Moja omiljena pivnica Mesečev odraz nalazi se svega dve minute od autobusne stanice, ali je u sporednoj ulici, tako da tamo nikada ne nabasaju i nasrtljivci, čak ni subotom uveče.
Mušterije su, premda prilično brojne, uglavnom stalni posetioci koji svako večer sede na svojim mestima i dolaze koliko radi piva, toliko radi i ćaskanja.
Ako neko zapita zašto dajete prednost određenoj pivnici, činilo bi se najlogičnijim da na prvo mesto stavite pivo, ali mene u Mesečevom odrazu privlači ono što se naziva atmosfera.
Počnimo od toga da su joj sva arhitektura i nameštaj isključivo viktorijanski. U njoj nema stolova prekrivenih staklom ili drugih modernih nevolja, kao što, s druge strane, nema ni lažnih krovnih greda i kamina u kutovima, ili plastičnih ploča koje bi trebale nadomestiti hrastovinu. Granulirana drvenina, ukrasna ogledala iza šanka, ognjišta od levanog gvožđa, strop na cvetiće s tamnožutim mrljama od duvanskog dima, punjena bivolja glava iznad okvira kamina – sve je u znaku jednolične i udobne ružnoće devetnaestog veka.
Zimi obično gori dobra vatra u barem dve prostorije, a viktorijanska arhitektura pruža dovoljno slobodnog prostora za kretanje. Mesečev odraz ima točionicu za piće s nogu, salon, salu za dame, prodavaonicu za one koji su odviše sramežljivi da piju svoje večernje pivo javno, a na spratu se nalazi blagovaonica.
Igre se igraju samo u točionici, tako da se u drugim prostorijama možete kretati bez stalnog saginjanja da izbegnete strelice koje lete.
U Mesečevom odrazu uvek je dovoljno tiho da možete razgovarati. U lokalu nema ni radija ni klavira, a čak i na Badnjak i u sličnim prilikama peva se vrlo umereno.
Konobarice poznaju većinu gostiju po imenu i brinu se za svakog lično. One su sve žene srednjih godina – dve od njih imaju kosu obojenu neobičnim nijansama – a svakog zovu mili bez obzira na dob ili pol. (Mili, a ne srdašce; pivnice u kojima vas konobarice zovu srdašce uvek imaju neugodnu, razuzdanu atmosferu.)
Za razliku od mnogih pivnica, u Mesečevom odrazu prodaju duvan i cigarete, kao i aspirine i marke, a dopuštena je i upotreba telefona.
U Mesečevom odrazu ne možete dobiti večeru, ali postoji tezga s hladnim jelima gde možete kupiti sendviče s kobasicama, mušule (što je specijalitet lokala), sira, kisele paprike i krastavce, i ono veliko pecivo s kuminovim semenjem koje se izgleda prodaje jedino u javnim lokalima.
Šest dana u nedelji, na spratu, za otprilike tri šilinga, možete dobiti dobar, solidan ručak, na primer, odrezak, dve vrste povrća i rolat s marmeladom.
Posebnu draž ručku daje stout iz bačve. Me znam da li i deset posto londonskih pivnica toči stout iz bačve, ali Mesečev odraz je jedna od njih. To je pitka, gusta vrsta stouta, koja bolje prija iz kositrene krigle.
U Mesečevom odrazu pažljivi su oko posuda iz kojih se pije, tako da nikada neće učiniti tu pogrešku da vam serviraju pintu piva u čaši bez drške. Osim staklenih i kositrenih krigla, imaju i neke od onih ugodnih porculanskih krigli jagoda-ružičaste boje, koje se sada retko mogu naći u Londonu. Porculanske krigle prestale su se upotrebljavati pre trideset godina, jer većina ljudi voli videti svoje piće, ali za moj ukus pivo bolje prija iz porculana.
Veliko iznenađenje Mesečevog odraza je vrt. Prođete kroz uzak hodnik koji vodi iz salona i nađete se u povelikom vrtu s platanima ispod kojih se nalaze mali zeleni stolovi i gvozdene stolice. U jednom uglu vrta nalaze se ljuljačka i tobogan za decu.
Za ljetnih večeri ovde se održavaju porodične zabave; sedite ispod platana i uz melodiju razdraganih usklika dece koja se spuštaju niz tobogan pijete pivo ili jabučnjak iz bačve. Kolica s malom decom postavljena su uz ulaz.
Koliko god Mesečev odraz imao vrlina, mislim da je vrt njegova najveća prednost jer omogućava izlazak čitavoj porodici, tako da mama ne mora ostati kod kuće i paziti bebu, dok tata sam izlazi van.
Iako je, strogo uzevši, deci dopušteno da budu samo u vrtu, ona vole zaviriti u pivnicu, čak i doneti piće svojim roditeljima. To je, verujem, protiv zakona, ali taj zakon zaslužuje da se prekrši, jer upravo je ta puritanska besmislica – isključiti decu iz pivnice, a to znači, do izvesne mere i žene – pretvorila takva mesta u puke prodavaonice pića umesto mesta za okupljanje porodica, što bi trebala biti.
Mesečev odraz je moj ideal kako bi trebala izgledati pivnica – barem na području Londona. (Prednosti koje očekujete od seoskih pivnica malo su drugačije.)
Ali, sada je vrieme da se otkrije nešto što je oštrouman i trezven čitalac verovatno već naslutio. Mesto poput Mesečevog odraza ne postoji. Što će reći, možda postoji pivnica tog imena, ali ja ne znam za nju, niti znam ijednu pivnicu koja ima sve ovde spomenute vrline.
Znam pivnice u kojima je pivo dobro, ali tamo ne možete dobiti jelo; znam druge u kojima možete nešto pojesti, ali su bučne i prenapučene, te neke koje su mirne, ali je pivo uglavnom kiselo. Što se tiče vrtova, bez okolišanja mogu se setiti samo tri pivnice u Londonu koje ih imaju.
Ali, da budemo pravedni, znam nekoliko pivnica koje su gotovo kao Mesečev odraz. Gore sam spomenuo deset vrlina koje bi savršena pivnica morala imati a znam jednu koja ih ima osam. Čak ni tamo, međutim, nema stouta iz bačve i porculanskih krigli.
Ako iko zna pivnica koja ima stout iz bačve, otvoren kamin, jeftino jelo, vrt, materinske konobarice, a nema radija, bio bih sretan da saznam za nju, pa makar joj ime bilo prozaično kao Crveni lav ili Železnički grb.
Evening Standard, 9. Februara 1946
izvor
Нема коментара:
Постави коментар