Kada je Ulrich predveče istoga dana stigao u ...* i izašao iz stanične zgrade, pred njim se prostirao široki plitki trg koji je na obe strane ulivao u ulice, delujući na njegovo sećanje gotovo bolno, što je svojstveno pejsažu koji smo često gledali, a onda ga zaboravili.
“Uveravam vas da se dohodak smanjio za dvadesetposto, a život je za dvadeset posto poskupeo: ukupno je to četrdeset posto!” “A ja vas uveravam da šestodnevno takmičenje povezuje narode!” Ti su mu glasovi dolazili iz uva ; glasovi iz kupea u vozu. Onda je čuo posve razgovetne reči: “Uprkos svemu opera je meni iznad svega!” “To vam dođe kao neki sport?” “Ne, to mi je strast.” - Nagnuo je glavu kao da pokušava istresti vodu iz uva. Voz je bio pun, a put dugačak; kapljice razgovora, koje su tokom vožnje prodrle u njega, izbijale su natrag. Usred radosti i žurbe dolaska, koje su kao iz cevi kroz ulaz u stanicu ulivale u smirenost trga, Ulrich je pričekao da se pretvore u kapljice, pa je sada stajao u usisnoj komori tišine, nastale nakon galame. Istovremeno s nemirom sluha izazvanim na taj način, primetio je neobično spokojstvo. Sve vidljivo bilo je jače izraženo nego inače, a kada bi pogledao preko trga, na drugoj su strani na večernjem svetlu, u bledom odsjaju stakla, najobičniji prozorski krstevi bili tako crni kao da su krstevi na Golgoti. I ono što se kretalo odvajalo se od mira ulice na način neuobičajen za velike gradove. I ono u pokretu i ono zaustavljeno ovde je očito imalo prostora da proširi svoju važnost. To je utvrdio s određenom znatiželjom ponovnog viđenja, promatrajući veliki provincijski grad, gde je proveo kraće, ali ne baš ugodne delove života. U njegovom je biću, što je dobro znao, bilo nečega lišenog domovine i kolonijalnoga: vrlo staru jezgru nemačkog građanstva, koje je pre više vekova dospelo na slavensku zemlju, zamelo je vreme, tako da osim nekoliko crkava i prezimena gotovo ništa više na nju nije podsećalo, a ni od starog jedišta pokrajinskog plemstva, koje je ovaj grad kasnije prepustio drugima, osim sačuvane lepe palate nije više bilo gotovo ničega. No preko te prošlosti nataložili su se u doba apsolutizma debeli slojevi carske uprave sa središnjim službama pokrajine, visokim školama, kasarnama, sudovima, zatvorima, biskupijom, plesnom dvoranom, pozorištem, svim pripadnim ljudima, trgovcima i obrtnicima koje su povukli za sobom, tako da se na kraju tome priključio još i pogon pridošlih preduzetnika, čije su tvornice jedna do druge ispunjavale predgrađa i na sudbinu toga dela zemlje tokom poslednjih razdoblja uticale jače od svega ostaloga. Taj je grad imao istoriju, imao je i lice, no na njemu oči nisu odgovarale ustima, ili brada kosi. Sve je to bilo prekriveno tragovima vrlo burnog, no iznutra praznog života. Moguće je da je takvo stanje pod posebnim ličnim okolnostima omogučavalo vrlo neobične situacije.
Jednom rečju, koja isto tako nije neupitna: Ulrich je osećao nešto “duševno nematerijalno”, u čemu se čovek gubio toliko da je razvijao sklonost raspojasanim umišljajima. Nosio je neobični očev telegram u džepu, a znao ga je napamet: “Primi do znanja da sam preminuo”, glasila je poruka koju mu je stari gospodin ostavio -ili bi - valjalo reći preneo? Rešenje je stajalo ispod nje u obliku potpisa “tvoj otac”. Njegova ekscelencija visoki dvorski savetnik u takvim se trenucima nikada nije šalio: naopaka struktura obavesti zbog toga je bila i prokleto logična jer on je bio taj koji je obaveštavao sina dok je očekujući kraj zapisivao te reči ili ih nekome diktirao, određujući učinak tako nastalog dokumenta u trenutku nakon svoga poslednjeg udisaja; činjenice se možda i nisu mogle tačnije iskazati, no iz tog postupka, gde je sadašnjost pokušavala zavladati budućnošću koju više neće doživeti, dopirao je neugodan mrtvački zadah gnevno raspadnute volje!
Zbog tog pristupa, koji ga je zbog neke povezanosti podsećao i na upravo brižno neujednačen ukus malih gradova, Ulrich je, ne bez zabrinutosti, pomislio i na sestru, udanu u provinciji, s kojom se trebao susresti za nekoliko minuta. Već je tokom puta mislio na nju, jer o njoj baš i nije mnogo znao. S vremena na vreme u očevim bi pismima uredno pristigle i porodične novosti, kao na primer: “Tvoja sestra Agathe se udala”, čemu su bili pridruženi dodatni podaci jer Ulrich u to doba nije mogao doći kući. I negde godinu dana posle već je dobio posmrtnicu mladog supruga; a tri godine nakon toga, ako se nevara, pristigla je sledeća obavest: “Na moje zadovoljstvo, tvoja se sestra Agathe odlučila ponovno udati.” Na tome je drugom venčanju pre pet godina bio i video je na nekoliko dana. No sećao se samo da su ti dani bili poput golemog vrtuljka od beline, koji nikako nije hteo stati. Supruga se sećao, i nije mu se sviđao. Agathi mora da su tada bile dvadeset dve godine, jer je njemu bilo dvadeset sedam i upravo je stekao doktorat; njegova je sestra dakle sada imala dvadeset sedam godina, a on je od toga doba nije ni vidieo, a ni s njom izmenio makar jedno pismo. Sećao se samo da je otac posle često pisao:“»čini se da u braku tvoje sestre, eto, žali bože, nije sve baš onako kako bi moglo biti, iako je njezin suprug sjajan čovek.” Kazao je i ovo: “Jako se radujem poslednjim uspesima supruga tvoje sestre Agathe.” Tako je nekako to, u svakom slučaju, stajalo u pismima, kojima, nažalost, nikada nije poklanjao pažnju; no jednom, toga seUlrich sećao vrlo tačno, jednom je uz prekornu napomenu zbog toga što sestra nema dece bila izražena nada da se bez obzira na to u braku oseća dobro, iako joj njezina narav nikada ne bi dopustila da to prizna. - “..ko zna kako izgleda?” pomislio je. Posebnostima staroga gospodina, koji ih je tako brižno obaveštavao jedno o drugome, pripadalo je i to što ih je oboje, još u vrlo ranim godinama, odmah nakon majčine smrti, udaljio iz kuće:podizani su u odvojenim ustanovama, a Ulrich, koji nije bio uzoran, često se nije smieo vraćati kući preko praznika, tako da sestru ustvari pravo nije vidio još od detinjstva, s iznimkom dužeg vremena provedenog zajedno dok je Agathi bilo deset godina, kada su se međutim jako voleli.
Ulrichu se učinilo prirodnim da se pod tim uslovima ne dopisuju. Šta bi zapravo jedno drugome i pisali?! Kada se Agathe udala prvi put, bio je, kako se uspieo setiti, poručnik, i ležao je u bolnici s ranom zadobijenom u dvoboju: o Bože, kakav je magarac bio! Zapravo, koliko čak različitih magaraca! Naime utvrdio je da sećanje s ranom iz poručničkog doba uopšte ovamo ne pripada: tada je već gotovo bio inženjer i imao je “važnijeg posla”, koji ga je sprečio da prisustvuje porodičnoj proslavi! O sestri su kasnije govorili da je prvoga muža jako volela; nije se više sećao ko mu je to rekao, ali šta zapravo znači “jako volela”?! To se tako kaže. Ponovno se udala, a drugog supruga Ulrich nije mogao podneti: jedino je to bilo izvesno! Ne samo da ga nije voleo na osnovu ličnog utiska nego ga nije volieo ni nakon što je pročitao nekoliko njegovih knjiga i moguće je da gubitak sestre iz sećanja i nije bio posve nenameran. Nije lepo postupio; no morao je sebi priznati da je se čak ni prošle godine, kada je mislio na toliko toga, nije setio ni jedan jedini put, pa čak ni kada je primio obaviest o očevoj smrti. Na stanici je starca koji je došao po njega upitao je li sestrin muž već stigao, a kada je doznao da se profesora Hagauera očekuje tek za sahranu, to ga je obradovalo. Iako je dotada bilo tek dan ili dva vremena, to mu se učinilo poput zatočeništva neograničena trajanja, koje će provesti sa sestrom, kao da su najbliži na svetu. Bilo bi verovatno uzaludno da se upitao u kakvoj je to vezi; verovatno je misao “nepoznata sestra” bila jedna od onih prostranih apstrakcija u koju se mogu smestiti brojni osećaji, neudomljeni nigde drugo.
I dok su ga zaokupljala takva pitanja, Ulrich je polako zašao u stran ali poznati grad koji se prostirao pred njim. Krenuo je za kolima s prtljagom, kojoj je još u poslednji trenutak pre puta pridodao priličan broj knjiga, i starim poslužiteljem, prisutnim još i u sećanjima iz jetinjstva, koji je u sebi objedinjavao funkcije nadstojnika, major-doma i pedela, tokom godina nejasno odeljene. Verovatno je tom skromnom i zakopčanom čoveku Ulrichov otac izdiktirao depešu o smrti. Ulrichove su noge začudno lagodno išle putem kući, dok su mu osetila budno i znatiželjno usisavala nove utiske, kojima nas iznenađuje svaki grad u razvoju ako ga dugo nismo videli. Na određenom mjestu, kojega su se prisetile pre njega, Ulrichove su noge, noseći ga, skrenule s glavne ceste, i za koji se trenutak našao u uskoj uličici koju su tvorile samo dve zidane ograde. Namerniku se dvokatnica s izdignutim središnjim delom ukazivala koso nasuprot, uz nju je bila stara konjušnica, a pritisnuta o zid vrta stajala je kućica u kojoj je živeo sluga sa suprugom. Činilo se da ih je starac uprkos svom poverenju odgurnuo od sebe što dalje, ipak ih opasujući zidom. Ulrich je zamišljeno stigao do zaključanog ulaza u vrt, pustivši da odjekne udarac velikog zvekira, umesto zvona obešenog o niska vrata pocrnela od starosti, pre no što je dotrčao njegov pratitelj i ispravio zabunu. Morali su se oko zida vratiti do prednjeg ulaza, tamo gde su bila kola. Tek tada, u trenutku kada je pred sobom video zatvoreno pročelje kuće, Ulrichu je palo na pamet da ga sestra nije dočekala na stanici. Poslužitelj mu je objasnio da milostiva gospođa ima migrenu, pa se posle ručka povukla, naloživši da je probude kada stigne gospodin doktor. Ima li mu sestra češće migrene, nastavio je ispitivati Ulrich, i odmah požalio zbog te nespretnosti, koja je pred starim poverenikom očeve kuće obelodanila njegovu otuđenost i dotakla porodične odnose o kojima bi bolje bilo ćutati. “Milostiva mi je gospođa naložila da za pola sata poslužim Ëčaj”, odgovorio je starac pokazujući dobar odgoj, s uljudno slepim licem poslužitelja koji uverava da ne razume ništa što nadilazi njegove zadatke.
Ulrich je nehotice pogledao gore prema prozorima, pretpostavivši da bi Agathe mogla stajati iza njih, nadzirući njegov dolazak. Je li ugodna, pitao se, i s nelagodom ustanovio da mu boravak neće biti lep ako mu se ona ne svidi. No to što nije došla ni na stanicu ni do ulaza u kuću budilo mu je poverenje; u tom postupku ogledala se srodnost osećaja jer, pošteno rečeno, jednako neutemeljeno bilo bi da mu pohrli u susret, kao da se i on sam, tek što je stigao, želi sjuriti do očeva kovčega. Porčio je da će biti spreman za pola sata i malo se prihvatio doterivanja. Soba u kojoj je odseo bila je na drugom spratu središnjeg dela graševine, nalik na mansardu. Nekada je bila njegova dečija soba, a sada je bila čudnovato dopunjena s nekoliko očito samo nabacanih komada nameštaja i predmeta, koji su pripadali svetu udobnosti odraslih. “Verovatno se to ne može drukčije urediti dok je pokojnik još u kući”, pomislio je Ulrich smestivši se, ne bez poteškoća, na ruševinama detinjstva, no i s izvesnim osećajem ugode koji se iz tog poda uzdizao poput magle. Hteo se presvući, a pritom mu je palo na pamet da bi mogao obući kućnu odeću nalik na pidžamu, koja mu je dopala u ruke prigodom raspakivanja stvari. “Trebala me barem u stanju doći odmah pozdraviti!” pomislio je. U bezbrižnom izboru toga komada odeće bilo je sadržano malo prekora, iako se očuvao osećaj da sestra verovatno ima neki razlog za takvo ponašanje, koji bi se njemu mogao dopasti, pa je to presvlačenju dalo nešto od uljudnosti sadržane u neopterećenom izrazu poverenja. Obukao je široku meku pidžamu, gotovo poput Pierrtove odeće, s uzorkom od sivo-crnih kvadrata, vezanu na rukama i nogama, a takođe i u sredini; voleo ju je zato što je bila udobna, što mu je nakon probdevene noći i dugog putovanja bilo ugodno dok je silazio stepeništem. No kada je ušao u sobu gde ga je čekala sestra, veoma se začudio svom izboru, jer se zahvaljujući tajnoj igri slučaja našao nasuprot velikom plavokosom Pierrotom odevenim u bledo-sive i crveno-smeđe pruge i kocke, koji je na prvi pogled jako nalikovao na njega.
“Nisam znala da smo blizanci!” rekla je Agathe, a lice joj je radosno sinulo.
izvor
Нема коментара:
Постави коментар