Rej Bredberi, Maslačkovo vino

Kad su 1971. godine astronautičke misije Apolo 15 sleteli na Mesec ( navodno), jednu lunarnu formaciju nazvali su Maslačkov krater, u čast Bredberijevog romana Maslačkovo vino. "Kao da sam se ponovo rodio." ( izjava povodom odluke da se snimi film po romanu ) `Maslačkovo vino' je moj najličniji rad i vraća mi radosna, ali i zastrašujuća sećanja. To je priča o meni kao dečaku i magiji nezaboravnog leta koje još ima mističnu moć nada mnom", dodao je autor.Pisac Rej Bredberi napisao je više od 500 priča, koje objavljuje od 1940. godine, a 1953. godine je objavljen njegov prvi roman Farenhajt 451.

 
Iako je u svetu poznat i po delima Marsovski letopisi, Ilustrovani čovek, Zlatne jabuke Sunca, Oktobarska zemlja, Dan kad je zauvek padala kiša, Nešto opasno dolazi ovamo i Jesenji ljudi, roman Maslačkovo vino prema kritikama Vašington posta spada u jedno od najboljih Bredberijevih dela.
Maslačkovo vino iz 1957. godine je poluautobiografska knjiga čija se radnja zbiva davne 1928. godine, a glavni junak je 12-godišnji dečak koji jedno leto provodi u malom gradu punom čuda.

                                                                 ****** 

kratak sadržaj :

 
       U neobičnom svetu Zelengrada, u državi Ilinois, živeo je trgovac starim gvožđem koji je spasavao živote. Postojale su patike u kojima dečaci postaju brzi kao jelenovi, čovek-vremeplov, voštana veštica koja je zaista znala da proriče budućnost, čovek koji je umalo uništio sreću pokušavajući da napravi Mašinu sreće. I još jedan dvanaestogodišnji dečak po imenu Daglas Spolding koji se u tom svetu osećao potpuno prirodno. 

     Dvanaestogodišnji Daglas Spolding zna da je Zelengrad, u državi Ilinois, velik i dubok kao i čitav svet koji se prostire izvan granica grada. Tu je najnoviji par patika, prva žetva maslačaka za dedino čuveno vino, udaljeni zvon tramvaja u popodnevnoj izmaglici. Tu su prošla godina i sutrašnji dan, stopljeni u jedno nezaboravno uvek. Ali, kako će mladi Daglas ubrzo otkriti, leto može biti i više od običnog ponavljanja ustaljenih rituala čija mistična snaga drži vreme u šaci. Postoji mogućnost da se najbolji prijatelj odseli, da vas čovek-vremeplov prebaci u Građanski rat, ili da pronađete mehaničku vešticu koja je u stanju da zaviri u gorko-slatku budućnost. 

    Daglas Spolding, dvanaestogodišnjak, tek probuđen, prepustio se ljuljuškanju na ranojutarnjim letnjim strujama. Opružen u svojoj sobi u kupoli, na trećem spratu, gore na krilima junskog vetra, osećao je snagu visine koju mu je davala ta najviša kula u gradu. Noću, kad se stabla stope u jedno, Daglas je bacao poglede sa svog svetionika, poput svetlosnih signala, u svim pravcima preko uzburkanih mora brestova i hrastova i javora. Sada…
Bogte“, prošapta Daglas.

Pred njim je čitavo leto, precrtavaće brojke na kalendaru, dan po dan. Poput boginje Šive iz turističkih brošura, video je kako mu ruke lete svuda, beru kisele jabuke, breskve i šljive, crne kao ponoć. Biće odeven u granje i žbunove i reke. Smzavaće se, dobrovoljno, na mrazom okovanim vratima fabrike leda. Kuvaće se, sa zadovoljstvom, s deset hiljada kokošaka, u bakinoj kuhinji.“

Samo to, taj najmanji od svih mogućih incidenata, bio je dovoljan da shvati da će ovaj dan biti drugačiji. Biće drugačiji i zbog toga što, kako je objasnio njegov otac dok je vozio Daglasa i njegovog desetogodišnjeg brata Toma prema obližnjoj šumi, postoje dani koji se sastoje samo od mirisa, tih dana se čitav svet samo penje kroz jednu nozdrvu i ističe kroz drugu. A neki dani su dobri za probanje, a neki za dodirivanje. A neki su dani dobri za sva čula odjednom. Ovaj dan sada, klimao je on glavom, mirisao je kao da je iza brda preko noći nikao ogromni i bezimeni voćnjak koji će čitav prostor, dokle god pogled seže, ispuniti svojom toplom svežinom. Mirisalo je na kišu, ali oblaka nije bilo. Svakog momenta, mogao bi se začuti smeh stranca duboko u šumi, ali vladala je tišina.

Daglas je posmatrao zemlju koja je putovala pored njih. Nije namirisao nikakav voćnjak niti je osećao da preti kiša, jer bez stabala jabuke ili oblaka znao je da ni jedno ni drugo ne može postojati. A što se tiče onog neznanca što se smeje duboko u šumi…?

Ipak, činjenica stoji – Daglas zadrhta – ovo, iako bez razloga, jeste specijalan dan.

Automobil se zaustavio u samom centru tihe šume.“

I tako se uputiše kroz šumu, otac vrlo visok. Daglas u njegovoj senci, i Tom, koji je, kako je bio veoma nizak, kaskao u bratovoj senci. Stigli su do male uzvišice i pogledali napred. Ovde, ovde, vidite li? pokazivao je otac. Ovde žive veliki tihi letnji vetrovi i plove zelenim dubinama, kao nevidljivi kitovi, neprimećeni.

Evo paprati koja se zove velina kosa.’ Ot je hoda, metalna kofa klatila mu se u ruci. ‘Osećaš li?’ Raščeprkao je nogom lišće na tlu. (…) I podizao je ruke da im kroz drveće iznad njih pokaže kako je istkana preko neba ili kako je nebo utkano u drveće, nije bio siguran šta je posredi. Ali je čipka tu, nasmešio se, i tkanje se nastavlja, zeleno i plavo, ako duže posmatraš videćeš kako šuma pomera svoju krošnju punu žamora. (…) Vodopad ptičje pesme iza onih stabala tamo!
…
Daglas, izgubljen i ispražnjen, pade na kolena. Video je kako mu prsti tonu kroz zelenu senku i izlaze umrljani takvom bojom da se činilo kao da je nekako posekao šumu i rukom kopao po otvorenoj rani.“

S kofama pola natovareni grožđem i divljim jagodama, u pratnji pčela koje su, kako je kao otac, bile ni manje ni više nego čitav svet koji pevuši ispod glasa, seli su na deblo obraslo zelenom mahovinom, jeli sendviče i pokušavali da slušaju šumu isto onako kako je to otac radio.

Hiljadu pet sto šestdeset osem utakmica! Koliko puta sam oprao zube za deset godina? Šest hiljada puta! Oprao ruke: petnaest hiljada puta. Spavao: četiri hiljade i nešto sitno puta, ne računajući dremke. Pojeo šest stotina bresaka, osam stotina jabuka. Krušaka: dvesto. Nisam neki ljubitelj krušaka. Navedi šta hoćeš, imam statistiku! (…) Tom nastavlja da brblja, usta su mu puna sendviča, tata je tamo, oprezan kao planinska mačka na deblu, a Tom pušta da mu se reči penju u ustima kao brzi mehurići sode (…) Daglas je zurio u Tomove razigrane usne. Poželeo je da skače okolo, jer je osećao neizmerni plimni talas kako se diže iza šume.“

„Onako pognut, Daglas je bio idealna meta. Tom skoči na njega, vičući. Pali su zajedno, počeli da mlataraju rukama i nogama, da se kotrljaju.

Ne! Daglas pokuša da se potpuno isključi. Ne! Ali, odjednom… Da, to je dobro! Da! Klupko, kontakt tela, zapetljancija koja se tumba nije uplašila plimno more koje se sada obrušavalo, plaveći sve i odnoseći ih niz obalu od trava duboko u šumu.“

Vilno je glasno, ali nemo, desetina pʺti! Pomisli samo, samo pomisli! Dvanaest godina star i tek sada! Sad otkrivam ovaj retki hronometar, ovaj sat sjajan kao zlato i s garancijom da će raditi sedamdeset godina, zaboravljen pod drvetom i pronađen tokom rvanja.“

Daglas otvori oči. Ot je stajao visoko nad njim na nebu prekrivenom zelenim lišćem, smejao se, s rukama na bokovim. Pogledi im se sretoše. (…) Trebalo je da prođe pola sata da izbledi osećaj trave, korenja, kamenja, kore mahovinastog debla, s mesta na kojima su utisnuli tragove po njegovim rukama i nogama i leđima. Dok je on razmišljao o tome, puštao je da pobegne, isklizne, razlije se, njegov brat i njegov sada ćutljivi otac išli su za njim, dozvoljavajući mu da sam pronađe put kroz šumu prema onom čudesnom asfaltnom putu koji će ih vratiti u grad.“

Zlatna plima, esencija ovog finog sunčana mesâca je potekla, a on granula iz grlića ispod, da bi je zatim usuli u ćupove, pokupili ferment s površine, napunili oprane boce od kečapa, i na kraju ih poređali na police. Redovi boca iskrili su se u podrumskoj tmini.
Maslačkovo vino. Reči su bile kato lâto na jeziku. Vino je bilo leto, uhvaćeno i flaširano. A sada, kad je Daglas znao, zaista znao da je živ, i hodao svetom osvrćući se da ga dodirne i celog vidi, bilo je jednostavno pošteno da deo ovog njegovog novog znanja, deo ovog specijalnog dana berbe bude zapečaćen i sklonjen do otvaranja jednog januarskog dana kad sneg bude padao brzo, a sunce ostane skriveno od pogleda nedeljama ili mesecima i kad možda deo čarolije bude već zaboravljen i ukaže se potreba za podsećanjem. Pošto će ovo leto biti leto neslućenih čuda, hteo je da ga celo spasu od propasti i obeleže nalepnicama tako da kasnije, kad god poželi, može da se na prstima spusti u ovaj vlažni polumrak i samo ispruži ruku.

A tamo, red za redom, uz meki sjaj cvetova jutrom otvorenih, uz svetlo sunca ovog juna koje će blistati kroz prozirnu košuljicu prašine, stajaće maslačkovo vino. Zaviri kroz jednu bocu jednog zimskog dana – sneg će se otopiti u travu, drveće ponovo naseliti ptice, list i pupoljci poput kontinenta leptirova disaće na vetru. I dok viriš kroz bocu, obojićeš i nebo iz čeličnosive u plavu.

Drži leto u ruci, sipaj leto u čašu, malecnu čašu, naravno, deca dobijaju najmanji golicavi gutljaj; promeni godišnje doba koje ti teče venama tako što ćeš podići čašu do usana i iskapiti leto.“

Daglas se okreće. Ova staza vodila je, kao ogromna prašnjava zmija, do fabrike leda u kojoj je zima živela i u žute dane. Ova staza jurila je do vrelog peska obale jezera u julu. Ova do drveća na kom bi dečali mogli rasti kao kisele i još zelene divlje jabuke, skriveni među lišćem. Ova do drvoreda bresaka, špalira vinove loze, lubenica koje leže kao šarene mačke zadremale pod suncem. (…)Ko zna da kaže gde počinje grad ili divljina? Ko zna da kaže koje poseduje šta i šta poseduje koje? Uvek je postojalo i uvek će postojati to nedefinisano mesto na kom se to dvoje bore i gde jedno pobedi i izbori se da na jedno godišnje doba poseduje izvesnu ulicu, malu šumovitu dolinu, guduru, drvo, žbun. Tanki sloj širokog kontinentalnog mora trava i cveća, koje počinje daleko u usamljenim poljima, primicalo se s neumoljivim nastupanjem novih godišnjih doba. “

 Grad je, na kraju krajeva, bio samo veliki brod ispunjen preživelima neprestano u pokretu, brodolomnicima koji pleve travu, otkidaju zarđale komade. Povremeno, jedan čamac za spasavanje, neka kućica, u srodstvu s prvim brodom, izgubljen u tihoj letnjoj ili zimskoj oluji, potonuo bi u neme talase termita i mrava, u klanac koji guta sve, osetio bi titraje skakavaca koji stružu kao suv papir po toplom krovu, zatim bi postao zvučno izolovan uz pomoć paukove prašine i konačno, u lavini daščica i katrana, srušio bi se kao oltar isečen za potpalu u lomaču koju su zapalile oluje plavim munjama, fotografišući trijumf divljine.“

Kako su ljudi koji prave patike znali šta dečica treba mi šta dečaci žele. Stavljali su beli slez i opruge u đonove i ostatak tkali od divljih trava potpuno belih od vreline. Negde duboko u mekoj ilovači patika bile su skrivene tanke snežne tetive srndaća. Ljudi koji prave patike sigurno su gledali mnoge vetrove kako duvaju kroz dveće i mnoge reke kako se ulivaju u jezera. Šta god to bilo, bilo je u tim patikama, i bilo je leto. (…) Magija je uvek bila u novom paru patika. Magija bi do prvog septembra mogla umreti, ali je sada na kraju juna još bilo dovoljno magije, a onakve patike mogle bi te baciti uvis preko drveća i reka i kuća. A ako bi hteo, mogle bi te baciti i preko ograda i trotoara i pasa.

Zar ne shvataš?’reče Duglas. ‘Jednostavno ne mogu da nosim prošlogodišnji par.’
Jer je prošlogodišnji par bio mrtav iznutra. Bile su fine kad je počeo da ih nosi, prošle godine. Ali, do kraja leta, svake godine, uvek otkriješ, uvek znaš, da ipak ne možeš da preskočiš reke i drveće i kuće u njima, i od tada su mrtve. Ali, ovo je bila nova godina, i on je osećao da bi ovaj put, s ovim novim parom patika, mogao uraditi sve, sve što poželi.“

Šta god želeo, pomisli je, moraš sam da prekračiš sebi put. Tokom ove noći, hajde da pronađemo put kroz šumu…“

Gospodin Sanderson stajao je na suncem obasjanim vratima, slušajući. Iz jednog davnog vremena, kad je sanjao dečačke snove, pamtio je taj zvuk. Prelepa stvorenja skaču pod nebom, nestaju kroz žbunje, pod drvećem, daleko, i za njima ostaje samo meki eho njihovog trka.“

Na primer pravljenje maslačkovog vina, na primer kupovina ovih novih patika, na primer bacanje prve petarde u godini, na primer pravljenje limunade, na primer gaženje na trn, na primer branje Izabela sorte grožđa. Svake godine iste stvari, na isti način, bez promena, bez razlike. To je polovina leta, Tome.

Šta je druga polovina?

Stvari koje radimo po prvi put u životu.

Kao na primer, jedenje maslina?“

Imam odmah jedan statistički podatak za tebe. Olovku u šake, Dag. Ima pet milijardi stabala na svetu. Proverio sam. Pod svakim drvetom je senka, je l’ tako? Prema tome, šta onda čini noć? Ja ću ti reći: senke koje se razmile ispod pet milijardi stabala! Razmisli o tome! Senke trče po vazduhu, mute vode, moglo bi se reći. Kad bismo samo mogli da smislimo način da zadržimo tih glupavih pet milijardi senki ispod tih stabala, mogli bismo ostati budni još pola noći, Dag, zato što noći ne bi bilo! Eto ti; nešto staro, nešto novo.
To jeste staro i novo, baš jeste.
Daglas liznu žutu tikonderoga olovku, čije je ime mnogo voleo.
Ponovi to
Senke stanuju ispod pet milijardi stabala.

Oko sedam sati poveče, kako biste stai pod prozor trpezarije i oslušnuli, mogli biste čuti kako se stolice uz škripu odmiču od stolova, kako neko eksperimentiše za žutim dirkama klavira. Kresanje šibica, prvi sudovi uranjaju u mehuriće sapunice i zveckaju na zidnim policama, negde, tek čujno, svira gramofon. A onda, kako je veče ulazilo u kasnije sate, u sumračnim ulicama počela bi da se otvaraju vrata, jedna pod jedna, pod golemim hrastovima i brestovima, na senovitim tremovima, počeli bi da se pojavljuju ljudi, poput onih figurica iz starih satova što predskazuju lepo ili ružno vreme.

Ujak Bert, možda deca, za tim otac, i niki rođaci; muškarci izleze prvi u sirupasto veče, odbijaju dimove, ostavljaju ženske glasove za sobom u sad već mlakim kuhinjama da svoj univerzum dovedu u red. Zatim prvi muški glasovi pod rubom trema, stopala podignuta, dečaci po strani na izlizanim stepenicama ili drvenim ogradama s kojih će u jednom momentu tokom večeri nešti, dečak ili saksija s geranijumima, pasti na zemlju.“

Žensko tračarenje polete s trema, uznemiravajući prve komarce toliko da su kao pomahnitali plesali po vazduhu. Muški glasovi napadoše grede starih kuća; ako bi čovek zatvorio oči i naslonio glavu na podne daske mogao bi čuti muške glasove kako bruje poput nekog dalekog, političkog zemljotresa, istim tempom, istom jačinom, samo povremeno za ton niži ili viši.

 
Daglas se ispruži po suvim daskama na tremu, potpuno zadovoljan i smiren ovim glasovima koji će govoriti kroz čitavu večnost, teći kao reka mrmljanja preko njegovog tela, preko njegovih sklopljenih kapaka, u njegove pospane uši, do kraja vremena. Stolice za ljuljanje zvučale su kao zrikavci, zrikavci su zvučali kao stolice za ljuljanje, a mahovinom prekriveno bure za kišnicu pored prozora trpezarije stvaralo je novu generaciju komaraca da obezbedi temu za razgovor tokom celog beskrajnog leta pred njima.

 
Točkovi Mašine sreće vrteli su mu se po glavi formirajući virove od laganih zlatnih žbica. Potrebna je, dakle, neka mašina koja će pomoći dečacima da se meke malje bresaka pretvore u trnje kupina, devojčicama da bukovače postanu nektarine. A u godinama kad se senka naginje ravno nad zemlju dok čovek leži u krevetu u noći i otkucaji srca bliže se milijarditom broju, njegov izum morao bi omogućiti čoveku da lako zadrema u lišću koje pada kao dečaci u jesen, kad su, udobro ispruženi na suvom senu, zadovoljni što su deo svetske smrti.

 
"Upitao je može li da uzme i kašiku čokolade odozgo, jer nije voleo vanilu, i majka se složila. Stežući novac u šaci potrčao je bos preko toplog večernjeg asfaltnog pločnika, ispod jabukovih i hrastovih stabala, prema prodavnici. Grad je bio tako tih i dalek da su se čuli samo zrikavci koji su zvukom ispunjavali prostore iza vrelih indigo stabala što zaustavljaju zvezde na njihovom putu kroz noć.“
Sad su već prešli još jedan blok i stajali su pored svete uzvišene siluete nemačke baptističke crkve na uglu ulica Čepel i Glen rok. Iza crkve, oko sto metara dalje, počinjao je klanac. Mogao je da ga namiriše. Imao je miris mračne kanalizacije, trulog lišća, gustog zelenila. Bio je to širok klanac koji je presecao grad i krivudao kroz njega – preko dana džungla, noću mesto koje se zaobilazi, često je govorila majka.

 
Imao je samo deset godina. Malo je znao o smrti, strahu, ili stravi. Smrt je bila voštana prilika u kovčegu kad mu je bilo šest godina i pradeda je preminuo, nalik na ogromnog palog lešinara u svom sanduku, tih, povučen, neće ga više biti da mu govori da bude dobar, neće ga više biti da daje koncizne komentare o politici. Srmt je bila njegova mlađa sestra jednog jutra kad se probudio u sedmoj godini, pogledao u njenu kolevku, i video je kako zuri u njega slepim, plavim, ukočenim i sleđenim pogledom dok muškarci nisu došli s malom pletenom korpom da je odnesu. Smrt je bila kad je stajao pored njene visoke stolice četiri nedelje kasnije i iznenada shvatio da ona više nikad na njoj neće sedeti, smejati se i plakati, da više nikad neće biti ljubomoran što je rođena. To je bila smrt. A Smrt je bio Usamljeni, nikad viđeni, koji šeta i stoji iza drveća, čeka u prirodi da uđe, jednom ili dva puta godišnje, u ovaj grad, u ove ulice, u ova mnoga mesta gde ima malo svetla, da ubije jednu, dve, tri žene za poslednje tri godine.
Ovde i sada, duboko u jami zamršene crnine najednom su se našle sve stvari koje nikada neće znati ni razumeti; sve stvari bez imena živele su u nabacanim senkama drveća, u teškom mirisu truleži.

 
Imao je utisak da se ceo klanac napinje, grupiše svoje crne niti, crpi snagu iz uspavanih polja svud okolo, kilometrima i kilometrima unaokolo. Iz rosom natopljene šume i dolina i visokih brda na kojima psi krive glave prema mesecu, odsvuda velika tišina usisavana je u jedan centar, a oni su bili njegova srž. Za deset sekundi, nešto će se desiti. Zrikavci su poštovali primirje, zvezde su bile toliko nisko da je maltene mogao da očeše blistavilo. Čitavi rojevi zvezda, vrelih i oštrih.

 
Znoj i trava i teški miris drveća i grana i rečice oko njega. (…) Prestali su da pričaju. Osluškujući, iznenada začuše korake kako se približavaju ulicom, ispod drveća, pred kućom sada, na pločniku. Iz svog kreveta, majka tiho javi:

 
To je vaš otac.

 
„Sada i sam tih, glave zabačene unazad, osluškivao je listove hrasta iznad njega kako šušte na vetru. Jer, čuo je zvuk koji je bio daleko važniji od ptica ili šuštanja novog lišća.“

 
Baštovanstvo je najzgodniji izgovor da se postane filozof. Niko ne nagađa, niko ne optužuje, niko ne zna, ali eto tebe, Platon među božurima, Sokrat svojeručno gaji tsuge.“ (tsuga – drvenasta biljka, po izgledu između naše jele i smrče, koja može da naraste i do sto metara na svom prirodnom staništu, u Severnoj Americi)Strašni zveket, sudaranje čoveka i inspiracije, zbrka metala, drveta, čekića, eksera, stolarskog ugaonika, šrafcigera, trajali su danima. Čopor mešanaca, jedan po jedan, polako su se uvlačili u dvorište da vire kroz vrata garaže i tiho cvile; četiri dečaka, dve devojčice, i nekoliko muškaraca oklevalo je na prilazu kući, a onda su se svi nagurali duž staze ispod stabla višnje.

 
S tim rečima, poljubila ga je u obraz i izašla iz sobe, a on je ležao i mirisao vetar koji je duvao iz mašine skrivene ispod, bogat aromom onih pečenih kestenova koje u jesen prodaju na pariskim ulicama koje nikada nije upoznao.

 
Eno tvoje linije života, Dag, krivuda unaokolo sva od čvorova. Previše zelenih jabuka. Kiseli krastavci pred spavanje.

 
Gospođa Bentli gledala ih je zimi kako ostavljaju tragove u snegu, kako u jesen pune pluća dimom, dok otresaju sa sebe nanose prolećnih cvetova jabuke, ali nije osećala nikakav strah od njih.Ali, ono što je mogla da sačuva ona je sačuvala. Svoje haljine s ružičastim cvetovima nagurane među kuglice lavande u duboke crne sanduke, i činije od brušenog stakla iz detinjstva – sve ih je donela kad se doselila u ovaj grad pre pet godina. Njen suprug bio je vlasnik kuća za izdavanje u nekoliko gradova, i, poput žute šahovske figure od slonovače, ona se selila i prodavala jednu za drugom, dok se na kraju nije našla u ovom čudnom gradu, okružena samo sanducima i nameštajem, tamnim i ružnim komadima drveta, koji su se nadvijali nad nju poput atrakcija iz nekog praiskonskog zoološkog vrta. Mogla je da vidi decu kako se trkom udaljavaju ispod šupljikavih stabala stežući njenu mladost u ledenim prstima, nevidljivim kao vazduh. 

  Noćni vetar duvao je po sobi. Bela zavesa plela se oko crnog štapa koji je godinama stajao naslonjen na taj zid pored ostalih tričarija. Štap zadrhta i pade u baricu mesečine, meko lupnuvši. Pozlata na štapu je svetlucala. Bio je to štap za operu njenog muža. Činilo joj se da ga on sada upire u nju, kao što je često radio, koristeći svoj meki, tužni, razumni glas kada su se, u retkim prilikama svađali.

 
Pažljivo su pošli hodnikom i zavirili u sobu koja je sadržala svega dva komada nameštaja – jednog starca i jednu stolicu. Ličili su jedno na drugo, oboje tako tanki da se tačno moglo videti kako su sklapani, kugla i ležište, tetiva i zglob. Ostatak sobe činile su grube podne daske, goli zidovi i tavanica, i ogromne količine nemog vazduha.Gospođica Fern i gospođica Roberta promoliše glave kroz tavanski prozor prekriven paučinom. Dole, kao da se nikakva velika tragedija nije desila, hrastovi i brestovi nastavili su da rastu na svežem sunčevom svetlu. Jedan dečak brzo se približavao pločnikom, skrenuo za ugao, pa ponovo ubrzao korak, podižući pogled. Iz zaslepljujućeg sjaja, iz žutog sunca, presijavala se, prelepa kao prinčeva kočija…

 
ZELENA MAŠINA!

 
Klizila je. Šaputala, kao povetarac na okeanu. Nežna kao lišće javora, svežija od vode iz potoka, prela je s dostojanstvenošću mačaka što se šunjaju oko podneva. Dvadeset pet sporih i prijatnih kilometara na sat maksimalne brzine. Dolazile su i odlazile kroz letnje svetlo i senke, s pegama i tamnim flekama senki drveća na licima, dolazile su i odlazile kao neko priviđenje iz drevne prošlosti na točkovima.U podne, dok su se meko kotrljale po pločniku, jer su se putevi caklili od strašne vreline, a jedina senka se mogla naći pod drvećem na travnjacima, njih dve skliznuše u jedan slepi ugao, stiskajući promuklu trubu. Zelena mašina nastavila je da plovi po vrućem dnevnom svetlu, ispod senovitih kestenova, pored sazrelih jabuka.

 
Prvo svetlo na krovu kuće pored; vrlo rano ujutro. Svud okolo, lišće na drveću polako se budi, podrhtava na i najmanji povetarac koji zora ima da ponudi. A onda, iz velike daljine, duž zavojitog srebrnog puta, stiže tramvaj, balansira na četiri mala čeličnoplava točka, a ofarban je u boju mandarina. Prekriven je epoletama od svetlucavog mesinga, i cevima od zlata; a njegovo hromirano zvono ispusti kratko ‘bing’ kad ga stari mašinovođa kucnu iznošenom cipelom. Brojevi na stranicama tramvaja i napred svetli su kao limunovi. Unutra, sedišta bockava kao hladna zelena mahovina. Nešto nalik na kočijaški bič palaca mu s krova da obriše paučinu visoko u krošnjama drveća iz kog crpi snagu. Kroz svaki prozor izbija miris, dopire svuda plavi i tajni miris letnjih oluja i munja.

 
Niz dugačke ulice u senci hrastova tramvaj vozi, vozačeva ruka u sivoj rukavici nežno, bezvremeno dodiruje ručice na kontrolnoj tabli. (…) A Daglas i Čarli i Tom i svi ostali dečaci i devojčice iz bloka videli su sivu rukavicu kako maše, i popadali s drveća i pobacali preskakala kao bele zmije u travu, da trkom stignu do zelenih plišanih sedišta, a vožnja je bila besplatna. Tramvaj, uz tresak, u širokom luku preskoči granicu grada, isključi se iz saobraćaja i jurnu nizbrdo kroz intervale mirišljavog sunčevog svetla i prostranih ari senki koje su mirisale na otrovne pečurke. Tu i tamo potočići su zapljuskivali šine, a sunčevi zraci cedili se kroz krošnje kao kroz zeleno staklo. Kliznuli su šapćući na livade preplavljene divljim suncokretima pored napuštenih pružnih stanica s kojih je odneto sve osim konfeta od izbušenih karata, i nastavili uz šumski potok u letnje oranice, dok je Daglas i dalje govori.

 
Sedeli su grickajući sendviče sa šunkom i sveže jagode i sočne narandže, a gospodin Triden im je pričao kako je bilo pre dvadeset godina, kad je bend noću svirao na toj ukrašenoj bini, muškarci pumpali vazduh u svoje mesingane trube, debeljuškasti dirigent terao svoju palicu da se znoji, deca i svici jurcali po visokoj travi, dame u dugaškim haljinama i visokim pompadur frizurama koračale po tom velikom drvenom ksilofonu s muškarcima u pretesnim okovratnicima.

Staza je još bila tu, iako s godinama smekšala u kašu od vlakana. Jezero je bilo tiho i plavo i mirno, a ribe su bez straha sekle kroz svetlozelenu trsku, a vozač je mrmljao i mrmljao, a deca su se osećala kao da je neka druga godina, da gospodin Triden izgleda divno mlad, oči mu sjaje kao male sijalice, plave i pune elektriciteta. Dan je plutao dalje, lak, niko nije žurio, i šuma je bila svud okolo, sunce je stajalo na jednoj poziciji, dok se glas gospodina Tridena podizao i spuštao, a vilini konjici štepali kroz vazduh, šijući i prošivajući oblike i zlatne i nevidljive. Jedna pčela spusti se na cvet, zujeći i zujeći. 

Tramvaj je stajao kao začarane orgulje, bleskajući na mestima gde su na njega padali sunčevi zraci. I na rukama su imali tramvaj, osećali su njegov mesingani miris dok su jeli zrele višnje. Šareni miris tramvaja širio se iz njihove odeće u letnji vetar. 

(…) U tramvaju je bilo tiho i hladno i mračno, kao u prodavnici sladoleda. Uz tiho zeleno šuštanje pliša, deca bez reči okrenuše sedišta tako da su sedela leđima okrenuta tihom jezeru, napuštenoj bini i drvenim gredama koje su proizvodile muziku kad biste pošli po njima, duž obale, u druge zemlje.

Bing! začu se meki zvon pod nogom gospodina Tridena i oni poleteše nazad preko livada koje je sada sunce napustilo, čiji su cvetovi uveli, kroz šume, prema gradu koji kao da je pretio da zdrobi stranice tramvaja ciglama i asfaltom i drvetom kad je gospodin Triden stao da pusti decu da izađu iz senovite ulice.I iza krivine jutarnje ulice, niz put, između pravih redova dudova, brestova i javora, u tišini koja prethodi početku života, pored svoje kuće, on će čuti poznate zvuke. Poput kucanja sata, klepetanje desetine metalnih valjaka koji se kotrljaju, zujanje jednog jedinog ogromnog vilinog konjica u zoru.

Bejzbol lopte koje biste mu bacili slao je visoko u krošnje jabuka, obarajući plodove. Mogao je da preskoči dva metra visoke ograde voćnjaka, još brže se uspenje uz grane i siđe, natovaren breskvama, bio je brži od svih u društvu. Trčao je smejući se. Sedeo je opušteno. Nije bio siledžija. Bio je dobar. Kosa mu je bila tamna i kovrdžava a zubi beli kao šlag. Znao je napamet reči svih kaubojskih pesama i hteo je da vas nauči ako biste ga zamolili. Znao je imena svog divljeg cveća, i kada će mesec izaći i kada će zaći i kad počinje plima a kad oseka. Seli su obojica pod jedan stari hrast na onoj strani brda koja gleda nazad prema gradu, oko njih sunce je crtalo velike drhtave senke; bilo je hladnjikavo kao u pećini tu pod drvetom. Dalje odatle, na suncu, grad je bio obojen vrelinom, svi prozori su zevali.

Evo Džona Hafa s nečujnim patikama, stopala su mu uvučena u korice od tišine. Evo usta koja su sažvakala mnogo pita s kajsijama svakog leta, i mnogo puta tiho rekle jednu ili dve o životu i suštini stvari. I evo očiju, nisu slepe kao oči statua, već ispunjene rastočenom zelenozlatnom. Eno i crne kose koja leti sad na sever sad na jug ili u bilo kom pravcu u kom plovi blagi povetarac. A eno i šaka na kojima je čitav grad, prljave su od puteva i kore drveća, prsti mirišu na kudelju i vinovu lozu i zelene jabuke, stare novčiće i žabe zelene kao kiseli krastavci. Tu su i uši kroz koje sija sunce kao sjajni topli sok bresaka i tu je, iako nevidljiv, njegov pepermint-dah u vazduhu.

 
Ako, doduše, reče Elmira, preživim ovu noć dok ova gospoja bude pravila voštane lutke s mojim likom – zabadala zarđale igle pravo kroz njihovo srce i dušu. Ako u mom krevetu u zoru zatekneš ogromnu smokvu, sasvim smežuranu, Tome, znaćeš ko je brao voće u vinogradu.

 
Suve betelove orahe, lavandu i seme divlje jabuke, reče gospođa Braun i stade.

 
A onda, dođe i onaj dan kad svud oko sebe, baš svuda, čuješ kako padaju jabuke, jedna po jedna, s drveća. Prvo padne jedna ovde i jedna tamo, pa padnu tri i onda četiri i onda devet i dvadeset, dok se jabuke ne spuste kao kiša, udaraju kao konjska kopita po mekoj, sve tamnijoj travi, i ti si poslednja jabuka na drvetu; i čekaš da te vetar polako oslobodi s tvog nebeskog uporišta, i baci te dole, skroz dole. Mnogo pre nego što dodirneš travu zaboravićeš da je drvo ikada postojalo, i da je bilo drugih jabuka, i leta, i zelene trave pod tobom. Pašćeš u tamu....

 
Slušao je trubljenje mnoštva metalnih sirena, cviljenje kočnica, dovikivanje uličnih prodavaca za tezgama punim crvenoljubičastih banana i narandži iz džungle.“

 
Pomislio je na prethodnu nedelju koju je ovde proveo, sam, u svojoj sobi, i tajne, narkotičke pozive preko kontinenata, preko prevlake, kroz čitave džungle kišnih šuma, preko platoa pod plavim orhidejama, jezera i brda… pričao je… pričao… s Buenos Airesom… i Limom… Rio de Žaneirom...

 
Da razmislim! reče Daglas, gledajući u top. Prevrnuo se i zagledao u nebo i drveće nad sobom. ‘Tome, upravo mi je sinulo.

 
A sad brzo uz stepenice, optrči tri puta oko bloka, uradi pet premeta, šest sklekova, popni se uz dva drveta, i ima da budeš prva violina, a ne prvi ožalošćeni. Hajde!

 
Usput, dok je trčao, Daglas pomisli: Četiri skleka, jedno drvo i dva premeta biće dovoljno.

 
Postoje posebni zakoni za lepe dvadesetjednogodišnje devojke.

 
Dakle, misliš da sam bila lepa?

 
Veselo je klimnuo glavom. Ali, kako možeš da budeš siguran? upitala je. Kad upoznaš aždaju koja je progutala labuda, po čemu pretpostavljaš, po percima koja su joj se zadržala oko usta? To je to – ovakvo telo je kao aždaja, sama krljušt i nabori. Dakle, aždaja je pojela belog labuda. Ja ga godinama nisam videla. Ne mogu čak ni da se setim kako izgleda. Ipak, osećam ga. Unutra je na sigurnom, još je živ; onaj prvobitni labud, svako perce je na svom mestu. Znaš, desi se da se ponekad u proleće ili jesen, probudim ujutro i pomislim: otrčaću preko njiva u šumu i braću divlje jagode! Ili ću plivati u jezeru, ili ću plesati čitave noći večeras do zore! A onda, u besu, otkrijem da sam zarobljena u ovoj staroj i propaloj aždaji. Ja sam princeza u srušenoj kuli, nema mi izlaza, i čekam svog princa na belom konju

 
CARICA MILICA

 
– Gde bi voleo da odeš, šta bi zaista voleo da uradiš sa svojim životom?

 
– Da vidim Istanbul, Port Sajd, Najrobi, Budimpeštu. Da napišem knjigu. Popušim previše cigareta. Da padnem s litice, ali da se zaustavim u krošnji nekog drveta na pola puta do dole. Da me nekoliko puta upucaju u nekoj mračnoj marokanskoj uličici u ponoć. Da volim prelepu ženu.

 
Bilo je to lice proleća, bilo je to lice leta, bila je to toplota daha deteline. Nar joj se sjajio na usnama, ponoćno nebo u očima. Dodirnuti njeno lice bilo je ono uvek novo iskustvo otvaranja prozora jednog ranog decembarskog jutra, i pružanja ruke u prvi beli hladni prah snega koji je pao, tiho, bez najave, tokom noći. I sve ovo, ova toplota daha i apsolutna nežnost zadržano je zauvek u jednom čudu fotografske hemije i nije bilo tog vetra što bi mogao dunuti u kazaljke i pomeriti ih ni za sat, ni za sekund; ovaj fini prvi hladni beli sneg nikada se neće otopiti, preživeće hiljadu leta.

 
Avgust se bližio kraju. Prvi hladni dodir jeseni polako se kretao gradom i videlo se omekšavanje i prvi plamsaji groznice boja na svakom drvetu, bleda rumen i šarenilo na brdima, i boja lavlje grive u poljima pod žitom. Sada je šema dana bila poznata i ponavljala se kao da pisar krasopisom ispisuje iznova i iznova, vežbajući, nizove slova l i v i m, linije dana nastavljale su se jedna na drugu poput tankih pukotina u suvoj zemlji.

Jer svuda oko sebe mogli su da vide vazduh koji su izdisali, kao usred zime, iako su stajali na vrelom danu, pred mirisom mokre drvene platforme na kojoj večna izmaglica svetluca u duginim bojama, odozdo, s mašinerije za proizvodnju led.

 
Topli letnji sumrak ovde, u ovoj zemlji u gornjem Ilinoisu, u ovom malom gradu ušuškanom duboko i daleko od svega, odvojenom rekom i šumom i proplankom i jezerom. Pločnici su još uvek bili vreli. Radnje su se zatvarale, a na ulice su se spuštale senke. A nadvisivala su ih dva meseca: mesec sata s četiri lica okrenuta na četiri strane noći povrh svečane crne zgrade suda, i pravi mesec čija se vanila belina dizala iz crnog istoka.

 
Staza ih je povela u stranu – i ono je bilo tu.

 
U raspevanoj dubokoj noći, u senci toplog drveća, kao da se ispružila da malo uživa u mekom sjaju zvezda i blagom vetru, s rukama pored tela kao da su vesla nekog krhkog čamčića, ležala je Elizabet Ramzel.

 
Tri žene hodale su ulicom ispod crnog drveća, pored najednom zaključanih kuća. Kako su brzo vesti izašle iz klanca, raširile se od kuće do kuće, od trema do trema, telefona do telefona. Sada, u prolazu, tri žene osećale su kako ih oči posmatraju iza zavesa dok se reze uz zveket spuštaju. Kakva čudna noć, noć lizalica, vanile, noć dobro zapakovanog sladoleda, zglobova namazanog losionom protiv komaraca, noć u kojoj su deca usred trka odjednom odvojena od igara koje su započela i sklonjena iza stakla, iza drveta, lizalice ostale u baricama otopljene limete i jagode tamo gde su pale kad su deca pokupljena s ulice. (…) Senka pade na njihova užasnuta lica. Nečija figura vrebala je iza drveta. Kao da je neko strašnim udarcem pesnice udario po orguljama, tri žene vrisnuše, razlegoše se tri različita kreštava tona.
Preš’o sam vas! – urlao je glas. Neki čovek baci se prema njima. Izašao je na svetlo, smejući se. Naslonio se na drvo, nehajno pokazao prema gospođicama, i opet se zasmejao. (…)

 
Lavinija povede druge dve žene ulicom od drveća i zvezda, Fransin je brisala lice maramicom
Kafe je bio maleni bazen usporenog vazduha u kom su veliki drveni ventilatori mešali mirise moravke i tonika i sode i u talasima ih izbacivali na popločane ulice.“

 
„Skuvane i bele, dugačke ulice ležale su pred njima. Zanjihano i visoko, na vetru koji im je doticao samo olistale vrhove, drveće se s obe strane uzdizalo oko tri male žene. Posmatrano s vrha zgrade suda, izgledale su kao tri čička u daljini.

 
Prvo, pratimo tebe kući, Fransin.

 
Ne, ja ću tebe da pratim kući.

 
Nemoj biti smešna. Ti stanuješ daleko u parku Elektrik. Ako budeš pratila mene, ti ćeš morati da se vraćaš kroz klanac, sama. A ako makar list padne na tebe, ima da padneš mrtva. 

  (…) I tako su nastavile da pešače, plovile su nalik na tri uštirkane haljine na mesečinom obasjanom moru od travnjaka i betona, Lavinija je posmatrala kako se crna stabla njišu oko nje, slušala glasove svojih prijateljica koje su mrmljale, pokušavale da se smeju; i činilo se da se noć ubrzava, a onda se činilo da trči dok polako hoda, sve je izgledalo ubrzano i sve je poprimilo boju vrelog snega.
(…)
Kad pomisliš kako smo ovde napolju na pločnicima, pod drvećem, a svi ti ljudi su na bezbednom iza zaključanih vrata, leže u svojim krevetim

 
Muški glas pevao je daleko među drvećem

 
Vrisnula je. Bio je drugačiji od svega što je ikada čula, taj vrisak. Nikada u životu nije tako glasno vrisnula. Stala je, zaledila se, stegnula drveni rukohvat. Srce joj je eksplodiralo u grudima. Zvuk užasnutog lupanja ispunio je čitav univerzum. (…)

 
Zrikavci su bili mirni. Zrikavci su slušali. Noć je slušala nju. Za promenu, sve udaljene livade u ovoj letnjoj noći i svo blisko drveće u ovoj letnjoj noći zastali su; list, žbun, zvezda, i livadska trava prekinuli su svoja prepoznatljiva drhtanja i slušali su srce Lavinije Nebs. I možda hiljadu kilometara odatle, preko zemlje u kojoj stoji usamljena lokomotiva, na praznoj stanici, jedan jedini putnik koji čita novine pod slabim svetlom jedne usamljene gole sijalice, možda će podići glavu, osluškivati i pomisliti: šta je to? i odlučiti: to je samo neki mrmot, sigurno, lupa o šuplje deblo. Ali, to je bila Lavinija Nebs, to je sasvim sigurno bilo srce Lavinije Neb.

Dok se okreneš, doći će april, a ti reci: ‘Ko bi voleo da popravi krov?’ I lice koje sine je lice koje ti treba, Daglase. Jer odozgo, s tog krova, možeš da vidiš ceo grad kako se kreće prema poljima i polja kako se kreću prema rubu zemlje i reku kako sija, i jutro na jezeru, i ptice na drveću pod tobom, i najbolje vetrove svud okolo. Svaka od tih stvari trebalo bi da bude dovoljna da čovek poželi da se uspne uz vetrokaz u prolećno jutro.

 
Sutra ujutro ja ću ustati u sedam i oprati kožu iza ušiju; otrčaću u crkvu s Čarlijem Vudmanom; piknikovaću u parku Elektrik; plivaću, trčati bos, padati s drveća, žvakati pepermint žvake.

 
Ja u stvari ne umirem danas. Nikad nije umro niko ko ima porodicu. Biću ja tu još dugo. Hiljadu godina od danas čitav grad mojih potomaka grišće kisele jabuke u senci eukaliptusa.

 
Sablasno svetlo ulivalo se u mračnu sobu koja je mirisala na jabuke.

 
Morao je da ode od drugih dečaka jer oni nisu razmišljali o smrti, oni su se samo smejali i vikali nešto mrtvacu kao da je još uvek živ. Daglas i pokojnik bili su na brodu koji će se upravo otisnuti na more, svi ostali ostaće na sunčanoj obali, trčaće, skakati, veseli i bučni i u pokretu, nesvesni da brodić, pokojnik i Daglas odlaze, odlaze, i sad su nestali u tami. Jecajući, Daglas je otrčao u limunom namirisani muški WC gde mu se, zbog mučnine, činilo da mu u grlu peni vatrogasni hidrant

 
Park je bio u mraku; unutra, fliper aparati stajali su neosvetljeni i enigmatični poput nečitkih poruka u prašini u pećini nekog diva. Panorame su mirovale, usne Tedija Ruzvelta bile su spremne da se široko osmehnu, braća Rajt stajali su s rukama na drvenom propeleru

 
Gradski sat otkucao je devet i četrdeset pet. Mesec je bio visoko, ispunjavajući celo nebo toplim ali zimnim svetlom. Pločnik je bio čvrsto srebro po kom su se kretale crne senke. Daglas je hodao s tim predmetom od pliša i vilinskog voska u rukama, zastajući da se sakrije u jezercima senki ispod uzdrhtalog drveća, sam.

 
Tek sada, dok su ponovo hodali pločnikom, i senke im se poput crnih leptirova spuštale na kapke, s teškim mirisom prašnjavog voska na rukama, imao je vremena da razmisli o razlozima, i da, polako, govori o njima, glasom koji je bio čudan kao mesečina.

 
Tome, pre nekoliko nedelja, otkrio sam da sam živ. Čoveče, ala sam skakao. A onda, nema tome ni nedelju dana, u bioskopu, otkrio sam da ću jednog dana morati da umrem. Nikada nisam razmišljao o tome, stvarno. A onda je najednom bilo kao da će se Hrišćanska omladina zauvek zatvoriti – ili će se škola zauvek završiti, što i nije tako loše, kako mi volimo da mislimo, i sva stabla bresaka izvan grada će se smežurati i klanac će biti zatrpan i više nikada nećemo imati gde da se igramo, a ja ću ležati u krevetu bolestan još od ko zna kad i sve će biti crno, i uplašio sam se.“

 
Jedva čujno, jedan glas je jednolično odbrojavao ispod usijanih zelenih stabala u podne.

 
Dakle, evo stižu kola, a na visokom daščanom sedištu ispod kišobrana boje lotosovog drveta, sa uzdama kao potočićima vode u nežnim rukama, sedeo je gospodin Jonas, i pevao.

Pločnicima su se šunjali prašnjavi duhovi, čitave noći dozivao ih je vetar vruć kao iz pećnice, bacao ih kroz vazduh i zatim ih kao topli začin nežno spuštao na travnjake. Drveće, uzdrmano koracima kasnonoćnih šetača, otresalo je lavine prašine. Posle ponoći, izgledalo je kao da vulkan negde izvan grada sipa vreli crveni pepeo svuda, pokrivajući pokoricom neispavane noćne čuvare i nervozne pse. U tri sata ujutro, svaka kuća bila je samo žuti tavan koji se puši od spontanog sagorevanja.

 
Džon pade kroz hodnik od brestova poput nekoga ko pada u letnji bunar bez dna, postaje sve manji i nestaje.

 
Četiri sata popodne. Muve umiru na pločniku. Psi su tek vlažne krpe u svojim kućicama. Senke se tiskaju pod drvećem. Radnje u centru zatvorene su i zaključane. Obala jezera je prazna. Jezero ispunjavaju hiljade ljudi do guše u toploj ali prijatnoj vodi.

 
Sedam sati. Grad je ličio na pusto ognjište preko koga su proletali drhtaji vreline koji su, jedan za drugim, nadirali sa zapada. Senke boje uglja treperile su na pločnicima ispred svake kuće, svakog drveta. Tamo dole hodao je neki čovek riđe kose. Tomu, koji ga je video onako osvetljenog umirućim ali još okrutnim suncem, činilo se da vidi baklju koja ponosno nosi samu sebe, da vidi ljutitu lisicu, đavola koji maršira po svojoj zemlji.

 
U devet sati Tom i majka i otac izneli su ležaljku napolje i doneli Daglasa sa sprata da spava u dvorištu ispod jabuke gde će ga vetar, ukoliko vetra uopšte bude bilo, pronaći pre nego u groznim sobama na spratu. (…) Mesec se popeo preko ivice jezera i sad je odozgo posmatrao Zelengrad, u državi Ilinois, i video ga celog i razotkrio ga celog, svaku kuću, svako drvo, svakog psa što pamti još praistoriju dok se trza u svom prostom snu. (…) Možda je bio sat pre no što će mesec izliti svoje svetlo na svet, možda je bilo manje. Ali glas je sada bio bliži i čuo se zvuk sličan kucanju srca, koji je u stvari bio kretanje konjskih kopita po popločanim ulicama, prigušen toplim gustim lišćem na drveću.

 
Ispružio je ruku i ubrao jednu jabuku s drveta, okretao je u šaci, zagrizao, žvakao, a onda nastavio.
– Neki ljudi postanu tužni užasno mladi, – rekao je. – Bez nekog naročitog razloga, čini se, ali izgledaju maltene kao da su rođeni takvi. Lakše im izbijaju masnice po telu, brže se umaraju, lakše zaplaču, duže pamte i, kao što rekoh, rastuže se mlađi nego bilo ko na svetu. Znam, jer ja sam jedan od njih.
Uzeo je još jedan zalogaj jabuke i žvakao ga. 

  A sada sitna slova – rekao je. Začkiljio je. – Takođe sadrži molekule isparenja mentola, limete, papaje i lubenice i svih drugih vrsta voća s mirisom vode, i ukusom hlada i drveća poput kamfora i lekovitog bilja poput zimzelena i dašak vetra koji se diže sa same reke Des Plenz. Garantovano pruža najbolje osveženje i garantovano rashlađuje. Konzumirati u letnjim noćima kad vrelina pređe granicu od devedeset stepen

 
Daglasova usta bila su blago otvorena, a s njegovih usana i iz tankih otvora njegovih nozdrva, snažno se dizao miris prohladne noći i hladne vode i hladnog belog snega i hladne zelene mahovine, i hladne mesečine na srebrnim oblucima koji leže na dnu mirne reke i hladne bistre vode na dnu malog bunara od belog kamena.

 
Bilo je kao da su na jedan kratak tren nagnuli glave nad mlaz iz fontane s mirisom jabuke koji hladan, prska u vazduh i kupa im lica.

 
Glasan smeh zvonio je u salonu, zveckale su šoljice za čaj. Ali, on je nastavio dalje u hladnu podvodnu zelenu zemlju i zemlju divljeg lotosa, u miris zanjihanih okačenih kremastih banana sazrelih u tišini. Udario je glavu. Mušice ljutito zašištaše oko boca sa sirćetom i njegovih ušiju.

 
Otvorio je oči. Video he hleb koji je čekao da bude isečen na komade toplog letnjeg oblaka, krofne razbacane poput klovnovskih obruča iz neke jestive igre. U njegovim obrazima, kao da je neko otvarao i zatvarao slavine. U ovom delu kuće, u tamnoljubičastoj senci gde lišće javora oponaša vodu iz potoka na toplom vetru ispod prozora, čitao je imena na polici sa začinim.

Kad biste je upitali nešto o njenom kuvanju, baka bi se zagledala u svoje ruke koje je neki veličanstveni instinkt slao na putovanja na kojima će navlačiti rukavice od brašna, ili zalaziti u dubine očišćenih ćurki, do zglavaka u potrazi za njihovim životinjskim dušama. Njene sive oči treptale su iza naočara izobličenih od četrdeset godina izlaganja udarima vreline iz rerne i zatamnjenih od prskanja bibera i žalfije, tako da je ponekad posipala kukuruzni skrob po odrescima, zapanjujuće mekim, sočnim odrescima! I ponekad bi ispustila kajsiju u veknu od mesa, ukrštala mesa, začine, voće, povrće bez predrasuda, bez tolerancije prema receptima ili formulama.“

 
Polako koračajući ispod toplih letnjih brestova nazad prema kući, tetka Rouz najednom jeknu i uhvati se rukom za vrat. 

  Tamo, u dnu stepenica trema, stajao je njen prtljag, uredno spakovan. Na jednom od kofera, lepršala je na letnjem povetarcu ružičasta vozna karta.

Sad u ponedeljak vozio sam koturaljke u Elektrik parku, u utorak sam jeo čokoladnu tortu, u sredu sam upao u potok, u četvrtak pao s lijane, nedelja je bila puna događaja! A danas, upamtio sam danas jer je lišće napolju počelo da crveni i žuti. Neće proći mnogo i biće ga svud po travnjaku, a mi ćemo skakati po gomilama lišća i paliti ih. Nikad neću zaboraviti današnji dan! Uvek ću ga pamtiti, znam!

 
Deda pogleda gore kroz podrumski prozor u kasno-letnje drveće koje je podrhtavalo na nešto hladnijem vetru.

„I njih trojica zazveckaše lancima koje su skinuli s prstenova na tavanici trema i odnesoše ljuljašku kao dotrajala nosila pozadi u garažu, praćeni prvim suvim lišćem koje je nosio vetar. Sada sve teče unazad. Kao na matineima ponekad, kad ljudi iskaču iz vode na odskočne daske. Dođe septembar i spuštaš prozore koje si podigao, izuvaš patike koje si obuo, navlačiš teške cipele koje si bacio s nogu prošlog juna. Ljudi sada utrčavaju u kuću kao ptice koje skaču u satove. Jednog minuta, tremovi krcati, svi brbljaju sve u šesnaest. Sledećeg minuta, lupaju vratima, razgovori prestaju, i lišće opada kao ludo.
Pogledao je s visokog prozora u zemlju posutu zrikavcima kao korito potoka suvim smokvama, u nebo na kom će ptice sada da zaokrenu prema jugu kroz graju jesenjih gnjuraca i gde će drveće da eksplodira u velikom lepom plamenu boja na čeličnosivim oblacima. Daleko izvan grada ove večeri, mogao je da namiriše bundeve koje zriju i pripremaju se za isecanje trouglastih očiju i vreli plamen sveće. Ovde u gradu prvih nekoliko šalova dima razmotalo se sa dimnjaka i čula se izdaleka potmula tutnjava gvožđa; teške crne reke uglja jurile su niz kanale, gradeći visoke crne planine u kantama u podrumima.

 
Ali je bilo kasno i postajalo je sve kasno.

  izvor 

Vino od maslačka

 
Recept: 

10 šoljica rascvetanih glavica maslačka ubranih u podne po sunčanom i suvom vremenu stavite u veliki lonac pa promešajte sa 1,5 kg šećera, koru 2 narandže i 2 limuna. U drugom loncu zavrijte vodu pa prelijte u lonac sa glavicama maslačka i stavite ih da se kuvaju još sledećih pola sata. Skinite s vatre i ostavite da se ohladi.

 
Kad se ohladilo, procedite kroz dvostruku gazu pa u dobijenu tekućninu dodajte isceđeni sok 2 narandže i 2 limuna. U pola šoljice mlake vode razmutimo jednu kesicu vinskog kvasca, kad se zapeni dodamo smesu ukuvanom soku od maslačka uz mešanje.

 
Po želji možete ukus i miris oplemeniti dodavanjem 10 klinčića, cimeta, rendanog đumbira i slično. Pokrijte sa krpom i ostavite na toplom mestu da stoji na toplom kako bi počelo vrenje.

 
Nakon 5 dana, kad je tečnost provrela, ponovo procedimo kroz dvostruku gazu, pa napunimo staklene boce i dobro ih zatvorimo i spremimo na hladno i tamno mesto. Nakon šest meseci stajanja možete početi piti svoje vino od maslačka. Vino je svetle žute boje, jako i veoma penušavo. Dobro je svakodnevno popiti po čašu ovog vina za jačanje organizma, podsticanje metabolizma i čišćenje krv