto kao i dvojica prvih. Ležao je kraj podnožja pulta razrogačenih očiju i s izrazom užasa na sleđenom licu. Smrt je nastupila trenutno.
Kao i kod prve dvojice, to se desilo nekoliko minuta posle spuštanja kosmičkog broda na planetu. Kao i ostali, ni on nije napuštao brod i zaštitno polje koje je opkoljavalo brod ostajalo je uključeno.
Postavivši toranj, Martel je trebalo da uradi ono što nije bilo ništa manje važno: da sazna od čega su poginuli oni koji su stizali na Ceveru. I uz to da ukloni opasnost po toranj, ako ona postoji.
Kada počne s radom, toranj će zatvoriti lanac veza na velikoj udaljenosti. Martel je odlično znao koliko je to važno u kosmosu. Brodovi koji su izgubili pravac i zalutali u prostoru, dobijali su sada nit koja ih je vodila –udaljavala od pogibije. Martel je razmišljao o onima koji će primati signale s njegovog tornja. Čak i onda kada se on i deca njegove dece pretvore u prah, kada budu zaboravljeni, toranj će upućivati svoje impulse u crno nebo, pokazujući put ka spasenju..
Postaviti toranj na Ceveri nije bilo teško. Mnogo je teže bilo nešto drugo –pronaći sile koje to nisu želele. One koje su ubile tri Martelova prethodnika. Ako te sile prete tornju, one moraju biti neutralizovane. A to je mogao da obavi samo čovek.
Kosmički brod kojim je Martel trebalo da leti, bio je spreman, datum određen, maršruta poznata, zadatak –takođe.
Kada je do poletanja ostalo još samo nekoliko ĉasova, Martel je osetio da se između njega i sveta koji ga je opkoljavao otvara provalija. On se još uvek kretao među tim ljudima, govorio je nešto, zviždukao, obavljao uobičajene radnje. Ali, u samome sebi on više nije bio tu. Bio je već tamo, na Ceveri, u okolnostima koje su ga oĉekivale. I znao jeda niko od onih koji su se u tom ĉasu nalazili s njim neće moći niĉim da mu pomogne –ni reĉju, ni savetom, a još manje delom.
Uzalud se preostalo vreme upoznavao sa materijalima drugih ekspedicija, koje su boravile u tuđim i neprijateljskim svetovima. Da je to moglo nekako da mu pomogne, da su postojale bilo kakve analogije, stručnjaci Projekta bi to već odavno otkrili.
Kao košmar proletali su pred njim kibernetizovani svetovi Vege, koji su progutali svoje stvaraoce. Video je smrdljiva blatišta Anteja i njegove čudovišne stanovnike, zloslutne ulene sa naelektrisanim pipcima. Prodorno su, bezumnim glasovima urlale harpije. Ali, među svim tim bićima nije postojalo stvorenje koje bi moglo da prodre kroz ekran zaštitnog polja i ubije pilota unutar broda.
Nekoliko časova pre poletanja, jedan čovek iz Službe Napretka došao je po Martela.
Martela je očekivala žena, koja je zajedno sa njim dočekivala treći brod. Klimnula je glavom, i ĉovek koji je doveo Martela nečujno nestade. Nastupila je pauza. Žena je gledala nekud u daljinu i ćutala.
–Pozvala sam te –rekla je konačno –da porazgovaramo o tvojoj sahrani...
Čudan početak. Monotonim glasom počela je da govori o raznim varijantama sahrane. Iskusan zvezdani pilot, Martel je znao šta je to nebitisanje, kroz tanak zid broda je ne jednom osetio njegovu blizinu. Ali, i pored toga, ovaj razgovor mu je izgledao zloslutan i težak. Pokušao je da ga prekine, ali žena je nastavila da govori.
Tada je upitao:–Šta hoćeš?
Odgovorila je pitanjem:–Shvataš li da možeš da pogineš?
I počela je da mu govori ono isto što je poslednjih dana on ne jednom govorio u sebi. Samo kada je bio sam sa sobom. Bilo je jezivo čuti sada te reči, izgovarane naglas. Činilo se da se sve to ne odnosi na njega, već na nekog drugog, koga je nejasno –nekada davno –poznavao. I tada je još jednom upitao:
–Šta hoćeš?
Ovo njegovo pitanje sada je zvučalo već sasvim drugačije, on je to i sam shvatio.
–Hoću da se vratiš –rekla je žena. Izgovorila je to jednostavno, gotovo sa sažaljenjem? »Hoću da se vratiš«.
Martelu se učinilo da to ona ne govori njemu, već nekome ko nije prisutan.
Kroz minut već je znao o čemu je reč.
..........
Posle onoga što se desilo s prvim pilotom, na drugom i trećem brodu bili su postavljeni samopisaĉi. Kristali, koji su se negde nevidljivo pritajili, beleţili su sve što se dešavalo u brodu i oko njega. Ipak, da li baš sve?
Pred Martelovim pogledom pojavila se žućkasto-siva kamena pustinja. Sva izlomljena i ispunjena stenjem, udaljavala se prema nejasnom nebu, isto tako tmurnom kao i sama planeta. I sve to vreme, od spuštanja broda i do njegovog tragičnog uzletanja, ništa se nije pomerilo, ništa nije zatreperilo u tom mrtvom krajoliku.
Bacivši pogled malo u stranu, Martel je mogao da vidi šta se u to doba dešavalo unutar broda. Evo, poslednji put je zasijao i ugasio se crveni pano. Ujednačenom zelenom svetlošću poĉeo je da se presijava pult s podacima o prostoru oko broda. Jedva čujno zapištao je zumer. Visok, plavokos čovek markantnog lica digao je glavu. Ralf, pilot trećeg kosmiĉkog broda stajao je nekoliko koraka od Martela. I mada je Martel odlično shvatao da je sve to samo iluzija, nastala zahvaljujući pamćenju kristala, ono što se nalazilo pred njim izgledalo je mnogo realnije od mrtvog tela koje je video pre samo nekoliko dana. Život je uvek uverljiviji od nebitisanja za one koji se nalaze s ove strane crte. Evo, Ralf je digao ruku (tada je to još bila živa ruka) i isključio pult. Martel se trudio da ne propusti nijedan pokret, nijedan gest. Za sada je sve još bilo onako kako je moralo da bude. Sačekavši deset sekundi, Ralf je ponovo ispružio ruku i ukljuĉio panoramu horizonta. Slika, koja se pojavila pred njim, ponovila je već poznati tmurni predeo. Jedno vreme Ralf
ga je pažljivo razgledao, a onda se lagano okrenuo prema plakaru. Jednom rukom otvorio je vrata, a drugom počeo da izvlači skafander. U tom trenutku nešto ga je omelo. Zamro je. Izgledalo je kao da nešto osluškuje. Posle se naglo okrenuo i počeo da posmatra zid, kao da se trudio da tamo ugleda nešto što je za Martela ostajalo nevidljivo, jer na zelenkastom zidu nije bilo ničega. I tada je, najednom, slika nestala. Jednostavno je nestala, na njenom mestu iznenada se pojavila neprozirna pomrčina. Kada se tačno šesnaest sekundi kasnije slika ponovo pojavila, Ralf je, sa licem iskrivljenim u nečujnom urliku, ležao na podu kabine. U toj pozi je i pronađen kada se brod, vođen automatima, vratio na Zemlju. Ono što se desilo s drugim pilotom, kadar za kadrom, ponovilo je tu sliku. Kao da su dva glumca odigrala jednu te istu scenu. I, na kraju–ista poza i isti izraz užasa pred neĉim što je video samo on.
Ali, toranj je morao biti postavljen. I Martel je odliĉno shvatao da nema drugog puta, osim da i sam stupi u taj isti krug.
–Hoću da se vratiš –ponovila je žena.
Svojevremeno su ti eksperimenti obavljani nad planarijama, pacovima i životinjama. Martel se nejasno sećao šta je znao o svemu tome. Ĉini se da su pacova učili da trči ka posudi sa hranom kada se palila svetlost. Posle je drugim pacovima ubrizgan serum od »obučenog«, i oni su, tekšto bi se upalila svetlost, takođe jurili ka posudi sa hranom. U to doba govorilo se o prenošenju pamćenja na molekularnom nivou. Spominjane su aminokiseline, diskutovano je o DNK i drugim sličnim stvarima.
–Ralfov mozak –rekla je ona, i osećalo se kako joj je bilo teško da izgovori te reĉi.
–Pripremili smo serum iz njega...
Specijalni stimulatori trebalo je da pojačaju delovanje inekcije. Ako oni obave svoj posao, sve što je video, što je saznao Ralf u poslednjim trenucima svog života, pojaviće se u Martelovoj svesti. On će, kao i pacovi, preuzeti tuđe iskustvo.
–Pristajem –rekao je Martel pre nego što je uspeo da shvati da li odista pristaje. Brzina donošenja odluke bila je brža od misli. To je bila profesionalna reakcija.
Žena se osmehnula, i ponovo mu se uĉinilo da je taj osmejak bio predodređen nekom drugom a ne njemu.
........................
Brod se nalazio u vasionskom prostranstvu. Vodio ga je automat, pult upravljanja nije bio osvetljen. Da nije bilo indikatora, koji je pokazivao da se iza ljušture kosmičkog broda nalazi zvezdani bezdan, moglo bi se pomisliti da je brod nepokretan, da miruje negde u rezervnom oknu na udaljenom polju kosmodroma.
Martel je izvukao špil karata i počeo da otvara pasijans.
Neprestano je mislio na Ralfa. Tražio je u sebi bilo kakve znake buđenja tuđeg pamćenja. Ali, nije bilo ničega. Znači, eksperiment nije uspeo, i sve što se odnosi na pacove i planarije, odnosi se samo na njih. U pritajenom osećanju olakšanja, koje je osetio pri tome, bilo je nečeg malodušnog, Martel se postideo zbog toga.
Svetlucajući svim duginim bojama košuljice svog gravitacionog zaštitnog polja, kugla se kretala prema planeti Ceveri. Uostalom, govoreći tačnije, ona nije letela baš prema njoj. Lako je moguće da je letela ĉak i u suprotnom pravcu. Jer, bilo bi besmisleno leteti pravom linijom prema tački udaljenoj hiljadama svetlosnih godina. Tako udaljeni rejoni bili bi potpuno nedostižni sa Zemlje da nisu postojale takozvane »praznine u prostoru«. Posmatraču sa Zemlje one su izgledale kao crne, čađavo-crne mrlje na zvezdanom nebu. Bilo koje telo koje je ulazilo u nju, nestajalo je, da bi kroz koji trenutak »izronilo« na udaljenosti od nekoliko stotina i hiljada svetlosnih godina od te tačke. Dešavalo se, čak, da nije moglo ni da se utvrdi u koji je rejon Vasione dospevao brod koji je »izronio« iz »praznine«. Istina, u okolini Sunĉevog sistema takvih »praznina« bilo je malo. I samo je nekoliko moglo da se koristi za navigaciju. Gde su vodile ostale, to se nije znalo: nijedan od brodova koji se usudio da uđe tamo nije se vraćao nazad.
Kada je kosmički brod ušao u prvu prazninu i prešao je, signal je obavestio Martela šta se desilo. Jer, on to inače ne bi ni zapazio. Otvarao je pasijans. Nepoznati svetovi su opkoljavali brod, a on je nastavljao svoj put pored njih, ne usporavajući kretanje i ne skrećući sa svoga puta. Nikada se još čovek nije zaustavljao ovde, da bi bacio barem usputni pogled na drugi život. Vasiona je beskonaĉna, a čovek je mali, i vreme koje mu je dato kratko je.
Martela nisu interesovale etape leta. Zavalivši se na naslon fotelje, poĉeo je da piše baladu o Staroj životinji koja je živela sama u staklenoj špilji koja je odzvanjala, i ulaz u nju je iz dana u dan sve više i više zarastao travom ...
Tako je prolazilo vreme. Onda, najednom, Martel je osetio, nekim nepojmljivim putevima shvatio da će tog istog časa kosmiĉki brod ući u sledeću prazninu; upravo u tom trenutku. I odista, kroz jedan trenutak signal ga je obavestio o tome.
To je bio znak. Tuđe pamćenje, uneto u njega, poĉelo je da se budi.
Još nekoliko puta ulazio je u praznine prostora koje su, sve dalje i dalje odvodile kosmiĉki brod. Ali, uzaludno je osluškivao samoga sebe. Ralfovo pamćenje, ako je to bilo ono, više se nije javljalo.
Ponovo je poĉeo da izmišlja stihove. Crveni pano ga je, upalivši se, prekinuo. Brod je počeo da se spušta.
Uskoro se pano ugasio. Jedva čujno je zazujao zumer. Osvetlio se ujednačenom zelenom sveltošću pult podataka o prostoru oko broda. »Sada će« –uspeo je da pomisli Martel. Ali, ništa se nije desilo. Gotovo mahinalno isključio je pult i isto tako mahinalno ukljuĉio panoramu horizonta. Slika, koja se pojavila pred njim, ponavljala je predeo koji je već imao prilike da vidi. Jedno vreme ga je bez razmišljanja posmatrao: jednoobrazne kamenite čuke. Naviknutim pokretom, ne osvrćući se, Martel je pružio ruku prema plakaru, tamo gde se nalazio skafander. I najednom:
»Razum Cevere
Te pozdravlja«.
Redovi su upravo tako bili raspoređeni. Tako su se i pojavili u Martelovom pamćenju. Gde je i kada mogao da ih vidi ili da ih pročita?
Martel nije uspeo ni da postavi to pitanje, niti da odgovori na njega. Najednom ga je obuzelo ĉčudnovato osećanje uznemirenosti. Uĉinilo mu se da mu se neko krio iza leža. Martel se naglo okrenuo. Na zidu kabine su se, kao beo plamen, pojavile reĉi:
»Razum Cevere
Te pozdravlja
»Sada saznaj
istinu o sebi« –pojavilo se u pamćenju.
»Sada saznaj
istinu o sebi« –pojavili su se redovi.
Kroz jedan tren reĉi su nestale i uglasile se.
Najednom je zažmurio, čvrsto prekrivši oĉi dlanom.
To je uradio čak i pre nego što je uspeo da pomisli zašto tako radi. Pamćenje i Ralfova volja, koji su mu naložili da to uĉini, pojavili su se za tren, da bi odmah za svagda nestali. Dalje, iza te crte pamćenja, Ralfa više nije bilo, jer sam Ralf nije prešao tu granicu. Od tog momenta Ralf je bio mrtav.
Kada je Martel otvorio oĉi, redovi su nestali. Prineo je ruku zidu. Zid je bio hladan i gladak, na njemu nije bilo nikakvih tragova.
Sada je znao put kojim dolazi smrt. Nekoliko reči, koje su ubijale. Njihov pogibeljan smisao čovek nije mogao da izdrži.
Skakvim ciljem je to radio tuđi razum? Da li je to bio napad? Ili pokušaj kontakta?
Martel nije imao ni vremena ni sklonosti da se predaje razmišljanjima. Iz iskustva stečenog u drugim situacijama, znao je da je očekivanje –ono najgore što bi mogao da uradi. Akcija je bila jedino što mu je davalo nekakve šanse.
Martel je isključio zaštitno polje broda, navukao skafander i krenuo u susret nepoznatom.
Ako on pogine –poleteće drugi kosmonauti. Jedan za drugim oni će stizati na Ceveru, pokušavajući da urade ono što je trebalo da uradi on, Martel. I, ko zna koliko će još života morati da plati njegov neuspeh. Ne, on ne sme da dozvoli da ga ubiju, da bi oslobodio druge od pogibeljnog puta na Ceveru. Ta misao izgledala je Martelu čak mnogo važnija od tornja i svega što je bilo povezano s njim.
Martel se verao uz kamenite čuke. Gigantske stepenice su se ĉčas dizale –pretvarajući se u šiljaste grebene –čas su se kao kamena ogledala prostirale kraj njegovih nogu. Glatke ploĉe su tako tajnovito, tako neprimetno
otpočinjale svoj pad da je bilo nemoguće razlikovati gde je nagib prelazio u provaliju i bezdan. Pored broda vladala je živost. Roboti su, istovarivši sve što je bilo potrebno, počeli da grade toranj. Masivno konično telo, obojeno drečavo crvenom bojom, ĉekalo je da bude postavljeno na osnovnu konstrukciju. Ali, pre nego što montaža bude završena, Martel je morao da pronađe »izvor opasnosti«. Tako je stajalo u njegovom zadatku. Sam »izvor« je sebe nazivao »razum Cevere«. Ali, to nije ništa menjalo. U raznim svetovima, na raznim planetarna, »izvori opasnosti« su imali razne likove: tektonska delatnost, radijacija, biološke sile ... I svaki put su i sredstva za njihovo obuzdavanje bila drugaĉčija.
Zaletevši se, Martel je preskočio pukotinu, ali su mu noge najednom–umesto čvrstog tla –osetile pod sobom prazninu. S kratkim povikom propao je u provaliju.
Istina, pad je trajao samo nekoliko trenutaka. Gravitacioni jastuĉići su se automatski ukljuĉili i izneli ga na ivicu provalije. Ali, tih nekoliko trenutaka bilo je dovoljno da mu se srce stegne od straha; od drevnog, prvobitnog straha, iako je shvatao da ne može da nastrada. Iako je znao da je nepovrediv. Ali, za nekoliko trenutaka njegovo drevno pamćenje predaka postalo je jače od kratkog pamćenja njegovog života.
Taj strah preobrazio je Martela. Odakle se pojavio taj oprezan hod, koji kao da je počeo da se prikrada? Ta elastiĉnost pokreta, taj pričkiljeni, ustremljeni pogled, koji je bio u stanju da ulovi i najmanju opasnost, i najmanje kretanje, kada bi ono samo postojalo.
Ali, svet koji se nalazio oko njega i nadalje je bio kao skamenjen. Kameni ispusti su se kao i pre gomilali jedan na drugi, udaljavajući se prema pepeljastom horizontu.
Martelu se učinilo da je najednom ugledao kako kroz statičnost te slike počinje da se pomalja nekakvo usporeno kretanje. Kao da je nekoliko trenutaka pre toga sve to bilo u nekakvom jedinstvenom ritmu i najednom zamrlo, skamenilo se na polu taktu –polureĉi.
»Razum Cevere te pozdravlja« –setio se reči kojih je postao svestan sekund pre nego što ih je pročitao. I drugu rečenicu je takođe mogao da zna unapred. Da nije bilo Ralfovog pamćenja, teško da bi mogao da izbegne pogibeljan smisao, koji je sadržavala poslednja, treća rečenica. Ali, Ralfovo
pamćenje ništa nije govorilo o njoj, otoj poslednjoj reĉenici. Samo što je pomislio na to, Martel se trgao i pokušao da se oslobodi od te misli. Jer, ako se ta reĉenica pojavi u svesti, on više neće biti u stanju da se ogradi od nje ni stegnutim kapcima, ni dlanovima ruku. Iako je pokušavao da natera samoga sebe da misli na nešto drugo, njegova misao nastavljala je da radi u istom pravcu.
Opkolivši se gravitacionim zaštitnim poljem, Martel se digao uvis, u tmurno nebo, i počeo lagano da kruži. Čas se spuštao nadole, čas je ponovo leteo uvis, zamirući najednom kao nepokretna taĉka u samom zenitu. Odavde, odozgo gledano, ono što je liĉilo na besmislenu gomilu kamenja, u stvari je posedovalo –ispostavilo se –nekakvu skrovitu logiku. Linije, prelazi i krivine reljefa, ma koliko bile izlomljene i asimetriĉne, bile su jedinstvene i nisu narušavale to jedinstvo. Martel nije mogao da shvati skroviti smisao onoga što je video. Tako divljak, ugledavši štampani tekst, može samo da nagađa da je to nešto više od obiĉne šare, ali je zato nemoćan da shvati znaĉaj i smisao onoga što je napisano.
»Razum Cevere« je ćutao. Uzalud je lutao Martel među kamenim blokovima, uzalud je kružio u turobnom, tmurnom nebu. Ništa nije govorilo o tome da nije sam u tom napuštenom svetu. Nije mu preostajalo ništa drugo nego da se vrati u brod.
Opisavši veliki krug, spustio se kraj kugle. Roboti su jedan za drugim puzili, prolazili, trĉali kraj njega, ulazeći kroz otvor broda. Oni su završili svoj posao. Toranj se uzdizao nad kamenitom pustinjom. Kao crvena kap, kao drečava tačka, remetio je monotonost pejzaţa.
Martel je ušao u kabinu i osetio zamor, želju da legne, zatvori oĉi i ne misli ni na šta. Pokušavao je da se oslobodi ĉčudnovate obamrlosti koja se kao u talasima dizala odnekud iz dubine njegove svesti, da raskine pauĉinu nekakvih tužnih, tuđih misli, nepoznatih glasova i lica, koja su se pojavljivala u pamćenju.
Najednom ga je obuzelo njemu dobro poznato osećanje uznemirenosti. Učinilo mu se da se još neko nalazi u brodu. Martel je to osećao. Odmah zatim, kao beli plamen, pojavili su se redovi.
Ali, Martel ih nije video. Kroz čvrsto stegnute kapke osećao je samo jarku svetlost, koja je ĉas treperila, ĉas nestajala, da se kroz koji trenutak ponovo pojavi. Tako je to trajalo jedan minut.
Pojurio je ka pultu za upravljanje. Registratori, koji su se nalazili unutar broda, kao ni prvi put, nisu zabeležili ništa. Talasaste linije indikatora odmereno su treperile kraj najniže crte. I samo oni koji su bili postavljeni spolja ...
Jedva je uspeo da zatvori oĉi. Redovi su se pojavili iznenada, i ovoga puta nije bilo predosećanja koje bi ga upozorilo na to. Iako je reagovao tako reći trenutno, njegov pogled je ipak uspeo da istrgne i zapamti tri reči: »Pri obrnutoj naizmeničnosti... «
Stežući kapke dlanovima, osećao je kroz njih belu svetlost i čekao da se sve to završi. Ali tome, izgleda, nije bilo kraja. Kada su redovi konaĉno nestali, Martel se nije usudio da otvori oĉi.
Povez koji je stavio na oči ogradio ga je od pogibeljnih redaka koje je pokušao da mu nametne »razum Cevere«. Sa strane gledan, ličio je na čoveka koji se spremio da igra žmurke. Jedino što se nigde nije video partner. Ali, partner je postojao. I Martelu se uĉinilo da sada zna gde da ga traži.
Pomrĉina je kao neprobojan zid opkolila Martela, i poznati svet vidljivih predmeta je nestao. Opkoljavao ga je sada svet kojeg je mogao da prima samo pipajući, ĉije su granice bile opcrtane ispruženom rukom.
Osećajući da mora da žuri, Martel je ponovo krenuo prema komandnom pultu. Osetivši pod prstima poznatu klavijaturu, Martel je pritisnuo tipku koja se nalazila na samom levom kraju. To je znaĉilo: »Izdajem naređenje«. Prsti su mu se kretali sve uverenije i brže, odabirajući indekse koji su mu živeli u pamćenju tako jasno kao da se rodio s tim znanjem.
Završivši posao, počeo je da osluškuje. Nije se čuo ni jedan jedini zvuk, ali je znao da su, povinujući se njegovim naređenjima, iz dubine kosmiĉkog broda poĉeli da izlaze aparati nezamislivih oblika. Oni su ispuzali napolje i zamrli, skamenili se pored kugle, očekujući naređenja. Posle su zadrhtali i istovremeno krenuli s mesta. Zanoseći se u vazduhu svojim prozraĉnim krilima, ispuštajući kolutove plavičastog plamena, spotičući se o kamene blokove, kriveći se iprobijajući se između stenja, krenuli su prema severoistoku. Tamo, gde su indikatori koji su se nalazili van broda registrovali slabi impuls.
Martel je opipao povez na licu i pripremio se da čeka. Nije znao koliko je vremena prošlo. Očigledno, isto onoliko koliko je bilo potrebno da aparati
koje je poslao, stignu do svog cilja. Kada se to desilo, Martel je začuo signal koji ga je obavestio o tome. Pokušao je da zamisli šta se tamo sada dešava. Nije video ekran, nije video kako je ogromna špilja trzajima krenula na njega. Magloviti sumrak vladao je pod debelim svodovima, i u toj svetlosti jedva su se nazirali beli grozdovi nalik na kruške, koji su visili sa zidova i odnekud odozgo. I niti, mnoštvo belih niti, koje su polazile od njih i nestajale među kamenjem. One su se pružale ka drugim, istim takvim špiljama, udubljenjima i nišama, gde su visili isti takvi beli grozdovi, vezujući ih u jedinstvenu mrežu. Najednom je zasjala zaslepljujuća bela svetlost, koja je na nekoliko trenutaka zaslepila celu špilju. Akcija je počela.
Ali, dinje nalik na kapi, gigantske bele kruške nisu reagovale ni na svetlost, ni na toplotu, ni na zračenje. Nisu reagovale ni na ultrazvuk. Aparati su probijali te grozdove skroz, oblivali ih kiselinama i spaljivali u laganom plamenu. Kao da nije bilo nijednog uništavajućeg sredstva koje nije bilo aktivirano, ali nijedno od njih nije naišlo ni na najmanji otpor niti na bilo kakvu kontra akciju. Iscrpevši sve svoje mogućnosti, aparati su zamrli.
»Reakcije nema –obavestili su kosmiĉki brod.
–Nema reakcije«.
Sada je Martel znao da je »izvor opasnosti« mogao da deluje samo na biološke objekte. Ali, ne i na mehanizme, na aparate.
Toranj nije bio biološki objekat, a to je značilo da se nalazi van opasnosti.
Kada su se aparati vratili, Martel je izdao komandu »start« i izveo kosmiĉki brod na orbitu. To je i nadalje radio naslepo, pipajući. Tek kada je planeta ostala ispod njega, usudio se da jedva malo pomeri povez na oĉima. Ali odmah ga je vratio nazad, na svoje mesto.
Bela svetlost treperila je u kabini.To nije očekivao. Nije ni predvideo. Brzo je napipao indeks koji je vodio brod na kurs prema Zemlji. Na određđenom mestu i u određeno doba Kugla je ušla u »prazninu prostora«, da bi se odmah pojavila u drugom, udaljenom kutku Vasione. Martel je skinuo povez, i nije uspeo još ni da otvori oči kada je kroz stegnute kapke osetio poznatu belu svetlost.
»Razum Cevere« ga nije puštao. Razdaljina ga nije štitila. Martel je zamislio kako će, vrativši se na Zemlju, doneti sa sobom te redove koji se kreću, koji su u stanju da ubijaju.
On mora da se oslobodi od toga, ili da se više nikada ne vrati na Zemlju.
Kugla je usporila svoje kretanje i kao svetlucava tačka zamrla na fonu crnog neba. Kroz nekoliko trenutaka neočekivano lako pojurila je sa mesta i, okrećući se po gigantskoj spirali, krenula prema Ceveri, u pravcu iz koga je upravo došla.
Uz svu navodnu besmislenost onoga što je radio »Razum Cevere«, u tome je ipak morala da se krije nekakva logika. Nekakav, makar i hijeroglifski smisao. Ali, uzalud je mozgao Martel, pokušavajući da pronađe u tome bilo kakvu nit koja bi ga vodila.
Nije video kada je na ekranima počela da se pojavljuje i raste Cevera, ali ga je upravo tada ozarila još nejasna misao.
Ako je pogodio, ako je »razum« hteo da se vrati, redovi moraju da nestanu. Skinuo je povez. Svetleća poruka je iščezla. Bio je na sigurnom putu. Sada je morao da pogodi drugi korak koji je trebalo da uĉini. Martelu se uĉinilo da je to i uĉinio. Uĉinilo mu se da je shvatio šta je od njega htela ta planeta i šta su govorili redovi koji su se pojavljivali pred njim.
Tek što se brod spustio tek što se pojavila oznaka »tlo«, Martel je uključio panoramu horizonta. Na stotinak koračaja nad kamenom pustinjom uzdizalo se krvavo-crveno telo tornja. Zar je stvar u tome, samo u tome? Zar je to toliko važno?
Martel je posmatrao kako je aparat, napustivši brod, počeo da se približava tornju. Poletele su struje pene, i toranj kao da se rastvorio u njoj. Kada je pena nestala, crvene drečave mrlje nije više bilo. Iste boje, kao i kameni plato, toranj je stajao gotovo nevidljiv na osnovi okolnog predela. Sada više ništa nije remetilo jednoobraznu monotoniju koja se pružala od horizonta do horizonta.
Martel je počeo da čeka. Čekao je potvrdu da je uradio upravo ono što se od njega tražilo. Ali, znaka nije bilo. Nije bilo ničega. Možda je upravo to i bio znak.
Pojavila se svetlost za uzletanje. Planeta je iščezla negde dole, pretvorivši se u taĉku koja je nejasno svetlucala, nestajala među zvezdama. Prošlo je još neko vreme, i ravnomerno brundanje ispunilo je brod. To je poĉeo da radi toranj, obaveštavao je da je komanda »lansiranje« primljena. Lanac dalje veze bio je uspostavljen. Projekat je počeo da radi.
Kada je Zemlja bila već sasvim blizu, naterao je sebe da ustane. U ušima mu je tiho odzvanjalo. Posle je to prošlo. Ne shvatajući ništa, pogledao je gomilu karata koje su bog zna na koji način dospele u brod. činilo mu se da je kabina zbog nečega veća nego obično. Ali, možda greši? Možda ipak greši?
Upalilo se oko lokatora. Zemlja je primila njegove pozivne znake.
–Vidim vas –začuo je glas dežurnog osmatrača. –Dajte svoje podatke.
–Brod »Cevera–Zemlja«, –odgovorio je i začudio se svom glasu.
–Komandir kosmičkog broda Ralf. Govori komandir Ralf.
Dotakao je tastere za ateriranje i najednom ugledao svoje ruke. To su bile tuđe ruke.
Brod je počeo da se spušta.
ALEKSANDAR ALFREDOVIĈ GORBOVSKI, rođen 1928. Doktor istorijskih nauka. Autor većeg broja nauĉno-fantastiĉnih priĉa i novela, a takođe i nekoliko knjiga iz spekulativne istorije. Njegovo delo Zagonetke drevne istorije delimiĉno je objavljivano u »Galaksiji«, VUS-u i »Novoj Makedoniji«. Živi i radi u Moskvi.
izvor 288 str
Нема коментара:
Постави коментар