Varlam Šalamov, Priče sa Kolime: Voz

Na irkutskoj železničkoj stanici legao sam pod blještavu i oštru svetlost električne sijalice; ipak mi je u pojasu bio zašiven sav novac koji sam imao. U platnenom pojasu koji su mi sašili u radionici pre dve godine i koji je, naj­zad, trebalo da posluži svrsi. Pažljivo birajući put između prljavih, smrdljivih odrpanaca, še­tao je po stanici milicioner i — što je još lepše — cela vojna patrola sa automatima i crvenim povezima na rukama. Naravno, milicioner ne može sam da izađe na kraj sa ološem, i to je, verovatno, bilo sređeno daleko pre moje po­jave na stanici. Nisam se ja plašio da će mi ukrasti novac. Odavno se ja ničeg nisam pla­šio, ali je s novcem, jednostavno, bilo bolje nego bez njega. Svetlost mi je padala pravo u oči, ali i hiljadu puta ranije mi je svetlost tako padala u oči i bio sam već navikao da spavam pri svetlosti. Podigao sam okovratnik kaputa, koji su u službenim dokumentima zva­li kratkii ogrtač, gurnuo ruke dublje u rukave i malo smaknuo valjenke; prstima je postalo komotnije i ubrzo sam zaspao. Nisam se plašio promaje. Sve je bilo uobičajeno: sirene loko­motiva, vagoni u pokretu, stanica, milicioner, pijaca u blizini stanice — kao da sam sanjao dugogodišnji san i da sam se tek sada probu­dio. I upjašio sam se, probjo me hladan znoj. Uplašio sam se zbog strašne čovekove snage, želje i sposobnosti da zaboravlja. Video sam da sam spreman da zaboravim sve, da jedno­stavno izbrišem dvadeset godina svog života.

I to kakvih godina! I kada sam to shvatio pobedio sam samoga sebe. Znao sam da svom pamćenju neću dozvoliti da zaboravi ništa od onoga što sam video. Smirio sam se i zaspao. Probudio sam se, prevrnuo obojke na suvu stranu, umio se snegom (crne kapljice letele su na sve strane) i krenuo u grad. Prvi pravi grad za poslednjih osamnaest godina! Jakutsk je zapravo bio veliko selo. Lena se povukla da­leko od grada, ali su se stanovnici bojali nje­nog povratka, podlokavanja, i peščano korito — polje — bilo je prazno, tamo je živela samo mećava. U Irkutsku vreva, velike kuće, radnje. Kupio sam par gaća i majicu — trikotažu nisam nosio osamnaest godina. Stajanje u re­dovima pričinjavalo mi je neizrecivo zadovolj­stvo, kao i plaćanje, pružanje računa. Broj? Zaboravio sam broj. Najveći. Prodavačica je s negodovanjem odmahnula glavom. Pedeset pet? Baš taj. Zamotala mi je veš koji posle uopšte nisam nosio — moj broj bio je 51, to se ispostavilo tek u Moskvi. Sve prodavačice su bile obučene u jednake plave haljine. Ku­pio sam četkicu za brijanje i perorez. Sve te divne stvari sada su bile basnoslovno jevtine. Na severu je sve to bilo ručno izrađeno — i četkice, i perorezi.

Ušao sam u knjižaru. U antikvarnom odeljenju prodavala se Ruska istorija Solovjovljeva — za 850 rubalja svi tomovi. Ne, knjige neću da kupujem do Moskve. Ali, držati na­kratko knjige u rukama, postajati u blizini te­zge u knjižari — sve je to bilo kao dobar boršč sa mesom. Kao čaša izvorske vode.

U Irkutsku su se naši putevi razišli. Još u Jakutsku, sinoć, svi smo zajedno išli po gradu, svi zajedno kupovali karte za avion, svi zajed­no, po četvorica, stajali u redovima: nikome nije padalo na pamet da po veri novac drugo­me. Kod nas nije bio takav običaj. Došao sam do mosta i pogledao u uzavrelu, zelenu, do dna providnu Angaru, moćnu i čistu. I dodi­rujući smrznutom rukom hladnu ogradu mosta, udišući miris benzina i gradske zimske pra­šine, gledao sam užurbane pešake i shvatio do koje sam mere ja gradski čovek. Shvatio sam da je najdraže i najdragocenije za čoveka ono vreme kada se rađa otadžbina, kad se porodica i ljubav još nisu rodili. To je vreme detinjstva i rane mladosti. I steglo mi se u grudima. Po­zdravljao sam Irkutsk iz sveg srca. Irkutsk je bio moja Vologda, moja Moskva.

Kada sam prilazio stanici neko me pljesnu po ramenu.

— Hoće s tobom da razgovaraju — reče belomusasti dečak u vatiranom prsluku i povede me u mrak. Iz mraka izroni nizak čovek i poče pažljivo da me gleda.

Po tom pogledu video sam s kim imam posla. Dobro sam poznavao taj pogled: kuka­vički i drzak, ulizički i pun mržnje. U mraku su se nazirale još neke njuške, koje nije tre­balo da vidim, koje će se pojaviti tek kada za to bude kucnuo čas: s noževima, klinovima, i bodežima u rukama. Sada je preda mnom bilo samo jedno lice, zemljane boje kože, na­tečenih kapaka i malecnih usana koje kao da su bile nalepljene na iskrivljenu, izbrijanu bradu.

— Ko si ti? — ispružio je prljavu ruku sa dugačkim noktima. Morao sam da odgovaram. Ovde nisu mogli da mi pruže nikakvu zaštitu ni patrola ni milicioner.

— S Kolime?

— Da, s Kolime.

— Šta si radio? — Kao felčer, po partija­ma. — Kao felčer? Kao kasapin? Znači, pio si krv ovakvima kao mi. Imamo
da razgova­ramo nešto.

Stezao sam u džepu svoj novi perorez i ću-tao. Mogao sam da se uzdam samo u slučaj­nost, u neku nemoguću slučajnost. Strpljenje i slučajnost su nas spašavali, i uvek će nas spa­šavati. I slučajnost je naišla. Dva stuba na ko­jima stoji robijaški svet.

Tama se proredila.

— Znam ga. — Na svetlost iskrsnu nova figura, meni potpuno nepoznata. Veoma sam dobro pamtio lica. Ali ovoga čoveka nikada nisam video.

— Ti? — prst sa dugačkim noktom opisa polukrug.

— Da, on je radio na Kolimi — reče nepo­znati. — Kažu da je čovek. Pomagao je našima. Hvalili su ga. Prsta s noktom nestade.

— 'Ajde, idi — zlobno reče lopov. — Razmislićemo.

Sreća je što nije trebalo da noćim na sta­nici. Moskovski voz polazio je uveče.

Izjutra, teška svetlost mutnih električnih sijalica nikako nije htela da se ugasi. Kroz vrata koja su lupala video se irkutski dan, hla­dan, svetao. Gomile ljudi koji su zakrčivali prolaze, koji su ispunjavali svaki kvadratni santimetar cementnog poda i prljavih klupa kad se desi da neko ustane, pomeri se, ode. Beskonačno stajanje u redu pred blagajnom — karta za Moskvu, za Moskvu, a onda ćemo već videti... Ne za Džambul, kako je napisano u dokumentima. Ali kome su potrebna kolim-ska dokumenta u toj gunguli, u tom beskonač­nom kretanju. Najzad je došao red na mene. Pred šalterom drhtavi pokreti dok vadim no­vac i proturam svežanj blistavih novčanica u blagajnu gde će nestati — neminovno će ne­stati kao što je nestao i sav moj život do ovog trenutka. Ali čudo se nastavilo i šalter je iz­bacio neki predmet, hrapav, tvrd, tanušan kao komadić sreće — karta za Moskvu! Blagajnica je nešto vikala, otprilike da je voz mešovit, da rezervacija važi za mesto u mešovitom vagonu, da se pravo mesto može dobiti tek za sutra ili prekosutra. Ali ja nisam razumeo ništa osim reci sutra i danas. Danas, danas. Iščupao sam se i dokopao slobodnog mesta čvrsto stežući kartu, trudeći se da opipam sve njene ivice svojom neosetljivom, promrzlom kožom. Bio sam čovek iz aviona, bez suvišnih stvari, samo sa skromnim drvenim kovčegom. Bio sam čovek sa Dalekog severa, nisam imao suvišnih stvari — samo malecni drveni kofer koji sam bez uspeha pokušavao da prodam u Adigalahu, skupljajući novac za put u Moskvu. Nisu mi platiti put — ali to su sve bile sitnice. Sada je najvažniji tvrdi kartončić vozne karte.

Predahnuo sam u nekom staničnom ćošku. Moje mesto pod staničnom sijalicom bilo je, naravno, već zauzeto. Pošao sam kroz gužvu prema peronima.

Ukrcavanje je već počelo. Voz je stajao na ranžirnoj stanici kao neka igračka, neverovatno mali: jednostavno, nekoliko poredanih pr­ljavih kartonskih kutija, među stotinama istih takvih u kojima su živeli železničari i drugi radnici, gde je bio prostrt zaleđen veš koji je krčkao pod naletima vetra.

Moj voz se nije ni po čemu razlikovao od ovih kompozicija vagona pretvorenih u opšte­žitije.

Kompozicija nije ličila na voz koji u toliko i toliko sati kreće za Moskvu. Ličila je na pra­vo opštežitije. Na sve strane su se spuštali ljudi sa stepenica vagona, na sve strane kroz vazduh se kretale nekakve stvari nad glavama ljudi u pokretu. Shvatio sam da voz nema ono najvažnije, da nema života, nema nade da će se pokrenuti, jer nije imao lokomotivu. Zaista, nijedno opštežitije nije imalo lokomotivu. I moja kompozicija je ličila na opštežitije. I ja nikada ne bih poverovao da ovi vagoni mogu da me odvezu u Moskvu, ali ukrcavanje je po­čelo.

Strašna bitka kraj ulaza u vagon. Izgledalo je kao da se rad završio dva sata pre vremena i da su svi potrčali kući, u baraku, kod tople peći, i sad se tiskaju kraj vrata.

Ma kakvi kondukteri! ... Svako je sam tra­žio svoje mesto, utvrđivao se na položaju i pu­štao korenje. Srednji ležaj, za koji sam imao rezervaciju, već je zauzeo neki pijani poručnik koji je stalno podrigivao. Svukao sam ga na pod i pokazao mu svoju kartu.

— I ja imam kartu za taj ležaj — mirolju­bivo mi je objasnio poručnik, štucnuo, skliz­nuo na pod i odmah zaspao.

Ljudi su se i dalje nabijali u vagon. Ne­kakvi koferi i bale podizali su se u vagon i ne­stajali negde gore. Osetio se oštar smrad ovčijih kožuha, ljudskog znoja, prljavštine, karbola.

— Deportna stanica, deportna stanica — ponavljao sam ležeći na leđima, uguran u uzan prostor između gornjeg i srednjeg ležaja. Tik pored mene pentrao se poručnik sa crvenim izgužvanim licem i raskopčanim okovratnikom. Gore se čvrsto uhvatio za nešto, izvukao sena ruke i nestao.

Tako, u gužvi i dreci tog vagonskog tran­zita, nisam uspeo da čujem ono najvažnije, ono što sam želeo i morao da čujem, o čemu sam maštao sedamnaest godina, ono što je za mene postalo nekakav simbol kontinenta, sim­bol života, simbol Velike Zemlje. Nisam čuo pisak lokomotive. Na njega nisam ni pomislio za vreme bitke za mesto u vagonu. Pisak nisam čuo. Ali vagoni su se trgli i zaljuljali, i naš vagon, naša deportna stanica počela je nekuda da se premešta, kao da zaspivam i pred mojim očima pliva baraka.

Naterao sam sebe da shvatim da idem u Moskvu.

Na nekoj skretnici u blizini Irkutska vagon se cimnuo i odozgo je suljnula i ostala da visi figura poručnika, koji se, uostalom, ipak čvr­sto uhvatio za gornji ležaj na kome je spavao. Poručnik je podrignuo i bljunuo pravo na mo­je mesto i na ležaj mog suseda. Povraćanje nikako da se zaustavi. Sused je skinuo svoj zimski kaput — ne vatirani prsluk, ne ogrtač — nego moskovku sa krznenom kragnom i, uz bujicu psovki, počeo da čisti bljuvotinu.

Moj sused je imao bezbroj nekakvih ple­tenih korpi opšivenih asurama i neopšivenih. S vremena na vreme iz dubine vagona pojav­ljivale su se neke žene umotane u seljačke ma­rame, u kratkim bundama, sa istim takvim pletenim korpama na ramenima. Žene su ne­što dovikivale mom susedu, a ovaj im je u znak pozdrava mahao rukom.

— Svaja! Ide kod rođaka u Taškent — ob­jašnjavao mi je, mada ja nisam tražio nikakva objašnjenja.

Korpu, koja mu je bila najbliža, sused je vrlo rado otvarao i pokazivao. Osim iznošenog odela i još nekih stvarčica, u korpi nije bilo ničeg. Zato je bilo mnogo porodičnih i grup­nih fotografija, na ogromnim paspartuima, me­đu kojima su neke bile i dagerotipije. Sused bi neku veću fotografiju izvlačio iz korpe i po­drobno, sa zadovoljstvom objašnjavao ko je ko, ko je poginuo u ratu, ko dobio orden, a ko uči za inženjera. »A ovo sam ja«, obavezno bi upirao prstom negde u sredinu i svi kojima je pokazivao fotografije ljubazno i saosećajno bi klimali glavom.

Trećeg dama zajedničkog života u tom kli­mavom vagonu, moj sused, pošto je stekao o meni potpunu predstavu, jasnu i bezuslovno tačnu (iako ja o sebi nisam ništa pričao), re­kao mi je brzo, dok je pažnja ostalih bila na drugoj strani:

— Presedam u Moskvi. Hoćeš li mi pomoći da provučem jednu korpu kroz kontrolu? Kroz kantar?

— Pa mene će dočekati u Moskvi.

— A, da. Ja sam zaboravio da vas dočekuju.

— A šta nosiš?

— Šta? Sememke. A iz Moskve ćemo ka-ljače...

Ni na jednoj stanici nisam izlazio. Imao sam hrane. Bojao sam se da će voz otići bez mene, da će se dogoditi nešto loše — pa ne može sreća da bude beskrajna.

Na srednjem ležaju preko puta mene, le­žao je neki čovek u bundi, stalno pijan, bez kape i rukavica. Pijani prijatelji ukrcali su ga u vagon i dah kartu kondukterki. Dan i noć je putovao, onda se nekuda izgubio, vratio sa nekakvim crnim vinom, popio ga i bacio bocu na pod vagona. Bocu je vešto uhvatila kondukterka i odnela je u svoju konduktersku jazbi­nu, krcatu pokrivačima koje u mešovitom va­gonu niiko nije uzimao, i čaršavima koji niko­me nisu bili potrebni. Iza gomile pokrivača u istom tom kondukterskom kupeu, na gornjem, trećem ležaju smestila se prostitutka koja je putovala sa Kolime, a možda i nije bila pro­stitutka nego ju je Kolima pretvorila u pro­stitutku. Ta dama je sedela u mojoj blizini, na donjem ležaju, i mutna lelujava svetlost svece, s vremena na vreme, padala joj je na beskraj­no umorno lice, na nečim — samo ne ružem — namazane usne. Neko bi joj prilazio, govo­rio nešto i ona bi nestajala s njim u konduk­terskom kupeu. — Pedeset rubalja — rekao je poručnik koji se već isfereznio i za ikoga se ispo­stavilo da je veoma simpatičan mladić.

Nas dvojica smo igrali veoma zanimljivu igru. Kada bi u vagon ušao novi putnik, svaki od nas se trudio da pogodi njegovo zanimanje, godine, posao. Razmenjivali sono opaske i po­sle toga bi on seo kraj putnika, zapodevao s njim razgovor i vraćao se sa odgovorom.

Tako smo damu namazanih usana, na čijim noktima nije bilo ni traga od laka, odredili kao zdravstvenu radnicu, a bunda od leoparda u kojoj je dama bila —očigledno od veštačkog krzna — govorila je da je njena vlasnica pre medicinska sestra ili bolničarka nego lekarka. Lekairka ne bi nosila veštačko krzno, imitaciju. Za najlon, siintetiku tada još nismo ni znali. Ispostavilo se da je naš zaključak bio tačan.

S vremena na vreme, kraj našeg kupea je odnekud protrčavalo dvogodišnje dete na kri­vim nožicama, prljavo, dronjavo, iplavooko. Njegovi bledi obraščići bili su pokriveni ne­kakvim lišajevima. Posle minut-dva za njim bi sigurno i čvrsto prošao mladi otac u vaitiranom prsluku, sa krupnim, snažnim, radničkim crnim prstima. Hvatao bi dečaka. Dečak se smejao, osmehivao ocu i otac se osmehivao dečaku i u radosnom ushićenju vraćao mali­šana na mesto — u jedan kupe našeg vagona.

Doznao sam njihovu sudbinu. Običnu kolimsku sudbinu. Otac, nekakav običnjak, tek os­lobođen, putovao je na kontinent. Dečakova majka nije htela da se vrati i otac je puto­vao sa sinom, pošto je čvrsto odlučio da iš­čupa dete, a možda i sebe iz gvozdenog zagr­ljaja Kolime. Zbog čega nije krenula i majka? Možda je to bila obična priča. Našla je drugog i zavolela kolimsiki život: već je bila slobodna i nije htela da na kontinentu dospe u položaj čoveka drugog reda ... A možda je već i ocva­la? Ili se ugasila ljubav, kolimska ljubav — ko zna šta je sve moglo da se desi? A možda i ne­što još strasnije. Majka je zaradila pedeset osmi član, najobičniji od svih običnih, i zna­la čime joj preti povratak u Veliku Zemlju. Novom kaznom, novim mukama. Ni na Kolimi nije zaštićena od nove kazne, ali je bar neće proganjati, kako su proganjali sve na konti­nentu.

Ništa nisam saznao i ništa nisam hteo da saznam. Razmišljao sam o očevoj plemenitosti, čestitosti, ljubavi prema svom detetu, koje je sigurno malo i viđao, jer je dete bilo u jaslicama, u obdaništu.

Nevešte očeve ruke raskopčavale su dečije pantalonice, ogromnu raznobojnu dugmad ko­ju su prisile neuke ali dobre ruke. Očeva sreća i dečakova sreća. Dvogodišnji mališan nije znao reč »mama«. Vikao je samo »tata, tata!«. Dete i njegov otac, tamnoputi bravar, jedva su nalazili mesta za igru među pijancima i kartarošima, među korpama i balama špekulanata. Ova dva čoveka iz našeg vagona bila su srećna.

Putnik koji je spavao već dva dana, od Irkutska, i probudio se samo da popije, da pro­guta novu bocu votke, konjaka ili rakije, nije više imao prilike da spava. Voz se cimnuo. Put­nik je tresnuo na pod i bolno zaječao. Kon­dukteri su pozvali zdravstvenu pomoć i ona je zaključila da putnik ima prelom ramena. Od-neli su ga na nosilima i on je nestao iz mog života.

Iznenada je u vagonu iznikla figura mog spasioca, ili je možda izraz »spasilac« prejak — stvar tada ipak nije došla do nečeg važnog, krvavog. Moj poznanik je sedeo ne prepozna­jući me, kao da nije ni želeo da me prepozna. Ipak smo se pogledali i ja sam mu prišao.

— Hoću makar da stignem do kuće, da vi­dim porodicu — to su bile poslednje reci tog kriminalca koje sam čuo.

Eto, sve to: i oštra svetlost sijalice na irkutskoj stanici, i špekulant koji nosi sa so­bom tuđe fotografije zbog kamuflaže, i bljuvo­tina koju je izrigao na moj ležaj mladi poruč­nik, i tužna prostitutka na trećem ležaju kondukterskog kupea, i dvogodišnje prljavo dete koje srećno viče »tata! tata!« — sve sam to zapamtio kao prvu sreću, neprekidnu sreću »slobode«.

Jaroslavska stanica. Buka, gradska tiska Moskve — grada koji mi je najbliži od svih gradova sveta. Vagon se zaustavlja. Drago lice moje žene koja me čeka isto onako kao i ra­nije, kada sam se vraćao sa svojih mnogobroj­nih putovanja. Ovoga puta je službeni put bio dugačak — skoro sedamnaest godina. Ali, ovo­ga puta nisam se vraćao sa službenog puta. Vraćao sam se iz pakla.

*Priča preuzeta iz Priče sa Kolime, Bigz, 1985, prevod Ivana Vuletić i Dejan Mihailović

izvor