Mihail Ljermontov:čovek iza genijalca

Portret Lermontova, autor Pjotr Zabolocki.

 

Ljermontov je potomak stare no osiromašene plemićke porodice

Baš kao i Aleksandar Puškin, koji se često znao požaliti na svoju "pohabane" pretke, Ljermontova je frustrirao slab status koji je njegovo plemićko ime imalo među ostalim plemstvom. Mladog pesnika s visoka su gledali bogatiji i elitniji pripadnici moskovskih i peterburških plemićkih krugova, pa je često tražio deliće "veličanstvenosti" u porodičnom stablu.
Njegov otac, Jurij Ljermontov nije znao mnogo o istoriji porodice,  no generacijama se prenosila legenda da su vukli poreklo od španskog Vojvode od Lerma. Legenda je inspirirala Mihaila, koji je odabrao Španiju za mesto radnje rane verzije poeme "Demon". No oko 1830., Ljermontov je saznao da je njegov predak bio pripadnik škotske porodice Learmonth koja je služila u Ruskoj vojsci u 17. veku. Ljermontov se oduševio jer je mogao zamisliti i da je bio u rodu as škotskim plemićem i pjesnikom  Thomasom Learmonthom, poznatijim kao Thomas the Rhymer. I zaista, od tada motivi severnih planina i drevnih bardova počinju dominirati u njegovoj poeziji.

 Ljermontov je bio zloglasni smutljivac

Kao jedinac kojeg je odgojila baka, Ljermontov je odrastao u vrlo razmaženog mladića - osobina koja nije bila dobra kombinacija s oštrim jezikom i visokim obrazovanjem. Morao je napustiti Moskovski Univerzitet nakon svađe s profesorom; na jednom ispitu iz filologije Ljermontov je izjavio da zna više od profesora.
Kasnije, u Nikolajevoj školi za konjičke oficire u St. Peterburgu morao je odslužiti kaznu zatočen u stražarnici jer je zavinuo šipke za čišćenje pušaka i vezao iz zabave na njih čvorove. U drugoj epizodi u istoj školi, taština ga je koštala zdravlja. U želji da se pohvali jahačkim umećem, zajahao je nedresiranog mladog konja kako bi se pokazao pred kadetima ali konj ga je zbacio i Ljermonov je slomio nogu. Zbog toga je ostao šepav do kraja života. Grube šale kojima nije zaobilazio ni najbliskije prijatelje, zločeste karikature i mudrijaški epigrami doveli su ga na glas kao zlonamernu i grubu osobu.

Ljermontov nije uvek bio ozbiljan pesnik

 

Iako je studirao filologiju, napustivši Moskovsko Sveučilište ušao je u vojnu službu, u Nikolajevoj školi za konjičke oficire gde se obrazovao kako bi postao član Ruske carske garde. U ovoj školi kadetima nije bilo dozvoljeno čitati lepu književnost pa su tajno izdavali rukom pisani časpopis u kom su svi mogli izdavati svoju prozu ili pesme.
Sadržaj časopisa bio je uglavnom frivolan - mnogi kadeti pisali su erotske i skandalizirajuće pesme, zajedno s Ljermontovom, koji je upotrebljavao svoj poetski talent za pisanje izvenrednih primera necenzurisanog stiha. Časopis je postao popularan nadaleko izvan škole, u celom St. Peterburgu. Kada je kasnije izdavao ozbiljne pesme, mnogi su ga kudili prisećajući se njegove "školske poezije".

Ljermontov je bio neprivlačan

 

Mnogi Ljermontovljevi savremenici primetili su da se baš nije mogao nazvati naočitim. Bio je slabunjavo dete i patio je od limfadenitisa (scrofule), zbog čega je imao crvenkaste oči kao mladić. Ljermontov nije bio ni preterano visok; imao je veliku glavu, prćast nos, šepao je i imao čak i kifozu - pogrbljenost - koju kolege kadeti nisu propuštali često spomenuti. Prijatelji su se neretko izrugivali s njegovim izgledom, ali i mlade devojke koje je pokušavao impresionirati. Ljermontov je stvar samo pogoršavao svojim arogantnim ponašanjem i neurednošću - prijatelji su mu ponekad morali strgnuti košulju s leđa da bi je promenio. Ipak, kako je odrastao, naučio je impresionirati žene brilijantnom erudicijom, originalnim razmišljanjem i elokvencijom. Poetska slava i glasine o hrabrosti na bojnom polju pridodali su ovoj romantičnoj slici i na kraju je postao ženskaroš koji je slomio dovoljan broj srdaca.

Ljermontova je odgojila baka

 

Ljermontovljevi roditelji imali su katastrofalan porodični život, otac Jurij bio je neveran i navodno fizički napao suprugu Mariju u jednoj od brojnih svađa. To je dovelo do bolesti, a kasnije i do njene smrti. Marijina majka, Elizaveta Arseneva, vrlo bogata i uticajna žena, prerezala je sve veze s Jurijem i odlučila odgajati unuka sama. Dozvolila je samo vrlo ograničen broj kontakata oca i sina i zapretila Mihailu da će ga lišti nasledstva ako ode živeti s ocem.
Ljermontov je odlučio ostati s Arsenevom, no, iako nikada nije dobro upznao oca, pao je u duboku depresiju kad mu je otac umro u siromaštvu 1831. Uprkos  tenzijama, Ljermontov je voleo i poštovao baku koja ga je uzdržavala i štitila celog života, koristeći svoje brojne veze na carskom dvoru. Uredila je, na primer, da za svog prvog izgnanstva na Kavkaz ne bude poslan na prvu liniju fronta. Ipak, u neobičnoj igri sudbine, upravo je njegova baka indirektno odvela Ljermontova u smrt.
Za vreme poslednje posete St. Peterburgu u zimu 1841. Ljermontov je pokušao napustiti vojnu službu kako bi se posvetio književnosti, no baka Arseneva je insistirala da se vrati u regimentu na Kavkazu. Na putu do tamo, zaustavio se u Pjatigorsku, gde je umro u dvoboju. Elizaveta Arseneva nadživila je kći i sina. Umrla je četiri godine nakon Ljermontova, u 72. godini.