"Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti. Ostavi bar jedan most između srca i mene. U samoći je lakše neshvaćeno shvatiti, mogle bi te nazad vratiti uspomene."
“Na svašta se moglo pomisliti pre negoli na tako čudesnu građevinu u rastrganu i pustu kraju. Izgledalo je kao da su obe obale izbacile jedna prema drugoj po zapenjen mlaz vode, i ti se mlazevi sudarili, sastavili u luk i ostali tako za jedan trenutak, lebdeći nad ponorom. Ispod luka se videlo, u dnu vidika, parče modre Drine, a duboko nad njim je grgoljila zapenjena i ukroćena Žepa. Dugo oči nisu mogle da se naviknu taj luk smišljenih i taknih linija, koji izgleda kao da je u letu samo zapeo za taj oštri mrki krs, pun kukrikovine i pavite, i da će prvom prilikom nastaviti let i iščeznuti.”
Most na Žepi
“On je, tamo u Bosni, bleštao na suncu i sjao na mesečini, i prebacivao preko sebe ljude i stoku. Malo-pomalo, iščeznu posve onaj krug razrovane zemlje i razbacanih predmeta koji okružuju svaku novu gradnju; svet raznese i voda otplavi polomljeno kolje i parčad skele i preostalu građu, a kiše sapraše tragove klesarskog rada. Ali predeo nije mogao da se priljubi uz most, ni most uz predeo. Gledan sa strane, njegov beo i smelo izvijeni luk je izgledao uvek izdvojen i sam, i iznenađivao
putnika kao neobična misao, zalutala i uhvaćena u kršu i divljini.”
Na Drini ćuprija
Andrić prepričava jednu legendu kako je Alah zemlju napravio za čoveka da bude ravna kao tepsija, ali je šejtan, vazda ljubomoran na božija dela namenjena čoveku, svojim noktima zaderao još svežu zemlju i tako su nastale planine i provalije… Bilo Bogu žao pa poslao anđele da pokažu ljudima kako da premoste praznine. Anđeli su svojim krilima spojili razdvojena mesta i tako čoveku pokazali da mu valja praviti mostove. Tako je i Mostar nastao… Mostovima da spaja, a ne da razdvaja ljude… Da sija kao Neretva… Kao nada… Kao Bosna…
MOSTOVI- esej
Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji, opštiji od hramova.
Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kome se ukršta najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno i zlo.
Veliki kameni mostovi, svedoci iščezlih epoha kad se drugačije živelo, mislilo i gradilo, sivi ili zarudeli od vetra i kiše, često okrzani na oštro rezanim ćoškovima, a u njihovim sastavcima i neprimetnim pukotinama raste tanka trava ili se gnezde ptice. Tanki železni mostovi, zategnuti od jedne obale do druge kao žice, što drhte i zvuče od svakog voza koji projuri; oni još kao da čekaju svoj poslednji oblik i svoje savršenstvo, a lepota njihovih linija otkriće se potpuno očima naših unuka. Drveni mostovi na ulasku u bosanske varošice čije izglodane grede poigravaju i zveče pod kopitama seoskih konja kao daščice ksilofona. I, najposle, oni sasvim mali mostići u planinama, u stvari jedno oveće drvo ili dva prikovana jedno uz drugo, prebačeni preko nekog gorskog potoka koji bi bez njih bio neprelazan. Po dva puta u godini gorska bujica odnosi, kad nadođe, ta brvna, a seljaci slepo uporni kao mravi, seku, tešu i postavljaju nova. Zato se uz te planinske potoke, u zatokama među stenama, vide često ti bivši mostovi; leže i trunu kao i ostalo drvo naplavljeno tu slučajem, ali ta zatesana brvna, osuđena na oganj ili truljenje, izdvajaju se od ostalog nanosa i podsećaju još sada na cilj kome su služila.
Svi su oni u suštini jedno i podjednako vredni naše pažnje, jer pokazuju mesto na kome je čovek naišao na zapreku i nije zastao pred njom, nego je savladao i premostio kako je mogao, prema svom shvatanju, ukusu, i prilikama kojima je bio okružen.
I kad mislim na mostove, u sećanju mi iskrsavaju ne oni preko kojih sam najviše prelazio, nego oni koji su najviše zadržali i zaneli moju pažnju i moj duh.
Pre svega, sarajevski mostovi. Na Miljacki, čije je korito kičma Sarajeva, oni su kao kameni pršljenovi. Vidim ih jasno i brojim redom. Znam im lukove, pamtim ograde. Među njima i jedan koji nosi sudbinsko ime jednog mladića, malen ali stalan, uvučen u se kao dobra i ćutljiva tvrđava koja ne zna za predaju ili izdaju. Zatim, mostovi koje sam video na putovanjima, noću iz voza, tanki i beli kao priviđenje. Kameni mostovi u Španiji, zarasli u bršljan i zamišljeni nad sopstveno slikom u tamnoj vodi. Drveni mostovi po Švajcarskoj, pokriveni krovom zbog velikih snegova, liče na dugačke ambare i iskićeni su iznutra slikama svetitelja ili čudesnih događaja, kao kapele. Fantastični mostovi u Turskoj, postavljeni otprilike, čuvani i održavani sudbinom. Rimski mostovi u južnoj Italiji, od belog kamena, sa kojih je vreme odbilo sve što se moglo odbiti, a pored kojih već stotinu godina vodi neki nov most, ali oni stoje još jednako, kao skeleti na straži.
Tako, svuda na svetu, gde god se moja misao krene ili stane, nailazi na verne i ćutljive mostove kao na večitu i večno nezasićenu ljudsku želju da se poveže, izmiri i spoji sve što iskrsne pred našim duhom, očima i nogama, da ne bude deljnja, protivnosti ni rastanka.
Tako isto u snovima i proizvoljnoj igri mašte. Slušajući najgorču i najlepšu muziku koju sam ikada čuo, odjednom mi se ukaza kameni most, presečen po polovini, a izlomljene strane prekinutog luka bolno teže jedna ka drugoj, i poslednjim naporom pokazuju jednu mogućnu liniju luka koji je nestao. To je vernost i uzvišena nepomirljivost lepote, koja pored sebe dopušta jednu jedinu mogućnost: nepostojanje.
Naposletku, sve čim se ovaj naš život kazuje – misli, napori, pogledi, osmesi, reči, uzdasi – sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na kojoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao. Jer, sve je prelaz, most čiji se krajevi gube u beskonačnosti, a prema kom su svi zemni mostovi samo dečije igračke, bledi simboli. A sva je naša nada s one strane.
_______________________________
Doris Toić
MOSTOVI, Ive Andrića
Ivo Andrić je imao, kako je sam rekao, "samo jednu istinsku, osnovnu težnju: da uhvati što više životnog daha oko sebe i da mu na hartiji dade oblik koji bi se smeo, manje ili više zvati umetničkim". Toj težnji bio je predan celi život i nije video razloga govoriti o sebi, a niti da drugi pišu o njemu, jer pisac treba da piše i priča, ali ne da od svog života stvara priču. Kad je 1961. godine trebao otići u Stockholm na dodelu Nobelove nagrade, rekao je: "Da je bilo po mome, radije bih otišao u Kinu i sačekao da prođe sav taj tutanj. Ali, nisam u pitanju bio samo ja, nego i dug prema zemlji i mom narodu."
Čemu će posvetiti svoj život odredio je s dvadeset i dve godine, opisavši ideal umetnika: "tiho živeti i biti u sve dane zaposlen stvaranjem i najrazličitijim formama, ali stvaranjem jedino i davanjem uvek, da se nema vremena da živi i da se ima od svih radosti samo jednu: veliku radost stvaranja, a potom mirno iščeznuti i ostaviti se u boji, u liniji, u reči, u gestu, u zvuku, da bi se svetlilo vekovima i grejalo svoje i svakog."
Obrađujući različite teme i motive, najčešće je odabirao prošlost Bosne. Prošlost kao medij za komunikaciju s večnim, a Bosnu kao nešto što mu je suđeno. Smatrao je da je zbog mnogih isprepletenih uticaja i sudbina teško u Evropi naći zanimljiviju zemlju od Bosne.
Tokom života, imao je prilike da živi u mnogim gradovima i da se susreće se s različitim kulturama. Smatrajući se stanovnikom sveta, odbijao je da ga povezuju samo s jednim gradom, između ostalog i zato što je bio uverenja da pisac treba biti neka vrsta mosta, onaj koji zbližava, a ne razdvaja gradove i krajeve.
Mostovi
Kao simbol veze između ljudi i vremena, mostovi su za Andrića bili trajna inspiracija i nit vodilja u stvaralačkom radu. Mostovi, kako kaže u istoimenom eseju, "pokazuju mesto na kojem je čovek naišao na zapreku i nije zastao pred njom, nego ju je savladao i premostio kako je mogao, prema svom shvaćanju, ukusu i prilikama kojima je bio okružen". Gradnjom mostova, odnosno uspostavom veza čovek se ostvaruje " jer sve čim se ovaj naš život kazuje – misli, napori, pogledi, osmesi, reči, uzdasi – sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na kojoj tek dobija svoj pravi smisao." Ta druga obala prisutna je kroz raznovrstan oblik suprotnosti, bilo u vanjskom svetu, kroz dodir Istoka i Zapada, kroz dodir različitih kultura i veroispovesti, kroz međuljudske odnose, ili unutar samog čoveka kroz dodir onog što nazivamo duhom i telom.
Pričajući nam priču kroz različite likove u svojim delima, Andrić nudi raznolike poglede na jednu stvarnost. Bez nametanja vlastitih stavova, predstavlja različite krajnosti, naizgled nepomirljive, a zatim svojim nenametljivim pripovedačkim umećem, te iste granice ruši, naglašavajući ono zajedničko, univerzalno. " To je svet duha... Tu svak ima svoj deo i, po tom svom ma i najskromnijem delu, pravo na celinu." Gledajući očima različitih likova, nudi nam svekolike uglove gledanja s ciljem razumevanja celine, kao što kaže u eseju "Razgovor s Gojom: " Ja sam i tada osećao, kao što danas znam, da je sve što postoji jedna jedina stvarnost, a da nas samo naši instinkti i nejednake reakcije naših čula zavode da u mnogostranosti pojava kojima se ta jedina stvarnost objavljuje, vidimo izdvojene i različite svetove, različne po osobinama i suštini. A ništa ne postoji od svega toga. Postoji samo jedna stvarnost s večitom plimom i osekom nama samo delimično poznatih, a uvek nesumnjivo istih zakona."
Težnju da se što više približi toj univerzalnosti iskazivao je kroz pokušaje razumevanja ritmova istorije. Uvek se vraćao prošlosti jer " prošlost, to je valjda ono što ne prolazi!" Neki su ga zbog toga etiketirali kao istorijskog pisca, ali on je za sebe govorio da je pre svega pisac, a prošlost je za mene isto što i lepota za ženu.
Pričajući o prošlosti, Andrić čitatelju pruža priliku da izgradi svoj vlastiti most između prošlosti i sadašnjosti, odnosno da prepozna ono tipično ljudsko što se ponavlja i provlači kroz vreme. "Mene je već u samom početku književnog rada zaokupljala misao: kako prikazati čoveka u vremenu koje se kreće kao živi organizam, i u prostoru bez one statičnosti koju nam nameće slika, isključujući posmatrača iz likovnog dela." Ljubav prema istoriji kod Andrića je samo način, odnosno sredstvo komunikacije s čitaocem. Robert Hodel, voditelj Instituta za slavistiku Univerziteta u Hamburgu, kaže: "Istorijsko-društveni kontekst je za ovu literaturu samo utoliko značajan ukoliko služi kao primer večnih ljudskih zakona. " Sam Andrić je u svom govoru pri dodeli Nobelove nagrade istaknuo važnost duha kojim je određeno delo nadahnuto, odnosno poruke koju nosi, a samo vreme o kojem pisac piše odredio je kao nebitno, odnosno poruke koje nosi, osvetljuju put koji smo prevalili, ako ne i cilj kome idemo.
Razgovetno pisanje
Za Andrića, život je i neprestana borba s ciljem uspostave ravnoteže. U pisanju je, između ostalog, prisutna borba za sklad između reči unutar rečenice. U strahu od upotrebe suvišnih reči, govorio je: " Stanite na svaku svoju reč svom težinom tela, izmerite joj nosivost, isperite njome usta kao što radi dobar vinar ispitujući vino. Ako vaša reč sve to ne izdrži, treba je izbrisati, jer umeti izbrisati teže je nego napisati." Jedna reč ne sme da egzistirati nauštrb celokupne rečenice, već sve reči moraju biti usklađene da bi rečenica ispunila svoj smisao. " To je otprilike kao i u sportu: ceo tim mora da igra, a ne samo pojedinac…" Kod Andrića sve reči igraju za tim koji ima za cilj razgovetno pisanje. "Razgovetno pisati – to sam imao na umu svaki put kad sam sedao za radni stol gde je trebalo izdržati zaslepljujući blesak prazne hartije." Nerazgovetnim pisanjem nemoguće je dopreti do čitaoca, a to onda dovodi u pitanje smisao samog pisanja. Jasnoća i eliminacija svega suvišnog odraz su brige za čitaoca u smislu adekvatnog prenosa poruke, a ne u vidu zabrinutosti hoće li se njemu svideti napisano. Brigu za čitaoca iskazuje i načinom pisanja kojim ga ne želi isključiti, odnosno, ne želi mu baš sve reći, te mu daje prostora za vlastite zaključke. " Loš je onaj pisac koji se trudi da sve kaže, treba bar ponešto ostaviti i čitaocima…"
Priznavao je brojne uzore na koje se, što svesno a što nesvesno, ugledao, a jednostavnosti pisanja, kako kaže, učio se od epskog narodnog pesnika, te od Vuka Karadžića i Njegoša. Osim toga, uvek je isticao kako je puno naučio od nepismenog čoveka u Bosni. " Kakvo je to bogatstvo jezika i izraza! Beležio sam, proučavao, nastojeći da bar ponešto preuzmem od mudrosti našega sveta." Istraživanje starih zapisa i usmena predaja starijih ljudi u Bosni bili su mu velika inspiracija. U pismu Tugomiru Alaupoviću piše: "A žao mi je kad pomislim da sa svakom starom ženom umre jedan stih i sa svakim fratrom biva zakopana jedna istorija." Između ostalog, u izjavi u kojoj se objašnjava zašto mu se dodjeljuje Nobelova nagrada, stoji: Za epsku snagu kojom je opisao teme i ljudske sudbine iz istorije svoje zemlje.
Mitovi i legende
Andrićeva ljubav prema narodnim pesmama i pripovetkama zapravo je ljubav prema legendama o kojima se priča u tim delima jer su, smatrao je, legende stvarnost života. Za bosansko dete mitovi i legende imaju moć majčinog mleka. Kao pisac koji je težio da se približi stvarnosti, odnosno tome da uhvati što više životnog daha oko sebe, Andrić je znao kako je to nemoguće ako se bavi isključivo istorijskim činjenicama. Da bi se razumela istorija i sudbina zajednice i pojedinca, ne smeju se zaobići mitovi i legende. U eseju “Razgovor s Gojom” kaže: "Zbunjivan dugo onim što se neposredno dešavalo oko mene, ja sam u drugoj polovini svog života došao do zaključka: da je uzaludno i pogrešno tražiti smisao u beznačajnim, a prividno tako važnim događajima koji se dešavaju oko nas, nego da ga treba tražiti u onim naslagama koje stoleća stvaraju oko nekoliko glavnih legendi čovečanstva. Te naslage stalno, iako sve manje verno, ponavljaju oblik onog zrnca istine oko kojeg se slažu, i tako ga prenose kroz stoleća. U bajkama je prava istorija čovečanstva, iz njih se da naslutiti, ako ne i potpuno otkriti, njen smisao. Ima nekoliko osnovnih legendi čovečanstva koje pokazuju ili bar osvetljuju put koji smo prevalili, ako ne i cilj kome idemo. Legenda o prvom grehu, legenda o potopu, legenda o Sinu čovečjem, raspetom za spasenje sveta, legenda o Prometeju i ukradenoj vatri."
Aluzije na neke od spomenutih mitova vidimo npr. u romanu Na Drini ćuprija u kojem su istorijski događaji isprepleteni mitskim. Jedan od njih je i veliki potop ispričan kroz priču o velikom povodnju, kad je voda " preko noći poplavila kasabu i sve bez izuzetka oštetila ili bar izmenila, a od meštana je svako znao da u tom njihovom životu ima nešto što odoleva svakoj stihiji i što zbog neshvatljivog sklada svojih oblika i nevidljive, mudre snage svojih temelja izlazi iz svakog iskušenja neuništivo i nepromenjeno. " Inače, sama gradnja mosta prožeta je legendama koje svedoče da se sve što je trajno i veliko ne može postići bez mnogo truda, odricanja i žrtve.
Trud i skromnost smatrao je pokroviteljima bilo kakvog stvaranja, pa tako i književnog. Osjećaj zadovoljstva i uspješnosti držao je opasnim, a u nezadovoljstvu je vidio ključ uspjeha. " Hteti daleko i želeti mnogo, kad je reč o postavljanju nesebičnih ciljeva, nije greh, nije opasno. Pogrešno je i opasno udariti sebi suviše blisku metu, jer to znači izneveriti i sebe i druge, ostati dužan životu. (…)
Želite mnogo, težite smelo i daleko i visoko, jer visoki ciljevi otkrivaju i umnogostručavaju snage u nama. Težite smelo ka savršenstvu velikih dela, a radite predano i strpljivo na ograničenim i mučnim pojedinostima bez sjajnog vidika, jevtinog samozadovoljstva i tašte veličine. Ciljevima svojima živite, a trošite se neštedimice na svim i nevidljivim poslovima svakog dana i sata. Često pomišljajte da je život jači i svet bogatiji nego što mi to u svakom pojedinom trenutku možemo da sagledamo, i ne gubite iz vida da u svakom od nas ima nepoznatih mogućnosti, da u hodu stičemo snage."
Doris Toić
izvor
____________________________________
Motiv i simbolika mosta u prozi i esejistici Ive Andrića, Marija Milosavljević
U V O D
Ispisujući prve rečenice eseja Mostovi, Andrić započinje jednu veliku temu u svom pripovedaštvu, temu o mostovima. Ona se nastavlja pripovetkom Most na Žepi, a savršen stvaralački izraz dobija u romanu Na drini ćuprija. U ovim Andrićevim delima most je vezivni motiv, najmanja tematska celina koja objedinjuje opšte i pojedinačno, istorijsko i mitsko, lokalno i mnogovekovno.
Mostovi više nego i jedan drugi motiv određuju Andrićevo pripovedaštvo čineći ga lako prepoznatljivim. Motiv mosta ima različite funkcije. Most pisac pominje i onda kada opisuje, i kada pokreće radnju ili izaziva određeno raspoloženje.
Ivo Andrić posmatra mostove, opisuje ih, pokušava da ih „raspriča“, ali oni sve vreme stoje stameno mirni i odolevaju ne samo ljudima, već i vremenima. Pisac ih vidi kako nastaju iz potrebe, a ostaju veliki čuvari, obeležja, medaljoni svakog grada, sela, naselja u kom izniknu. Njima se ne prelazi samo s jedne na drugu obalu, iako su svi „oni su u suštini jedno i podjednako vredni naše pažnje, jer pokazuju mesto na kome je čovek naišao na zapreku i nije zastao pred njom, nego je savladao i premostio kako je mogao, prema svome shvatanju, ukusu, i prilikama kojima je bio okružen.“ [1]
Mostovi su simbol života, jer se na njima odvija život grada čiji zaštitni znak vremenom postanu. Samim postojanjem oni služe dobru, spajajući obale povezuju ljude. Ali, oni svojom dobrom namenom prkose zlu i nečoveštvu. Oni su čovekov odgovor na prepreku, na prolaznost, na odvojenost, samoću. Priča o mostu je način za prevazilaženje straha i jedan put ka izlazu iz nemoći:
„Onim što znači, i onim što posreduje most se nameće kao izuzetna životna vrednost i zauzima visoko, ako ne i najviše mesto u hijararhiji životnih vrednosti u romanu.“ [2]
Most je svedok minulih i budućih vremena, koji svojim opstajanjem na balkanskoj vetrometini prkosi lošem, nečovečnom. Ljudi su premetnuli preko glave brojne periode vladavine zla. I pretekli su. Zato, Andrićevi mostovi ćutanjem poručuju patnicima: „I to će proći!“
„Most vidi tursku silinu i strahovladu, pamti osmanlijske pohode i pogrome, gordost i drsku samosvest pobednika, prkosnu pokunjenost raje, vidi lagani ali neminovni zalazak turskog gospodstva, dočekuje nove gospodare, Austrijance; opet nepromenjen, večan, neuništiv, pretura preko svojih oblih leđa i dramatiku prvih godina našeg stoleća, dočekuje srpsku vojsku. Ljudi, koje talasi vekova nose pored mosta, gledaće ga uvek novim očima, očima svog vremena, svoje vere i svoje individualnosti; most će primati mnogu nijansu novine pod dejstvom drugačijeg gledanja, a ostaće večno mlad i večno nov….Ali, ipak iznad ljudi, jer njegova osnovna konstanta nije podložna do kraja njihovom relativizmu, on je, rekli smo, i jedan apsolut, jedna osnovna okamenjena istina, sama trajnost nad čijim je otsustvom Andrić tako dugo lamentirao, i koju je, konačno cementirao u ovoj gradnji ćudljivog i rasipnog života.“ [3]
Prvobitno značenje simbola je dokumenat, znak raspoznavanja, legitimacija… Simbol u književnosti predstavlja „pesničku sliku koja ne označava ono što je njom neposredno dato, nego sugeriše mnogo neočekivanih značenja, ideja, misli, osećanja i raspoloženja.“ [4]
Jedan sloj simbolike utkan je u daleko zaleđe istorijskih zbivanja, jer most prenosi važne poruke kolektivnog nesvesnog. Uveren da se sve priče čovečanstva mogu svesti u nekoliko tema, Andrić u „dušama dedova“ pronalazi potvrdu svojih strahova, snagu svojoj nadi. Postoji samo jedna kružna putanja vremena, sve ostalo je varka:
„Glad, teror, ubijanje, bolest, prirodne stihije, ljudi, dolaziće sa novim vremenima u novom dekoru, sa izmenjenim mizanscenom stilizovanim prema odgovarajućoj modi vremena, ali sam komad, sama drama života, ostajaće u svemu bitnom ista…“ [5]
Tako je most materijalizacija čovekove pobede i nad vremenom, njegov jasan odgovor na prolaznost, na sopstvenu nemoć da se odupre vremenu. Most je spajanje i to ne samo prostorno, već i vremensko i duhovno, jer spaja ne samo obale, već i prošlost sa sadašnjošću i budućnošću, čoveka sa čovekom.
Most povremeno postaje subjektivna slika svesti sopstvenih korisnika. Zagledani u svoje patnje, pritisnuti životnim mukama, ljudi upiru pogled ka mostu i pronalaze nekog ko razume njihovu patnju, saoseća i ćuti.
U most se zagledao i sam autor navedenih dela, jer je svojim životom osetio svu samoću zatvorske ćelije. Godine 1915. Ivo Andrić je kao revolucionar i pripadnik pokreta „Mlada Bosna“ zatočen od strane austrijske policije i odveden kao politički zatvorenik u tamnicu, među čijim tamnim zidovima ponižen i razočaran piše i to o svojoj spoznaji mogućnosti čovekove pobede. Most tako nije samo pobeđena prepreka, niti samo simbol trajanja i opstajanja, ni samo simbol lepote i sklada. Most je i nada, vera u život, zato što se život osipa, već zato što se obnavlja:
„Ali nevolje ne traju večno (i to im je zajedničko sa radostima), nego prolaze ili se bar smenjuju, i gube u zaboravu. A život na kapiji se obnavlja uvek i uprkos svemu, i most se ne menja ni sa godinama ni sa stolećima, ni sa najbolnijim promenama ljudskih odnosa. Sve to prelazi preko njega isto kao što nemirna voda protiče ispod njegovih glatkih i savršenih svodova.“ [6]
Ivo Andrić piše roman Na Drini ćuprija u strašnom vremenu nemačke okupacije. U priči o mostu on pronalazi način da adekvatno odgovori zlu svog vremena pripovedajući o opstajanju jednog mosta kroz vekove, koji stameno stoji nad rekom čija je voda pokretna i vekovima nosi i zlo, i dobro. A šta i može pisac u vremenu neljudi i zla, sam i nemoćan, osim da se trajnošću i svevremenošću usprotivi svojim delom, onim što najbolje zna – pripovedanjem. Pisac i sam kaže: „Ja pišem iz samog središta ratnog pakla, ali opisujem četiri veka prošlosti, u kojima su ratne godine bile samo mnogobrojne i prolazne tačke na beskrajnoj traci događaja…“ [7]
Andrić smatra da pisac kada govori o prošlom ili budućem, mora uvek imati na umu da „nije stvar u rečima, nego u onom što one stvarno kazuju ili što bi htele da kažu; znači – u namerama koje imamo upotrebljavajući ih, u smislu koji im dajemo kad ih izgovaramo ili pišemo.“ [8]
Andrić je uveren da jezik pisaca, dakle, umetnička reč „treba biti takve otpornosti i težine da je nikakva iskušenja, ni ispitivanja ne mogu pomerati s mesta ni obezvrediti njeno značenje. „Savijte svaku rečenicu po deset puta preko kolena – veli on u svojoj Belešci za pisce – stanite na svaku reč celom težinom, ispitajte njenu „nosivost“, jer od tih krtih i slabih rečenica treba da bude sagrađen most koji će neprimetno, a nepogrešivo preneti čitaoca preko ponora bez smisla i stihijske nesvesti u zemlju života i stvarnosti…Imajte na umu da ste vi vesnik istine“ [9]
Andrić smatra da se jedino umetnost može jednako snažno odupreti zlu, a među svim umetnostima, umetnost pripovedanja je za Andrića neprikosnovena:
„Na hiljadu raznih jezika, u najraznoličnijim uslovima života, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih pričanja u kolibama, pored vatre, pa sve do dela modernih pripovedača koja izlaze u ovom trenutku iz izdavačkih kuća u velikim svetskim centrima, ispreda se priča o sudbini čovekovoj, koju bez kraja i prekida pričaju ljudi ljudima. Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče i dalje i pričanju kraja nema. Tako nam ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bleska svesti, kroz vekove priča smo sebi, u milion varijanata, uporedo sa dahom svojih pluća i ritmom svoga bila, stalno istu priču. A ta priča kao da želi, poput pričanja legendarne Šeherezade, da zavara krvnika da odloži neminovnost tragičnog udesa koji nam preti, i produži iluziju života i trajanja. Ili možda pripovedač svojim delom treba da pomogne čoveku da se nađe i snađe? Možda je njegov poziv da govori u ime svih onih koji nisu umeli ili, oboreni pre vremena od života-krvnika, nisu stigli da se izraze? Ili to pripovedač možda priča sam sebi svoju priču, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah? Ili je cilj tog pričanja da nam osvetli, bar malo, tamne puteve na koje nas često život baca, i da nam o tom životu, koji živimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kaže nešto više nego što mi , u svojoj slabosti, možemo da saznamo i shvatimo; tako da često tek iz reči dobrog pripovedača saznamo šta smo učinili a šta propustili, šta bi trebalo činiti a šta ne. Možda je u tim pričanjima, usmenim i pismenim, i sadržana prava istorija čovečanstva, i možda bi se iz njih bar mogao naslutiti, ako ne saznati smisao te istorije. I to bez obzira na to da li obrađuje prošlost ili sadašnjost.“ [10]
Smatrajući svrhu, izgled i trajanje mostova idealnim za pripovedačevu priču o prošlom i budućem, Andrić na motivu mosta uzdiže svoje pripovedaštvo, a njegovom simbolikom šalje mnogostruke poruke.
ESEJ MOSTOVI
Umetnici teže da se svojim delom suprotstave zlu. Jedino tako mogu da budu uspešni u tome. I Andrić želi da se suprotstavi zlu svog vremena. Kao čovek to može učiniti po cenu fizičkog opstanka, a smrt bi bila samo još jedan nestanak bez velikog odjeka u vremenu zla; kao pisac može mnogo više i glasnije – da stvori delo trajnije od svake vladavine zla i terora.
Za Anrića je spasonosna samo lepota od koje svi imaju koristi, koju svi mogu podeliti i koja je načinjena za sve. On smatra da takvu svevremenu lepotu i korisnost poseduju samo mostovi, skladna i lepa dela koja premošćuju daljine i zbližavaju ljude. Tako njegova priča o mostovima, jedinim umetničkim delima koje čovek stvara bez predumišljaja, samo sa namerom da olakšaju život i povežu rastavljene, postaje najveća negacija zla i prolaznosti i najpouzdanija potvrda trajnosti i stalnosti čovekove. Zato je zauzdao jezik i zapisao najjaču i najtrajniju odrednicu čovečanstva- most:
„Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji, jer opštiji, od hramova. Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kom se ukrštava najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno ili zlo.“ [11]
Mostovi su svedoci prošlih vremena, oni više govore o svojim graditeljima nego ijedno drugo čovekovo delo. Tajnu njihovog postanka moći će da odgonetaju generacije rođene decenijama posle izgradnje mosta, jer će most pobediti vreme i zaploviti u večnost. Zato su mostovi pobednici vremena, jedinstven način koji je čovek otkrio da se izbori sa vremenom i prolaznošću.
Mostovi stameno odolevaju vremenu i svedoče postojanje jedne davne generacije koja je naišla na prepreku i nije posustala:
„Svi su oni u suštini jedno i podjednako vredni naše pažnje, jer pokazuju mesto na kome je čovek naišao na zapreku i nije zastao pred njom, nego je savladao i premostio kako je mogao, prema svom shvatanju, ukusu, i prilikama kojima je bio okružen.“[12]
Osnovna svrha mosta da spaja i uspostavlja vezu, postavlja ljudima životni moto da kad na prepreku naiđu, svoju želju za pobedom spoje s uverenjem da je pobeda moguća i cilj će se ostvariti. Mostovi sami svojom konstrukcijom svedoče da jsu ljudi upućeni jedni na druge, baš kao što se lukovi spajaju čineći most. Jedina putanja luka, koji teži celini, jeste u susret drugom luku, i tek spojeni lukovi čine most, baš kao što se ljudi povezuju rečima, osmesima, pogledima, uzdasima, razumevanjem:
„…a izlomljene strane prekinutog luka bolno teže jedna drugoj, i poslednjim naporom pokazuju jedinu mogućnu liniju luka koji je nestao. To je vernost i uzvišena nepomirljivost lepote, koja pored sebe dopušta jednu jedinu mogućnost: nepostojanje.“ [13]
U eseju Mostovi Andrić je istakao osnovna simbolička značenja mostova od postojanosti i trajnosti, preko premošćavanja i povezivanja, lepote i sklada do pobede dobra nad zlim. Istovremeno, pisac je započeo bogati album opisa mostova slikovito dočaravajući izgled železnih mostova, koji nalikuju zategnutoj žici, ili drvenih mostova čije daščice zveče pod kopitama seoskih konja kao ksilofon, pa mostova na Miljacki koji su kičmeni pršljenovi Sarajeva, pa onih u drugim zemljama čije postojanje i opstajanje svedoči mnogo o njihovim tvorcima i korisnicima.
I gde god da je krenuo, Andrić je primećivao mostove, zato što su oni nerazdvojivi od ljudi, zato što simbolišu ljudskost čovečijeg lika oličenu željom ljudi da se povežu, izmire i spoje da više nema deljenja, protivnosti ni rastanaka.
MOST NA ŽEPI
Pripovetka Most na Žepi počinje rečenicom u kojoj su iznesene osnovne tematske naznake: vreme kada je vezir posrnuo, dramatika događaja izazvana iznenadnošću, sudbinski eho vezirevog pada transformisan u crnu prugu, koja mu preseca dušu. Kratko zatočenje je Jusufu, dečaku sa Žepe, u nekad sjajan, miran i jednoličan život unelo ono neizrecivo, što iskusni i napaćeni ljudi čuvaju u sebi kao skrovito dobro, i što im se, samo pokatkad, nesvesno odražava u pogledu, kretnji i reči. Sećanje na kratkotrajni boravak u tamnici toliko se urezalo u njegovu psihu da mu je dane privezalo strahom i nelagodom kojoj imena nije mogao naći:
„Ali od onih zimskih meseci, kad između života i smrti i između slave i propasti nije bilo razmaka ni koliko je oštrica noža, ostade u pobedniku veziru nešto stišano i zamišljeno. Ono neizrecivo, što iskusni i napaćeni ljudi čuvaju u sebi kao skrovito dobro, i što im se, samo pokatkad, nesvesno odražava u pogledu, kretnji i reči.“ [14]
Nespokoj se uvukao u dušu i velikog vezira, kome je sećanje na rodni kraj bilo milije nego svo bogatstvo i slava zadobijena u tuđem svetu. Kratkotrajni pad i hladnoća samoće u tamnici naterala je slavnog vezira da se vrati sećanjem u detinjstvo i da se seti sela iz koga je odveden sa devet godina, sela u kome se mnogi hvale njegovim imenom i uspehom, a da ni ne pomišljaju da svakom uspehu prethode žrtva i teška životna borba. Prijalo mu je sećanje na selo kraj Žepe, pa je i sam poželeo da učini neko dobro ljudima iz svog rodnog sela. Vezir odlučuje da sagradi most na reci Žepi. Ta odluka učvršćuje njegovu vezu sa zavičajem, uspostavlja neposrediniji odnos sa prošlošću iz koje je iznedrio. Tako zamišljen most postaje simbol pronađenog smisla čovekovog postojanja.
A onaj koji će realizovati vezirovu želju da gradnjom mosta izbriše nespokoj duše jeste neimar. On svojoj graditeljskoj strasti da izgradi velelepno delo podređuje čitav život. Njegov stvaralački postupak pun je odricanja i žrtvovanja baš kao što se i svaki umetnik odriče životnih zadovoljstava:
„Asli i nije on čovek k’o što su drugi ljudi. Ono zimus dok se nije radilo, pa mu ja ne otiđi po desetak-petn’est dana. A kad dođem, a ono sve neraspremljeno k’o što sam i ostavio. U studenoj brvnari on sjedi sa kapom od međedine na glavi, umotan do pod pazuha, samo mu ruke vire, pomodrile od studeni, a on jednako struže ono kamenje, pa piše nešto; pa struže, pa piše. Sve tako.“ [15]
A kada završi svoj most, neimar odlazi bez osvrtanja, jer njegovo delo počinje neki drugi život, onaj u kome nema mesta za tvorca, već samo za korisnike. I kao što se na istinske umetnike pažnja usmerava tek kada poglede privuče svetlost njihovih dela, tako se i za tvorca mosta na Žepi seljaci interesuju tek kada ih zabljesne belina žepljanskog mosta:
„Izgledalo je kao da su obe obale izbacile jedna prema drugoj svaka po zapenjen mlaz vode, i ti se mlazevi sudarili, sastavili u luk i ostali tako za jedan trenutak, lebdeći nad ponorom. Ispod luka se videlo, u dnu vidika, parče modre Drine, a duboko pod njim je grgoljila zapenjena i ukroćena Žepa.“ [16]
Belina novog mosta nije unela mir u vezirovu dušu. Iako je prošlo skoro dve godine od boravka u tamnici, vezir nije mogao da iz svoje duše izbaci strašno preživljavanje boravka u toj hladnoći i samoći. Sećanja su mu trovala snove, snovi dane, a dani život:
„Sve poče da prima sa prikrivenim ali dubokim nepoverenjem. Odnekud se ustali u njemu ova misao: svako ljudsko delo i svaka reč mogu da donesu zlo. I ta mogućnost poče da veje iz svake stvari koju čuje, vidi, rekne ili pomisli. Pobednik vezir oseti strah od života. Tako je i ne sluteći ulazio u ono stanje koje je prva faza umiranja, kad čovek počne da s više interesa posmatra senku koju stvari bacaju nego stvari same.“ [17]
Posle prikazivanja vezirove psihološke drame, njegove intimne borbe sa životom, Andrić u razmišljanja velikog vezira upliće svoju životnu filozofiju. On smatra da svaka reč može da donese zlo, pa umesto urlikanja u vremenu zla bira ćutanje.
Andrić pod ćutanjem podrazumeva unutrašnje govorenje, poeziju. Stoga, nije svako ćutanje simboličko, već samo ono koje nosi razgovor, ono u koje je stvaralac ugradio svoj bunt, svoje uverenje da je pametnije ćutati, a u večnost govoriti, ne bi li i drugi patnici shvatili poruku dalekih vremena da će i to proći!
Vezir je ostavio most bez imena i znaka, u punoj anonimnosti koja treba da krasi sve što je istinska korist i lepota.Tako je most postao simbol umetnosti davnih vremena, simbol starih graditelja koji su se samo posredstvom svoga dela obraćali ljudskom rodu.
Simboliku Andrić dodeljuje samo mostu, koji je lep, velelepan i od kamena izrezan. Kamen je ono što ovim pršljenovima ljudskih naselja daje trajnost i prkos. Ćutanje se ne može sakriti u trajnost drveta, jer se ono vremenom troši; niti u snagu gvožđa, koje trune i kruni se vremenom. Andrić je u kamenu pronašao idealan materijal za ovaploćenje rečenog u ćutnji. I kamen je ukroćena snaga, kao što je most zarobljen govor.
Zato, mostovi i treba da budu od kamena ne samo da bi premostili reku, već da bi svojom postojanošću, večnošću, trajnošću premostili razne ponore besmisla i zla, i bili materijalizacija čovekove umetničke misli.Kao takvim simbolima, mostovima ne treba objašnjenje, pa i ovaj vezirov most samim svojim postojanjem šalje poruku:
„Vezir obori pogled na mualimov natpis u stihovima, polako podiže ruku i precrta dvaput ceo natpis. Zastade samo malo, pa onda precrta i prvi deo pečata sa svojim imenom. Ostade samo deviza: U ćutanju je sigurnost. Stajao je neko vreme nad njom, a onda podiže ponovo ruku i jednim snažnim potezom izbrisa i nju.“ [18]
Tako je ostao most bez imena i natpisa. Ipak, ni danas to nikome ne smeta da sasvim jasno razume šapat belog i smelo izvijenog luka, koji je „je izgledao uvek izdvojen i sam, i iznenađivao putnika kao neobična misao, zalutala i uhvaćena u kršu i divljini.“ Možda ga je baš zbog te neobičnosti, putnik razumeo i jasno čuo glasnu poruku slavnog vezira, koja se pretvarala u šapat devetogodišnjeg dečaka iz siromašnog bosanskog sela Žepe.
NA DRINI ĆUPRIJA
Na mestu gde se Drina širi napuštajući crne i strme planine „stoji veliki, skladno srezani most od kamena, sa jedanaest lukova širokog raspona. Od tog mosta, kao od osnovice, širi se lepezasto cela valovita dolina, sa višegradskom kasabom i njenom okolinom, sa zaseocima poleglim u prevoje brežuljaka, prekrivena njivama, ispašama i šljivicima, izukrštana međama i plotovima i poškropljena šumarcima i retkim skupovima crnogorice. Tako, posmatrano sa dna vidika, izgleda kao da iz širokih lukova belog mosta teče i razliva se ne samo zelena Drina, nego i ceo taj župni i pitomi prostor, sa svim što je na njemu i južnim nebom nad njim.“ [19]
Nekada na tom mostu nije bilo mosta, pa su i najupornije majke ostajale na obali da neutešno nariču za svojim dečacima, koje su Turci surovo otrgli iz njihovih zagrljaja da ih u svom svetu, pod novim imenom, vaspitavaju po svojim zakonima i običajima:
„Naročito su uporne i nezadržljive bile majke. One su jurile, gazeći žustro i ne gledajući gde staju, razdrljenih grudi, raščupane, zaboravljajući sve oko sebe, zapevale su i naricale kao za pokojnikom, druge su raspamećene jaukale, urlale kao da im se u porođajnim bolovima cepa materica, obnevidele od plača naletale pravo na suharijske bičeve i na svaki udarac biča odgovarale bezumnim pitanjem: »Kud ga vodite? Kud mi ga vodite?«“ [20]
Reka je bila poslednja prepreka kod koje su i najupornije morale posustati, a u glavi jednog otrgnutog dečaka ta nesavladiva voda bila je veći neprijatelj od samih janičara:
„Zapamtio je kamenitu obalu, obraslu retkim, golim i ubogo sivim rakitama, nakaznog skeledžiju i trošnu vodenicu, punu paučine i promaje, u kojoj su morali da prenoće pre nego što su uspeli da se svi prebace preko mutne Drine nad kojom su graktale vrane. Kao fizičku nelagodnost negde u sebi – crnu prugu koja s vremena na vreme, za sekundu-dve preseče grudi nadvoje i zaboli silno – dečak je poneo sećanje na to mesto, gde se prelama drum, gde se beznađe i čamotinja bede zgušnjavaju i talože na kamenitim obalama reke preko koje je prelaz težak, skup, i nesiguran. To je bilo ranjavo i bolno mesto te i inače brdovite i oskudne krajine, na kome nevolja postaje javna i očita, gde čovek biva zaustavljen od nadmoćne stihije i, postiđen zbog svoje nemoći, mora da uvidi i jasnije sagleda i svoju i tuđu bedu i zaostalost.
Sve je to leglo u onu fizičku nelagodnost koja je ostala u dečaku toga novembarskog dana i koja ga nikad docnije nije potpuno napustila, iako je on promenio život i veru, ime i zavičaj.“ [21]
Priznati i poznati u tuđem svetu, ti novi ljudi nastali u tuđem svetu, davno su zaboravili rodni kraj, kao što se desilo i sa sećanjima nekadašnjeg desetogodišnjaka iz sela Sokolovića, koji je „s vremenom postao mlad i hrabar silahdar na sultanovom dvoru, pa kapudan-paša, pa carski zet, vojskovođa i državnik svetskoga glasa, Mehmedpaša Sokoli, koji je na tri kontinenta vodio većinom pobedonosne ratove, proširio granice Turske Carevine, osigurao je spolja, i dobrom upravom učvrstio iznutra. Mehmedpaša je za tih šezdeset i nekoliko godina služio tri sultana, doživeo i u dobru i u zlu što samo retki i odabrani doživljavaju, i uzdigao se na nama nepoznate visine moći i vlasti, gde samo malo njih dolazi i ostaje.“ [22]
Vezir se nije rado sećao svog zavičaja. Naprotiv, uvek ga je neka crna pruga presecala kad bi se setio tog siromašnog kraja, ubogih seljaka, bede koja se samo taložila. I to osećanje nelagodnosti nikad nije nestalo:
„Naprotiv, sa godinama i sa starošću javljalo se sve češće: uvek ista crna pruga koja mine grudima i preseče ih naročitim, dobro poznatim bolom iz detinjstva, koji se jasno razlikuju od svih muka i bolova što ih je docnije život donosio.“ [23]
U jednom od takvih trenutaka, odlučio je slavni Mehmedpaša Sokolović da napravi most na Drini i, možda, napokon premosti jaz koji je Drina stvorila predvojivši mu život na pre i posle sepeta, na obalu rođenja i obalu življenja, na svet bede i siromaštva i svet slave i bogatstva. Andrić je umesto lika Mehmedpaše snažno razvio sliku mosta, sliku vezirove zadužbine, jer je most kao simbol postojaniji i od samog vezira.
Život teče oko mosta i na mostu, čiju je gradnju inicirao slavni vezir. Ljudi su stalno tu, od rođenja. Preko njega se ide na krštenja, svadbe i sahrane, sve što je život, vezuje se za most. Ali, most je ne samo kontinuitet života u neprekidnom osipanju trošnih ljudskih sudbina, nego je on to i u sadržinskom smislu. Most je spona koja sve konce romana povezuje u celinu, glavni lik i romana, i kasabe oko koga se sve vrti i vezuje.
Most i kapija postaju središte svih zbivanja u romanu: Radisava uzdižu visoko nad hukovima Drine baš na tom mestu, mladi Arapin tu strada, a zatim i mnogi drugi počev od bleskastog starca iz Rogatice. Hrast niče u kamenoj kapiji, nad njom se nadvija drveni čardak kao mera predostrožnosti u vreme ustaničkog plamena u Srbiji; odatle lepa Fata skače u talase Drine da bi izbegla neželjeni brak, Glasinčanin na tom mestu gubi imetak, a Ćorkan igra suludi ples… I sve drugo, sve sudbine i svi događaji vezani su za most i njegovu kapiju ili kameni han koji je iznikao uz njega.
Most je najsnažniji i najsloženiji simbol romana Na Drini ćuprija bogat mnogim značenjima i asocijacijama. Ipak, najvažniji smisao mosta je u njegovoj postojanosti i trajnosti. Prolaze vekovi, smenjuju se naraštaji, istorijska u životna dešavanja, i sve se menja, samo most ostaje čvrst i postojan. Odupire se svim nevoljama, svim rušilačkim silama čoveka i prirode od poplava preko starenja do ratova i razaranja. Iz svih životnih izazova most izlazi kao pobednik, baš kao i čovek čiji život prolazi neumitno, generacije se smenjuju neprimetno, a most ostaje kao nemi svedok svih tih promena. Svojom čvrstinom, stamenošću, postojanošću, most simboliše trajnost i nepromenljivost čovekovih dela i to onih stvorenih s plemenitom namerom da spajaju i koriste dobru:
„A između tako poplavljenih obala, nad vodom koja se šumno valjala, još uvek mutna i bujna, stajao je most, beo i nepromenjen, na suncu. Voda je dopirala do polovine stubova i most je izgledao kao da je zagazio u neku drugu i dublju reku nego što je ona koja obično ispod njega teče. Na površini, uz ogradu se zadržale naslage mulja, koje su se sada sušile, ispucale na suncu, a na kapiji zaustavila i naslagala čitava gomila sitnog granja i rečnog taloga, ali sve to nije niukoliko menjalo izgled mosta koji je jedini preturio poplavu bez kvara i izronio iz nje nepromenjen.“ [24]
Misao o lepoti mosta prožima čitav roman. Skoro svaki predivan opis mosta prati piščevo razmišljanje o njegovoj sudbini, svrsi i postojanosti. Uživanje u lepoti lukova, stubova, skladnih linija upućuje na uživanje običnog čoveka u lepoti umetničkog dela. Ono pleni lepotom, ohrabruje postojanošću, zadivljuje neprolaznošću:
„Mnogi su odlazili daleko niz reku, pola sata hoda, do Kalate ili Mezalina, i otud posmatrali most, koji se isticao, beo i lak, sa svojih jedanaest lukova nejednake veličine, kao čudna arabeska na zelenoj vodi, među tamnim brdima.“[25]
Most je i simbol premošćavanja svih jazova u ljudskoj prirodi. Mostovi ne spajaju samo obale, već i ljude, države. Duhovni mostovi prerastaju u prijateljstva, podršku, ljubav. Oni premošćuju vreme i prostor, pa postaju i simbol večnosti i nedeljivosti, sklada i jedinstva. Most je simbol kolektivne svesti i kolektivnog postojanja. Priča o mostu jeste priča o kolektivnoj sudbini naroda, o pripadnosti jedinke kolektivu i neumitnoj istini da čovek uvek deli sudbinu kolektiva kome pripada, baš kao što i most preživljava sve patnje naroda kome on „služi“.
Kroz trajnost jedne gradnje, koja ispoljava uslov ćutanja, Andrić predočava ideju nepromenjenosti života. Njoj je najbliža simbolika mosta, koji tako postaje posrednik između ljudi i njihove spoznaje večne istine, opšteg smisla. Taj smisao običan čovek može dešifrovati samo ako oslušne i otključa iskonsku priču narodnu, legendu, mit:
„Istorija i mit su kao i most da čovek nije uzalud postojao i živeo; na njihovom tlu zasniva svoju nadu. Andrić se poistovećuje sa prošlošću u velikoj težnji da svom mitu podari jasan oblik prave stvarnosti, i u ime te stvarnosti on napušta zamršenu individualnu tajnu svojih ranijih ličnosti, napušta središta egzistencijalne bolesti i zla, ide od jedinke ka ljudstvu, od ličnog trenutka ka trajanju, od iskrivljenog pojedinačnog doživljaja sveta ka smirenim oblicima objektivnog… Istoriju ljudi i zemlje priča most.“ [26]
I sve što se dešava oko mosta, na njemu, i u njemu, golica Andrićevu pažnju. Most od početka gradnje unosi drugačiji život u kasabu. Narogušeni na most negoduju i muslimani, i hrišćani, ali nema koristi. Godine prolaze, radovi se šire i rastu, ali im se ne vidi kraja ni smisla. Svi kuluče:
„Po celoj Bosni putnik kazuje putniku da ne ide na Drinu, jer ko god naiđe hvataju ga, ne pitajući ko je ni šta je ni kuda putuje, i nagone da odradi bar nekoliko dana.“ [27]
Iz „priče dedova“ [28] huji glas o žrtvi, o potrebi da se ugradi živo u neživo da bi neživo postalo živo. Otuda legenda o zazidanim blizancima, a i prave žrtve – Radisav, crni Arapin i mnogi drugi, čija će stradanja srednjem stubu mosta dodeliti značaj drevnog obrednog žrtvenika.“ [29]Ove legende samo potvrđuju davnu spoznaju ljudi da sve istinske vrednosti, a u prvom redu zadivljujuća lepota, mogu da se ostvare samo uz velike žrtve.
Mnogo je bitno ono što je utkano u legendu, u priču o mostu, jer je pisac u fenomenu pričanja, pronašao neku čudnu utehu u ratu s prolaznošću, koju u životu nije spoznao:
„Narod pamti i prepričava ono što može da shvati i što uspe da pretvori u legendu. Sve ostalo prolazi mimo njega bez dubljeg traga, sa nemom ravnodušnošću bezimenih prirodnih pojava, ne dira njegovu maštu i ne ostaje u njegovom sećanju.“[30]
Beži od stvarnosti u istoriju, u prošlost, jer zna da su ljudi sve nalik zlu svog vremena, već jednom preživeli. Smatra da ako je jedna generacija već preživela slično zlo, onda i trpeća ima nadu da će preživeti:
„Tako se na kapiji, između neba, reke i brda naraštaj za naraštajem učio da ne žali preko mere ono što mutna voda odnese. Tu je u njih ulazila nesvesna filozofija kasabe: da je život neshvatljivo čudo, jer se neprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto »kao na Drini ćuprija«.“ [31
Z A K Lj U Č A K
Most, onim što znači i onim što posreduje zauzima najviše mesto u hijararhiji životnih vrednosti Andrićevog dela. „I kao što se u ljubavi ponavljaju iste reči da izraze trajnost osećanja, tako se i u naratorovom prikazu mosta ponavljaju atributi koji treba da izraze sledeće vrednosti: trajnost, postojanost, večnost, lepotu, snagu u suprotstavljanju svemu prolaznom…“ [32]
I kako u našem duhu i podneblju koegzistiraju suprotnosti, tako one žive zajedno i u Andrićevoj priči o najpoznatijem balkanskom mostu. Prepliću se legende o Kraljeviću Marku i Aliji Đerzelezu, preko njega idu hrišćanska deca na krštenje i muslimanska deca u ribolov, igraju se u njegovoj blizini, odrastaju, zaljubljuju… Most je susret dve kulture, dve vere, dva pogleda na svet, dve suprotnosti.
„Lepotu je Andrić dao i jednima i drugima, ponudio je na sredokraći njihovih suprotnosti, darivao je suparnicima zajedničko dobro potirući dobro i zlo, spajajući Istok sa Zapadom i prepuštajući most samo ljudima.“[33]
Svoje delo je uzdigao na nivo jedne univerzalne ljudske drame. On smatra da je pojedinačan život ništavan, jedno uzaludno traganje za srećom. Za njega je pravi čovek – čovečanstvo, jer ono živi i nastavlja, traje pojedinačnim ljudskim sudbinama. Niko ga ne može zaustaviti i pobediti, jer se borba stalno nastavlja. Smatra da ljudi nadrastaju nemoć i kolebljivost svojim moralnim vrednostima i tvorevinama svojih ruku.
Sa svega dvadeset godina iskusivši samoću tamnice, Andrić je celog svog života ostao svestan nemoći jedinke da se suprotstavi svetu, sudbini, vremenu. Zato je svojim jednako trajnim delom, kao i glavnim simbolom njegovim, iznedrio čovekov poklik na svaku nemoć – most, jer se menjaju osvajači, vidovi i snaga zla, a most ostaje stamen i prkosan kao jedino trajno, a korisno što je čovek stvorio.
Poruka mosta je piščev nauk da je nesreća bilo oduvek i uvek su izgledale „najveće“, ali život je to stalno demantovao svojom neuništivošću. Od turskih vremena kad su srpske glave surovo nabijane na kolac, stvari se u suštini nisu menjale. Stalno su se vraćale iste muke – poplave i glad, smrti i trpljenja, kolere i terori, bune i fatalne ljubavi. „Ako sile života ipak mrve napor pojedinaca potvrđujući mnogo čime i dalje tu nemoć, ona je bar dobila svoju sistematiku. U tim silama Andrić je delimično otelotvorio i onu ljudsku težnju za dobrim i postojanim, onu dobru prirodu čoveka koju u čoveku samom dugo vremena nije nalazio.“ [34]
Most je viševekovni svedok dobra i zla. Odupirući se svim nevoljama, on postaje najveći simbol dobra, simbol ljudske postojanosti i trajnosti. Čak i kada je razoren, kada je „grozno, dušmanski presečen po polovini“, on, ipak, pobeđuje, jer njegove „izlomljene strane prekinutih lukova bolno teže jedna ka drugoj.“ [35]
L I T E R A T U R A
1. Andrić, Ivo: Staze, lica, predeli, Sabrana dela-knjiga deseta, Prosveta, Beograd, 1965. godine;
2. Andrić, Ivo: Na Drini ćuprija, Prosveta-Beograd, Beograd, 1963. godine;
3. Andrić, Ivo: Znakovi pored puta, BIGZ, Beograd, 1992. godine;
4. Andrić, Ivo: Pripovetke, Prosveta-Beograd, Beograd, 1965. godine.
5. Baščarević, S. Snežana: Legende i simboli u Andrićevim romanima, Filip Višnjić, Beograd, 2008. godine;
6. Veličković, Staniša: Školski rečnik književnih i srodnih termina, Niš, 1998. godine;
7. Živković, Dragiša: Evropski okviri srpske književnosti, knjiga 5, Prosveta, Beograd, 1994. godine;
8. Jeremić, Ljubiša: Glas iz vremena (ogledi iz kritike), BIGZ, Beograd, 1993. godine;
9. Jeremić, M. Dragan: Prsti nevernog Tome (eseji o savremenim jugoslovenskim piscima), Nolit, Beograd, 1965. godine;
10. Milatović, Vuk: Književno delo Ive Andrića u nastavi, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1996. Godine;
11. Džadžić, Petar: Ivo Andrić (esej), Nolit, Beograd, 1957. godine;
12. Džadžić, Petar: Mitsko u delu Ive Andrića (Hrastova greda u kamenoj kapiji), Naučna knjiga, Beograd, 1992. godine;
[1] Ivo Andrić: Staze, lica, predeli, Prosveta, Beograd, 1965. god, Mostovi, str. 200
[2] Petar Džadžić: Mitsko u delu Ive Andrića (Hrastova greda u kamenoj kapiji), Naučna knjiga, Beograd, 1992. god, str. 210.
[3] Petar Džadžić: Ivo Andrić (esej), Nolit, Beograd, 1957. god, str. 194.
[4] Staniša Veličković: Školski rečnik književnih i srodnih termina, Niš, 1998. god, str 210.
[5] Petar Džadžić: Ivo Andrić (esej), Nolit, Beograd, 1957. god, str. 58.
[6] Ivo Andrić: Na Drini ćuprija, Prosveta – Beograd, 1963. god, str. 99.
[7] Ivo Andrić: Na Drini ćuprija (predgovor Petra Džadžića), Prosveta, Beograd, 1987. god, str. 19.
[8] Ivo Andrić: Znakovi pored puta, BIGZ, Beograd, 1992. god, str. 249.
[9] Dragiša Živković: Evropski okviri srpske književnosti, knjiga 5,Prosveta, Beograd, 1994. god, str. 310.
[10] Ivo Andrić: O priči i pričanju, sajt Andićeve zadužbine, http: //www. ivoandric. org. rs/ html/ pricanjeandriceva_riznica_ii. html
[11] Ivo Andrić: Staze, lica, predeli, Prosveta, Beograd, 1965. god, Mostovi, str. 199.
[12] isto, str. 200.
[13] Ivo Andrić: Staze, lica, predeli, Prosveta, Beograd, 1965. god, Mostovi, str. 202.
[14] Ivo Andrić, Pripovetke, Prosveta-Beograd, Beograd, 1965. god, str. 1.
[15] Ivo Andrić, Pripovetke, Prosveta-Beograd, Beograd, 1965. god, str. 5
[16] isto, str. 4.
[17] isto, str. 7.
[18] Ivo Andrić, Pripovetke, Prosveta-Beograd, Beograd, 1965. god, str. 8.
[19] Ivo Andrić: Na Drini ćuprija, Prosveta – Beograd, 1963. god, str, 3
[20] isto, str. 16.
[21] Ivo Andrić: Na Drini ćuprija, Prosveta – Beograd, 1963. god, str. 17.
[22] isto, str. 17.
[23] isto, str. 17.
[24] Ivo Andrić: Na Drini ćuprija, Prosveta – Beograd, 1963. god, str. 76.
[25] Ivo Andrić: Na Drini ćuprija, Prosveta – Beograd, 1963. god, str. 63.
[26] isto, str. 188.
[27] Ivo Andrić: Na Drini ćuprija, Prosveta – Beograd, 1963. god, str. 23.
[28] Petar Džadžić: Mitsko u delu Ive Andrića (Hrasova greda u kamenoj kapiji), Naučna knjiga, Beograd, 1992. god, str. 123.
[29] Ivo Andrić: Na Drini ćuprija, Prosveta – Beograd, 1963. god, str. 111.
[30] isto, str. 26.
[31] isto, str. 77.
[32] Petar Džadžić, predgovor u knjizi Ivo Andrić: Na Drini ćuprija, Prosveta, Beograd, 1987. god, str. 14.
[33] Dragan M. Jeremić: Prsti nevernog Tome (eseji o savremenim jugoslovenskim piscima, Nolit, Beograd, 1965. god, str. 40-42
[34] Dragan M. Jeremić: Prsti nevernog Tome (eseji o savremenim jugoslovenskim piscima, Nolit, Beograd, 1965. god, str, str, 63.
[35] Ivo Andrić: Na Dr
Нема коментара:
Постави коментар