Herman Koch: Večera

Najpre sam pogledao u ženskom toaletu. Oprezno odškrinuh vrata da ne bih nekog prepao.

„Kler…?“

Sa izuzetkom pisoara, prostorija je bila istovetna s muškim toaletom. Rostfraj, granit i zvuci klavira. Jedina razlika je bila u vazi s belim narcisima postavljenoj između dva umivaonika. Pomislih na vlasnika restorana, na njegovu belu rolku.

„Babet?“ Prozivanje moje snaje bila je sad već puka formalnost, izgovor kako bih opravdao svoje prisustvo na vratima ženskog toaleta za slučaj da je unutra stvarno bilo nekog, što se nije ispostavilo.

Krenuo sam ka izlazu, pored devojaka kraj pulta. Napolju je bilo prijatno, između vrhova krošnji lebdeo je pun mesec, i mirisalo je na začinske trave. Bio je to miris koji nisam mogao precizno da odredim ali me je nejasno podsećao na Sredozemlje. Nešto dalje, tamo gde je prestajao park, video sam svetla automobila i tramvaja koji je upravo prolazio. A još dalje, kroz žbunje, osvetljene prozore kafića gde su u ovom istom trenutku obični ljudi uživali u rebarcima.

Krenuh pošljunkanom stazom sa električnim bakljama i onda skrenuh levo na stazu koja je vodila oko restorana. S desne strane je preko jarka vodio mali most ka ulici sa saobraćajem i kafićem, levo je bilo pravougaono jezerce. Dalje u pozadini, tamo gde se jezerce rasplinjavalo u tmini, video sam nešto što mi se u prvi mah učini kao zid, ali kad sam bolje osmotrio ispostavilo se da je to živica visine čoveka.

Ponovo skrenuh levo i krenuh duž jezerceta; svetlost restorana ogledala se u tamnoj vodi, odavde su se mogli videti gosti kako jedu. Produžih još malo, a onda zastadoh.

Rastojanje koje nas je razdvajalo iznosilo je jedva deset metara, pa ipak sam ja mogao da vidim brata kako sedi za stolom, a on mene nije. Čekajući na glavno jelo, i sâm sam više puta bacao pogled napolje, ali kako je padao mrak, sve se manje razaznavalo; mogao sam, međutim, sa svog mesta da vidim skoro čitav restoran reflektovan u staklu. Serž bi morao da priljubi lice uz okno i onda bi me možda video kako stojim, ali je svejedno bilo pitanje da li bi video išta više od crne prilike s druge strane jezerceta.

Osvrnuh se, ali koliko sam mogao da vidim u mraku, park je bio pust. Nije bilo ni traga od Kler i Babet. Moj brat je odložio viljušku i nož i brisao je usta salvetom. Odavde nisam mogao da mu vidim tanjir, ali sam mogao da se kladim da ništa nije ostalo: hrana je pojedena, osećaj gladi pripadao je prošlosti. Serž primače čašu usnama i otpi. Upravo u tom trenutku čovek s bradom i njegova ćerka ustadoše od stola. Na putu ka izlazu usporiše korak kod Seržovog stola, videh kako čovek s bradom podiže ruku, ćerka mu uputi osmeh, a Serž u znak pozdrava podiže čašu uvis.

Nesumnjivo su još jednom hteli da se zahvale za fotografisanje. Serž se zaista pokazao kao sušta predusretljivost, besprekorno je iz svoje uloge restoranskog gosta koji ceni svoju privatnost uskočio u ulogu nacionalno poznate face: nacionalno poznate face čoveka koji je ostao dosledan sebi, sasvim običnog čoveka kao što smo ti i ja, nekog koga si uvek i na svakom mestu mogao da osloviš jer sebe nije uzdizao na pijedestal.

Verovatno sam ja bio jedini koji mu je između obrva primetio boru iritacije u trenutku kad ga je oslovio čovek s bradom. „Nemojte mi zameriti, ali vaš… vaš… ovaj gospodin ovde me je uveravao da nije problem ako mi…“ Bora je bila vidljiva ne duže od sekunde, a zatim nam se ukazao Serž Loman kome je svako mogao da dâ svoj glas, kandidat za premijera koji se osećao opušteno
među običnim ljudima.

„Naravno! Naravno!“ uzviknuo je razdragano kad mu je bradonja mahnuo aparatom, a onda pokazao na svoju ćerku. „A kako se ti zoveš?“ upitao je Serž devojku. Nije to bila naročito lepa devojka, nije bila od one vrste devojaka zbog kojih bi bratovljeve oči nevaljalo zasjale: nije to bila devojka oko koje bi se pomučio, kao pre toga oko one nespretne konobarice što je ličila na Skarlet Johanson. Ali, imala je simpatično lice, inteligentno lice, ispravih sebe – zapravo suviše inteligentno da bi poželela da se slika s mojim bratom. „Naomi“, odgovori ona.

„Sedi onda pored mene, Naomi“, reče Serž, i kad je devojka sela na prazno mesto pored njega, on joj rukom obujmi ramena. Bradonja se povuče za nekoliko koraka. „Još jednom za svaki slučaj“, reče nakon što je blic jednom zasvetleo, i ponovo pritisnu okidač.

Fotografisanje se pobrinulo za odgovarajuću pometnju. Za stolovima oko našeg ljudi su se, doduše, pravili kao da uopšte nije bilo fotografisanja već su se ponašali kao prilikom Seržovog ulaska u restoran ranije to veče: čak i ako se pravimo da se ništa ne dešava, nešto se ipak dešava, ne znam kako jasnije da se izrazim. To je kao sa saobraćajnom nesrećom pored koje prolazimo bez
osvrtanja zato što ne želimo da vidimo krv, ili ne, nešto manje drastično: pregažena životinja uz ivicu puta, vidimo je, već smo sa odstojanja videli pregaženu životinju, ali više ne gledamo u nju. Nije nam do krvi i utrobe koja izviruje. Zato gledamo u nešto drugo, gledamo recimo u nebo, ili rascvetani
grm malo dalje na livadi – u sve, samo ne u ivicu puta.

Serž jeste bio prenaglašeno prostosrdačan, ono obuhvatanje rukom njenih ramena: privukao je bio devojku bliže sebi, a zatim iskosio glavu: toliko ju je iskosio da su im se glave umalo dodirivale. Nesumnjivo će to ispasti lepa fotografija, bradonjina ćerka verovatno nije mogla ni da poželi lepšu, ali sam ipak imao snažan osećaj da bi Serž bio manje prostosrdačan da pored njega na stolici nije sedela ova devojka već Skarlet Johanson (ili neka nalik na nju).

„Najsrdačnije bismo da vam se zahvalimo“, reče čovek s bradom. „Nećemo vam više smetati. Ovde ste privatnim povodom.“

Devojka (Naomi) ništa nije rekla; pomerila je stolicu unazad i stala je uz oca.

Međutim, još uvek nisu odlazili.

„Dešava li vam se ovo često?“ upita bradonja naginjući se malo napred tako da mu se glava našla skoro iznad našeg stola – a i govorio je tiše, prisnije. „Da vam ljudi tek tako priđu i zamole da se fotografišu s vama?“

Moj brat je zurio u njega, bora između obrva ponovo se pojavila. Šta sad još hoće od njega? govorila je bora. Bradonja i njegova ćerka dobili su svoj radosni trenutak, a sad nek se nose.

Ipak, ovoga puta nisam mogao a da se ne složim s njim. Često sam prisustvovao tome kako ljudi predugo gnjave Serža Lomana. Nisu mogli da se rastanu, hteli su da potraje duže. Jeste, uvek su želeli još nešto pride, fotografija ili autogram nisu bili dovoljni, želeli su nešto ekskluzivno, ekskluzivni tretman: morala je da postoji razlika između njih i svih onih ostalih koji su tražili fotografisanje
ili autogram. Tražili su priču. Priču koju bi sutradan mogli svima da ispričaju: znaš li koga smo sreli sinoć? Jeste, njega. Tako je simpatičan, tako normalan. Mislili smo da će posle fotografisanja želeti da ga ostavimo na miru. Ma kakvi! Pozvao nas je za sto i insistirao da popijemo nešto s njim. Sumnjam da bi to uradila bilo koja poznata ličnost. Ali on jeste. Ostali smo, bogami, dosta dugo.

Serž je gledao u čoveka s bradom, bora između obrva sad je bila vidno primetna, ali za posmatrača sa strane je mogla da prođe kao mrgođenje nekog kome je teško da gleda zbog kontrasvetla. Povukao je svoj nož preko stolnjaka, dalje od tanjira, a onda ga opet vratio. Znao sam s kojom dilemom se sada
nosi, često sam prisustvovao tome, češće nego što mi je prijalo: moj brat je želeo da ga ostave na miru, pokazao se bio sa svoje najprijatnije strane, dozvolio je da ga s rukom oko ćerkinih ramena ovekoveči njen otac, bio je normalan, bio je čovečan, ko je glasao za Serža Lomana, glasao je za normalnog i čovečnog premijera.

Ali sada, sad kad je bradonja zastao čekajući još besplatnog trućanja kojim bi se u ponedeljak podičio kod kolega, sad je Serž morao da se obuzda. Jedna nakostrešena ili blago sarkastična primedba mogla je da poništi sve, ostvareni kredit bi ispario za tili čas, čitava ofanziva šarma bi onda bila uzaludna. Bradonja bi u ponedeljak ispričao kakvo je arogantno govno Serž Loman, čovek koji se silno uobrazio, bradonja i ćerka ga uopšte nisu gnjavili, samo su ga zamolili za fotografisanje i posle ga ostavili na miru tokom njegove privatne večere. Među kolegama bi bilo dvoje-troje koji nakon ove priče više ne bi glasali za Serža Lomana, jeste, sasvim je bilo moguće da bi to dvoje-troje kolega pronelo priču o arogantnom, nepristupačnom nosiocu liste; takozvani efekat grudve. I kao što je to slučaj sa svakim tračem, priča bi iz druge, treće i četvrte ruke poprimala sve grotesknije oblike: poput žive vatre pronele bi se veoma pouzdane glasine da je Serž Loman nekog vređao, običnog oca s ćerkom, koji su ga veoma učtivo pitali za fotografisanje; u nekoj još kasnijoj verziji kandidat
za premijera bi njih dvoje grubo oterao napolje.

Uprkos činjenici što je sam sebe uvalio u sve ovo, u tom trenutku mi ipak bi žao brata. Uvek sam imao razumevanje za filmske i pop zvezde koje su nasrtale na paparace što su ih čekali ispred diskoteka i lomile im kamere. Kad bi Serž odlučio da zamahne rukom i strefi bradonju posred njegove kukavičke njonje koja se, kao kod baštenskog patuljka, nije videla zbog koliko odvratne
toliko i smešne kosmatosti, mogao bi sto posto da računa na moju podršku. Izvrnuo bih bradonji ruke na leđa, pomislih, kako bi Serž mogao da se skoncentriše na preuređivanje njegovog lica; morao bi posebno snažno da udara pesnicama kako bi kroz svu tu bradurinu mogao da mu povredi lice.

Seržovo držanje spram interesovanja javnosti u najmanju ruku bi se moglo nazvati ambivalentnim. U trenucima i prilikama kad predstavlja javno dobro, tokom govora u malim provincijskim salama, kad odgovara na pitanja „simpatizera“, ili pred televizijskim kamerama ili radiodifuznim mikrofonima, kad u vindjakni deli flajere na pijaci i stupa u razgovor s običnim ljudima, ili kad stoji za govorničkim pultom i dobija aplauz, ma šta pričam: višeminutne ovacije na prošlom kongresu stranke (na podijum je bacano cveće, navodno spontano, ali u stvarnosti je to bio brižljivo izrežiran potez njegovog stratega kampanje), tokom svih tih trenutaka on zrači. Nije samo da zrači od radosti,
ili od uobraženosti, ili zato što političari koji žele da napreduju u svetu jednostavno moraju da zrače jer bi inače već koliko sutra bilo gotovo s predizbornom kampanjom, ne, on stvarno zrači: zrači nečim.

Svaki put mi je to iznova bilo čudesno, čudesno i frapantno: kako moj brat, taj prostak, taj neotesani geak koji „sad mora da jede“ i koji svoj biftek poždere u tri zalogaja bez uživanja, taj tupavac kome sve brzo dosadi i kome pogled odluta kod svake teme koja se ne tiče njega lično, kako taj moj brat na podijum i u svetlosti reflektora i televizijskih lampi bukvalno krene da zrači – kako, ukratko, postaje političar s harizmom.

„U pitanju je harizma“, rekla je voditeljka jednog programa za mlade kasnije u intervjuu za jedan ženski časopis. „Kad mu priđete blizu, nešto se desi.“ Slučajno sam lično video taj prenos programa za mlade, veoma se dobro videlo šta Serž radi. Za početak, uvek se smeje, to je sam sebe istrenirao, oči mu se ne smeju, po tome se vidi da mu je smeh lažan. Pa ipak: smeje se, a to se ljudima dopada. Zatim, najvećim je delom intervjua stajao s rukama u džepovima, ne od dosade ili blaziranosti već opušteno, kao da stoji u školskom dvorištu (skoro da je i bilo „školsko dvorište“ jer je snimano u nekom bučnom i loše osvetljenom omladinskom klubu nakon nekog izlaganja). Bio je prestar
da bi prošao kao učenik, ali je zato bio najomiljeniji nastavnik: nastavnik kome možeš da se poveriš, koji i sam ponekad kaže „jebote“ ili „kul“, nastavnik bez kravate, koji se na školskoj ekskurziji u Pariz i sam malo napije za hotelskim šankom. Povremeno je Serž vadio ruku iz džepa kako bi pokretom ilustrovao neku tačku stranačkog programa, a to je delovalo kao da će tom rukom proći
voditeljici kroz kosu ili joj reći da ima lepu kosu.

To njegovo ponašanje se, međutim, menja kad je negde privatno: kao sve medijske lilčnosti, i on ima taj pogled – kada privatno negde uđe, nikad nikog ne gleda pravo u oči, pogled mu šara unaokolo ne vezujući se za živa stvorenja, gleda u plafon, u lampe koje vise sa plafona, u stolove, u stolice, u uramljenu sliku na zidu, a najradije gleda ni u šta. U međuvremenu se ceri; to je nacereni izraz lica nekog ko zna da svako gleda u njega – ili namerno ne gleda, što je u suštini isto. Ponekad mu teško pada da razlikuje te dve stvari – javno dobro i privatne okolnosti. Onda ga vidite kako pomišlja da možda nije loša ideja da se i u privatnom životu ućari nešto od javnog interesovanja: kao večeras u restoranu.

On pogleda u čoveka s bradom, a zatim u mene, bora je bila nestala. On namignu, a sledećeg trenutka poseže u džep sakoa i izvadi mobilni.

„Oprostite“, reče dok je gledao u ekran. „Moram da se javim.“ U znak izvinjenja se osmehnu bradonji, pritisnu taster i prinese mobilni uvetu.

Nije bilo nikakvog zvuka, ni staromodnog zvrjanja ni specijalne melodije – ali nije isključeno, moguće je, bilo je dovoljno okolnog žamora usled čega ni bradonja ni Naomi ni ja ništa nismo čuli, a ko zna, možda je bio uključio vibraciju.

Ko bi se usudio da kaže? Bradonja svakako ne. Njemu je sada došao trenutak da se pokupi neobavljena posla: naravno da je mogao da dovede poziv u sumnju, imao je puno pravo da pomisli kako ga zavitlava – ali iskustvo je učilo da ljudi to ne rade. To bi štetilo njihovoj priči, slikali su se s budućim premijerom Holandije, razmenili su s njim nekoliko reči, ali čovek je ipak bio zauzet.

„Da“, reče Serž u mobilni. „Gde?“ Više nije gledao u bradonju s ćerkom već napolje, za njega su već bili otišli. Moram da priznam da je uverljivo glumio. „Za večerom sam“, i pogleda u sat; on navede ime restorana. „Neću stići pre ponoći“, reče.

Sad ja osetih kako mi je dužnost da uputim pogled bradonji. Ja sam bio doktorov asistent koji je ispraćao pacijenta zato što je doktor morao da se pozabavi sledećim. Načinih gest, nije to bio gest izvinjavanja, već gest koji je govorio da sada može da se povuče s ćerkom a da se ne obruka.

„Ovo su trenuci kada se zapitaš zašto sve to činiš“, uzdahnu moj brat kad smo opet ostali nasamo a on vratio mobilni u džep. „Bože mili, ovi su najgori! Koji daveži. Da je barem neka zgodnija devojka u pitanju…“ on namignu. „Jao, izvini, Paule, zaboravih da ti upravo padaš na takve, na ružnjikave.“

On se naceri sopstvenoj šali, a ja zarzah zajedno s njim, gledajući u isto vreme ka vratima restorana ne bih li video kako pristižu Kler i Babet. Serž se uozbiljio brže nego što sam mislio, naslonio se laktovima na sto i pritisnuo vrhove prstiju jedne o druge. „O čemu smo ono pričali?“

I u to donesoše glavno jelo.

…

A sad? Sad sam stajao napolju i sa odstojanja posmatrao brata kako sam samcit sedi za stolom. Iskušenje je bilo veliko da ovde provedem ostatak večeri – da se, zapravo, ne vratim.

Začu se elektronski pijuk koji najpre nisam umeo dobro da definišem; oglasi se još nekoliko pijuka koji zajedno kao da su tvorili melodiju, još je ponajviše podsećalo na ton zvona mobilnog, ali ne mog sopstvenog mobilnog.

Pa ipak je dopiralo iz džepa mog sakoa, mada iz desnog džepa: ja sam levoruk, svoj mobilni uvek držim u levom džepu. Spustih ruku – desnu ruku – u džep i osetih, osim prisno poznatih ključeva od kuće i nečeg tvrdog za šta sam znao da je bilo načeto pakovanje žvaka, predmet koji je jedino mogao biti mobilni telefon.

Još pre nego što sam izvukao ruku sa pijučućim mobilnim, shvatio sam kako stvari stoje. Nisam tek tako mogao da rekonstruišem kako je Mišelov mobilni dospeo meni u džep, ali mi je bilo jasno da sam suočen s prostom činjenicom da neko zove Mišela: na njegov mobilni. Ton zvona je zvučao prilično glasno, sad kad više nije bio ometan zatvorenim prostorom mog džepa, toliko glasno da sam se bojao kako se može čuti daleko u parku.

„U pičku materinu!“

Najbolje bi, naravno, bilo pustiti mobilni da trešti dok sam ne pređe na govornu poštu. S druge strane, želeo sam da smesta ućuti.

A opet, bio sam znatiželjan ko zove.

Pogledah na displej ne bih li možda prepoznao ime, ali ispostavilo se da je čitanje imena bilo nepotrebno. Displej zasvetli u mraku, i mada su obrisi lica bili mutni, nije me stajalo ni malo napora da prepoznam lice sopstvene supruge. Iz nekog razloga je Kler zvala svog sina, bio je samo jedan način da se sazna koji je to bio razlog.

„Kler?“ rekoh nakon što sam povukao klizni poklopac.

Nije bilo odgovora. „Kler?“ ponovih. Nekoliko puta se osvrnuh, nije mi se činilo nemogućim da moja supruga svakog trena iskoči iza nekog drveta ili žbuna – da je sve ovo bila šala, mada šala koju u ovom trenutku nisam sasvim shvatao.

„Tata?“

„Mišel! Gde si to?“

„Kod kuće. Bio sam… nisam mogao… Ali, gde si ti?“

„U restoranu. Pa to smo ti rekli. Ali, otkud –“ Ali otkud meni tvoj mobilni? htedoh da pitam, ali mi se to odjednom ne učini dobrim pitanjem.

„Ali, otkud tebi moj mobilni?“ upita sada moj sin; nije zvučao uvređeno, pre zapanjeno, kao što sam i ja bio.

Njegova soba, ranije to veče, njegov mobilni na stolu… Šta radiš ovde gore? Rekao si da me tražiš. Zašto si me tražio? Jesam li tad još držao njegov mobilni u ruci? Ili sam ga bio vratio na sto? Čisto onako. Tražio sam te. Da li je možda bilo moguće…? Ali, to bi značilo da sam onda već bio obukao sako. U kući nikad nisam nosio sako. Pokušah da zaključim zašto sam u sakou otišao gore, u sobu svog sina. „Nemam pojma“, rekoh što sam ležernije mogao. „Podjednako sam zapanjen kao i ti. Hoću da kažem, pomalo liče jedan na drugi, naši mobilni, ali ipak jedva mogu da zamislim da sam –“

„Nisam nigde mogao da ga nađem“ prekide me Mišel. „Pa sam nazvao svoj broj da bih ga možda negde čuo kako zvoni.“

Fotografija njegove majke na displeju. Nazvao je sa fiksnog telefona, na displeju mu se pojavljivala majčina slika kad bi poziv bio sa kućnog fiksnog telefona. Ne očeva, prođe mi kroz glavu. Ili nas oboje. I istog trenutka shvatih koliko bi to bilo blesavo, slika roditelja na kauču u dnevnoj sobi, nasmejani i zagrljeni: u srećnom braku. Mama i tata me zovu. Mama i tata hoće da razgovaraju
sa mnom. Mama i tata me vole najviše na svetu.

„Žao mi je, sine. Bio sam toliko glup da tvoj mobilni stavim u svoj džep. Otac ti je omatorio.“ Pojam doma bila je mama. Pojam doma bila je Kler. Nisam se osećao zaobiđenim, zaključih, negde me je to čak umirivalo. „Nećemo ostati mnogo dugo. Za nekoliko sati ćeš ga dobiti natrag.“

„Gde ste? A ne, izašli ste na večeru, to si već rekao. To je onaj restoran u parku, zar ne, prekoputa…“ Mišel spomenu ime kafića za obične ljude. „To je blizu.“

„Nemoj da se maltretiraš. Dobićeš ga uskoro. Najviše za sat vremena.“

Jesam li i dalje zvučao ležerno? Raspoloženo? Ili mi se po tonu glasa moglo zaključiti da radije ne bih da dođe u restoran po mobilni?

„To mi je suviše dugo. Treba… trebaju mi neki brojevi, moram da nazovem nekog.“ Jesam li ga to čuo da okleva, ili je jednostavno načas pukla mreža?

„Pogledaću ti ja. Ako mi kažeš koji ti broj treba…“

Ne, ovo je bio potpuno pogrešan ton. Takav ležeran, simpatičan otac nisam čak ni želeo da budem: otac koji sme da njuška po mobilnom svog sina zato što otac i sin jednostavno „nemaju šta da kriju jedan od drugog“. Bio sam već više nego zahvalan što me je Mišel još uvek zvao „tata“ a ne „Paul“. To oslovljavanje po imenu me je uvek strašno nerviralo: sedmogodišnjaci koji svog oca zovu „Đorđe“, ili majku „Vilma“. Bila je to nesputanost pogrešne vrste, koja se na kraju priče uvek okretala protiv navodno nesputanih roditelja. Od „Đorđe“ i „Vilma“ bio je samo koji korak do „Zar ti nisam rekao da hoću s puterom od kikirikija, Đorđe?“ Nakon čega bi hleb s pekmezom bio vraćen u
kuhinju i bačen u kantu za đubre.

Dovoljno sam ih često viđao u svom okruženju, te roditelje što su se pomalo blentavo smešili kad bi im se deca obraćala tim tonom. „Ah, u današnje vreme sve ranije ulaze u pubertet“, govorili su pomirljivo, bili su suviše kratkovidi ili jednostavno suviše uplašeni da bi uvideli kako su sami sebi navukli teror na vrat. Ono čemu su se, naravno, iz dubine srca nadali to je bilo da će se deci duže dopadati kao Đorđe i Vilma nego kao mama i tata.

Otac koji je zavirivao u mobilni svog petnaestogodišnjeg sina prilazio je preblizu. Taj je jednim pogledom video koliko je devojčica na listi poziva, ili koje je pikantne sličice preuzeo kao pozadinu za displej. Moj sin i ja jesmo imali šta da krijemo jedan od drugog, poštovali smo privatnost onog drugog, kucali smo na vrata jedan drugom kada su bila zatvorena. Takođe nismo, na primer, ulazili i izlazili iz kupatila goli, bez peškira oko struka, zato što nije imalo šta da se krije, kao što je to uobičajeno u Đorđe-i-Vilma-porodicama – ne, to poslednje pogotovu ne!

Ali, ja sam već bio zavirio u Mišelov mobilni. Video sam stvari koje nisu bile namenjene mojim očima. Iz Mišelove perspektive je bilo opasno po život da duže nego što je apsolutno neophodno ostanem u posedu njegovog mobilnog.

„Ne, tata, nema potrebe. Sad ću doći po njega.“

„Mišele?“ rekoh još, ali on je već bio prekinuo vezu. „U pičku materinu!“ viknuh po drugi put to veče, i istog trenutka videh Kler i Babet kako se pojavljuju iza visoke živice. Moja supruga je prebacila ruku preko ramena svoje jetrve.

Potrajalo je samo nekoliko sekundi: tokom tih par sekundi razmišljao sam da koraknem unazad kako bi me progutalo rastinje. Ali, tada se setih zašto sam uopšte bio izašao u vrt: da bih potražio Kler i Babet. Moglo je da bude i gore: Kler je mogla da me vidi sa Mišelovim mobilnim na uvetu. Mogla je da se zapita s kim to pričam telefonom izvan restorana – u tajnosti!

„Kler!“ Mahnuh. Zatim im krenuh u susret.

Babet jeste još uvek pritiskala maramicu na nos, ali koliko sam mogao da vidim, više nije bilo suza. „Paule“, reče moja supruga.

Gledala me je pravo u oči dok me je oslovljavala po imenu. Onda najpre podiže pogled ka nebu, a zatim ispusti fiktivni uzdah. Znao sam šta ovo znači pošto sam je često viđao kako to radi – između ostalog onda kad joj je majka uzela preveliku dozu tableta za spavanje u staračkom domu.

Mnogo je gore nego što sam mislila, govorili su pogled i uzdah. Sad me je i Babet pogledala, sklanjajući maramicu s lica. „O, Paule“, reče.

„Dragi, dragi Paule…“

„Sti… stiglo je glavno jelo“, rekoh ja.



(Prevela sa holandskog Jelica Novaković-Lopušina)