" Seti se da moje izlečenje počinje onog dana kada sam seo u voz za Beograd“, piše Žorž Perek svom prijatelju Žaku Ledereru 1957. godine.
Perek je u to vreme dvadesetjednogodišnji student istorije i želi da postane pisac. Usamljen je i bez novca, polazi mu za rukom da napiše tek nekoliko tekstova i prikaza, među kojima i o Andrićevom romanu „Na Drini ćuprija“ i knjizi Milovana Đilasa „Besudna zemlja“. Vodi boemski život i druži se sa srpskim slikarima i intelektualcima koji se okupljaju u kafeima „Selekt“ i „Dom“ na Monparnasu.
Među njima su Mladen Srbinović, Stojan Ćelić, Zoran Petrović, Žarko Vidović i Milka Čanak, slikari i istoričari umetnosti.
Perek će na književnu slavu sačekati još neko vreme, ali će se upornost isplatiti – već prvi roman, „Stvari“, iz 1965. godine, dobio je značajnu književnu nagradu Renodo.
Uslediće „Iščeznuće“ i „Povratnici“, u kojima eksperimentiše sa jezikom (u prvom koristi reči bez slova e, u drugom samo reči koje ga sadrže). Njegov najuspeliji roman, „Život, uputstvo za upotrebu“, u kome dolazi do izražaja njegova opsesija formalnim izazovima, smatra se jednim od najvažnijih primera postmodernizma.
Kakvu je ulogu odigrao Beograd u Perekovom životu? U njemu se odvija radnja njegovog prvog romana „Sarajevski atentat“. Ovaj rukopis su izdavači odbili i dugo se verovalo da je izgubljen. Šezdeset godina kasnije Perekov roman izlazi na srpskom, godinu dana nakon što je objavljen u Francuskoj. To je prilika da upoznamo jednog od najznačajnijih francuskih pisca 20. veka u nastajanju, u trenutku kada prolazi kroz stvaralačku krizu, nesiguran u svoj književni dar.
Ali o kakvom izlečenju se radi? „Hoću da budem muškarac”, piše Perek u pismu iz 1956. godine. „Toliko sam patio što sam ’sin’”, ispoveda se Ledereru. Njegov unutrašnji svet razdire usamljenost, seksualna i stvaralačka inhibicija, želja da se dokaže. Teškoće sa kojima se suočava kao mladić vezane su za smrt njegovih roditelja, poljskih Jevreja koji su ubijeni u ratu. Odlazak u Jugoslaviju je test muškosti, ključna etapa njegovog sentimentalnog vaspitanja. Floberov uticaj nije daleko.
Perek u Beogradu traga za Milom koju je upoznao u Parizu, želi da je osvoji i preotme od Branka, koji je neka vrsta očinske figure. Autobiografski je, kao i u kasnijim Perekovim delima, materijal od koga oblikuje fikciju. Srbi sa kojima se družio u Parizu postaju likovi u psihološkom trileru sa ljubavnim zapletom. Perekov biograf, Britanac Dejvid Belos, sreo ih je u Beogradu dok je radio na knjizi o piščevom životu. Mila je Milka Čanak-Medić, istoričar arhitekture, a Branko je Žarko Vidović, njen kolega, koji je u to vreme bio tridesetpetogodišnji profesor istorije umetnosti.
Perek se predaje lutanju po Beogradu, po kafanama i mestima poput „Lovca“, „Proleća“ i „Bezistana“ na kojima može da sretne Milu i prijatelje. Šeta po Kalemegdanu, Dedinju, Topčideru, duž Save, Terazija, Knez Mihailove i Topličinog venca, gde Mila stanuje. Konture grada su šture, ali je uhvaćena izvesna atmosfera, natopljena rakijom („u nedostatku opijuma ili hašiša“), frenetična poput muzike Majlsa Dejvisa iz „Lifta za gubilište“ koji se pojavio iste godine. U romanu ljubavnici slušaju Bili Holidej. U lutanjima ga prati Sreten, odnosno Mladen Srbinović. Avgusta 1957. godine u pismu prijatelju Perek piše: „U Beogradu je Mladen naslikao moj portret: sada sam slavan“.
Mila mu izmiče, intrigira ga zato što mu je nedokučiva. Ubrzo je jasno da je pravi predmet potrage on sam, da ga pokreće narcistička i očajnička želja da se potvrdi. Stil je loš, rečenice se ponavljaju, tekst podseća na školski rad. Zaplet kao u krimi romanima jednako je nevešt – atentat na Franca Ferdinanda se uvodi kao paralelni tok neostvarenoj tajnoj nameri o ubistvu suparnika koga sreće u Sarajevu. Ovo povezivanje dva različita vremena u celinu je postupak koji će kasnije često koristiti u romanima. Sama epizoda sarajevskog atentata je zanimljiva jer Perek kao istoričar ulazi u detalje suđenja Gavrilu Principu i drugim učesnicima zavere, ne krijući zanos njihovim činom kojim su „dokazali, po cenu života, da žele da žive slobodni“. Prema svedočenju Perekovog biografa, Žarko Vidović je upoznao pisca sa Vasom Čubrilovićem, poslednjim preživelim učesnikom 1914, koji je tada bio ministar poljoprivrede.
Ako Vidović više ne može da svedoči o poznanstvu sa Perekom, Milka Čanak-Medić nije krila iznenađenje kada se prvi put srela sa tekstom „Sarajevskog atentata” koji smo joj odneli pre nego što će izaći iz štampe. Događaji koje Perek opisuje odigrali su se pre tačno šezdeset godina, ali se dobro seća tog vremena kada je kao stručnjak u Jugoslovenskom institutu za zaštitu spomenika kulture dobila stipendiju i otišla na studijski boravak u Pariz. Tamo su se upoznali. Perek je bio sedam godina mlađi od nje.
„Bio je balavac, a ja ozbiljan stručnjak“, kaže s tonom negodovanja. „Jako dobro se sećam te epizode. Perek se družio sa grupom intelektualaca i umetnika, među kojima je bio i Žarko Vidović, fin intelektualac, jako obrazovan. Držao se po strani, tek me je poslednjeg dana pozvao u obilazak grada. Iznenadila sam se kada je potom došao u Beograd“, seća je Milka Čanak-Medić, koja je u to vreme imala 28 godina.
Lik Mile nije je ostavio ravnodušnom. „U pitanju je literarna obrada, ali je u stvarnosti sve bilo drugačije. U Beogradu smo se videli svega tri puta. Sve je bilo bizarno kod njega, u njegovim postupcima. Bio je nasilan i da bih izbegla susrete s njim odselila sam se kod sestre. Ta epizoda mi je bila mučna. Više se nikada nismo sreli”, kaže danas Milka Čanak-Medić, koju stručna javnost zna po naučnom radu iz oblasti istorije arhitekture i zaštite spomenika.
„Sarajevski atentat” je uvršćen u sabrana dela Žorža Pereka, iako se poznavaoci njegovog opusa slažu da se u ovom početničkom romanu mogu pronaći tek nagoveštaji budućeg velikog pisca. Perek ga je napisao za nekoliko nedelja po povratku iz Beograda, koji mu je pomogao da se „izleči“ kao pisac.
izvor ; Politika
Нема коментара:
Постави коментар