KATEGORIJE

17. 11. 2019.

Aleksandar Dima, Grof Monte Kristo,Prvi deo ( III ,IV)





Prvi deo 

III

KATALAN

      Na sto koraka od mesta gde su dva prijatelja, pogleda uprtih u daljinu i načuljenih ušiju, iskapljivali penušavo malgesko vino, uzdizalo se — pozadi jednog golog brežuljka izgrizenog suncem i severcem — selo Katalan.
      Jednoga dana pošla je iz Španije jedna tajanstvena grupa naseljenika i pristala uz obalu rta na kome i danas živi. Ona je došla iz nepoznatoga mesta i govorila je nepoznatim jezikom. Jedan od njenih starešina, koji je razumevao provansalski jezik, zatraži od opštine grada Marselja da im pokloni taj goli i neplodni rt na koji oni behu, poput antičkih mornara, izvukli na obalu svoje barke. Njegovoj molbi iziđoše u susret, i posle tri meseca, okolo dvanaest ili petnaest barki
koje behu dovezle te morske čergare uzdizalo se jedno seoce.
       To selo, sagrađeno na čudan i živopisan način, pola mavarsko pola španskog, jeste isto ono koje je danas nastanjeno potomcima tih ljudi i oni govore jezikom svojih otaca. I posle tri ili četiri veka oni su još uvek ostali verni tome malom rtu na koji su se sručili kao jato morskih ptica, ne mešajući se ni u čemu sa marseljskim stanovništvom, sklapajući brakove između sebe i sačuvavši običaje i nošnju svoje postojbine, kao što su sačuvali i njen govor.
       Potrebno je da čitaoci pođu sa nama jedinom ulicom toga seoceta i da uđu sa nama u jednu od onih kuća kojima je sunce spolja dalo onu lepu boju uvelog lišća što se vidi na svima zgradama toga kraja, a iznutra rapavu prevlaku bele boje, koja je jedini ukras španskih domova.
       Jedna stasita devojka kose crne kao gar, očiju umilnih kao u gazele stajala je naslonjena leđima na sobni zid i svojim tankim prstima antičkog oblika gnječila jedan struk nevinog vresa čupkajući sa njega cvetiće, čiji su otpaci već ležali u gomili na podu. Osim toga, njene mišice gole do lakata i njene preplanule ruke, koje su izgledale kao da su izmodelirane poput ruku Venere iz Arla, podrhtavale su od nekakvog grozničavog nestrpljenja i ona je lupkala u pod svojim vitkim i ispupčenim stopalom, te se nazirao čist, ponosan i smeo oblik njene noge, utegnute u čarapu od crvenog pamučnog konca sa sivim i plavim uglastim šarama.
       Na tri koraka od nje, sedeći na stolici koju je ljuljao naglim pokretima i nalakćen na stari crvotočni sto, jedan visok mladić od dvadeset do dvadeset i dve godine posmatrao ju je sa licem na kome su se borile zabrinutost i srdžba. Njegove oči su ispitivale, ali je čvrst i prav pogled devojčin gospodario njenim sagovornikom.
— Pa eto, Mercedes, — govorio je mladić — uskoro će opet Duhovi, a to je trenutak za svadbu; odgovorite mi!
— Ja sam vam već sto puta odgovorila, Fernando, i vi mora da ste zbilja svoj sopstveni neprijatelj kad me i dalje pitate!
— Pa lepo! Ponovite to opet, preklinjem vas, ponovite opet, da bih uspeo da u to poverujem. Recite mi po stoti put da odbijate moju ljubav, koju je vaša mati odobravala; ubedite me sasvim da se vi igrate mojom srećom, da moj život ili moja smrt za vas ništa ne znače. Ah, bože moj, bože moj! Sanjati deset godina da ću postati vaš muž, Mercedes, pa izgubiti tu nadu koja je bila jedini cilj moga života!
— Ja bar nisam nikad hrabrila tu vašu nadu, Fernando, — odgovori Mercedes. — vi nemate da mi zamerite ni kakvu koketerij prema vama. Uvek sam vam govorila: „Volim vas kao brata, ali ne tražite nikada od mene nešto drugo osim toga sestrinskog prijateljstva, jer moje srce pripada drugome.” Zar vam nisam uvek tako govorila, Fernando?
— Jeste, ja to znam dobro, Mercedes — odgovori mladić. —Jeste, vi ste mi učinili svirepu čast da budete iskreni. Ali, zar vi zaboravljate da među Kataloncima važi sveti zakon da se žene i udaju među sobom?
— Varate se, Fernando, to nije zakon, to je samo običaj; i verujte mi, bolje je da ne prizivate taj običaj u svoju korist. Vas nisu uzeli prilikom regrutovanja, Fernande, i sloboda koju su vam ostavili samo je prosta trpeljivost; svakoga trenutka vas mogu pozvati pod zastavu. Kad postanete vojnik, šta biste činili sa mnom, sa jednom sirotom devojkom bez roditelja, jadnom, bez imanja, čija se jedina imovina sastoji od jedne kolibe u ruševinama, gde visi nekoliko pocepanih mreža, bedno nasledstvo što ga je moj otac ostavio mojoj majci, a moja majka meni? Pomislite, Fernando, da od pre godinu dana, otkako je ona umrla, ja živim skoro od milostinje svojih sugrađana! Ponekad se vi činite kao da sam vam ja od koristi, a to zato da biste imali prava da podelite sa mnom ribu koju ste ulovili, i ja to primam, Fernando zato što ste vi sin jednoga brata moga oca, zato što smo zajedno odrasli, a još više zato što bi vam, više od svega, zadalo suviše bola ako bih vas odbila. Ali ja osećam dobro da riba koju ja nosim da prodam i da dobijem novac kojim kupujem konoplju da predem, ja osećam dobro, Fernando, da je to milostinja.
— A šta mari, Mercedes, ako vi, mada sirota i usamljena, odgovarate mojim željama više nego ćerka najponositijeg brodovlasnika ili najbogatijeg bankara iz Marselja! Šta treba ljudima kao što sam ja? Čestita žena i dobra domaćica. Gde ću ja naći bolju od vas i u jednom i u drugom pogledu?
— Fernando, — odgovori Mercedes vrteći glavom — žena postaje rđava domaćica i ne može da jamči da će ostati poštena žena kad voli drugog čoveka a ne svog muža. Zadovoljite se mojim prijateljstvom jer, ponavljam vam, to je sve što vam mogu obećati, a ja obećavam samo ono što znam pouzdano da mogu dati.
— Da razumem to — reče Fernando. — Vi podnosite strpljivo svoju bedu, ali se bojite da ja ne zapadnem u nju. E, vidite, Mercedes, kad biste me vi voleli, ja bih okušao sreću; vi biste mi doneli sreću, i ja bih postao bogat: ja mogu da proširim svoj ribarski posao; mogu da stupim za pomoćnika u neku trgovinu; mogu i sam da postanem trgovac!
— Ne možete vi pokušati ništa od svega toga, Fernando. Vi ste vojni obaveznik, a što ste ostali u Katalanu, to je stoga što nije ratno stanje. Ostanite, dakle, ribar; ne bavite se snovima zbog kojih bi vam se stvarnost mogla učiniti još strašnijom, i zadovoljite se mojim prijateljstvom, pošto vam ne mogu dati nešto drugo.
— Zbilja, Mercedes, vi ste u pravu. Ja ću biti mornar; umesto odela naših otaca, koje vi prezirete, nosiću šešir od lakovane kože, prugastu košulju i plavu bluzu sa kotvama na dugmadima. Zar ne treba da je neko tako obučen pa da vam se sviđa?
— Šta hoćete time da kažete? — zapita Mercedes bacajući jedan zapovednički pogled. — Šta hoćete time da kažete? Ne razumem vas.
— Hoću da kažem Mercedes, da ste tako strogi i tako svirepi prema meni samo stoga što očekujete nekog koji je tako obučen. Ali onaj koga vi očekujete možda je nestalan, a ako on to nije, onda je more nestalno za njega.
— Fernando, — uzviknu Mercedes — mislila sam da ste dobri, ali sam se varala! Fernando, vi imate zlo srce, kad prizivate u pomoć svojoj ljubomori gnev božji! E pa lepo, jeste, neću da krijem: ja očekujem i volim onoga na koga vi mislite, pa i ako se on ne vrati, umesto da se tužim na tu nestalnost koju vi spominjete, ja ću reći da je on umro voleći me.
         Mladi Katalonac se trže besno.
— Ja vas razumem, Fernando, vi ćete kriviti njega što vas ja ne volim; vi ćete ukrstiti svoj katalonski nož sa njegovim bodežom! A šta će vam to koristiti? Da izgubite moje prijateljstvo ako budete pobeđeni, ili da vidite kako se moje prijateljstvo pretvara u mržnju ako pobedite. Verujte mi, zapodevati svađu sa nekim čovekom je rđav način da se dopadne ženi koja voli tog čoveka. Ne, Fernando, vi nećete dopustiti da vas povuku vaše zle misli. Kad već ne možete da me imate za ženu, zadovoljićete se da me imate za prijateljicu i sestru. A uostalom, — dodade ona očiju zamagljenih i punih suza — pričekajte, pričekajte, Fernando; vi ste sami kazali maločas da je more podmuklo, a već je četiri meseca otkako je on otputovao; za ta četiri meseca ja sam izbrojala dosta bura na moru!
        Fernando ostade neosetljiv; on ne pokuša da utre suze koje su se kotrljale niz Mercedesine obraze; pa ipak, za svaku od tih suza on bi dao čašu svoje krvi; ali su te suze tekle za drugoga.
      On ustade, prođe kroz kolibu i vrati se, pa stade pred Mercedes, mrka pogleda i stisnutih pesnica.
— Hajde, Mercedes, — reče on — odgovorite još jedanput: jeste li se na to čvrsto odlučili?
— Ja volim Edmonda Dantesa — reče hladno devojka — i niko drugi osim Edmonda neće biti moj muž.
— I volećete ga uvek?
— Dokle god budem živa.
       Fernando obori glavu kao obeshrabren čovek, pusti jedan uzdah koji je ličio na ječanje, zatim odjednom diže glavu, pa stisnutih zuba i raširenih nozdrva reče:
— Ali ako je on umro?
— Ako je on umro umreću i ja.
— Ali ako vas on zaboravi?
— Mercedes! — viknu jedan veseo glas izvan kuće. — Mercedes!
— Ah! — uzviknu devojka kliknuvši od radosti i poletevši puna ljubavi. — Sad vidiš da me nije zaboravio, pošto se, eto, vraća!
         I ona jurnu ka vratima, pa ih otvori i viknu:
— Hodi, Edmonde! Evo me!
       Fernando, bled i uzdrhtao, ustuknu kao što čini putnik kada ugleda zmiju, pa naišavši na svoju stolicu, pade na nju.
       Edmond i Mercedes bili su u zagrljaju. Žarko Marseljsko sunce koje je prodiralo kroz otvorena vrata zasulo ih je talasom svetlosti. Isprva oni nisu videli ništa od onoga što ih okružuje. Neizmerna sreća izdvajala ih je od ostalog sveta i oni su govorili samo onim isprekidanim rečima koje izražavaju polete jedne tako usplamtele radosti da izgleda da su izrazi bola.
      Odjednom Edmond spazi mračno lice Fernandovo, koje se u senci ocrtavalo bledo i zloslutno. Jednim pokretom, koga nije ni sam bio svestan, mladi Katalonac je držao ruku na nožu zadenutom za pojas.
— Ah, oprostite — reče Dantes namrštivši se takođe. — Nisam bio zapazio da nas je troje.
      Zatim, okrenuvši se Mercedesi, zapita:
— Ko je taj gospodin?
— Gospodin će biti vaš najbolji prijatelj, Dantese, jer on je moj prijatelj, moj rođak, moj brat. To je Fernando, a to će reći čovek koga posle vas, Edmonde, volim najviše na svetu. Zar ga ne poznajete?
— Ah, da, poznajem ga — reče Edmond.
      I ne puštajući Mercedes, čiju je ruku držao stegnutu u svojoj, on pruži srdačnim pokretom svoju drugu ruku Kataloncu.
      Ali Fernando, i ne pomišljajući da odgovori na taj prijateljski pokret, ostade nem i nepomičan kao kip.
       Tada Edmond pređe ispitivačkim pogledom sa Mercedes, uzbuđene i uzdrhtale, na Fernanda, mračnog i zlokobnog. Taj jedan pogled otkri mu sve.
Ljutnja mu planu na licu.
— Nisam znao da sam se toliko žurio da dođem k vama, Mercedes, da bih ovde naišao na jednog neprijatelja.
— Neprijatelja! — uzviknu Mercedes pogledavši gnevno u svoga rođaka. — Neprijatelja u mojoj kući, kažeš ti, Edmonde! Kad bih ja to verovala, uzela bih te pod ruku i otišla u Marselj, ostavljajući ovu kuću da se više nikad u nju ne vratim.
      Fernandovo oko blesnu kao munja.
— I kad bi tebe zadesila nesreća, moj Edmonde, — nastavi ona sa istom neumoljivom hladnoćom koja je pokazivala Fernandu da je ta devojka pronikla do dna njegove kobne misli — ako bi se tebi dogodila nesreća, ja bih se popela na rt Moržion i bacila na stene strmoglavce.
       Fernando užasno poblede.
— Ali ti si se prevario, Edmonde, — nastavi ona — ti nemaš ovde nikakvog neprijatelja; ovde je samo Fernando, moj brat, koji će ti stegnuti ruku kao odanom prijatelju. — I pri ovim rečima devojka okrete svoje odlučno lice ka Kataloncu, koji kao opčinjen tim pogledom priđe polako Edmondu i pruži mu ruku.
       Njegova mržnja slična nemoćnom ali ipak besnom talasu, slomila se o moć koju je ta žena imala nad njim.
      Ali tek pošto je dodirnuo Edmondovu ruku, on oseti da je učinio sve što je mogao učiniti, te jurnu iz kuće.
— Oh! — uzviknu on trčeći kao pomaman i hvatajući se rukama za kosu. — Oh, ko će me osloboditi ovoga čoveka? Teško meni! Teško meni!
— Hej, Katalonče! Hej, Fernando! Kuda juriš? — reče jedan glas.
      Mladić se naglo zaustavi, pogleda oko sebe i spazi Kadrusa kako sedi za stolom sa Danglarom pod svodom od zelena lišća.
— Hej! — reče Kadrus — zašto nećeš da dođeš k nama? Zar ti se toliko žuri da nemaš vremena da se pozdraviš sa svojim prijateljima?
— A naročito kad oni imaju pred sobom još jednu skoro punu bocu — dodade Danglar.
       Fernando pogleda u ta dva čoveka tupo i ne odgovori ništa.
— Izgleda sasvim pokunjen — reče Danglar gurajući kolenom Kadrusa. — Da se mi nismo prevarili, te da, suprotno našem predviđanju, Dantes ne pobedi?
— Eh, treba videti — reče Kadrus.
     Pa okrenuvši se mladiću, reče:
— E, pa šta je, Katalonče, jesi li se rešio?
       Fernando obrisa znoj koji mu se slivao sa čela i uđe polako pod hladnjak, čiji hlad kao da malo povrati mir njegovim živcima, a svežina malo prijatnosti njegovom iserpenom telu.
— Dobar dan! — reče on. — Vi ste me zvali, zar ne?
I on se sruči više nego što sede na jednu od stolica koje su bile oko stola.
— Pozvao sam te zato što si trčao kao mahnit i zato što sam se pobojao da ne odeš i ne skočiš u more — reče smejući se Kadrus.
— Šta, đavola! Kad neko ima prljatelja, to nije samo radi toga da bi mu ponudio čašu vina već i zato da bi ga sprečio da ne popije tri ili četiri litra vode.
      Fernando pusti jedan uzdah koji je ličio na jecaj i obori glavu na šake ukrštene na stolu.
— E, slušaj! Hoćeš li da ti ja kažem, Fernando — nastavi Kadrus, započinjući razgovor sa onom grubom naglošću prostih ljudi koji zbog radoznalosti zaborave na svako lukavstvo. — Slušaj, ti ličiš na postiđenog ljubavnika.
I on proprati ovu šalu glasnim smehom.
— Eh, — odgovori Danglar — momak skrojen kao što je ovaj ne treba da bude nesrećan u ljubavi. Ti se to samo šališ, Kadruse.
— Ne, bogme — prihvati ovaj. — Bolje slušaj kako uzdiše. Hajde, hajde, Fernando, — reče Kadrus — digni nos i odgovori nam, jer nije lepo ne odgovarati prijateljima koji nas pitaju za zdravlje.
— Moje zdravlje je dobro — reče Fernand stežući pesnice, ali ne dižući glavu.
— Ah, vidiš, Danglare, — reče Kadrus namigujući okom na svog prijatelja — evo u čemu je stvar: Fernando, koga vidiš ovde i koji je dobar i čestit Katalonac, jedan od najboljih ribara u Marselju, zaljubljen je u jednu lepu devojku koja se zove Mercedes. Ali, na nesreću, izgleda da je ta lepa devojka zaljubljena u drugog kapetana Faraona. A kako je Faraon baš danas ušao u pristanište, onda valjda razumeš?
— Ne, ja ne razumem — reče Danglar.
— Jadni Fernando mora biti da je dobio otkaz — nastavi Kadrus.
— Dobro, pa šta s tim? — reče Fernando dignuvši glavu i pogledavši Kadrusa kao čovek koji traži nekoga na kome bi iskalio svoj gnev. — Mercedes ne zavisi ni od koga, zar ne? I ona je slobodna da voli koga ona hoće.
— Ah, ako ti tako uzimaš tu stvar, onda je to nešto drugo! — reče Kadrus. — Ja sam verovao da si ti pravi Katalonac, a meni su pričali da Katalonci ne dopuštaju da ih neki suparnik istisne. Čak su mi govorili da je Fernando strahovit u svojoj osveti.
       Fernando se osmehnu žalostivo.
— Zaljubljen čovek nije nikada strahovit — reče on.
— Jadni mladić! — prihvati Danglar, praveći se da sažaljeva mladića iz dubine duše. — Šta ćeš? On se nije nadao da će videti Dantesa kako se odjednom vraća. Mislio je da je možda mrtav, neveran, ko zna? Te su stvari utoliko bolnije ukoliko nas zadese iznenada.
— A, bogme, u svakom slučaju, — reče Kadrus, koji je pio dok je govorio i na koga je opojno malgesko vino počinjalo da dejstvuje — u svakom slučaju Fernando nije jedini kome smeta srećan dolazak Dantesa, zar ne, Danglare?
— Nije, to si tačno rekao, i ja bih skoro smeo da kažem da će mu to doneti nesreću.
— Ali, svejedhno, — nastavi Kadrus nalivajući jednu čašu vina Fernandu i puneći po osmi ili deseti put svoju, dok je Danglar jedva i srknuo iz svoje — svejedno, on se ipak ženi Mercedes, lepom Mercedes; on se barem vratio radi toga.
         Za to vreme je Danglar obuhvatio pronicljivim pogledom mladića, na čije su srce Kadrusove reči padale kao rastopljeno olovo.
— A kad će biti svadba? — zapita on.
— O, to još nije svršena stvar! — promrmlja Fernando.
— Nije, ali će biti, — reče Kadrus — isto tako sigurno kao što će Danglar biti kapetan Faraona, zar ne, Danglare?
       Danglar uzdrhta na ovaj neočekivani ubod, pa se okrete Kadrusu i poče sad da ispituje njegovo lice da bi video je li taj napad bio unapred smišljen; ali on zapazi samo zavist na tome licu već skoro otupelom od pijanstva.
— E, pa onda, — reče on puneći čaše — pijmo u zdravlje kapetana Dantesa, muža lepe Katalonke.
                Kadrus prinese čašu ustima otromelom rukom i iskapi je odjednom. Fernand uze svoju čašu i razbi je o zemlju.
— E, e, e! — reče Kadrus — Šta ja to vidim onamo, na vrhu brežuljka, u pravcu Katalana? Pogledaj, Fernando, ti imaš bolji vid od mene. Čini mi se da ja već ne vidim jasno, jer, znaš, vino je podlo: rekao bi čovek da su to dvoje zaljubljenih koji idu jedno pored drugoga držeći se za ruku. Neka mi bog oprosti, ali oni i ne slute da ih mi vidimo i eno ih gde se ljube!
        Danglar nije gubio iz vida nijedan znak duševnih muka Fernandovih, čije se lice naglo krivilo.
— Poznajete li ih vi, gospodine Fernando? — reče on.
— Da — odgovori ovaj potmulim glasom. — To su gospodin Edmond i gospođica Mercedes.
— A, vidi molim te, — reče Kadrus — a ja ih nisam poznao! Ej, Dantese! Ej, lepa devojko! Hodite ovamo i recite nam kad će biti svadba, jer ovaj gospodin Fernando je tako tvrdoglav da neće to da nam kaže.
— Hoćeš li ćutati! — reče Danglar, čineći se kao da zadržava Kadrusa, koji se sa pijaničkom upornošću naginjao izvan hladnjaka. — Potrudi se da se držiš uspravno, a ostavi zaljubljene neka se na miru vole. Evo, pogledaj gospodina Fernanda, pa se ugledaj na njega: on je razuman čovek.
      Možda je Fernando, razdražen do vrhunca, podbadan od Danglara kao bik malim kopljima, hteo najzad da jurne, jer se već bio digao i izgledalo je da prikuplja snagu kako bi skočio na svog suparnika. Ali Mercedes, nasmejana i prava, podiže lepu glavu i zablista svojim bistrim pogledom. Tada se Fernando seti njezine pretnje da će umreti ako Edmond umre, te ponovo pade obeshrabren na svoju stolicu.
       Danglar pogleda jedno za drugim ta dva čoveka: jednoga zaglupelog od pijanstva, i drugoga savladanog ljubavlju.
— Ja neću ništa izvući od ova dva zvekana — promrmlja on — i sve mi se čini da se ja ovde nalazim između jednog pijanice i jednog plašljivca, jer evo jednog zavidljivca koji se opija vinom, dok bi trebalo da se opija žuči; a evo i jednog velikog glupaka kome su oteli devojku ispred nosa i koji se zadovoljava da plače i da se žali kao kakvo dete. A međutim, taj ima oči plamena kao oni Španci,
Sicilijanci i oni Klabrezi koji umeju tako dobro da se svete; taj ima pesnice kojima bi mogao da razmrska glavu volu isto tako sigurno kao mesarski malj. Zbilja, Edmondova sudbina će pobediti. On će se oženiti tom lepom devojkom, biće kapetan broda i rugaće nam se. Osim ako… (jedan bled osmeh ocrta se na Danglarovim usnama), osim ako se ja u to ne umešam — dodade on.
— Hej! — vikao je i dalje Kadrus upola uspravljen i sa pesnicama na stolu. — Hej, Edmonde, zar ti ne vidiš svoje prijatelje, ili si možda već postao suviše ohol da bi razgovarao s njima?
— Ne, dragi moj Kadruse, — odgovori Dantes — ja nisam ohol već sam srećan, a sreća zaslepljuje, mislim, još više nego gordost.
— Hvala bogu! To je bar objašnjenje. E, dobar dan, gospođo Dantes.
         Mercedes mu ozbiljno otpozdravi.
— To još nije moje ime, — reče ona — a u mome zavičaju to, donosi nesreću, kažu, kada se devojka naziva imenom svoga verenika pre nego što taj verenik postane njen muž. Zovite me dakle Mercedes, molim vas.
— Treba oprostiti ovome dobrom susedu Kadrusu — reče Dantes.
— On se vara samo za malo!
— Znači, svadba će biti ubrzo, gospodine Dantese? — reče Danglar pozdravljajući dvoje mladih.
— Što je moguće pre, gospodine Danglare; danas će se sve ugovoriti kod tate Dantesa, a sutra ili prekosutra, najkasnije, verenički ručak ovde, kod Rezerve. Biće tu i prijatelji, nadam se, što znači da ste i vi pozvani, gospodine Danglare; a to znači da si i ti pozvan, Kadruse.
— A Fernando, — reče Kadrus sa glupim osmehom na licu — da li je i Fernando pozvan?
— Brat moje žene je i moj brat — reče Edmond — i nama bi bilo veoma žao, Mercedes i meni, da vidimo kako se on nas kloni u takvom jednom trenutku.
         Fernando otvori usta da odgovori, ali mu glas zamre u grlu, te ne mogade izgovoriti nijedne reči.
— Danas zaruke, a sutra ili prekosutra veridba… Dođavola! Vama
se mnogo žuri, kapetane.
— Danglare, — nastavi Edmond osmehujući se — ja ću vam reći kao što je Mercedes maločas kazala Kadrusu: — ne nazivajte me tim nazivom koji mi još ne pripada, jer bi mi to moglo doneti nesreću.
— Oprostite — odgovori Danglar. — Hteo sam samo reći da izgleda da se mnogo žurite. — Šta, dođavola! Pa mi imamo dosta vremena, jer Faraon neće poći ponovo na put pre tri meseca.
— Čoveku se uvek žuri da bude srećan, gospodine Danglare, jer kad je neko patio dugo vremena, njemu je veoma teško da poveruje u sreću. Ali mene ne nagoni na to samo sebičnost: potrebno je da odem u Pariz.
— Ah, zbilja, u Pariz! I to je prvi put da idete u Pariz, Dantese?
— Da.
— Imate tamo kakva posla?
— Ne radi sebe: imam da izvršim jednu poruku našeg jadnog kapetana Leklera. Vi razumete, Danglare, to je sveta dužnost. Uostalom, ne brinite ništa, trebaće mi vremena samo koliko da odem i da se vratim.
— Da, da, razumem — reče sasvim glasno Danglar.
        Zatim sasvim tiho:
— U Pariz, jamačno da preda na označenu adresu pismo koje mu je veliki maršal dao! To pismo mi je izazvalo jednu misao, jednu odličnu misao! Ah! Dantese, dragi prikane, ti još nisi zabeležen u registar Faraona pod brojem 1.
       Zatim se okrete ka Edmondu, koji se već udaljavao, i doviknu mu:
— Srećan put!
— Hvala! — odgovori Edmond, okrećući glavu i propraćajući taj pokret prijateljskim mahanjem ruke.
       Zatim dvoje zaljubljenih nastaviše put, mirni i radosni kao dvoje izabranih koji odlaze u raj.


IV

ZAVERA


     Danglar je pratio pogledom Edmonda i Mercedes sve dok dvoje zaljubljenih ne iščezoše iza jednog ugla Tvrđave svetog Nikole; potom okrenuvši se, ugleda Fernanda, koji se beše ponovo srušio bled i uzdrhtao na stolicu, dok je Kadrus natucao reči neke vinske pesme.
— Aha, dragi gospodine, — reče Danglar Fernandu — evo jednog venčanja koje mi se čini da neće usrećiti svakoga?
— Mene ono dovodi do očajanja — reče Fernando.
— Vi ste znači, voleli Mercedes?
— Ja sam je obožavao!
— Odavno?
— Otkada se poznajemo, ja sam je uvek voleo.
— I vi sad ovde čupate kose umesto da potražite neki lek tome!
—  Šta, dođavola! Ja nisam verovao da tako čine vaši sunarodnici.
— Šta biste hteli da učinim? — zapita Fernando.
— A šta ja znam? Zar se to mene tiče? Nisam ja, čini mi se, zaljubljen u gospođicu Mercedes, nego vi. Tražite, kaže jevanđelje, i naći ćete.
— Ja sam već bio pronašao.
— A šta to?
— Nameravao sam da ubijem nožem toga čoveka, ali mi je devojka kazala da će se ubiti ako se dogodi nesreća njenom vereniku.
— Eh! To se samo tako kaže, ali se ne čini tako.
— Vi ne poznajete nimalo Mercedes, gospodine: kad je ona zapretila ona će to i učiniti.
— Glupače! — promrmlja Danglar. — Neka se ona ubije ili ne ubije, šta ja marim, samo da Dantes ne postane kapetan broda.
— A pre nego što bi Mercedes umrla, — nastavi Fernando nepokolebljivo odlučnim glasom — ja bih i sam umro.
 —  To se zove ljubav! — reče Kadrus sve pijanijim glasom. — To je ljubav, ili znači da se ja u to više ne razumem!
— Slušajte, — reče Danglar — vi mi izgledate dobar mladić i ja bih želeo, neka me đavo nosi, da vas izvučem iz nevolje; ali…
— Jeste, — reče Kadrus — da čujemo.
— Dragi moj, — nastavi Danglar — ti si tri četvrtine pijan, dovrši tu bocu, pa ćeš biti potpuno. Pij i ne mešaj se u ono što mi činimo. Za naš posao potrebno je imati bistru glavu.
— Ja pijan? — reče Kadrus — ta batali! Popio bih ja još četiri od tih tvojih boca, koje nisu veće od boca kolonjske vode! Čiča Pamfile, daj vina!
       I da bi dokazao svoje tvrđenje, Kadrus lupnu čašom o sto.
— Šta vi ono rekoste, gospodine? — nastavi Fernando, očekujući
nastavak prekinute rečenice.
— Šta rekoh? Ne sećam se više. Ta pijanica Kadrus pobrkao mi je misli.
— Samo ti pričaj da sam ja pijanica. Utoliko gore za one koji se plaše vina, jer to znači da oni imaju neku zlu pomisao, pa se boje da se zbog vina ne izreknu.
      I Kadrus poče da peva dva poslednja stiha jedne pesme koja je tada bila mnogo u modi:

Svi opaki ljudi vode piju mnogo,
Kao dokaz potop služiti bi mog'o.

— Vi rekoste, gospodine, — nastavi Fernando — da biste me izvukli iz nevolje; ali, dodadoste…
— Jeste, ali, dodao sam… da bih vas izvukao iz nevolje, dovoljno bi bilo da se Dantes ne oženi onom koju vi volite; a venčanje može sasvim lepo i ne biti a da Dantes pri tom ne umre.
— Jedino bi ih smrt mogla rastaviti — reče Fernando.
— Vi mudrujete kao školjka, prijatelju, — reče Kadrus — a evo tu je Danglar, koji je lukav, prepreden, majstor, i on će vam dokazati da se varate. Dokaži, Danglare. Ja sam odgovorio umesto tebe. Reci mu da nije potrebno da Dantes umre. Uostalom, bilo bi žalosno da Dantes umre. To je dobar mladić i ja volim Dantesa. U tvoje zdravlje, Dantese.
       Fernando se diže nestrpljivo.
—  Ostavite ga neka kaže šta misli — prihvati Danglar, zadržavajući mladića. — A, uostalom, ma koliko da je pijan, on se baš mnogo ne vara. Odsutnost razjedinjuje isto koliko i smrt; a pretpostavite da između Edmonda i Mercedes budu zidovi neke tamnice, oni će onda biti razdvojeni ni manje ni više nego kao kad bi to bila nadgrobna ploča.
— Jeste, ali se iz tamnice može i izići — reče Kadrus, koji se ostatkom razuma hvatao čvrsto za razgovor. — A kad neko iziđe iz tamnice i kad se taj neko zove Edmond Dantes, onda on hoće da se osveti.
— Šta mari! — promrmlja Fernando.
— Uostalom, — nastavi Kadrus — zašto bi Dantesa bacili u tamnicu? On nije ni ukrao, ni ubio, ni izvršio zločin.
— Ćuti! —reče Danglar.
— Neću da ćutim — reče Kadrus. — Ja hoću da mi se kaže zašto bi Dantesa bacili u tamnicu. Ja volim Dantesa. U tvoje zdravlje, Dantese.
         I on iskapi još jednu čašu vina.
Danglar je pratio u bezizraznim očima krojačevim napredovanje pijanstva, pa okrenuvši se Fernandu reče:
— Pa, dakle, razumete li sad da nije potrebno da on bude ubijen?
— Ne, svakako, ako bi, kao što ste vi maločas rekli, bilo načina da se Dantes uhapsi. Ali, imate li kakav način?
— Ako bi se bolje potražilo, — reče Danglar — mogao bi se naći.
— Ali koga vraga se ja mešam u to? Zar se to mene tiče?
— Ja ne znam da li se to vas tiče, — reče Fernando hvatajući ga za mišicu — ali ja znam da vi imate neki lični razlog da mrzite Dantesa; jer onaj koji i sam mrzi, ne vara se u osećanjima drugih.
— Ja da imam razloga da mrzim Dantesa? Nikakvog, na časnu reč! Ja sam vas video nesrećnog i vaša nesreća me je zainteresovala, to je sve. Ali kad vi verujete da ja radim za svoj lični račun, onda zbogom, dragi prijatelju. Izvlačite se iz neprilike kako znate.
         I sada se Danglar načini kao da hoće da ustane.
— Nemojte, — reče Fernando, zadržavajući ga — ostanite! Na kraju krajeva, malo me se tiče da li vi mrzite Dantesa ili ga ne mrzite: ja ga mrzim, i to kažem otvoreno. Pronađite taj način, a ja ću ga izvesti, samo da ne bude, pritom prouzrokovana smrt, jer je Mercedes kazala da će se ona ubiti ako Dantes bude ubijen.
      Kadrus, koji je bio oborio glavu na sto, podiže glavu pa gledajući u Fernanda i Danglara sanjivim i bezižraznim očima, reče:
— Ubiti Dantesa! Ko ovde govori o ubijanju Dantesa? Ja neću da on bude ubijen, jer on je moj prijatelj. On je jutros ponudio da podeli svoj novac sa mnom, kao što sam ja podelio svoj novac s njim. Ja neću da Dantes bude ubijen.
— A ko ti kaže da će ga ubiti, glupače! — odgovori Danglar. — Ovo će biti samo jedna prosta šala. Pij u njegovo zdravlje, — dodade on puneći čašu Kadrusu — a nas ostavi na miru.
— Da, da, u Dantesovo zdravlje! — reče Kadrus prazneći svoju čašu. — U njegovo zdravlje!… eto!
— Ali, način… način? — reče Fernando.
— Zar ga još niste pronašli?
— Ne, vi ste se primili tog zadatka.
— Istina je — nastavi Danglar — da Francuzi imaju to preimućstvo nad Špancima što Španci smišljaju, a Francuzi izmišljaju.
— Onda ga izmislite — reče Fernando nestrpljivo.
— Kelner, — reče Danglar — dajte pero, mastilo i hartiju.
— Pero, mastilo i hartiju! — promrmlja Fernando.
— Jeste, ja sam računovođa: pero, mastilo i hartija su moj alat, a bez svoga alata ja ne umem ništa da učinim.
— Pero, mastilo i hartiju! — viknu sad Fernando.
— Ima to što želite onde na onom stolu — reče kelner pokazujući na tražene stvari.
— Onda nam ih donesite.
       Kelner uze hartiju, mastilo i pero, pa ih spusti na sto pod hladnjakom.
— Kad čovek pomisli — reče Kadrus obarajući svoju ruku na hartiju — da se pomoću ovoga može ubiti čovek sigurnije nego kad bi ga neko čekao u zasedi u šumi da ga ubije! Ja sam se uvek bojao pera, boce mastila i lista hartije više nego mača ili pištolja.
— Taj prikan nije još toliko pijan koliko izgleda — reče Danglar.
— Sipajte mu još da pije, Fernando.
      Fernando napuni Kadrusovu čašu, a ovaj, kao pravi pijanac, diže ruku sa hartije i prinese je svojoj čaši.
        Katalonac je pratio pogledom taj pokret, dok Kadrus, skoro savladan tim novim napadom, spusti ili, bolje reći, ispusti čašu na sto.
— Pa dakle? — nastavi Katalonac videći da ostatak Kadrusova razuma počinje da iščezava od te poslednje čaše vina.
— Pa dakle, ja rekoh, na primer, — nastavi Danglar — posle jednog putovanja kao što je ovo skorašnje Dantesovo, pri kojemu je on pristajao u Napulju i na ostrvu Elbi, kad bi ga neko potkazao državnom tužiocu kao bonapartističkog agenta…
— Ja ću ga potkazati! — reče brzo mladić.
— Jeste, ali će od vas tražiti da potpišete svoju dostavu, pa će vas suočiti sa onim koga ste potkazali: ja ću vam dati podatke kojima ćete potkrepiti svoju optužbu, to je istina; ali Dantes ne može večito ostati u tamnici: jednoga dana će iz nje izići, a onoga dana kad iz nje iziđe, teško onome ko ga je u nju oterao!
— O, pa ja samo to i tražim — reče Fernando — da on dođe da me izazove!
— Jeste, a Mercedes! Mercedes, koja će vas omrznuti ako, za nesreću, samo okrznete kožu njenog milog Edmonda!
— To je tačno — reče Fernando.
— Ne, ne, — nastavi Danglar — ako bismo se odlučili na tako nešto, vidite, onda bi bilo mnogo bolje uzeti prosto ovo pero, evo ovako, zamočiti ga u mastilo pa napisati levom rukom — da se ne bi poznao rukopis — jednu dostavnicu ovako sastavljenu.
       I Danglar, dodajući primer svojim navodima, napisa levom rukom i izvrnutim rukopisom, koji nije imao nikakve sličnosti sa njegovim običnim rukopisom, ove redove, koje dodade Fernandu i koje Fernando pročita poluglasno.
      Gospodina kraljevskog državnog tužioca izveštava jedan prijatelj prestola i crkve da je Edmond Dantes, potkapetan broda Faraon, koji je jutros stigao iz Smirne pošto je prethodno pristajao u Napulju i u Porto-Feraju, dobio nalog od Mirata da preda jedno pismo uzurpatoru, a od uzurpatora jedno pismo za bonapartistički odbor u Parizu.
Dokaz za njegovu krivicu dobiće se ako se on uhapsi, jer će se naći to pismo bilo kod njega, bilo kod njegova oca, ili u njegovoj kabini na Faraonu.
— Tako se to radi — nastavi Danglar. — Ovako će vaša osveta biti mudra, jer se ona nikako neće moći okrenuti protivu vas, i stvar će ići sama od sebe. Trebalo bi još samo saviti ovo pismo, evo ovako, i napisati odozgo: Gospodinu kraljevskom državnom tužiocu. Tim će se sve kazati.
          I Danglar napisa adresu lako kao od šale.
— Jeste, sve će biti kazano — uzviknu Kadrus, koji je jednim poslednjim naporom razuma pratio čitanje pisma i koji je nagonski shvatio kakvu sve nesreću može da izazove takvo potkazivanje.
—Jeste, sve će biti kazano; samo, to bi bila krajnja podlost.
        I on ispruži ruku da uzme pismo.
— I zato je — reče Danglar izmičući pismo van domašaja njegove ruke — zato je sve ovo što ja kažem i što činim šala. I meni bi prvom bilo veoma žao ako bi se nešto dogodilo Dantesu, tome dobrom Dantesu! I zato, evo…
         On uze pismo, zgužva ga u rukama i baci ga u jedan ugao hladnjaka.
— Tako i treba — reče Kadrus. — Dantes je moj prijatelj i ja neću da se njemu čini zlo.
— Eh, pa ko, vraga, i pomišlja da mu učini neko zlo! To ne bismo učinili ni ja ni Fernando! — reče Danglar ustajući i gledajući u mladića, koji je i dalje sedeo, no čije je oko iskosa piljilo u potkazivačku hartiju bačenu u jedan ugao.
— U tom slučaju — nastavi Kadrus — neka nam se donese još vina, jer hoću da pijem u zdravlje Edmonda i lepe Mercedes.
— Ti si i inače pio već suviše, pijanico, — reče Danglar — i ako tako produžiš, moraćeš da prenoćiš ovde, jer se nećeš moći više držati na nogama.
— Zar ja, — reče Kadrus, ustajući užurbano kao pijan čovek — ja da ne mogu da se držim na nogama! Kladim se da ću se popeti na zvonaru Akula, i to ne zaklativši se.
— E, pa lepo, neka bude! — reče Danglar. — Primam opkladu, ali za sutra, a danas je vreme da se vratimo kući. Uhvati me pod ruku i pođimo kući.
— Da pođemo, — reče Kadrus — ali mi za to nije potrebna tvoja ruka. A ti, Fernando? Hoćeš li i ti sa nama natrag u Marselj?
— Neću, — reče Fernando — ja se vraćam u Katalan.
— Grešiš; bolje hajde s nama u Marselj, hajde!
— Nemam ja šta da tražim u Marselju, i neću onamo da idem.
— Kako ti to reče? Nećeš, prikane! E, pa dobro, radi kako hoćeš! Svakom je sloboda da čini šta hoće! Hajdemo, Danglare, i pustimo gospodina da se vrati u Katalan, pošto on tako hoće.
      Danglar iskoristi taj trenutak Kadrusovog raspoloženja da bi ga odvukao u pravcu Marselja. Samo da bi ostavio kraći i lakši put Fernandu, on umesto da se vrati pored pristaništa Nove obale, vrati se kroz Kapiju svetoga Viktora. Kadrus je išao s njim, povodeći se i držeći se za njegovu mišicu. Pošto pređe dvadesetak koraka, Danglar se okrete i vide Fernanda kako jurnu ka pismu, koje strpa u džep. Potom, istrčavši iz hladnjaka, mladić odmah zaokrete ka Pijonu.
— Šta je, što on to radi? — reče Kadrus. — On nas je slagao: rekao je da ide u Katalan, a ide u varoš! Hej, Fernando! Prevario si se, mladiću!
— To ti ne vidiš jasno — reče Danglar. — On ide pravo putem ka Starim bolnicama.
— Zbilja! — reče Kadrus. — E, ja bih se zakleo da je skrenuo desno. Zaista, vino je podlo.
— Dobro je, dobro je — promrmlja Danglar. — Čini mi se da je
stvar dobro upućena i da je sad treba samo pustiti da ide svojim tokom.



Нема коментара:

Постави коментар