Issac Bashevis Singer, Gimpel luda

Ja sam Gimpel, luda. Ne mislim ja o sebi da sam luda, naprotiv. Ali, ljudi me ovako zovu. Nazvali su me tako dok sam još išao u školu. Imao sam, sve u svemu, sedam imena: blesavko, magarac, budala, tupavko, glupan, zvekan i luda. Ovaj mi je poslednji nadimak ostao. A u čemu se ogledala moja ludost! "Mene je bilo lako nasamariti. Rekli bi mi: "Gimpele, znaš li da se rabinova žena porađam?" Ja bih onda izostao iz škole. Posle se pokazalo da je to bila laž. A otkud sam ja to mogao znati! Ona nije imala veliki stomak. Ali ja nikad nisam gledao u njen stomak. Zar sam zbog toga bio luda! Derani su se smejali i cerekali, lupali nogama, igrali i pevali molitvu za laku noć. A umesto grožđica, koje se dele kada se neka žena porađa, oni su mi strpali u ruku kozje brabonjke. Nisam ja bio neka slabotinja. -Kad bih ja nekome opalio šamar, taj bi odleteo sve do -Krakova. Ali, po svojoj prirodi zaista nisam kavgadžija.Stoga uvek kažem u sebi: neka ih. A ljudi to zloupotrebljavaju.

      Vraćao sam se iz škole i čuo kako neki pas laje. Ja se ne bojim pasa, ali, naravno, ne volim ni da se nosim s njima. Mogao bi neki od njih da bude besan, i ako me taj ujede, onda nema tog Tatarina koji bi bio kadar da me spase. Zbog toga uhvatim maglu. Ali, onda sam pogledao oko sebe i video da su se svi na pijaci iskrivili od smeha. Psu nigde ni traga ni glasa: bio je to Volf- Lajb, lopov. Otkud sam mogao da znam da je to on. Zvučalo je baš kao da zavija kučka.
     
     Kada su obešenjaci i šereti videli da je mene lako namagarčiti, svaki od njih hteo je da oproba kakve će biti sreće sa mnom. "Gimpele, car dolazi u Frampol;  Gimpele, u Turbinu se Mesec srušio s neba;  Gimpele, mala Hodel Četvorodel našla je blago iza javnog kupatila.'" A ja sam, kao kakav Golem, verovao svakome. Pre svega, sve je moguće, kao što je zapisano u "Izrekama otaca", samo sam zaboravio kako.
   
     Drugo, morao sam da poverujem, jer bi me inače skolila sva varošica. Ako bih se ikad usudio da kažem: " Vi se to šegačite sa mnom" , bilo bi nevolje. Ljudi bi se naljutili: " Kako to misliš? Hoćeš li da kažeš da smo svi mi lažovi!"  Šta sam mogao da činim? Verovao sam im i nadam se da sam im pričinjavao bar malo zadovoljstva.

     Bio sam siroče. Moj deda, koji me je podigao, bio je već jednom nogom ugrobu. Stoga su me smestili kod nekog pekara, a šta sam sve tamo morao da izdržim! Svaka žena ili devojka koja bi u pekaru donela činiju rezanaca, podvalila bi mi bar jedanput: "Gimpele, održava se vašar na nebu; Gimpele, rabin je u sedmom mesecu otelio tele; Gimpele, krava je preletela preko krova i snela mesingana jaja." Jednom jedošao neki polaznik talmudskog učilišta da kupi kiflu i rekao: "Dok ti, Gimpele, ovde stojiš, stružući pekarskom lopatom, stigao je "Mesija.! Mrtvi su vaskrsnuli." - "Kako to?" rekoh ja. "Nisam čuo zov ovnujskog roga!" A on reče: "Jesi li gluv!'" I svi počeše da viču: "Mi smo čuli rog, čuli smo ga svi!" Onda uđe Rice, voskarka, i viknu svojim promuklim glasom: "Gimpele, tvoj otac i tvoja mati su ustali iz groba. Oni te traže.

     Iskreno, rečeno, znao sam vrlo dobro da se ništa slično nije dogodilo, ali, svejedno, navukao sam svoj vuneni prsluk i izišao napolje. Svi su o tome govorili, dakle, možda se stvarno nešto dogodilo. I šta me je koštalo da pogledam! Ali, napolju me je dočekalo podrugljivo podržavanje mijaukanja! Ja sam se tada zarekao da nikom ništa više neću poverovati. No, ni to ništa nije vredelo. Ljudi bi me nekad toliko zbunili, da više nisam razlikovao crno od beloga.
       Otišao sam rabinu da mi da neki savet. On mi reče: "Pisano je: bolje je biti luda vascelog života nego biti zao makar i jedan čas. Nisi ti luda. Oni su lude. Jer, onaj ko postidi svog bližnjeg, nikad neće ući u raj." Pa ipak, sama rabinova kći me je namagarčila. Dok sam ja izlazio od rabina, ona me upita: "Jesi li poljubio zid!" -"Nisam', rekoh, "a zašto!' Ona odgovori: "Zakon to traži. Posle svake posete morašt o da učiniš." Dobro, od toga bar nije moglo da bude nikakve štete. No, ona prasnu usme. Bila je to dobra šala. što, povukla me je za nos.

       Hteo sam da odem da bih živeo u nekom drugom mestu, ali onda su svi navalili na mene da me ožene, i toliko su mi bili za petama, da su mi maltene pocepali peševe kaputa. Govorili su mi i govorili, sve dok mi voda nije ušla u uši. Ta izabranica nije bila nikakva čedna devojka, ali oni su me ubeđivali da je još netaknuta devica. Hramala je, a oni su tvrdili da ona, zbog svoje stidljivosti, namerno tako hoda. Imala je kopile, a meni su rekli da je to njen mali brat. Vikao sam: „Vi uzalud traćite vreme. Nikad se ja neću oženiti tom bludnicom.” Ali, oni rekoše, negodujući: „Kako to govoriš? Zar te nije stid? Mogli bismo da te odvedemo rabinu, pa da te on kazni zbog toga što je klevetaš.” Onda sam video da neću tako lako moći da im umaknem i pomislio sam: ti su me baš uzeli na nišan. Ali, kad se oženim, ja ću, kao muž, biti i gospodar u kući, i ako ona pristane, složiću se i ja. Osim toga, čovek ne može kroz život da prođe bez povreda, pa ne treba to ni da očekuje.

        Pošao sam u njenu potleušicu, koja je bila podignuta na pesku, a čitava rulja išla je za mnom, vičući i potcikujući uglas. Kao da su pošli u hajku na medveda. Kada smo stigli do bunara, oni se zaustaviše. Plašili su se da imaju bilo kakva posla sa Elkom. Ta bi kloparala ustima, kao da su joj se razglavila, a imala je i oštar jezik. Ušao sam u kuću. Konopci su bili razapeti od zida do zida, i na njima se sušilo rublje. Ona je stajala bosa pored korita, prostirući što je oprala. Bila je obučena u iznošenu polovnu haljinu od pliša. Kosu upletenu u kike bila je podigla i obavila oko glave.
Gotovo da mi je stao dah od zagušljivog zadaha.

        Ona je očigledno znala ko sam. Pogledala me je i rekla: „Vidi ko je ovde. Došao je, gnjavator. Uzmi sebi stolicu.”

      Rekao sam joj sve. Ništa nisam prećutao. „Reci mi istinu”, rekoh, „jesi li ti stvarno devica i je li taj zlosrećni Jehiel zaista tvoj mali brat? Nemoj da me obmanjuješ, jer ja sam siroče.”

      „Siroče sam i ja”, odgovori ona, „i ko god bude pokušao da te povuče za nos, neka mu se i samome nos uvrne. Ali, neka oni ne misle da mene mogu da iskoriste. Ja tražim miraz od pedeset guldena a osim toga neka sakupe dobrovoljne priloge. Ako neće, neka me poljube znaš-već-gde.” Ta nije imala dlake na jeziku. Ja rekoh: „Mlada, a ne mladoženja donosi miraz.” Ona odseče: „Nemoj ti da se cenkaš sa mnom. Reci ili da ili ne, pa se vrati odakle si došao.”

      Ja pomislih: od tog testa neće biti hleba. Ali, naša varošica nije siromašna. Pristali su na sve i započeli pripreme za venčanje. Dogodilo se da je u to vreme baš harala zaraza srdobolje. Venčanje je održano pred kapijom groblja, blizu kolibe u kojoj se peru mrtvaci. Muškarci se ponapijaše. Dok su sastavljali bračni ugovor, čuo sam uvaženog pobožnog rabina kako pita: „Da li je nevesta udovica ili razvedena?” A žena podvornika u sinagogi odgovori u njeno ime: „I udovica, i razvedena.” Meni se smrklo pred očima. Ali, šta sam mogao da učinim, nisam valjda mogao da pobegnem ispod venčanog baldahina?

      Na svadbi se pevalo i igralo. Jedna baka igrala je naspram mene, grleći subotnju pletenicu od belog brašna. Ceremonijalmajstor je održao zdravicu u spomen na nevestine roditelje. Đaci su se nabacivali čičkom kao na dan posta Tišabeav. Posle propovedi predato nam je mnoštvo poklona: daska za rezance, naćve, kofa, metle, kutlače i još čitava gomila predmeta za domaćinstvo. Onda sam podigao pogled i ugledao dva snažna momka kako nose kolevku. „Šta će nam ovo?” upitah. A oni rekoše: „Ne muči time svoj mozak. To je u redu, zatrebaće vam.” Tada sam shvatio da sam ponovo nasamaren. Ali, ako posmatrate stvari sa druge strane, šta sam imao da izgubim? Pomislio sam: sačekaću da vidim šta će se od toga izleći. Nije valjda ćela varošica sišla s uma.

II 

       Noću sam se približio postelji svoje žene, ali mi ona ne dade da joj priđem. „E, pa slušaj, zar su nas zato venčali?” rekoh. „Dobila sam mesečno pranje”, reče ona. „Ali, juče su te vodili u ritualno kupatilo; tamo se, koliko ja znam, ide posle toga.” „Danas nije juče”, reče ona, „a juče nije danas. Možeš da se kupiš ako ti nije pravo.” Ukratko, ja sam čekao.
       Nepuna četiri meseca kasnije nju su spopali trudovi. Stanovnici varošice smejali su se držeći ruku pred ustima. Ali, šta sam ja tu mogao? Imala je neizdržljive bolove, i noktima je grebla zidove. „Gimpele”, vikala je, „sa mnom je svršeno, ja odlazim. Oprosti mi!” Kuća je bila puna žena. One su u sudovima prokuvavale vodu.
         Krici su se dizali do neba.
        Sud je bio red poći u sinagogu i više puta čitati psalme, a ja sam to i učinio.
Stanovnicima varošice se ovo dopalo. Stajao sam u jednom uglu, recitujući psalme i izgovarajući molitve a oni su, gledajući me, vrteli glavom. „Moli se, moli!” govorili su mi. „Od molitve još nijedna žena nije zatrudnela.” Jedan od opštinara prineo mi je slamku ustima i rekao: „Evo slame za goveda.” Pa i nije mnogo pogrešio, tako mi boga!
         Ona je rodila sina. Onda je u petak, u sinagogi, podvornik stao ispred svete škrinje i, udarivši po stolu na kojem se čita iz svitka Tore, objavio: „Imućni reb Gimpel poziva opštinare na gozbu u čast rođenja sina.” Čitavim hramom orio se smeh. Lice mi je bilo kao žeravica. Ali, šta sam ja tu mogao? Moja je bila dužnost da priredim svečanost i da se pobrinem za obred obrezivanja.
Došlo nam je pola varošice. Da je bila samo jedna ljudska duša više, ne bi imala gde da se udene. Žene su donele naut sa biberom, a imali smo i bačvu piva, iz krčme. Jeo sam i pio koliko i svi ostali, i svi su mi čestitali. Onda je obavljeno obrezivanje, i ja sam dečaku dao ime svog oca, počivao u miru. Kada su svi otišli i ja ostao sam sa svojom ženom, ona promoli glavu kroz zavese na krevetu i pozva me k sebi.

      „Gimpele”, reče ona, „zašto ćutiš? Zar su ti sve lađe potonule?”
     
„A šta da kažem?” odgovorih. „Lepu si mi stvar priredila! Kad bi moja majka znala, umrla bi po drugi put.”
     
„Jesi li poludeo, šta ti je?”

     „Kako možeš da praviš budalu od onoga koji bi trebalo da bude gospodar i glava porodice?”

      „Šta je to s tobom?” reče ona. „Šta si to uobrazio i uvrteo sebi u glavu?”

       Video sam da moram da govorim otvoreno i bez uvijanja. „Misliš li tako da iskoristiš čoveka koji je ostao siroče?” rekoh. „Rodila si kopile.”

        „Isteraj tu glupost sebi iz glave. Dete je tvoje.”

         „Kako može da bude moje?” upitah ljutito. „Rođeno je sedamnaest sedmica posle našeg venčanja.”

       Onda mi ona reče da je dete rođeno kao nedonošče. „Da nije, ipak, suviše rano rođeno?” primetih ja. Ona odgovori da je imala baku koja nimalo duže nije nosila dete, baku kojoj je ona slična kao jaje jajetu. Klela se da je to istina, izgovarajući takve zakletve, koje bi bile dovoljne da poverujete kakvom seljaku kada tvrdi pazar na vašaru. Iskreno rečeno, ja joj nisam poverovao; ali kada sam sutradan o tome razgovarao sa učiteljem, on mi je rekao da se ista stvar dogodila Adamu i Evi. Bilo ih je dvoje kada su se spustili na svoj ležaj, a četvoro kada su ustali.

       „Nema te žene na svetu koja ne potiče od pramajke Eve”, zaključi on.

         Tako je to bilo; ljudi, su nalazili razloge kojima bi me ućutkali. Ali, ko bi stvarno znao kako te stvari stoje?

         Počeo sam da zaboravljam svoju nevolju. Ludo sam voleo dete, a i ono je volelo mene. Čim bi me ugledalo, mahalo bi svojim ručicama i tražilo da ga uzmem u ruke, a kada bi imalo grčeve, ja sam jedini mogao da ga smirim. Kupio sam mu koštani prstenčić koji deca grizu kada im niču zubi i malu zlaćanu kapicu. Kad bi ga neko urekao, morao sam ja da jurim i da mu nalazim amajliju protiv uroka. Radio sam kao stoka. Znate već kako se troškovi povećavaju kad imate malo dete u kući. Neću da vas lažem; a istini za volju, i Elka mi je bila draga. Ona me je psovala i proklinjala, ali ja sam želeo da uvek bude kraj mene. Kakvu je ta imala snagu! Bilo je dovoljno da vas pogleda, pa da vam reč zapne u grlu. A tek bujice njenih reči! Pušile su se od katrana i sumpora, a ipak su imale svoju draž. Obožavao sam svaku njenu reč. Iako mi je zadavala rane koje su krvarile.
       
       Uveče bih joj donosio po jedan beli i jedan crni hleb i pletenice sa makom koje sam sam pekao. Krao sam zbog nje i odnosio sve čega god sam mogao da se dočepam: makarone, grožđice, bademe, kolače. Nadam se da će mi biti oprošteno što sam uzimao i iz lonaca sa subotnjim obedima koje su žene donosile da se podgreju u pekarskoj peći. Vadio sam iz njih pokoji zalogaj mesa, parče pudinga, kokošiju nogu ili glavu, malo škembića, sve što sam mogao na brzinu da štrbnem. Ona je to jela, zaoblila se i prolepšala.

      Ja sam tokom čitave sedmice morao da spavam izvan kuće, u pekari. Petkom uveče, kada sam dolazio kući, ona bi uvek imala neki izgovor. Mučila ju je gorušica ili je imala probade sa strane, ili štucavicu, ili glavobolju. Znate već kako se žene izgovaraju. Zagorčavala mi je život. Nije mi bilo lako. Da stvar bude još gora, taj njen mali brat, kopilan, bio je već poveliki. On me je udarao, a kad bih ja hteo da mu vratim, ona bi pustila jezik i tako bi gadno proklinjala, da bi mi zelena izmaglica došla na oči. Deset puta dnevno pretila mi je da će se razvesti od mene. Neko drugi na mom mestu bio bi se jednostavno pokupio i izgubio. Ali, ja sam od onih koji trpe i ćute. A šta bih drugo? Bog je čoveku dao pleća, a dao mu je i terete da ih nosi.

       Jedne noći u pekari se dogodila nesreća: peć je napukla i umalo da izbije požar. Preostajalo nam je jedino da pođemo svako svojoj kući, pa sam to učinio i ja. Pomislio sam: bar da jednom osetim zadovoljstvo da i radnim danom spavam u krevetu. Nisam hteo da probudim usnulo detence, pa sam na prstima ušao u kuću. Dok sam ulazio, činilo mi se da to što čujem nije obično hrkanje nego kao da je udvostručeno, jedno jedva čujno, a drugo slično krkljanju, kao kad kolju vola. To mi se nije dopadalo. Baš mi se nimalo nije dopadalo. Pošao sam do kreveta i, odjednom, sve se okrenulo oko mene. Pokraj Elke ležala je muška prilika. Neko drugi na mom mestu napravio bi gužvu i tako se razgoropadio da bi svu varošicu digao na noge, ali ja sam pomislio da bih time mogao da probudim dete. To majušno stvorenje - zašto da uplašim ovo ptiče, pomislio sam. I tako, vratio sam se u pekaru i ispružio na džaku brašna, ali sve do jutra nisam mogao oka da sklopim. Tresao sam se kao u malaričnoj groznici. „Dosta sam dugo bio magarac”, rekoh sebi. „Neće Gimpel da nosi samar čitavog života. Neka je Gimpel luda, ali njegova ludost ipak ima svoje granice.”

        Ujutro pođoh ponovo rabinu po savet, što je izazvalo komešanje u varošici. Odmah su poslali i opštinskog poslužitelja po Elku. Ona dođe, sa detetom na rukama. I, šta mislite da je učinila? Poricala je, poricala sve - od početka do kraja. „Taj nije pri čistoj svesti. Nemam ja veze sa njegovim opsenama i priviđenjima.” Vikali su na nju, opominjali je, lupali po stolu, ali ona je ostajala pri svom: tvrdila je da je optužba lažna.

       Kasapi i trgovci konjima bili su na njenoj strani. Jedan od momaka iz klanice prišao mi je i rekao: „Mi te držimo na oku, nama nećeš izmaći.” Uto je dete počelo da se stiska i uneredilo se. U rabinovoj sudnici nalazila se sveta škrinja, i pošto je takav čin bio nedopustiv, poslali su Elku kući.

    „A šta ja da učinim?” upitah rabina.
 
     „Moraš odmah od nje da se razvedeš.”
 
     „A šta ako ona odbije?” upitah.

      „Moraš joj poslati spise o razvodu braka. To je sve što ti treba da učiniš.”

Ja rekoh zatim: „Razumeo sam. Dozvolite mi da o tome razmislim.”
         „Nema tu šta da se razmišlja. Ti ne smeš da ostaneš s njom pod istim krovom.”
        „A ako se zaželim deteta?” upitah.

      „Pusti tu bludnicu da ide i neka vodi sa sobom svoju kopilad.”

    Presuda je, dakle, glasila da ne smem da prekoračim njen prag - nikad više, dokle god budem živ.

      Danju se zbog toga i nisam toliko sekirao. Smatrao sam: to se moralo dogoditi, čir je morao da prsne. Ali, noću, dok bih ležao na džakovima, bio sam ispunjen gorčinom. Čeznuo sam za njom i za detetom. Želeo sam da budem gnevan, ali u tome i jeste moja nesreća što ne mogu stvarno da se razgnevim. Na prvom mestu - tako sam razmišljao - čovek mora nekad i da pogreši. Nema toga koji u svom životu nije činio i greške. Verovatno ju je taj momak koji je bio s njom zaveo i dao joj poklone i bog zna šta još, i tako je obrlatio. Ali pošto ona to poriče, možda mi se sve ovo samo priviđalo? Priviđenja se zaista pojavljuju. Desi se da vidiš kakvu priliku, nekog čovečuljka ili štogod slično, a kada se približiš, tamo nema ničega. A ako je tako, to onda znači da joj činim nepravdu. I kada sam u svom razmišljanju stigao dotle, zaplakao sam. Tako sam jecao, da su suze pokvasile brašno u džaku na kome sam ležao. Ujutro sam otišao rabinu i rekao mu da sam pogrešio. Rabin je nastavio da nešto piše guščijim perom i rekao da će on, ako je to tako, morati iznova da prouči čitavu stvar. A sve dotle neću smeti ni da se približim svojoj ženi, ali mi je dozvolio da joj po nekome šaljem hleb i novac.

III 

       Potrajalo je devet meseci dok su se svi rabini složili. Pisma su putovala u jednom i u drugom pravcu. Ranije nisam znao da je za odlučivanje o takvoj stvari potrebna tolika učenost.

      Elka je u međuvremenu rodila još jedno dete, ovoga puta to je bila devojčica. U subotu sam pošao u sinagogu i blagoslovio novorođenče. Pozvali su me ka Tori, i ja sam detetu dao ime moje tašte - počivala u miru. Mangupi i bukači iz varošice koji su dolazili u pekaru sprdali su se sa mnom. Ceo se Frampol naslađivao mojom mukom i nevoljom. Ja sam ipak bio odlučio da i ubuduće verujem što mi se govori. Jer, kakva je korist od neverovanja? Ako danas ne poveruješ svojoj ženi, sutra možda nećeš verovati ni u postojanje samoga Boga.

      Po jednome kalfi, koji je živeo u susedstvu, slao sam joj svakog dana po jedan raženi ili pšenični hleb ili komad torte, zemičke, đevreke ili, ako bi mi se pružila prilika, malo pudinga, medenih kolača ili svadbene štrudle sve što bi mi došlo pod ruku. Taj je kalfa bio dobričina i često bi dodao nešto još i sa svoje strane. Ranije me je povazdan nervirao vukući me za nos ili muvajući me u rebra, ali otkako je počeo da zalazi u moju kuću, postao je ljubazan i prijateljski raspoložen. „Ej ti, Gimpelu”, rekao mi je, „imaš vrlo pristojnu ženicu i dva mila deteta. Uopšte ih ne zaslužuješ.”

„Ali, ljudi svašta govore o njoj”, rekoh.

„E, pa ti imaju dug jezik, i šta će s njim nego da brbljaju. To neka te brine koliko i lanjski sneg.”

         Jednog dana rabin je poslao po mene i rekao mi: „Jesi li siguran, Gimpele, da si onda bio u zabludi u pogledu tvoje žene?”

„Siguran sam”, rekoh.
„Ali, pazi, ti si to sam video.

„Mora da je bila neka senka”, rekoh.

„Senka čega?”

„Verovatno senka jedne grede.”

„Možeš, onda, da ideš kući. Duguješ zahvalnost rabinu iz Janova. On je našao neku, ne baš jasnu, napomenu kod Majmonidesa koja govori tebi u prilog.”

Zgrabio sam rabinovu ruku i poljubio.

       Hteo sam odmah da odjurim kući. Nije mala stvar za čoveka da tako dugo bude odvojen od žene i dece. Onda sam razmislio i zaključio da će biti bolje da se sad vratim na posao, a da uveče pođem kući. Nisam nikome ništa rekao, iako mi je u srcu bilo kao da je veliki praznik. Žene su me zadirkivale i ismevale kao što su to i inače svakodnevno činile, ali ja sam u sebi mislio: samo vi baljezgajte. Istina je izišla na videlo kao što ulje ispliva na površinu vode. Kad Majmonides kaže šta je pravo, onda je to tako!

        Noću, pošto sam pokrio testo i ostavio ga da naraste, uzeo sam svoj deo hleba i džakče brašna i krenuo kući. Bio je pun mesec i zvezde su svetlucale, da ti se strah uvuče u dušu. Žurio sam putem, a ispred mene je jurila neka duga senka. Bila je zima i sneg je sve zavejao. Bio bih rado zapevao ali je bilo kasno, pa nisam želeo da probudim domaćine. Onda sam osetio želju da zviždim, ali sam se setio da noću ne valja zviždati, jer se time mame demoni. Zato sam ćutao i išao što sam brže mogao

       Psi iz dvorišta hrišćanskih kuća lajali su na mene dok sam prolazio, ali ja sam pomislio: „Kevćite samo dok vam zubi ne poispadaju! Šta ste vi? Samo psi, a ja sam čovek, muž jedne valjane žene i otac napredne dece.”

         Dok sam se približavao kući, srce mi je lupalo kao u kakvog lopova. Nisam osećao strah, ali mi je srce udaralo: bum-bum! E, sad nije bilo vraćanja. Mirno sam podigao zasun na vratima i ušao u kuću. Elka je spavala. Pogledao sam na kolevku odojčeta. Kapci na prozorima bili su zatvoreni, ali mesečina se probijala kroz pukotine. Ugledao sam lice novorođenog deteta i zavoleo ga istog trenutka čim sam ga spazio - sve do najsitnije njegove koščice.

           Onda sam se približio krevetu. I šta sam video: kalfa je ležao pored Elke. Mesec se odjednom pomračio. Bio je mrkli mrak, i ja sam zadrhtao. Zubi su mi cvokotali. Hleb mi ispade iz ruku, moja žena se probudi i reče: „Ah, ko je to?”

Ja promucah: „To sam ja.”

„Gimpel?”, upita ona. „Otkud ti? Mislila sam da su ti zabranili...”

„Rabin mi je dozvolio”, odvratih, tresući se kao u groznici.

         „Slušaj, Gimpele”, reče ona, „iziđi u šupu i vidi da li je koza zdrava. Čini mi se da je odskora bolesna.” Bio sam zaboravio da kažem da smo imali kozu. Kada sam čuo da poboleva, izašao sam u dvorište. Ta je koza bila dobar mali stvor. Bila mi je draga maltene kao da je ljudsko stvorenje.

       Oklevajući, pošao sam ka šupi i otvorio vrata. Koza je stajala uspravno na nogama. Opipao sam je po celom telu, povukao je za rogove, pregledao joj vimena i nisam došao do zaključka da je teže obolela. Mora da se prejela kore sa drveća. „Laku noć, kozice”, rekoh. „Budi mi zdrava.” A mala životinja odgovori, oglasivši se sa „meee!”, kao da mi zahvaljuje što joj želim dobro.

Ja se vratih. Kalfa se bio izgubio.

„Gde je taj momak?”, upitah.

„Koji momak?”, odvrati moja žena.

„Što me pitaš: koji”, rekoh ja. „Pitam te za kalfu. Spavala si s njim.”

„E, pa neka se sve ono što sam sanjala ove i prošle noći obistini”, reče ona, „i neka ti proguta telo i dušu! Zao duh se ukorenio u tebi i zasenio ti vid.” Ona je vikala: „Mrski stvore! Čudovište jedno! Utvaro! Prostačino! Gubi se ili ću početi tako da vičem, da će se čitav Frampol probuditi iz sna!”

       Pre nego što sam stigao i da se pomerim, njen brat, koji je ležao iza peći,skoči na mene i udari me po potiljku. Činilo mi se da mi je slomio šiju. Imao sam osećaj da sa mnom nešto zaista nije u redu i rekoh: „Nemoj da dižeš uzbunu. Sada bi samo još trebalo da me ljudi optuže da prizivam sablasti i dibuke.” Jer, to je ona htela da kaže. „Onda niko ne bi ni taknuo hleb koji ja pečem.”
       Ukratko, ja sam je nekako smirio.
      „Dobro”, reče ona. „Sada je dosta. Lezi tamo i neka te točkovi satru.”
        Sledećeg jutra pozvao sam kalfu na stranu. „Slušaj, brate”, rekoh. „Takva i takva stvar. Šta ti na to kažeš?” On je zurio u mene kao da sam pao sa krova ili tako nešto.
       „Kunem se”, reče on, „za tebe bi bilo najbolje da pođeš nekom travaru ili vidaru. Plašim se da si malo šenuo, ali ću, pošto si ti u pitanju, o tome da ćutim.” Tako je to bilo.
Da ne dužim priču, živeo sam sa svojom ženom dvadeset godina. Rodila mi je šestoro dece, četiri kćeri, i dva sina. Događalo se svašta, ali ja to nisam ni video ni čuo. Verovao sam, i to je bilo sve. Rabin mi je nedavno rekao: „Vera je sama po sebi blagotvorna. Pisano je da dobar čovek živi od svoje vere.”

       Iznenada, moja žena se razbolela. Počelo je to kao sitnica, kao mali izraštaj na grudima. Ali, njoj očigledno nije bio suđen dug vek; godine njenog života bile su na izmaku. Potrošio sam na nju čitavo bogatstvo. Zaboravio sam da kažem da sam u to vreme imao sopstvenu pekaru i da su me u Frampolu smatrali imućnim čovekom. Vidar je dolazio svakog dana, a u čitavoj okolini nije bilo iscelitelja po koga nisam poslao. Oni odlučiše da stave pijavice, a potom da isprobaju vantuze. Pozvali su čak i lekara iz Lublina, ali bilo je već kasno. Pre nego što je umrla, pozvala me je kraj svoje postelje i rekla: „Oprosti mi, Gimpele.”

Ja rekoh: „Pa šta imam da ti oprostim? Bila si mi dobra i verna žena!”

        „Jaoj, Gimpele”, reče ona. „Bilo je ružno od mene kako sam te varala za sve vreme našeg braka. Hoću da stanem čista pred mog Tvorca i zato moram da ti kažem da deca nisu tvoja.”

     Da me je neko toljagom udario po glavi, ne bili bio toliko preneražen.

      „Pa čija su onda deca?” upitah.

       „Pojma nemam”, reče ona. „Bilo ih je toliko... ali nisu tvoja.” I još pre nego što je dovršila ove reči, glava joj klonu, pogled joj postade staklast, i sa Elkom je bilo svršeno. Na njenim beskrvnim, pobelelim usnama još je lebdeo osmeh.
        Zamišljao sam da ona to mrtva govori: „Obmanula sam Gimpela. To je bio smisao mog kratkog života.”

IV

Jedne noći - bilo je tada već prošlo vreme žalosti - dok sam sanjao na džakovima brašna, došao je sam Duh Zla i rekao mi: „Gimpele, zašto spavaš?”
„A šta drugo da radim? Neću valjda da jedem krofne?” rekoh ja. „Ceo svet te obmanjuje”, reče on, „pa bi trebalo da i ti obmaneš svet.”

„Kako mogu ja da obmanem ceo svet?” upitah ga.

On odgovori: „Možeš da nakupiš kofu mokraće, pa da svakog dana i svake noći sipaš iz nje u testo. Neka mudraci iz Frampola jedu pogan.”

„A šta ću kada budem pozvan pred sud na onome svetu?”

„Onaj svet ne postoji”, reče on. „Prodali su ti rog za sveću i ubedili te da poveruješ u šarene laže. Kakve gluposti!” „Dobro”, rekoh ja, „a ima li boga?”

„Nema ni boga”, odgovori on.

„Pa šta onda postoji?”

„Duboka kaljuga.”

       Stajao je pred mojim očima sa bradom i rogovima jarca, zubat i repat. Čuvši te reči, hteo sam da ga potegnem za rep, ali sam se skotrljao sa džakova brašna i maltene slomio jedno rebro. Onda sam morao da obavim jednu prirodnu potrebu i u prolazu video sam testo, koje je bilo naraslo i kao da mi je govorilo: „Učini to!” Ukratko, dao sam se ubediti.

      U zoru je došao moj pomoćnik. Mesili smo hleb, posuli ga kimom i stavili da se peče. Onda je pomoćnik otišao, a ja sam ostao da sedim u malom udubljenju pokraj peći, na gomili krpa. E, Gimpele, pomislih, sada si im se osvetio za svu sramotu koju su ti naneli. Napolju se caklio mraz, ali pored peći je bilo toplo. Plamen mi je grejao lice. Sagnuo sam glavu i zadremao.

      Najednom sam, u snu, ugledao Elku u mrtvačkoj haljini. Ona mi reče: „Šta si to učinio, Gimpele?”

Rekoh joj: „Sve je to tvoja greška”, i zaplakah.

„Ludo jedna! Ludo!”, reče ona. „Pa zar je zbog toga što sam ja lagala, sve lažno? Ja nikad nikoga nisam prevarila do samu sebe. za sve to ja sad plaćam,Gimpele. Ovde ništa ne opraštaju.”
      Pogledao sam u njeno lice. Bilo je crno; prenuo sam se, probudio i ostao da sedim kao da sam omutavio. Osećao sam da sad sve visi o koncu. Bio je dovoljan jedan pogrešan korak, pa da izgubim večni život. Ali, Bog mi je pritekao u pomoć. Dohvatio sam pekarsku lopatu i izvadio hlebove, odneo ih u dvorište i stao da kopam jamu u smrznutoj zemlji.
     Moj pomoćnik se vratio dok sam ja to radio. „Šta to radite, gazda?”, reče i preblede kao mrtvac.

„Znam ja šta radim”, rekoh i zatrpah sve hlebove pred njegovim očima.

Onda se vratih kući, uzeh sa skrovitog mosta svoju ušteđevinu i podelih je deci. „Video sam noćas vašu majku”, rekoh. „Jadnica, sva je pocrnela.”

      Deca su bila tako zapanjena da nisu mogla ni reč da progovore.

      „Ostajte zdravo”, rekoh, „i zaboravite da je neko po imenu Gimpel ikad postojao.” Onda obukoh svoj kratki kaput i par čizama, uzeh zavežljaj sa molitvenim šalom u jednu ruku a štap u drugu i poljubih mezuzu na vratima. Kada su me ljudi videli na ulici, bili su veoma začuđeni.
„Kuda to ideš?”, pitali su me.
     Ja odgovorih: „Idem u svet.” I tako sam napustio Frampol.

       Putovao sam po celoj zemlji, a dobri ljudi nisu dozvolili da propadnem. Posle mnogo godina ostareo sam i osedeo; čuo sam mnogo toga, saznao za mnoge laži i prevare, ali što sam duže živeo, to sam više uviđao da laži, u stvari, ne postoje. Ako se nešto nije zbilo na javi, to se dogodilo noću, u nekom snu. Što se ne desi jednome, dešava se drugome, sutra ako ne danas, ili se dogodilo pre jednog stoleća, ako nije prošle godine. Kakve tu ima razlike? Često sam slušao i priče o kojima bih rekao: „Dakle, tako nešto zaista ne može da se dogodi.” Ali, ne prođe ni godinu dana i čujem da se to stvarno negde dogodilo.

       Dok idem od mesta do mesta i jedem za tuđim trpezama, često mi se događa da ispredam priče - o neverovatnim zgodama koje nisu mogle da se dogode - o đavolima, volšebnicima, vetrenjačama i sličnome. Deca trče za mnom, zovući me: „Dedice, pričaj nam priču.” Katkad traže sasvim određenu priču, i ja nastojim da im učinim po volji. Neki debeli, dečak rekao mi je jednom: „Dedice, to je ista priča koju si nam jednom već ispričao.” Mangup, bio je u pravu.

       Tako je i sa snovima. Prošlo je mnogo godina otkad sam napustio Frampol, ali čim zatvorim oči, ja sam opet tamo. I, šta mislite, koga vidim? Elku. Ona stoji kraj korita, kao i prilikom našeg prvog susreta, ali njeno lice blista, a oči su joj ozarene, kao u svetiteljke, i ona mi govori stranim rečima o neobičnim stvarima. Kad se probudim, ja sve to zaboravim. Ali, dok san traje, on mi donosi utehu. Ona odgovara na sva moja pitanja, i tako saznajem da je sve kako treba da bude. Ja plačem i preklinjem je: „Dopusti mi da budem s tobom.” Ona me teši i kaže da treba da budem strpljiv, da mi više nije preostalo mnogo vremena. Ponekad me pomiluje i poljubi i plače tik uz moj obraz. Kad se probudim, osećam njene usne i slani ukus njenih suza.

       Nema sumnje, naš svet je u potpunosti izmaštan. Ali, on nije mnogo udaljen od stvarnog sveta. Prislonjena o vrata kolibe u kojoj ležim, nalazi se daska na kojoj se iznose mrtvaci. Jevrejski grobar drži lopatu u pripravnosti. Raka čeka, a crvi su gladni; mrtvačka haljina je pripremljena - nosim je u svom prosjačkom džaku. Neki drugi prosjak već čeka da nasledi moju slamaricu. Kada kucne moj čas, ja ću radosno otići. Šta god da me tamo čeka, to će biti stvarno, nezapetljano, bez podsmeha, bez obmane. Neka je slava Bogu: tamo ni Gimpel više neće biti luda.