KATEGORIJE

5. 3. 2020.

Aleksandar Dima, Grof Monte Kristo,Prvi deo (XV,XVI deo )





XV BROJ 34 I BROJ 27


      Dantes prežive sve stepene nesreće koju podnose sužnji zarobljeni u nekoj tamnici.
      Najpre je osećao gordost, što je posledica nadanja i svest o sopstvenoj nevinosti; zatim poče da sumnja u svoju nevinost, što je prilično opravdavalo upravnikovo mišljenje o toku umnog poremećaja; naposletku pade sa visine svoje gordosti i poče još da moli ne boga, već ljude; bog je poslednje utočište. Nesrećan čovek, koji bi trebalo da počne sa Gospodom, počinje da se nada u njega tek kad iscrpe sve druge nade.
      Dantes zamoli, dakle, da ga izvuku iz njegove ćelije, pa da ga stave u neku drugu, makar ona bila još crnja i dublja. Promena, čak i gora, bila je ipak promena, i pružila bi Dantesu razonodu za nekoliko dana. On zamoli da mu se dopusti šetnja, izlazak na vazduh, da mu se dadu knjige, instrumenti. Ništa od svega toga nisu mu odobrili; ali svejedno, on je i dalje tražio. Bio se navikao da govori svome novom tamničaru, mada je ovaj bio, ako je to uopšte moguće, još više nem nego onaj raniji. Ali govoriti jednome čoveku, čak i nemome, bilo je ipak zadovoljstvo. Dantes je govorio samo da bi čuo svoj sopstveni glas; bio je pokušao da govori kad je bio sam, ali se tada plašio samog sebe.
       Često dok je bio na slobodi Dantes je sa užasavanjem pomišljao na one zajedničke sobe u zatvorima pune skitnica, razbojnika i ubica čije gnusno uveseljavanje spaja neshvatljiva orgijanja sa užasnim prijateljstvima. On najzad poče želeti da bude bačen u neku od tih jazbina, samo da bi video i druga lica osim svoga ravnodušnog tamničara, koji nije nikako hteo da razgovara: žalio je za robijašnicom na lađama, gde se nosi sramno odelo, sa lancem na nozi i žigom na ramenu. Robijaši na lađama su barem u društvu svojih bližnjih, dišu čist vazduh, vide nebo; sužnji na lađama su veoma srećni.
        On zamoli jednoga dana tamničara da zatraži da mu se doda jedan drug u ćeliju, pa ma ko to bio, makar to bio i onaj ludi sveštenik o kome je čuo da se priča. Pod korom tamničara, pa ma kako ona bila gruba, ostaje uvek poneki čovečanski osećaj. Ovaj tamničar je često u dnu duše, mada njegovo lice nije o tome ništa govorilo, žalio tog nesrećnog mladića kome je tamnovanje padalo tako teško. On dostavi traženje broja 34 upravniku tamnice, ali ovaj je bio oprezan kao kakav političar, te pomisli da Dantes hoće da podbuni zatvorenike, da sklopi neku zaveru, da stekne pomoćnika za neki pokušaj bekstva, te odbi molbu.
        Dantes beše iscrpao sve ljudske mogućnosti. Kao što smo kazali da će se to zacelo dogoditi, on se tada okrete bogu.
      Sve pobožne ideje rasturene po svetu koje pabirče ne srećnici pogureni pod pritiskom sudbine dođoše tada da osveže njegov duh. On se seti molitava kojima ga je njegova mati bila naučila i pronađe u njima jedan smisao za koji ranije nije znao; jer za srećnoga čoveka molitva ostaje samo jednolika i besmislena gomila reči sve do onoga dana kada bol dođe da objasni nesrećniku taj uzvišeni govor pomoću koga on razgovara s bogom.
       On se, dakle, poče moliti ne revnosno, već pomamno. Molio se bogu sasvim glasno, i sada se više nije plašio svojih reči; tada bi padao kao u neki zanos; video je boga kako zablista pri svakoj reči koju bi izgovorio; sva dela svoga skromnog i promašenog života pripisivao je volji boga svemogućeg, izvlačio iz njih pouke, zavetovao se da će iz vršiti izvesne zadatke, i na kraju svake molitve dodao bi i pomalo sebičnu molbu koju ljudi češće nađu načina da upute ljudima nego bogu: „I oprosti nam grehe naše, kao što i mi opraštamo onima koji su nas uvredili”.
       No i pored svih svojih žarkih molitava, Dantes ostade i dalje sužanj.
     Tada se njegov duh zamrači; nekakav oblak navuče mu se na oči. Dantes je bio prost čovek i bez višeg obrazovanja; prošlost je ostala za njega zastrta onim tamnim velom koji nauka razgrće. On nije mogao u samoći svoje ćelije i pustinji svoje mašte da izgradi sliku prohujalih vekova, da oživi iš čezle narode, da ponovo sagradi drevne gradove koje mašta uveličava i poetizuje i koji promiču ispred očiju, džinovski i osvetljeni nebeskom svetlošću, kao vavilonske slike Martina. On je imao samo svoju tako kratku prošlost, svoju tako mračnu sadašnjost, svoju tako neizvesnu budućnost: devet naest godina svetlosti, o kojima će možda sanjati u večitome mraku! Nikakva razonoda, dakle, nije mogla da mu dođe u pomoć: njegov odvažni duh, koji ništa više ne bi voleo nego da poleti kroz vekove, bio je prisiljen da ostane za tvoren kao orao u kavezu. Tada bi se on čvrsto uhvatio za jednu misao, za misao o svojoj sreći uništenoj bez vidnog uzroka i nečuvenom voljom zle kobi; on se pomamno bacao na tu misao, okretao je sa svih strana i grizao je takoreći pomamno, kao što u Danteovom paklu nemilo‑ srdni Ugolin grize glavu nadbiskupu Rođeru. Dantes je imao samo prolaznu veru koja se oslanjala na moć; on je izgubio kao što je drugi gube posle uspeha. Samo ona mu nije ništa pomogla.
    Posle skrušenosti nastupi bes. Edmond je hulio tako da je tamničar odstupao užasnut; lomio je svoje telo o zidove tamnice; ljutio se na sve što ga je okruživalo, a naročito na samog sebe zbog najmanje nezgode koju bi mu prouzroko valo zrnce peska, slamčica, dah promaje. Tada bi mu ono potkazivačko pismo koje je video, koje mu je Vilfor pokazao, koje je on dodirnuo, ponovo izišlo pred oči; svaki red iz toga pisma plamteo je na zidu kao Mane Tekel Fares Baltazarov. Govorio je sebi da ga je ljudska mržnja a ne božja osveta gurnula u bezdan u kome se nalazio; on je namenjivao tim nepoznatim ljudima svakojaka mučenja koja je njegova žarka mašta mogla da smisli, i smatrao da bi i naj užasnija bila odveć blaga, a naročito odveć kratka za njih; jer posle mučenja dolazi smrt, a u smrti je, ako ne odmor, a ono bar neosetljivost koja liči na nju.
        Ponavljajući neprestano samom sebi, povodom svojih neprijatelja, da mir znači smrt, i da su onome koji hoće da kazni svirepo potrebna i druga sredstva osim smrti, on pade u sumornu ukočenost samoubilačkih misli. Teško onome koji se na nizbrdici nesreće zadrži na tim mračnim mislima! To je jedno od onih mrtvih mora koja se pružaju kao čista azurna voda, ali u kojima plivač oseća sve više kako mu se noge lepe u smolastom blatu koje ga privlači k sebi, usisava ga, proždire. Kad je već jednom tako uhvaćen, ako božanska pomoć ne dođe da ga spase, sve je svršeno, i svaki napor koji učini odvlači ga sve dalje u smrt.   
       Međutim, ovo stanje moralnog umiranja manje je strašno nego patnja koja mu je prethodila ili kazna koja će možda doći posle njega; to je kao neka vrtoglava uteha koja vam pokazuje razjapljenu bezdan, ali na dnu bezdani ništavilo. Došavši do tog stepena, Edmond nađe izvesnu utehu u toj misli; svi njegovi bolovi, sve njegove patnje i ona povorka utvara što ih one vuku za sobom, sve to kao da izlete iz toga ugla njegove tamnice gde je anđeo smrti mogao sad da spusti svoju bešumnu nogu. Dantes razgleda mirno svoj prošli život, a užasnuto svoj budući, i izabra ovu srednju tačku, koja mu se učini tiho pribežište.
 
    „Ponekad”, govorio je on tada sebi, „za vreme mojih dalekih plovidbi, kada sam još bio čovek i kada je taj čovek, slobodan i moćan, dovikivao drugim ljudima zapovesti koje su izvršavane, video bih kako se nebo oblači, kako more podrhtava i tutnji, kako se bura rađa na nekom kraju neba i poput džinovske orlušine šiba oba kraja horizonta svojim krilima. Tada sam osećao da je moj brod samo jedno nemoćno sklonište, jer moj brod, lak kao perce na dlanu jednoga džina, drhtao je i ježio se i sam. Uskoro zatim, uz užasnu riku talasa, oštre stene nagoveštavale su mi smrt, a smrt me je užasavala. Činio sam svakojake napore da joj umaknem, i sjedinjavao sam sve ljudske snage i svu oštroumnost mornara da bih se borio sa bogom!… To je bilo stoga što sam tada bio srećan, stoga što je vratiti se u život značilo vratiti se sreći; stoga što tu smrt nisam ja priznavao, nisam je izabrao; stoga što mi se, najzad, večni san na postelji od algi i šljunka činio mučan; stoga sam se gnušao — ja koji sam sebe smatrao za stvorenje načinjeno po obličju božjem — da poslužim posle svoje smrti kao hrana galebima i kragujima. Ali danas je drugo nešto; izgubio sam sve zbog čega sam mogao da volim život, danas mi se smrt osmehuje kao dadilja detetu koje hoće da uspava: ali danas ja umirem po svojoj volji i zaspaću umoran i slomljen kao što sam se uspavljivao posle jednoga od onih večeri očajanja i besa kada sam po tri hiljade puta obišao svoju sobu, a to će reći načinio trideset hiljada koraka, to jest skoro deset milja.”
        Čim se ova misao zače u mozgu mladićevom, on postade blaži, vedriji; sad je lakše podnosio svoju tvrdu postelju i crni hleb, jeo je manje, nije više spavao, i učini mu se skoro podnošljiv taj ostatak života za koji je znao pouzdano da će ga ostaviti kad njemu bude volja, kao što se ostavlja pohabano odelo.
         Bilo je dva načina da umre: jedan je bio prost, trebalo je da veže svoju maramu za jednu prečagu prozora i da se obesi; drugi je bio u tome da se pretvara kao da jede, a da sebe umori glađu. Prvi način bio je jako odvratan Dantesu. On je bio odgajen tako da se grozio gusara, tih ljudi koje vešaju o križak jedrila na brodu; vešanje je, dakle, bilo za njega kao nekakvo sramno pogubljenje, koje nije hteo da primeni na sebe samoga; zato izabra drugi način i poče ga izvršavati još istoga dana.
       Skoro četiri godine behu protekle u naizmeničnim događajima koje smo ispričali. Na kraju druge godine Dantes beše prestao da broji dane i beše ponovo utonuo u ono neznanje vremena iz koga ga je ranije izvukao inspektor.
      Dantes je kazao: „Hoću da umrem” i izabrao vrstu smrti; tada ju je dobro razmotrio, pa bojeći se da se ne odrekne svoje odluke, beše se zakleo samom sebi da će tako umreti. „Kad mi budu doneli ručak i večeru”, mislio je on, „ja ću baciti hranu kroz prozor i činiću se kao da sam je pojeo.”
       On učini kao što se je zarekao. Dvaput dnevno, kroz mali rešetkasti otvor koji mu je dopuštao da vidi samo nebo, bacao je svoje obede, isprva veselo, zatim sa razmišljanjem, i najzad sa žaljenjem; bilo mu je potrebno da se seti zakletve koju je sebi dao da bi imao snage da nastavi tu užasnu nameru. Ta hrana, koja mu je ranije bila odvratna, sad mu je usled oštrozube gladi izgledala ukusna za oko i prijatna mirisa; ponekad bi držao po čitav sat u ruci tanjir u kome je ona bila, očiju uprtih u komad truloga mesa ili smrdljive ribe i u crn, buđav hleb. Bili su to poslednji nagoni života koji su se još borili u njemu i koji su s vremena na vreme pobeđivali njegovu odluku. Tada mu se njegova ćelija ne bi više činila tako mračna, a njegovo stanje izgledalo mu je manje očajno; on je još bio mlad; zacelo je imao dvadeset i pet ili dvadeset i šest godina, te mu je ostajalo da živi otprilike još pedeset godina, a to će reći dvaput više nego što je već preživeo. U tom dugom roku koliki još događaji mogu da razbiju vrata, da sruše zidine Ifske tvrđave i vrate ga u slobodu! Tada bi približio zube obedu koji je dotada, poput svojevoljnog Tantala, sam udaljavao od svojih usta. Ali mu se tada vratila u svest uspomena na njegovu zakletvu, a to plemenito biće isuviše se bojalo da ne prezre samog sebe ako bi izneverilo svoju zakletvu. On istroši dakle, strogo i neumitno, ono malo života što mu još beše ostalo, i dođe dan kad više nije imao snage da se digne da baci kroz prozorče večeru koju mu behu doneli.
         Sutradan više nije ništa video i jedva je čuo. Tamničar je mislio da je to neka opasna bolest; Edmond se nadao skoroj smrti.
       Dan proteče tako. Edmond je osećao da ga obuzima nekakva obamrlost, no koja je ipak bila donekle prijatna. Nervozni grčevi u stomaku behu se umirili; žarka žeđ bese se stišala; kad bi zatvorio oči, video bi bezbroj blistavih svetlaca sličnih plamenovima koji jure noću preko močvarnog zemljišta: bio je to sumrak one nepoznate zemlje koja se zove smrt. Odjednom, oko devet časova uveče, on ču jedan potmuo zvuk sa druge strane zida pored koga je ležao.
      Tolike gnusne životinje šuškale su u toj tamnici, da se Edmond postepeno navikao da za vreme spavanja ne obraća pažnju na takve sitnice; ali ovoga puta, bilo da su njegova čula bila razdražena gladovanjem, bilo da je taj zvuk bio zaista jači nego obično, ili pak da je u tome njegovom poslednjem trenutku života sve dobijalo naročitu važnost, Edmond podiže glavu da bolje čuje.
       Bilo je to nekakvo ujednačeno grebanje koje kao da je dolazilo ili od neke ogromne šape, ili od jakog zuba, ili najzad od pritiska kakvog bilo oruđa na kamen.
        Iako oslabljen, mozak mladićev prože ona večita misao koja se vrzma po glavi zatvorenika: sloboda. Taj šum dolazio je tako tačno u trenutku kada je za njega trebalo da prestane svaki zvuk, da se njemu učini da se bog naposletku smilovao na njegove patnje, te mu šalje taj zvuk da ga obavesti da treba da se zaustavi na ivici groba pred kojim je već po srtao. Ko zna da li neko od njegovih prijatelja, neko od onih voljenih bića na koje je on tako često mislio da je već i razum svoj istrošio, nije u tom trenutku radio za njega i pokušao da skrati rastojanje koje ih je razdvajalo?
      Ali ne, Edmond se zacelo varao, i ovo je bio jedan od onih snova koji lebde na vratima smrti.
       Pa ipak, Edmond je i dalje osluškivao taj šum. Šum potraja otprilike tri sata, a zatim Edmond ču kao neko rušenje, posle čega šum prestade.
       Posle nekoliko časova šum se ponovo začu jače i bliže. Već se Edmond beše zainteresovao za taj rad koji mu je pravio društvo, ali tada odjednom uđe tamničar.
        Od pre osam dana otprilike otkako je bio odlučio da umre, a od pre četiri otkako je počeo da izvršuje tu svoju nameru, Edmond nije razgovorao s tim čovekom, nije mu odgovarao kad bi ga ovaj zapitao od koje bolesti misli da je bolestan i okretao se ka zidu kad ga je ovaj odveć pažljivo posmatrao. Ali danas je tamničar mogao da čuje taj potmuli šum, da se uzbuni, da mu učini kraj i da tako možda poremeti onu nejasnu nadu koja je očaravala Dantesove poslednje trenutke života kada bi samo na nju i pomislio.
      Tamničar beše doneo ručak.
     Dantes se podiže na svojoj postelji, pa pojačanim gla som poče da govori o svemu i svačemu, o rđavoj hrani koju je donosio, o hladnoći od koje se trpi u toj ćeliji, protestujući i gunđajući da bi imao pravo da viče još jače, i izvodeći iz strpljenja tamničara, koji je upravo toga dana bio zamolio da se bolesnom zatvoreniku da čorba i svež hleb, i koji mu je tu čorbu i taj hleb bio i doneo.
     Srećom, on pomisli da Dantes bunca. On ostavi hranu na rasklimatani sto na koji ju je obično ostavljao, pa iziđe.
      Ostavši slobodan, Edmond poče ponovo da osluškuje.
       Šum je postajao tako razgovetan, da ga je sad mlađić čuo bez napora.
      „Nema više nikakve sumnje”, reče on u sebi, „pošto se ovaj šum produžava i pored toga što je dan, to je, znači, neki nesrećni sužanj koji kao i ja radi na svome oslobođenju. Oh, da sam samo pored njega, kako bih mu pomogao!”
       Potom odjednom crn oblak zamrači tu zoru nade u njegovom mozgu naviknutom na nesreću i koji je samo s teškom mukom mogao da se privikne ponovo na ljudske radosti; nova misao senu mu odmah u pameti: da taj šum potiče usled rada nekih radnika koje je upravnik zaposlio da poprave susednu sobu.
      Bilo je lako uveriti se da li je to tačno, ali kako da se usudi da zapita? Svakako, bilo je sasvim prosto da pričeka na dolazak tamničara, da mu kaže da oslušne taj šum, pa da vidi kakvo će lice načiniti dok bude slušao; ali, dati sebi jedno takvo zadovoljenje, zar to nije značilo izdati veoma dragocene interese radi jednog sasvim kratkog zadovoljstva? Na žalost, Edmondova glava, kao zvono bez klatna, bila je zaglušena neprekidnim brujanjem jedne misli: bio je tako slab da je njegov um lebdeo kao vodena para i nije se mogao zgusnuti oko jedne misli. Edmond je video samo jedan način da povrati jasnost svojim mislima i sve snost svome rasuđivanju; on okrete oči ka čorbi, koja se još pušila, a koju tamničar beše stavio na sto, ustade, otide posrćući do nje, uze činiju, prinese je ustima i ispi napitak koji je bio u njoj sa neizrecivim osećanjem prijatnosti.
       Tada imade hrabrosti da se na tome zaustavi, jer je ranije slušao kako se priča da su nesrećni brodolomnici, pošto bi ih izvukli iz vode, a izmoždeni od gladi, umirali zato što su halapljivo gutali odveć jaku hranu. Edmond spusti na sto hleb koji je držao već na domaku usta i otide pa leže ponovo. Edmond nije više hteo da umre.
      Uskoro oseti da mu se svetlost vraća u mozak; sve njegove misli, nejasne i skoro nedokučne, vraćale su se na svoje mesto na toj čudesnoj šahovskoj tabli, gde je jedno polje više možda dovoljno da uspostavi uzvišenost čoveka nad životinjama. Sad je mogao da misli i da pojača svoje misli razmatranjem.
    Tada on reče u sebi:
     „Treba pokušati ali ne naškoditi nikome. Ako je taj kopač običan radnik, meni će biti dovoljno da samo kucnem u moj zid, i on će odmah prekinuti svoj posao da bi po kušao da pogodi ko je taj što kuca i u kome cilju to čini. Ali pošto je njegov posao ne samo dopušten već i naručen, on će ubrzo nastaviti svoj rad. Ako je, naprotiv, to neki zatvorenik, njega će uplašiti moje kucanje; on će se po bojati da ne bude otkriven, te će prekinuti rad i nastaviće ga tek uveče, kad bude mislio da su svi legli i zaspali.”
      Edmond odmah ustade ponovo. Ovoga puta noge mu nisu klecale i oči mu nisu bile zasenjene. On otide u jedan ugao svoje ćelije, izvadi jedan kamen raskliman od vlage, pa se vrati i poče kucati na onom mestu gde se zvuk najviše čuo.
       On kucnu triput.
       Već na prvi kucanj zvuk prestade kao pod dejstvom čarolije.
       Edmond je slušao napregnuto: Proteče jedan sat, dva sata, ali se nikakav šum ne začu; Edmond je prouzrokovao s druge strane zida potpunu tišinu.
        Pun nade, Edmond pojede nekoliko zalogaja hleba, popi nekoliko gutljaja vode, i zahvaljujući snažnom telesnom sa stavu kojim ga je priroda bila obdarila, oseti se skoro isto tako dobro kao i ranije.
      Dan proteče, a tišina je trajala i dalje.
      Dođe i noć, a šum se ne ponovi.
    „To je neki zatvorenik”, reče Edmond sam sebi sa ne iskazanom radošću.
     Od toga trenutka mozak mu se raspali, a život mu se povrati osnažen usled aktivnosti.
     Noć prođe, a ni najmanji šum se ne začu. Edmond ne sklopi oka cele noći.   
     Dan ponovo svanu; tamničar uđe donoseći hranu. Edmond beše već pojeo onu raniju, a sad pojede i novu, osluškujući neprestano taj šum koji nije hteo da se vrati. Strepeći da nije prestao zauvek, on je koračao deset do dvanaest milja po svojoj ćeliji, drmajući po čitave časove gvozdene prečage na svome prozorčetu i vraćajući gipkost i snagu svojim udovima tim vežbanjem koje odavno beše napustio; spremao se, jednom reči, da se ponovo uhvati u koštac sa svojom budućom sudbinom, kao što čini — ispružajući ruke i trljajući svoje telo uljem — rvač koji se sprema da uđe u arenu. Zatim, za vreme prekida te grozničave delatnosti, osluškivao je da li se šum ne vraća i ljutio se na opreznost tog zatvorenika koji nije mogao da se doseti da ga je u njegovom radu na oslobođenju omeo drugi jedan zatvorenik, kome se isto toliko žurilo da se oslobodi koliko i njemu.
      Tri dana protekoše, sedamdeset i dva samrtna sata brojana minut po minut!
      Naposletku jedne večeri, pošto je tamničar poslednji put ušao i pošto je po stoti put Dantes naslonio uvo na zid, učini mu se da jedva primetno treperenje potresa njegovu glavu naslonjenu na ćutljivo kamenje.
     Dantes se odmiče da bi umirio svoj uzrujani mozak, obiđe nekoliko puta sobu, pa ponovo nasloni uvo na isto mesto.
      Nije više bilo sumnje, nešto se događalo s druge strane; zatvorenik je uvideo opasnost svoga načina rada, pa je sad radio drukčije, i zacelo je — da bi svoj posao nastavio sa većom sigurnošću — umesto polugom radio sada dletom.
       Obodren ovim otkrićem, Edmond odluči da pritekne u pomoć neumornom radniku. On najpre pomeri svoj krevet iza koga mu se činilo da se vrši rad na oslobođenju i potraži pogledom neki predmet kojim bi mogao da načne zid, da skine vlažni malter i da naposletku izvadi jedan kamen.
       Ništa se ne ukaza njegovom pogledu. On nije imao ni noža, ni ma kakvog oštrog oruđa; bilo je samo gvožđe na prozorskim prečagama; ali se on već toliko puta uverio da su te prečage dobro uglavljene, da sad nije više imao smisla pokušaj da se poljuljaju.
       Sav njegov nameštaj sastojao se od kreveta, stolice, stola, kofe i krčaga.
       Na tome krevetu bilo je istina gvozdenih spojnica, ali su one bile učvršćene za drvo zavrtnjima. Trebalo je imati od vrtku da bi se izvukao zavrtanj i iščupale te spojnice.
       Na stolu i stolici, ništa; na kofi je nekada bila drška, ali je ta drška bila skinuta.
    Dantesu je ostajala samo jedna mogućnost, a to je da razbije krčag, pa da jednim uglastim komadom otpočne posao.
     On ispusti krčag na pod, i krčag se raspršta u komade.
    Dantes izabra dva do tri oštra komada, sakri ih u svoju slamnjaču, a ostale ostavi rasturene po zemlji. Lomljenje krčaga bio je odveć prirodan slučaj da bi izazvao uznemirenje.
      Edmond je imao celu noć za rad; ali u mraku je posao slabo napredovao, jer je morao da radi pipajući, i on uskoro oseti da mu se tupi to bezoblično oruđe o tvrđi kamen. Zato vrati krevet na mesto i očekivaše dan. Zajedno sa nadom beše mu se povratilo i strpljenje.
     Cele noći osluškivao je i čuo nepoznatog rudara koji je nastavljao svoj podzemni posao.
      Dan svanu i tamničar uđe. Dantes mu reče da je sinoć pio iz krčaga, pa mu se izmakao iz ruke i slomio. Tamničar gunđajući otide da donese nov, a čak se i ne potrudi da odnese komadiće staroga. On se vrati trenutak docnije, preporuči zatvoreniku da drugi put pripazi, pa iziđe.
      Dantes sasluša sa neizrecivom radošću škripanje brave, od koje mu se ranije uvek stezalo srce kad god bi se zatvarala. On sasluša udaljavanje koraka; a zatim, kad taj zvuk iščeze, skoči ka svojoj postelji i pomeri je, pa pri svetlosti slabog sunčanog zraka koji je prodirao u njegovu ćeliju vide nekoristan posao što ga je izvršio prošle noći, jer je grebao sam kamen umesto malter koji ga je okruživao.
       Od vlage je taj malter postao trošan.
      Dantesu zakuca srce radosno kad vide da se malter odvaja u komade; ti komadi bili su skoro trunčice, istina je; ali ipak, posle pola sata Dantes beše izvadio skoro jednu šaku. Neki matematičar bi mogao izračunati da bi otprilike za dve godine takvoga rada, pretpostavljajući da ne naiđe na stenu, mogao da prokopa prolaz širok dve kvadratne stope i dubok dvadeset stopa.
      Sužanj tada prekori sebe što nije za ovaj posao upotrebio one duge časove što su proticali jedan za drugim sve sporije i sporije, a koje je izgubio u nadanju, molitvama i očajavanju.
       Za skoro šest godina otkako je bio zatvoren u ovu ćeliju, kakav je posao, pa ma kako bio spor, mogao da izvrsi! I ta pomisao dade mu novo oduševljenje. Za tri dana on uspe, uz neverovatne predostrožnosti; da izvadi sav malter i da ogoli kamen; zid je bio načinjen od komada lomljenog kamenja usred kojih je, da bi se povećala čvrstina, bio umetnut ponegde i po koji tesan kamen. I baš takav jedan tesan kamen bio je on skoro sasvim opkopao i sad ga je trebalo rasklimati u njegovom ležištu.
      Dantes pokuša to svojim noktima, ali su nokti bili za to nedovoljni.
     Komadi krčaga koje je zavlačio u međuprostore lomili su se kada je Dantes hteo da se njima posluzi kao polugom.
       Posle jednog sata neuspešnog pokušaja, Dantes se uspravi sa znojem i strepnjom na čelu.
     Zar da još u samom početku bude tako sprečen, i zar će trebati da nepomično i nekorisno sačeka da njegov sused, koji isto tako može malaksati, sve sam svrši!
     Tada mu jedna misao senu u glavi; on je i dalje stojao i osmejkivao se; njegovo čelo vlažno od znoja osuši se samo od sebe.
     Tamničar je donosio svakoga dana Dantesu čorbu u jednoj šerpi od lima. U toj šerpi bila je čorba za njega i za još jednog zatvorenika, jer Dantes beše zapazio da je ta šerpa bila ili sasvim puna ili upola prazna, prema tome da li je tamničar počinjao deobu hrane od njega ili od njegovoga druga.
      Ta šerpa imala je gvozdenu dršku; tu dršku želeo je Dantes, i on bi za nju dao i deset godina svoga života, kad bi mu ih neko zatražio u zamenu za to.
      Tamničar izruči sadržinu te šerpe u Dantesov tanjir. Pošto je pojeo čorbu jednom drvenom kašikom, Dantes je prao taj tanjir koji je tako služio svakoga dana.
       Uveče Dantes spusti tanjir na zemlju, na pola puta između vrata i stola; tamničar ulazeći stade na tanjir i razbi ga u hiljadu komada.
      Ovoga puta nije mogao ništa da kaže protiv Dantesa: on jeste kriv što je ostavio svoj tanjir na zemlji, ali je tamničar bio kriv što nije gledao gde staje.
      Tamničar se stoga zadovolji time što nešto progunđa.
      Zatim pogleda okolo sebe da vidi u što bi mogao sasuti čorbu, ali se Dantesov pribor sastojao samo od toga jednog tanjira, te nije bilo nikakvog izbora.
       — Ostavite šerpu — reče Dantes. — Uzećete je sutra kad mi donesete ručak.
      Taj savet je išao u prilog tamničarevoj lenosti, jer onda bi morao da se ponovo penje, silazi i opet penje.
      Dantes uzdrhta od radosti.
      Ovoga puta on brzo pojede čorbu i meso, koje je po tamničkom običaju stavljano u čorbu. Posle toga, pošto očeknu sat da bi se uverio da se tamničar neće predomisliti, on pomeri svoj krevet, uze šerpu, zavuče kraj drške između tesanog kamena oslobođenog maltera i susednih kamenova, pa poče da radi kao polugom.
       Lako pomeranje dokaza Dantesu da posao ide dobro.
         I zaista, posle jednog sata kamen je bio izvučen iz zida, u kome je ostavio rupu širu od stope i po.
         Dantes pokupi pažljivo sav malter i odnese ga u uglove svoje ćelije, nagreba sivkastu zemlju jednim odlomkom svoga krčaga, pa pokri malter zemljom.
        Zatim, želeći da iskoristi tu noć kada mu je slučaj ili, bolje reći, lukavstvo koje beše smislio dalo u ruke jedno tako dragoceno oruđe, on nastavi pomamno da kopa.
       U zoru vrati on kamen u njegovo ležište, dogura krevet uza zid i leže. Doručak se sastojao od komada hleba; tamničar uđe i stavi taj komad hleba na sto.
     — Šta je, niste mi doneli drugi tanjir? — zapita Dantes.
     — Ne, — reče tamničar. — Vi lomite sve što vam do ruku dođe; slomili ste krčag, i krivi ste što sam razbio vaš tanjir. Kad bi svi zatvorenici pričinjavali tolike štete, državna uprava ne bi mogla izdržati. Ostavićemo vam šerpu, pa ćemo vam u nju sipati čorbu; na taj način možda nećete više lomiti posuđe.
       Dantes diže oči k nebu i sklopi ruke pod pokrivačem.
      To parče gvožđa koje mu je ostalo pobuđivalo je u njegovom srcu tako živu zahvalnost bogu kakvu mu u njegovom dotadašnjem životu ni najveća dobročinstva ne behu nikad izazvala.
       Samo, on beše zapazio da otkako je on počeo da radi, onaj drugi zatvorenik nije više radio.
       Svejedno, to nije bio razlog da napusti svoj zadatak; ako njegov sused neće da dođe k njemu, onda će on ići ka svome susedu.
       Celoga dana radio je bez odmora; uveče je, zahvaljujući svome novom oruđu, bio izvukao iz zida preko deset pre gršti kamena maltera i cementa.
       Kad dođe vreme posete, on ispravi što je bolje mogao iskrivljenu dršku svoje šerpe i vrati sud na mesto gde je obično stojao. Tamničar nasu u njega svakidašnji obrok čorbe i mesa, ili, bolje reći, čorbe i ribe, jer je toga dana bila posna hrana, pošto su zatvorenici triput nedeljno postili.
        I to je mogao biti način da se računa vreme da Dantes nije odavno napustio to računanje.
       Zatim, pošto nasu čorbu, tamničar iziđe.
       Ovoga puta Dantes htede da se uveri da li je njegov sused zaista prestao da radi.
        On oslušnu.
       Sve je bilo tiho kao ona tri dana kada su radovi bili prekinuti.
        Dantes uzdahnu; bilo je jasno da njegov sused nema poverenja u njega.
         Pa ipak, on ne izgubi hrabrost i nastavi da radi cele noći; ali posle dva ili tri sata napornoga rada naiđe na nekakvu prepreku. Gvožđe nije više hvatalo i klizilo je preko nekakve ravne površine.
        Dantes dodirnu tu prepreku rukama i razaznade da je naišao na gredu.
       Ta greda prelazila je ili bolje reći potpuno pregrađivala rupu koju Dantes beše započeo. Sada je trebalo kopati iznad ili ispod nje.
       Nesrećni mladić nije ni slutio da će naići na takvu prepreku.
      — Oh, bože moj, bože moj! — uzviknu on. — Ta ja sam se vama toliko molio, da sam se ponadao da ste čuli moje molitve. Bože moj, pošto ste mi oduzeli slobodu moga života; bože moj, pošto ste mi oduzeli mir smrti; bože moj, koji ste me vratili u život; bože moj, imajte milosti prema meni i ne ostavite me da umrem u očajanju!
      — Ko to govori o bogu i o očajanju u isti mah? — proslovi nekakav glas koji kao da je dolazio ispod zemlje i koji je, zaglušen nezvučnom pregradom, dopirao do mla dića sa nekakvim grobnim prizvukom.
      Edmond oseti kako mu se kosa diže na glavi, i odstupi na kolenima.
      — Ah, — prošapta on — ja čujem da govori jedan čovek.
         Bilo je prošlo četiri ili pet godina otkako Edmond ne beše čuo drugoga čoveka osim svoga tamničara, a za zatvorenika tamničar i nije čovek: to su živa vrata dodata njegovim hrastovim vratima; to je jedna prečaga od mesa dodata prečagama od gvožđa.
— Za ime božje, — uzviknu Dantes — vi koji ste govorili, govorite još, iako me je vaš glas uplašio. Ko ste vi?
— A ko ste vi? — zapita glas.
— Jedan nesrećan sužanj — nastavi Dantes ne ustezući se nimalo da odgovori. — Iz koje ste zemlje?
— Francuz.
— Vaše ime?
— Edmond Dantes.
 — Vaše zanimanje?
— Pomorac.
 — Otkada ste ovde?
— Od 28. februara 1815.
— Zbog kakve krivice?
— Ja sam nevin.
— Pa za šta vas optužuju?
— Da sam bio u zaveri za povratak carev.
— Kako! Za povratak carev! Pa zar car nije više na prestolu?
— On se odrekao prestola u Fontenblou 1814. godine i bio prognan na ostrvo Elbu. Ali otkada ste vi ovde kad ne znate sve to?
— Od 1811. godine.
      Dantes uzdrhta; taj čovek bio je u tamndci četiri godine više nego on.
 — Dobro, ne kopajte dalje — reče glas govoreći vrlo brzo. — Samo, recite mi na kojoj se visini nalazi rupa koju ste načinili?
— Ravno s podom.
 — Kako je skrivena?
— Iza moga kreveta.
 — Da li su pomerali vaš krevet otkako ste u tamnici?
— Nikada.
— Na koju je stranu okrenuta vaša soba?
— Prema hodniku.
— A hodnik?
— Izlazi na dvorište.
— Avaj — prošapta glas.
— Oh, bože moj! Šta to sad znači? — uzviknu Dantes.
— To znači da sam se prevario, da me je nesavršenost mojih crteža obmanula, da me je nedostatak jednoga šestara upropastio, da je jedan milimetar pogreške na mome planu odgovarao petstotini stopa u stvarnosti, i da sam zid koji vi potkopavate smatrao da je zid tvrđave!
— Pa to znači da biste izišli na more?
— To sam i hteo.
— A da ste uspeli?
— Skočio bih u more i zaplivao, stigao bih do jednoga od ostrva koja okružuju Ifsku tvrđavu, bilo na ostrvo Dom, bilo na ostrvo Tibulen, bilo čak i do same obale, i tada bih bio spasen.
— Zar biste mogli da plivate donde?
— Bog bi mi dao snagu; a sad je sve propalo.
— Zar sve?
— Da. Popunite pažljivo rupu koju ste načinili, ne radite više, ne brinite ništa i čekajte da vam se opet javim.
— Ali ko ste vi… recite mi bar ko ste?
— Ja sam… ja sam… broj 27.
— Zar se plašite mene? — zapita Dantes.
      Edmondu se učini da čuje kako nekakav gorak smeh probija svod i dopire čak do njega.
  — Oh, pa ja sam dobar hrišćanin! — uzviknu on naslućujući nagonski da je taj čovek nameravao da ga napusti.
 — Zaklinjem vam se Hristom da ću pre pustiti da me ubiju nego da odam vašim dželatima i mojim makar i trunku istine; ali, za ime boga, nemojte me lišavati vašega prisustva, ne lišavajte me vašega glasa, ili ću — zaklinjem vam se, jer ne mogu više da izdržim — razbiti glavu o zid, te ćete imati sebe da prekoravate zbog moje smrti.
— Koliko vam je godina? Vaš glas liči na glas mladoga čoveka.
— Ja ne znam koliko mi je godina, jer nisam računao vreme otkako sam ovde. Sve što znam, to je da sam navršavao devetnaestu godinu kada sam uhapšen 18. februara 1815. godine.
— Nepunih dvadeset i šest godina — promrmlja glas. — Zbilja, u tim godinama još se ne postaje izdajnik.
— Oh, ne, ne! Zaklinjem vam se — ponovi Dantes. — Već sam vam kazao i evo ponovo vam kažem: pre ću pustiti da me iseku na komade nego što ću vas izdati. — Dobro ste učinili što ste to rekli; dobro ste učinili što ste me molili, jer sam baš hteo da stvorim drugi jedan plan i da se udaljim od vas. Ali me vaša mladost uspokojava, i ja ću doći k vama, očekujte me.
— A kad to?
— Potrebno je da proračunam naše izglede na uspeh; ostavite meni da vam ja dam znak.
— Ali vi me nećete napustiti, nećete me ostaviti da budem sam, doći ćete k meni ili ćete mi dopustiti da ja dođem k vama? Pobeći ćemo zajedno, a ako ne možemo pobeći, bar ćemo razgovarati, vi o ljudima koje vi volite, a ja o ljudima koje ja volim. Vi svakako volite nekoga?
— Ja nemam nikoga na svetu.
— Onda ćete mene voleti: ako ste mladi, biću vam drug; ako ste stari, biću vam sin. Ja imam oca, kome sad treba da je sedamdeset godina, ako je još živ; voleo sam samo njega i jednu devojku koja se zvala Mercedes. Moj otac me nije zaboravio, to znam pouzdano; ali ona, bog zna da li još misli na mene. Voleću vas kao što sam voleo svog oca.
— Dobro — reče zatvorenik. — Doviđenja sutra.
      To malo reči izgovoreno je glasom koji uspokoji Dantesa; zasad nije tražio ništa više, te se podiže, pokupi opet brižljivo otpatke izvučene iz zida, pa dogura svoj krevet opet do zida.
       Od toga trenutka Dantes se sav predade svojoj sreći; odsad on zacelo neće više biti sam, a možda će se čak i osloboditi. U najgorem slučaju, ako bi i dalje ostao zatvorenik, bar će imati jednog druga, a robovanje u društvu samo je upola robovanje. Žalbe iskazane zajednički skoro su molitve; molitve koje se čitaju zajednički skoro su molitve zahvalnosti bogu.
      Celog tog dana Dantes je išao tamo‑ovamo po svojoj ćeliji, a srce mu je igralo od radosti. S vremena na vreme ta radost bi ga gušila, i on bi tada seo na krevet pritiskujući grudi rukom. Na najmanji šum koji bi čuo u hodniku skočio bi ka vratima. Jedanput ili dvaput bojazan da će ga možda rastaviti od tog čoveka koga on nije ni poznavao a koga je već voleo kao prijatelja, senu mu kroz glavu. Tada donese odluku: u trenutku kada bi tamničar odmakao njegov krevet i sagnuo glavu da razgleda otvor, on bi mu razbio glavu kamenom na kome je stojao njegov krčag.
     Osudili bi ga na smrt, to je on dobro znao; ali zar i inače nije trebalo da umre od dosade i očajanja baš u tre nutku kada ga je taj čudesni glas povratio u život?
      Uveče tamničar dođe; Dantes je bio na svom krevetu, jer mu se činilo da odatle bolje čuva nedovršeni otvor. On je jamačno pogledao dosadnog posetioca čudnim pogledom, jer mu ovaj reče:
— Šta je, da vas neće opet uhvatiti vaše ludilo?
       Dantes ne odgovori ništa, bojeći se da ga njegov uzbuđeni glas ne izda
      Tamničar iziđe vrteći glavom.
       Kada pade noć, Dantes pomisli da će njegov sused iskoristiti tišinu i mrak da ponovo otpočne razgovor s njim, ali se prevario; noć prođe, a nijedan šum ne odgovori na njegovo grozničavo očekivanje. Ali sutradan, posle jutarnje posete tamničareve i pošto je odmaknuo krevet od zida, on ču tri udarca u podjednakim razmacima; on pade na kolena.
    — Jeste li vi to? — reče. — Evo me!
     — Je li vaš tamničar otišao? — zapita glas.
       — Jeste, — odgovori Dantes — i vratiće se tek večeras; imamo dvanaest sati slobode .
      — Znači da mogu raditi? — reče glas.
     — O, da, da, bez odlaganja; još sad odmah, prekli njem vas!
       Odmah zatim onaj deo poda na koji se Dantes upola uvučen u rupu beše naslonio obema rukama kao da po pusti pod njim. On se trže unazad, dok se masa zemlje i odvaljenog kamenja stropošta u jednu rupu koja se otvori ispod rupe u zidu koju Dantes beše načinio. Tada, u dnu te mračne rupe čiju dubinu nije mogao da odmeri, on vide kako se pojavljuje jedna glava, ramena i naposletku ceo jedan čovek, koji iziđe prilično lako iz načinjenog otvora.


XVI ITALIJANSKI NAUČNIK


       Dantes primi u naručje toga novog prijatelja, tako dugo i tako nestrpljivo očekivanog, pa ga odvuče ka prozoru da bi ga ono malo svetlosti što je prodiralo u ćeliju potpuno osvetlilo.
     Bio je to čovek maloga rasta, kose osedele više od patnji nego od starosti, pronicljivih očiju skrivenih ispod gustih prosedih obrva, sa bradom još crnom koja mu je padala na grudi. Njegovo mršavo lice izbrazdano dubokim borama i oštre linije njegovoga lika odavale su čoveka više na viknuta da se služi svojim umnim sposobnostima nego svojom telesnom snagom. Čelo došljakovo bilo je obliveno znojem.
    Što se tiče njegovog odela, bilo je nemoguće razaznati kakvo mu je bilo kad je bilo novo, jer je sad bilo sasvim poderano. Izgledalo je da ima najmanje šezdeset i pet godina, mada je izvesna snaga u njegovim pokretima pokazivala da ima možda manje godina nego što se činilo usled dugoga tamnovanja.
    Njemu kao da su bili prijatni oduševljeni izlivi mladoga čoveka; njegova sleđena duša kao da se za trenutak raskravi i rastopi u dodiru sa tom vatrenom dušom. On mu zahvali na njegovoj srdačnosti sa izvesnom toplinom, iako je bilo veliko njegovo razočarenje što je naišao na drugu jednu ćeliju onde gde je mislio da će naći slobodu.
     — Da vidimo najpre — reče on — da li ima načina da se uklone ispred očiju vaših tamničara tragovi moga prolaza. Ako hoćemo da ubuduće budemo mirni, potrebno je da oni ne saznaju ništa o ovome što se dogodilo.
     Zatim se naže nad otvor, uze kamen koji podiže lako mada je bio težak, pa ga uvuče u rupu.
   — Ovaj kamen izvađen je prilično nepažljivo — reče vrteći glavom. — Zar vi nemate alata?
      — A vi, — zapita Dantes sa čuđenjem — zar ga vi imate?
       — Ja sam sebi načinio nekoliko alatki. Izuzev turpije, imam sve što mi je potrebno, dleto, klešta, polugu.
     — Oh, ja bih veoma voleo da vidim te proizvode vašega strpljenja i vaše dovitljivosti — reče Dantes.
     — Pogledajte, evo najpre jedno dleto. I on mu pokaza jedno jako i oštro sečivo uglavljeno u komad bukovog drveta.
    — Od čega ste to načinili? — reče Dantes. — Od jednoga klina iz moga kreveta. Tim oruđem sam prokopao put koji me je doveo dovde: otprilike pedeset stopa.
      — Pedeset stopa! — uzviknu Dantes sa izvesnim strahom.
      — Govorite tiše, mladiću, govorite tiše; često se događa da neko osluškuje na vratima zatvorenika.
       — Zna se da sam ovde sam.
        — Svejedno.
       — I vi kažete da ste prokopali pedeset stopa da biste došli dovde
        — Jeste, tolika je otprilike razdaljina između moje sobe i vaše. Samo, ja sam rđavo sračunao krivu putanju, jer nisam imao geometrijske instrumente da načinim tačan razmer; umesto četrdeset stopa eliptične putanje, ispalo je pedeset; verovao sam, kao što vam rekoh, da ću stići do spoljnjeg zida, pa probiti taj zid i skočiti u more. Međutim, ja sam išao duž hodnika prema kome je okrenuta vaša soba, umesto da sam prošao ispod njega; sav moj rad je propao, jer taj hodnik izlazi u jedno dvorište puno stražara.
      — Istina je — reče Dantes. — Ali taj hodnik ide samo duž jedne strane moje sobe, a moja soba ima ih četiri.
      — Jeste, razume se, ali evo najpre jedne strane koju sačinjava prirodna stena; trebalo bi deset godina rada i deset minera snabdevenih svim njihovim alatom pa da probiju tu stenu; ova druga strana mora biti da je naslonjena na temelje upravnikovog stana; upali bismo u podrume koji su jamačno zatvoreni ključem i bili bismo uhvaćeni; a ova strana okrenuta je, čekajte malo, kud je okrenuta ova strana?
        To je bila ona strana u čijem je zidu bilo načinjeno prozorče u obliku puškarndce kroz koju je ulazila svetlost. Taj otvor, koji se sve više sužavao do mesta gde je svetlost ulazila i kroz koji zacelo ni dete ne bi moglo da se pro vuče, bio je uostalom snabdeven sa tri reda gvozdenih prečaga, koje su mogle i najpodozrivijeg tamničara da uspokoje u njegovom strahu da se tim putem može pobeći.
       I došljak, upućujući to pitanje, privuče sto ispod pro zorčeta.
      — Popnite se na ovaj sto — reče Dantesu.
       Dantes posluša, pope se na sto, pa pogađajući namere svoga druga, nasloni se leđima na zid i pruži mu obe ruke.
         Onaj koji je sebe nazvao brojem svoje sobe i čije pravo ime Dantes još nije znao pope se lakše nego što bi se prema njegovoj starosti moglo pomisliti, i to vešto kao mačka ili gušter, najpre na sto, zatim sa stola na Dantesove ruke, a sa ruku na njegova ramena. Tako pognut, jer svod ćelije nije mu dopuštao da se ispravi, on provuče glavu između prvog reda prečaga, i tada je mogao da po‑ gleda odozgo nadole. Trenutak docnije on brzo povuče glavu natrag.
      — O,o, — reče on — to sam i slutio.
     I on skliznu niz Dantesovo telo na sto, pa sa stola skoči na zemlju.
— A šta ste to slutili? — zapita mladi čovek sa strep njom, skočivši i sam posle njega.
        Stari zatvorenik je premišljao.
— Jeste, — reče — tako je; četvrta strana vaše ćelije okrenuta je prema jednom spoljnom hodniku, koji je kao neka staza na bedemu kuda prolaze patrole i gde stražare čuvari.
     — Jeste li uvereni da je tako?
      — Video sam kapu jednoga vojnika i vrh njegove puške, a povukao sam se tako naglo samo iz straha da me ne opazi.
      — Pa? — reče Dantes.
       — Vi vidite i sami da je nemoguće pobeći kroz vašu ćeliju.
        — A onda? — nastavi mladić upitnim glasom.
      — Onda — reče stari zatvorenik — neka bude volja božja!
         I neka duboka skrušenost razli se po licu starčevom.
         Dantes pogleda toga čoveka, koji se tako i sa toliko mudrosti odricao jedne nade koju je tako dugo gajio, sa izvesnim čuđenjem pomešanim sa divljenjem.             — A sad, hoćete li da mi kažete ko ste vi? — zapita Dantes.
      — Oh, bože moj, hoću, ako vas to još može interesovati sada kad vam više ne mogu biti ni od kakve koristi.
         — Vi mi možete koristiti time što ćete me tešiti i po državati, jer mi vi izgledate izvanredno jak čovek.
          Opat se osmehnu tužno.
       — Ja sam opat Farija, — reče on — zatvorenik od godine 1811, kao što znate, u Ifskoj tvrđavi; ali sam tri godine  bio zatvoren u Fenestrelskoj tvrđavi. Godine 1811. preveli su me iz Pijemonta u Francusku. Tada sam saznao da je sudbina, koja je u to vreme izgledala slepo pokorna Napoleonu, dala ovome jednog sina i da je taj sin još u kolevci bio nazvan kraljem Rima. Ja sam bio daleko od toga da naslutim ono što ste mi vi maločas rekli: da je četiri godine kasnije taj džin bio oboren. Pa ko sada vlada u Francuskoj? Je li Napoleon II?
     — Ne, već Luj XVIII.
      — Luj XVIII, brat Luja XVI! Božanske odluke su čudne i tajanstvene. Kakva li je to bila namera proviđenja kada je oborila čoveka koga je bila uzdigla, a uzdigla koga je bila oborila?
         Dantes je posmatrao tog čoveka koji je za trenutak bio zaboravio svoju sopstvenu sudbinu da bi se brinuo o sudbini sveta.
— Jeste, jeste, — nastavi on — to je isto kao u Engleskoj: posle Čarlsa I, Kromvel; posle Kromvela, Čarls II; a možda će posle Džejmsa II doći kakav zet, ili neki rođak, neki princ od Oranža; neki namesnik koji će se proglasiti za kralja; i tada će doći novi ustupci narodu, tada ustav, tada sloboda! Vi ćete videti to, mladi čoveče, — reče okrećući se Dantesu i gledajući ga blistavim i dubokim očima kakve su zacelo imali proroci. — Vi ste još u godinama koje vam dopuštaju da to vidite, i vi ćete videti.
 — Da, ako izađem odavde.
 — Ah, zbilja — reče opat Farija. — Mi smo zatvorenici; ima trenutaka kad ja na to zaboravim i kad — pošto moje oči prodru kroz zidove koji me zatvaraju — mislim da sam na slobodi.
 — Ali, zašto ste vi zatvoreni u tamnicu?
     — Ja? Zato što sam priželjkivao godine 1807. plan koji je Napoleon hteo da ostvari u 1811. godini; zato što sam, kao Makijaveli, usred svih onih malih kneževina koje su od Italije bile načinile gnezdo puno malih kraljevina, tiranskih i slabih, želeo da vidim jednu veliku i jedinu carevinu, čvrstu i snažnu; zato što sam verovao da sam pronašao svoga Cezara Bordžiju u jednom krunisanom glupaku koji se pretvarao kao da me razume, da bi me bolje izdao. Bio je to plan Aleksandra VI i Klementa VII; on će uvek propasti, pošto su ga oni uzalud počinjali, a Napoleon ga nije mogao završiti. Zaista, Italija je prokleta!
      I tu starac obori glavu.
       Dantes nije mogao da shvati kako da jedan čovek stavlja na kocku svoj život za takve interese. Istina je da on, iako je poznavao Napoleona zato što ga je video i s njim govorio, ipak nije ni pojma imao ko su bili Klement VII i Aleksandar VI.   
     — Da niste vi — reče Dantes počinjući da deli mišljenje svoga tamničara, koje je bilo i opšte mišljenje u Ifskoj tvrđavi — onaj sveštenik za koga misle da je… bolestan?
     — Za koga misle da je lud, hoćete da kažete, zar ne?
       — To se nisam usudio — reče Dantes sa osmehom.
        — Jeste, jeste, — nastavi Farija sa gorkim osmehom. — Jeste, mene smatraju za ludaka; ja sam taj koji već odavno služi kao zabava stanovnicima ove tamnice i koji bi zabavljao i malu decu kad bi bilo dece u pvom staništu bez nadne tuge.
        Dantes ostade za trenutak nepomičan i nem.
      — Znači, vi ste odustali od namere da bežite? — reče mu.
      — Ja vidim da je bekstvo nemogućno; to bi značilo pobuniti se protivu boga kad bi se pokušalo ono što bog ne želi da se ostvari.
      — A zašto da tako izgubite hrabrost? To bi isto tako značilo zahtevati odveć mnogo od proviđenja ako biste hteli da uspete pri prvom pokušaju. Zar ne možete da ponovo otpočnete u drugom pravcu ono što ste učinili u ovom?
     — Ali, znate li vi šta sam ja sve uradio, kad govorite tako da treba ponovo da otpočnem? Znate li vi da mi je trebalo četiri godine samo da načinim alat koji sad imam? Znate li vi da već godinama krunim i kopam zemlju tvrdu kao granit? Znate li da sam morao da izvlačim komade kamena kakvo nekada ne bih verovao da mogu i da pokrenem, da su po čitavi dani prolazili u tom džinovskom radu i da sam po nekad uveče, bio srećan kada sam uspeo da skinem jedan kvadratni palac ovoga starog cementa otvrdlog kao sam kamen? Znate li vi, znate li da je negde trebalo smestiti svu tu zemlju i sve to kamenje koje sam vadio, te sam morao da probušim svod iznad jednih stepenica, u čiju sam šupljinu naslagao sve te otpatke, tako da je danas ta šupljina puna, te ne znam gde bih mogao staviti više makar i jednu pregršt prašine? Znate li, najzad, da sam verovao da sam stigao cilju svega moga rada, da sam osećao još samo snagu da dovršim taj zadatak, a evo gde bog ne samo odmiče taj cilj, već ga premešta ne znam gde? Ah, kažem vam, odsad neću više ništa činiti da pokušam da ponovo zadobijem svoju slobodu, pošto je volja božja da ona bude za navek izgubljena.
       Edmond obori glavu da ne bi priznao tome čoveku da ga radost što sad ima jednog druga sprečava da saoseća, kako bi trebalo, u tuzi koju je zatvorenik osećao što nije mogao da se spase.
      Opat Farija klonu na Edmondov krevet, a Edmond osta i dalje stojeći.
      Mladi čovek nije nikada pomišljao na bekstvo. Ima stvari koje izgledaju toliko nemogućne, da čoveku čak i ne pada na pamet da ih pokuša, već ih nesvesno izbegava. Kopati pedeset stopa ispod zemlje, žrtvovati tome poslu tri godine rada da bi se stiglo, ako se uspe, do jedne litice koja se spušta strmo u more; skočiti sa visine od pedeset, šezdeset, pa možda i sto stopa da bi čovek pri padu smrskao glavu o kakvu stenu, ako ga stražarev kuršum ne bi već ranije ubio; i primoran, ako bi se izbegle sve te opasnosti, preći plivajući, čitavu
milju — sve je to bilo isuviše da se čovek ne bi pomirio sa sudbinom, a mi smo videli da se Dantes bio toliko pomirio sa sudbinom, da je pre želeo smrt.
     Ali sad, kada je mladi čovek video kako se jedan starac grčevito hvata za život punom snagom i kako mu daje primer očajničkih odluka, on stade razmišljati i odmeravati svoju hrabrost. Drugi čovek pokušao je ono što njemu čak nije ni na um, palo da učini; drugi čovek, manje mlad, manje jak i manje vešt nego on stvorio je sebi, dovitljivošću i strpljenjem, sva oruđa koja su mu bila potrebna za taj neverovatni posao, no koji samo zbog jednog rđavo odmerenog pravca nije uspeo. Drugi čovek učinio je sve to, pa onda ni Dantesu ništa neće biti nemoguće: Farija je pro kopao pedeset stopa, a on će prokopati stotinu; Farija je u pedesetoj godini, uložio tri godine u svoj posao; a on, koji je bio upola mlađi od Farije, uložiće šest; Farija, sveštenik, naučnik, crkvena ličnost nije se bojao da se upusti u u plivanje od Ifske tvrđave do ostrva Dom, Rotono ili Lemer; a on, Dantes, smeo gnjurač, koji je tako često tražio po morskom dnu granu korala, zar će se on kolebati da pređe jednu milju plivajući? Koliko je potrebno da bi se preplivala jedna milja? Jedan sat? Pa šta? Zar nije on ponekad ostajao po čitave časove u moru ne izlazeći na obalu? Ne, ne, Dantesu je samo bilo potrebno da ga nečiji primer ohrabri. Sve što je neko drugi učinio ili bi mogao da učini i Dantes će učiniti.
      Mladi čovek razmišljao je za trenutak.
   — Ja sam se dosetio onome što ste vi tražili — reče on starcu.
      Farija uzdrhta.
      — Vi? — reče on, pa podiže glavu sa izrazom lica koji je pokazivao da ako Dantes govori istinu, obeshrabrenje njegovoga druga neće dugo trajati.
       — Hajde da vidimo čemu ste se vi dosetili? — Hodnik koji ste vi prokopali da biste došli dovde pruža se u istom pravcu kao i spoljna strana?
       — Jeste.
      — On mora da je od nje udaljen samo petnaestak koraka?
       — Najviše toliko.
       —E, vidite! Otprilike do sredine vašeg hodnika mi ćemo prokopati jedan prolaz koji će ići kao krak jednoga krsta. Ovoga puta ćete to bolje odmeriti. Izići ćemo u stražarski hodnik. Ubićemo stražara i pobeći ćemo. Da bi taj plan uspeo, potrebno je samo imati hrabrosti a vi je imate; samo snage, a ja je imam dovoljno. Ja ne spominjem strpljenje, jer ste vi o tome dali dokaza, a i ja ću ih dati.
       — Čekajte malo — odgovori opat. — Vi niste znali, dragi druže, kakve je vrste moja hrabrost i kako ja mislim da upotrebim svoju snagu. A što se tiče strpljenja, mislim da sam bio dovoljno strpljiv kada sam svakoga jutra ponovo otpočinjao ono što sam u toku noći izvršio, a svake noći ono što sam preko dana uradio. Ali pazite dobro, mladiću; tada je meni izgledalo da služim bogu kad se trudim da oslobodim jedno njegovo stvorenje koje, budući da je nevino, nije trebalo da bude osuđeno.
     — Pa šta? — upita Dantes — zar nije ovo sad isti slučaj, i zar ste vi uvideli da ste krivi otkako ste naišli na mene, recite?
    — Ne, ali ja neću da postanem kriv. Dosad sam mislio da imam da se borim samo sa stvarima, ali evo gde mi vi predlažete da se borim sa ljudima. Ja sam mogao da probušim jedan zid i da uništim jedne stepenice, ali ja neću da probušim jedne grudi i da uništim jedan život.
     Dantes se trže iznenađeno.
      — Kako? — reče on. — Zar kad možete da se oslobodite, vi ćete dopustiti da vas zadrži jedan takav obzir?
      — Ali, eto vi, — reče Farija — zašto niste jedne večeri ubili svoga tamničara nogom od vašeg stola, obukli njegovo odelo i pokušali da pobegnete?
      — Zato što mi takva pomisao nije ni pala na um — reče Dantes.
       — To je stoga što nagonski osećate toliku odvratnost prema takvom jednom zločinu, toliku odvratnost da niste na to ni pomislili — nastavi starac. — Jer kad su u pitanju proste i prirodne pojave, naši prirodni prohtevi daju nam na znanje da se mi ne udaljujemo od linije našega prava. Tigru, koji proliva krv po svome prirodnom nagonu, kome je to životni poziv, koji je na to predodređen, potrebno je samo jedno, a to je: da ga njegovo čulo mirisa obavesti da se neki plen nalazi na njegovom domašaju. On odmah skače na taj plen, pada na njega i rastrže ga. To je njegov nagon i on mu se pokorava. Ali čovek, naprotiv, oseća odvratnost prema prolivanju krvi; nas ne odvraćaju od ubistva društveni zakoni, već prirodni zakoni.
       Dantes je bio zbunjen: to je zaista bilo tačno objašnjenje onoga što se nesvesno zbivalo u njegovom umu ili, bolje reći, u njegovoj duši, jer ima misli koje dolaze iz glave a druge iz srca.
      — A zatim — nastavi Farija — za ovih skoro dvanaest godina otkako sam u tamnici obnovio sam u svome pamćenju sva čuvena bekstva. Ja sam retko kad video da su bekstva uspevala. Srećna bekstva, bekstva krunisana potpunim uspe hom bila su ona koja su brižljivo smišljena i natenane pri premljena. Tako je vojvoda od Bofora umakao iz Vensenske tvrđave; opat Dibikoa iz Forleveka, a Latid iz Bastilje. Ima i bekstava koja pruža slučaj: ta su i najbolja. Pričekajmo neku priliku, verujte mi, i ako se takva prilika ukaže, iskoristimo je.
    — Vi ste mogli da čekate — reče Dantes sa uzdahom. — Taj dugi rad bio je za vas jedno stalno zanimanje, a kad niste imali taj svoj rad da vas zabavi, imali ste svoje nade da vas teše.
     — Zatim, — reče opat — nisam se ja samo time bavio.
     — Pa šta ste još činili?
      — Pisao sam ili proučavao.
     — Znači da su vam davali hartije, pera, mastila?
     — Ne, — reče opat — ali ja ih sam sebi spravljam.
     — Vi sami sebi pravite hartiju, pera i mastila? — uz viknu Dantes.
      — Da.
       Dantes pogleda tog čoveka sa divljenjem. Samo, njemu je još bilo teško da poveruje u ono što je on govorio. Farija zapazi tu laku sumnju.
      — Kad budete došli u moju sobu, — reče mu on — ja ću vam pokazati čitavo jedno književno delo, rezultat ramišljanja, istraživanja i proučavanja celoga moga života, koje sam smišljao u senci Koloseuma u Rimu, u podnožju stuba Svetoga Marka u Veneciji, na obalama Arna u Firenci, a za koje nisam ni slutio da će mi jednog dana moji tamničari dati dovoljno slobodnog vremena da ga ostvarim između četiri zida Ifske tvrđave. To je Rasprava o mogućnosti jedne opšte monarhije u Italiji. To će biti jedna obimna knjiga velikog formata.
      — I vi ste je napisali?
      — Na dvema košuljama. Ja sam pronašao jedan preparat od koga platno postaje glatko i ravno kao pergament.
    — Pa vi ste i hemičar?
      — Pomalo. Ja sam poznavao Lavoazijea i bio sam u tesnim vezama sa Kabanisom.
     — Ali za takvo jedno delo bilo vam je potrebno da vršite istorijska istraživanja. Znači da ste imali knjiga?
      — U Rimu sam imao oko pet hiljada knjiga u svojoj biblioteci. Ćitajući ih po nekoliko puta, uvideo sam da bi se sa sto i pedeset dobro izabranih knjiga mogao stvoriti ako ne potpun pregled svih ljudskih znanja, a ono barem sve ono što je korisno da jedan čovek zna. Posvetio sam tri godine svoga života da čitam mnogo puta tih sto i pedeset knjiga, tako da sam ih skoro znao napamet kad su me uhapsili. U svojoj tamničkoj ćeliji, naprežući jako svoje pamćenje, setio sam ih se potpuno. I tako bih sad mogao da vam ponovim sve što su napisali Tukidid, Ksenofon, Plutarh, Tit‑Livije, Tacit, Strada, Hornandes, Dante, Montenj, Šekspir, Spinoza, Makijaveli i Bosije. Spominjem vam samo najvažnije.
      — Pa to znači da vi znate više jezika?
      — Ja govorim pet živih jezika: nemački, francuski, italijanski, engleski i španski; pomoću starogrčkog razumem i novi grčki jezik; samo, govorim ga slabo, ali ga baš sad učim.
     — Učite ga? — reče Dantes.
        — Jeste, načinio sam sebi jedan rečnik od reči koje znam, uredio sam ih, složio, okretao i obrtao, tako da mi mogu poslužiti da izrazim svoje misli. Ja znam otprilike hiljadu reči, a to mi je za nuždu dovoljno, iako ih ima sto hiljada, mislim u rečnicima. Samo, ne bih mogao s tim da budem rečit, ali bih mogao odlično da se sporazu‑ mevam, a to je meni dovoljno.
        Sve više zadivljenom Edmondu počeše da se čine skoro natprirodne sposobnosti toga neobičnog čoveka i hoteći da pronađe kod njega makar kakav nedostatak, on nastavi:
     — Ali kad vam nisu dali pera za pisanje, čime ste onda mogli napisati tako obimnu raspravu?
       — Načinio sam ja sebi odlična pera, koja bi se više tražila nego obična kad bi ljudi znali od čega se ona prave. Načinio sam ih od mekih kostiju iz glava onih ogromnih bakalara koje nam ponekad daju za jelo u posne dane. Zato uvek jedva čekam da dođe sreda, petak ili subota, jer mi ti dani daju nade da ću uvećati svoju zbirku pera, a moji istorijski radovi, to priznajem, meni su najprijatnije zanimanje. Kada se vratim u prošlost, zaboravim sadašnjost; kada se krećem slobodno i nezavisno po istoriji, ne sećam se više da sam sužanj.
    — A mastilo? — reče Dantes. — Od čega ste načinili mastilo?
    — Bio je nekada u mojoj ćeliji jedan dimnjak — reče Farija. — Taj dimnjak, istina, bio je zatvoren nešto pre moga dolaska, ali se za dugi niz godina tu ložila vatra, pa je zato on iznutra sav obložen čađu. Ja rastvaram čađ, u moje sledovanje vina koje mi se daje svake nedelje, pa tako dobivam odlično mastilo. Za naročite napomene, koje treba da se istaknu, ja se ubodem u prst i pišem svojom krvlju.
       — A kad bih ja mogao da vidim sve to? — zapita Dantes.
       — Kad god hoćete — odgovori Farija.
       — O, onda odmah — uzviknu mladić.
        — Pođite za mnom — reče opat.
 I on se vrati u podzemni hodnik u kome iščeze. Dantes pođe za njim.


Нема коментара:

Постави коментар