Herbert George Wells (1866-1946) poznat je kao autor romana “Vremenski stroj”, “Otok doktora Moreaua”, “Nevidljivi čovek” i “Rat svetova”, u kojima je “prorekao” izum televizije, atomske bombe, pa čak i interneta. Kasnih tridesetih godina prošloga veka maštao je o izumu nečega što je nazivao “world brain”, odnosno “svetski um”; ogromnoj banci ljudskog znanja pohranjenoj na mikrofilmovima koji bi se ljudima besplatno dostavljali avionima. Nedostajao je, tada, tek izum mikročipa, pa da prva varijanta interneta postane moguća.
Roman Nevidljivi čovek objavljen je 1897. godine, kao niz tekstova koji su jednom nedeljno izlazili u časopisu Pearson’s Weekly, a tek onda kao knjiga. Bilo je to delo za koje su i najžešći Wellsovi kritičari priznali da je izvrsno, neobičan spoj horora s komičnim elementima, te jedno od prvih dela iz kojeg se u literaturi i kasnije na filmu razvio tipičan lik naučnika nesposobnog za nošenje s najbanalnijim životnim problemima.
Bejah nevidljiv… U mojoj su se glavi već rojili planovi svih oni divljih i divnih stvari koje mogu sada nekažnjivo činiti…»
Postoje dobri i postoje veliki umovi, no Griffin je bio poseban slučaj. Blistavi um i jaka ambicija terali su ga do samih granica nauke i dalje, u područje koje niko nije dosad istraživao. I tako je Griffin bio prvi na novom polju istraživanja, nauci o nevidljivosti, i posvetio je čitav svoj život postizanju jednog jedinog cilja: da sam postane nevidljiv.
S takvim ciljem na umu, nikakva žrtva nije bila prevelika. Sve prijateljske veze bile su besmislene, sve etičke sumnje kopnile su do beznačajnosti. Tokom dugih dana i noći Griffin je sledio svoju fantaziju nevidljivosti, no kad je ostvario cilj, započele su strahote…S nesanjanom moći bila je povezana i nezamisliva cena: izvan uobičajenosti, izvan društva, izvan života - može li nevidljivi čovek biti uopste čovek?
Došlo je iznenada, sjajno i potpuno u mom umu. Bio sam sam; laboratorija je bila mirna, a visoka svetla gorila su jarko i nečujno. U svim svojim sjajnim trenucima bio sam sam. „Neko bi životinju — maramicu — mogao učiniti providnom! Neko bi se mogao učiniti nevidljivom! Sve osim pigmenata — moglo bi biti nevidljivo!' rekao sam, iznenada shvativši šta znači biti albino sa takvim znanjem. Bilo je neodoljivo. Napustio sam filtriranje koje sam radio i otišao i zagledao se kroz veliki prozor u zvezde. 'Mogao bih biti nevidljiv!' ponovio sam.
„Učiniti tako nešto značilo bi prevazići magiju. I ugledao sam, nepomućenu sumnjom, veličanstvenu viziju svega što bi nevidljivost mogla značiti za čoveka - misteriju, moć, slobodu. Nedostatke nisam video. Treba samo da razmislite! A ja, otrcani, siromašni, opterećeni demonstrant, koji predajem budalama na provincijskom koledžu, mogao bih odjednom postati - ovo.
Griffinova nevidljivost je konačna i više se ne može vratiti na staro. Da sve bude još gore mladić je nevidljiv samo kad je posve go, što je u hladnoj Engleskoj prilično nezgodno. | Zima nije ljubazna prema golim ljudima. Kao što će vam reći svaki ludi naučnik, morate planirati unapred. Majka priroda se neće povinovati vašim podlim hirovima! Uključi meteorološki kanal sledeći put, moronu..... Što sam više razmišljao, više sam shvatao koliko je nevidljivi čovek apsurdan u tako užasnoj, hladnoj klimi i u civilizovanom gradu punom ljudi. Pre nego što sam izveo ovaj ludi eksperiment, zamišljao sam na hiljade prednosti, ali danas sam osetio ogromno razočarenje uspehom kada se ne možeš pojaviti telom i dušom?"
| ( tada počinje da shvata", "potpuni nedostatak mog stanja. Nisam imao skloništa - ni pokrivala - da bih nabavio odeću značilo je odreći se svih svojih prednosti, učiniti od sebe čudnu i strašnu stvar. Nije za post,akad bi jeo, napunio bi se neasimiliranom materijom, opet bi postao groteskno vidljiv."
|Nisam imao utočište, nikakve aparate, nijedno ljudsko biće na svetu kome bih se mogao poveriti. Da sam rekao svoju tajnu, to bi me odalo - od mene bi bila puka predstava i retkost.
Čudni lik pojavio se iznad brda početkom februara, jednog veoma olujnog dana sa jakim vetrovima i velikim snežnim padavinama, poslednjim te godine. Očigledno je došao pešice sa železničke stanice Bramblehurst, a u ruci u rukavici je držao mali crni kofer. Bio je umotan od glave do pete, a obod njegovog crnog filcanog šešira pokrivao mu je celo lice, osim sjajnog vrha nosa. Sneg mu se nagomilao na ramenima i grudima, i dodao belu kapu na teret koji je nosio. Uteturao je u svratište “Kočija i konji“ više mrtav nego živ, kako se činilo, i bacio svoju prtljagu na pod
| Bio je tako čudan, stajao je tamo, tako agresivna i eksplozivna, sa flašom u jednoj ruci i epruvetom u drugoj, da je gospođa Hol bila prilično uznemirena, ali bila je odlučna žena.
Jednom prilikom....gospođa Hall je pokucala na vrata gostinjske sobe
|Ušavši, opazi svog gosta u naslonjaču ispred kamina kako, činilo se po stranu klonuloj zamotanoj glavi, drema. Soba je bila osvetljena samo crvenim odsjajem koji je dolazio od žeravice u kaminu – od kojeg su oči na ostatku njegova lica u mraku izgedale kao dva crvena singnalna svetla na železničkoj pruzi – i slabašnim tragovima svetla koje je dopiralo kroz otvorena vrata. Sve je bilo crvnekasto, senovito i njoj nejasno, tim više jer je upravo bila palila svetiljku i oči su joj bile zaslepljene. Ipak joj se na nekoliko trneutaka učinilo da je čovek kojeg je gledala ispred sebe imao golema i neverovatna usta koja su progutala čitav donji deo lica. Bio je to trenutni utisak – belo umotana glava, nesrazmerno velike naočale, a ispod njih golemo prazno ždrelo.
Zapravo kao početak nepovoljnog razvoja događaja za nevidljivog stranca jest trenutak kada je gospodin Hall ušao u sobu i vidio nevidljivi rukav:
|Zavesa je bila spuštena pa je soba bila u polumraku. Na trenutak mu se pričini vrlo čudna stvar – činilo mu se da vidi nekakav rukav bez ruke koji je mahao prema njemu i lice od tri mrlje neodređene boje na belini, slično belog maćuhici. Istog trenutka oseti snažan udarac o prsa, nešto ga gurne unatrag, a u lice mu se zabije vrata i zatvore se. Sve se to dogodilo tako brzo da nije imao vremena bolje pogledati.
Isto tako, gospodin Cuss je video nešto što ga je zaprepastilo: Ruke nije bilo, tek prazan rukav! “Bože, pomislio sam, to je nakaznost. Pretpostavio sam da ima vestacku ruku i da ju je skinuo. Ali tada sam shvatio da tu ipak nešto ne valja. Koji djavo drži rukav u vazduhu i još ako u njemu nema ništa? Kažem vam, u njemu nije bilo ničeg. Ništa dole, a ništa niti gore do pregiba. Mogao sam videti unutra do lakta, a unutra je prodiralo svetlo kroz rupicu na odeći. 'Dobri Bože!' rekao sam. Tada je zastao. Buljio je u mene tim crnim naočalama, a zatim pogledao svoj rukav.“
“Dobro, i dale?“
“To je sve. Nije rekao ni reč, već je samo besno pogledao oko sebe i brzo vratio rukav u džep. (...) “Vrlo je neugodno gledati kako vam se približava prazan rukav! A onda....“
“Što je onda bilo?“
“Nešto – vrlo slično stisku prsta i palca – štipnulo me za nos. (...) Ali u rukavu nije bilo ničega!“ rekao je Cuss glasom koji se od 'ničega' pretvorio u vrisak. “Lako se vama smejati, ali kažem vam, tako sam se prestrašio da sam ga svom silom udario po rukavu, okrenuo se i istrčao iz sobe, ostavljajući ga...“
|Vi ne razumete“, reče, “ko sam ja i šta sam. Pokazaću vam. Tako mi boga! Pokazaću vam!“ Tada stavi svoj otvoreni dlan na lice i nešto povuče. Sredina njegovog lica postane crna šupljina. “Evo vam“, reče on. Korakne napred i pruži joj nešto u ruku što je ona – zureći u njegovo promenjeno lice – nesvesno prihvatila. Pogledavši šta drži u ruci, glasno vrisne, odbaci to i teturajući ustukne. Nos – bio je strančev nos.! Ružičast i sjajan – kotrljao se po podu.
Tada on skine naočale i u gostioni svi do jednoga zinu od čuda. Skine šešir i oštrim pokretima započne trgati zaliske i zavoje. (...) I tada on oslobodi glavu. Bio je to strašniji trenutak nego se moglo i pomisliti. Gospođa Hall je stajala otvorenih usta i obuzeta stravom, vrisnula je videvši to i pojurila prema izlazu. Svi su započeli bežati. Bili su spremni na brazgotine, izobličenja i očigledne strahote, a kad tamo ništa! (...) Posrtali su jedan preko drugoga niz stepenice. Jer je čovjek koji je stajao vičući neka nepovezana objašnjena bio sve do ovratnika svog kaputa stvarna pojava, ali dalje od toga – ništa, ništa vidljivo!
I tada, daleko na brežuljku, zacvili pas koji se igrao na cesti i zavuče se ispod nekih vrata. Još nije prošlo prvo iznenađenje, kad projuri nešto poput vetra – hu, hu, hu – zvuk nalik teškom disanju. Ljudi vrisnuše. Pobegoše s pločnika. Vičući, instiktivno su bežali niz padinu. (...)
S vestima su započeli uletati u kuće i zatvarati vrata za sobom. On je to čuo i učinio zadnji očajnički napor. Srah je ušao s njim, pretekao ga i u trenutku zavladao celim gradom. “Dolazi Nevidljivi čovek! Nevidljivi čovek!“
|..eto, na otrcanom krevetu u sušnoj, loše osvetljenoj spavaćoj sobi, okružen gomilom neupućenih i uzbuđenih ljudi, slomljen i ranjen, izdan i nesažaljen, Griffin, prvi od svih ljudi koji se učinio nevidljivim, Griffin , najdarovitiji fizičar kojeg je svet ikada video, završio je beskrajnom katastrofom svoju čudnu i strašnu karijeru. ________
Grifin izdvaja skitnicu Tomasa Marvela kao saučesnika u svojim krađama. "Odabrao sam te", intonira njegov očigledno bestelesni glas.) | Gospodina Thomasa Marvela možete zamisliti kao osobu punašnog pokretnog lica, valjkasto izbočena nosa, velikih slinavih usta i neuredne čekinjaste brade. Tijelo mu je bilo pomalo debeljuškasto, što su njegove kratke ruke i noge još više isticale. Nosio je krzneni cilindar, a po čestoj upotrebj konopa i vezica za cipele umesto dugmadi na kritičnim mestima njegove odeće, moglo se u njemu odmah prepoznati uverenog neženju.
...Gospodin Thomas Marvel sedeo je s nogama u jarku pokraj ceste prema Adderdeanu, nekih tri kilometara od Ipinga. Skinuo je cipele, pa su mu kroz rupe na čarapama provirivali veliki palci i trzali se poput ušiju psa čuvara.
(...) Bile su to najčvršće čizme na koje je nabasao nakon dugo vremena, ali prevelike. One koje je sada nosio bile su vrlo ugodne za suva vremena, ali pretankih potplata za vlagu. Gospodin Thomas Marvel je mrzeo velike cipele, ali je još više mrzeo vlagu. Zapravo nikad nije baš tačno razmislio šta više mrzi, a i budući da je dan bio ugodan, a on nije imao ništa bolje da radi, postavio je sve četiri cipele u skladnu skupinu na tratinu pokraj sebe i promatrao ih.
(...) “Kakve god da jesu, ipak su čizme“. „Jesu – i to dobivene na dar“, reče gospodin Thomas Marvel, promatrajući ih prezirno nagnute glave, “ali neka sam proklet ako znam koji je od njih najružniji par pod kapom nebeskom.“
(...)“Ja sam zapravo nosio i lošije. A ponekad nisam imao nikakvih. No ni jedne nisu bile ovako odvratno ružne, dopustite mi taj izraz. Danima sam prosjačio čizme, jer sam bio sit ovih. One su, naravno, dovoljno čvrste. Ali mi, gospoda skitnice, mnogo držimo do dobre obuće. I ako mi verujete, u celoj ovoj prokletoj zemlji nisam mogao naći bolje od OVIH.
(...) U ovom mi kraju darivaju cipele deset i više godina.
„Učiniti tako nešto značilo bi prevazići magiju. I ugledao sam, nepomućenu sumnjom, veličanstvenu viziju svega što bi nevidljivost mogla značiti za čoveka - misteriju, moć, slobodu. Nedostatke nisam video. Treba samo da razmislite! A ja, otrcani, siromašni, opterećeni demonstrant, koji predajem budalama na provincijskom koledžu, mogao bih odjednom postati - ovo.
Griffinova nevidljivost je konačna i više se ne može vratiti na staro. Da sve bude još gore mladić je nevidljiv samo kad je posve go, što je u hladnoj Engleskoj prilično nezgodno. | Zima nije ljubazna prema golim ljudima. Kao što će vam reći svaki ludi naučnik, morate planirati unapred. Majka priroda se neće povinovati vašim podlim hirovima! Uključi meteorološki kanal sledeći put, moronu..... Što sam više razmišljao, više sam shvatao koliko je nevidljivi čovek apsurdan u tako užasnoj, hladnoj klimi i u civilizovanom gradu punom ljudi. Pre nego što sam izveo ovaj ludi eksperiment, zamišljao sam na hiljade prednosti, ali danas sam osetio ogromno razočarenje uspehom kada se ne možeš pojaviti telom i dušom?"
| ( tada počinje da shvata", "potpuni nedostatak mog stanja. Nisam imao skloništa - ni pokrivala - da bih nabavio odeću značilo je odreći se svih svojih prednosti, učiniti od sebe čudnu i strašnu stvar. Nije za post,akad bi jeo, napunio bi se neasimiliranom materijom, opet bi postao groteskno vidljiv."
|Nisam imao utočište, nikakve aparate, nijedno ljudsko biće na svetu kome bih se mogao poveriti. Da sam rekao svoju tajnu, to bi me odalo - od mene bi bila puka predstava i retkost.
Čudni lik pojavio se iznad brda početkom februara, jednog veoma olujnog dana sa jakim vetrovima i velikim snežnim padavinama, poslednjim te godine. Očigledno je došao pešice sa železničke stanice Bramblehurst, a u ruci u rukavici je držao mali crni kofer. Bio je umotan od glave do pete, a obod njegovog crnog filcanog šešira pokrivao mu je celo lice, osim sjajnog vrha nosa. Sneg mu se nagomilao na ramenima i grudima, i dodao belu kapu na teret koji je nosio. Uteturao je u svratište “Kočija i konji“ više mrtav nego živ, kako se činilo, i bacio svoju prtljagu na pod
| Bio je tako čudan, stajao je tamo, tako agresivna i eksplozivna, sa flašom u jednoj ruci i epruvetom u drugoj, da je gospođa Hol bila prilično uznemirena, ali bila je odlučna žena.
Jednom prilikom....gospođa Hall je pokucala na vrata gostinjske sobe
|Ušavši, opazi svog gosta u naslonjaču ispred kamina kako, činilo se po stranu klonuloj zamotanoj glavi, drema. Soba je bila osvetljena samo crvenim odsjajem koji je dolazio od žeravice u kaminu – od kojeg su oči na ostatku njegova lica u mraku izgedale kao dva crvena singnalna svetla na železničkoj pruzi – i slabašnim tragovima svetla koje je dopiralo kroz otvorena vrata. Sve je bilo crvnekasto, senovito i njoj nejasno, tim više jer je upravo bila palila svetiljku i oči su joj bile zaslepljene. Ipak joj se na nekoliko trneutaka učinilo da je čovek kojeg je gledala ispred sebe imao golema i neverovatna usta koja su progutala čitav donji deo lica. Bio je to trenutni utisak – belo umotana glava, nesrazmerno velike naočale, a ispod njih golemo prazno ždrelo.
Zapravo kao početak nepovoljnog razvoja događaja za nevidljivog stranca jest trenutak kada je gospodin Hall ušao u sobu i vidio nevidljivi rukav:
|Zavesa je bila spuštena pa je soba bila u polumraku. Na trenutak mu se pričini vrlo čudna stvar – činilo mu se da vidi nekakav rukav bez ruke koji je mahao prema njemu i lice od tri mrlje neodređene boje na belini, slično belog maćuhici. Istog trenutka oseti snažan udarac o prsa, nešto ga gurne unatrag, a u lice mu se zabije vrata i zatvore se. Sve se to dogodilo tako brzo da nije imao vremena bolje pogledati.
Isto tako, gospodin Cuss je video nešto što ga je zaprepastilo: Ruke nije bilo, tek prazan rukav! “Bože, pomislio sam, to je nakaznost. Pretpostavio sam da ima vestacku ruku i da ju je skinuo. Ali tada sam shvatio da tu ipak nešto ne valja. Koji djavo drži rukav u vazduhu i još ako u njemu nema ništa? Kažem vam, u njemu nije bilo ničeg. Ništa dole, a ništa niti gore do pregiba. Mogao sam videti unutra do lakta, a unutra je prodiralo svetlo kroz rupicu na odeći. 'Dobri Bože!' rekao sam. Tada je zastao. Buljio je u mene tim crnim naočalama, a zatim pogledao svoj rukav.“
“Dobro, i dale?“
“To je sve. Nije rekao ni reč, već je samo besno pogledao oko sebe i brzo vratio rukav u džep. (...) “Vrlo je neugodno gledati kako vam se približava prazan rukav! A onda....“
“Što je onda bilo?“
“Nešto – vrlo slično stisku prsta i palca – štipnulo me za nos. (...) Ali u rukavu nije bilo ničega!“ rekao je Cuss glasom koji se od 'ničega' pretvorio u vrisak. “Lako se vama smejati, ali kažem vam, tako sam se prestrašio da sam ga svom silom udario po rukavu, okrenuo se i istrčao iz sobe, ostavljajući ga...“
|Vi ne razumete“, reče, “ko sam ja i šta sam. Pokazaću vam. Tako mi boga! Pokazaću vam!“ Tada stavi svoj otvoreni dlan na lice i nešto povuče. Sredina njegovog lica postane crna šupljina. “Evo vam“, reče on. Korakne napred i pruži joj nešto u ruku što je ona – zureći u njegovo promenjeno lice – nesvesno prihvatila. Pogledavši šta drži u ruci, glasno vrisne, odbaci to i teturajući ustukne. Nos – bio je strančev nos.! Ružičast i sjajan – kotrljao se po podu.
Tada on skine naočale i u gostioni svi do jednoga zinu od čuda. Skine šešir i oštrim pokretima započne trgati zaliske i zavoje. (...) I tada on oslobodi glavu. Bio je to strašniji trenutak nego se moglo i pomisliti. Gospođa Hall je stajala otvorenih usta i obuzeta stravom, vrisnula je videvši to i pojurila prema izlazu. Svi su započeli bežati. Bili su spremni na brazgotine, izobličenja i očigledne strahote, a kad tamo ništa! (...) Posrtali su jedan preko drugoga niz stepenice. Jer je čovjek koji je stajao vičući neka nepovezana objašnjena bio sve do ovratnika svog kaputa stvarna pojava, ali dalje od toga – ništa, ništa vidljivo!
I tada, daleko na brežuljku, zacvili pas koji se igrao na cesti i zavuče se ispod nekih vrata. Još nije prošlo prvo iznenađenje, kad projuri nešto poput vetra – hu, hu, hu – zvuk nalik teškom disanju. Ljudi vrisnuše. Pobegoše s pločnika. Vičući, instiktivno su bežali niz padinu. (...)
S vestima su započeli uletati u kuće i zatvarati vrata za sobom. On je to čuo i učinio zadnji očajnički napor. Srah je ušao s njim, pretekao ga i u trenutku zavladao celim gradom. “Dolazi Nevidljivi čovek! Nevidljivi čovek!“
|..eto, na otrcanom krevetu u sušnoj, loše osvetljenoj spavaćoj sobi, okružen gomilom neupućenih i uzbuđenih ljudi, slomljen i ranjen, izdan i nesažaljen, Griffin, prvi od svih ljudi koji se učinio nevidljivim, Griffin , najdarovitiji fizičar kojeg je svet ikada video, završio je beskrajnom katastrofom svoju čudnu i strašnu karijeru. ________
Grifin izdvaja skitnicu Tomasa Marvela kao saučesnika u svojim krađama. "Odabrao sam te", intonira njegov očigledno bestelesni glas.) | Gospodina Thomasa Marvela možete zamisliti kao osobu punašnog pokretnog lica, valjkasto izbočena nosa, velikih slinavih usta i neuredne čekinjaste brade. Tijelo mu je bilo pomalo debeljuškasto, što su njegove kratke ruke i noge još više isticale. Nosio je krzneni cilindar, a po čestoj upotrebj konopa i vezica za cipele umesto dugmadi na kritičnim mestima njegove odeće, moglo se u njemu odmah prepoznati uverenog neženju.
...Gospodin Thomas Marvel sedeo je s nogama u jarku pokraj ceste prema Adderdeanu, nekih tri kilometara od Ipinga. Skinuo je cipele, pa su mu kroz rupe na čarapama provirivali veliki palci i trzali se poput ušiju psa čuvara.
(...) Bile su to najčvršće čizme na koje je nabasao nakon dugo vremena, ali prevelike. One koje je sada nosio bile su vrlo ugodne za suva vremena, ali pretankih potplata za vlagu. Gospodin Thomas Marvel je mrzeo velike cipele, ali je još više mrzeo vlagu. Zapravo nikad nije baš tačno razmislio šta više mrzi, a i budući da je dan bio ugodan, a on nije imao ništa bolje da radi, postavio je sve četiri cipele u skladnu skupinu na tratinu pokraj sebe i promatrao ih.
(...) “Kakve god da jesu, ipak su čizme“. „Jesu – i to dobivene na dar“, reče gospodin Thomas Marvel, promatrajući ih prezirno nagnute glave, “ali neka sam proklet ako znam koji je od njih najružniji par pod kapom nebeskom.“
(...)“Ja sam zapravo nosio i lošije. A ponekad nisam imao nikakvih. No ni jedne nisu bile ovako odvratno ružne, dopustite mi taj izraz. Danima sam prosjačio čizme, jer sam bio sit ovih. One su, naravno, dovoljno čvrste. Ali mi, gospoda skitnice, mnogo držimo do dobre obuće. I ako mi verujete, u celoj ovoj prokletoj zemlji nisam mogao naći bolje od OVIH.
(...) U ovom mi kraju darivaju cipele deset i više godina.
Нема коментара:
Постави коментар