Prstena Tri za vilin-kralje za koje zvezde siju,
I Sedam za patuljke-vladare kamenih dvora moći,
I Devet za ljude, usuda kletog što zarana mriju,
Al Prsten Jedan za Cara Mraka na prestolu noći
U zemlji Mordor gde sjene se kriju.
Prsten Jedan da zavlada svima, Prsten Jedan što traži i seže
Prsten Jedan da spoji se s njima i u tami ih sveže
U zemlji Mordor gde sene se kriju.
PREDGOVOR
Ova je priča u toku kazivanja rasla dok nije postala pripovetka o Velikom ratu za Prsten i preuzela mnoge odbljeske još starije pripovetke koja joj je prethodila. Započeta je uskoro pošto je Hobit napisan i pre nego što je obelodanjen 1937. godine; ipak nisam odmah nastavio pisati ovaj nastavak jer sam ponajpre hteo upotpuniti i srediti mitologiju i legende Drevnih dana koje su se bile uobličavale već nekoliko godina. Želieo sam to učiniti radi vlastitog zadovoljstva i imao sam tek malo nade da će druge zanimati ovo delo, pogotovo što je prvobitno bilo nadahnuto lingvističkim pobudama i što sam ga započeo radi toga da stvorim potrebnu "istorijsku" pozadinu za vilenjačke jezike.
Kad su oni kojima sam se obratio za savet i mišljenje pretvorili ono malo nade u nimalo nade, vratio sam se ovom nastavku ohrabren zahtevima čitalaca da doznaju nešto više o hobitima i njihovim pustolovinama. Ali priču je nešto neodoljivo vuklo prema drevnom svetu, pa bi se moglo reći da je postala izveštaj o njegovu kraju i nestajanju još pre nego što su ispripovedani nastanak i sredina. Taj je proces bio započeo pisanjem Hobita u kojem je bilo nekih naznaka koje su upućivale na tu stariju materiju: Elrond, Gondolin, uzvišeni vilenjaci i orci, a isto tako i nekih odbljesaka koji su se pojavili nezvani, pojave koje su bile više ili dublje ili tamnije nego što su se na prvi pogled doimale: Durin, Moria, Gandalf, Nekromant, Prsten. Otkrivanjem značenja tih odbljesaka i njihovih veza sa starim pripovetkama ukazalo se Treće doba i njegov vrhunac u Ratu za Prsten.
Oni koji su tražili da doznaju još nešto više o hobitima došli su na svoj račun, ali su morali dugo čekati; jer ja sam Gospodara prstenova pisao samo na mahove između 1936. i 1949. godine, u razdoblju u kojem sam imao mnogo poslova koje nisam zanemarivao, i mnoge druge interese kao učenik i učitelj koji su me često zaokupljali. Dakako da je tom kašnjenju pridonelo i izbijanje rata 1939. godine tako da na kraju te godine nisam još bio dovršio ni Knjigu prvu. Uprkos tmini sledećih pet godina, ustanovio sam da ne mogu potpuno napustiti tu priču pa sam i dalje uporno radio, pretežito noću, dok se nisam našao pred Balinovim grobom u Moriji. Tu sam zadugo ostao. Nastavio sam rad tek nakon gotovo godinu dana i tako došao do Lothlóriena i Velike reke negde potkraj 1941. godine. Sljedeće godine napisao sam prve skice onoga što je danas Knjiga treća, i početak prvog i trećeg poglavlja u Knjizi petoj; tu sam zastao dok su svetionici svetlili u Anórienu a Théoden stigao do Harrowdalea. Ništa dalje nisam bio predvideo i nisam imao vremena za razmišljanje.
Tek sam 1944. godine ostavio niti i zbrku rata koji sam imao dužnost nadzirati ili bar pratiti, pa sam se prisilio da se uhvatim ukoštac s Frodovim putovanjem do Mordora. Ta poglavlja, koja su na kraju ušla u Knjigu četvrtu, napisao sam i slao u nastavcima svome sinu Christopheru, koji je tada služio u RAF-u u Južnoj Africi. Ipak mi je trebalo još pet godina da priču privedem sadašnjem kraju; dotle sam promenio kuću, katedru i koledž, dani su mi bili nešto manje mračni ali isto tako ispunjeni mučnim radom. Zatim, kad sam napokon došao do "kraja", morao sam cielu pripovetku iznova pregledati I zapravo dobrim dielom preraditi. I morao sam je otkucati i još jednom , sâm, jer nisam imao čime platiti profesionalnu daktilografkinju.
Gospodara prstenova pročitali su mnogi otkako je napokon štampan; htieo bih ovde nešto napomenuti o brojnim mišljenjima i nagađanjima koja sam čuo ili pročitao u pogledu motiva i značenja ove pripovetke. Glavni je motiv bila želja pripovedačeva da se okuša u jednoj doista dugoj pripovesti koja će zadržati pažnju čitalaca, koja će ih zabaviti i oduševiti, a na mahove možda i uzbuditi ili duboko dirnuti. Vodič su mi bili samo moji lični osećaji o tome šta je privlačno ili dirljivo, a za mnoge je taj vodič neminovno često grešio. Nekima koji su pročitali ovu knjigu, ili koji su bar pisali o njoj, bila je ona dosadna, besmislena ili bezvredna; a ja se nemam prava žaliti jer slično mišljenje imam i ja o njihovim delima, ili o vrsti književnosti kojoj oni očito daju prednost. Ali čak i za mnoge koji su uživali u mojoj priči ima tu štošta što im se ne sviđa. Možda se u jednoj ovako dugoj priči i ne mogu svima sva mesta svideti, niti se mogu svi razočarati tim istim delovima; jer iz pisama koja sam primio vidim da one pasuse ili poglavlja koje jedni smatraju lošima, drugi posebno hvale. Najkritičniji od svih čitalaca, a to sam ja sâm, otkriva sad mnoge nedostatke, manje ili veće, ali kako, srećom, nisam dužan prikazivati knjigu niti je iznova pisati, prećiću ćutke preko tih nedostataka, osim preko onoga koji su i drugi uočili, a to je da je knjiga prekratka.
Što se tiče nekog dubljeg značenja ili "poruke", pisac nije imao ništa slično na umu. Ovo delo nije ni alegorijsko ni aktuelno. Kako je priča rasla, puštala je korenje (u prošlost) i neočekivano se granala: ali glavna joj je tema bila određena od samog početka neminovnim izborom Prstena kao spone između nje i Hobita. Ključno poglavlje, Senka prošlosti, jedan je od najstarijih delova priče. Napisano je mnogo pre nego što je sena 1939. godine bila zapretila neminovnom katastrofom, a od te bi se tačke pripovetka bila razvijala po bitno istim linijama, sve da je katastrofa i bila sprečena. Njena su izvorišta bila davno pre prisutna u mojoj sviesti, ili su u nekim slučajevima bila već i zapisana, pa su rat koji je izbio 1939. ili njegove posledice malo šta izmienili, ili nisu ništa izmenili u njoj. Pravi rat ne nalikuje na legendarni ni po svom toku ni po svom ishodu. Da je on nadahnuo ili odredio razvoj ove legende, onda bi Prsten bio zasigurno prigrabljen i upotrebljen protiv Saurona; Sauron ne bi bio uništen nego zarobljen, a Barad-dûr ne bi bio razoren nego zaposednut. Saruman bi pak, ne uspevši se domoći Prstena, u ono vreme pometnje i izdaje našao u Mordoru karike koje su nedostajale u njegovim istraživanjima učenja o Prstenovima, pa bi uskoro sam izradio svoj Veliki Prsten kojim bi doveo u pitanje samozvanog Vladara Međuzemlja. U tom sukobu obe bi strane mrzile i prezirale hobite, pa oni ne bi čak ni kao robovi ostali dugo na životu.
Moguća su bila i neka druga rešenja u skladu s ukusom ili mišljenjem onih koji vole alegorije ili aktuelne aluzije. Međutim, ja nikako ne trpim alegorije u svim njihovim pojavnim oblicima, nikad ih nisam voleo otkako sam dovoljno star i budan da otkrijem njihovu prisutnost. Mnogo više volim istoriju, stvarnu ili izmišljenu, s njenom raznolikom primenljivošću na mišljenje i iskustvo čitalaca. Mislim da mnogi brkaju "primenljivost" s "alegorijom"; ali prva je u slobodi čitateljevoj a drugu mu svesno nameće autor.
Dakako da se autor ne može potpuno osloboditi uticaja svog iskustva, ali načini na koje se klica priče koristi tlom iskustva neobično su složeni, a pokušaji da se taj proces definiše potiču u najboljem slučaju od nagađanja, nedostatnih i višeznačnih. Isto je tako pogrešno, iako naravno privlačno, kad se život autora i kritičara poklope, pretpostaviti da su razvoj misli i događaji njihova zajedničkog doba morali izvršiti najsnažniji uticaj na delo. Čovek zaista mora lično živeti u seni rata da posvema oseti njegov pritisak; ali kako godine prolaze, čini se da se često zaboravlja da nije bilo ništa manje mučno doživeti rat u mladosti 1914. godine nego učestvovati u ratu 1939. i idućih godina. Ili, da uzmemo drugi primer koji nije tako bolan: neki su izneli pretpostavku da poglavlje Čišćenje Shirea odražava situaciju u Engleskoj u doba kad sam dovršavao svoju priču. To nije istina. To je bitan deo zapleta koji sam bio zamislio od samog početka, iako sam ga u toku rada preinačio zbog Sarumanova karaktera kako se razvijao u samoj pripovetci, bez ikakvog, treba li reći, alegorijskog značenja ili aluzija na savremenu politiku. Nešto se od toga doduše zasniva na iskustvu, iako neznatno (jer je privredna situacija bila posve drukčija), i na mnogo daljoj prošlosti. Kraj u kojem sam živieo u detinjstvu bio je dozlaboga uništavan još pre nego što je meni bilo deset godina, u vreme kad su automobili bili retki (do tada nisam bio video ni jednoga) i kad su ljudi još gradili prigradsku železnicu. Nedavno sam u novinama video sliku potpuno oronule vodenice koja je nekad cvala pokraj ribnjaka i koja mi se onda činila strahovito važnom. Nikad mi se nije sviđao mladi vodeničar, ali je njegov otac, stani vodeničar, imao crnu bradu i nije se zvao Sandyman.
Нема коментара:
Постави коментар