Izrael Jošua Singer

Stariji brat Isaka Baševisa i učitelj


     Braća Singer, a pre svega stariji, Izrael Jošua, u međuratnom periodu prošlog veka su bili među najistaknutijim piscima jevrejskog porekla u Poljskoj. Pripadali su konzervativnoj struji jevrejske inteli¬gencije. Razlog tome su poreklo i jezik na kome su pisali. I sa očeve i sa majčine strane, pripadali su veoma starim rabinskim porodicama, koje su u Poljskoj prebivale oko 600 godina. Njihov otac Mendel Pinkas Singer poticao je iz roda slavnog Bal Šem Tova, osnivača hasidskog pokreta krajem XVII veka, koji se proširio na celu Srednju Evropu. Prema genealoškom stablu taj rod je sezao čak do biblijskog kralja Davida. Majka, Ševa Zilberman je poticala iz Bilgoraja na Volinju, koji se posle Treće podele Poljske 1795. nalazio pod ruskom okupacijom i bio značajan hasidski centar, što se sve pominje i u romanu Izraela Jošue Josje Telac. Iako su braća prvi u porodici obrijali pajase, odbacili dugačke jevrejske kapute i jarmulke, iznajmili stanove u poljskom delu Varšave, prestali da se svakodnevno mole, da jedu košer hranu i ne poštuju mnoge od božjih zapovesti, između ostalog postavši umetnici i pisci, nisu sasvim napustili tu viševekovnu porodičnu tradiciju. Ni u Poljskoj, a kasnije, kada su početkom 30-ih godina emigrirali, ni u Americi.

     Jer, u međuratnoj Poljskoj, obnovljenoj i ujedinjenoj 1918. godine, 80% Jevreja govorilo je i čitalo na jidišu. Hebrejskim su se služili samo malobrojni, učeni, kao što se služi latinskim ili staroslovenskim. Samo su se tzv. napredni Jevreji i pripadnici pokreta Haskala, koji su se asimilovali ili otišli u Palestinu, služili poljskim i novohebrejskim jezikom.
Izrael Jošua Singer je rođen 1893, a njegov brat Isak Baševis 1904. Imali su i stariju sestru Hinderle Ester, rođenu 1891, veoma obrazovanu i «pobunjenu», koja je s mužem živela u Londonu i takođe bila pisac. Njeni romani Ples demona i Brilijanti, i zbirka priča Jiches s jidiša su bili prevedeni na engleski, francuski, nemački, danski i poljski. Bavila se i novinarstvom. Jedino se najmlađi brat, Moše, nije bavio pisanjem, već samo trgovinom knjiga. I, mada je bio aktivista u cionističkom pokretu, jedini je ostao u Poljskoj i za vreme Drugog svetskog rata se spasao logora, uspevši da s majkom pobegne u SSSR.

     Porodica Singer je u vreme njihovog detinjstva živela u provinciji, u manjim gradovima (Leonćin, Rađimin, Bilgoraj, Stari Đikuv i dr.), gde im je otac bio rabin. U Varšavu se se preselili 1908. i živeli u centru grada, u Krohmalnoj ulici 10 i 12, koju je u svojim romanima i pričama ovekovečio Isak Baševis. Među jevrejskom sirotinjom. Na prostoru gde se za vreme Drugog svetskog rata nalazio najveći jevrejski geto u Evropi (700-800.000), likvidiran posle Ustanka 1943. U vreme Prvog svetskog rata, tačnije 1917. godine, morali su na neko vreme da pobegnu pred Nemcima iz Varšave, u majčin rodni grad Bilgoraj. Iako su pre toga pripadali naprednim jevrejskim krugovima, taj grad će biti značajna inspiracija za najznačajnija dela braće Singer. Kod mlađeg će se pojavljivati kao Bilgoraj, a kod starijeg kao Bjalogura (Bela Gora). Inspiracija u smislu sticanja solidnog znanja o ortodoksnim Jevrejima, osobito o pripadnicima hasidizma. Jer, i sami su u detinjstvu pohađali rabinske škole, koje su ih pripremale za zvanje rabina i nastavljanje porodične tradicije. Međutim, do toga nije došlo. Braću su rano privukle i odvukle svetovne nauke i svetska književnost. Počeli su da se bave novinarstvom i prevođenjem s poljskog, ruskog i nemačkog. A Izrael Jošua i slikarstvom. Mada su ih kriterijumi vrednosti, koje su veoma rano stekli, usmerili na pisanje na jidišu, za Jevreje koji se tim jezikom pretežno služe. I u Americi, u koju su mnogi otišli shvativši da se u Nemačkoj i Evropi 30-ih godina, s dolaskom Hitlera na vlast, rađa fašizam, a pre toga antisemitizam, koji im nisu obećavali svetlu budućnost.

     Jevreji u Poljskoj, kao najbrojnija manjina (između tri i tri i po miliona), iako su se od 60-ih godina XIX veka počinjali asimilovati, učiti poljski i ići u poljske škole, u potpunosti nisu bili prihvaćeni. Prvorazredni pisci, ranga jednog Tuvima, Slonjimskog, Vitlina, Bruna Šulca i mnogi drugi, nisu tretirani ravnopravno. I, zbog toga su postojala dva paralelna sveta, koja su se retko ili uopšte nisu susretala. Šekspirolog Jan Kot, koji je živeo u centru Varšave, u poljskom delu često je u svojim autobiografskim tekstovima navodio da nije znao za postojanje braće Singer, iako ih je delio nepun kilometar prostora. On, pripadnik srednje klase, koja se asimilovala u XIX veku, odlazio je kao mladi pisac u čuvenu Zjemjanjsku kafanu, u kojoj je carevao Gombrovič, išao normalno u pozorište, operu, a na studijama prava i romanske filologije je bio tretiran kao Poljak. Stotinak metara dalje, u jevrejskoj četvrti nalazila se sinagoga Na Tlomackjem, u kojoj se okupljala jevrejska omladina, o čemu on nije imao pojma. Jer ga je kao i mnoge njegove levo orijentisane drugove, prvenstveno zanimala Evropa, avangardna umetnost, naučnička karijera. I smatrao se katolikom.
U paralelnom svetu, kome su pripadala braća Singer, takođe je vladalo interesovanje za svet, ali su se držali i jevrejske tradicije, posebno hasidske, sa kojom su porodično vekovima bili vezani. Hasid znači pobožan. Veoma ekstremno. Mistično. Jer, prema osnivaču hasidskog pokreta, Bal Šem Tovu, «radost je jedino istinsko služenje Bogu». Zato je molitvena ekstaza bila u osnovi i zemaljskog života, mada je podrazumevala «poniznost» prema Svevišnjem. Pokret se temeljio na Kabali, posebno na knjizi Zohar. Svojim pristalicama je pružao osećanje dostojanstva i izabranosti, a očekivanje dolaska Mesije pridavalo je smisao životu.

     Na čelu hasidskih zajednica, ili dvorova, nalazili su se cadici ili «pravednici», odnosno posrednici između Boga i vernika. Zbog toga su ih pristalice smatrale i čudotvorcima. Hasidi su živeli pridržavajući se strogih pravila. Od molitvi, praznika, rituala vezanih za rođenje, brak i smrt, do odevanja, jela i pića. Otac braće Singer je bio ortodoksni rabin. Veoma strog prema sebi, svojoj porodici i vernicima. Majčin otac, takođe rabin, Jakub Zilberman, iako veoma pobožan, pre je bio trezveni racionalista, zbog čega je prezirao hasidski misticizam i verovanje u čuda, nazivajući sebe mitnagdom. Mitnagdim su u određenim jevrejskim krugovima smatrani «aristokratijom duha», a neke, izuzetno učene, nazivali su «gvozdene glave». Nosili su velike šešire, umesto jarmulke. Nešto kraće atlasne kapute. Bradu su podšišivali i češljali u dva špica. Zvali su ih i Litvaci, mada je to bio i naziv za Jevreje iz Litve, Ukrajine, Rusije, Volinja i Podolije. Upravo ove dve struje Jevreja sa istoka Poljske u XIX veku opisao je Izrael Jošua Singer u svom najznačajnijem romanu Josje Telac. Očevu stranu kao mladinu porodicu, a majčinu kao mladoženjinu. S obzirom da brak između Serele i Nahuma čini okosnicu romana. Zbog toga je opisan u najsitnije detalje. Od sklapanja bračnog ugovora, preko venčanja, zajedničkog života i iznenadnog nestanka mladoženje, preko njegove prisilne ženidbe sa šamašovom (sluginom) ćerkom u gradu Bjalogura, dokazivanja pred sudom sedam-desetorice rabina ili Sanhedrina, čiji je Nahum/Josje muž, do smrti Serelinog oca, nješavskog cadika i ponovnog bekstva Nahuma/Josja, izabranog za njegovog naslednika. Kako je u osnovi romana paralelizam, pored udaje cadikove kćeri Serele za Nahuma, teče i četvrto venčanje i život njenog oca, nješavskog cadika Meleha sa rabinovom ćerkom/siročetom Malkele, s tragičnim završetkom, izazvanim «grešnom» ljubavlju Nahuma i Malkele. Veoma podrobno su dati svadbeni rituali. Priprema mlade za ulogu žene. Upoznavanje sa njenim dužnostima, u čijoj osnovi je krajnja poniznost pred mužem i muškarcima uopšte. Od trenutka brijanja glave i nošenja perike i odeće, iako skupocene, koja pokriva njeno telo od pete do glave. Isto tako priprema mladoženje za ulogu muža. Za ispunjavanje njegovih bračnih dužnosti. I, pre svega, za ozbiljne studije Talmuda i Kabale, odnosno za ulogu rabina, a možda i cadika.

      Vernici su bili pobožni i pridržavali su se zakona i običaja, ali slabo obrazovani. Da bi izdržavali mnogočlane porodice morali su se baviti zanatima, trgovinom drvetom, stokom, odevnim predmetima, jeftinom bižuterijom, držanjem tezgi po pijacama i dućana, pekara, obućarskih, krojačkih radnji, mlinova, kafana u najam, u vreme kapitalizma industrijom i bankarstvom, odnosno poslovima koji su im bili dopušteni, jer im je poljski zakon zabranjivao posedovanje određenih nekretnina i bavljenje poljoprivredom. U zavisnosti od stepena imućnosti svaki vernik je davao rabinu ili cadiku određenu svotu novca, od koga su se ovi izdržavali, da bi se mogli posvetiti studijama svetih knjiga, bogosluženju, postu, obavljanju rituala vezanih za rođenje, brak i smrt, razvode, mikve, košer kasapnice, a bogme i provoditi, odlaziti u evropske banje, opere, pozorišta, među¬sobno posećivati, naročito tokom venčanja.

     Oba brata opisuju roditeljski dom kao prostor u kome je sve predstavljalo greh. Greh je u njihovom detinjstvu bilo slobodno trčanje. Hvatanje muva. Crtanje. Smejanje. Igračke… Da bi ih sprečili u činjenju grehova roditelji su ih stalno plašili, posebno zlim dusima, dibucima, vampirima i urocima. Greh jedino nije bio celodnevno sedenje u hederu nad knjigom, «svaki trenutak posvećen Tori». «Naš dom je pre bio dom učenja nego normalan dom, pre dom Boga nego čovekov dom». Jer, u kuću gosti uopšte nisu pozivani, kao u drugim porodicama. Nisu, jer nije bilo ni nameštaja, već samo police s knjigama, a i veoma bedno se jelo. Zbog toga su braća više volela ulicu, makar i blatnjavu, nego dom. Jer, ulica je bila «vrsta životne škole, u kojoj su studirali ljudske strasti, kaprice, čežnje… Slušali priče o ludilu, okrutnosti, međusobnim obmanama, bračnim prevarama, lažima uopšte». Živeći u malim gradovima voleli su da se druže sa decom sitnih trgovaca, mesara, kočijaša, radnika. Da sa njima lutaju po okolini, po poljima i šumama. I, čim su počeli da zarađuju, iselili su se iz roditeljskog doma. I sva preterivanja, koja su kasnije sebi dopuštali, pre svega druženje sa «sumnjivim» mladićima i devojkama, raspuštenicama, slikarima, naročito opredeljivanje za pisanje i slikanje, novinarstvo, po svoj prilici su proisticala iz brojnih zabrana koje su im oba roditelja surovo nametala. Do te mere, da iako su voleli da uče, pružali su otpor učenju, preskakali su zadate pasuse svetih knjiga, pretvarali se da čitaju. Jer, dečacima je heder bio «metafora totalitarnog sistema», «minijatura paklenog sveta». Sveta koji su želeli da menjaju, naročito Jošua i sestra Hindele Ester, koji su iz inata počeli da uče ruski i interesuju se za komunizam. Nešto kasnije da sarađuju s novinama na jidišu i hebrejskom, objavljujući povremeno u njima i svoje prve književne radove.

     Braća su veoma rano govorila: Pisanje imam u krvi - ali su takođe poticali iz doma u kome je postojao kult knjige i veoma mnogo su čitali. U početku donoseći tajno svetovne knjige, od bajki, preko krimića do ozbiljnih romana i priča velikih svetskih pisaca i filozofa. Kako na poljskom, tako i na ruskom i nemačkom, koji su tada bili zvanični jezici u Varšavi. Odnosno, radili su na usavršavanju svog književnog zanata, na pronalaženju tema, jezika i stila.
«Nečistih», jeretičkih - naravno. Posebno u odnosu na očevu i majčinu viziju sveta. Za koje Kopernik, Njutn, Darvin, Spinoza i sl. nisu postojali. U pružanju otpora roditeljima istrajali su zahvaljujući opštoj atmosferi koja je vladala u Poljskoj početkom 20-ih godina, «sklonosti ka jeresi» i potrebi za emancipacijom. Stvorivši stil koji su nazivali «realističkim». Mada se nije radilo o realizmu i naturalizmu u književno-teorijskom smislu. Ima u njemu veoma mnogo jevrejske mistike, filozofije, poznavanja jevrejske duše, «trojezičnosti» (hebrejski, jidiš, poljski, a katkad i ruski), ili, kako bi se danas reklo multikulturalnosti, visokog stila, koji poljski i drugi evropski pisci odavno nisu primenjivali.

      Prelomni trenutak u životu Izraela Jošue Singera, koga su zvali Šija, predstavlja boravak u Rusiji pred kraj Prvog svetskog rata i u vreme Oktobarske revolucije, a posle rata posao dopisnika njujorških jevrejskih novina «Forwerts» i misao o emigraciji u Novi svet. Već je bio stekao određeno iskustvo kao urednik varšavskog književnog nedeljnika «Literarisze bleter», uključivši kao korektora i svog mlađeg brata Isaka Baševisa, koji je takođe pokazivao interesovanje za pisanje i bio član Kluba jevrejskih književnika Na Tlomackjem. U njemu je objavio i svoj prvi književni tekst pod pseudonimom Isak Cei, jer mu se već tada nije dopadalo da ga zovu «Singerov brat», iako je brata do smrti i posle dobijanja Nobelove nagrade nazivao svojim «učiteljem». Učiteljem i u životnom i u književnom smislu. Jer je ga je u trenutku teške krize, koja umalo da se nije završila samoubistvom, nagovorio da emigrira. Zaposlio ga je u novinama «Forwerts», u kojima je od dolaska u Ameriku objavljivao sve svoje priče i romane u nastavcima, koje je do kraja života pisao na jidišu. Mada je, zahvaljujući njihovim prevodima na engleski, dobio 1978. godine Nobelovu nagradu.

     Braća Singer su se u mnogo čemu razlikovala od Jevreja sa kojima su se družili i koji su im bili bliski. Pre svega, nisu se zanosili utopijama. Umesto u Palestinu otputovali su u Ameriku, u Njujork. O Poljskoj, iako su tamo rođeni i proveli detinjstvo i mladost, nisu uopšte mislili, niti su je nazivali svojom zemljom. Nisu se identifikovali ni sa Amerikom. Engleski su naučili i u svakodnevnom životu su se služili njim, ali su i dalje pisali na jidišu, za Jevreje u Americi, kojima je to bio glavni jezik. Mada su prilično izbegavali druženje sa njima. U biti su ostali tipični Jevreji ili «beskućnici», «apatridi», «izgnanici». Njihov otac je umro 1929. godine i do smrti se stideo što su mu sinovi pisci. Na pitanje svojih vernika i suseda - šta rade, odgovarao je da «prodaju novine».
Svoj najznačajniji roman Josje Telac Izrael Jošua je objavio 1932. godine u Varšavi. Iako je objavljen najpre na jidišu, doživeo je ogroman uspeh. Na poljski je preveden 1934. Uskoro se pojavio i u Americi na engleskom. Učlanjen je u poljski PEN-Club, što je retko činjeno s piscima jevrejskog porekla.
Pre nego što je do toga došlo, da bi potvrdio svoju samostalnost, bio je i radnik, i pomoćnik fotografa, i sitan činovnik, korektor u jevrejskim novinama. Radeći, upisao se na studije slikarstva. Imao je smisla za učenje stranih jezika i učio ih je. Svoju prvu priču «Biseri» objavio je u jevrejskom časopisu «Dos jidisze wort». S ocem je od detinjstva bio u sukobu. Kasnije i sa veoma ortodoksnom majkom. Opisao ih je, tačnije sumornu atmosferu njihovog doma i preteranu pobožnost, u svom romanu Braća Aškenazi (1934). Toliko ih je mrzeo da je postao ateista i marksista. Razočarao se, međutim, i u komunizam, provevši od 1918. do 1920. u Kijevu i Moskvi, gde se sreo sa revolucijom, pogromima, glađu i tifusom i jedva sve to preživeo. Spas je našao u ženidbi sa Genjom Kupferštik iz Krasnobroda, tipičnom tradicionalnom Jevrejkom, kakve je opisivao u svojim romanima, pričama i dramama. 1921. vratio se u Poljsku. Nastavio je da slika i piše. Objavio je zbirku priča Biseri (1922). Ponovo je uspostavio veze s umetničkim krugovima, upoznavši i mlađeg brata sa njima. Aktivno je učestvovao u osnivanju književnih časopisa «Ringen» i «Chaliastre». Postao je dopisnik visokotiražnog njujorškog «Forwertsa», u kome je pod pseudonimom G. Kuper objavljivao reportaže o Galiciji i Poljskoj, koje su mu donele slavu i novac, s obzirom na tiraž od četvrt miliona primeraka. Tada iznajmljuje veliki stan u ulici Lešno. Rađaju mu se dva sina. Vodi zanimljiv društveni život. Posećuju ga poznati umetnici. Odlazi ponovo u Rusiju, odnosno u SSSR. 1928. objavljuje knjigu reportaža Nova Rusija, koja je zbog kritičkog odnosa prema komunizmu u Poljskoj i Americi jako dobro primljena. Uspeh njegovih knjiga dovodi do razilaska s mlađim bratom, koji počinje da ga izbegava. Pre svega ističući da je bolji pisac od brata i da mu ovaj zavidi na tome. Taj trenutak u njihovim životima Izrael Jošua opisuje u romanu Braća Aškenazi, koji je u priličnoj meri autobiografski, jer je u njemu pisao i o veoma složenom odnosu s oba roditelja. Odnosi među braćom se ipak popravljaju. Isak Baševis hvali bratovljev roman Josje Telac, nazivajući ga remek-delom jidiš književnosti.

     Osnovna priča u romanu je istinita. Saznali su je od svog oca. S tim što ju je Izrael Jošua prvi uobličio u roman, koji je postao popularan već izlazeći u nastavcima u njujorškom «Fortwersu». Samo što je objavljen u vidu knjige, odmah je dramatizovan i s velikim uspehom izvođen u njujorškom jevrejskom pozorištu na jidišu. Zahvaljujući tome dobio je američku vizu i sa porodicom se od 1934. trajno nastanio u Americi. I u Poljskoj je roman oduševljeno prihvaćen. Najpre je takođe izlazio u nastavcima u čuvenom časopisu «Wiadomošci Literackie» («Književni glasnik»), a ubrzo u izdavačkoj kući«Roj». Objavljen je u Poljskoj još dvaput, 1960. i 1992. godine, a preveden i na više drugih jezika. 1933. i u Varšavi je prikazana njujorška inscenacija romana, posle čega je popularnost Izraela Jošue u Americi upoređivana sa popularnošću Šolema Aša, jednog od najvećih jevrejskih pisaca svih vremena. Posle Braće Aškenazi objavljuje novu porodičnu sagu Porodica Karnovski (1943), koja je takođe s uspehom izvedena i na sceni njujorškog jevrejskog pozorišta. Te dve sage su prevedene na engleski i do danas su popularne. Objavio je i veoma zapaženu knjigu priča Proleće. 1938. se vraća svom boravku u Rusiji i o svom obračunu s komunizmom piše roman Drug Nahman. Glavna ličnost ima dosta bratovljevih crta. Na vrhuncu popularnosti, iznenada 1944. umire od infarkta. Posmrtno je 1946. objavljen njegov Dnevnik. Umro je u pedeset prvoj godini. Ubrzo mlađi brat počinje da piše romane-porodične sage, poput Porodice Muškat, veoma nalik na bratovljeve, kome, kao velikom majstoru ovog žanra, posvećuje to delo. S obzirom da je svog starijeg brata nadživeo čitavih četrdeset sedam godina i za svoje veoma originalno stvaralaštvo dobio Nobelovu nagradu, ovaj je dugo ostao u senci, a povremeno sasvim zaboravljan. Poslednjih godina ova nepravda se ispravlja, posebno u Poljskoj. Jer, podsetimo, braća posle odlaska u Ameriku nisu održavala kontakte s Poljskom, a i za vreme Drugog svetskog rata došlo je tako reći do potpunog istrebljenja Jevreja, tako da su i zbog toga decenijama prećutkivani. Može zvučati neverovatno, ali na poljski je s jidiša prevedena jedva polovina dela nobelovca Singera.

( Isak Baševis Singer  dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1978.)

*izvor


Pesma na jidiš jeziku