XI KORZIKANSKO ČUDOVIŠTE
Ugledavši to unezvereno lice, Luj XVIII odgurnu snažno sto za kojim se nalazio.
— Šta vam je gospodine barone? — uzviknu on. —Vi izgledate veoma potreseni; ta usplahirenost, to kolebanje, da li imaju kakve veze sa onim što je govorio gospodin od Blakasa i sa onim što mi je baš sad potvrdio gospodin od Vilfora?
I gospodin od Blakasa beše prišao žurno baronu, ali njegova plašljivost dvoranina sprečavala je da trijumfuje njegova državnička gordost; i zaista, u takvoj prilici bilo je za njega mnogo povoljnije da ga šef policije ponizi zbog takvog jednog slučaja, nego da on njega ponizi.
— Veličanstvo… — promuca baron.
— Dakle! Da vidimo šta je to — reče Luj XVIII.
Ministar policije, podajući se tada očajanju, pade pred noge Luja XVIII, koji ustuknu jedan korak nabravši obrve.
— Hoćete li već jednom govoriti? — reče on.
— Oh, veličanstvo, kakva užasna nesreća! Koliko sam ja jadan i bedan! Ja se neću nikad utešiti!
— Gospodine, — reče Luj XVIII — ja vam naređujem da govorite.
— Pa eto, veličanstvo, uzurpator je napustio ostrvo Elbu dvadeset i osmog februara i iskrcao se prvoga marta.
— A gde? — zapita kralj žurno.
— U Francusku, veličanstvo, u jedno malo pristanište blizu Antiba, u zalivu Žuan.
— Uzurpator se iskrcao u Francusku, blizu Antiba, u zalivu Žuan, na dvesta pedeset milja od Pariza, prvoga marta, a vi saznajete tu vest tek danas, trećega marta!.. Eh, gospodine, to što mi vi sad kažete nemoguće je: biće da su vam podneli nekakav lažan izveštaj, ili ste poludeli.
— Na žalost, veličanstvo, to je sušta istina!
Luj XVIII načini jedan neopisiv pokret gneva i užasavanja, i ispravi se naglo, kao da ga je nekakav iznenadan udarac pogodio u isti mah u srce i u lice.
— U Francuskoj! — uzviknu on — uzurpator u Francuskoj! Pa to znači da se nije pazilo na tog čoveka? Pa ko zna? Možda ste bili u dogovoru s njim?
— Oh, veličanstvo, — uzviknu vojvoda od Blakasa — ne može se čovek kao što je gospodin Dandre optuživati za izdajstvo. Veličanstvo, mi smo svi bili slepi, i ministar policije je bio slep kao i svi ostali, to je sve.
— Ali… — reče Vilfor; pa zaustavivši se odjednom, reče: — Ah, oprostite, veličanstvo, oprostite; moja revnost me je zanela. Neka me Vaše veličanstvo izvoli izviniti.
— Govorite, gospodine, govorite slobodno — reče kralj. — Vi ste nas jedini upozorili na opasnost, pa nam pomozite da za nju potražimo leka.
— Veličanstvo, — reče Vilfor — uzurpator je omrznut u južnoj Francuskoj. Čini mi se da je za njega opasan ulazak u južne oblasti, jer se protiv njega mogu lako dići na oružje Provansa i Langedok.
— Da, nesumnjivo, — reče ministar — ali on se kreće ka Gapu i Sisteronu.
— On se kreće, on se kreće! — reče Luj XVIII. — On dakle ide na Pariz?
Ministar policije je ćutao, a to je bilo isto što i najpotpunije priznanje. — A Dofine, gospodine, — zapita kralj Vilfora — verujete li vi da se i ta pokrajina može dići na oružje kao Provansa?
— Gospodaru, veoma mi je žao što moram reći Vašem veličanstvu jednu svirepu istinu, ali raspoloženje u Dofinei je daleko od toga da se ravna sa raspoloženjem Provanse i Langedoka. Gorštaci su bonapartisti, gospodaru.
— Znači — prošapta Luj XVIII — da je on bio dobro obavešten. A koliko ljudi ima sa sobom?
— Veličanstvo, to ne znam — reče ministar policije.
— Kako, vi to ne znate! Vi ste zaboravili da se obavestite o toj okolnosti? Istina, ona je malo važna — dodade on sa jednim poraznim osmehom.
— Gospodaru, ja nisam mogao o tome da se obavestim; depeša je samo javljala o iskrcavanju i o putu kojim je pošao uzurpator.
— A kako vam je stigla ta depeša? — zapita kralj.
Ministar obori glavu, a jako rumenilo razli mu se po čelu.
— Telegrafom, veličanstvo, — promuca on.
Luj XVIII pođe korak unapred i prekrsti ruke kao što bi učinio Napoleon.
— Tako, dakle, — reče on bledeći od gneva — sedam savezničkih armija mogle su da svrgnu s vlasti toga čoveka, jedno čudo s neba moglo je da me vrati na presto mojih otaca posle dvadeset i pet godina izgnanstva; ja sam za vreme tih dvadeset i pet godina upoznavao, proučavao, ispitivao ljude i pojave u toj Francuskoj koja mi je bila obećana, i sve to samo zato da, stigavši na cilj svih svojih želja, jedna snaga koju sam držao u svojim rukama eksplodira i slomi me! — Veličanstvo, to je zla kob — promrmlja ministar, osećajući da je takav teret, beznačajan za sudbinu, dovoljan da smrvi jednog čoveka.
— Ali, ono što su o nama govorili naši neprijatelji znači da je bilo istina: „Ništa nisu naučili, ništa nisu zaboravili”? Da su mene izdali na isti način kao njega, ja bih se još i utešio; ali biti usred ljudi koje sam ja uzdigao na visoke položaje i koji su imali da me čuvaju još pažljivije nego sebe, jer moja je sudbina vezana s njihovom, jer pre mene nisu bili ništa, a posle mene neće biti ništa, i propašće bedno zbog nesposobnosti, zbog gluposti! Ah, da, gospodine, vi zaista imate pravo, ovo je zla kob.
Ministar je stajao pogružen pod tom užasnom anatemom. Gospodin od Blakasa obrisa čelo obliveno znojem; Vilfor se u sebi osmehivao, jer je osećao da raste njegova važnost.
— Pasti, — nastavljao je Luj XVIII, koji je od prvog pogleda odmerio provaliju nad koju se naginjala monarhija — pasti i saznati za svoj pad preko telegrafa! Oh, više bih voleo da se popnem na gubilište kao moj brat Luj XVI, nego da siđem ovako niz stepenice Tiljerija, izgnan podsmehom… A podsmeh, gospodine, vi ne znate šta to znači u Francuskoj, a međutim, trebalo bi da to znate.
— Veličanstvo, veličanstvo, — prošapta ministar — imajte milosti!…
— Priđite, gospodine od Vilfora, — nastavi kralj obraćajući se mladom čoveku, koji je stajao nepomično pozadi i posmatrao tok toga razgovora u kome je izbezumljeno lebdela sudbina jedne kraljevine — priđite i recite gospodinu da se moglo znati unapred sve ono što on nije znao.
— Veličanstvo, bilo je stvarno nemoguće naslutiti na mere koje je taj čovek krio od svakoga.
— Stvarno nemoguće! Jeste, to je krupna reč, gospodine; na žalost, sa krupnim rečima je isto što i sa krupnim ličnostima; ja sam ocenio koliko vrede. Stvarno, nemoguće je jednom ministru koji ima pod svojom vlašću čitavu jednu administraciju, kancelarije, agente, uhode, špijune i milion i po franaka tajnih fondova da sazna šta se događa na šezdeset milja od obala Francuske! E, vidite, ovaj gospodin, koji nije imao nijedno od tih sredstava na raspoloženju, ovaj gospodin, običan sudija, znao je više nego vi sa svom vašom policijom, i on bi spasao moju krunu da je imao, kao vi, pravo da raspolaže telegrafom.
Pogled ministra policije okrete se sa izrazom duboke srdžbe ka Vilforu, koji spusti glavu sa trijumfalnom skromnošću.
— Ja ne kažem to zbog vas, Blakase, — nastavi Luj XVIII — jer iako niste ništa otkrili, vi ste bar imali tu pametnu misao da budete istrajni u svojoj sumnji, jer neko drugi bi možda smatrao otkriće gospodina od Vilfora beznačajnim, ili pak posledicom koristoljubive ambicije.
Ove reči odnosile su se na one reči što ih je ministar policije izgovorio sa toliko samouverenja pre jednog sata.
Vilfor razumede šta kralj namerava. Neko drugi bi se možda pustio da ga zanese opojnost pohvale; ali se on bojao da sebi stvori smrtnog neprijatelja od ministra policije, iako je osećao da je ovaj nepovratno izgubljen. Jer taj ministar, koji na vrhuncu svoje moći nije umeo da nasluti Napoleonovu tajnu, mogao je, u očajničkim naporima, da se spase propasti, da prodre u Vilforovu tajnu, a za to mu je bilo dovoljno da ispita Dantesa. Zato on priskoči u pomoć ministru, umesto da se okomi na njega.
— Veličanstvo, — reče Vilfor — brzina odigravanja toga događaja treba da bude dokaz Vašem veličanstvu da je jedino bog mogao da ga spreči podižući buru na moru. Ono što Vaše veličanstvo misli da je s moje strane duboka oštroumnost, to je prosto naprosto posledica slučaja; ja sam iskoristio taj slučaj kao odani službenik, i to je sve. Nemojte mi pridavati veću važnost nego što zaslužujem, veličanstvo, da se ne biste ma kad vratili na prvu pomisao koju ste imali o meni. Ministar policije zahvali mladom čoveku jednim rečitim pogledom, i Vilfor razumede da je uspeo u svojoj nameri, a to će reći da je on sad, ne gubeći ništa od zahvalnosti kraljeve, zadobio jednog prijatelja na koga se po potrebi može osloniti.
— Dobro — reče kralj. — A sada, gospodo, — nastavi on okrećući se ka gospodinu od Blakasa i ministru policije — vi mi više niste potrebni i možete se povući: ono što sad ostaje da se uradi spada u nadležnost ministra vojnog.
— Sreća je, veličanstvo, — reče gospodin od Blakasa — što možemo da se oslonimo na vojsku. Vaše veličanstvo zna da svi izveštaji kažu o njoj da je odana vašoj vladi.
— Ne govorite mi o izveštajima, jer sad, vojvodo, znam koliko mi se poverenje može pokloniti. Ah, kad je reč o izveštajima, gospodine barone, šta ste novo saznali o događaju u ulici Sen‑Žak?
— O događaju u ulici Sen‑Žak! — uzviknu Vilfor ne mogavši da zadrži taj uzvik.
Ali se odmah zaustavi i reče:
— Oprostite, gospodaru, moja odanost Vašem veličanstvu nagoni me da svakog časa zaboravim, na poštovanje koje osećam prema njemu, jer je to poštovanje isuviše duboko urezano u mome srcu, već na pravila dvorskog ophođenja.
— Govorite i delajte, gospodine, — prihvati Luj XVIII. — Vi ste danas stekli pravo da postavljate pitanja.
— Gospodaru, — odgovori ministar policije —ja sam danas upravo došao da dam Vašem veličanstvu nova obaveštenja koja sam prikupio o tome događaju, kada je pažnja Vašeg veličanstva bila skrenuta užasnom nesrećom iskrcavanja u zalivu; sad ta obaveštenja ne bi više bila nimalo interesantna za kralja.
— Naprotiv, gospodine, naprotiv, — reče Luj XVIII — meni se čini da taj događaj ima neposredne veze sa ovim kojim se sad bavimo, i smrt generala Kenela možda će nas izvesti na trag jedne velike unutrašnje zavere.
Pri pomenu imena generala Kenela, Vilfor zadrhta.
— Zaista, veličanstvo, — nastavi ministar policije — sve nagoni na pomisao da je ta smrt posledica ne samoubistva, kao što se u prvi mah poverovalo, već mučkog ubistva, jer je general Kenel tek bio izišao, kako izgleda, iz jednog
bonapartističkog kluba, pa je odmah iščezao. Jedan nepoznat čovek bio je došao njegovoj kući toga jutra i zakazao mu sastanak u ulici Sen‑Žak; ali, na nesreću, generalov sobar, koji ga je upravo češljao u trenutku kada je taj nepoznati čovek uveden u kabinet, čuo je, istina, da je spomenuo ulicu Sen‑Žak, ali nije zapamtio broj kuće.
Dok je ministar policije davao kralju Luju XVIII ova obaveštenja, Vilfor ga je netremice slušao, i čas bi porumeneo, a čas pobledeo. Kralj se okrete k njemu. — Zar ne mislite i vi kao ja, gospodine od Vilfora, da je general Kenel, za koga se moglo pomisliti da je privržen uzurpatoru, ali koji je stvarno bio meni potpuno odan, pao kao žrtva jedne bonapartističke zasede?
— Verovatno, veličanstvo, — ođgovori Vilfor. — Ali, zar se ne zna ništa više o tome?
— Traga se za čovekom koji je zakazao sastanak.
— Traga se? — ponovi Vilfor.
— Jeste, sluga je dao njegov lični opis: to je čovek od pedeset do pedeset i dve godine, smeđ, crnih očiju natkriljenih gustim obrvama, i nosi brkove. Bio je odeven u plav redengot i nosio je u rupici kaputa rozetu oficira Legije časti. Juče je uhođen jedan čovek čiji lični opis tačno odgovara ovome što ga sad rekoh i izgubljen mu je trag na uglu ulice Žisjen i ulice Kok‑Eron.
Vilfor se beše naslonio na naslon jedne fotelje; jer ukoliko je ministar policije dalje govorio, osećao je kako mu noge klecaju. Ali kad ču da je nepoznati čovek umakao agentu koji ga je pratio, on odahnu.
— Vi ćete tražiti tog čoveka, gospodine, — reče kralj ministru policije — jer ako je, kao što mi sve daje povoda da verujem, general Kenel, koji bi nam bio tako koristan u ovom trenutku, bio žrtva mučkog ubistva, onda hoću da njegove ubice, pa bile one bonapartisti ili ne, budu svirepo kažnjene.
Vilfor je morao da pribere svu svoju hladnokrvnost da ne bi odao strah što mu ga je ulivala ova kraljeva poruka.
— Čudnovata stvar! — nastavi kralj sa jednim ljutitim pokretom. — Policija misli da je sve rekla kad kaže: izvršen je jedan zločin; i da je sve učinila kad doda: traga se za zločincima.
— Vaše veličanstvo biće bar u tom pogledu zadovoljeno, nadam se.
— Dobro, videćemo; ne zadržavam ni vas duže, barone. Gospodine od Vilfora, vi ste umorni od toga dugog putovanja, idite i odmorite se. Vi ste jamačno odseli kod svoga oca? Vilforove oči zamutiše se kao u nesvestici.
— Ne, veličanstvo, — reče on — ja sam odseo u hotelu Madrid, u ulici Turnon. — Ali ste se videli s njim?
— Veličanstvo, ja sam se najpre odvezao vojvodi od Blakasa.
— Ali, vi ćete se bar videti s njim?
— Mislim da neću, veličanstvo.
— Ah, tačno, — reče Luj XVIII osmehujući se tako kao da hoće da potvrdi da sva ova ponavljana pitanja nisu bila postavljena bez izvesne namere — zaboravio sam da ste vi u hladnim odnosima s gospodinom Noartijeom i da je to jedna nova žrtva za kraljevu stvar za koju treba da vas nagradim.
— Veličanstvo, dobrota koju mi ukazuje Vaše veličanstvo već je jedna nagrada koja u mnogome prevazilazi sve moje težnje, tako da više nema šta da tražim od kralja.
— Svejedno, gospodine, i mi vas nećemo zaboraviti, budite bez brige. A zasad — tu kralj otkači krst Legije časti koji je obično nosio na svom plavom kaputu, pored krsta svetoga Luja, iznad ordena reda bogorodice Karmelske i svetog Lazara, pa ga dade Vilforu — zasad uzmite ipak ovaj krst.
— Vaše veličanstvo se vara, — reče Vilfor — to je krst oficirskog stupnja.
— Bogami, gospodine, — reče Luj XVIII — uzmite ga takvog kakav je; ja nemam vremena da tražim da mi donesu neki drugi. Blakase, vi ćete se postarati da se izda potvrda o odlikovanju gospodinu od Vilfora. Oči Vilforove ovlaži jedna suza gorde radosti. On uze krst i poljubi ga.
— A sada, — zapita on — kakvim mi naredbama ukazuje čast Vaše veličanstvo? — Odmorite se, jer vam je to potrebno, i mislite na to da, nemajući mogućnosti da mi u Parizu poslužite, vi mi možete biti u Marselju veoma korisni.
— Veličanstvo, — odgovori Vilfor klanjajući se — kroz jedan sat napustiću Pariz.
— Idite, gospodine, reče kralj — i ako bih vas ja zaboravio (kraljevi lako zaboravljaju), nemojte se plašiti da me posetite… Gospodine barone, izdajte naređenje da se pozove ministar vojni. Blakase, vi ostanite.
— Ah, gospodine, — reče ministar policije Vilforu iz lazeći iz Tiljerija — vi ulazite na dobra vrata i vaša karijera je obezbeđena.
— A da li će ona biti dugoga veka? — promrmlja Vilfor pozdravljajući ministra, čija je karijera bila završena, i tražeći očima neka kola da bi se vratio u svoj stan. Jedan fijaker prolazio je kejom. Vilfor mu dade znak i fijaker priđe. Vilfor kaza svoju adresu i smesti se žurno u zadnji deo kola, predavajući se svojim ambicioznim snovima. Deset minuta kasnije Vilfor je bio u svom stanu. On naredi da konji budu upregnuti kroz dva sata i da mu se posluži ručak. Baš je hteo da sedne za sto, kad zvonce odjeknu pod nekom slobodnom i čvrstom rukom. Sobar otide da otvori i Vilfor ču jedan glas koji je izgovarao njegovo ime. — Ko li to već može znati da sam ovde? — zapita se mladi čovek.
U tom trenutku sobar se vrati.
— Dakle! — reče Vilfor — šta je to? Ko je zvonio? Ko me traži?
— Jedan stranac koji neće da kaže svoje ime.
— Kako! Stranac koji neće da kaže svoje ime? A šta hoće od mene taj stranac? — On želi da razgovara s gospodinom.
— Sa mnom?
— Da.
— On je rekao moje ime?
— Sasvim tačno.
— A kako izgleda taj stranac?
— Pa, gospodine, to je čovek od pedesetak godina.
— Mali? Visok? — Otprilike istog rasta kao gospodin.
— Smeđ ili plav?
— Smeđ, jako smeđ: crna kosa, crne oči, crne obrve.
— A odelo? — zapita brzo Vilfor. — Kako je odeven?
— U dugačak plav kaput zakopčan od gore do dole; odlikovan legijom časti.
— To je on — promrmlja Vilfor bledeći.
— Eh, vraga! — reče pojavljujući se na vratima ličnost čiji smo lični opis naveli već dvaput — kakvo je ovo ophođenje? Je li u Marselju običaj da sinovi ostavljaju očeve da džonjaju u predsoblju?
— Oče! — uzviknu Vilfor — nisam se, znači, prevario… i slutio sam da ste to vi.
— Onda, ako si slutio da sam to ja, — prihvati gost ostavljajući svoj štap u jedan ugao sobe a šešir na jednu sto licu — dopusti mi da ti kažem, dragi moj Žerare, da to nije mnogo ljubazno od tebe što si me ostavio da ovako čekam.
— Ostavite nas, Žermene, — reče Vilfor.
Sluga iziđe pokazujući vidne znake čuđenja.
XII OTAC I SIN
Gospodin Noartije, jer je to zaista on sad ušao, pratio je pogledom slugu sve dok ovaj nije zatvorio vrata, zatim, bojeći se, bez sumnje, da će on prisluškivati u predsoblju, priđe i otvori vrata za njim; ta predostrožnost nije bila uzaludna, i brzina sa kojom se Žermen povuče dade dokaz da on nije bio bez onoga greha koji je upropastio naše praroditelje. Gospodin Noartije se potrudi tada da ode i sam lično zatvori vrata ka predsoblju, vrati se i zatvori vrata od spavaće sobe, namače zavornice i vrati se pa se rukova sa Vilforom, koji je pratio sve te pokrete sa iznenađenjem od koga se još ne beše povratio.
— No, dragi moj Žerare, — reče on mladom čoveku gledajući ga sa osmehom čiji je izraz bilo teško opisati — znaš li ti da ne izgledaš očaran što me vidiš?
— Naprotiv, oče, — reče Vilfor — očaran sam; ali sam tako malo očekivao vašu posetu, da me je ona donekle pomela.
— Ali, dragi prijatelju, — nastavi gospodin Noartije sedajući — čini mi se da bih i ja mogao to isto reći. Kako! Vi mi javljate da će vaša veridba biti u Marselju 28. feb ruara, a 3.marta ste u Parizu?
— Ako sam ovde, oče, — reče Žerar prilazeći gospodinu od Noartijea — ne treba da se žalite na to, jer sam došao radi vas, i ovo putovanje će vas možda spasti.
— Gle, zbilja! — reče gospodin Noartije opružajući se namerno u naslonjači na kojoj je sedeo. — Zbilja! Ispričajte mi to, gospodine sudijo, to mora da je veoma zanimljivo.
— Oče, vi ste čuli da se priča o izvesnom bonapartističkom klubu koji održava sastanke u ulici Sen‑Žak?
— Broj 53? Jeste, ja sam njegov potpredsednik.
— Oče, vaša hladnokrvnost izaziva mi jezu.
— Šta ćeš, dragi moj? Kad je neko bio osuđen na smrt od gorštaka; kad je umakao iz Pariza u kolima sena; kad je bio progonjen po pustarama oko Bordoa od Robespjerovih pandura, to čoveka ojača za mnoge stvari. Nastavi, dakle, šta je? Šta se to dogodilo u tome klubu u ulici Sen‑Žak?
— Dogodilo se to da su tamo pozvali generala Kenela, koji je izišao iz svoje kuće u devet časova uveče, a posle dva dana pronađen je u Seni.
— A ko vam je ispričao tu lepu priču?
— Kralj lično, gospodine.
— E, pa lepo! Ja ću vam u zamenu za vašu priču — nastavi Noartije — saopštiti jednu novost.
— Oče, mislim da već znam ono što vi hoćete da mi kažete.
— A! Vi znate za iskrcavanje njegovog veličanstva cara?
— Ćutite, oče, molim vas, najpre sebe radi, a zatim i mene radi. Jeste, ja sam znao za tu novost, i čak sam je znao pre vas, jer od pre tri dana jurim kao sumanut putem od Marselja ka Parizu, besneći što ne mogu da bacim na dve stotine milja ispred sebe misao koja mi sažiže mozak.
— Pre tri dana! Jeste li vi ludi! Pa pre tri dana car se nije bio ni ukrcao.
— Svejedno, ja sam znao za taj plan.
— A kako to?
— Iz jednog pisma koje je bilo vama upućeno sa ostrva Elbe.
— Meni?
— Vama, i koje sam pronašao u buđelaru glasonoše. Da je to pismo palo u ruke nekom drugom, vi biste, oče, dosada već bili streljani.
Vilforov otac se poče smejati.
— Eh, eh, — reče on — izgleda da je Restauracija naučila od Carstva način za brzo svršavanje poslova… Streljan! Dragi moj, kako vi to olako kažete! A to pismo, gde je? Ja vas isuviše dobro poznajem da bih se morao bojati da ćete ga namerno čuvati.
— Spalio sam ga bojeći se da od njega ne ostane makar i jedan komadić: jer to pismo bila je vaša smrtna osuda.
— I propast vaše budućnosti — odgovori hladno Noartije. — Da, razumem to; ali ja nemam čega da se bojim, pošto me vi štitite.
— Ja činim nešto više od toga, gospodine, ja vas spašavam.
— Ah, vraga! To postaje dramatičnije; izjasnite se.
— Gospodine, vraćam se na govor o onom klubu iz ulice Sen‑Žak.
— Izgleda da je taj klub prirastao za srce gospode policajaca. Zašto nisu malo bolje tražili? Oni bi ga pronašli.
— Oni ga nisu pronašli, ali su mu na tragu.
— To je osveštan izraz, ja to dobro znam: kad policija ne uhvati krivca, ona kaže da mu je na tragu, i državna uprava čeka mirno dan kada će ona doći i kazati pokunjeno da je taj trag izgubljen.
— Jeste, ali je pronađen leš; general Kenel je ubijen, u svim zemljama na svetu to se zove ubistvo.
— Ubistvo, kažete vi? Ali ništa ne dokazuje da je general bio žrtva ubistva, jer se svakoga dana pronalaze u Seni ljudi koji su u nju skočili iz očajanja, ili koji su se udavili zato što nisu znali da plivaju.
— Oče, vi dobro znate da se general nije udavio iz očajanja, i da se niko ne kupa u Seni u mesecu januaru. Ne, ne, nemojte se zavaravati; takva smrt se zaista pravilno naziva ubistvom.
— A ko ju je tako nazvao?
— Sam kralj.
— Kralj! Ja sam mislio da je on dovoljno mudar da shvati da u politici ne postoje ubistva. U politici, dragi moj, vi to znate isto kao i ja, ne postoje ljudi nego ideje; ne postoje osećanja nego interesi; u politici se ne ubija jedan čovek, već se samo uklanja jedna smetnja, i to je sve. Hoćete li da znate kako se to dogodilo? E, pa lepo; ja ću vam to reći. Mislili smo da se možemo osloniti na generala Kenela, jer su nam ga preporučili sa ostrva Elbe. Jedan od nas otišao je njegovoj kući i pozvao ga da dođe u ulicu Sen‑Žak na jedan sastanak na kome će sresti prijatelje. On je došao i tu mu je izložen celokupan plan, odlazak sa ostrva Elbe i nameravano iskrcavanje; zatim, pošto je sve saslušao i sve čuo, kad nije ostalo više ništa novo da mu se saopšti, on je odgovorio da je rojalist. Tada smo se svi zgledali. Zahtevali smo od njega da se zakune, i on se zakleo, ali zaista tako nerado, da je takvo zaklinjanje ličilo na iskušavanje boga. E, vidite, i pored toga, general je pušten da iziđe slobodno, sasvim slobodno. On se nije vratio svojoj kući; e, pa šta ćete, dragi moj? On je izišao od nas; verovatno da je zalutao, i to je sve. Ubistvo! Zbilja, vi me iznenađujete, Vilfore, vi, zamenik državnog tužioca, kad zasnivate jednu optužbu na tako slabim dokazima. Da li je meni ikada palo na um da kažem vama, kad vršite svoj rojalistički posao i rešite da se odseče glava jednome od mojih ljudi: „Sine moj, vi ste izvršili ubistvo!” Ne, ja sam tada govorio: „Vrlo dobro, gospodine, vi ste se borili i pobedili; sutra ćete dobiti odmazdu”.
— Ali, oče, pripazite se, jer će ta odmazda biti užasna kad je mi primenimo.
— Ne razumem vas.
— Vi se uzdate u povratak uzurpatora?
— Priznajem.
— Varate se, oče, jer on neće ući ni deset milja u unutrašnjost Francuske a da ne bude gonjen, vijan, uhvaćen kao zver.
— Dragi prijatelju, car je u ovom trenutku na putu za Grenobl, desetog ili dvanaestog biće u Lionu, a dvadesetog ili dvadeset petog u Parizu.
— Stanovništvo će se dići na oružje…
— Da bi mu izišlo u susret.
— On ima sa sobom samo nekoliko ljudi, a protiv njega poslaće se čitave armije. — Koje će sačinjavati njegovu pratnju da bi se vratio u prestonicu. Zbilja, dragi moj Žerare, vi ste još uvek dete; vi verujete da ste dobro obavešteni zato što vam jedna depeša kaže na tri dana posle iskrcavanja: „Uzurpator se iskrcao u Kanu sa nekoliko ljudi; za njim su poslate potere”. Ali gde je on? Šta radi on? Vi o tome ništa ne znate; njega gone, i to je sve što vi znate. E, vidite, njega će goniti tako sve do Pariza, ne ispalivši nijedan metak.
— Grenobl i Lion su odane varoši i one će mu istaviti nesavladljivu prepreku.
— Grenobl će mu otvoriti svoje kapije sa ushićenjem, a ceo Lion će mu izići u susret. Verujte mi, mi smo isto tako dobro obavešteni kao i vi, i naša policija je ravna vašoj. Hoćete li dokaza za to? Eto, vi ste hteli da sakrijete od mene svoje putovanje, a ipak sam ja znao za vaš dolazak već pola sata pošto ste ušli u grad; vi niste dali svoju adresu nikome drugom osim vašem kočijašu, a eto, vidite, ja znam vašu adresu, i dokaz vam je to što sam stigao ovamo tačno u trenutku kada ste hteli da sednete za sto. Zazvonite, dakle, i naredite da se postavi još za jednog; ručaćemo zajedno.
— Zaista, — odgovori Vilfor gledajući svog oca sa čuđenjem — zaista, izgleda mi da ste vi dobro obavešteni.
— Eh, bože moj, to je sasvim prosto; vi koji imate vlast, vi imate samo ona sredstva koja vam daje novac; dok mi koji očekujemo vlast, mi imamo sredstva koja daje požrtvovanje.
— Požrtvovanje? — reče Vilfor smejući se.
— Jeste, požrtvovanje; tako se poštenim rečima naziva ambicija koja se nada.
I Vilforov otac pruži sam ruku ka vrpci zvonceta da dozove slugu, koga njegov sin ne beše pozvao. Vilfor mu zadrža ruku.
— Pričekajte, oče, — reče mladi čovek — još samo jednu reč.
— Recite.
— Ma kako da je rđava rojalistička policija, ona ipak zna jednu užasnu stvar.
— Koju?
— To je lični opis koji je onoga dana ujutru kada je iščezao general Kenel dolazio njegovoj kući.
— Gle! Ona zna to, ta dobra policija? A kakav je taj lični opis?
— Boja lica tamna, zalisci i oči crne, redengot plav zakopčan do grla, rozeta oficira Legije časti u rupici kaputa, šešir sa širokim obodom i štap od trske.
— Gle, gle! Ona to zna? — reče Noartije. — Pa zašto onda nije uhvatila tog čoveka.
— Zato što mu je izgubila trag juče ili prekjuče na uglu ulice Kok‑Eron.
— Ne rekoh li vam da je vaša policija glupa.
— Jeste, ali svakoga trenutka ona ga može pronaći.
— Da, — reče Noartije gledajući oko sebe bezbrižno — da, kad taj čovek ne bi bio upozoren, ali on to jeste. I on će — dodade on osmehujući se — da izmeni svoje lice i odelo.
Pri ovim rečima on se diže, svuče svoj redengot i skide kravatu, priđe jednom stolu na kome su bile pripremljene sve stvari potrebne za toaletu njegova sina, uze jedan brijač, nasapuna lice, pa potpuno čvrstom rukom skide svoje opasne zaliske koji su policiji davali tako dragocen podatak.
Vilfor ga je gledao šta radi sa strepnjom koja nije bila bez divljenja.
Kad obrija zaliske, Noartije dade svojoj kosi drukčiji izgled; uze umesto svoje crne kravate jednu kravatu u boji koja je ležala povrh jednog otvorenog putničkog kovčega; obuče, umesto svog plavog redengota na zakopčavanje, jedan Vilforov redengot kestenjaste boje i spreda otvoren; oproba pred ogledalom šešir sa povrnutim obodom mladoga čoveka, izgledaše zadovoljan načinom kako mu stoji, pa ostavivši štap od trske pored kamina, gde ga beše stavio, mahnu svojom žilavom rukom jednim bambusovim štapićem, kojim je otmeni zamenik državnog tužioca davao svome hodu onu nemarnost koja je bila njegova glavna osobina.
— Dakle! — reče on okrećući se svome zaprepašćenom sinu kad ovo preobražavanje bi završeno — dakle, misliš li da će me tvoja policija sad poznati?
— Ne, oče, — promuca Vilfor — ja se bar nadam.
— A sad, dragi Žerare, — nastavi Noartije — oslanjam se na tvoju opreznost da ukloniš sve ove predmete koje ti ostavljam.
— O, ne brinite ništa, oče, — reče Vilfor.
— Da, da! A sad mislim da imaš pravo i da si mi ti možda zaista spasao život; ali, ne brini, ja ću ti to uskoro uzvratiti.
Vilfor zavrte glavom.
— Nisi u to ubeđen?
— Ja se bar nadam da se vi varate.
— Hoćeš li opet videti kralja?
— Možda.
— Hoćeš li da u njegovim očima važiš kao prorok?
— Zloslutni proroci su nepoželjni na dvoru, oče.
— Da, ali jednoga dana najzad im se prizna da su imali pravo; i pretpostavi da se kralj još jednom vrati na presto, ti bi onda bio smatran za velikog čoveka.
— Najzad, šta treba da kažem kralju?
— Reci mu ovo: „Gospodaru, vas obmanjuju u pogledu raspoloženja Francuske, mišljenja gradova i duha koji vlada u vojsci; onaj koga vi u Parizu nazivate korzikanskim čudovištem, koga još nazivaju uzurpatorom u Neveru, nazivaju već Bonapartom u Lionu, a carem u Grenoblu. Vi mislite da njega vijaju, gone, da on beži; a on ide brzo kao orao koga nosi sa sobom natrag na svojim zastavama. Vojnici za koje mislite da umiru od gladi, da su izmoždeni od umora i spremni da bace oružje umnožavaju se kao delići snega oko grudve koja se kotrlja. Gospodaru, otputujte; ostavite Francusku njenom pravom gospodaru, onome koji je nije kupio već osvojio; otputujte, gospodaru, ne stoga što bi vam pretila opasnost, vaš protivnik je dovoljno jak da može biti milostiv, već stoga što bi bilo ponižavajuće za jednog potomka Svetoga Luja da bude zahvalan za svoj život čoveku od Arkola, Marenga i Austerlica”. Reci mu to, Žerare; ili, bolje, ne reci mu ništa; prikrij svoje putovanje; nemoj se hvaliti onim što si došao da uradiš i onim što si uradio u Parizu; sedni opet u poštanska kola; ako si žurio putem da bi došao ovamo, sad pojuri kao oluja da se što pre vratiš; uđi u Marselj noću; vrati se u svoju kuću na neki sporedan ulaz i ostani tamo sasvim miran, sasvim skroman, povučen, i, naročito, ne mešaj se ni u šta, jer ovoga puta, zaklinjem ti se, mi ćemo delati kao snažni ljudi koji poznaju svoje neprijatelje. Idite, sine, idite, dragi Žerare, i u naknadu za tu poslušnost prema očinskim naređenjima, ili, ako vam se to više sviđa, za poštovanje prema savetima jednog prijatelja, mi ćemo vas zadržati na vašem službenom položaju. To će biti — dodade Noartije sa osmehom — jedna mogućnost za vas da me spasete još jedanput, ako vas politička klackalica jednoga dana opet uzdigne, a mene spusti. Zbogom, dragi Žerare; pri vašem drugom putovanju odsednite kod mene.
I Noartije iziđe posle ovih reči sa mirnoćom koja ga ne beše ni za trenutak napustila za vreme ovog tako ozbiljnog razgovora.
Vilfor, bled i uzrujan, pritrča prozoru, razgrnu zavesu i vide ga kako prolazi miran i ravnodušan između dva ili tri čoveka neprijatna izgleda, koji su stajali kao u zasedi pored uličnih stubova i na uglu ulice i koji su možda čekali tu da uhapse čoveka sa crnim zaliscima, sa plavim redengotom i šeširom široka oboda.
Vilfor ostade tako stojeći usplahiren sve dok njegov otac ne iščeze na raskrsnici Bisi. Tada jurnu ka predmetima koje on beše ostavio, stavi na dno svoga putničkog kovčega crnu kravatu i plavi redengot, uvi šešir i strpa ga na dno jednog ormana, slomi štap od trske na troje i baci delove u vatru, stavi na glavu jedan putnički kačket, pozva svoga sobara, zabrani mu jednim pogledom hiljadu pitanja koje je ovaj imao želju da postavi, isplati račun troškova u hotelu, skoči u svoja kola koja su ga očekivala upregnuta, saznade u Lionu da je Bonaparta ušao u Grenobl, pa kroz metež koji je vladao svuda duž puta stiže u Marselj, obuzet svim strepnjama koje se uvlače u srce čoveka sa ambicijom i prvim počastima.
Нема коментара:
Постави коментар