Prvi deo
V
VERIDBENI RUČAK
Sutradan je bio lep dan. Sunce je izišlo čisto i sjajno, i prvi purpurno crveni zraci prošaraše svojim rubinima penušave vrhove talasa.
Ručak je bio priređen na prvom spratu one iste Rezerve sa čijim smo se hladnjakom već upoznali. Bila je to velika dvorana koju je osvetljavalo pet ili šest prozora, a iznad svakoga od njih (ko bi znao zašto!) bilo je ispisano ime jedne od velikih varoši Francuske.
Ograda od drveta, od čega je i cela kuća bila sagrađena, pružala se duž ovih prozora.
Iako je ručak bio zakazan tek za podne, ipak je iza ograde bilo još od jedanaest časova puno nestrpljivih šetača. Bili su to povlašćeni mornari sa Faraona i nekoliko vojnika, Dantesovih prijatelja Svi su oni, da bi ukazali počast verenicima, izneli na svetlost dana svoja najlepša odela.
Među budućim gostima kružio je glas da će vlasnici Faraona počastvovati svojim prisustvom veridbeni ručak svoga potkapetana; ali je to od njihove strane bila tako velika počast ukazana Dantesu da niko nije smeo u to da poveruje. Međutim, Danglar, stigavši sa Kadrusom, potvrdi takođe tu vest. On se toga istog jutra video sa gospodinom Morelom lično i gospodin Morel mu je kazao da će doći na ručak u Rezervu.
I zaista, trenutak posle njih gospodin Morel uđe takođe u sobu, a mornari sa Faraona pozdraviše ga jednodušnim oduševljenim pljeskom. Prisustvo brodovlasnikovo značilo je za njih potvrdu glasa koji je već kružio da će Dantes biti naimenovan za kapetana broda; a kako je Dantes bio jako omiljen na brodu, to su ovi čestiti ljudi zahvaljivali na taj način brodovlasniku što je bar jedanput njegov izbor bio saglasan sa njihovim željama. Tek što gospodin Morel uđe, poslaše svi složno Danglara i Kadrusa da požure ka vereniku. Njihov zadatak je bio da obaveste o dolasku te važne ličnosti čija je pojava izazvala tako živo uzbuđenje, i da mu kažu da pohita.
Danglar i Kadrus pođoše trčeći, ali ne behu prešli ni sto koraka, kad ugledaše naspram barutane malu grupu koja je dolazila.
Ova mala grupa sastojala se od četiri devojke prijateljice Mercedesine i Katalonke kao i ona; one su pratile verenicu koja je išla pod ruku sa Edmondom. Pored buduće neveste koračao je čiča Dantes, a za njima je išao Fernando sa zlobnim osmejkom.
Ni Mercedes ni Edmond nisu videli taj zlobni osmejak Fernandov. Ti jadni mladenci bili su tako srećni da su videli samo sebe i lepo vedro nebo koje ih je blagosiljalo.
Danglar i Kadrus izvršiše svoj zadatak izaslanika. Zatim, pošto se sa Edmondom vrlo snažno i vrlo prijateljski rukovaše, oni se rasporediše tako da Danglar pođe sa Fernandom, a Kadrus pored čiča Dantesa, koji je bio u središtu opšte pažnje.
Taj starac je bio obukao svoj lepi kaput od crne svile sa utisnutim prugama, ukrašen velikim čeličnim dugmetima. Njegove tanke ali snažne noge šepurile su se u divnim prskanim pamučnim čarapama koje su na milju daljine odavale englesku krijumčarenu robu. Sa njegovog trorogog šešira spuštao se čitav mlaz belih i plavih traka
Najzad, on se oslanjao na drveni štap uvijen i pri vrhu povijen kao antički pedum. Pomislilo bi se da je to jedan od onih kicoša koji su paradirali godine 1796. po vrtovima Luksemburga i Tiljerija, koji tek što su bili ponovo otvoreni. Pored njega, kao što rekosmo, bio se privukao Kadrus, Kadrus koga je nada na dobar ručak naposletku pomirila sa oba Dantesa, Kadrus kome je u sećanju ostala nejasna uspomena na ono što se dogodilo sinoć, kao što pri buđenju ujutru nađemo u svesti senku sna što smo ga usnuli te noći.
Danglar, približavajući se Fernandu, beše upravio na razočaranog ljubavnika jedan dubok pogled. Fernando, koračajući iza budućih supruga, potpuno zaboravljen od Mercedes, koja je u mladalačkoj i divnoj ljubavnoj sebičnosti videla samo svoga Edmonda; Fernando je bio bled, potom rumen u naglim nastupima, koji su iščezavali da bi ustupili mesto sve većem bledilu. S vremena na vreme pogledao bi put Marselja, i tada bi sav uzdrhtao od nervozne i nehotične drhtavice. Izgledalo je da Fernando očekuje ili bar predviđa neki veliki događaj.
Dantes je bio skromno obučen. Pošto je pripadao trgovačkoj floti, imao je na sebi kaput koji je bio neka sredina između vojne uniforme i građanskog odela, a u tom odelu njegovo dobroćudno lice, čiju su vedrinu još povećavale veselost i lepota njegove verenice, bilo je savršeno lepo.
Mercedes je bila lepa kao jedna od onih Grkinja sa Kipra ili Keosa što imaju oči kao abonos i usne kao koral. Ona je išla slobodnim i lakim korakom kao što idu Arlezijanke i Andalužanke. Neka varoška devojka bi možda pokušala da sakrije svoju radost velom ili bar svojim gustim trepavicama, ali se Mercedes osmehivala i gledala pravo u sve one koji su je okruživali, a njen osmejak i pogled govorili su isto toliko otvoreno koliko bi govorile ove reći: Ako ste vi moji prijatelji radujte se zajedno sa mnom, jer sam istinski srećna!
Čim verenici i njihova pratnja stigoše na mesto gde su ih oni iz Rezerve mogli videti, gospodin Morel siđe i pođe im u susret, a za njim mornari i vojnici sa kojima je bio ostao i kojima je ponovio obećanje već dato Dantesu da će stupiti na mesto kapetana Leklera. Kad ga vide da dolazi, Edmond pusti ruku svoje verenice i provuče je ispod mišice gospodina Morela. Brodovlasnik i devojka dadoše tada primer penjući se prvi uz drvene stepenice koje su vodile u sobu gde je ručak bio spremljen, i koje su punih pet minuta škripale pod teškim koracima gostiju.
— Oče, — reče Mercedes zaustavljajući se kod sredine stola — vi ćete s moje strane, molim vas; a levo od mene sedeće onaj koji mi je zamenjivao brata — reče ona sa izvesnom blagošću, koja prodre do dna Fernandova srca kao ubod noža.
Njegove usne pomodreše, i pod mrkom kožom njegovoga muškog lica moglo se još jedanput videti kako se krv postepeno povlači da bi potekla ka srcu.
Za to vreme Dantes je učinio isto: sa svoje desne strane ponudio je mesto gospodinu Morelu, a sa leve Danglaru; zatim je rukom dao znak da svaki sedne gde mu je volja.
Već su oko stola obnosili arlske kobasice, koje su bile mrke i veoma mirisne; morske rakove sa sjajnom ljušturom, ružičaste školjke; morske ježeve, koji liče na kestenje obvijeno bodljikavom korom; školjke kamenjarke, koje pokušavaju oholo da zamene sladokuscima sa juga ostrige sa severa; najzad, sva ona fina predjela koja talasi valjaju po peskovitim obalama i koje zahvalni ribari označavaju zajedničkim nazivom „morsko voće”.
— Lepa tišina! — reče starac naslađujući se čašom vina žutog kao topaz, koje je čiča Pamfil lično izneo pred Mercedes. — Zar bi se pomislilo da ovde ima trideset osoba koje gore od želje da se smeju.
— Eh, muž nije uvek veseo — reče Kadrus.
— Istina je — reče Dantes — da sam odviše srećan u ovom trenutku da bih bio veseo. Ako tako mislite, susede, onda ste u pravu. Radost ponekad proizvodi čudan utisak: ona tišti kao bol.
Danglar pogleda u Fernanda, čija je osetljiva priroda primila i odražavala svako uzbuđenje.
— Koješta! — reče on. — Valjda se ne plašite nečega? Čini mi se, naprotiv, da sve ide prema vašim željama!
— Pa to me baš i plaši — reče Dantes. — čini mi se da čoveku nije dato da tako olako stekne sreću! Sreća je kao oni dvorci na začaranim ostrvima čije kapije čuvaju zmajevi. Mora se boriti da bi se osvojili, i ja zaista ne znam čime sam zaslužio sreću da budem Mercedesin muž.
— Muž, muž, — reče Kadrus — još to nisi, kapetane. Pokušaj malo da izigravaš muža, pa ćeš videti šta ćeš dobiti!
Mercedes porumene.
Fernando je bio na mukama na svojoj stolici, uzdrhtavao je na svaki šum, i s vremena na vreme obrisao bi krupne graške znoja koje su mu izbijale po čelu kao prve kapi plahovite kiše.
— Bože moj, — reče Dantes — vi, susede Kadruse, ne morate da me pobijate zbog takve sitnice. Mercedes još nije moja žena, to je istina… (On izvuče svoj časovnik). Ali, kroz sat i po ona će to biti!
Svi uzviknuše iznenađeno, izuzev čiča Dantesa, čiji široki osmejak pokaza njegove lepe zube. Mercedes se osmehnu i nije se više stidela. Fernando steže grčevito držak svoga noža.
— Kroz jedan sat! — reče Danglar pobledevši i sam. — A kako to?
— Jeste, prijatelji, — odgovori Dantes — zahvaljujući kreditu gospodina Morela, čoveka kome posle svoga oca dugujem najviše na svetu, sve teškoće su uklonjene. Mi smo platili da se ubrza objavljivanje veridbe, te nas u dva i po sata predsednik Marseljske opštine očekuje u opštinskoj zgradi. A kako je odzvonilo jedan sat i četvrt, mislim da se ne varam mnogo kad kažem da će se kroz jedan sat i trideset minuta Mercedes zvati gospođa Dantes.
Fernando zatvori oči: vatreni oblak zažari mu očne kapke; on se osloni o sto da ne bi klonuo, pa i pored svih svojih napora, ne mogade zadržati potmulo ječanje, koje se izgubi u larmi smeha i čestitanja okupljenih gostiju.
— To znači brzo raditi, zar ne? — reče čiča Dantes. — Zar smatrate da se to zove gubiti vreme? Prispeo juče ujutru, a oženjen danas u tri sata! Samo mornari mogu tako hitro da svršavaju poslove.
— A ostale formalnosti, — primeti bojažljivo Danglar — bračni ugovor, dokumenta?…
— Bračni ugovor, — reče Dantes smejući se — on je gotov: Mercedes nema ništa, a ni ja isto tako! Sve što imamo biće zajedničko! Nije trebalo mnogo vremena da se to napiše, a neće imati da se za to mnogo plati.
Ova šala izazva nove uzvike radosti i odobravanja.
— Prema tome, ono što smo mi smatrali da je veridbeni ručak, — reče Danglar — to je stvarno svadbeni ručak.
— Ne, — reče Dantes — vi nećete nimalo biti na gubitku, ne brinite. Sutra ujutru odlazim u Pariz. Četiri dana za odlazak, četiri za povratak, jedan dan da izvršim savesno nalog koji mi je dat, a prvog marta ću opet biti ovde. Prema tome, drugoga marta biće pravi svadbeni ručak.
Ovaj izgled na još jednu gozbu udvostruči veselost toliko da je čiča Dantes, koji se u početku ručka žalio na tišinu, sada uzalud pokušavao da usred opšteg razgovora održi govor za sreću budućih supruga.
Dantes pogodi misao svoga oca i odgovori na nju jednim osmejkom punim ljubavi. Mercedes poče da pogleda u zidni časovnik, pa klimnu glavom Edmondu.
Za stolom je vladala ona bučna veselost i slobodno držanje koji se kod ljudi iz nižeg staleža javljaju pri kraju obeda. Oni koji nisu bili zadovoljni svojim mestom, behu ustali i otišli da potraže druge susede. Svi su počeli da govore u isti mah, i niko se nije brinuo da odgovori na ono što mu je sagovornik govorio, već samo da iskaže svoje sopstvene misli.
Bledilo Fernandovo beše skoro prešlo na obraze Danglarove, a sam Fernando bio je van sebe od uzbuđenja i ličio je na ukletu dušu u paklenom ognju. On među prvima beše ustao sa svoga mesta i šetao se uzduž i popreko po dvorani, pokušavajući da ne čuje buku pesama i zveket čaša.
Kadrus mu se približi u trenutku kad i Danglar, koji mu beše prišao u jednom uglu dvorane, a koga Fernando kao da je izbegavao.
— Zaista, — reče Kadrus, kome lepo ophođenje Dantesovo i naročito dobro vino čiča-Pamfila behu oduzeli i poslednju mržnju koja se u njegovoj duši beše začela usled neočekivane sreće Dantesove — zaista, Dantes je ljubak mladić; i kad ga vidim kako sedi pored svoje verenice, kažem u sebi da bi bila šteta ako biste mu priredili onu ružnu šalu što ste je juče snovali.
— Pa zato si i video — reče Danglar — da od toga ništa nije bilo. Ovaj jadni gospodin Fernando bio je toliko uzrujan da sam se isprva sažalio na njega, ali pošto se on pomirio sa sudbinom i pristao da bude dever na svadbi svoga suparnika, onda je sve u redu.
Kadrus pogleda Fernanda; ovaj je bio modar u licu.
— To samoodricanje je utoliko veće — nastavi Danglar — što je devojka zaista lepa. Vraga! Srećan je ugursuz taj moj budući kapetan. Voleo bih da se zovem Dantes makar samo dvanaest časova.
— Hoćemo li da pođemo? — zapita Mercedes ljupkim glasom.
— Evo već otkucava dva sata, a nas očekuju u dva i četvrt.
— Da, da, pođimo! — reče Dantes ustajući žurno.
— Pođimo! — ponoviše jednoglasno svi gosti.
U istom trenutku Danglar, koji nije puštao iz vida Fernanda dok je ovaj sedeo na ivici prozora, vide ga kako otvori unezverene oči, podiže se nekakvim grčevitim pokretom, pa zatim sede malaksalo na ogradu prozora.
Skoro istoga trenutka odjeknu nekakva potmula lupa na stepenicama; odjek teških koraka i nejasan žagor glasova izmešanih sa zveketom oružja nadjačaše uzvike gostiju, ma koliko da su ovi bili bučni, i privukoše opštu pažnju, koja se ispolji istog trenutka tišinom punom brige.
Lupa koraka približi se: tri udarca odjeknuše na vratima; svako pogleda u svoga suseda začuđenim licem.
— U ime zakona! — uzviknu jedan gromki glas, kome niko ne odgovori.
Odmah zatim vrata se otvoriše i jedan policijski komesar, opasan zvaničnom ešarpom, uđe u dvoranu, a za njim četiri naoružana vojnika, koje je predvodio jedan kaplar.
Zabrinutost se pretvori u strah.
— Šta je to? — zapita brodovlasnik prilazeći komesaru, koga je poznavao. — Uveren sam da je ovo neka pogreška.
— Ako je pogreška, gospodine Morele, — odgovori komesar — verujte da će ta pogreška biti brzo popravljena. Međutim, ja imam pri sebi jedan nalog za hapšenje, i mada sa žaljenjem ispunjavam ovu dužnost, ipak moram da je izvršim. Ko je od vas, gospodo, Edmond Dantes?
Svi se pogledi okretoše ka mladiću, koji, veoma uzbuđen ali sačuvavši svoje dostojanstvo, priđe korak napred i reče:
— Ja sam to, gospodine; šta hoćete od mene?
— Edmonde Dantese, — nastavi komesar — u ime zakona, ja vas hapsim! — Vi me hapsite! — reče Edmond pobledevši malo. — Ali zašto me hapsite?
— Ja to ne znam, gospodine, ali ćete saznati prilikom prvog saslušanja. Gospodin Morel uvide da se ne može ništa učiniti protivu neumitnosti stanja, jer jedan policijski komesar, opasan zvaničnim pojasom, nije više privatan čovek već statua samoga zakona, hladna, gluva, nema.
Starac, naprotiv, jurnu ka oficiru, jer ima stvari koje srce jednoga oca ili majke neće nikad razumeti.
On je molio i preklinjao, ali suze i molbe ne pomogoše ništa. Međutim, njegovo očajanje bilo je tako veliko da je komesar bio dirnut.
— Gospodine, — reče on — umirite se. Može biti da je vaš sin zanemario neku carinsku ili sanitetsku formalnost, te će vrlo verovatno, kad se od njega dobiju potrebna obaveštenja, biti pušten na slobodu.
— A, tako dakle! Šta ovo znači? — zapita namrštenih obrva Kadrus Danglara, koji se pretvarao da je iznenađen.
— Otkud ja to znam? — reče Danglar. — Ja kao i ti: vidim šta se događa, ne razumem ništa, i zbunjen sam.
Kadrus potraži pogledom Fernanda, ali je on bio iščezao. Cela sinoćna scena iziđe mu tada pred oči u užasnoj jasnoći.
Reklo bi se da je ta katastrofa zderala veo što ga je sinoćno pijanstvo bilo stavilo između njega i njegovog pamćenja.
— O, o! — reče on rapavim glasom. — Da neće ovo biti posledica one šale o kojoj ste juče govorili, Danglare? U tom slučaju, teško onome koji ju je načinio, jer je ona veoma kobna.
— Koješta! uzviknu Danglar. — Ti dobro znaš, naprotiv, da sam ja poderao ono pismo.
— Ti ga nisi poderao, — reče Kadrus — nego si ga bacio u jedan ugao, i to je sve.
— Ćuti tu, ti nisi ništa video, jer si bio pijan.
— Gde je Fernando? — zapita Kadrus.
— Otkud ja to znam! — odgovori Danglar. — Verovatno je otišao svojim poslom. Ali umesto da se bavimo time, bolje da pružimo pomoć ovim jadnim ožalošćenim osobama.
I zaista, za vreme ovoga razgovora Dantes se sa osmehom na licu rukovao sa svim svojim prijateljima i pošao u haps govoreći:
— Ne brinite ništa, ova pogreška će se objasniti i verovatno da neću ni otići do tamnice.
— O, na svaki način, ja bih za to jemčio — reče Danglar približavajući se toga trenutka, kao što rekosmo, glavnoj grupi.
Dantes siđe niz stepenice, predvođen policijskim komesarom i okružen vojnicima. Jedna kola, čija su vrata bila širom otvorena, čekala su na izlasku iz kuće, i on se pope u njih, a za njim uđoše dva vojnika i komesar. Vrata se zatvoriše, i kola pođoše natrag putem ka Marselju.
— Zbogom, Dantese! Zbogom, Edmonde! — uzviknu Mercedes jurnuvši ka ogradi prozora.
Uhapšenik ču ovaj poslednji uzvik, koji je potekao kao jecaj iz ojađenog srca njegove verenice. On provuče glavu kroz prozor na vratima, uzviknuvši: „Doviđenja, Mercedes!” i iščeze iza jednog ugla Tvrđave svetog Nikole.
— Čekajte me ovde — reče brodovlasnik. — Uzeću prva kola na koja naiđem, odjuriću u Marselj i doneću vam vesti.
— Idite! — uzviknuše svi prisutni. — Idite i vratite se brzo!
Posle ovoga dvostrukog odlaska, nastupi među svima koji behu ostali trenutak užasnog zaprepašćenja.
Starac i Mercedes ostadoše neko vreme usamljeni, svako u svom sopstvenom bolu; ali se naposletku njihovi pogledi sretoše. Oni osetiše da su dve žrtve pogođene istim udarcem, i baciše se u naručje jedno drugome.
Za to vreme Fernando se vrati, nasu sebi čašu vode i popi je, pa sede na jednu stolicu.
Slučaj je hteo da na obližnju stolicu padne Mercedes, otrgnuvši se iz naručja starčevog.
Fernando jednim nesvesnim pokretom povuče natrag svoju stolicu.
— On je to učinio — reče Danglaru Kadrus, koji nije ispuštao iz očiju Katalonca.
— Ne verujem — odgovori Danglar. — On je bio suviše glup. U svakom slučaju, neka se taj udarac povrati na onoga koji ga je zadao.
— Ti mi ne spominješ onoga koji je to savetovao — reče Kadrus.
— Eh, bože moj, — reče Danglar — kad bi čovek bio odgovoran za sve što kaže tek onako!
— Dabome, kad ono što kaže tek onako padne natrag i ubode nekoga.
Za to vreme grupe gostiju pretresale su to hapšenje na sve moguće načine. — A vi, Danglare, šta vi mislite o ovom događaju? — reče neko.
— Ja — reče Danglar — mislim da je on možda doneo sa putovanja nekoliko denjčića zabranjene robe.
— Ali kad bi to bilo, vi biste to morali znati, Danglare, jer ste vi računovođa na brodu.
— Da, — to je istina. Ali činovnik na brodu zna samo za one bale koje su mu prijavljene: ja znam da mi na brodu nosimo tovar pamuka, i to je sve; da smo to utovarili u Aleksandriji od gospodina Pastreta, a u Smirni od gospodina Paskala; ali ja dalje ništa ne znam.
— Oh, ja se sad sećam — proslovi tiho jadni otac hvatajući se za tu dasku spasenja — da mi je juče rekao kako ima za mene jedan sanduk kafe i sanduk duvana.
— Eto vidite, — reče Danglar — to je sve: za vreme našeg odsustva carinici su verovatno pregledali brod Faraon i svakako otkrili tajnu.
Mercedes nije nikako verovala u to; jer njen bol, ugušivan do tog trenutka, izbi odjednom u jecajima.
— Hajde, hajde, treba imati nade! — reče čiča Dantes, ne znajući ni sam šta govori.
— Nade! — ponovi Danglar. — Nade — pokuša da promrmlja Fernando. Ali ga je ova reč gušila; usne mu se pokretoše, ali nikakav zvuk ne iziđe iz njegovih usta.
— Gospodo, — uzviknu jedan od gostiju koji beše ostao da stražari na ogradi prozora — gospodo, jedna kola dolaze! Ah, to je gospodin Morel! Budite hrabri, budite hrabri! On nam svakako donosi dobre vesti.
Mercedes i stari otac potrčaše ka brodovlasniku, koga sretoše na vratima. Gospodin Morel bio je veoma bled.
— Dakle? — uzviknuše oni jednoglasno.
— Dakle, dragi prijatelji, — odgovori brodovlasnik vrteći glavom — stvar je ozbiljnija nego što smo mislili.
— Oh, gospodine, — uzviknu Mercedes — on je nevin!
— I ja tako mislim, — odgovori gospodin Morel — ali njega optužuju… — A zbog čega? — zapita stari Dantes.
— Da je bonapartistički agent.
Oni moji čitaoci koji su živeli u doba kada se događa ova povest, setiće se kako je užasna bila tada optužba koju je izrekao gospodih Morel.
Mercedes jauknu, a starac se sruči na jednu stolicu.
— A, — promrmlja Kadrus — vi ste me prevarili, Danglare, i ona šala je izvršena. Ali ja neću dopustiti da umru od bola ovaj starac i ova devojka, i ja ću im sve reći.
— Ćuti, nesrećniče, — uzviknu Danglar zgrabivši Kadrusa za ruku — ili neću odgovarati za ono što ti se dogodi. Ko ti kaže da Dantes nije zaista kriv? Lađa je pristala kod ostrva Elbe, on je tamo sišao na kopno i ostao ceo jedan dan u Porto-Feraju. Ako bi se kod njega našlo neko pismo koje bi ga okrivljavalo, onda bi oni koji su mu pomagali bili smatrani za njegove saučesnike.
Kadrus, brzim nagonom sebičnosti, shvati svu opravdanost ove tvrdnje. On pogleda Danglara očima otupelim od straha i bola, pa posle jednog koraka što ga beše učinio napred, on odstupi dva unazad.
— Onda pričekajmo — promrmlja on.
— Dabogme, pričekajmo — reče Danglar. — Ako je nevin, pustiće ga na slobodu; ali ako je kriv, onda je beskorisno natovariti na sebe krivicu zbog jednog zaverenika.
— Onda pođimo; ja ne mogu dalje ostati ovde.
— Jeste, hajdemo — reče Danglar, očaran što je našao druga za povlačenje. — Hajdemo, i ostavimo ih da se iz toga izvuku kako znaju i umeju.
Oni pođoše. Fernando, postavši opet devojčin oslonac, uze Mercedes za ruku i odvede je natrag u Katalan. Dantesovi prijatelji tako isto otpratiše u ulicu Mejlan skoro onesvešćenog starca.
Uskoro se ta vest, da je Dantes uhapšen kao bonapartistički agent, raširi po celoj varoši.
— Zar biste vi to verovali, dragi Danglare? — reče gospodin Morel sustižući svoga činovnika i Kadrusa, jer se i on žurio da se vrati u varoš da bi dobio kakvu neposrednu vest o Edmondu od zamenika glavnog državnog tužioca, gospodina od Vilfora, koga je nešto malo poznavao. — Zar biste vi to verovali?
— Bože moj, gospodine, — odgovori Danglar — ja sam već rekao da je Dantes bez ikakvog povoda pristao kod ostrva Elbe, i to pristajanje, kao što znate, učinilo mi se sumnjivo.
— Ali, da li ste te vaše sumnje saopštili još kome osim meni?
— Toga bi se dobro čuvao, gospodine, — dodade šapatom Danglar. — Vi dobro znate da zbog vašeg strica, gospodina Polikara Morela, koji je služio pod Napoleonom i koji ne krije šta misli, sumnjiče i vas da žalite za Napoleonom; bojao sam se da ne naškodim Edmondu, a zatim i vama. Ima stvari koje jedan službenik mora da kaže svome brodovlasniku a da strogo čuva od drugih. —
— Vrlo dobro, Danglare, vrlo dobro! — reče brodovlasnik. — Vi ste valjan mladić, zato sam već unapred mislio na vas u slučaju da je ovaj jadni Dantes postao kapetan Faraona.
— Kako to, gospodine?
— Jeste, ja sam unapred zapitao Dantesa šta on misli o vama i da li mu neće biti neprijatno da vas zadrži na vašem položaju; jer ne znam zašto, učinilo mi se da sam zapazio da ste vas dvojica u hladnim odnosima.
— A šta vam je on odgovorio?
— Da zaista misli da se, u izvesnoj prilici koju mi nije rekao, nešto ogrešio o vas, ali da svaki onaj ko uživa poverenje brodovlasnika, uživa i njegovo.
— Podlac! — promrmlja Danglar.
— Jadni Dantes! — reče Kadrus. — Istina je da je on odličan mladić.
— Jeste, ali u ovom trenutku — reče gospodin Morel — evo Faraona bez kapetana.
— O, — reče Danglar — treba se nadati, pošto mi možemo ponovo krenuti na put tek kroz tri meseca, da će dotle Dantes biti pušten na slobodu.
— Svakako, ali šta ćemo dotle?
— E, pa dotle sam ja tu, gospodine Morele, — reče Danglar. — Vi znate da ja umem da upravljam brodom isto tako dobro kao i ma koji kapetan duge plovidbe, čak će vam koristiti da se poslužite mnome, jer kad Edmond bude izašao iz zatvora, vi nećete imati nikoga da otpuštate iz službe: on će zauzeti svoje mesto, a ja svoje, i to je sve.
— Hvala, Danglare, — reče brodovlasnik — tako će se zaista sve urediti. Preuzmite, dakle, zapovedništvo broda, ja vas ovlašćujem, i nadgledajte iskrcavanje, jer ne treba nikad, ma kakva se nesreća dogodila pojedincima, da poslovi od toga stradaju.
— Ne brinite ništa, gospodine. Ali, da li će moći bar da se vidi taj dobri Edmond?
— To ću vam uskoro kazati, Danglare. Pokušaću da razgovaram sa gospodinom od Vilfora i da se zauzmem kod njega u korist uhapšenika. Ja znam da je on oduševljen pristalica kralja, ali šta, dođavola! Ma koliko da je pristalica kralja i njegov državni tužilac, ipak je i on čovek, a ja ne verujem da je on zao. — Nije, — reče Danglar — ali sam čuo da je slavoljubiv, a to je veoma slično. — Najzad, — reče gospodin Morel sa uzdahom — videćemo. A sada idite na brod, pa ću i ja doći k vama.
I on ostavi dva prijatelja da bi se uputio sudskoj zgradi.
— Eto vidiš li sad — reče Danglar Kadrusu — kako se stvar okrenula? Imaš li još i sad želju da ideš i da potpomažeš Dantesu?
— Ne, razume se; ali je ipak užasno da jedna šala ima takve posledice.
— Eh, a ko ju je načinio? Ni ti, ni ja, zar ne? Nego Fernando. Ti dobro znaš da sam ja bacio ono pismo u jedan ugao; čak mi se čini da sam ga i pocepao.
— Nisi, nisi — reče Kadrus. — Oh, što se toga tiče, ja to znam pouzdano! Još kao da ga i sad vidim u uglu hladnjaka, sasvim izgužvano, uvijeno, i čak bih veoma voleo da je i sad onde gde mi se čini da ga vidim!
— Šta ćeš? Možda ga je Fernando uzeo, možda ga je Fernando prepisao ili dao da se prepiše, a možda se Fernando nije potrudio ni to da učini; i sad mi pada na pamet… Bože moj, on je možda poslao moje pismo! Sreća je što sam iskrenuo rukopis.
— Pa ti si, znači, znao da je Dantes zaverenik?
— Ja nisam znao ništa pod milim bogom. Kao što sam ti rekao, mislio sam da načinim samo šalu, i ništa drugo. Izgleda da sam, poput glupog Avgusta, kazao istinu smejući se.
— Svejedno, — nastavi Kadrus — ja bih dao mnogo šta samo da se ovo nije dogodilo, ili bar da nisam u to bio nikako umešan. Videćeš da će nam to doneti nesreću, Danglare!
— Ako to donese nesreću nekome, doneće je pravome krivcu, a pravi krivac je Fernando a ne mi. Kakva nesreća misliš da nam se može dogoditi? Mi treba samo da budemo mirni, da ne kažemo nikome ni reči o tome, i bura će proći i bez groma.
— Amin! — reče Kadrus mahnuvši Danglaru rukom u znak oproštaja i uputivši se ka alejama Mejlan, vrteći glavom i govoreći sam sa sobom, kao što čine ljudi koje more velike brige.
— Dobro je! — reče Danglar. — Stvari uzimaju tok koji sam predvideo; evo, postao sam zamenik kapetana privremeno, i ako ova budala Kadrus može da ćuti, postaću i pravi kapetan. Jedino ako bi sud pustio na slobodu Dantesa. O, ali, — dodade on sa osmehom — sud je sud, i ja imam poverenja u njega.
I posle ovoga, on skoči u jednu barku, naredivši veslaču da ga odveze na Faraon, gde mu je brodovlasnik, kao što se sećate, bio zakazao sastanak.
VI
ZAMENIK KRALJEVSKOG DRŽAVNOG TUŽIOCA
U ulici Grankur, naspram vodoskoka Meduza, u jednoj od onih starih kuća aristokratskog stila koje je gradio Piže, proslavljala se tako isto veridbenim ručkom druga jedna veridba. Samo, umesto da su učesnici ovog drugog prizora bili ljudi iz naroda, mornari i vojnici, ovi ovde bili su iz redova glavnih ličnosti marseljskoga društva. Bih su tu nekadašnje sudije koji su dali ostavku na svoje zvanje za vreme uzurpatorove vladavine; stari oficiri koji su napustili našu vojsku da bi prešli u Kondeovu; mladi ljudi koje su njihove porodice odgajile i ne znajući pouzdano kakav će im život biti i pored toga što su platili četiri ili pet puta da ih drugi mladići zamene u vojnoj službi, jer su mrzele tog čoveka koga će pet godina izgnanstva načiniti mučenikom, a petnaest godina rada na obnovi zemlje božanstvom. Bili su za stolom i razgovor je tekao živo, prožet vrelim strastima, strastima onoga doba, strastima utoliko strašnijim, življim i ogorčenijim tu na jugu Francuske što su i verske mržnje od pre pet stotina godina pritekle u pomoć političkim mržnjama. Car, koji je tada bio kralj ostrva Elbe, pošto je pre toga bio vladar nad jednim delom sveta, vladao je nad stanovništvom od pet do šest hiljada duša, dok je ranije slušao kako uzvikuju: „Živeo Napoleon!” sto i dvadeset miliona podanika, i to na deset različitih jezika, bio je tu smatran kao čovek koji je zauvek izgubljen za Francusku i za presto. Sudije su ukazivale na političke pogreške; oficiri su govorili o Moskvi i Lajpcigu; žene o njegovom razvodu braka sa Žozefinom. Ovom rojalističkom svetu, koji je bio sav radostan i pobednički razdragan ne zbog pada toga čoveka, već zbog uništenja načela, činilo se da život ponovo počinje i budi se iz nekog mučnog sna.
Jedan starac, odlikovan Krstom svetoga Luja, ustade i pozva svoje goste da popiju zdravicu u čast Luja XVIII. Bio je to markiz od Sen-Merana. Pri ovoj zdravici, koja je u isti mah podsećala na izgnanika iz Hartvela i kralja koji je doneo mir Francuskoj, žagor postade jak, čaše se podigoše na engleski način, a žene skidoše svoje kite cveća i njima zasuše trpezu. Bilo je to skoro pesničko ushićenje.
— I oni bi se s tim složili da se nalaze među nama, — reče markiza od Sen-Merana, žena hladna pogleda, tankih usana, aristokratskog držanja i još elegantna i pored svojih pedeset godina — svi ti revolucionari koji su nas prognali, a koje mi sad ostavljamo da na miru kuju zaveru po našim starim zamkovima koje su kupili za komad hleba u vreme Terora; i oni bi priznali da je pravo samopožrtvovanje bilo sa naše strane, pošto smo se mi držali čvrsto monarhije
koja se rušila, dok su oni pozdravili novo sunce i stvarali bogatstva a mi gubili svoja; oni bi priznali da je naš kralj bio zaista Luj Voljeni, dok je njihov uzurpator uvek bio samo Napoleon prokleti. Zar nije tako, Vilfore?
— Šta rekoste, gospođo markizo?… Oprostite mi, ja nisam pratio taj razgovor.
— Eh, ta pustite tu decu, markizo, — reče starac koji beše napio zdravicu. — Ova deca će se venčati, pa je sasvim prirodno da imaju da razgovaraju o čemu drugom a ne o politici.
— Molim vas da mi oprostite, majko, — reče jedna lepa devojka plave kose i očiju kao kadifa usred sedefaste beline. — Vraćam vam gospodina od Vilfora, koga sam za trenutak bila prisvojila. Gospodine od Vilfora, moja majka vam govori.
— Spreman sam da odgovorim gospođi, ako hoće da bude dobra pa da ponovi svoje pitanje, koje nisam dobro čuo — reče gospodin od Vilfora.
— Opraštamo vam, Rene, — reče markiza sa nežnim osmehom, koji je bilo čudno videti na tome hladnom licu; ali je žensko srce tako sazdano da ma koliko postalo neosećajno pod uticajem predrasuda i zahteva društvenog ophođenja, ipak ima u njemu jedan plodan i veseo kutak: to je onaj što ga je bog posvetio materinskoj ljubavi. —
— Opraštamo vam… Eto, Vilfore, ja rekoh da bonapartisti nisu imali ni
našeg ubeđenja, ni našeg oduševljenja, ni našeg požrtvovanja.
— O, gospođo, oni bar imaju nešto što zamenjuje sve to: a to je fanatizam. Napoleon je zapadnjački Muhamed. Za sve ljude koji su prostaci ali imaju najveće ambicije on je ne samo zakonodavac i gospodar već je i uzor, uzor jednakosti.
— Jednakosti! — uzviknu markiza. — Napoleon uzor jednakosti! A šta ćete onda reći za gospodina od Robespjera? Čini mi se da mu vi otimate njegovo zvanje da biste ga dali Korzikancu. Ja pak smatram da je dovoljna i ona jedna uzurpacija.
— Ne, gospođo, — reče Vilfor — ja ostavljam svakoga na mestu koje mu pripada: Robespjera na trgu Luja XV, na njegovom gubilištu; Napoleona na Vandomskom trgu, na njegovom stubu; samo, jedan je stvarao jednakost koja unižava, a drugi jednakost koja uzdiže; jedan je sveo kraljeve na nivo giljotine, a drugi je uzdizao narod do nivoa prestola. To ne znači — dodade Vilfor smejući se — da obojica nisu bili gnusni revolucionari i da 9. termidor i 4. april 1814. godine nisu bili dva srećna dana za Francusku, dostojna da ih proslavljaju i prijatelji monarhije. Ali to takođe objašnjava kako je Napoleon, mada je pao da se nikad više ne uzdigne, nadam se, ipak sačuvao svoje fanatične pristalice. Šta ćete, markizo? Kromvel, koji je bio samo upola ono što je bio Napoleon, imao je takođe svojih sledbenika!
— Znate li vi da to što sad kažete, Vilfore, miriše jako na revoluciju? Ali ja vam opraštam, jer ne može neko da bude sin jednog žirondinca a da ne sačuva osobine svoga porekla.
Jaka rumen pređe preko čela Vilforova.
— Moj otac je bio žirondinac, gospođo, — reče on — to je istina; ali moj otac nije glasao da se kralj pogubi; mog oca je stavio van zakona isti onaj Teror koji je i sa vama to učinio, i malo je trebalo pa da i on iznese svoju glavu na ono isto gubilište na kome je pala glava i vašega oca.
— Jeste, — reče markiza, a ta krvava uspomena ni najmanje ne izmeni crte njenoga lica — samo, njih dvojica su se tamo popeli zbog sasvim suprotnih načela, a dokaz je to što je cela moja porodica ostala privržena izgnanim prinčevima, dok je vaš otac požurio da se pridruži novoj vladi, te pošto je građanin Noartije najpre bio žirondinac, grof Noartije je postao senator.
— Majko, majko, — reče Rene — vi znate da smo se dogovorili da više ne spominjemo te ružne uspomene.
— Gospođo, — odgovori Vilfor — ja ću se pridružiti gospođici od Sen-Merana da bi smo vas zamolili vrlo ponizno da se prošlost zaboravi. Zašto se uzajamno optuživati zbog stvari u kojima je čak i sama volja božja nemoćna? Bog može da izmeni budućnost, ali on ne može ni najmanje da promeni prošlost. Ono što mi obični ljudi možemo da učinimo, to je ako ne da se odreknemo prošlosti, a ono bar da bacimo veo preko nje. Eto, ja sam se odvojio ne samo od mišljenja moga oca već i od njegovog imena. Moj otac je bio ili je možda i sad bonapartist i zove se Noartije; a ja sam rojalista i zovem se Vilfor. Pustite da izumre u starome stablu ostatak revolucionarnoga soka, a imajte pred očima, gospođo, samo izdanak koji se udaljuje od toga stabla ne mogući — pa čak i ne hoteći — da se od njega potpuno odvoji.
— Bravo, Vilfore, — reče markiz — bravo, dobro ste odgovorili! I ja sam uvek savetovao markizi da zaboravi na prošlost, ali u tome nikad nisam mogao uspeti. Vi ćete u tome biti srećniji od mene, nadam se.
— Dobro, pristajem, — reče markiza — zaboravimo na prošlost, i ja to želim, pa neka tako i bude; ali neka bar Vilfor bude ubuduće nepokolebljiv. Nemojte zaboraviti, Vilfore, da smo mi jamčili za vas kod njegova veličanstva: da je njegovo veličanstvo takođe blagoizvolelo zaboraviti po našoj preporuci (ona mu pruži ruku), kao što i ja zaboravljam po vašoj molbi. Samo, ako vam padne šaka neki zaverenik, setite se da se na vas motri utoliko pažljivije što se zna da ste
vi iz jedne porodice koja je možda u vezi sa tim zaverenicima.
— Na žalost gospođo, — reče Vilfor — moj poziv, a naročito vreme u kome živimo, nalažu mi da budem strog. I ja ću to biti. Ja sam već imao da podižem nekoliko političkih optužbi, i dokazao sam šta vredim. Na žalost, s tim još nije svršeno.
— Mislite? — reče markiza.
— Bojim se da je tako. Napoleon je na ostrvu Elbi, a to je sasvim blizu Francuske; njegovo prisustvo skoro na dogledu naših obala podržava nadu njegovih pristalica. Marselj je pun penzionisanih oficira, koji svakog dana, pod ma kakvim izgovorom, zapodevaju svađu sa rojalistima; otuda dvoboji među ljudima vaših društvenih redova, a tako išto i ubistva u narodu
— Jeste, — reče grof od Salvjea, stari prijatelj gospodina SenMerana i komornik gospodina grofa od Artoa — jeste, ali vi znate da će ga Sveta alijansa premestiti odande.
— Da, bilo je govora o tome pred naš odlazak iz Pariza — reče gospodin od Sen-Merana. — A kuda ga sad šalju?
— Na svetu Jelenu.
— Na svetu Jelenu! A šta je to? — zapita markiza.
— Jedno ostrvo na dve hiljade milja odavde, s druge strane polutara — odgovori grof.
— Vrlo dobro! Jer, kao što reče Vilfor, velika je ludost što su ostavili takvog čoveka između Korzike; gde je rođen, između Napulja, gde i sada vlada njegov zet, i naspram one Italije od koje je on hteo da načini kraljevinu za svoga sina.
— Na nesreću, — reče Vilfor — mi imamo ugovore iz 1814. godine, te se ne može dirnuti u Napoleona a da se ne povrede ti ugovori.
— E, pa lepo, povredićemo ih! — reče gospodin od Salvjea. — A da li je on imao toliko obzira kada je trebalo da naredi da se strelja nesrećni vojvoda od Angijena?
— Da, — reče markiza — tako je; Sveta alijansa oslobodiće Evropu od Napoleona, a Vilfor će osloboditi Marselj od njegovih pristalica. Kralj ili vlada ili ne vlada: ako vlada, onda njegovi ministri treba da su snažne ruke, a njegovi činovnici neumoljivi. To je način da se spreči zlo.
— Na žalost, gospođo, — reče sa osmehom Vilfor — jedan zamenik državnog tužioca stiže uvek onda kada je zlo već učinjeno.
— Onda je njegova dužnost da ga popravi.
— Ja bih vam mogao reći još i to, gospođo, da mi ne popravljamo zlo, već ga svetimo, i ništa više.
— Oh, gospodine od Vilfora, — reče jedna mlada i lepa devojka, ćerka grofa od Salvjea i prijateljica gospođice od Sen-Merana— potrudite se da priredite jedno lepo suđenje dok mi budemo u Marselju. Ja nikad nisam videla sudski pretres, a kažu da je to veoma zammljivo.
— Veoma zanimljivo, zaista, gospođice, — reče zamenik državnog tužioca — jer umesto veštačke tragedije, to je prava drama; umesto glumljenih bolova, to su istinski bolovi. Čovek koga tamo vidite, umesto da se posle svršene predstave vrati svojoj kući, da večera sa svojom porodicom i da mirno ode na spavanje da bi sutradan nastavio isti posao, vraća se u tamnicu, gde nailazi na dželata. Eto, vidite da za nervozne osobe koje traže jaka uzbuđenja nema prizora koji bi
bio ravan ovome. Ne brinite ništa, gospođice, ako se ukaže prilika, ja ću vam je pružiti.
— On nam uteruje drhtavicu… i još se smeje! — reče Rene pobledevši sva.
— Šta ćete… to je dvoboj… Ja sam već tražio pet ili šest puta smrtnu kaznu za političke ili druge optuženike… I sad, ko zna koliko se noževa u ovom trenutku oštre u prisenku, ili su već upereni na mene?
— Oh, bože moj! — reče Rene oneraspoložavajući se sve više. — Da li vi to govorite ozbiljno, gospodine od Vilfora?
— Ne može biti ozbiljnije, gospođice, — odgovori mladi sudija sa osmejkom na usnama. — No i pored tih lepih pretresa koje želi gospođica da bi zadovoljila svoju radoznalost, i koje ja želim da bih zadovoljio svoje slavoljublje, stanje će se samo još pogoršati. Svi oni Napoleonovi vojnici, naviknuti da slepo jurišaju na neprijatelja, zar verujete da oni nešto misle kad ispaljuju metak ili kad idu na bajonet? E, pa zar će oni nešto više razmišljati kad treba ubiti jednog čoveka koga oni smatraju za svoga ličnog neprijatelja, nego kad treba ubiti jednog Rusa, Austrijanca ili Mađara koga nikad nisu videli? Uostalom, vidite, tako i treba da bude; inače, naš poziv ne bi imao opravdanja. Eto ja, kad vidim kako u očima optuženog blesne odsev besa, ja se osetim sasvim ohrabren, ja se ushićujem: to više nije sudski pretres, to je borba; ja se borim s njim, on odvraća udarce,
ja udvostručujem napade, i borba se svršava, kao i sve druge borbe, pobedom ili porazom. Eto šta znači govoriti pred sudom! Tu iz opasnosti niče rečitost. Jedan optuženik koji bi se na mene osmehivao posle mog optužnog govora naterao bi me na pomisao da sam rđavo govorio i da je ono što sam rekao bilo bledo, bez snage i neuspelo. Pomislite samo ono osećanje gordosti što ga oseća državni tužilac ubeđen u krivicu optuženoga kad vidi kako njegov krivac pobledi i
pogrbi se pod težinom dokaza i pod gromovima njegove rečitosti! Njegova glava se spušta; ona će pasti. Rene lako uzviknu.
— To znači dobro govoriti! — reče jedan od gostiju.
— Evo čoveka kakav je potreban u vreme kao što je ovo naše!— reče drugi
— Zaista, — reče treći — na poslednjem suđenju vi ste bili savršeni, dragi Vilfore. Znate, onaj čovek što je ubio svoga oca; e, zbilja, vi ste ga ubili pre nego što ga je dželat i dodirnuo.
— Oh, što se tiče oceubica, — reče Rene — oh, to me se malo tiče, jer nema dovoljno velike kazne za takve ljude, ali kad se tiče nesrećnih političkih optuženika!…
— Ali, oni su još gori, Rene, jer je kralj otac naroda, a hteti svrgnuti s prestola ili ubiti kralja, to znači ubiti oca trideset i dva miliona ljudi.
— Eh, svejedno, gospodine od Vilfora, — reče Rene — vi mi obećavate da ćete biti blagi prema onima koje vam ja budem preporučila?
— Ne brinite ništa — reče Vilfor sa svojim najdivnijim osmejkom.
— Nas dvoje ćemo zajednički pripremati moje optužnice.
— Draga moja, — reče markiza — brinite se vi o vašim kolibrima, pudlicama i vašim haljinama, a ostavite svome budućem suprugu da vrši svoj poziv. Sad se oružje odmara, a sudstvo je na ceni; ima o tome jedna latinska izreka, veoma dubokoga smisla.
— Cedant arma togae — reče Vilfor poklonivši se.
— Ja se nisam usudila da govorim latinski — odgovori markiza.
— Čini mi se da bih više volela kad biste bili lekar,— reče opet Rene — jer mi je anđeo istrebitelj, ma koliko da je anđeo, ipak uvek ulivao veliki strah.
— Dobro, Rene! — prošapta Vilfor gledajući u devojku nežnim ljubavnim pogledom.
— Kćeri moja, — reče markiz — gospodin od Vilfora će biti moralni i politički lekar ove oblasti; verujte mi, to je lepa uloga koju treba odigrati.
— I to će biti jedan način pomoću koga će on učiniti da se zaboravi uloga koju je igrao njegov otac — reče opet nepopravljiva markiza.
— Gospođo, — prihvati Vilfor sa tužnim osmehom — ja sam već imao čast da vam kažem da se moj otac, ja se bar nadam, odrekao zabluda svoje prošlosti; da je postao revnostan pristalica vere i reda, pa možda i bolji rojalist nego što sam, ja. Jer je on to postao sa kajanjem, a ja samo sa oduševljenjem.
I posle ove lepo sročene rečenice, da bi procenio utisak svoje rečitosti, Vilfor pogleda po gostima kao što bi posle jedne slične rečenice pogledao po slušaocima u sudskoj dvorani.
— E, vidite, dragi moj Vilfore, — prihvati grof od Salvjea — upravo to isto sam ja u Tiljerijama odgovorio prekjuče ministru kraljevog dvora, koji je od mene zatražio da mu malo objasnim ovu čudnu vezu između sina jednog žirondinca i ćerke jednog oficira Kondeove vojske. I ministar je vrlo dobro razumeo. Takav način stapanja odobrava i Luj XVIII. Zbog toga nas je kralj, koji je slušao naš razgovor, mada mi to nismo ni slutili, prekinuo rekavši: „Vilfor, — obratite pažnju da kralj nije izgovorio ime Noartije, već je, naproliv, naglasio ime Vilfor — Vilfor će, rekao je dalje kralj, načiniti lepu karijeru; to je već zreo mladić i on mi je prvržen. Meni je bilo milo kad sam video da ga markiz i markiza od Sen-Merana uzimaju za zeta, i ja bih savetovao taj brak da oni nisu došli prvi da me zamole za odobrenje da ga sklope.”
— Kralj je to rekao, grofe? —uzviknu Vilfor ushićeno.
— Ja vam saopštavam tačno njegove reči, a ako markiz hoće da bude iskren, on će priznati da ovo što vam ja u ovom času saopštavam potpuno odgovara onome što je kralj rekao njemu lično kad mu je on pre šest meseci govorio o nameravanom venčanju njegove ćerke sa vama.
— To je istina — reče markiz.
— O, pa to znači da ja za sve imam da zahvalim tome uzvišenom vladaru. Zato ću sve učiniti samo da mu što bolje poslužim.
— U dobar čas, — reče markiza — eto, takvoga vas volim. Neka sad naiđe neki zaverenik, pa će biti lepo dočekan.
— A ja, majko, — reče Rene — ja molim boga da vas ne posluša, već da pošalje gospodinu od Vilfora samo obične lopove, male bankrote i bojažljive varalice. Na taj način moći ću da spavam mirno.
— To je — reče smejući se Vilfor,— kao kad biste poželeli lekaru da leči samo glavobolje, ospe i ubode osica, sve ono što oštećuje samo kožu. Ako želite da me vidite kao kraljevskog državnog tužioca, poželite mi, naprotiv, one užasne bolesti čije lečenje čini čast lekaru.
U tom trenutku, kao da je slučaj čekao samo da bude iskazana Vilforova želja pa da ta želja bude izvršena, jedan lakej uđe i reče mu nekoliko reči na uvo. Vilfor tada napusti sto izvinjavajući se i vrati se posle nekoliko trenutaka vedra lica i sa osmehom na usnama.
Rene ga pogleda zaljubljeno; jer u tom trenutku, sa njegovim plavim očima, tamnom bojom kože i crvenim zaliscima koji su okruživali njegovo lice to je bio zaista otmen i lep mlad čovek; zato je mlada devojka nestrpljivo očekivala da on objasni uzrok svoga trenutnog udaljavanja.
— Eto — reče Vilfor — vi ste maločas, gospođice, želeli da imate muža lekara, a ja barem imam sa Eskulapovim učenicima (tako se još govorilo u 1815. godini) tu sličnost što nikad nisam gospodar svoga vremena, i što dolaze da me uznemire čak i kad sam pored vas, čak i na samom veridbenom ručku.
— A radi čega vas uznemiravaju, gospodine? — zapita lepa devojka pomalo uzbuđena.
— Na žalost, zbog jednog bolesnika koji je, ako bi se poverovalo onome što mi rekoše, bez izgleda na spasenje. Ovoga puta slučaj je veoma težak, a bolest jako podseća na gubilište.
— Oh, bože moj! — uzviknu Rene pobledevši.
— Zbilja! — reče jednoglasno ceo skup.
— Izgleda da su baš sad, prosto rečeno, otkrili jednu malu bonapartističku zaveru.
— Je li mogućno? — reče markiza.
— Eto potkazivačkoga pisma.
I Vilfor pročita:
Gospodina kraljevskog državnog tužioca izveštava jedan prijatelj prestola i crkve da je izvestan Edmond Dantes, potkapetan broda Faraon, koji; je jutros stigao iz Smirne pošto je prethodno pristajao u Napulju i u Portu-Feraju, dobio nalog od Mirata da preda jedno pismo uzurpatoru, a od uzurpatora jedno pismo za bonapartistički odbor u Parizu. Dokaz za njegovu krivicu dobiće se ako se on uhapsi, jer će se naći to pismo bilo kod njega, bilo kod njegovoga oca, ili u njegovoj kabini na Faraonu.
— Ali, — reče Rene — to pismo, koje je uostalom samo jedno anonimno pismo, upućeno je gospodinu kraljevskom tužiocu a ne vama.
— Jeste, ali je državni tužilac odsutan; u njegovom odsustvu pismo je došlo u ruke njegovom sekretaru, koji je imao dužnost da otvara pisma. On je, dakle, otvorio ovo, poslao po mene, pa pošto me nije našao, izdao je naređenje za hapšenje.
— Znači da je krivac uhapšen? — reče markiza.
— To jest, optuženik — prihvati Rene.
— Da, gospođo, — reče Vilfor — i kao što sam imao čast da maločas kažem gospođici Rene, ako se nađe ono pismo, onda je bolesnik veoma bolestan.
— A gde je taj nesrećnik? — zapita Rene.
— U mome stanu.
— Onda idite, dragi prijatelju, — reče markiz — nemojte zanemariti svoje dužnosti da biste ostali sa nama kad vas služba kralju očekuje drugde. Idite, dakle, onamo gde vas očekuje služba kralju.
— O, gospodine od Vilfora, — reče Rene sklapajući ruke — budite blagi, jer je ovo dan vaše veridbe.
Vilfor obiđe oko stola, pa prišavši devojčinoj stolici, nasloni se
na njen naslon i reče:
— Da bih vam uštedio jednu brigu, učiniću sve što budem mogao, draga Rene. Ali ako su nagoveštenja pouzdana, ako je optužba istinita, onda će se morati poseći taj bonapartistički korov.
Rene uzdrhta na tu reč poseći, jer ta trava koju je trebalo poseći imala je svoju glavu.
— Eh, eh, — reče markiza — ne slušajte tu devojčicu, Vilfore, ona će se na to već naviknuti.
I markiza pruži Vilforu svoju mršavu ruku, koju on poljubi, no gledajući u isti mah u Rene i govoreći joj pogledom:
— Ovo ja ljubim vašu ruku ili bih barem želeo da je ljubim u ovom trenutku.
— Tužno predskazivanje! — prošapta Rene.
— Zbilja, gospođice, — reče markiza — vi ste očajno detinjasti: pitam ja vas kakve veze može imati sudbina države sa vašim osećajnim maštanjima i vašom bolesnom osetljivošću srca.
— Oh, majko! — prošapta Rene.
— Milost za tu rđavu rojalistkinju, gospođo markizo, — reče Vilfor. — Ja vam obećavam da ću svoj poziv zamenika kraljevskog državnog tužioca vršiti savesno, a to će reći užasno strogo.
Ali, u isto vreme dok je kao sudija upućivao ove reči markizi, verenik je krišom bacio jedan pogled na svoju verenicu, a taj pogled je govorio: „Ne brinite ništa, Rene: radi vaše ljubavi biću blag”.
Rene odgovori na taj pogled svojim najumiljatijim osmejkom, i Vilfor iziđe sa blaženstvom u srcu.
Нема коментара:
Постави коментар