14. 3. 2018.

Žorž Perek u Beogradu






" Se­ti se da mo­je iz­le­če­nje po­či­nje onog da­na ka­da sam seo u voz za Be­o­grad“, pi­še Žorž Pe­rek svom pri­ja­te­lju Ža­ku Le­de­re­ru 1957. go­di­ne.

Pe­rek je u to vre­me dva­de­se­tjed­no­go­di­šnji stu­dent isto­ri­je i že­li da po­sta­ne pi­sac. Usa­mljen je i bez nov­ca, po­la­zi mu za ru­kom da na­pi­še tek ne­ko­li­ko tek­sto­va i pri­ka­za, me­đu ko­ji­ma i o An­dri­će­vom ro­ma­nu „Na Dri­ni ću­pri­ja“ i knji­zi Mi­lo­va­na Đi­la­sa „Be­sud­na ze­mlja“. Vo­di bo­em­ski ži­vot i dru­ži se sa srp­skim sli­ka­ri­ma i in­te­lek­tu­al­ci­ma ko­ji se oku­plja­ju u ka­fe­i­ma „Se­lekt“ i „Dom“ na Mon­par­na­su.

Me­đu nji­ma su Mla­den Sr­bi­no­vić, Sto­jan Će­lić, Zo­ran Pe­tro­vić, Žar­ko Vi­do­vić i Mil­ka Ča­nak, sli­ka­ri i isto­ri­ča­ri umet­no­sti.

Pe­rek će na knji­žev­nu sla­vu sa­če­ka­ti još ne­ko vre­me, ali će se upor­nost is­pla­ti­ti – već pr­vi ro­man, „Stva­ri“, iz 1965. go­di­ne, do­bio je zna­čaj­nu knji­žev­nu na­gra­du Re­no­do.

Usle­di­će „Iš­če­znu­će“ i „Po­vrat­ni­ci“, u ko­ji­ma eks­pe­ri­men­ti­še sa je­zi­kom (u pr­vom ko­ri­sti re­či bez slo­va e, u dru­gom sa­mo re­či ko­je ga sa­dr­že). Nje­gov naj­u­spe­li­ji ro­man, „Ži­vot, uput­stvo za upo­tre­bu“, u ko­me do­la­zi do iz­ra­ža­ja nje­go­va op­se­si­ja for­mal­nim iza­zo­vi­ma, sma­tra se jed­nim od naj­va­žni­jih pri­me­ra post­mo­der­ni­zma.

Ka­kvu je ulo­gu od­i­grao Be­o­grad u Pe­re­ko­vom ži­vo­tu? U nje­mu se od­vi­ja rad­nja nje­go­vog pr­vog ro­ma­na „Sa­ra­jev­ski aten­tat“. Ovaj ru­ko­pis su iz­da­va­či od­bi­li i du­go se ve­ro­va­lo da je iz­gu­bljen. Še­zde­set go­di­na ka­sni­je Pe­re­kov ro­man iz­la­zi na srp­skom, go­di­nu da­na na­kon što je ob­ja­vljen u Fran­cu­skoj. To je pri­li­ka da upo­zna­mo jed­nog od naj­zna­čaj­ni­jih fran­cu­skih pi­sca 20. ve­ka u na­sta­ja­nju, u tre­nut­ku ka­da pro­la­zi kroz stva­ra­lač­ku kri­zu, ne­si­gu­ran u svoj knji­žev­ni dar.

Ali o ka­kvom iz­le­če­nju se ra­di? „Ho­ću da bu­dem mu­ška­rac”, pi­še Pe­rek u pi­smu iz 1956. go­di­ne. „To­li­ko sam pa­tio što sam ’sin’”, is­po­ve­da se Le­de­re­ru. Nje­gov unu­tra­šnji svet raz­di­re usa­mlje­nost, sek­su­al­na i stva­ra­lač­ka in­hi­bi­ci­ja, že­lja da se do­ka­že. Te­ško­će sa ko­ji­ma se su­o­ča­va kao mla­dić ve­za­ne su za smrt nje­go­vih ro­di­te­lja, polj­skih Je­vre­ja ko­ji su ubi­je­ni u ra­tu. Od­la­zak u Ju­go­sla­vi­ju je test mu­ško­sti, ključ­na eta­pa nje­go­vog sen­ti­men­tal­nog vas­pi­ta­nja. Flo­be­rov uti­caj ni­je da­le­ko.

Pe­rek u Be­o­gra­du tra­ga za Mi­lom ko­ju je upo­znao u Pa­ri­zu, že­li da je osvo­ji i pre­ot­me od Bran­ka, ko­ji je ne­ka vr­sta očin­ske fi­gu­re. Auto­bi­o­graf­ski je, kao i u ka­sni­jim Pe­re­ko­vim de­li­ma, ma­te­ri­jal od ko­ga ob­li­ku­je fik­ci­ju. Sr­bi sa ko­ji­ma se dru­žio u Pa­ri­zu po­sta­ju li­ko­vi u psi­ho­lo­škom tri­le­ru sa lju­bav­nim za­ple­tom. Pe­re­kov bi­o­graf, Bri­ta­nac Dej­vid Be­los, sreo ih je u Be­o­gra­du dok je ra­dio na knji­zi o pi­šče­vom ži­vo­tu. Mi­la je Mil­ka Ča­nak-Me­dić, isto­ri­čar ar­hi­tek­tu­re, a Bran­ko je Žar­ko Vi­do­vić, njen ko­le­ga, ko­ji je u to vre­me bio tri­de­set­pe­to­go­di­šnji pro­fe­sor isto­ri­je umet­no­sti.

Pe­rek se pre­da­je lu­ta­nju po Be­o­gra­du, po ka­fa­na­ma i me­sti­ma po­put „Lov­ca“, „Pro­le­ća“ i „Be­zi­sta­na“ na ko­ji­ma mo­že da sret­ne Mi­lu i pri­ja­te­lje. Še­ta po Ka­le­meg­da­nu, De­di­nju, Top­či­de­ru, duž Sa­ve, Te­ra­zi­ja, Knez Mi­ha­i­lo­ve i To­pli­či­nog ven­ca, gde Mi­la sta­nu­je. Kon­tu­re gra­da su štu­re, ali je uhva­će­na iz­ve­sna at­mos­fe­ra, na­to­plje­na ra­ki­jom („u ne­do­stat­ku opi­ju­ma ili ha­ši­ša“), fre­ne­tič­na po­put mu­zi­ke Maj­lsa Dej­vi­sa iz „Lif­ta za gu­bi­li­šte“ ko­ji se po­ja­vio iste go­di­ne. U ro­ma­nu lju­bav­ni­ci slu­ša­ju Bi­li Ho­li­dej. U lu­ta­nji­ma ga pra­ti Sre­ten, od­no­sno Mla­den Sr­bi­no­vić. Av­gu­sta 1957. go­di­ne u pi­smu pri­ja­te­lju Pe­rek pi­še: „U Be­o­gra­du je Mla­den na­sli­kao moj por­tret: sa­da sam sla­van“.

Mi­la mu iz­mi­če, in­tri­gi­ra ga za­to što mu je ne­do­ku­či­va. Ubr­zo je ja­sno da je pra­vi pred­met po­tra­ge on sam, da ga po­kre­će nar­ci­stič­ka i očaj­nič­ka že­lja da se po­tvr­di. Stil je loš, re­če­ni­ce se po­na­vlja­ju, tekst pod­se­ća na škol­ski rad. Za­plet kao u kri­mi ro­ma­ni­ma jed­na­ko je ne­vešt – aten­tat na Fran­ca Fer­di­nan­da se uvo­di kao pa­ra­lel­ni tok neo­stva­re­noj taj­noj na­me­ri o ubi­stvu su­par­ni­ka ko­ga sre­će u Sa­ra­je­vu. Ovo po­ve­zi­va­nje dva raz­li­či­ta vre­me­na u ce­li­nu je po­stu­pak ko­ji će ka­sni­je če­sto ko­ri­sti­ti u ro­ma­ni­ma. Sa­ma epi­zo­da sa­ra­jev­skog aten­ta­ta je za­ni­mlji­va jer Pe­rek kao isto­ri­čar ula­zi u de­ta­lje su­đe­nja Ga­vri­lu Prin­ci­pu i dru­gim uče­sni­ci­ma za­ve­re, ne kri­ju­ći za­nos nji­ho­vim či­nom ko­jim su „do­ka­za­li, po ce­nu ži­vo­ta, da že­le da ži­ve slo­bod­ni“. Pre­ma sve­do­če­nju Pe­re­ko­vog bi­o­gra­fa, Žar­ko Vi­do­vić je upo­znao pi­sca sa Va­som Ču­bri­lo­vi­ćem, po­sled­njim pre­ži­ve­lim uče­sni­kom 1914, ko­ji je ta­da bio mi­ni­star po­ljo­pri­vre­de.

Ako Vi­do­vić vi­še ne mo­že da sve­do­či o po­znan­stvu sa Pe­re­kom, Mil­ka Ča­nak-Me­dić ni­je kri­la iz­ne­na­đe­nje ka­da se pr­vi put sre­la sa tek­stom „Sa­ra­jev­skog aten­ta­ta” ko­ji smo joj od­ne­li pre ne­go što će iza­ći iz štam­pe. Do­ga­đa­ji ko­je Pe­rek opi­su­je od­i­gra­li su se pre tač­no še­zde­set go­di­na, ali se do­bro se­ća tog vre­me­na ka­da je kao struč­njak u Ju­go­slo­ven­skom in­sti­tu­tu za za­šti­tu spo­me­ni­ka kul­tu­re do­bi­la sti­pen­di­ju i oti­šla na stu­dij­ski bo­ra­vak u Pa­riz. Ta­mo su se upo­zna­li. Pe­rek je bio se­dam go­di­na mla­đi od nje.

„Bio je ba­la­vac, a ja ozbi­ljan struč­njak“, ka­že s to­nom ne­go­do­va­nja. „Ja­ko do­bro se se­ćam te epi­zo­de. Pe­rek se dru­žio sa gru­pom in­te­lek­tu­a­la­ca i umet­ni­ka, me­đu ko­ji­ma je bio i Žar­ko Vi­do­vić, fin in­te­lek­tu­a­lac, ja­ko obra­zo­van. Dr­žao se po stra­ni, tek me je po­sled­njeg da­na po­zvao u obi­la­zak gra­da. Iz­ne­na­di­la sam se ka­da je po­tom do­šao u Be­o­grad“, se­ća je Mil­ka Ča­nak-Me­dić, ko­ja je u to vre­me ima­la 28 go­di­na.

Lik Mi­le ni­je je osta­vio rav­no­du­šnom. „U pi­ta­nju je li­te­rar­na ob­ra­da, ali je u stvar­no­sti sve bi­lo dru­ga­či­je. U Be­o­gra­du smo se vi­de­li sve­ga tri pu­ta. Sve je bi­lo bi­zar­no kod nje­ga, u nje­go­vim po­stup­ci­ma. Bio je na­si­lan i da bih iz­be­gla su­sre­te s njim od­se­li­la sam se kod se­stre. Ta epi­zo­da mi je bi­la muč­na. Vi­še se ni­ka­da ni­smo sre­li”, ka­že da­nas Mil­ka Ča­nak-Me­dić, ko­ju struč­na jav­nost zna po na­uč­nom ra­du iz obla­sti isto­ri­je ar­hi­tek­tu­re i za­šti­te spo­me­ni­ka.

„Sa­ra­jev­ski aten­tat” je uvr­šćen u sa­bra­na de­la Žor­ža Pe­re­ka, iako se po­zna­va­o­ci nje­go­vog opu­sa sla­žu da se u ovom po­čet­nič­kom ro­ma­nu mo­gu pro­na­ći tek na­go­ve­šta­ji bu­du­ćeg ve­li­kog pi­sca. Pe­rek ga je na­pi­sao za ne­ko­li­ko ne­de­lja po po­vrat­ku iz Be­o­gra­da, ko­ji mu je po­mo­gao da se „iz­le­či“ kao pi­sac.

izvor ; Politika  

Нема коментара:

Постави коментар