O Hermanu Brohu

                                                   Herman Broh 

Živeti i pisati

„U svakom slučaju“, izjavio je jednom prilikom Herman Broh (1886-1951) „imam nešto zajedničko sa Kafkom i Muzilom: nijedan od nas trojice nema pravu biografiju; živeli smo i pisali, i to je sve.“ No, neko ko je bio pre svega jedan od prvaka austrijske tekstilne industrije, pa zatim i vanredni student filozofije, matematike i psihologije na Bečkom univerzitetu, da bi se, prodavši porodičnu fabriku, tek u 42 godini života posvetio spisateljskom poslu, neko ko je, uhapšen 1938, jedva uspeo da izbegne sigurnu smrt u koncentracionom logoru, i to zahvaljujući visokom mišljenju Džemsa Džojsa, Tomasa Mana i Oldosa Hakslija o njegovom prvom romanu „Mesečari“, neko ko je trinaest godina životario u Americi od skromnih stipendija – taj „neko“ mora da je imao kakvu-takvu biografiju.

Kraj sve odbojnosti prema biografijama pisaca, Broh je u nekoliko navrata došao u iskušenje da napiše kratku autobiografiju, kao da je u takvim stvarima verovao samo neposrednim učesnicima. Međutim, sirova građa jednog po svemu burnog života, ipak je na kraju poprimila oblik ideogramskog nacrta pisca-mislioca, fanatika ideje pesništva i „ekstremnog platoniste“, nepopravljivog prema razuzdanoj „autobiografskoj“ empiriji“…

Zadaci pesništva

Krajnje skeptičan prema vladajućem neopozitivizmu „Bečke škole“, koji je sve specifično ljudske probleme relegirao u domen mistike, Brom je pesništvu dodelio zadatke koje prevazilaze njegove mogućnosti: i funkciju dopiranja – sa nečuvenog „nestrpljenja sazanja“ – do večnih iracionalnih počela ljudske egzistencije, odnosno upornog traganja za onim (apstraktno) “esencijalnim“; i zadatak isticanja „nepromenljivosti humanoga“ i ulogu sazdavanja novih mitova (uzor: Franc Kafka), što bi – budući „oblikovanje sveta iz lirskog i mističnog izvora“ trebalo da predstavlja specifičan doprinos pesništva „religioznoj volji vremena“, ali i da jemči za njegovo etičko delovanje u njemu; povrh svega toga, Broh je pesništvo – začudo, pogotovo lirsko pesništvo – opteretio obavezom „totalnog“ odslikavanja svekolike savremene stvarnosti.

Broh je, dakle, pesništvu poverio svakojake zadatke – samo ne posao proizvodnje lepote. Jer, po njemu, „lepota“ (takozvani „estetski efekat“) mora da bude – sekundarna – propratna pojava etičke usmerenosti; umetnik čiji je cilj stvaranje lepote, stvara kič, a kič je parazit vrednosnog sistema umetnosti, radikalno zlo unutar njega!

Našavši dodatan izazov u savremenim romanesknim eksperimentima, pre svega u Džojsovom, Brohov se kritički duh uhvatio u koštac sa posledicama rastakanja aksioloških uporišta u „poliohistorskoj“ triologiji „Mesečari“ (1928-1932). Dok i pored izuzetno razgranate mreže simbola prva dva dela ostaju u okvirima manje ili više oprobanih tehničkih rešenja, treći deo donosu „potpuno novu formu romana“; u njemu je rudimentarna narativna nit isprekidana prisustvom deset teorijskih sagledavanja raspada vrednosti, koja zastupaju racionalni pol saznajnog organona romana, triju umetnutih novela, u stilu „Godina lutanja Vilhelma Majstera“ kao i šesnaest lirskih „intermeca“. U takvoj arhitektonici ne ogleda se samo Brohova „odbojnost prema pričanju pričica“ – uprkos hijalističkom finalu, ona predstavlja posredno priznanje neuspeha pokušaja da se fikcionalno obujmi jedan „trezveni“ ali ne i otrežnjen svet…

Politički angažman u egzilu

Broh nije bio sasvim siguran da li je pesništvo još obavezno da odslikava savremenu stvarnost, budući da je ova, usled raspada vrednosti, može biti u stanju „stanju organske neprepoznatljivosti“, može biti osuđena na „prokletstvo onemeljenosti“, „tupe animalne zanemelosti, koja je zanemelost moći i nasilja, gde duh i logos nemaju šta više da traže. Sa približavanjem nacističke pošasti u Austriji, rastu Brohove sumnje čak i u etičku opravdanost pesništva. Nagoveštene već u predavanju „Duh i duh vremena“ (1934), one se rasplamsavaju, postajući potencijalno pogubne, u proleće 1937. godine, kada Broh piše novelu „Vergilijev povratak kući“, koja je po mnogima – pogotovo po onima nedovoljno naoružanim strpljenjem – bolja od inflatornog lirskog romana „Vergilijeva smrt“, krcatog bezmalo nerazumljivim rečenicama i spregnutog lancem više nego upadljivih simbola. I doista, Broh će se u američkom egzilu sve više okrenuti neposrednom političkom angažmanu: pomoći žrtvama terora, bespoštednoj kampanji protiv nacionalsocijalizma i konkretnim projektima u svrhu unapređivanja demokratske svesti, odnosno u korist uspostavljanja „totalne diktature demokratije“, koja, dakako, predviđa stroge sankcije za svako ogrešenje o ljudska prava, srediđnju vrednost nove mitologije „ovozemaljskogapsoluta“.

Broh je, međutim, bio isuviše oštrouman da bi mogao da gaji iluzije u pogledu praktičnih učinaka takvih projekata, isuviše veliki pesnik da bi mogao da nađe trajno idejno utočište i ispunjenja u njima. Iznova artikulišući prezir prema naizgled samosvrhovitoj književnosti (nije se ustručavao da je nazove „brbljanjem“), on je ipak uporno radio na „Vergilijevoj smrti“ (1938-1944), remek-delu unapred zbog njegove prirode, osuđenom na potpun finansijski neuspeh, da bi svoju književnu karijeru okončao avangardnim „romanom u jedanaest pripovedaka“ – „Nedužni ljudi“ (pet priča je bilo, u nešto drugačijem obliku bilo objavljeno 1933/34), u kojem je, razotkrivajući „protofašistički“ mentalni supstrat različitih slojeva društva, žigosao ravnodušnost prema zlu.

Na ivici bede, hronično premoren od svakodnevnog šesnaestočasovnog rada, odavno načetog zdravlja, veliki austrijski pisac Herman Broh – jedan od najvećih književnih stvaralaca dvadesetog veka – umro je, od srčanog udara, u 65. godini, ostavivši za sobom niz nedovršenih rukopisa, od kojih je svakako najznačajniji „Roman o planini“ (Berg-Roman), u tri verzije – fikcionalni pandan, takođe nedovršenom, traktatu o masovnom ludili…

Srdan Bogosavljević

Herman Broh: Misli o politici

Herman Broh, austrijski Jevrejin i jedan od najvećih pisaca nemačkog jezika u XX veku, bio je, slobodno se može reći, gotovo opsednut „političkim“ u užem i širem smislu te reči, a napose psihologijom mase (v. knjigu Massenpsyschologie) i njenim reflektovanjem na politička zbivanja; ta je opsednutost išla dotle da je govorio da su njegovi romani – kojima je stekao najveću slavu – tek uzgredni deo njegovog dela: lično je, po svoj prilici, više držao do svoje „angažovane“ tekstualnosti kako one teorijsko-esejističke tako i one koja je neretko zaobilazila čak i „publicističku“ ravan, pretvarajući se u direktne apele, proglase, deklaracije, zakonske predloge… Cinik bi mogao reći da se ovde radi o „Dojlovom sindromu“: tako se i Artur Konan Dojl dobar deo života borio da se nekako otrese tereta sopstvene tvorevine, genijalnog detektiva Šerloka Holmsa, vajkajući se kako ga mnogo više ljudi zna po tim tričarijama nego po „ozbiljnim“, epskim delima… Međutim, Brohova je biografija srednjoevropskog Jevrejina XX veka u velikoj meri unapred „određujuća“: egzistencijalno iskustvo je pisca Vergilijeve smrti I Mesečara teralo ka određenom tematskom krugu.

„Misli o politici“ (Gedanken zur Politik) su kolekcija raznorodnih tekstova: ogleda, studija, epistola, proglasa i svakovrsnih pabiraka i fragmenata koji prate evoluciju Brohovog promišljanja političkih prilika od vremena neposredno nakon okončanja Prvog svetskog rata – i nestanka dotadašnjeg „crno-žutog“ državnog konteksta – do epohe hladnog rata. Broha je „Anšlus“ zatekao u Austriji, bio je uhapšen, i samo je čudom uspeo da pobegne; obreo se u Americi – gde je i umro 1951. godine – u krugu brojne nemačke antinacističke intelektualne emigracije. Upravo je taj, emigrantski period – srećom najzastupljeniji u ovom izboru – za današnjeg čitaoca daleko najpodsticajniji, čak i kada Broh (što danas znamo) nesumnjivo greši u procenama. Piščevi „rani radovi“, naime, isuviše su opterećeni utopijama i zabludama jednog vremena, jalovim bavljenjem „sovjetima“ koji bi, kanda, nekako „nadogradili“ klasičnu predstavničku demokratiju, vrćenjem u krug u večitom hvatanju za rep „marksoidnog“ diskursa. Broh dolazi na svoje tek u vreme gotovo globalnog trijumfa dvaju najužasnijih totalitarizama, nacističkog i boljševičkog, i „naizgledne“ nemoći liberalnih demokratija da im se odupru. Tekstovi iz celina „Odbrana demokratije“ i „Istok i zapad“ bave se koliko analizom samih totalitarnih fenomena toliko i antinomijama demokratije i mogućnostima zasnivanja novog demokratskog poretka koji bi uvažio socijalistička iskustva, a izbegao boljševičko potčinjavanje države, privrede i celog društva i „usrećiteljsko“ podjarmljivanje čovečanstva. Pisani tokom Drugog svetskog rata i na ranim vrhuncima hladnoratovske krize, Brohovi tekstovi mestimično i sami odražavaju svojevrsnu demokratsku malodušnost, naročito kada je nadirući CCCP u pitanju: piscu se čini da gotovo ništa ne može zaustaviti uspostavljanje njegove planetarne hegemonije, a najmanje ta neizlečivo frivolna anglosaksonska kultura, pragmatična i sekularna, eshatološki neopterećena, operisana od smisla za mrtvoozbiljne Ideologije… Verovatno je to tada jednom zabrinutom čoveku moralo izgledati tako; danas znamo da je upravo u toj razlici koren propasti jednog i dominacije, da ne rečemo konsenzualne hegemonije drugog sveta…
Čitane, recimo, u paru s Brohovim Pismima o Nemačkoj, Misli o politici produbljuju čitaočev uvid u obimno, složeno i impresivno delo (romano)pisca koji spada među desetak onih po kojima će se raspoznavati „poslovi, sumnje i snovi“ dvadesetog veka. Zašto je bar polovina tih pisaca pisala na nemačkom jeziku i nije tako teško odgonetnuti. „Roman najbolje transcendira istorijsko varvarstvo“, možda bi rekao Kundera, još jedan Brohov fan.

Teofil Pančić