Lukijan Mušicki ostao je zabeležen u istoriji srpske književnosti prevashodno kao klasicistički poeta, i to jedan od najznačajnijih i najboljih ove stilske orijentacije. Međutim, manje je poznato, ali i istraženo, njegovo pesništvo nešto drugačijeg stilsko-poetičkog karaktera – ovo se pre svega odnosi na njegovu ranu, ljubavnu poeziju, a još više na erotske pesme koje je beležio ili sam stvarao. Lukijan Mušicki je, u takvom kontekstu, danas ostao gotovo sasvim nepoznat.
Na početku bavljenja problematikom erotskih elemenata u poeziji Mušickog, neophodno je preispitati odnos koji je ovaj pesnik imao prema svojoj poeziji pomenute tematike. Zašto je Mušicki svoje erotske pesme slao Vuku kao „narodne“ ako su one (manje-više) prozvod njegovog autorskog rada, odnosno, zašto se „srbski Oracije“ svesno stavio u ulogu pukog sakupljača narodnih pesama, ako, bar u ovom slučaju, to nije zaista i bio? Razloge ovakvog postupka treba potražiti van same književnosti, odnosno van literarne sfere Lukijana Mušickog, već radije u biografsko-sociološkim elementima.
Kakvo mesto ovaj pesnik zauzima u srpskoj (pisanoj) tradiciji erotske poezije? Da li ta tradicija uopšte postoji pre Vukovog Riječnika iz 1818. godine? Ako zaista postoji, koje su osobenosti te poezije i kakvom odnosu sa njom bi bile erotske pesme Lukijana Mušickog?
Lukijan Mušicki1, pesnik koji je „počeo pevati kod Srba kada gotovo niko nije pevao“2, ostao je zabeležen u istoriji srpske književnosti prevashodno kao klasicistički poeta, i to jedan od najznačajnijih i najboljih ove stilske orijentacije. Međutim, manje je poznato, ali i istraženo, njegovo pesništvo nešto drugačijeg stilsko-poetičkog karaktera koje takođe predstavlja zanimljiv i bitan deo Mušickovog stvaralaštva. Ovo se pre svega odnosi na njegovu ranu, ljubavnu poeziju (odnosno na pesme kao što su Otmeštenije, Proročestvo, Poljubac, Oči pune suza i vatre i dr.), a još više na erotske pesme koje je beležio ili sam stvarao – Lukijan Mušicki je, u takvom kontekstu, danas ostao gotovo sasvim nepoznat. I više je nego očigledno da „takve“ pesme predstavljaju neodeljiv deo njegovog stvaralaštva, i da njihovo dalje proučavanje može samo učvrstiti Mušickog na tronu najvećih srpskih pesnika, ukazujući na raznovrsnost žanrova i stilova kojima je on vladao, a nikako, u nekom smislu, „naškoditi“ njegovoj reputaciji.
Na početku bavljenja problematikom erotskih elemenata u poeziji Mušickog, neophodno je preispitati odnos koji je ovaj pesnik imao prema svojoj poeziji pomenute tematike. Znamo da Mušicki za života nije objavio nijednu zbirku pesama; Lukijana Mušickog stihotvorenija su, u četiri knjige, izašla tek posle njegove smrti (dve u Budimu, 1838. i 1840, druge dve u Novom Sadu, 1844. i 1847.), ali se u tim zbirkama uglavnom ne nalaze erotske pesme. Većinu takvih pesama Mušicki je slao Vuku Stefanoviću Karadžiću kao narodne, tako da se one danas nalaze u Vukovoj rukopisnoj zaostavštini, prisajedinjene njegovoj ogromnoj zbirci usmenih pesama3. Već ovde iskrsavaju neka vrlo bitno pitanja vezana za ovu problematiku: zašto je Mušicki pomenute erotske pesme slao Vuku kao „narodne“ ako su one (manje-više) prozvod njegovog autorskog rada, odnosno, zašto se „srbski Oracije“ svesno stavio u ulogu pukog sakupljača narodnih pesama, ako, bar u ovom slučaju, to nije zaista i bio? Ne sme se smetnuti sa uma da je ovde reč o izrazito samosvesnom pesniku, poeti ogromne erudicije i estetičkog i (književno)teorijskog znanja – mogućnosti slučajnog previda ili pak neizdiferenciranog odnosa prema samom tekstu apsolutno su isključene.
Dakle, uzimajući u obzir ove činjenice, postaje očigledno da razloge ovakvog postupka treba potražiti van same književnosti, odnosno van literarne sfere Lukijana Mušickog, već radije u određenim biografsko-sociološkim elementima. Pogledamo li pesnikov položaj u srpskom društvenom establišmentu u vreme nastanka, odnosno slanja/objavljivalja ovih pesama, stvari nam postaju mnogo jasnije: Lukijan Mušicki bio je svešteno lice i učitelj, profesor bogoslovije u Karlovcima; kasnije je postao arhimandrit, episkop, pa čak i kandidat za mitropolita. Njegov socijalni položaj, dakle, nije mu dozvoljavao da javno istupi kao autor ovih pesama; činjenica da ove pesme nisu ni bile objavljene nije posebno bitna – Mušicki jednostavno nije mogao dozvoliti da se uopšte sazna da on piše erotsku poeziju, ili da iz rukopisnih zbornika građanske poezije izdvaja upravo „takve“ pesme (koliko znamo, on Vuku nije slao tekstove drugačijeg sadržaja), jer to ga ne bi samo kompromitovalo, nego bi mu i donelo i teške sankcije u društvu koje je podrazmevalo (bar zvanično) vrlo stroge moralne norme, pogotovo kada je reč o institucijama u koje je on bio uključen (Crkva, prosveta). Stavljajući svoje erotske pesme pod „zaštitni znak“ narodne poezije, Mušicki je sa sebe skinuo odgovornost za njihov sadržaj, time ih na neki način i „legalizujući“, ali „legalizujući“ pritom i interesovanje za erotsku poeziju uopšte, predstavljajući sebe kao savesnog i doslednog folkloristu koji beleži sve što se stvara u narodu. Jedina misterija u svemu tome ostaje sam Vuk, koji je nesumnjivo mogao proceniti da ove pesme nisu usmene prirode, ali ih opet nije isključivao iz svog fonda, iz nama nepoznatih razloga.
Znajući ovu „pozadinu“ Mušickovog bavljenja poetsko-erotskim diskursom, možemo sebi postaviti sledeće pitanje: kakvo mesto ovaj pesnik zauzima u srpskoj (pisanoj) tradiciji erotske poezije? Da li ta tradicija uopšte postoji pre Vukovog Riječnika iz 1818. godine? Ako zaista postoji, koje su osobenosti te poezije i kakvom odnosu sa njom bi bile erotske pesme Lukijana Mušickog? Ova pitanja iziskuju malo opširnije odgovore.
Dakle, kao što je spomenuto, počeci intenzivnijeg interesovanja za erotsku tematiku kod nas se obično pogrešno vezuju za Vuka Karadžića, odnosno za „odgovarajući“ sloj njegovog Riječnika i sakupljanje „bezobraznih“ pesama; činjenica je, međutim, da je erotski tok srpske književnosti znatno stariji i da se taj tok može kontinuirano pratiti još od prvih decenija 18. veka. Dakle, u trenutku kada se Vuk pojavio na našoj literarnoj sceni, srpsko erotsko pesništvo već je bilo razvijeno i oformljeno kao autentičan fenomen čije su osobine u velikoj meri bile određene kulturnim miljeom i samim medijem u kojem se razvijalo. Pod „medijem“ ovde podrazumevamo rukopisne pesmarice tzv. „građanske poezije“, sinkretične tvorevine u kojima se prepliću i prožimaju tekstovi raznog porekla: od oblika srpske usmene tradicije i proizvoda anonimnih autora („građanskih pesnika“) sve do prevoda, stihova na stranim jezicima i proznih, dramskih pa i neknjiževnih tekstova4.
Erotska poezija predstavlja ne previše obiman segment u tim građanskim pesmaricama – kvantitativno izraženo, u ovim zbornicima, pesme sa erotskim motivima zauzimaju nešto manje od 1/12 poetskog materijala. Međutim, mnogo je važnija činjenica da, iako „ovakvih“ pesama ima relativno malo, one se u pesmaricama pojavljuju konstantno: tragove erotskog pesništva nalazimo još u Pesmarici Teodora Dobraševića (1763) i Pesmarici Avrama Miletića (1778-1781; ova pesmarica se, sa čak osamnaest erotskih pesama, ističe se kao posebno značajna iz naše perspektive), a do Pesmarice Maksima Branovca sa početka 19. veka (1817) erotska poezija biva zastupljena sa čak 1/6 poetskog materijala.
Ove poezija, bilo da se radi o „tvrđoj“ ili „mekšoj“5 podvrsti erotskih pesama, svoju posebnost ostvaruje prevashodno na tematskom nivou, intenzivnim okretanjem ka telesnom (odnosno telesnoj ljubavi i seksualnosti), opscenom i lascivnom u najširem smislu tih pojmova, i upravo u toj, tematskoj ravni, treba tražiti njihov pravi i osnovni „koeficijent jedinstva“. Sve ove pesme, dakle, objedinjuje vezanost za erotsku tematiku; ona se, međutim, ne ispoljava u spiritualno-mističkom ili širem erotološkom određenju, već radije u jednom frivolnijem, profanijem, „prizemnijem“ smislu, predstavljajući neku vrstu „veselog erotizma“.6 Važno je napomenuti da pesme ovog žanra ne pokazuju neke dodatne poetske približnosti – ne postoji, recimo, namera ka istovetnom formativnom uobličenju (pesme su u ovom smislu veoma raznolike), pa se slobodno može reći da je pomenuta tematska komponenta ne samo osnovni, nego i jedini element koji opredeljuje žanrovsku lokaciju ovih pesama i jedina pouzdana odrednica ovog žanra građanske lirike.
Osim tematske komponente, vrlo važnu komponentu srpskog književno-erotskog stvaralaštva u ovom periodu predstavlja i humorna komponenta, koja se manifestuje na razne načine i u različitim aspektima tematske strukture. Humorno, uz, naravno, erotsko, svakako je najizrazitiji sloj ovih tekstova, što ne treba da čudi ako imamo u vidu kakvu ulogu, zapravo, humor igra u našoj erotskoj poeziji. On se može posmatrati kao neka vrsta opravdanja za neometani govor o erotskom, kao vrlo funckionalni način izbegavanja i prevazilaženja konflikta između zvaničnih društveno-moralnih načela vezanih za seksualnost i prirode književnog govora o toj temi7. Propušteno kroz humorni ključ i obeleženo humornom šifrom, erotsko se pokazuje prevashodno kao objekat smeha i zabave, kao „neozbiljan“ fenomen koji se ne bavi (direktno) važećim erotskim kanonima građanskog društva. Tako se ovi tekstovi, na neki način, lišavaju odgovornosti u odnosu na konvencionalno shvatanje i prihvatanje seksualnosti; postiže se, dakle, neka vrsta opravdanja i legitiman i bezbolan način da se o tabu temi progovori javno, time uspešno premošćujući jaz između sankcionisanog morala, u čijem sistemu postoje pesmarice i njihovi autori, odnosno beležioci, sa jedne strane i zvaničnog moralnog modela građanske kulture koji ostaje u biti nepovređen (ali na taj način otkrivajući dvostrukost i raskol između zvaničnih načela i individualne projekcije govora i prakse).
Suštinski povezana sa humornom je svakako satirična komponenta. U jednom svom aspektu, i ona se može posmatrati kao ključ za govor o erotskom, i to kao tipičan prosvetiteljski ključ. Autor, kritikujući pojedine pojave iz područja ljudskog života kao pokvarene ili pogrešne, zapravo ih opisuje; kritikom erotske prakse koja odudara od zvaničnih moralnih načela, otvara se mogućnost poetskog govora o erotskom. Opisi erotskog života, dakle, zaogrnuti su kritičko-satiričkim plaštom, ali satirička oštrica u ovim pesmama ne ide predaleko. Ona ne uništava proklamovane, zvanične moralne kanone i njihove predstavnike, nego se uglavnom dotiče njihovih pojedinih segmenata ili, eventualno, odstupanja od tih kanona.
U ovom kontekstu, zanimljivo je uočiti da su smehu i podsmehu, u našem tadašnjem erotskom stvaralaštvu, prevashodno izložene žene i ženska seksualnost; odnosno, autori tekstova su prvenstveno tu pronalazili ishodište humornog diskursa. Žene su, iz njihove perspektive, beskrajno razuzdane, uvek „spremne“ i uvek „hoće“. Iz tih razloga, upravo one iniciraju ljubavne igre – muškarac je ovde onaj koji „pokušava“ a žena ona koja „daje“, i muškarac samo „uzima“ ono što mu se (manje-više) jasno „nudi“. Čini se, zapravo, da se implicitno računa na tezu da put do ženskog srca vodi kroz krevet, a da ljubav u njihova srca ulazi kroz erogene zone; odnosno, da je seks tačka oko koje se vrti sve u životu jedne žene. Shodno svemu tome, i žensko telo je prikazano bez idealizma, već prvenstveno sa stanovišta erotske prakse i seksualne upotrebljivosti. Primećuje se, dakle, da je muškarac (odnosno, njegov erotizam) ovde u povlašćenom položaju jer, niti ga pesma ne predstavlja u onakvom svetlu kao ženu8, niti je njegova raskalašnost i neobuzdanost toliko potencirana kao i ženska. Činjenica je, međutim, da je čovek, nezavisno od pola, u ovim pesmama predstavljen prvenstveno kroz telo, kroz svoje erotsko biće i kroz svoju seksualnost.
Znajući ove fakte vezane za srpsko erotsko pesništvo u celini (u kontekstu 18. veka, naravno), možemo se slobodnije i ozbiljnije posvetiti problematici erotske poezije samog Lukijana Mušickog. Ako bismo tražili primere koje bi ponajbolje reprezentovale njegovu liriku takve stilsko-tematske orijentacije, ne bismo pogrešili ako bi izabrali one pesme koje su i današnji izučavaoci „izdvojili“ od ostalih koje je Lukijan slao Vuku, smeštajući ih u Dodatak zbirke Vukovih neobjavljenih rukopisa: Lepo društvo, Rada turski rob i Zlatno runo9. Pre detaljnije analize svake od ovih pesama, možemo se, najpre, posvetiti uočavanju nekih njihovih „opštijih“ osobina, koje ove pesme nesumnjivo odvajaju od usmene pesničke tradicije.
Obratimo prvo pažnju na potonje dve pesme, Zlatno runo i Rada turski rob. Obe pesme su pisane u simetričnim osmercima, koji su organizovani u katrene, i koji dosledno prate unakrsnu rimu, koja je, opet, toliko razrađena i čista da je, bez svake sumnje, plod pažljivog autorskog napora. Ovakva versifikacijska slika svakako je strana usmenom pesništvu gde, iako postoji simetrični osmerac (koji nije ni redak, zapravo), gotovo po pravilu izostaje rima; ako se rima, pak, pojavljuje, teško da kroz unakrsnu shemu biva sprovedena kroz celu pesmu. O katrenskoj organizaciji, u kontekstu usmene tradicije, suvišno je i govoriti.
U slučaju pesme Lepo društvo, versifikacijska slika ne upućuje odmah na pripadnost pisanoj poetskoj tradiciji. Ali opet, njena stihovna formula (četrnaesterac sa cezurom posle osmog sloga) je ipak zadobila određenu „popularnost“ na razmeđi 18. i 19. veka (kod Jovana Rajića i Dositeja Obradovića, na primer), dok u kontekstu usmene tradicije nije ni najmanje karakteristična. Ne treba smetnuti sa uma ni činjenicu da je u ovoj pesmi u izvesnoj meri prisutna i rima, koja je, doduše, retka i ne tako čista kao u prethodne dve pesme. Dakle, zaključak je da preovlađujuće versifikacijske osobine ove tri pesme nesumnjivo upućuju na pripadnost fondu pesama rukopisnih pesmarica, odnosno autorskom opusu Lukijana Mušickog.
Zadržimo se još malo na ovoj pesmi Lukijana Mušickog. Sa dosta verovatnoće se može pretpostaviti da izvorno potiče iz fonda građanske lirike i da je u njoj Mušickov autorski trag najslabiji. U pesmi nas zatiče, u izvesnom smislu, rableovski „groteskni“ realizam – umesto „običnih“ za stolom sede „groteskna“ tela; personifikovani polni organi se, usled efekta asindetonskog gradacijskog nizanja (Pička, pizda, pizdurina i dve male pice), pomeraju, podižu i spuštaju. Ovo „društvo“ nije statično, nije zvanično, ozbiljno ili hijerarhizovano; ono je anarhično, ali i vitalno, veselo, kako i sam pesnik kaže, „lepo“. Ovakvo estetičko fokusiranje na grotesno nije bez razloga, pogotovo ako na umu imamo onu Bahtinovu misao: „Esencijalni princip grotesnog realizma je degradacija“. Ali, ovde nije reč o prostoj degradaciji ljudskog tela na polne organe; ako vidimo da su učesnici ovog „okupljanja“ kumovi, kume i deveri (Debeli kum krivi kurac, pizdurina kuma / dva devera dva kicoša), i da se okupljanje vrši za astalom, centrom doma u tradicionalnoj kulturi, jasno je da se upravo ta, folklorna kultura, odnosno tradicija, degradira u okviru groteske. Kumovi i deveri nisu samo članovi društveno-rodbinske zajednice – oni su, u konteksu tradicionalne kulture, viši stepen odnosa od samog krvnog srodstva; štaviše, kumstvo i deverstvo prevazilaze svaki porodičan odnos jer su oni „nebeski“, „božanski“ odnosi. Dakle, sama prioda degradiranih pojmova amplifikuje njihovu degradaciju; ovde se sama nebeska sfera međuljudskih odnosa svodi grotesni karneval polnih organa, čiji učesnici, bez ikakvog stida, sedi za stolom, slaveći, i čak (ironično?) provodeći šalu između sebe10; može se pretpostaviti, dakle, da je ovde u pitanju čak i (prikrivenije) parodiranje (ili makar satirično „ismevanje“) nekih elemenata tradicije vezanih za društveno-porodične odnose.
Za razliku od Lepog društva, pesma Rada turski rob najverovatnije je Mušickova tvorevina, ili bar njegova varijacija na neki nepoznat predložak iz rukopisnih pesmarica. Ova pesma veoma je specifična zbog nekoliko razloga: za početak, tu se govori o homoseksualnom odnosu Rade i ćehaje (funkcionera, zastupnika) Mehmeta, čiji je Rada zarobljenik11. Taj govor o homoerotskom diskursu veoma je otvoren i nedvosmislen; ali treba imati na umu da je ova tematike veoma retka i u usmenom i u pismenom erotskom pesništvu – dok se pismeno pesništvo vrlo retko bavi „manje normalnim“ vidovima telesne ljubavi, usmena tradicija ovu tematiku, isto toliko retku, obrađuje na krajnje posprdan i grubo podsmešljiv način, što u ovoj pesmi nikako nije slučaj. Ovde je u pitanju jedna fina, suptilna, ironijska dimenzija koja, može se reći, na šaljiv način (na primer, sam erotski „čin“ se humorno eufemizuje: Kleknem, za mnom i on klekne / ščepa me da ne posrnem) prožima poetski govor o homoerotskom odnosu dvojice muškaraca. Prateći trag ovih elemenata, možemo pretpostaviti da pesma u sebi nosi satirične (ili bar parodijske) elemente u odnosu na usmenu tradiciju: dok se u narodnim pesmama Turci predstavljaju kao maltene „onozemaljski“ neprijatelji, vesnici kraja sveta i uništioci srpske države, u ovoj pesmi je predstavljen jedan prilično vedar erotski odnos između srpskog „roba“ i turskog „gospodara“. I ovde se može govoriti o izvesnoj degradaciji određenih elemenata usmene pesničke kulture, i to na više nivoa – kao prvo, homoseksualni odnos između dva muškarca predstavljen je, kroz suptilan humor, kao vrlo pozitivan (što je u suprotnosti sa tradicionalnom kulturom); kao drugo, u taj „dobrovoljni“ odnos stupaju srpski rob i turski zvaničnik, i, što je najgore (iz perspektive usmene kulture, naravno), Srbin se dobrovoljno „pokorava“ i dobija „pasivnu“ ulogu u homoerotskom odnosu (obratimo samo pažnju na igru rečima: „Rada“ se „rado“ „daje“). I sama poenta pesme (I Turci su prosvješteni / S robljem jer se oni svode / A kroz prste glede ženi!) nesumnjivo upućuje na određeni parodijski ključ, ali u nekoj drugoj perspektivi: predmet parodiranja ovde je jedna od opštih tema evropske prosvetiteljske literature – tema o „prosvećenom varvarinu“, „plemenitom divljaku“ ili „humanom neznabošcu“. Zanimljivo je primetiti da ova tema (naravno) nije imala odjeka u našoj usmenoj književnosti, dok u pismenoj svakako jeste (bar u periodu Prosvećenosti), tako da se može pretpostaviti da se Mušicki, možda, i ovde „igrao“ sa nekim elementima narodne tradicije.
Efekti parodiranja svakako su najjači u pesmi Zlatno runo, gde se parodiraju elementi grčke mitologije, ali i neki žanrovski postulati koji su, opet, duboko vezani za evropsku (antičku) književnu tradiciju. Intonacija ove pesme, odnosno njen podignut, uzvišen, na momente i patetičan ton, kao i odnos prema samom predmetu pesme (ženskom polnom organu, pici) koji se slavi i čije se vrline hvale12 nesumnjivo upućuje na žanrovski obrazac ode. Gotovo sa sigurnošću se može tvrditi da je Mušicki svesno parodirao ovaj žanr, jer je svakako bio upoznat sa glavnim „osobenostima“ ode, od kojih je među prvima onaj da je u pitanju prvorazredni žanr „visokog stila“. Takav pesnički oblik sigurno ne može „podneti“ da se u njemu, na gotovo humorističan način, peva o ženskom polnom organu koji, iako nije sveden na rableovsku grotesku, ipak nije ni „najčistija“ pesnička tema za tako „uzvišen“ žanr koji svoje korene vuče još iz antičke književnosti. Drugi sloj parodije u Zlatnom runu pažljivom je čitaocu uočljiv već iz naslova; izjednačavajući „zlatno runo“ (ženski polni organ) sa Jasonovim13 zlatn im runom (primećujemo igru reči koje „zlatno runo“ izjednačava sa picom: „zlatno“ se svakako odnosi na „vrednost“ koju ovaj „organ“ predstavlja muškom rodu, dok je „runo“ očigledna i česta aluzija na fizički izgled). Vidimo, dakle, da ovi parodijski elementi nedvosmisleno upućuju na činjenicu da je ova pesma delo autora koji je veoma blizak klasicističkoj stilskoj orijentaciji, i koji je, štaviše, veoma dobro poznaje. Od te klasicističke obojenosti odudara samo versifikacijski kod ove pesme (već spomenuti simetrični osmerac organizovan u katrene, sa nakrsnom rimom), ali takva stilska preplitanja nisu bila retka u srpskoj književnosti krajem 18. i početkom 19. veka, pa su takođe uočljiva, kao što vidimo, i u ranoj fazi stvaralaštva Lukijan Mušickog.
Vidimo, dakle, na primerima ove tri pesme, da se Mušicki, u svom ranom stvaralaštvu, prilično uspešno uklapao u tradiciju srpske erotske poezije (ako ništa drugo, makar u nekim generalnim osobenostima: insistiranju na telesnoj ljubavi, čestoj upotrebi humora i satire i sl.). Međutim, vredi zapaziti da se nekim stilskim odlikama ipak razlikuje od „opšteg toka“ građanske erotske poezije – to se pre svega odnosi na, recimo, parodiranje grčkog mita i žanra ode u pesmi Zlatno runo i gotovo komično predstavljanje jednog vedrog homoerotskog diskursa u pesmi Rada turski rob. Zanimljivo je da se u ovim pesmama može uočiti i izvestan (namerni?) paradoks: iako je Lukijan Mušicki svoje erotske pesme slao Vuku kao narodne (odnosno, kao usmene tvorevine), ne može a da se ne primeti da u sve tri pesme postoji izvesna doza satire, ili čak parodije usmerene prema određenim aspektima usmene, narodne tradicije (homoseksualni odnos Srbina i Turčina, groteskno slavlje kumova i devera; u pesmi Zlatno runo se, doduše, ne „parodira“ naša, nego grčka usmena tradicija). Povežemo li to sa činjenicom da je ovakvu, erotsku poeziju Mušicki pisao u svojim ranim (stvaralačkim) godinama, u šali možemo reći da se, u određenom smislu, Lukijan u mladosti nije razlikovao od bilo kog drugog mladog, pobunjenog pesnika u istoriji, pišući lascivne stihove prožete „podrivanjem“ i „degradacijom“ tradicije i ustaljenih vrednosti.
Na početku bavljenja problematikom erotskih elemenata u poeziji Mušickog, neophodno je preispitati odnos koji je ovaj pesnik imao prema svojoj poeziji pomenute tematike. Znamo da Mušicki za života nije objavio nijednu zbirku pesama; Lukijana Mušickog stihotvorenija su, u četiri knjige, izašla tek posle njegove smrti (dve u Budimu, 1838. i 1840, druge dve u Novom Sadu, 1844. i 1847.), ali se u tim zbirkama uglavnom ne nalaze erotske pesme. Većinu takvih pesama Mušicki je slao Vuku Stefanoviću Karadžiću kao narodne, tako da se one danas nalaze u Vukovoj rukopisnoj zaostavštini, prisajedinjene njegovoj ogromnoj zbirci usmenih pesama3. Već ovde iskrsavaju neka vrlo bitno pitanja vezana za ovu problematiku: zašto je Mušicki pomenute erotske pesme slao Vuku kao „narodne“ ako su one (manje-više) prozvod njegovog autorskog rada, odnosno, zašto se „srbski Oracije“ svesno stavio u ulogu pukog sakupljača narodnih pesama, ako, bar u ovom slučaju, to nije zaista i bio? Ne sme se smetnuti sa uma da je ovde reč o izrazito samosvesnom pesniku, poeti ogromne erudicije i estetičkog i (književno)teorijskog znanja – mogućnosti slučajnog previda ili pak neizdiferenciranog odnosa prema samom tekstu apsolutno su isključene.
Dakle, uzimajući u obzir ove činjenice, postaje očigledno da razloge ovakvog postupka treba potražiti van same književnosti, odnosno van literarne sfere Lukijana Mušickog, već radije u određenim biografsko-sociološkim elementima. Pogledamo li pesnikov položaj u srpskom društvenom establišmentu u vreme nastanka, odnosno slanja/objavljivalja ovih pesama, stvari nam postaju mnogo jasnije: Lukijan Mušicki bio je svešteno lice i učitelj, profesor bogoslovije u Karlovcima; kasnije je postao arhimandrit, episkop, pa čak i kandidat za mitropolita. Njegov socijalni položaj, dakle, nije mu dozvoljavao da javno istupi kao autor ovih pesama; činjenica da ove pesme nisu ni bile objavljene nije posebno bitna – Mušicki jednostavno nije mogao dozvoliti da se uopšte sazna da on piše erotsku poeziju, ili da iz rukopisnih zbornika građanske poezije izdvaja upravo „takve“ pesme (koliko znamo, on Vuku nije slao tekstove drugačijeg sadržaja), jer to ga ne bi samo kompromitovalo, nego bi mu i donelo i teške sankcije u društvu koje je podrazmevalo (bar zvanično) vrlo stroge moralne norme, pogotovo kada je reč o institucijama u koje je on bio uključen (Crkva, prosveta). Stavljajući svoje erotske pesme pod „zaštitni znak“ narodne poezije, Mušicki je sa sebe skinuo odgovornost za njihov sadržaj, time ih na neki način i „legalizujući“, ali „legalizujući“ pritom i interesovanje za erotsku poeziju uopšte, predstavljajući sebe kao savesnog i doslednog folkloristu koji beleži sve što se stvara u narodu. Jedina misterija u svemu tome ostaje sam Vuk, koji je nesumnjivo mogao proceniti da ove pesme nisu usmene prirode, ali ih opet nije isključivao iz svog fonda, iz nama nepoznatih razloga.
Znajući ovu „pozadinu“ Mušickovog bavljenja poetsko-erotskim diskursom, možemo sebi postaviti sledeće pitanje: kakvo mesto ovaj pesnik zauzima u srpskoj (pisanoj) tradiciji erotske poezije? Da li ta tradicija uopšte postoji pre Vukovog Riječnika iz 1818. godine? Ako zaista postoji, koje su osobenosti te poezije i kakvom odnosu sa njom bi bile erotske pesme Lukijana Mušickog? Ova pitanja iziskuju malo opširnije odgovore.
Dakle, kao što je spomenuto, počeci intenzivnijeg interesovanja za erotsku tematiku kod nas se obično pogrešno vezuju za Vuka Karadžića, odnosno za „odgovarajući“ sloj njegovog Riječnika i sakupljanje „bezobraznih“ pesama; činjenica je, međutim, da je erotski tok srpske književnosti znatno stariji i da se taj tok može kontinuirano pratiti još od prvih decenija 18. veka. Dakle, u trenutku kada se Vuk pojavio na našoj literarnoj sceni, srpsko erotsko pesništvo već je bilo razvijeno i oformljeno kao autentičan fenomen čije su osobine u velikoj meri bile određene kulturnim miljeom i samim medijem u kojem se razvijalo. Pod „medijem“ ovde podrazumevamo rukopisne pesmarice tzv. „građanske poezije“, sinkretične tvorevine u kojima se prepliću i prožimaju tekstovi raznog porekla: od oblika srpske usmene tradicije i proizvoda anonimnih autora („građanskih pesnika“) sve do prevoda, stihova na stranim jezicima i proznih, dramskih pa i neknjiževnih tekstova4.
Erotska poezija predstavlja ne previše obiman segment u tim građanskim pesmaricama – kvantitativno izraženo, u ovim zbornicima, pesme sa erotskim motivima zauzimaju nešto manje od 1/12 poetskog materijala. Međutim, mnogo je važnija činjenica da, iako „ovakvih“ pesama ima relativno malo, one se u pesmaricama pojavljuju konstantno: tragove erotskog pesništva nalazimo još u Pesmarici Teodora Dobraševića (1763) i Pesmarici Avrama Miletića (1778-1781; ova pesmarica se, sa čak osamnaest erotskih pesama, ističe se kao posebno značajna iz naše perspektive), a do Pesmarice Maksima Branovca sa početka 19. veka (1817) erotska poezija biva zastupljena sa čak 1/6 poetskog materijala.
Ove poezija, bilo da se radi o „tvrđoj“ ili „mekšoj“5 podvrsti erotskih pesama, svoju posebnost ostvaruje prevashodno na tematskom nivou, intenzivnim okretanjem ka telesnom (odnosno telesnoj ljubavi i seksualnosti), opscenom i lascivnom u najširem smislu tih pojmova, i upravo u toj, tematskoj ravni, treba tražiti njihov pravi i osnovni „koeficijent jedinstva“. Sve ove pesme, dakle, objedinjuje vezanost za erotsku tematiku; ona se, međutim, ne ispoljava u spiritualno-mističkom ili širem erotološkom određenju, već radije u jednom frivolnijem, profanijem, „prizemnijem“ smislu, predstavljajući neku vrstu „veselog erotizma“.6 Važno je napomenuti da pesme ovog žanra ne pokazuju neke dodatne poetske približnosti – ne postoji, recimo, namera ka istovetnom formativnom uobličenju (pesme su u ovom smislu veoma raznolike), pa se slobodno može reći da je pomenuta tematska komponenta ne samo osnovni, nego i jedini element koji opredeljuje žanrovsku lokaciju ovih pesama i jedina pouzdana odrednica ovog žanra građanske lirike.
Osim tematske komponente, vrlo važnu komponentu srpskog književno-erotskog stvaralaštva u ovom periodu predstavlja i humorna komponenta, koja se manifestuje na razne načine i u različitim aspektima tematske strukture. Humorno, uz, naravno, erotsko, svakako je najizrazitiji sloj ovih tekstova, što ne treba da čudi ako imamo u vidu kakvu ulogu, zapravo, humor igra u našoj erotskoj poeziji. On se može posmatrati kao neka vrsta opravdanja za neometani govor o erotskom, kao vrlo funckionalni način izbegavanja i prevazilaženja konflikta između zvaničnih društveno-moralnih načela vezanih za seksualnost i prirode književnog govora o toj temi7. Propušteno kroz humorni ključ i obeleženo humornom šifrom, erotsko se pokazuje prevashodno kao objekat smeha i zabave, kao „neozbiljan“ fenomen koji se ne bavi (direktno) važećim erotskim kanonima građanskog društva. Tako se ovi tekstovi, na neki način, lišavaju odgovornosti u odnosu na konvencionalno shvatanje i prihvatanje seksualnosti; postiže se, dakle, neka vrsta opravdanja i legitiman i bezbolan način da se o tabu temi progovori javno, time uspešno premošćujući jaz između sankcionisanog morala, u čijem sistemu postoje pesmarice i njihovi autori, odnosno beležioci, sa jedne strane i zvaničnog moralnog modela građanske kulture koji ostaje u biti nepovređen (ali na taj način otkrivajući dvostrukost i raskol između zvaničnih načela i individualne projekcije govora i prakse).
Suštinski povezana sa humornom je svakako satirična komponenta. U jednom svom aspektu, i ona se može posmatrati kao ključ za govor o erotskom, i to kao tipičan prosvetiteljski ključ. Autor, kritikujući pojedine pojave iz područja ljudskog života kao pokvarene ili pogrešne, zapravo ih opisuje; kritikom erotske prakse koja odudara od zvaničnih moralnih načela, otvara se mogućnost poetskog govora o erotskom. Opisi erotskog života, dakle, zaogrnuti su kritičko-satiričkim plaštom, ali satirička oštrica u ovim pesmama ne ide predaleko. Ona ne uništava proklamovane, zvanične moralne kanone i njihove predstavnike, nego se uglavnom dotiče njihovih pojedinih segmenata ili, eventualno, odstupanja od tih kanona.
U ovom kontekstu, zanimljivo je uočiti da su smehu i podsmehu, u našem tadašnjem erotskom stvaralaštvu, prevashodno izložene žene i ženska seksualnost; odnosno, autori tekstova su prvenstveno tu pronalazili ishodište humornog diskursa. Žene su, iz njihove perspektive, beskrajno razuzdane, uvek „spremne“ i uvek „hoće“. Iz tih razloga, upravo one iniciraju ljubavne igre – muškarac je ovde onaj koji „pokušava“ a žena ona koja „daje“, i muškarac samo „uzima“ ono što mu se (manje-više) jasno „nudi“. Čini se, zapravo, da se implicitno računa na tezu da put do ženskog srca vodi kroz krevet, a da ljubav u njihova srca ulazi kroz erogene zone; odnosno, da je seks tačka oko koje se vrti sve u životu jedne žene. Shodno svemu tome, i žensko telo je prikazano bez idealizma, već prvenstveno sa stanovišta erotske prakse i seksualne upotrebljivosti. Primećuje se, dakle, da je muškarac (odnosno, njegov erotizam) ovde u povlašćenom položaju jer, niti ga pesma ne predstavlja u onakvom svetlu kao ženu8, niti je njegova raskalašnost i neobuzdanost toliko potencirana kao i ženska. Činjenica je, međutim, da je čovek, nezavisno od pola, u ovim pesmama predstavljen prvenstveno kroz telo, kroz svoje erotsko biće i kroz svoju seksualnost.
Znajući ove fakte vezane za srpsko erotsko pesništvo u celini (u kontekstu 18. veka, naravno), možemo se slobodnije i ozbiljnije posvetiti problematici erotske poezije samog Lukijana Mušickog. Ako bismo tražili primere koje bi ponajbolje reprezentovale njegovu liriku takve stilsko-tematske orijentacije, ne bismo pogrešili ako bi izabrali one pesme koje su i današnji izučavaoci „izdvojili“ od ostalih koje je Lukijan slao Vuku, smeštajući ih u Dodatak zbirke Vukovih neobjavljenih rukopisa: Lepo društvo, Rada turski rob i Zlatno runo9. Pre detaljnije analize svake od ovih pesama, možemo se, najpre, posvetiti uočavanju nekih njihovih „opštijih“ osobina, koje ove pesme nesumnjivo odvajaju od usmene pesničke tradicije.
Obratimo prvo pažnju na potonje dve pesme, Zlatno runo i Rada turski rob. Obe pesme su pisane u simetričnim osmercima, koji su organizovani u katrene, i koji dosledno prate unakrsnu rimu, koja je, opet, toliko razrađena i čista da je, bez svake sumnje, plod pažljivog autorskog napora. Ovakva versifikacijska slika svakako je strana usmenom pesništvu gde, iako postoji simetrični osmerac (koji nije ni redak, zapravo), gotovo po pravilu izostaje rima; ako se rima, pak, pojavljuje, teško da kroz unakrsnu shemu biva sprovedena kroz celu pesmu. O katrenskoj organizaciji, u kontekstu usmene tradicije, suvišno je i govoriti.
U slučaju pesme Lepo društvo, versifikacijska slika ne upućuje odmah na pripadnost pisanoj poetskoj tradiciji. Ali opet, njena stihovna formula (četrnaesterac sa cezurom posle osmog sloga) je ipak zadobila određenu „popularnost“ na razmeđi 18. i 19. veka (kod Jovana Rajića i Dositeja Obradovića, na primer), dok u kontekstu usmene tradicije nije ni najmanje karakteristična. Ne treba smetnuti sa uma ni činjenicu da je u ovoj pesmi u izvesnoj meri prisutna i rima, koja je, doduše, retka i ne tako čista kao u prethodne dve pesme. Dakle, zaključak je da preovlađujuće versifikacijske osobine ove tri pesme nesumnjivo upućuju na pripadnost fondu pesama rukopisnih pesmarica, odnosno autorskom opusu Lukijana Mušickog.
Zadržimo se još malo na ovoj pesmi Lukijana Mušickog. Sa dosta verovatnoće se može pretpostaviti da izvorno potiče iz fonda građanske lirike i da je u njoj Mušickov autorski trag najslabiji. U pesmi nas zatiče, u izvesnom smislu, rableovski „groteskni“ realizam – umesto „običnih“ za stolom sede „groteskna“ tela; personifikovani polni organi se, usled efekta asindetonskog gradacijskog nizanja (Pička, pizda, pizdurina i dve male pice), pomeraju, podižu i spuštaju. Ovo „društvo“ nije statično, nije zvanično, ozbiljno ili hijerarhizovano; ono je anarhično, ali i vitalno, veselo, kako i sam pesnik kaže, „lepo“. Ovakvo estetičko fokusiranje na grotesno nije bez razloga, pogotovo ako na umu imamo onu Bahtinovu misao: „Esencijalni princip grotesnog realizma je degradacija“. Ali, ovde nije reč o prostoj degradaciji ljudskog tela na polne organe; ako vidimo da su učesnici ovog „okupljanja“ kumovi, kume i deveri (Debeli kum krivi kurac, pizdurina kuma / dva devera dva kicoša), i da se okupljanje vrši za astalom, centrom doma u tradicionalnoj kulturi, jasno je da se upravo ta, folklorna kultura, odnosno tradicija, degradira u okviru groteske. Kumovi i deveri nisu samo članovi društveno-rodbinske zajednice – oni su, u konteksu tradicionalne kulture, viši stepen odnosa od samog krvnog srodstva; štaviše, kumstvo i deverstvo prevazilaze svaki porodičan odnos jer su oni „nebeski“, „božanski“ odnosi. Dakle, sama prioda degradiranih pojmova amplifikuje njihovu degradaciju; ovde se sama nebeska sfera međuljudskih odnosa svodi grotesni karneval polnih organa, čiji učesnici, bez ikakvog stida, sedi za stolom, slaveći, i čak (ironično?) provodeći šalu između sebe10; može se pretpostaviti, dakle, da je ovde u pitanju čak i (prikrivenije) parodiranje (ili makar satirično „ismevanje“) nekih elemenata tradicije vezanih za društveno-porodične odnose.
Za razliku od Lepog društva, pesma Rada turski rob najverovatnije je Mušickova tvorevina, ili bar njegova varijacija na neki nepoznat predložak iz rukopisnih pesmarica. Ova pesma veoma je specifična zbog nekoliko razloga: za početak, tu se govori o homoseksualnom odnosu Rade i ćehaje (funkcionera, zastupnika) Mehmeta, čiji je Rada zarobljenik11. Taj govor o homoerotskom diskursu veoma je otvoren i nedvosmislen; ali treba imati na umu da je ova tematike veoma retka i u usmenom i u pismenom erotskom pesništvu – dok se pismeno pesništvo vrlo retko bavi „manje normalnim“ vidovima telesne ljubavi, usmena tradicija ovu tematiku, isto toliko retku, obrađuje na krajnje posprdan i grubo podsmešljiv način, što u ovoj pesmi nikako nije slučaj. Ovde je u pitanju jedna fina, suptilna, ironijska dimenzija koja, može se reći, na šaljiv način (na primer, sam erotski „čin“ se humorno eufemizuje: Kleknem, za mnom i on klekne / ščepa me da ne posrnem) prožima poetski govor o homoerotskom odnosu dvojice muškaraca. Prateći trag ovih elemenata, možemo pretpostaviti da pesma u sebi nosi satirične (ili bar parodijske) elemente u odnosu na usmenu tradiciju: dok se u narodnim pesmama Turci predstavljaju kao maltene „onozemaljski“ neprijatelji, vesnici kraja sveta i uništioci srpske države, u ovoj pesmi je predstavljen jedan prilično vedar erotski odnos između srpskog „roba“ i turskog „gospodara“. I ovde se može govoriti o izvesnoj degradaciji određenih elemenata usmene pesničke kulture, i to na više nivoa – kao prvo, homoseksualni odnos između dva muškarca predstavljen je, kroz suptilan humor, kao vrlo pozitivan (što je u suprotnosti sa tradicionalnom kulturom); kao drugo, u taj „dobrovoljni“ odnos stupaju srpski rob i turski zvaničnik, i, što je najgore (iz perspektive usmene kulture, naravno), Srbin se dobrovoljno „pokorava“ i dobija „pasivnu“ ulogu u homoerotskom odnosu (obratimo samo pažnju na igru rečima: „Rada“ se „rado“ „daje“). I sama poenta pesme (I Turci su prosvješteni / S robljem jer se oni svode / A kroz prste glede ženi!) nesumnjivo upućuje na određeni parodijski ključ, ali u nekoj drugoj perspektivi: predmet parodiranja ovde je jedna od opštih tema evropske prosvetiteljske literature – tema o „prosvećenom varvarinu“, „plemenitom divljaku“ ili „humanom neznabošcu“. Zanimljivo je primetiti da ova tema (naravno) nije imala odjeka u našoj usmenoj književnosti, dok u pismenoj svakako jeste (bar u periodu Prosvećenosti), tako da se može pretpostaviti da se Mušicki, možda, i ovde „igrao“ sa nekim elementima narodne tradicije.
Efekti parodiranja svakako su najjači u pesmi Zlatno runo, gde se parodiraju elementi grčke mitologije, ali i neki žanrovski postulati koji su, opet, duboko vezani za evropsku (antičku) književnu tradiciju. Intonacija ove pesme, odnosno njen podignut, uzvišen, na momente i patetičan ton, kao i odnos prema samom predmetu pesme (ženskom polnom organu, pici) koji se slavi i čije se vrline hvale12 nesumnjivo upućuje na žanrovski obrazac ode. Gotovo sa sigurnošću se može tvrditi da je Mušicki svesno parodirao ovaj žanr, jer je svakako bio upoznat sa glavnim „osobenostima“ ode, od kojih je među prvima onaj da je u pitanju prvorazredni žanr „visokog stila“. Takav pesnički oblik sigurno ne može „podneti“ da se u njemu, na gotovo humorističan način, peva o ženskom polnom organu koji, iako nije sveden na rableovsku grotesku, ipak nije ni „najčistija“ pesnička tema za tako „uzvišen“ žanr koji svoje korene vuče još iz antičke književnosti. Drugi sloj parodije u Zlatnom runu pažljivom je čitaocu uočljiv već iz naslova; izjednačavajući „zlatno runo“ (ženski polni organ) sa Jasonovim13 zlatn im runom (primećujemo igru reči koje „zlatno runo“ izjednačava sa picom: „zlatno“ se svakako odnosi na „vrednost“ koju ovaj „organ“ predstavlja muškom rodu, dok je „runo“ očigledna i česta aluzija na fizički izgled). Vidimo, dakle, da ovi parodijski elementi nedvosmisleno upućuju na činjenicu da je ova pesma delo autora koji je veoma blizak klasicističkoj stilskoj orijentaciji, i koji je, štaviše, veoma dobro poznaje. Od te klasicističke obojenosti odudara samo versifikacijski kod ove pesme (već spomenuti simetrični osmerac organizovan u katrene, sa nakrsnom rimom), ali takva stilska preplitanja nisu bila retka u srpskoj književnosti krajem 18. i početkom 19. veka, pa su takođe uočljiva, kao što vidimo, i u ranoj fazi stvaralaštva Lukijan Mušickog.
Vidimo, dakle, na primerima ove tri pesme, da se Mušicki, u svom ranom stvaralaštvu, prilično uspešno uklapao u tradiciju srpske erotske poezije (ako ništa drugo, makar u nekim generalnim osobenostima: insistiranju na telesnoj ljubavi, čestoj upotrebi humora i satire i sl.). Međutim, vredi zapaziti da se nekim stilskim odlikama ipak razlikuje od „opšteg toka“ građanske erotske poezije – to se pre svega odnosi na, recimo, parodiranje grčkog mita i žanra ode u pesmi Zlatno runo i gotovo komično predstavljanje jednog vedrog homoerotskog diskursa u pesmi Rada turski rob. Zanimljivo je da se u ovim pesmama može uočiti i izvestan (namerni?) paradoks: iako je Lukijan Mušicki svoje erotske pesme slao Vuku kao narodne (odnosno, kao usmene tvorevine), ne može a da se ne primeti da u sve tri pesme postoji izvesna doza satire, ili čak parodije usmerene prema određenim aspektima usmene, narodne tradicije (homoseksualni odnos Srbina i Turčina, groteskno slavlje kumova i devera; u pesmi Zlatno runo se, doduše, ne „parodira“ naša, nego grčka usmena tradicija). Povežemo li to sa činjenicom da je ovakvu, erotsku poeziju Mušicki pisao u svojim ranim (stvaralačkim) godinama, u šali možemo reći da se, u određenom smislu, Lukijan u mladosti nije razlikovao od bilo kog drugog mladog, pobunjenog pesnika u istoriji, pišući lascivne stihove prožete „podrivanjem“ i „degradacijom“ tradicije i ustaljenih vrednosti.
Literatura:
Sava Damjanov, Novo čitanje tradicije; Izazovi istorije srpske književnosti, Novi Sad, 2002.
Sava Damjanov, Graždanski erotikon; Erotske stranice srpske književnosti 18. i početka 19. veka, Novi Sad, 2005.
Milorad Pavić, Istorija srpske književnosti klasicizma i predromantizma, Beograd, 1979.
Jovan Skerlić, Istorija nove srpske književnosti, Beograd, 1953.
Robert Grevs, Grčki mitovi, Beograd, 2008.
Sava Damjanov, Graždanski erotikon; Erotske stranice srpske književnosti 18. i početka 19. veka, Novi Sad, 2005.
Milorad Pavić, Istorija srpske književnosti klasicizma i predromantizma, Beograd, 1979.
Jovan Skerlić, Istorija nove srpske književnosti, Beograd, 1953.
Robert Grevs, Grčki mitovi, Beograd, 2008.
SUMMARY
Miloš Jocić
EROTIC ELEMENTS IN THE POETRY OF LUKIJAN MUŠICKI
This paper is dealing with little known aspects of Lukijan Mušicki’s work, or, more precisely, with his early, erotic poems. It is also discussed why Mušicki never published these poems under his own name, where his poems stand regarding the synchronic and diachronic perspective on Serbian erotic poetry, the most generic and common attributes of such poetry and detailed analysis of three of Mušicki’s erotic poems: Zlatno runo (Golden Fleece), Rada turski rob (Rada, the Turkish slave), and Lepo društvo (Nice company).
___________________
Napomene:
Napomene:
1. Rođen kao Luka Mušicki u Temerinu, 27. januara 1777. Osnovnu školu završava u mestu rođenja i Titelu, a gimnaziju u Novom Sadu i u Segedinu. U Pešti doktorira prava i filozofiju; zamonašuje se 1802. godine uzimajući kaluđersko ime Lukijan, po uzoru na Lukijana Samosaćanina. Radio kao profesor u Karlovcima, a 1812. postaje arhimandrit i starešina manastira Šišatovci. Stiče književni glas, ali zbog sukoba sa mitropolitom Stratimirovićem biva mu oduzeta uprava nad manastirom. Tek je 1823. vraćen na svoje mesto, a 1828. postaje episkop, i na tom mestu ostaje do smrti, 15. marta 1837. godine.
2. Jovan Skerlić, Istorija nove srpske književnosti, Beograd 1953, str. 132
3. One su objavljene u sklopu petotomnog Akademijinog izdanja Narodnih pesama iz neobjavljenih rukopisa Vuka Stefanovića Karadžića, odnosno u petoj knjizi, Osobite pjesme i poskočice (Beograd, 1974). Ovde se nalazi čak četrdeset pet Mušickovih erotskih pesama, što već može predstavljati zbirku za sebe; priređivači ovog izdanja su, međutim, najveći broj ovih pesama svrstali u tvorevine usmenog, folklornnog karaktera, iako je i više nego očigledno, posle jednog pažljivijeg iščitavanja, da se u ovim tekstovima nalaze tragovi neke drugačije provenijencije, koji ne upućuju na usmenu, nego na pisanu tradiciju. Čini se da su priređivači ipak delimično priznali ne-folklorni karakter ovih pesama time što su poslednje tri pesme (Zlatno runo, Rada turski rob i Lepo društvo) stavili u Dodatak ove knjige, uz objašnjenje da „pesme koje po svom karakteru nisu u potpunosti izvorno narodne objavljuju u dodatku pojedinih knjiga“.
4. Važno je konstatovati da je u ranoj fazi Mušickovog pesničkog stvaralaštva (upravo u onoj fazi za koju se i vezuje nastanak njegove erotske poezije) postojala određena veza između njegovog pesništva i pesništva rukopisnih pesmarica. On je nesumnjivo poznavao ovu „građansku poeziju“, budući da je čitav život proveo na prostoru gde se ona negovala i bila vrlo popularna, a tokom 18. i početkom 19. veka bila i onaj vid književnog stvaralaštva koji je imao najrasprostranjeniju recepciju. U ranoj Lukijanovoj poeziji ima nešto veoma blisko duhu tog pesništva, pre svega po sentimentalnim ljubavnim temama i rokajnim, galantim tonovima, tako da se slobodno može pretpostaviti da je ono moglo biti jedan od uzora njegovih mladalačkih stihova. O toj bliskosti svedoči i činjenica da je poezija Lukijana Mušickog, prvenstveno kroz njegove ljubavne pesme, živela u rukopisnim pesmaricama 19. veka, što znači da su u svesti „čitalačke publike“ one funkcionisale upravo u kodovima „građanske lirike“.
5. Pod „tvrđom“ i „mekšom“ erotskom poezijom ovde podrazumevamo, redom: pravu erotsku poeziju, gde seksualna, lascivna i opscena tematika predstavlja apsolutnu dominantu cele strukture pesme; i pesme sa erotskim motivima, kod kojih se seksualno i lascivno koriste tek kao poenta koja pesmu oslikava u novoj perspektivi, ili se pak povremeno nagoveštava kao skriveni, ali autentični fon predmeta poetskog govora.
6. Ovim (i još nekim drugim) osobinama, naše tadašnje erotsko pesništvo dodiruje specifični osamnaestovekovni rokoko senzibilitet; 18. vek je poznat kao „galantno doba“ i doba koje je Evropi donelo svojevrsnu seksualnu revoluciju i pravi procvat erotske literature, doba koje je donelo takve „erotomane“ kao što su Đakomo Kazanova, Markiz de Sad i Restif de le Breton.
7. Isti odnos se prikazuje relevantnim i kasnije, na primeru Vukovih „bezobraznih“ usmenih pesama.
8. Žena se često predstavlja u svetlu koje je gotovo blisko grotesci; kako je Bahtin zaključio u svojoj studiji Stvaralaštvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjeg veka i renesanse, fundamentalnu viziju naših erotskih ostvarenja 18. i početka 19. veka možemo imenovati kao grotesknu viziju tela, koja se najčešće realizuje kao groteskna vizija ženskog tela (što je sušta suprotnost osnovnim načelima tadašnje, sentimentalistički obojene ljubavne lirike naših predromantičara).
9. U pomenutom zborniku, odnosno njegovoj petoj knjizi, navedene pesme su, redom, obeležene brojevima: 361, 362 i 363.
10. Zanimljivo je uočiti da, iako su učesnici „svetkovine“ degradirani na polne organe, oni ipak zadržavaju nek funkcije „drugih“ delova tela – oni se sastaju, razgovaraju i sede za astalom. Dakle, zadržavaju sve one funkcije koje im omogućavaju da, iako su groteskno svedeni na genitalije, ipak ostanu potpuni hedonisti, nesputani bilo kakvim stidom ili moralnim normama.
11. Moguće je da se pesma indirektno dodiruje raširene pojave iz turske vladavine – seksualnog ropstva dečaka.
12. Sve nam brige, tuge sladi / Radosti je vertlog, čaša / Miluju nju stari, mladi / Sva i proča braća naša. „Pica“ u ovoj pesmi ima popriličan „efekat“ na muškarce, takav da se on prvo „ostvaruje“ u individualnom, intelektualnom smislu (Pica našu ćud izmeni...), a potom i „proširuje“, u grupnom, društvenom smislu (Upliv ima u družinu...). Ona, čini se, ima i gotovo omnipotentnu hedonističku moć (Pica, gdi god hoće, bavi / A gdi hoće, oskorbljava / Najvećoj je povod slavi...), koja često deluje degradirajuće po muškarca, bilo u društvenom, bilo u „umnom“ smislu (Mudrog ona ludim pravi / S bogatog jer svlači, zdire / Da na golog metne, spravi).
13. Da bi oslobodio svoju zemlju prokletstva i kako bi zauzeo tron mu zakonito pripada, Jason sa okupljenim junacima, Argonautima, odlazi u Kolhidu kako bi, iz drveta Areje Kolhiđanskog, uzeo zlatno runo, koga čuva zmaj koji ne spava ni danju ni noću. U pesmi, osma i deveta strofa se direktno odnose na ovaj mit (Pica zlatno runo bejaše (...) Jason tušta zbog nje podneo / More sinje prebrodivši); zanimljivo je da je Jasonova otmica zlatnog runa neka vrsta obreda inicijacije, baš kao i, u nekom smislu, „otmica“ nevinosti („otmica pice“), ili uopšte svaki seksualni odnos iz, naravno, perspektive junaka.
2. Jovan Skerlić, Istorija nove srpske književnosti, Beograd 1953, str. 132
3. One su objavljene u sklopu petotomnog Akademijinog izdanja Narodnih pesama iz neobjavljenih rukopisa Vuka Stefanovića Karadžića, odnosno u petoj knjizi, Osobite pjesme i poskočice (Beograd, 1974). Ovde se nalazi čak četrdeset pet Mušickovih erotskih pesama, što već može predstavljati zbirku za sebe; priređivači ovog izdanja su, međutim, najveći broj ovih pesama svrstali u tvorevine usmenog, folklornnog karaktera, iako je i više nego očigledno, posle jednog pažljivijeg iščitavanja, da se u ovim tekstovima nalaze tragovi neke drugačije provenijencije, koji ne upućuju na usmenu, nego na pisanu tradiciju. Čini se da su priređivači ipak delimično priznali ne-folklorni karakter ovih pesama time što su poslednje tri pesme (Zlatno runo, Rada turski rob i Lepo društvo) stavili u Dodatak ove knjige, uz objašnjenje da „pesme koje po svom karakteru nisu u potpunosti izvorno narodne objavljuju u dodatku pojedinih knjiga“.
4. Važno je konstatovati da je u ranoj fazi Mušickovog pesničkog stvaralaštva (upravo u onoj fazi za koju se i vezuje nastanak njegove erotske poezije) postojala određena veza između njegovog pesništva i pesništva rukopisnih pesmarica. On je nesumnjivo poznavao ovu „građansku poeziju“, budući da je čitav život proveo na prostoru gde se ona negovala i bila vrlo popularna, a tokom 18. i početkom 19. veka bila i onaj vid književnog stvaralaštva koji je imao najrasprostranjeniju recepciju. U ranoj Lukijanovoj poeziji ima nešto veoma blisko duhu tog pesništva, pre svega po sentimentalnim ljubavnim temama i rokajnim, galantim tonovima, tako da se slobodno može pretpostaviti da je ono moglo biti jedan od uzora njegovih mladalačkih stihova. O toj bliskosti svedoči i činjenica da je poezija Lukijana Mušickog, prvenstveno kroz njegove ljubavne pesme, živela u rukopisnim pesmaricama 19. veka, što znači da su u svesti „čitalačke publike“ one funkcionisale upravo u kodovima „građanske lirike“.
5. Pod „tvrđom“ i „mekšom“ erotskom poezijom ovde podrazumevamo, redom: pravu erotsku poeziju, gde seksualna, lascivna i opscena tematika predstavlja apsolutnu dominantu cele strukture pesme; i pesme sa erotskim motivima, kod kojih se seksualno i lascivno koriste tek kao poenta koja pesmu oslikava u novoj perspektivi, ili se pak povremeno nagoveštava kao skriveni, ali autentični fon predmeta poetskog govora.
6. Ovim (i još nekim drugim) osobinama, naše tadašnje erotsko pesništvo dodiruje specifični osamnaestovekovni rokoko senzibilitet; 18. vek je poznat kao „galantno doba“ i doba koje je Evropi donelo svojevrsnu seksualnu revoluciju i pravi procvat erotske literature, doba koje je donelo takve „erotomane“ kao što su Đakomo Kazanova, Markiz de Sad i Restif de le Breton.
7. Isti odnos se prikazuje relevantnim i kasnije, na primeru Vukovih „bezobraznih“ usmenih pesama.
8. Žena se često predstavlja u svetlu koje je gotovo blisko grotesci; kako je Bahtin zaključio u svojoj studiji Stvaralaštvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjeg veka i renesanse, fundamentalnu viziju naših erotskih ostvarenja 18. i početka 19. veka možemo imenovati kao grotesknu viziju tela, koja se najčešće realizuje kao groteskna vizija ženskog tela (što je sušta suprotnost osnovnim načelima tadašnje, sentimentalistički obojene ljubavne lirike naših predromantičara).
9. U pomenutom zborniku, odnosno njegovoj petoj knjizi, navedene pesme su, redom, obeležene brojevima: 361, 362 i 363.
10. Zanimljivo je uočiti da, iako su učesnici „svetkovine“ degradirani na polne organe, oni ipak zadržavaju nek funkcije „drugih“ delova tela – oni se sastaju, razgovaraju i sede za astalom. Dakle, zadržavaju sve one funkcije koje im omogućavaju da, iako su groteskno svedeni na genitalije, ipak ostanu potpuni hedonisti, nesputani bilo kakvim stidom ili moralnim normama.
11. Moguće je da se pesma indirektno dodiruje raširene pojave iz turske vladavine – seksualnog ropstva dečaka.
12. Sve nam brige, tuge sladi / Radosti je vertlog, čaša / Miluju nju stari, mladi / Sva i proča braća naša. „Pica“ u ovoj pesmi ima popriličan „efekat“ na muškarce, takav da se on prvo „ostvaruje“ u individualnom, intelektualnom smislu (Pica našu ćud izmeni...), a potom i „proširuje“, u grupnom, društvenom smislu (Upliv ima u družinu...). Ona, čini se, ima i gotovo omnipotentnu hedonističku moć (Pica, gdi god hoće, bavi / A gdi hoće, oskorbljava / Najvećoj je povod slavi...), koja često deluje degradirajuće po muškarca, bilo u društvenom, bilo u „umnom“ smislu (Mudrog ona ludim pravi / S bogatog jer svlači, zdire / Da na golog metne, spravi).
13. Da bi oslobodio svoju zemlju prokletstva i kako bi zauzeo tron mu zakonito pripada, Jason sa okupljenim junacima, Argonautima, odlazi u Kolhidu kako bi, iz drveta Areje Kolhiđanskog, uzeo zlatno runo, koga čuva zmaj koji ne spava ni danju ni noću. U pesmi, osma i deveta strofa se direktno odnose na ovaj mit (Pica zlatno runo bejaše (...) Jason tušta zbog nje podneo / More sinje prebrodivši); zanimljivo je da je Jasonova otmica zlatnog runa neka vrsta obreda inicijacije, baš kao i, u nekom smislu, „otmica“ nevinosti („otmica pice“), ili uopšte svaki seksualni odnos iz, naravno, perspektive junaka.
Нема коментара:
Постави коментар