Andre Breton

OPET POKRET

I opet pokret
Pokret ritmovan mrvljenjem školjki ostriga
I riđih zvezda
U tanjirićima srećnih ostrva
Mislim na jedan vrlo stari putopis
Gde se priča kako je jedan mornar ostavljen na jednom od tih ostrva
Tako ljudo zavoleo jednu urođenicu
I ona ga je tako ludo volela
Da su uspevali razmenjivati o svim stvarima utiske katkad vrlo prefinjene
Pomoću jedinstvenog jezika milovanja
Kad tebe vidim opet u sebi nalazim čoveka koji je vrlo rado zaboravio govor
I smešim se kad mi prijatelj predbacuje ne bez razloga
Da nisam uopšte
Pokazao dovoljno nepoverenja spram te pesničke opsesije
I kaže čak da ta tiranska slutnja
Nostalgija je biće za zlatnim dobom
Ali moderni događaji nisu nužno lišeni svakog
izvornog i konačnog smisla
Pa ni susret po izboru
Kakav bi zaista bi mogao biti
Između muškarca i žene
Ti koju sam otkrio i koja mi uvek ostaješ za otkrivanje
Prvi moreplovci u traženju manje zemalja
Nego njihove vlastite pobude
Plove večito po glasu sirena
Taj susret
Sa svim onim što obuhvata na odstojanju od fatalnog
Ta žurba jednog prema drugom dvu sistema koje su pristrani
smatrali odvojenim
Pokreće jednu seriju pojava vrlo stvarnih
Koje učestvuju u pravljenju jednog zasebnog sveta
Takve prirode da postiđuje sve što smo videli
Umesto njega
Ovakvog
Barbarstvo civilizacijā tu ne može ništa
Pročitah malopre u Humanitéu
Da u Oirotiji
Zemlji gde su sve lepe devojke pre dvadest godina
Bile prodavane begovima
Žene stekle pravo da raspolažu samima sobom
I može se videti
Da mladić donosi devojci buket.
<1934>

Prev. Marko Vešović i Sunita Subašić-Thomas



Prvu zbirku pjesama „Brdo smjernosti“ objavio je 1919. godine. Iste godine zajedno sa Lujom Aragonom i Filipom Supoom osniva časopis Literatura (franc. Litterature). Kada se dadaistički pokret premešta u Pariz sa Tristanom Carom i Fransisom Pikabiom, Breton mu se pridružuje i časopis Literatura postaje njegovo glasilo. Međutim, vrlo brzo se odvaja od dadaizma i oko sebe okuplja nekoliko istomišljenika: Pola Elijara, Benžamena Perea, Luja Aragona, Filipa Supoa, Robera Desnosa. Sa njima organizuje seanse automatskog govora i budnih snova koje posmatra kao neku vrstu medijuma za istraživanje podsvesnog. U saradnji sa Supoom piše prvi automatski tekst Magnetska polja (Champs magnétiques) 1920, i objavljuje ga u časopisu Literatura.

Na putu za San Romano, 
<1934>
Soba čarolija/ Ne gospodo nije sudnica za prestupe/

Ni sobetina puna pijanih vojnika nedeljom navečer

Poezija se čini u postelji kao ljubav
Njezine razbacane plahte postaju zora stvari
Poezija se čini u šumi

Ona ima prostor koji joj je potreban
Ne ovaj drugi nego onaj koji uslovljavaju
Jastrebovo oko
Rosa na preslici
Sećanje na orošenu bocu traminca
na srebrnoj plitici
Visoka šipka od turmalina na moru
I put misaone pustolovine
Koji se okomito uspinje
Ako samo malo zastaneš odmah zarasta u šikarje

To se ne zvoni na sva zvona
Nije pristojno ostaviti vrata otvorena
Ili pozvati svedoke

Jata riba živice sa senicama
Tračnice na ulazu u velika stanica
Zrcaljenje dve obale
Brazde u kruhu
Mehurići u potoku
Dani u kalendaru
Pljuskavica

Čin ljubavi i čin poezije
Nisu spojivi
Sa čitanjem novina na glas

Smer sunčane zrake
Modro sveducanje koje povezuje udarce drvosečine
sekire
Uzica dečjeg zmaja u obliku srca ili vrše
Ravnomerno mahanje dabrova repa
Brzina munje
Slap slatkiša s vrha starih stepenica
Lavina

Soba čarolija
Ne gospodo nije sudnica za prestupe
Ni sobetina puna pijanih vojnika nedeljom navečer

Plesne figure otplesane u prozirnome iznad močvara
Omeđivanje ženskog tela na zidu bacanjem bodeža

Svetli kolutovi dima
Uvojci tvoje kose
Krivulja spužve s Filipina
Prepletanje pega zmije koraljke
Ulaženje bršljana u ruševine
Ona ima mnogo vremena pred sobom.

Poetski je zagrljaj kao telesni zagrljaj
Dok traje
Zaklanja svaki pogled na bedu sveta

1948.

Preveo Radovan Ivšić
Ženi se sa Simon Kan 1921. godine. Sledeće godine oni se sele u ulicu Fonten, broj 42 u Parizu, u stan koji će udomiti Bretonovu kolekciju od 5300 predmeta: slika, crteža, skulptura, fotografija, knjiga, kataloga, časopisa, manuskripta i radova popularne umetnosti i umetnosti iz prekookeanije.

KAŽU MI DA TAMO DOLE…
<1934>
<1934>
Kažu mi da su tamo dole plaže crne
Od lave što ode u more
I da se prostiru u podnožju jednog ogromnog vrha zadimljenog od snega
Pod jednim drugim suncem divljih čižaka
Koja je dakle to zemlja daleka
Što čini se da vuče svu svoju svetlost iz tvog života
I drhti vrlo stvarna na vrhovim tvojih trepavica
Blaga za tvoju put kao nestvarno rublje
Sveže izišlo iz otškrinutog putnog kovčega vekova
Iza tebe
Bacajući zadnje tamne vatre među tvoje noge
Tle izgubljenog raja
Ogledalo tmine ogledalo ljubavi
A još niže ka tvojim rukama koje se šire
Kao dokaz proleća
PREMA
Nepostojanju zla
Cele rascvale jabuke mora
<1934>

Prev. Marko Vešović i Sunita Subašić-Thomas



1924. objavljuje Nadrealistički manifest kojim formalno otpočinje nadrealistički pokret. Piše niz automatskih tekstova i pesama kao primer metode automatskog pisanja. Krajem godine osniva časopis Nadrealistička revolucija (La revolution surrealiste). Bretonu se pridružuju: Filip Supo, Luj Aragon, Pol Elijar, Rene Krevel, Mišel Leris, Benžamen Pere, Antonin Arto, i Rober Desnos. Izlazi Bretonov najpoznatiji roman „Nađa“, 1928. godine. Ovaj roman je najpoznatiji i najbolji primer nadrealističkog romana. Bogato je ilustrovan nadrealističkim crtežima i fotografijama.

OSLUŠKIVANJE U ŠKOLJCI
<1934><1934>
Nisam te počeo viđati a ti si bila zora
Ništa nije bilo otkriveno
Sve barke su se njihale na obali
Razvezujući tanke vrpce (ti znaš) na onim kutijama
ušećerenih badema
Ružičastih i belih između kojih prolazi jedna
srebrna lađica
A ja sam te nazvao
Zorom drhteći

Deset godina potom
Otkrivam te opet u jednom tropskom cvetu
Koji se otvara u ponoć
Jedan jedini snežni kristal koji bi prelio kupu
tvoje dve ruke
Zovu ga na Martiniku balskim cvetom

On i ti delite tajanstvo postojanja
Prvo zrno rose što kudikamo premašuje sve druge
Ludo obojen dugom sadržeći sve

Sad vidim to šta mi je skriveno zauvek
Kad spavaš na proplanku svojih ruku
pod leptirima tvoje kose

I kad se opet rađaš iz feniksa svog vrela
U metvici sećanja
Zagonetnoga prelevanja sličnosti u jednom
ogledalu bez dna
Izmigoljivši iz onog što će se videti tek jednom

U mome srcu sva krila mlečike
Utovaruju sve što si mi rekla

Nosiš letnju haljinu koju ne prepoznaješ kao svoju
Gotovo nestvarna ona je ozvezdana u svim smerovima
Magnetima u vidu potkovice lepe crvene minijum boje
S plavim nogama
<1946>

Prev. Marko Vešović i Sunita Subašić-Thomas

Pridružuje se Fracuskoj komunističkoj partiji 1927. godine u želji da poveže psihoanalizu i marksizam. Tu težnju izražava u Drugom manifestu nadrealizma 1929. godine. Tekst „Spojeni sudovi“ (1932) pokušaj je spajanja istraživanja nesvesnog sa društvenim angažmanom. Međutim, Breton nije mogao da prihvati podređivanje poetskog stvaranja ideološkim ciljevima, i napušta partiju 1935. godine i žestoko kritikuje socijalistički realizam. Svojim idejama ostaje veran i kada se nadrealistički pokret cepa i kada se deo nadrealista na čelu sa Aragonom priklanja partijskim zahtevima.

SVAKI RAJ NIJE IZGUBLJEN

Manu Rayu

Spiljski petlovi [1] prelaze u kristal
Brane rosu udarcima ćuba
Onda čarobno geslo munje
Silazi na steg ruševina
Pesak je tek fosforescentni časovnik
Koji pokazuje ponoć
Rukama neke zaboravljene žene
Nema utočišta koje skreće u polje
Postavljeno na nebeskim prilazima i uzmacima
To je ovde
Plave i tvrde slepoočnice vile kupaju se
U noći što precrtava moje slike
Kose kose
Zlo jača sasvim blizu
Samo da li će hteti nas
<1923>

Prev. Marko Vešović i Sunita Subašić-Thomas

[1] “Coq-de-roche”, može biti narandžasti ili peruvijanski, a radi se o vrlo neobičnim tropskim pticama, s velikim ćubama, iz porodice Cotingidae, vrsta Rupicola.
<1934><1934><1946><1923>
<1934><1934><1946><1923>
SVE UČENICE ZAJEDNO
<1934><1934><1946><1923>
Često kažeš šarajući zemlju potpeticom kao što se
rascvetava grm ruže
Divlje koji izgleda kao napravljen samo od rose
Kažeš Sve more i sve nebo za jednu
Pobedu detinjstva u zemlji plesa ili bolje
za jedan
Zagrljaj u hodniku voza
Koji ide dovraga sa puščanim pucnjima na mostu ili
bolje
Još za jednu divlju reč
Takvu da je mora izgovoriti gledajući vas
Jedan čovek čije ime odlazi vrlo daleko sa drveta
na drvo
Koji tek ulazi i izlazi među sto snežnih
ptica
Gde je dakle dobro
I kad to kažeš sve more i sve nebo
Rasipa se kao jato devojčica u dvorištu
strogoga internata
Posle jednog diktata gdje Srce mi prosja čilo
Pisalo se možda Srce mi prosjačilo
<1932>

Prev. Marko Vešović i Sunita Subašić-Thomas



1938. prihvata zaduženje od Francuske vlade i putuje u Meksiko. Na tamošnjem univerzitetu Breton učestvuje na konferenciji o nadrealizmu. U Meksiku upoznaje Trockog sa kojim piše Manifest za nezavisnu revolucionarnu umetnost (Manifesto for an Independent Revolutionary Art / Pour un art revolutionnair independent), koji potpisuju Breton i Diego Rivera.

ODA CHARLESU FOURIERU

U to vreme poznavao sam te tek iz viđenja
Ne znam više čak ni kako si bio obučen
Bez sumnje ne može se postići bolje u tom neutralnom stilu
Ali nemamo dovoljno laskavih reči za gradske većnike
Što su te izvukli i stavili na pramac kružnih bulevara [1]
Tu ti je mesto u vreme jakog ljuljanja
Kad se grad podigne
I kad malo po malo bes mora osvaja
te tako oduhovljene brežuljke
Čija poslednja brajda nosi zvezde
Ili češće kad se upriliči velika noćna
hajka želje
U šumi gde su sve ptice od plamena
I takođe svaki put kad najjači reful otkrije
trup broda
Blještava rana kakva je javna dražba sirena
Nisam mislio da si na svome radnom mestu
I evo jednog jutra u zoru 1937.
Gle već je prošlo oko sto godina kako si mrtav
Prolazeći opazih svež buket ljubica pod tvojim nogama
Retko se dešava da se kite cvećem statue u
Parizu
Ne govorim o pasjalucima čiji je cilj da pokrenu stado
I ruka koja se izgubila ka tebi u jednoj dugoj brazdi
smućuje i moje sećanje
Mora da je to bila tanka ženska ruka u rukavicama
Voleli smo se skloniti da gledamo u daljinu
Ne obraćajući puno pažnju u narednim danima posmatrao
sam kako se stavlja novi buket
Rosa i on činili su jedno
A ti ništa nije moglo da ti odvrati oči od blata punog
dijamanata trga Kliši
Fourier jesi li još uvek tu
Kao u vreme kad si uvrtio u svoje bronzane
vijuge da skreneš konvoj vašarskih kućica
Otkako su nestale ti si razjaren
Ti koji si govorio samo o vezivanju vidiš
kako se sve razvezalo
I u neredu smo se spustili niz strminu
S poluotvorenim usnama dece koja se dure na sisi
ogoljenih majki
I ti sedefi ramena i te stražnjice na kojima su još malje
Stapaju se u jedan čvrsti i zagasiti blok morske pene
Koju preskače tanak mlazi krvi
Na jednoj drugoj ravni
Jer najživlje slike su najkratkotrajnije
Rukav vremena miriše muškatni orah
I izbacuje zaslepljujuću manšetu života
Na jednoj drugoj ravni
Neki počinju da maze u odronu na
ivici lokava
Vrste koje su na putu da dobiju debelu kožu [2]
konačno
Ali koje uz pomoć okolnosti ne izgledaju
nesposobne za novo gmizanje
I smatra se da rado hrane svoju gamad
Odvratno nam je da rasečemo njihova jaja bez ljuske
Njihova prastara izlizanost klizi po strahu
Ti si ih kao i ja dobro upoznao
Ali ne možeš znati koliko su izašle uglađene i prožrdljive
iz zimskog sna
Mislio si da na zemlji probno stvaranje sveta koje je
zahtevalo mesožderne modele širokih
dimenzija nije uspelo da se odupre prvom potopu dok je
pojasnio si nekom drugom stvaranju sveta na Starom
Kontinentu i nekom trećem u
Americi oprošteno pred drugim potopom tako da je čovek
koji je iz njega proizašao
mogao doseći čvrsto tlo i da mu je čak palo u zadatak da
ubrza u svoju korist stvaranje 4, 5, itd…
Bože napredovanja oprosti mi uvek se radi o
istoj opremi
Nismo bolje opskrbljeni u pogledu kalupa za otiske
sredstava protiv pacova i stenica
Vere mi veliki divlji primerci praistorijske faune
Nisu tako daleko upravljaju koncepcijom
sveta
I podmeću svoju vlažnu kožu delima
ljudi
Da bi saznao kako danas obični smrtnici
prihvataju svoju sudbinu
Nastoj iznenaditi pogled morske krave
Koja se raširila u zoološkom vrtu u svojoj kadi
mlake vode
Sve će ti biti jasno o snazi ideala
I daće ti meru napora koji je učinjen
Na putu
Y-privlačne industrije
Nećeš zaboraviti da se raspitaš za strvinare
I videćeš da su izgubili od svoje oholosti
Kad dvostruka zavesa bude podignuta
Biće ti dopušteno da gledaš u njenom posvećenju
Krvavu ruku utisnutu na mestu srca na
besprekornoj pregači mesara-sunca
koji izvodi balet svojim niklovanim kukama
Dok će psoglavci iz dućana
Obasuti pažnjom u ovim danima nestašice i crnog
tržišta
Kad im pristupiš prikazati u lepom svetlu
svoje luksuzne strane
U merama koje si preporučio da se ponovo uspostavi
ravnoteža naroda (Broj potrošača u skladu
s proizvodnim snagama)
Jasno je da se nismo stavili na gastrozofsku
detu [3]
Čije uspostavljanje mora ići istovremeno sa
legalizacijom fanerogamnih [4] običaja
Više smo voljeli dobru staru metodu
Koja se sastoji od mračnih zasecanja u
mnoštvo sablasti
Pod anesteticima koji mogu izdržati
svaku probu zastava
Fourier previše je mračno gledati ih kako
izranjaju iz jedne
od najgorih kloaka historije
Zanesene labirintom koji tamo vraća
Nestrpljive da ponovo počnu bolje stavljati
glavu u torbu
Na prvo pomanjkanje ciklona
Znati ko ostaje s lampom na šeširu
Čvrste ruke na ogradi vagoneta
obešenog
Puštenog u divnu ugljenu prašinu
Kao ti
Fourier
Ti sasvim uspravan među velikim vizionarima
Koji poverova da će pobediti rutinu i nesreću
Ili opet kao ti u besmrtnoj pozi
Vadioca trna
Uzalud govorimo da si sam sebe obmanuo teškim
zabludama
O šansama da se sporazumno riješi
spor
Tebi Orfejeva trska
Drugi dođoše koji su bili naoružani samo
ubeđivanjem
Vodili su ovna koji će porasti
Dok se ne bude mogao okrenuti od istoka ka zapadu
I ako se nasilje krilo u njegovim rogovima
u dnu njegovih očiju otvaralo se celo proleće
Postojanje te čudesne životinje me naizmenično
zanosi i zbunjuje
Kad je ona mahnula glavom svet je zadrhtao
bilo je beskrajnih čistina
Koje su mestimično ponovo obrasle u žbunje
Sada ona krvari i pase
Ne vidim svetonskog pastira koji bi je
morao čuvati
Samo da ona ostane srčana da
ide do kraja svog poduhvata
Drhtimo da se ne zarazi
već odavno pored bara
Pod divnim
Runom tako podmuklo
razviće se ribe
Drama je u tome što ne možemo odgovarati za ta bića
velikih razmjera kakve se geniju desi da stavi u pogon
i koja prepuštena vlastitoj domišljatosti previše naginju
okretanju prema kobnom tim više ako je pribegavanje
delomično kobnom i zamišljenom kao prelazno s učinkom
da se u nastavku kobno smanji ulazi u namere od
kojih su zamešani
Bez cene
U mojim očima i uvek primeran ostaje prvi
skok izvršen u pravcu podešavanja
sistema
A ipak kakva greška u skretničkom mehanizmu je mogla biti
načinjena ništa ne objavljuje vladavinu
Ykarmonije
Ne samo
Oesus i
Lucullus
Koje si zvao da se takmiče s podskupinama šatri
žabnjaka
Imaju uvek protiv sebe
Spartaka
Ali gledajući od nazad ka napred imamo utisak
da su putevi sreće sve više i više
proređeni
Siromaštvo lopovština tlačenje pokolj uvek
ista zla kojima si obeležio civilizaciju
užarenim gvožđem
Fourier rugali smo se ali trebaće jednom da probamo
hteli ne hteli tvoj lek
Čak i pod uslovom da receptu napisanom tvojom rukom
dodamo neke ispravke ugla
Počevši s časnom odštetom
Koju dugujemo jevrejskom narodu
Ostavljajući izvan rasprave da bez razlikovanja
vere slobodna pljačka ukrašena imenom trgovine
ne bi mogla biti rehabilitovana
Kralju muka optička greška ne može
pokvariti čistoću ili smanjiti širinu tvog pogleda
Kalendar na tvom zidu poprimio je sve boje
spektra
Znam koliko bi bez zadnjih misli ti voleo
Sve što ima novoga
U vodi
Koja prolazi ispod mosta
Ali da bismo napravili reda u poslednjim nabavkama i ko
zna pomoću nemogućeg učinili da nam budu naklonjene
Tvoj stari kredenac od masivne hrastovine je još uvek dobar
Sve stoji ako ne (da stavimo “čak i” umesto ako ne) i uživa
u njegovih dvanaest ladica
<1947>

Prev. Sunita Subašić-Thomas

​[1] “Boulevard extérieur” ili “périphérique” je zaobilaznica dužine više od 35 km oko Pariza koja ga i fizički odvaja od siromašnih četvrti.

[2] Igra rečima s izrazom “espece en voie de disparition” – bukvalno “vrsta na putu nestanka”, to jest kojoj preti nestanak.

[3] Gastrozofija je filozofija Charlesa Fouriera u vezi s ljudskim strastima u čijoj je osnovi ambicija da prenese kulturu zadovoljstva, počinjući s ukusom.

[4] Javnocvetne semenjače, čiji su organi vidljivi, botanički termin.

Na početku Drugog svetskog rata Breton je ponovo u medicinskoj službi. Nakon ocene Višijeve vlade da su njegovi spisi „veoma loši za nacionalnu revoluciju“ Breton beži u SAD. Na Univerzitetu Jejl 1942. godine organizuje izložbu nadrealista. Sa Marselom Dišanom nastavlja intenzivnu nadrealističku delatnost. Plod te delatnosti je i hermetički poetski roman „Tajna XVII“ (1947), neka vrsta sume njegovog životnog i stvaralačkog iskustva.

UVEK KAO PRVI PUT
<1934><1934><1946><1923><1932><1947>
<1934><1934><1946><1923><1932><1947>
Uvek kao prvi put
Jedva da te poznavah iz viđenja
Vraćaš se u kasni sat noćni u kuću
koso od mog prozora
Kuću posve nestvarnu
Tu od jedne sekunde do druge
U noći netaknutoj
Očekujem da se stvori još jedanput
pukotina što opčinjuje
Pukotina jedinstvena
Na fasadi i na mom srcu
Što ti se više približavam
U stvarnosti
Više peva ključ u vratima nepoznate sobe
Gde mi se ti pojavljuješ sama
Ti si se isprva istopila u blistavom
nestalnom krajičku neke zavese
To je polje jasmina koje sam posmatrao u zoru
Na jednom putu u okolini Grasa
S njegovim beračicama u dijagonali
Iza njih tamno krilo što pada sa biljki okljaštrenih
Pred njima trokut od bleštanja
Zavesa nevidljivo podignuta
Vraćaju se u metežu svi cvetovi
Uhvatila si se u koštac sa ovim dugim satom nikad
dovoljno smućenim da bude san
Ti kao da bi mogla biti
Ista izuzev tog što te možda ne mogu sresti nikad
Praviš se kao da ne znaš da te posmatram
Začudo nisam više siguran da to znaš
Tvoje besposličenje puni mi oči suzama
Jato tumačenja okružuje svaki tvoj pokret
To je skupljanje nektara
Ima stolica za ljuljanje na mostu ima granja
koji bi moglo da te izgrebe u šumi
Postoje u jednom izlogu u ulici Notr-Dam-de-Loret
Dve lepe prekrštene noge stegnute dugim čarapama
Koje se levkasto šire u središtu jedne velike bele deteline
Ima svilenih lestvica razmotnih po bršljanu
Ima
Čim se nagnem nad ponor
Beznadnog sjedinjavanja tvog prisustva i tvog odsustva
Otkrio sam tajnu
Da te volim
Uvek kao prvi put
<1934>

Prev. Marko Vešović i Sunita Subašić-Thomas

Po završetku rata vraća se u Pariz, gde pokušava da obnovi nadrealistički pokret.

Dela
Brdo smernosti
Nađa
Luda ljubav
Magična umetnost
Izgubljeni koraci
Tajna XVII
izvor