Boris Vian bio je svedok objavljivanja svojih pet romana i jedne zbirke pripovedaka: "Vercognin et Plancton", "L’ Ecume des jours","L'Automne a Pekin", "L'Arrache Coeur", "L'Herbe rouge", "Les Fourmis".
Ta dela su dela mladosti, to je sigurno. Međutim, kad je Boris Vian u pitanju, to često ništa ne znači ili vrlo malo. Borisa više nema, ali ostaju i druge mladosti koje će i dalje škakljati mumije po tabanima (no uzalud, mumije se ne smeju, ali i tako je fino zamisliti ih nasmešene).
Naši roditelji, kad su bili naših godina, bili su već poprilično stari ako im je Vian ostao nerazumijiv; ako nisu shvatili njegov bes u odnosu na onu »brojnu vrstu zagađivača života« u koju spadaju prodavači automobila koji ne traju niti tri meseca, režiseri stupidnih filmova, graditelji koncentracionih logora i razni političari kojima narod, čiju sudbinu određuju, ne predstavlja ništa drugo do još jednu krivulju u grafikonu.
Zbilja je šteta što nije bilo i što sada nema više života kao što je bio Vianov; usamljenik u borbi protiv gluposti i mediokriteta svih godina, spola, rase i nacionaine pripadnosti. U svakom slučaju, Boris Vian nije u sebi imao ni trunke »inkubatorskog odrastanja« kojeg razne glavešine sprovode radi preventive od najveće opasnosti dogmatizma; korištenje vlastite pameti. Niti je pisao angažovanu poeziju u čast slavnih bitaka koje, kao što sada znamo, i nisu bile baš tako slavne, niti je posvetio svoj život radu koji bi mu doneo petnaestak dana godišnjeg odmora, a njegovom poslodavcu najnoviji model Mercedesa. Svoj stav o pisanju jednom je prilikom obrazložio sledećim rečima:
“Čekao sam da napunim 23 godine da bih započeo sa pisanjem. Pa sad, mladost! Mladost, to je odricanje. Kasnije, pokušao sam ljudima ispričati priče za koje nikad pre nisu čuli. Čista govnarija. Dupla govnarija: vole samo ono što im je već poznato. Barem što se literature tiče. U biti, možete mi reći, ipak pišem o stvarima koje poznajem; e, pa, u redu; baš me nešto boli što to za vas ne predstavlja literaturu, kažem VAS u pluralu - naći će se barem NEKOLIKO osoba da to pročitaju, budite malo pristojni, neće vam naškoditi. Pa čak i da se ne nađe. Imam valjda pravo obraćati se ljudima koji me ne čekaju? Ukratko, na kraju, nisam opisivao svoje ljubavi u prvom romanu, školovanje u drugom, međunožne pustolovine u trećem, vojnički život u četvrtom; pisao sam o stvarima o kojima pojma nemam. To je ono istinsko intelektualno poštenje. Tema se ne može izneveriti ili promašiti ukoliko se nema teme, ili ukoliko ona nije stvarna.”
Za potkrepljivanje te tvrdnje, uzećemo, (Vianovim rečima precizirano) “temu jednog romana” iz koje će svako ko je iole upućen u njegovo stvaralaštvo prepoznati osnove pozorišnog komada “Graditelji Carstva.”
OPSEDNUTI
"Velika kuća u kojoj živi jedna porodica. Sve će se odigrati u kući. Jednog dana, otac prima jedno pismo i porodica, koja je dotada živela u prizemlju, penje se za jedan sprat. Deca, koja su još mala, čuju svoje prestravljene roditelje kako pričaju o pismu i o »onima« zbog kojih su primorani da promene sprat. I tako redom, popeće se na sve spratove; strop će biti sve niži, a pokućstvo sve derutnije i malobrojnije. Biće preseljenja »na brzinu«, tokom noći, nakon lupanja na vrata. Nikad dete - ono koje priča priču - ne izlazi iz stana. Oni žive unutar njega, zajedno s knjigama, nameštajem, uspomenama i stvarima. Ponekad će, u svojoj sobi, nailaziti na jednu mladu devojku koja će otići svaki put nakon što zaspi.”
Taj kratak odlomak iz »Opsednutih« daje nam jedan od ključeva za dešifrovanje njegovih romana, ključ umetnosti pisanja romana: »onaj koji priča priču« jest, u svakom slučaju, dete i sva događanja, STVARNA događanja, viđena su očima deteta, dakle, izmišljena su.
Sva iskrivljenja u preslikavanju stvarnosti su poetska vizija svakodnevnog života, što se najbolje iskazuje u romanu »Pena dana« (usput rečeno, katastrofalno prevedenog na naš jezik). U dečjem umu su to iskrivljenja i uvećavanja prirodna pojava, sa svim svojim humorom i gegom kao popratnim faktorom.
Vian je započeo pisati kasno, a mnogo toga što je napisao, bilo je, po vlastitom priznanju, samo način »da se zabavi društvance prijatelja«. Međutim, to ne znači da mu je to aktivnost bila od sporednog značenja i da ga je slab odaziv na njegova dela ostavljao ravnodušnim. Naprotiv, njegov rad romanopisca mu je, zajedno s muzičkom karijerom, predstavljao istinsku strast i od svakog literarnog neuspeha patio je jednako kao i od prisilnog odvajanja od trube zbog bolesti srca.
Pisao je brzo i poletno, stalno menjajući način izraza, ali je i pažljivo doterivao svoje romane i nije raspravu o svojim delima smatrao uvredljivim činom. O načinu tvorbe svojih romana kaže: “Svestan sam da počeci mojih romana u osnovi sadrže jednu vrstu labavosti, u smislu onoga što nema prošlosti i to stoji, mislim iz razloga što ne mogu shvatiti da jedan roman, da bi se razvijao, mora počivati na ničem drugom, nego na popunjavanju, koje predstavlja nezaobilazni dieo uzevši u obzir fiziološke karakteristike jednog čitanja, a ne isključivo na njegovoj temi. Iz tih razloga ne mogu shvatiti razrađivanje teme po sredini dela kao što vrlo teško shvatam i dugačke uvode, što zbog toga smatram da je knjigu moguće čitati samo iz jednog daha, bez prekida, jer za nju se može reći da je pročitana tek na poslednjoj strani. Knjiga je poput onih materijala koji se koriste za izradu brusnih papira: oni se izrađuju povezivanjem tvrdih kristala uz pomoć manje čvrstog spojnog materijala koji se troši brže od njih i propušta ih da izviruju radi obavljanja brušenja; kristali su ti koji deluju, ali spojni materijal nije zbog toga ništa manje značajan i bez njega ne bi postojalo ništa do skupine komada koji nisu bez čvrstoće i sjaja, ali su dezorganizovani i nemoćni; poput zbirki aforizama. "Nakon što je književna nagrada "Puix de la Pleiade" dodeljena drugome, Boris prolazi kroz lošu fazu i teško se miri s tom činjenicom, pogotovo zbog toga što se žiri, potcenivši roman »Pena dana«, usudio nagraditi delo jednog sveštenika. Nipošto “povremeni pisac”, Vian nije smatrao nužnim nepoznavanje dela svojih prethodnika da bi se moglo inovirati.
Uzevši u obzir njegovo zvanje inženjera i naučnika, moglo bi se pomisliti da su njegove literarne tekovine bile nestvarne i fragmentarne: međutim, orijentacija prema »tehnici« ne dobija se u kolevci, a Vian je osim zvanja inženjera dobio i izrazito solidnu humanističku podlogu: latinski, grčki, nemački. Možemo verovati onom što iznosi u komentaru jedne knjige koju (poput mnogih) nije nikad uspeo dovršiti: “Dođavola, ovo sve manje i manje nalikuje Adolphu. Ali, Adolphe, to je besnilo, reći ćete mi. To nije besnilo, to je jedna od retkih knjiga klasike s kojom sam imao sreće da je kasno pročitam. Nisu mi je zgadili u školi; svidela mi se, fantastično. Dok Racine, Comeille, čak i Moliere, na nos mi izlaze. Sve sam to pročitao sa osam godina. Maupassanta također. Sve sam čitao. Nije mi žao. Oslobođen sam. Čak i sada, u ravnoteži zrelog doba, smatram da je sve to, osim Adolpha, čista igrarija. Adolphe, Doktor Faustrall, Teška zima u kažnjeničkoj koloniji. I Pylone. To su moji velikani. Ranije, sa trinaest, četrnaest, voleo sam Rablaisa. Sada također. Ali, to je sigumo cenzurisano. Voleo bih imati integralni tekst. Neću pričati o svojim literarnim ukusima, bez brige. Ne, ipak hoću. Zaboravio sam jednog. Predivnu posetu, od Wellsa. Dve. Takođe volim La Chasse au Snark. Eto, to je sada sve. Ali, nisam im mogao to učiniti i ne spomenuti ih.” Ne, to nije sve. Tu su također Paul d'Ivoi, Jaston de Pawlowski, Harry Dickson, svi američki romanopisci (iz vremena kada bi vas ljudi zbunjeno pogledali ako biste izgovorili reč Svetinja). Marcel Aymee, kojeg je veoma cenio (s posebnom sklonošću prema Blizancima Đavola); Pierre Mac Orlan, slabo poznat, čija Kuća srcelomnog povratka odzvanja poznatom jekom čitaocima Borisa Viana, kao uspomena na jednog od začetnika naučne fantastike.
SAINT-GERMAIN-DES-PRES
“Princ jednog malog kraljevstva čije granice označavaju tri kafane i jedna crkva”. Bila je to praktična formula kojom su se neki koristili da bi okvalifikovali Borisa Viana. Princ suterena, s trubom u ruci, čija vladavina traje neobično kratko - od 1947. do 1950. godine.
Saint-Germain-des-Pres postojao je pre Borisa Viana. Saint-Germain-des-Pres postoji i nakon njega, ali međutim “nije to kao nekad”. Niti jedan pisac to više ne vlada, a veseli plemići s dvora odavno su otišli na svoje posede - Rive Droite, Passy...
Dva imena simbolizuju Saint-Germain-des-Pres nakon rata: Jean Paul Sartre i Boris Vian. U svom Vodiču kroz Saint-Germain-des-Pres, napisanom 1950. godine, Vian želi da se Sartra “pusti malo na miru”, jer on je “simpatičan tip” i takođe pisac, dramaturg i filozof, čija aktivnost nema apsolutno ničeg zajedničkog s košuljama na kocke, podrumima ili dugim kosama.
Rezidencije Princa Borisa bile su dve plesne kafane Le Tabou i Club Saint-Germain-des-Pres. U ulici Dauphine, broj 33, postojala je jedna mala kafanica poput mnogih drugih, koju su dva Tulužanina uzeli u svoje ruke 1945. godine. Vlasnikova je žena nekad praktikovala šansone, te par pokušava stvoriti mali kabare. Poslovi idu loše i kabare se zatvara i vraća u svoj prvobitni oblik sve dok se jednog blaženog dana u komšiluku nije pojavila jedna novinska agencija. Vlasti su Tabou odmah prekrstile u koristan društveni element, koji će svojim delovanjem okrepljivati i stvarati novi radni elan kod umornih novinskih trudbenika. Dobiva se dozvola za celonoćni rad, te Tabou postaje utočište mesečara Saint-Germain-des-Presa koji, izbačeni iz drugih barova nakon ponoći, stiču navike da u Tabou čekaju na prvi metro. Konstantna mabavka svežim pecivom i jedna tajanstvena rezerva prave kafe upotpunjavaju Tabouov šarm. Pri kraju 1946, godine slikari Camille Sryen i Wals, pisci Raymond Queneau, JeanPaul Sartre, Albert Camus i drugi, posećuju Tabou. Boris nije početnik u podrumskim svirkama. Njegov prvi silazak u podrum hotela des Lorientais datira od 5. oktobra 1946; izvršio ga je u pratnji Majora i Jean d'Haullina, da bi slušali svog prijatelja Claude Laitena i njegove muzičare, koji su bili otkrili prednosti podruma, koji je omogućavao stvaranje buke bez bojazni da će se alarmirati čitav kvart.
Kada u junu 1947. godine postaje truba Taboua, Boris je već ima praksu u podzemnom životu, te se dobro oseća sa svojom prijašnjom družinom (Alexandar Astruo, Juliette Greco, Anne-Marie Cazalis..,). Ponekad prekida svirku i odlazi pred mikrofon da bi izrekao neku od svojih tadašnjih poema, koje nikad nisu u patpunosti sakupljene. U Tabouu se zabavljalo ništa manje nego na Montaparnassu dvadesetih godina. U to vreme jazz potiskuje argentinsku muziku. Velik broj mladih tog vremena, nakon četverogodišnjeg prisilnog apstiniranja od muzike, pića i plesa, napušta naviku da ga sluša.
Otvoren 11. januara 1948, Club Saint-Germain-des-Pres nikad neće uspeti, po Borisovom svedočenju, stvoriti onu Tabouovu atmosferu. “Već je isuviše mnogo sveta dolazilo u Saint-Germain-des-Pres”. 19. jula 1949. Boris Vian primio je Duka Ellingtona u Club. Nakon njega, prilikom svojih gostovanja u Francuskoj, kroz Club prolazi velik broj najrenomiranijih američkih muzičara - Charlie Parker, Miles Davis; Max Roach, Kenny Clarke...
S vremenom, Boris Vian prestaje animirati Club i postaje njegov počasni gost, kojeg “predpotopni” članovi gledaju s neskrivenim divljenjem, a mladi posetioci, zavaljeni u svoje naslonjače, niti ne poznaju. Kada je u maju 1950. godine pisao svoj “Vodič kroz Saint-Germain-des-Pres”, Boris Vian opskrbljuje to delo zanimljivim anegdotama, ali i dozom nostalgije vezanom za jedno od sretnih razdoblja njegovog života.
MAJOR
Jedna stvar je jasna: svi romani Boris Viana su romani na ključ. Problem je u tome što ti ključevi ponekad ne otvaraju nikakvu ključaonicu.
Besplatni ključevi, bez ikakve upotrebne vrednosti. Čemu dakle držati veliki snop tih ključeva u ruci i šetati po romanima Borisa Viana, da bi se na kraju našli pred ključaonicom bez ključa, ključaonicom sa šifrom koja bi zahtevala, ne svu tu gvožđariju, već tajni kod. Većina poznavalaca materije smatra da posedovanje ili neposedovanje ključeva nije od neke važnosti. Ostaje da se vidi...
Kad Boris Vian svojim izmišljenim likovima daje imena svojih prijatelja i neprijatelja, istina je da to retko kad stvara neke posledice. Za shvatanje teksta, ništa ne dobijamo znajući da je Claude Leon iz “Jeseni u Pekingu” stari Borisov prijatelj, da je doktor Schultz iz romana “I ubićemo sve ogavne” u stvari deminutiv od Schutzenbeugen, direktora istraživačkog odela N.R.S. (železničko preduzeće Francuske), Borisovog partnera u Maisom de Sciences na Saint-Germain-des-Pres; Cynthia Spootligh iz istoimenog romana je po nekim tumačenjima Yvonne Menard, zvezda plesačica u Folies-Beryere, a Sunday Love bi bila Muriel Gullanmont, rođena kćerka M. Guillanmonta, predsednika Vrhovnog suda.
Međutim, sve te relacije, osim što nam (u slučaju da znamo o kome se govori) mogu biti zabavne, ujedno ništa drugo i ne donose. Pa ipak, postoji jedan lik, čiji je stvarni uticaj na Boris Viana neosporiv: Major. Boris Vian nije samo izneo veliki broj Majorovih avantura: on mu se također i divio; gledao na svet njegovim očima, bolje rečeno okom, jer je uz jedno pravo, Major u glavi imao i jedno stakleno. “Boris je bio fasciniran Majorom; za njega je on bio uzor”, izjavljuje Claud Leon, a Jean Suyeux izjavljuje: “Živi predmeti koje Boris koristi u “Jeseni u Pekingu” i “Peni dana” pozajmica su od Majora, koji je prema predmetima gajio upravo takav odnos. Igrao se sa svojim staklenim okom na sve moguće načine. Često bi ga izbacivao udarcem kažiprsta i, na veliko zaprepaštenje dama, gutao... Na takvoj prehrani, možete lako pretpostaviti da je Major često bio bez drugog oka. Svaki put kad bi to učinio, ostao bi bez 1500 franaka...
“Vidi, majke ti! Gledam ga, a i ono mene gleda!” izjavio je jednog jutra Major pronašavši svoje oko na podu.
Boris Vian je upoznao Majora na zabavama u julu 1940. Major se zvao Jacques Youstalot: bio je sin Marcel Youstalota, gradonačelnika Saint-Martin-a de Seingnaux-a. Jacques Youstalot je umro u Parizu 7. januara 1946. u 23-oj godini. Dakle, kad ga je Boris upoznao imao je 15 godina, ali istu visinu kao i Boris (koji je, pak, bio visok čovek), i izgledao je kao da ima 20. Prijatnog lica usprkos njegove ukočenosti (koja je, kako je tvrdio, bila posledica pokušaja samoubistva u desetoj godini), rafinirane pristojnosti, darežljiv, ponekad čak fantastičan (pripalio bi cigaretu i bacio upaljač), izvanredan plesač koji voli jazz, već dobro potkovan u piću, dekoncentrirsanog uma i nepredvidljivog ponašanja.
Postali su nerazdvojni prijatelji i tokom četiri godine okupacije, Major je koristio svaku priliku da “skokne” do Pariza i Viana.
1943. godine Major slavi 18. rođendan i njegov otac, sit “lepih govnarija” u koje se njegov sin hrabro upušta u Parizu (“piće i dernjava, kina, lova što se troši na svinjarije”), uspeva ga “pričepiti” i smešta ga u jedan omladinski logor kao službenika. U jednom pismu Major navodi: “Malo sam pijan. Oh, ne mnogo! S nekim tipovima sam popio osam belih vina, četiri vermuta i dva koktela. Dobro je, prija mi to. Nakon toga sve poprima drugi aspekt... Nalazim se u logoru Coubiac. Moj otac je “Major” (i to pravi!) logora i uvređen sam preko svake mere.”
U jednom drugom pismu iz maja 1943: “Čuvar sam skladišta u Coubiacu. Lepo je i niko me više ne zajebava. Savršeno... Spavam u magazinu, jednoj velikoj baraci dugoj šezdeset metara. Soba mi je na kraju. Sranje je u tome što ima buha i ušiju... Nema krpelja. U vezi s tim, pada mi na um jedan recept za teranje buha, koji je, kako kažu izvanredan. Uzmeš ricinusovog ulja i natrljaš mesto na telu gde imaš buha. Dakle, buhe su nauljene, a one to ne vole, prasice jedne, Međutim, prisiljene su da ga progutaju. Od toga dobivaju proliv, a zatim dok odu kenjati, ti se brže bolje pokupiš odatle..”
Američka vojska je zamenila nemačku u svim ustanovama “gde se zabavlja”. Orkestar Claude Abadiea i njegova truba Boris Vian manje-više posvud teraju pobednika na ples. Major prati Borisa poput telohranitelja. Od jednog pijanog oficira kupuje američku uniformu i postrojava po gradu mladu vojsku gde god stigne. Takođe je koristi prilikom pristupa u nightclubove. Kako mu je odelo savršeno pristajalo, mnogi smatraju da je nadimak “Major” proizašao baš iz toga prerušavanja.
Glavni štos nakon oslobođenja”, priča Claude Leon. “bio je odlazak na zabave na koje nismo bili pozvani. Na zabave sa glazbom “uživo” bili smo pozivani, pošto smo mi svirali. Međutim, tada se započelo sa zabavama bez orkestra, uz pomoć pick-up gramofona. Major bi se pojavio, i naravno, hteli bi ga izbaciti kroz vrata. Onda, u znak osvete, on bi se zaleteo prema pick-upu, zgrabio kutiju s iglama (jer je to bilo isključivo vreme ploča) i nesvesno bi je progutao. Tu veče ili sutradan, videle bi se phono igle kako izviru sa svih strana iz Majorovog odela.”
Jean Suyeux priseća se drugih detalja: “Da bi uterao poštovanje u goste, Major bi izveo štos sa probijenim okom. Uvlačio bi dugačku iglu u oko, a asistentice bi ispuštale grozne krikove zaprepaštenja.”
Za Majora je ipak najslavnija večer kad je zajedno sa Vianom trebao svirati nacionalne himne, englesku, američku, rusku, francusku, i, kako to Claude Leon tvrdi “možda i kinesku”. U nastavku veli: “Već na početku nismo stvorili dobar utisak kada smo zapitali nije li ruska himna “Internacionala”, morali su nam podeliti note itd... Jednom rečju, loš start. U nastavku sviramo našu muziku i to svim srcem, kao i obično, jer smo zbilja voleli svirati u orkestru Claude Abadiea, za razliku od većine muzičara kojima je samo jedna stvar u glavi: što pre završiti i otići kući”.
Organizatori besno intervenišu : to nipošto nije muzika koju žele, naša muzika je muzika divljaka itd... I tako čitavu veče: incidenti pri svakoj izvedenoj stvari. Na kraju , oko 4 sata ujutro, bal je završen. Naš ugovor je osiguravao prevoz kombijem do Pariza, vatrogasnim kombijem. Glavni organizator dolazi i veli nam: “Budući da ste bili tako neprijatni, ja vas ne vraćam kombijem.” Počinjemo se svađati. Boris interveniše i servira čovi tiradu hladnih, ali groznih kletvi; on to pogrešno shvata i tura nam pod nos svoja odlikovanja, koja je pokupio za rata 1914-1918. U tom trenutku približava se Major i stručnim potezom prsta vadi svoje oko te viče: “A ovo ovde? Mislite li da sam ga perorezom izvadio?” Istog trenutka, Major i stari ratnik padaju jedan drugome u zagrljaj, što nije prošlo bez poteškoća za Majora koji je ruci držao bocu beloga. Izgledalo je da će se sve dobro završiti, ali pale su još neke reči, te na kraju moramo nazad u Pariz vlastitim snagama. Snežilo je i pošli smo prema stanici držeći pod ruku mrtvo-pijanog Majora. Boris s jedne strane s trubom u ruci i svojom teškom kutijom na leđima, ja s druge. I odjednom na tom dugom putu, Boris zapanjeno konstatuje: “Izgubili smo Majora!” Naime, u rukama smo držali samo rukav Majorovog kaputa. Vratili smo se i pronašli ga svom dužinom polegnutog na sneg, kako spava poput deteta. Iznova smo ga preuzeli i ostavili u prvoj kafani na koju smo naišli. Možda smo ga morali ostaviti u bolnici, ali za njega je kafana sigurno bila simpatičnije mesto. Došavši u Pariz, primetili smo da se ne možemo setiti o kojoj se kafani radi. Celo poslepodne čekali smo novosti. Boris i ja smo se međusobno nazivali telefonom, zvali ostale članove benda, ali niko nije ništa znao reći o tome gde je Major. To iščekivanje potrajalo je tri ili četiri dana i odjednom, Major se pojavio sav sretan i ozaren, oduševljen svojom pustolovinom. Dirnuto je pričao o jednoj kokoši s rižom, koja je navodno bila nezaboravna. Ljudi iz kafane su ga prijatno primili, dali mu krevet, hranili ga i mazili. Boris je mnogo voleo Majora. Bio je pogođen njegovom smrću, smrću pak dostojnom njega: preći preko balkona i izaći kroz prozor, za Majora se to nije moglo drugačije završiti.”
Naime, pod slabo osvetljenim okolnostima, Major je poginuo “nesretnim slučajem« 7. januara 1948. Imao je naviku napustiti svoje domaćine skačući kroz prozor, penjući se na krov zgrade i spuštajući se niz fasadu uz pomoć konopa konfekcioniranog od posteljine iz kuće. Govorio je također o samoubistvu kao o jednoj zamisli, i ne glupljoj od ostalih. Nikad nećemo saznati da li je 7. januara žeeo umreti, ili se jednostavno prepustio vežbanju u obliku konačnog leta.
Sve Majorove priče koje Boris Vian iznosi istinite su, istinite u onoj irealnosti u kojoj se Major prirodno osećao, isto kao i Boris. Major nije uticao na Borisa samo tako da ga je opskrbljivao anegdotama, rečima. Sam stil života bio je ono što je Boris kod njega najviše cenio, kao i njegovo distanciranje od stereotipnosti i načina mišljenja naših savremenika. Taj mladi slobodnjak, bogat, ljubazan, inteligentan i senzibilan, više se voleo izgubiti u svom vlastitom delirijumu, ispunjenom lepim curama i dobrim prijateljima, nego se podrediti svetu čiju je groznu i tmurnu besmislenost već odavno bio sagledao.
SVEDOČENJA
Svedočenje Jacquesa Canettia o Borisu Vianu i Rock and Rollu
Jacques Canetti
Jednog dana, otišao sam u Ameriku zajedno s Michelom Legrandom. Rock je tamo bio u procvatu. Nakon povratka, pustili smo Borisu par snimaka, on je odmah shvatio o čemu se radi i smesta započeo s pisanjem pesama u istom stilu. Međutim, on je stvarao smešne pesme, ponekad čak i lakrdije, pa te rocks pesme nisu impresionirale mlađu publiku kojoj su bile namenjene. Jer, mladi ljudi žele da ih se uzima ozbiljno. Ponekad mi se čak čini da je Boris, sa svojim lakrdijskim pesmama, možda i usporio širenje rocka po Francuskoj.
Noel Arnand
U jednom tehničkom prikazu kojeg je redigovao, pokazao je kako američki rock može imati dva aspekta: senzualni, da ne bi otvoreno rekli erotski, i komični.
Jacques Canetti
Ali taj zadnji aspekt manje je važan.
Noel Arnand
Međutim, baš je na njemu Vian insistirao.
Jacques Canetti
Da, zato što je bio bistar čovek, koji je osetio posprdnu stranu Rocka. Međutim, ploče sa komičnom tematikom uvek lošije prolaze na tržištu od ploča sa standardnom tematikom. Boris je znao napraviti razliku između pesama koje je pisao, ako ne po narudžbi, onda po meri pojedinih zvezda Philipsa, koje bi bile u manjku repertoara i pesama koje je sam pevao u vlastitom tonu, i koje su sasvim dobro prolazile i bez muzike. One bi se mogle nazvati poemama bez i jedne dodirne točke sa zbrkom koju stvaraju pojedini autori mediokritetsklh refrena koji sebe smatraju Stephaneom Mallarmeom.
ALAIN GORAGUER
Upoznao sam Borisa Viana na početku svog bavljenja muzikom. Bio sam tada pijanista Simone Alma koja je pevala Vianove pesme, pa smo se tako i sreli. Malo kasnije, zamolio me da ga pratim u pevanju i naravno, pristao sam. Dosta brzo smo se zbližili dok na kraju nismo zajedno pošli na nekoliko turneja, što mi je omogućilo da ga pobliže upoznam.
Ići na turneju sa Vianom nije bio baš odmarajući posao, jer je imao težak karakter. Naprimer, nepokoljebljivo je odbijao pitati policajca za put koji je tražio. Tako smo se jednoga dana, krenuvši u Bruxelles, vrtili u krugu ne uspevajući izaći iz tog prokletog Pariza...
Navečer, u trenutku izlaska na scenu, uvek je bio veoma nervozan. Menjao se zavisno o reakcijama publike. Ali, u svakom slučaju, voleo je kad bi bilo reakcija. Sećam se, naprimer, dosta neugodnih večeri, kad je Le Deserteur bio izrazito loše primljen. Tih večeri, bio bi očaran, isto toliko u potpunosti očaran kao kada bi postizao najveći uspjeh.
Među pesmama koje smo zajedno napravili, neke su bile namenjene određenom izvođaču kojemu bi kasnije nudili te pesme. Često se dešavalo da budu odbijene, jer su Borisove reči oštro napadale ovu ili onu instituciju našeg društva. Uglavnom, od njega se tražilo da tu i tamo izmeni po koju reč da se ne bi iritiralo sveštenstvo ili zezala policija. I naravno, Boris bi iznova odlazio sa svojom netaknutom pesmom pod rukom, jer nije ga zabavljalo pisanje konvencionalnih pesama.
Vrlo često je bio ispred “mode”. Tako smo 1955. zajedno napisali veći broj “rocks” pesama, za koje se nije moglo reći da su zastarele. Neke od njih producirao je Magali Noel. “Povredi me, Johnny” bila je tada najpoznatija. Ali, tu su još bile i “Rock malih kamenčića”. “Imali smo dvadeset godina” i “Pan-pan, poriluk i krumpir”, poznata pesma koju je interpretirao Maurice Chevaller.
Ustvari, započeli smo zajedno pisati pesme čim smo se upoznali, u vreme kad ga nisam redovno pratio. Čini mi se da je jedna od prvih tih pesama bila “Kućna Majstorstva”. Nakon toga je nastala “Java atomskih bombi”, “Trgovina na malo” i “Pijem”. Takođe smo napravili par luđačkih, isključivo za naše zadovoljstvo koje niko nikad nije pevao. To je slučaj sa “Kantatom noćnih rupa” koja traje sedam ili osam minuta i sa pesmom “Moja majka je čuvar barijera”.
HRONIČAR
Na planu kojeg vidimo, Boris Vian je načinio jednu od svojih “Hronika Lažljivca”, namenjenih časopisu Moderna Vremena. Taj lepi projekat ostaće među njegovim spisima, što neće onemogućiti list France-Dimanche, uvek na špici aktuelnosti, da 19. januara 1974. upozna svoje čitaoce s onim što je Boris Vian predlagao u Modernim Vremenima, tj. da se (za časopis) načine mirisne korice: izgoreni kruh, bljuzgotina, Catleya od Renoira, mokar pas, međunožje nimfe i pazuha nakon oluje i jedno specijalno izdanje u obliku valjka toillette papira radi čitanja u WC-u...”
Pretpostavlja se da je pedantni novinar dobio tu informaciju direktno od Borisa Viana ili Anne-Marie Cazalis. Prihvaćena od Jean-Paul Sartra i komiteta redakcije revije, 12, maja 1946. objavljena je prva “Hronka Lažljivca” u broju 9 časopisa Moderna Vremena. Boris je zbog toga bio vrlo sretan. Održavao je vrlo prijateljske odnose sa Jean-Paul Sartrom, Simone de Beauvoir, Maurice Merleau-Pontyem, Jacques-Laurent Bostom i celokupnom redakcijom Modernih Vremena.
Simone de Beauvoir prisustvuje zabavama u Vianovoj kući i on joj daje savete o popunjavanju jazz biblioteke. Sa Sartrom sarađuje u raritetskom časopisu Jazz 47. Kod Viana će Albert Camus dosta nezgodno provesti (opisano u poglavlju “Svetski čovek”). Lični odnosi između Viana i Sartra kasnije će prestati (iz razloga koje ćemo pokušati odrediti u poglavlju “Građaninu”), ali ne smemo zaboraviti da su Moderna Vremena u junu 1946. objavila priču Mravi, a u oktobru 1946. jedan značajan fragment Pene Dana.
Izdane su četiri “Hronlke Lažljivca” (br. 9, 10, 21, 26). Petu, koju je Alexandre Astruc postavljao na scenu, povukao je sam Vian. Lukave duše pretpostavljaju da su neslaganja nastala u samoj redakcijskoj ekipi, i to zbog tekstova koji su bili u suštinskom raskoraku s veoma ozbiljnim temama obrađivanih u tom listu, te da su integracijski elementi dali poverenje Sartru i naveli Viana da se povuče. Mnogi svedoci negiraju tu interpretaciju. Po njihovom Vian je dobrovoljno odlučio prestati s pisanjem svojih “Hronika”, ocenjujući da postaju šablonske. Nakon toga se zapošljava kao kritičar u časopisu "Prijatelj umetnosti" (Les Amis les Arts), ali se ni na tom mestu ne zadržava dugo, a i razlozi zbog kojih je prihvatio to mesto, bili su prvenstveno ekonomske prirode. Jedna stvar je sigurna; šetajući se njegovom biografijom, primećujemo da se, uglavnom, dobrano klonio kritičarskog posla. Čitavog svog života osporavao je značenje kritike, odnosno, njegovim rečnikom rečeno - analize. “Ne može se napraviti dobar rad o onome što je neko drugi stvorio: to ostaje kritika. Kritika, to nije bajno. To je analiza. Jedan akt egocentrizma. To nije ljudski. Svi ti vršioci seciranja međusobno se gledaju kroz delo koje su obradili; kada sve fino unište, stvar biva poput vode bistra i oni se u potpunosti vide i razgledaju. Sartrovi predgovori Genetovih dela, to je imaginarna priča Santa pederasta... U biti, smešno je to; svi su oni PROTIV literature, jer se boje. Žele shvatiti. A shvataju samo u razdvojenim delovima. Onda razbijaju da bi shvatili. I naravno, ništa ne ostaje”.
(zabeleška nastala 2. decembra 1951)
GURMAN
U godinama koje su sledile nakon oslobođenja, ono što se tada nazivalo “nabavkom” tek se sitnim koracima udaljavalo od tzv. “nestašice” i gladi, koja je vladala za vreme nacističke okupacije. Boris Vian - svi svedoci se u tome slažu - bio je obdaren proždrljivim apetitom, i muzika - iako mu je podarivala američke uštipke triput nedeljno - nije mu bila dovoljna; trebao mu je temeljac, a temeljac je bio retkost. Claude Leonu, s kojim je zajednički delio probleme nabavke”, Boris je jednog dana rekao: “Rešio sam problem. Uzmem jedan veliki lonac, nalijem vodu, dodam sirovo povrće i meso, te kuvam. Kad je skuvano, to pojedemo, a u onu vodu nanovo stavljamo povrće i meso i tako tokom čitave sedmice. To je preplatnička čorba, u smislu da traje čitavu nedelju”.
Ne treba misliti da Boris nije bio gurman, nadodaje Claude Leon. Naravno, nas neće dotaknuti niti tračak takve sumnje; samo je jedan gurman mogao nanovo uvesti u modu likvidne soseve, tajnu visoke kuhinje. Boris je Clauda Leona uputio u radosti “Couffea”, najrafiranijih i znalačkih kuvarica (Le Livre de Cuisine par Jules Goufte, Hachette, 1867). Već sama činjenica da je Gouffe bio “prvi oficir kuhinje” u Jockey-Clubu, oduševljavala je Viana. Od mnogih stvari koje je cenio kod “Gouffea”, najviše se divio preciznosti doziranja. Dok se u većini kuvarica upotrebljavaju neodređeni termini (stavite malo ovoga, malo onoga), Gouffe vam kaže: stavite tri grama soli, osamnaest grama kima, jedan centilitar vina, kilogram i 600 grama testenine itd. Recepti su naučni. “Gouffe” je u Borisu pobuđivao “inženjera”, obuzetog strogim proračunima.
Janjeći paprikaš u Gouffeovoj obradi, kao i pita od jabuka napravljena na majstorov način, bili su česti gosti Vianovog stola. Međutim, od svih genijalnih jela, izumljenih ili usavršenih od strane Gouffaa, Borisovo najdraže jelo je bez sumnje bila hladna govedina. Baš to jelo se služilo za svečanim ručkom prilikom njegovog venčanja, posluženo na ogromnoj i dubokoj tacni ispunjenoj od vrha do dna.
Boris je organizovao isključivo nepresušne gozbe. Zabava, duha ili čula, kod njega je uvek morala biti konstantno na vrhuncu, a Gouffe je model, pokretač i simbol bogate i delikatne gozbe. Nicolas iz “Pene Dana” poseduje nenadmašnu referancu: on je “Gouffeov učenik” i nosi pulover visokog okovratnika na kojem se nalazi nacrtani “losos a la Chambord”, onakav kakav se pojavljuje na 607. strani Gouffeove kuharice. U “Jeseni u Pekingu” posilni profesor Mangemancha (Jedirukava op. a.) čita “jednu dobru knjigu”, “Život Jules Gouffea” Jacquesa Lustalota (Majora) i Nicolasa (očito Nicolasa iz Pjene dana).
Američka književnost, koja nas je četiri godine frustrirala, nahrupila je konačno na police knjižara. Prevodilo se i ono najbolje i ono najgore. Svaki izdavač želeo je imati svoj crni bestseller (sa crncima to je izgledalo još crnije). Vian se priključuje valu i stavlja mu se na čelo: u novembru 1946. u Edition du Scorpion koju uređuje Jean d'Halluin, brat Zozo d'Halluina, muzičara iz orkestra Claude Abadie, izlazi “J'irai cracher sur vos Tombes” Vernona Sullivana, u prevodu s američkog Borisa Viana, Knjigu tuži 'Udruženje za socijalnu i moralnu akciju' zbog uvrede koju je nanela moralu, a uspeh joj donosi slučaj ubistva mlade žene koju je zadavio ljubavnik u hotelskoj sobi gde je policija na stolu našla jedan primerak otvoren na stranici koja je mogla inspirisati zločin. Boris će na kraju priznati autorstvo te i još jedne, takođe proskribovane knjige: “Les Morts ont tous la meme peau” kojoj na gornjem kolažu poslednju počast odaju JeanPaul Sartre, Jean Cocteau i Juliette Greco. Na suđenju je o moralnosti knjige svedočio i državni savetnik Georges Huisman, ali Boris je svejedno kažnjen sa 100 000 F globe, a zabrana dva romana se potvrđuje. U međuvremenu će izaći još dva druga “Sullivanova” romana: “Et on tuera tous les affreux” (1948) i “Elles se rendent pas compte” (1950) koji će, međutim, pravdu ostaviti indiferentnom.
SVETSKI ČOVJEK
U svojim poznanstvima, Boris će praktikovati princip potpune slobode: nije vodio računa o renomeu ili moći onih s kojima je dolazio u kontakt. Uspeh postignut organizovanjem zabava u domaćinstvu Vianovih, samo potvrđuje da se takav stav ljudima sviđao. Zabave su imale naziv “torta zabave” zbog velike količine kolača koje je pekla Michelle Vian, uz pomoć svojih gostiju. Pili su se opasni kokteli na bazi Gloria mleka. Koktel je bio u modi i Boris je poznavao čitavu seriju recepata, sve jedan opasniji od drugog. Uz one na bazi mleka Gloria pomešanih s vermutom i ginom, te s kuhanim vinima, takođe je postojala “Treskavica” s jagodama (liker od jagoda, plus neki ljuti alkohol), Beli Tigar (baccardi, a umesto vode prošek), te na koncu najstrašniji, Duga: deset alkohola koji se ne mešaju: liker od crnog ribizla, menta, sirupi, rum, sve u jednoj velikoj čaši sa slamkom. Učinak, uzevši u obzir sastav mešavine, bio je trenutačan i zagarantovan. Najbanalnija mešavina tog doba bio je rum sa coca-colom. Zbilja se svašta mešalo.
Boris je mnogo voleo primati. Claude Leon veli: “Pevalo se, plesalo i raspravljalo, o svemu i ničemu poimenice. Ponekad, kao što se to desilo 12. decembra 1946, politika i filozofija bi se izmešala, a ton izmenio. Tog je dana predmet diskusije bila Merleau-Pontyeva knjiga Humanizam i teror, za koju je Sartre rekao da je imala velik uticaj na razvoj njegove političke misli.
Sartre je izjavio “Znamo da je Marleauova knjiga svuda načinila velik skandal. Komunisti su je gadili, ali s naše desne strane, pogotovo s nje, bio je to pravi urnebes”.
Jedna rečenica je kresnula varnicu. U Merleauovoj psihi ona je osvetlila stanovište da se zabrinuta i ugrožena društva zbijaju oko jedne revolucije. Svi su u tome videli stav koji osuđuje svaku opoziciju Staljinu. Merleau je u nekoliko dana postao čovek s nožem među zubima...
Jedne večeri kod Borisa, Camus je napao Merleaua i prigovorio mu što opravdava procese (u SSSR-u iz 1936). Bilo je to strašno. Još ih vidim, Camus revoltiran, Merleau-Ponty pristojan i krut, pomalo bled, jedan koji si dopušta, a drugi se brani od agresivnih napada. Odjednom, Camus se okrenuo i izašao. Potrčao sam za njim praćen Jacques Bostom i sustigli smo ga u jednoj pustoj ulici; pokušao sam kako-tako objasniti Merleauvu misao (oko čega se on nije hteo potruditi), a jedini rezultat bio je taj što smo se rastali potrešeni; moralo je proći više od šest meseci, jedan slučajan susret da bi se iznova zbližili. To mi je vrlo neprijatna uspomena, glupe li zamisli ponuditi svoje bajne usluge! Istina je: bio sam orijentisan desno od Merleaua, a levo od Camusa; crnog li humora pokušati biti pomiritelj između dva prijatelja koji će mi se malo kasnije oba zameriti, i koji su obojica mrtvi, nepomireni.
Malo kasnije, i Boris Vian ih je pokušao pomiriti, i to u vezi s jednim projektom do kojeg mu je bilo veoma stalo. Želeo je da Jean-Paul Sartre ima svoj kip u Parizu. Naravno, nije uspeo ni u jednom, ni u drugom, ali to možda nije ni važno, jer torte su (barem po Claude Leonovom sudu) ipak bile najvažnije. Njegov zaključak je glasio: “Veliki događaji za filozofiju nisu obavezno i veliki događaji za torte zabave".
by noel arnaud
izvor
Нема коментара:
Постави коментар