U beleškama koje je dodao svojoj autobiografiji, Analima, Gete obrazlaže poreklo
svoje ideje o Vilhelmu Majsteru, koja leži u
„...predosećanju jedne velike istine: da čovek često pokušava nešto za šta mu je priroda uskratila dar, da želi da uradi nešto za šta ne može da stekne potrebnu veštinu; nekakvo unutrašnje osećanje
upozorava ga da se kloni toga, ali on ne uspeva da izađe na čistac sa sobom, i pogrešnim
putem ide ka pogrešnom cilju... Mnogi tako protraće najlepši deo svog života, i konačno zapadaju u nekakvu čudnovatu turobnost. No, ipak je moguće i da svi ti pogrešni koraci dovedu do nečeg neprocenjivo dobrog“.
Godine učenja Vilhelma Majstera
."....da sebe lično, takvog kakav sam, sam obrazujem, to mi je bila mutna želja još od rane mladosti. Ta težnja je i danas ista, samo što su mi sredstva koja će mi to omogućiti sad nešto jasnija.“
" Svaka urođena sklonost je važna i mora se razviti... U svakoj urođenoj dispoziciji leži moć da se
usavrši; to razume samo mali broj ljudi, a oni ipak hoće da uče druge i da delaju.“
„Pomogla mu je njegova velika uvežbanost, jer vežba i navika moraju u svakoj umetnosti popunjavati praznine koje genije i raspoloženje vrlo često ostavljaju.“
„... onome na kome ima mnogo da se radi kasnije se otvaraju oči i za sebe sama i za svet ... Treba se čuvati... talenta koji nema izgleda da se u potpunosti izrazi. Ma koliko se u tom pravcu daleko stiglo,
ipak će se na kraju, kad nam jednom postane jasno šta znači pravi umetnik, bolno zažaliti zbog gubitka vremena i snage utrošenih na takav diletantizam.“
„... bez ozbiljnosti u svetu ništa nije mogućno, a među onima koje nazivamo obrazovanim ljudima ozbiljnosti se, u stvari, može naći vrlo malo; oni, rekao bih, prilaze radu i poslovima, umetnosti, pa i razonodi, samo u nekoj vrsti samoodbrane; žive kao što čovek čita gomilu novina, tek da ih se otarasi; pri tom mi pada na um onaj Englez u Rimu koji je uveče sa zadovoljstvom u društvu
pričao kako je toga dana skinuo sa spiska šest crkava i dve galerije. Ljudi hoće mnogo da znaju i upoznaju, i to upravo ono što ih se najmanje tiče, a ne primećuju da se nikakva glad ne utoljuje ako se hvata samo vazduh“
„Nije svim ljudima baš stalo do sopstvenog obrazovanja, mnogi ga žele samo kao pomoćno sredstvo za udobnost, kao recept za bogatstvo i svaku drugu vrstu sreće“.
„Ja ne znam kako je u drugim zemljama, ali u Nemačkoj je samo plemiću omogućeno
izvesno opšte, ako smem reći, lično obrazovanje. Građanin može da stekne neku zaslugu i da koliko-toliko obrazuje svoj duh, ali njegova ličnost se gubi, postavio se on kako god hoće...“ .
„Postoji u tom mestu velika fabrika koja ishranjuje mnogo ljudi. Vlasnik, koji živi tako reći udaljen od svakog ljudskog društva, ne zna bolji način da zimi zabavi svoje radnike nego što ih navodi
da igraju komediju.“
„Tada je Filina došla na divnu ideju da sve knjige poređamo na jedan ogroman sto otvorene, da sednemo jedno prema drugome i da naizmenično čitamo bez ikakva reda čas iz jedne, čas iz druge knjige, i to samo po nekoliko rečenica... Time smo se zabavljali redovno, svaki dan, i malo-pomalo postali smo tako učeni da smo se sami sebi divili.“
„Kako je trebalo provesti na okupu nekoliko dana, dovitljivi i razboriti domaćin se pobrinuo za najrazličitiju razonodu društva... Angažovao je dva ili tri maršala, ako ih tako smem zvati. Jedan je imao da se brine za razonodu mladog sveta. Ples, šetnje i male društvene igre on je smislio I njima upravljao... Lov i karte, kratke šetnje, mesta u prikrajku za poverljive razgovore starijih – sve je bilo predviđeno... Kao što nam je prijatno pogledati skladnu ljudsku figuru, isto tako je prijatno videti i dobro uređen i raspoređen skup ljudi u kome se oseća prisustvo jednog razumnog, inteligentnog bića. Zadovoljstvo je ući u čistu kuću iako inače nije naročito ukusno građena i ukrašena, jer svedoči da
su prisutni bar s jedne strane obrazovani ljudi“
„Nas dve zajednički vaspitavamo izvestan broj dece; ja spremam okretne i vešte domaćice, a ona preuzima one kod kojih se primećuje neki mirniji i finiji talent“ .
„Otmeno držanje teško se može oponašati, jer je ono u stvari negativno i pretpostavlja dugo, uporno vežbanje. Naime, od otmenog čoveka se ne traži da nešto predstavlja, da pokazuje dostojanstvo, jer tako bi se lako palo u krute manire i nadmenost; naprotiv, treba samo izbegavati sve što je nedostojno, što je prostačko; on se nikad ne sme zaboraviti, mora uvek paziti i na sebe i na druge, ništa sebi ne praštati, drugima ne činiti preko određene mere, ali ne ni premalo, ne padati ni zbog čega u ganutost, ni zbog čega se ne uzbuđivati, nikad se ne zatrčavati, u svakom momentu umeti vladati sobom i tako zadržati spoljnu ravnotežu ma koliko u duši besnela bura. Plemenit čovek može na momente biti i nemaran, otmen nikada. Ovaj je kao čisto odeven i brižljivo obučen čovek: on
se nigde neće nasloniti i svaki će paziti da se ne očeše o njega; odlikuje se od drugih, a ipak nikad ne sme ostati usamljen; jer kao u svakoj veštini, tako i u ovoj: ono što je najteže treba da se izvodi s lakoćom; tako otmen čovek, uprkos svojoj izdvojenosti, mora uvek izgledati povezan s drugima, nigde krut, svuda hitar I okretan, uvek se mora pojavljivati kao prvi, ali se kao takav nikad ne nametati“
„U romanu kao i u drami imamo pred sobom ljudsku prirodu i delanje ljudi. Razlika između ova dva književna roda ne leži samo u spoljnoj formi, ne u tome što lica u jednom govore a u drugom se o njima obično priča. Nažalost, mnoge drame su samo dijalogizirani romani, a ne bi bilo nemogućno i napisati dramu u obliku pisama. U romanu treba da budu predstavljeni prvenstveno događaji i raspoloženja, u drami karakteri i dela. Roman treba da teče sporo, a raspoloženja glavnog lica moraju, nije važno na koji način, usporavati težnju celine ka raspletu. Drama mora hitati, a karakter glavnog lica mora svom silinom nadirati kraju i samo povremeno biti ometan. Junak romana mora da pati, da trpi, u najmanju ruku ne može biti u visokoj meri aktivan; od dramskog junaka se traže delanje i čin. Grandison, Klarisa, Pamela, vekfildski sveštenik, Tom Džons – svi su oni, ako ne lica koja trpe, ipak takva koja usporavaju radnju, i svi se događaji uobličavaju prema njihovim naravima. U drami junak ništa ne uobličava prema sebi...“
„Prisustvo ove dvojice ljudi bilo je na probama vrlo korisno. Oni su ubedili naše glumce da se na probi držanje i pokreti, kako ih na predstavi treba pokazati, moraju uvek povezivati s govorom i da se sve navikom mora i mehanički ujedinjavati. Na probama tragedije treba se naročito čuvati uobičajenih pokreta ruku... I tako su ona dva čoveka uložila vrlo mnogo truda u obrazovanje ove pozorišne trupe, koja se tako srećno bila okupila... Nije se ni znalo koliko se zahvalnosti njima duguje, posebno za to što su glumcima često skretali pažnju na najvažniju stvar, naime da je njihova dužnost da govore glasno i razgovetno“
„Povodom nečije napomene da su izvrsna umetnička dela u novije vreme retka, markiz je rekao: ’Ne dase lako zamisliti i sagledati šta okolnosti moraju učiniti za umetnika, a zatim i kod najvećeg genija, kod najizrazitijeg talenta još ima beskrajnih zahteva koje on mora sam sebi postaviti, neopisiv trud je potreban za njegovo obrazovanje... Međutim, dovoljno je samo kratko vreme provesti u nekoj galeriji i posmatrati koja umetnička dela privlače gomilu, koja se cene a koja zanemaruju, pa da čovek izgubi
volju za savremenost i nadu u budućnost.’ “
Нема коментара:
Постави коментар