O Kafki

Za života je Franc Kafka ostao poznat samo užem krugu čitalaca. Istina, krugu kome su pripadali Tomas Man i Herman Hese, Alfred Deblin i Rajner Marija Rilke, Robert Muzil i Kurt Tuholski.Odmah po završetku Drugog svetskog rata Kafkina dela su se preko Amerike vratila u Nemačku, gde su prihvaćena kao ravnopravna sa delima Tomasa Mana i Bertolda Brehta. Kafkina popularnost u tim godinama veoma je velika.

O njegovom delu čula su se tokom vremena različita mišljenja koja nemaju, naravno, istu težinu. Presudni uticaj na recepciju Kafkinih dela imao je Maks Brod, Kafkin intimni prijatelj.Autoritet njegovih radova, pre svega obimne bio­grafije, zasnivao se na dobrom poznavanju Kafkinog života i okolnosti pod kojima su dela nastajala.Tako je započeo pravac tumačenja koji se temelji na biografskim podacima. Iako je i sam bio u svoje vreme priznat autor, Brodu je za posao kog se latio nedostajala koliko distanca, toliko i neophodna filolo­ška sprema.U njegovim tumačenjima Kafkini komplikovani tekstovi dobili su naivan karakter. Podaci iz života su bez dvo­umljenja izjednačavani sa sadržinom dela, Kafka i ličnosti iz njegove okoline bili su identifikovani sa likovima fikcionalnog teksta.Teže posledice od pojednostavljenog prilaska Kafki­nom tekstu imala je Brodova tvrdnja da je Kafka bio duboko religiozan pisac. Mogla bi se napraviti duga lista autora koji su nastavili i razradili Brodovo tumačenje i kojima su literarni tekstovi poslužili kao dokument iz kojih se stilizovao Kafka kao katolik ili protestant, kalvinista ili cionista.


Jedno pismo Hermana Hesea iz 1956.godine govori sa mnogo jeda o dotadašnjoj literaturi o Kafki: „Kafkine priče nisu rasprave o religioznim, metafizičkim ili moralnim pro­blemima, već su književna dela. Ko je sposoban da stvarno čita jednog književnika, naime bez pitanja, ne očekujući intelektualne ili moralne rezultate, jednostavno spreman da primi ono što književnik daje, tome će ta dela svojim jezikom dati svaki odgovor koji samo poželeti može. Kafka nema šta da nam kaže ni kao teolog ni kao filozof, već jedino kao književnik. Što su njegova vanredna književna dela danas postala moda, što ih čitaju ljudi koji nisu obdareni i voljni da prime književnost, tome on nije kriv.“
Radikalno okretanje od interpretacija koje su bile u modi, i o kojima govori Hese, označili su čisto filološki radovi koji su došli sa Univerziteta u Tibingenu. Fridrih Bajsner, proslavljeni izdavač Helderlinovih dela, počeo je svoje predavanje o Francu Kafki često citiranom rečenicom: „O pripovedaču Francu Kafki želim da vam govorim, i govoriću kao filolog.“ Bajsnerove fundamentalne postavke, koje je razradio i dopu­nio njegov učenik Martin Valzer, sadržale su niz zakonito­sti Kafkine pripovedačke tehnike. Sve ono što se danas zna o aspektu pripovedanja, glavnom liku i njegovom odnosu prema sporednim likovima, o iterativnoj šemi prema kojoj Kafka gradi svoje romane, dalje o osobenostima jezika, sve je to obezbeđeno filološkim pristupom tekstu. Prostor kojim su se kretali interpretatori ove škole bio je, međutim, ograničen. Dogmatičan prilaz delu kao autonomnoj celini odsekao je delo od njegovog prirodnog istorijskog zaleđa i prenebregao činjenicu da nema dela koje na bilo koji način ne implicira društvenu stvarnost svoga vremena.


Obimna monografija Vilhelma Emriha, koja je delovala u neku ruku umirujuće u prvom trenutku, jer je estetske probleme stavila u centar pažnje, pokazuje danas izvesne slabosti. Polazeći od premise da Kafkino delo ima za temu univerzalnu ljudsku egzistenciju, Emrih je sebi neretko zatvo­rio put prema specifičnostima Kafkinog dela. Kafkini samo­svojni tekstovi ne uklapaju se bez daljeg napora u Emrihovu moćnu misaonu građevinu, odnosno, kako je primećeno, autor u njima nalazi ne ono što stvarno stoji, već ono što želi da nađe. Ipak, knjiga je ocenjena kao suma „svih dotadašnjih studija o Kafki“ i još uvek je izazov svim tumačenjima.


Teškoće identifikovanja Kafkinog sveta nalaze se u samim tekstovima, iz kojih je rigorozno uklonjena svaka veza sa isto­rijskim trenutkom. Naravno, postoje i rečenice kao što je ona iz Kafkinog pisma izdavaču povodom pripovetke U kažnje­ničkoj koloniji: „Radi objašnjenja uz ovu poslednju pripovet­ku dodajem da nije samo ona mučna, već da je naše opšte i moje posebno vreme isto tako bilo i ostalo vrlo mučno…“; takva rečenica budi nade da bi neki tananiji metodološki aparat mogao da otkrije nešto od vremena koje je delo apsor­bovalo na neki način. A to, reklo bi se, jedino preko likova. Jer Kafkino delo ne samo što se prema istorijskoj stvarnosti ne odnosi ni afirmativno ni kritički, nego je redukuje na ličnu problematiku. Istorijska realnost, višestruko prelomljena i integrisana u komplikovanu ličnu problematiku, izmiče svakoj metodi koja polaže isključivo pravo na relevantnost. Samo pristup u kome će doći do razmene argumenata ima izgleda da doprinese istini o delu. Zasad radovi rukovođeni tim principom važe kao retkost.


Zahtev za istinom i smisao egzistencije


Kriza duha koja se osetila krajem XIX i početkom XX veka, kao rezultat novih saznanja u prirodnim naukama, filozofiji i psihologiji, uzdrmala je poverenje pojedinca u njegovu autonomiju, kao i njegovu veru u mogućnost sagledavanja sveta kao jedinstvene celine. Prevazilaženje nesklada između subjektivne svesti i novonastale izmenjene situacije uvek je nov izazov umetnosti, koji ona rešava adekvatnim stilskim sredstvima.


Značio je to kraj jednog realizma koji je, kako je pisao Adorno, samo reprodukovao fasadu. Tako misli i Kafka koji u jednom razgovoru brani Pikasa od prigovora da samovoljno deformiše stvarnost. Ono što Pikaso radi, smatra Kafka, samo je registrovanje deformacija koje već postoje i koje samo još nisu prodrle u svest ljudi. Umetnost je, prema tome, jedna vrsta ogledala koje „žuri“ kao sat.
Kafkina umetnost ima isti cilj: da ukaže na ono što je već deformisano. Zahtev za sveobuhvatnom istinom, uz to isti­nom koja nije fiksirana u nekom koordinatnom sistemu već je uvek u kretanju, u osnovi je Kafkine rigorozne i ambiciozne koncepcije koja svoje korene ima u klasičnoj idealističkoj filozofiji. To potvrđuje i mesto iz Dnevnika kome je litera­tura o Kafki posvetila posebnu pažnju: „Sreću ću moći da osetim jedino ako uspem da svet uzdignem u oblast čistog, istinitog, nepromenljivog.“ Struktura sveta, prema ovom, postaje vidljiva kada se oslobodi onoga što je u njoj slučajno i promenljivo.


Smisao svoje egzistencije Kafka je video u bavljenju lite­raturom. U više navrata je rečeno da bi se teško mogao naći još jedan pisac u dvadesetom veku koji je svoj život tako rigorozno podredio delu: „Mrzim sve što se ne odnosi na književnost, dosadno mi je da vodim razgovore (čak i kad se odnose na književnost), dosadno mi je da idem u posete, patnje i radosti mojih rođaka dosadne su mi do dna duše. Svemu o čemu razmišljam razgovori oduzimaju važnost, ozbiljnost, istinu.“ Ozbiljne intimne veze koje su ga mogle odvesti prema braku i porodici osećao je kao nepodnošljivu smetnju, dekoncentraciju, kao ugrožavanje poziva. Distanci­ranost od zajednice, prihvaćena kao preduslov za stvaralač­ki rad i potreba za komunikacijom i solidarnošću okoline, nezbunjene problematikom duha, javljaju se u Kafkinom životu kao stalan problem. Početak svakog rada, piše Kafka, dovodi ga u položaj čoveka „koji mora da napusti zavičaj“, da se uputi u „pustinju“, odakle kao „inostranac“ gleda „prema obećanoj zemlji“.


Kafkin negativan odnos prema životu dobrim delom je rezultat i njegovog dubokog i trajnog konflikta sa ocem, čiju je vitalnu premoć osećao kao stalan prekor. Ono što je bilo svojstveno ocu, „kafkinska životna, poslovna, osvajač­ka volja“, sinu je nedostajalo u potpunosti.U poređenju sa ocem video je sebe kao „ništavilo“, obuzeto sumnjom i bez jasne životne orijentacije. Ali ne samo kao ličnost nego i kao autor stoji Kafka u senci očevog autoriteta: „Moje pisanje je govorilo o tebi, ja sam se u njemu samo jadao zbog onoga o čemu na tvojim grudima nisam mogao da se izjadam.“ Ove rečenice iz Pisma ocu, dokumenta koliko literarne toliko i autobiografske vrednosti, pokazuju u kojoj su meri teme i način pripovedanja u tekstovima fikcionalne proze uslo­vljeni Kafkinom ličnošću. U pripoveci Presuda, napisanoj u periodu teške krize ali i konačnog nalaženja sopstvenog stila, autobiografska komponenta se gotovo ne može prevideti. Predimenzionirana i groteskno uobličena figura oca repre­zentant je jednog sveta koji nemilosrdno unižava i sudi. I u pripoveci Preobražaj, nastaloj dva meseca kasnije, otac ubija sina degradiranog u odvratnog insekta.Sukob sa porodicom ostavio je tragove i u drugim delima. Pokušaj Karla Rosmana da se dokaže u stranom svetu tumači se i kao njegov napor da se opravda u očima svojih roditelja. Najizdašnije takve veze, međutim mogu se uočiti u delima u kojima se, kao u Procesu, figura oca kao instance neprikosnovenog autoriteta može povezati sa motivima krivice i suda.


Kafka i inače spada među pisce kod kojih je u velikoj meri izbrisana granica između života i dela. U nemačkoj književnosti sigurno nema nijednog značajnijeg autora koji je u svoje tekstove uneo toliko lako uočljivih i metaforički neuvijenih detalja kao što je to slučaj sa Kafkom. Iako je, isti­na, odbijao pomisao da se Gregor Samsa može poistovetiti sa njime Kafka je sam okvalifikovao Preobražaj kao indiskreciju.


Književni postupak


Ne treba posebno naglašavati da pisac kao što je Kafka zadaje nevolje istoričarima književnosti. Njegovo delo se ne uklapa u pokrete i pravce vremena, a ni u odnosu na tradiciju stvari nisu jednostavnije. Kafkin umetnički postupak opisivan je više puta. Upotreba određene perspektive iz koje se pripoveda i koja daje obeležje njegovoj celokupnoj prozi uočena je već na početku interesovanja za Kafkino delo. Pokazalo se da su, uz neznatna i teško uočljiva odstupanja, likovi, kontakti među njima, vreme i prostor u kojima se kreću vezani za perspektivu glavnog lika. Kafkin tekst ne nudi gotovo ništa što se prostire izvan domašaja čula glavnog lika. Sa njegove tačke gledišta predočava se jedan konsekventno reducirani svet kao sveukupna realnost. Autoru je neophodan lik kroz čiji se pogled i interes konstituiše svet. Radnja neminovno počinje odmah i razvija se bez prekida; svaki događaj proizlazi iz prethodnog i čini neophodnu vezu prema potonjem. Ono što je od interesa za protagonistu radnje, bez obzira na stvarnu relevantnost, opisuje se krajnje minuciozno, sve ostalo ostaje nedodirnuto. Otuda i činjenica da Kafkina dela ne počinju opisima sredine ili nekog sporednog lika. Cen­tralna figura Kafkine proze, Gregor Samsa, Jozef K., Karl Rosman i geometar K., uvode se prvom rečenicom. Na taj način ostvaruje se i specifičan odnos prema čitaocu. Prisiljen već prvom rečenicom da svet vidi očima glavnog lika, čitalac postaje svedok koji, međutim, nema mogućnosti da stvori objektivnu sliku o svetu u koji je uveden. Perspektiva glavnog lika postaje i ostaje i njegova, budući da se ni informacije kojima raspolaže ne razlikuju. Preobražaj čoveka u bubu čitalac prihvata kao neminovnost već u prvoj rečenici, u istom trenutku kad Gregor Samsa postaje svestan svog novog stanja. Sve ostalo, do smrti degradiranog čoveka, predstavlja hermetički obezbeđenu celinu u kojoj nema mesta razmi­šljanju da je reč o apsurdnom događaju.
Ipak, on je neizbežno pozvan da u svakom trenutku, konfrontiran sa stvarnošću relativiranih vrednosti, donosi odluke od kojih zavisi njegova dalja egzistencija. Kafkini likovi nisu dorasli tom zadatku. Njihova subjektivna svest i stvarnost se međusobno radikalno isključuju. Naivna shva­tanja kojim žele da se približe svetu, zasnovana na šabloni­ma i konvenciji, nisu ništa drugo do predrasude preuzete iz prividno objektivne stvarnosti, a one opet neminovno vode novim promašajima u sudovima. Trenutak spoznaje istini­tog stanja stvari predstavlja gubljenje iluzija o sigurnosti, a problematičnost položaja ostaje kao jedina obezbeđena izvesnost.


Svojim neobičnim svetom Kafka zbunjuje čitaoca. Priča o Gregoru Samsi, trgovačkom putniku, koji se „jednog jutra prenuo iz nemirnih snova“ i video „sebe pretvorenog u ogro­mnu bubu“, mada, verovatno, najkarakterističnija za Kafkin svet, nije i jedina u kojoj se dešavaju neobične stvari. U pripo­veci Presuda, koju je Kafka neobično cenio, senilan otac izriče sinu smrtnu presudu, koju ovaj bez pogovora prihvata.I sudbina bankarskog činovnika Jozefa K., optuženog za nede­lo kojeg nije svestan i protiv koga se vodi neobičan proces pred neobičnim sudijama, ostaje nerazumljiva. U paraboli Pred zakonom neki čovek uzaludno nastoji da dobije dozvolu za ulazak u zakon ispred koga stoji čuvar. Na samrti čovek saznaje da je ulaz pred kojim je čekao bio njemu namenjen. Ni Kafkin poslednji roman Zamak ne razlikuje se u tom pogledu od prethodnih dela: svi pokušaji jednog geometra da dospe u zamak i dobije posao koji mu je obećan ostaju, opet iz nekih nevidljivih razloga, bezuspešni.


Ovo što se događa u Kafkinom svetu i što u potpunosti odudara od empirijske stvarnosti učinilo je da se o Kafki govori kao o piscu apsurdnih i grotesknih dela. Pogledaju li se ovi tekstovi pažljivije, vidi se da ovaj svet iako neobičan, nije, u uobičajenom smislu reči, i apsurdan. Kafka svoje teme nije tražio u oblasti fantastičnog i čudovišnog, on je živeo u svetu koji je teme nudio.U njegovom delu nema fiktivne jeze i užasa, nema nastranog i ekscentričnog. Ono što se deša­va rezultat je tačno registrovanih pojava u svakodnevnom životu. Uveličan svet, viđen prvi put, bez predrasuda i ne po navici, dobija neobičan izgled. Ono što izgleda apsurdno njegov je sastavni deo. Da se čitalac kreće u običnom svetu potvrđuju i Kafkini likovi, neizdiferencirani usamljeni poje­dinci. Čak ni tradicionalan naziv junak ili ličnost njima ne pristaje. Politički, nacionalno, religiozno neopredeljeni, bez duhovnih potreba, bez određenog pogleda na život, oči demonstriraju jedan otuđen svet, u kome pojedinac vodi beznadežnu borbu za opstanak. U toj neravnopravnoj borbi oni su usamljeni.


Samo prividno se pred čitaocem odvija apsurdni život Gregora Samse, Jozefa K.i drugih likova. Oni tek u trenutku kad ih čitalac upoznaje bivaju suočeni sa nesporazumom koji je zasnovan u činjenici da njihova svest o svetu i svet ne idu naporedo. Pečat Kafkinom delu daje tragična beznadežnost napora njegovih likova. Bez obzira na uloženu proniclji­vost, opreznost i energiju oni ne samo da ne uspevaju u svojim poduhvatima nego ih na kraju njihovog puta oče­kuje i nemilosrdna kazna. Mogućnost drugačijeg rešenja je isključena, jer ih čitalac upoznaje kao poražene. Gregor Samsa će završiti svoj život kao buba. Ne postavlja se, dakle, pitanje kakav će biti rasplet sukoba u kome zatičemo prota­goniste, nego samo kada će on biti okončan. To utoliko pre što likovi i ne znaju za razvoj. Iskustva koja stiču ne vode ih ka novim, obuhvatnijim saznanjima. Oni nijednog trenutka nisu u stanju da objektivno sagledaju svoje mesto u svetu; oni reaguju mehanički, doživljavaju neuspehe, posrću i na kraju ih sustiže smrt.


Ovako konstruisani, oni su, na prvi pogled, žrtve neura­čunljive sudbine. Tok radnje, međutim, pokazuje da kazna koja sledi stoji u kauzalnom odnosu prema krivici. U Pro­cesu se kaže da se vlast, pre nego što izda nalog za hapšenje, „dobro obavesti o razlozima hapšenja i o ličnosti uhapše­nog…Tu nema greške.Naša vlast…ne traži krivicu među stanovništvom, već je, kako zakon kaže…krivica privlači.“ Još jasnije se govori o krivici u pripoveci U kažnjeničkoj koloniji. Načelo po kome se sudi ljudima „jednostavno“ je i važi za sve: „krivica je uvek nesumnjiva“. Ovim je označen i jedan od osnovnih problema Kafkinog dela. Koliko god da je „nesumnjiva“, krivica je i neuočljiva. Kafkini likovi su, doduše, osim, donekle, Karla Rosmana, nesimpatični i nije teško nabrojati im prestupe i ogrešenja, ali ostaje činjeni­ca da je kazna koja im se određuje, sa stanovišta čitaoca, ipak previsoka. Nesrazmera između neupadljivog sivila i prosečnosti glavnog lika i strašnog kraja daje Kafkinom delu apsurdan karakter. Čitalac koji prati pripovedanje iz perspektive protagoniste radnje podleže sugestiji da je reč o nepravdi i duboko saoseća sa njim. Ipak, Kafkini likovi prihvataju kaznu bez revolta.Gregor Samsa kao i Georg Bendeman očigledno smatraju da su adekvatno kažnjeni. Jozef K.je pripremljen za kraj i očekuje nenajavljene sudije.Kraj ne nameće odluka instanci koje sude već uvid u sop­stvenu krivicu. Propusti i previdi, svesni i nesvesni, koje potiskuje ili samo površno prihvata nedovoljna i ograničena ljudska priroda ne opstaju, u trenutku istine, pred sopstve­nom savešću. Primer Georga Bendemana je karakterističan, On, koji je „znao samo za sebe“, bio je u zabludi o svojoj stvarnoj vrednosti, jer za razliku od istinskog izgleda, on je „još istinskije…paklen čovek“. U Kafkinim delima se sudi prema rigoroznim moralnim kriterijumima bespoštedne ljudske savesti.


Kafkino mesto u istoriji književnosti


Iako jezik, teme i literarne forme stoje pod uticajem vreme­na, Kafkino mesto u istoriji književnosti nije određeno. Sa pokretom ekspresionizma podudaraju se najplodnije godine Kafkinog stvaralaštva samo vremenski. Čak iako pokazuje delimično razumevanje za ekspresionizam, Kafka se u celini od njega ograđuje. U zbirkama pesama svojih savremenika otkriva nepotrebnu buku. Ona za njega, kao atribut mladosti i životne snage ima svoje opravdanje, ali „sa umetnošću nema ničeg zajedničkog“. Ona samo ometa izraz. Aktivna i anga­žovana umetnost ekspresionizma stoji na krajnje suprotnim pozicijama od Kafkine umetnosti, distancirane od života i njegovih zahteva i saopštene trezvenim i tihim izrazom.


Mesto koje se Kafkinom delu daje prema njegovoj estetskoj vrednosti interesuje svakog čitaoca. Ono, međutim, na osno­vu onoga što je do danas napisano o Kafki, još nije ni pribli­žno određeno. Pregledi kritičkih stavova pokazuju, zapravo, da se mišljenja o Kafkinom delu uzajamno isključuju, da pravi dijalog o njemu nije ni počeo. Ono što nedostaje jeste izdiferenciran sud o pojedinim delima, kao i o delu u celini.


Uticajni glasovi na Kafkinoj strani ne mogu, međutim, nikako u potpunosti prevagnuti nad onim ozbiljnim kritika­ma koje njegovo delo ne prihvataju. Kafkin ugled ne bi bio manji ako bi se prihvatila činjenica da među njegovim delima ima i slabih. Prema mišljenju samog Kafke, sigurno prestro­gog arbitra, ali arbitra koji je znao svoj posao, broj njegovih uspelih dela nije veliki. Može se ići dalje: činjenica da nijedan od tri velika romana, kao i jedan deo kraćih tekstova, nije završen, govori o tome da umetnik Kafka nije uspeo do kraja.


Ni doista previsoke ciljeve, koje je sebi postavio, Kafka nije dosegao. Njegova fanatična želja da svet uzdigne u „oblast čistog, istinitog, nepromenljivog“, da izrazi „stanje duše i sveta“ nije ostvarena, nije mogla biti ostvarena. Ali ono što je u Kafki­nom delu ostalo neprikazano, ono pozitivno u svetu i u čoveku nije ništa manje i beznačajnije od onoga što je tako briljantno uspeo da artikuliše. Čitaoci druge polovine dvadesetog veka, i sami suočeni sa neshvatljivim događajima u stvarnosti koja ih okružuje, nedostižnim instancama i otuđenim centrima moći, prihvatili su Kafku kao svog autora. Time se Kafka legitimisao kao genijalan pisac, istina jednog određenog trenutka istorije.
Kafkina vrednost mogla bi se, najzad, meriti i njegovim uticajem. Kafka stoji među nevelikim brojem pisaca čije je stvaralaštvo dalo pečat modernom pripovedanju. Zahtevi koje je postulirao svojim delom shvataju se kao tendenci­je književnosti u dvadesetom veku.Knjige, pisao je Kafka jednom svome prijatelju početkom 1904.godine, nisu tu da nas čine srećnim. Ljudima su potrebne knjige koje bude kao udarac pesnicom po glavi, „knjiga mora da bude sekira za zaleđeno more u nama“. Književnost za Kafku nije neobave­zan ukras života. Ona ima zadatak: da čoveka učini svesnim sveta oko njega, da mu estetskim činom ukaže da neminovno postaje neminovno tek kada se kao takvo prihvati.


U Kafkinom delu nije se lako snaći. Kroz zagonetne tekstove nisu sigurni vodiči ni obimne studije dobrih poznavala­ca. Jedan od njih, Hajnc Policer, napisao je da posle četrdeset godina bavljenja Kafkom veruje da su njegove parabole prin­cipijelno nedostupne tumačenjima.
Pitanje je koliko je ovo i uteha čitaocu. Neka, ipak, jeste. Već decenijama Kafkino delo fascinira i izaziva da mu se priđe iznova.Sigurno ne samo zato što je to moda.
Reč je o piscu koji je doista na svoj način rekao nešto bitno o čoveku našeg vremena.


Mirko Krivokapić
Predgovor knjizi sabranih pripovedaka Franca Kafke koje je objavila beogradska izdavačka kuća Laguna