Niklas Rådström, Gost

U proleće 1857. godine Hans Christian Andersen započinje evropsku turneju kako bi promovisao svoj novi roman Biti ili ne biti. Posebno se raduje što će posetiti Charlesa Dickensa s kojim se godinama intenzivno dopisivao. Između dopisivanja i susreta stoje neke činjenice koje će u mnogome
označiti susret: Hans Christian Andersen poznati je hipohondar i vrlo loše govori
(ukoliko govori) engleski.
U trenutku kad dolazi do ugošćavanja Andersena kod Dickensovih obojica pisaca na vrhuncu su svojih karijera te puni divljenja i poštovanja jedan za drugoga. Sledi susret kao i Andersenov boravak dug pet nedelja...

Kao što smo rekli, nikakvog Dickensa nije bilo u pristaništu u Doveru kada je u luku uplovio
brod iz Calaisa. Andersen zbog grčeva u želuducu nije imao hrabrosti sići na kopno i uhvatiti prvi najbolji prevoz za London. Ali, njegovu su prtljagu bez oklevanja odneli van pa je i on bio prisiljen slediti. Usprkos zabrinutosti za želudac, putovanje vozom dobro je prošlo i u Londonu je brzo pronašao North Kent Railroad koji se nalazi sasvim uz peron na kojem je sišao iz voza. Brinuo se da Dickensu nije stiglo Pismo u kojem mu je napisao kada će stići, ali kada je došao u Higham, zaselak koji se sastojao od šačice kuća, na stanici ga je čekao pomoćnik koji ga je pitao ide li Dickensu. Dečko je uprtio Andersenovu prtljagu na leđa i hodali su oko pola milje po hladnom vremenu pre nego što su nešto nakon deset sati ujutro stigli u Gad’s Hill Place. Čim su stigli Dickens ga srdačno prima. Grli ga i izgovara možda neku dugu frazu punu poštovanja. A Andersen sluša dok su mu Dickensove ruke još uvek na ramenima u znak dobrodošlice. Dirnut je tonom i mimikom u frazama i gestama dobrodošlice. Sretan je zbog otvorenog i iskrenog veselja koje taj muškarac, niži gotovo za glavu, pokazuje što ga vidi. Ali ne razume ni reči od onoga što mu njegov domaćin govori. Andersen se naravnone slaže s time da nije razumeo ni jednu jedinu frazu kojom ga je Dickens obasuo.
Zadovoljan je time što iz Dickensova lica može iščitati značenje reči i odgovara snekoliko reči koje je nedeljama pripremao da budu one kojima će pozdraviti svog britanskog kolegu.

“Moj voljeni Charles Dickens”, kaže.
“Dragi Andersene”, kaže Dickens.

A onda sledi još jedna, za gosta nerazumljiva gomila pristojnih faza koje izražavaju sreću koju Dickens oseća što se konačno može radovati dugim razgovorima koje će voditi oko zajedničkih interesa. Dickens možda govori i nešto o tome kako je prijateljstvo nešto večno što se proteže preko granica prostora i vremena. Možda se čak i referiše na Andersenovu novu knjigu, Biti ili ne biti, koju je na Andersonov zahtev njegov izdavač, Richard Bentley, poslao u Gad’s Hill. Dickens je već ranije u pismu aludirao na knjigu kada je usporedio Andersenovu buduću poseu s Aladinom koji napušta jame nauke kako bi učinio svet mudrijimi boljim, gotovo direktan citat iz Andersonova teksta. Ali Andersen ga nije čak ni upitno pogledao. Običaj mu je da nimalo ne odaje dojam da ne razume što mu se govori tokom njegovih putovanja u inostranstvo. Samo ponovno stisne Dickensovu ruku među svojima, prijateljskii s poštovanjem i kaže dubokim drhtavim glasom:

“Dickens. Moj voljeni CharlesDickens.”

Dickensa je istovremeno zbunio I dirnuo taj osećaj koji Andersen pokazuje zbog njihova susreta. Čini mu se da je gost tako ganut što je konačno stigao da ne može pronaći druge reči kojima bi to izrazio. Dickens kaže:

“Hans Christian Andersen.”

Andersen odmah uzvraća:

“Charles John Huffam Dickens.”

A zatim ga Andersen pogleda dubokou oči i nakon dramatske pauze kaže, gotovo šapatom, Dickensov potpis:
“Boz.”

Dickens je malo zbunjen. Još uvek nije izrečeno ništa što bi imalo ikakav sadržaj i značenje.

“Andersene”, promrmlja tražeći što bi rekao i onda, Bogu hvala, stižu njegova supruga i mlađa deca. Nikakvi korzeti ne mogu sakriti da je Catherine Dickens postala krupnija I sporija otkad ju je Andersen poslednji puta video, pre gotovo jedne decenije. Njena sestra Georgina je ta koja ovih dana sve više odlučuje o pitanjima koja se tiču kućanstva. Catherine je bilo devetnaest godina kada ju je Dickens upoznaoi zaljubio se u nju. Bila je kći jednog od njegovih najranijih poslodavaca, urednika Evening Chronicla, Georgea Hogartha, Škota koji je bio dobar prijatelj jednoga od Dickensovih obožavanih idola, sir Waltera Scotta. Niko nije sumnjao u njegovu zaljubljenost, a onda se i oženiti u krug publicista mora da je za Dickensa, koji je već postao poznato ime kao dopisnik novina i tada se nalazio na početku svoje književne karijere, bila potvrda najlepših mogućnosti koje život pruža.

Novopečenom se bračnom paru, kao potpora i društvo, uselila i Catherinina pet godina mlađa sestra, živahna i zaigrana Mary. Kada je iznenada umrla samo nekoliko godina kasnije, Dickens je skinuo prsten s njenog beživotnog prsta i nosio ga ostatak života. Bio je neutešan nakon njene smrti i način na koji je u svom književnom radu sentimentalisao mlade nevine devojke daje naslutiti da je bio bliži njoj nego njenoj sestri, svojoj supruzi; na isti način kao što će njegova šogorica Georgina dvadeset godina kasnije stati na njegovu stranu nakon razvoda, usprkos bolnom konfliktu sa porodicom Hogarth.  Jer, kada je Andersen došao u posetu, Dickens je već počeo smatrati ženinu obitelj, sa punicom na čelu, jedva podnošljivim parazitima i gotovanima. Veliki ponos sa kojim je predstavio suprugu, svoje kćeri I najmanju decu i dok je promatrao kako su poželeli Andersenu dobrodošlicu, ipak nije mogao smanjiti dojam da se radi o čoveku koji izvršava svoju obavezu. Porodica je bila njegov život i tu je onbio i samovoljni tiranin i voljeni drug uigri. Ali svejedno je tu zabrinutost, taj nemir, ta očita praznina i tuga. Njegova žena pružila je ruku Andersenu koji ju je gracioznom gestom poljubio. Catherine Dickens navikla je da je gosti pozdravljaju sa preteranim oduševljenjem, ali je sve vise počela sumnjati da njeno društvo nije to koje ih navodi na takve ushićene postupke, nego da samo žele ostaviti dojam na njenog muža. Rekla je Andersenu nešto o jednoj od njegovih priča koju deca najviše vole, a on se tako duboko naklonio da joj se na trenutak učini da će se ta žgoljava pojava prevrnuti i pasti. On odgovara promrmljavši nešto, ona pretpostavlja da pokušava izraziti svoju zahvalnost što može ostati kod njih ili svoje veselje što su njegove priče toliko važne njenoj deci, ali nije sigurna koje od toga.
Kako bi ga spasila da ga ne proguta vlastito mrmljanje i da ponovno uspostavi ravnotežu, Dickensova najstarija kći Mary mu je prišla i uhvatila ga zaruku. Andersen ponavlja njeno ime na danskom dok joj stišće ruku među svojima:

 “Marie, Marie”, dok mu njen otac pokušava suflirati nadimkom koji u porodici koriste za nju: “Mamie, Mamie...”

Dickensova se najstarija kći nikada neće udati. Ostaće uz oca sve do njegove smrti. Videće ga, kada je mislio da je sam, kako se očajnički baca na kolena kada se njena mlađa sestra udala za mlađeg brata očeva prijatelja Wilkie Collinsa i neutešno plače lica sakrivena u njenu venčanicu. Svestan da njegov nemir I snažna volja mogu nagristi sigurnost I samouverenost dece i kako je njegova potreba da sve ima pod kontrolom vrlo lako tokom njihova odrastanja bila izokrenuta u despotske zahteve, šmrcajući je prošaptao kada je vidio Mamie na vratima:
“Da nije bilo mene, Katie nikadane bi napustila svoj dom...”

Zna kako je ono što je prvenstveno tera na brak, želja da pobegne od kuće, i da njen brak neće biti sretan. Ali sada Andersen uzima ruku njene mlađe sestre i pritišće je na svoje usnice.

“Katerine”, kaže na danskom, a Dickens ga ispravlja:
“Kate. Katie...”
Ona ponovno staje uz svoju majku kraj čije će samrtne postelje mnogo godina kasnije dobiti gomilu pisama koju je njen otac napisao majci kada su bili zaručeni i tek venčani.

“Daj ovo Britanskom muzeju”, reći će njena majka, “tako da svet zna da me jednom voleo.”

Andersen posmatra kćeri i konstatuje da Mary sliči majci, a Kate ocu. Pokušava reći nešto o tome, pokazuje njihova lica i mrmljajući kima glavom, ali oni njegovo mrmljanje protumače kao da mu se sviđaju, a ne da sliče jedno drugome.
A onda su mala djeca uz njega I pružaju ruke. Andersen naravno zna da gde god dođe prethode glasine kako je on veliki prijatelj dece. Zna što se od njega očekuje: da će zapaliti iskru u dečjim očima, probuditi njihov žuboravi smieh i izvući na površinu ono napeto iščekivanje kojeg se odrasli samo sećaju otkad su izgubili svoj elasticitet i pukli.
Četiri dečaka: Alfred d’Orsay Tennyson, Henry Fielding i Edward Bulwer Lytton – svi nazvani po umetnicima ili piscima– i Sidney, koji će petnaest godina kasnije umreti na moru. Alfred će se, što je pre moguće, preseliti u Australiju
gdje će ostati četrdeset i pet godina, ali umreće u New Yorku. Posvetiće poslednje godine svog života turneji na kojoj će držati predavanja o svom slavnom ocu. Od sve dece, Henry će imati najviše uspeha u životu. Navršiće osamdeset i četiri godine, biti sudac I dobiti plemićku titulu. A najmlađemu, kojeg je porodica retko kada zvala drugačije nego Plorn, sada je samo pet godina
dok stoji tu i sumnjičavo gleda strančevo nasmešeno lice koje se nagnulo nad njim. I on će se kao šesnaestogodišnjak preseliti u Australiju, postati predstavnik parlamenta u South Walesu i nikada se
neće vratiti u Englesku.
“Koliko će dugo ostati?” pita svoje roditelje koji se nasmeju, smešno im je to i pomalo neugodno,
izrazima lica pokušavaju reći nešto o tome kako je dražesno i neodoljivo što su deca neuvijeno direktna. Potiču ga da se upozna, ali on samo nastavlja sumnjičavo posmatrati Andersena i kaže:
“Ko je on?”
Tada Georgina zakorači prema napred i stavi mu ruku na rame.
“To je onaj danski gospodin za koga smo pričali da će doći”, kaže. “Znaš da smo pričali priče koje je on izmislio.”
 “Je li on Danac?” pita Plorn.
“Da, iz Danske”, kaže njegova teta.
“Zemlje s druge strane mora”, doda Dickens.
Ali Plorn, koji se možda tek probudio ili je nezadovoljan zato što još nisu ručali, samo nastavlja
zuriti u Andersena. Osmesi obasjavaju lice gosta. Prelaze preko njegovih crta lica u valovima, povlače se i ponovno izbijaju.
 “Ne”, kaže Plorn.
 “Ne, izbacimo ga van.”
Dickens se ne može suzdržati I počinje se smejati. Ali Georgina privuče Plorna sebi:
“Ma Plorn, što to govoriš?”
“Hoće li dugo ostati ovde?” pita dečak.
“On priča priče”, kaže Georgina.
 Plorn baci pogled na Andersena i odmahne glavom.
“Mislim da bi ga trebali baciti kroz prozor”, kaže.
Tada Georgina prodrma dečaka, strogo ga oslovi i odvuče iz sobe:
“Plorn!”
Gospođu Dickens je isto uhvatio mužev smeh i mrmlja ispričavajući se:
“Ma znate, deca...”
Andersen stigne dečaka kratko potapšati po glavi pre nego što ga teta izvuče iz sobe. I tada mu uspe prvi put otkako je stigao u kuću sročiti razumljivu rečenicu:
“Da, znam, deca me obožavaju.”
Nešto kasnije, nakon što su mu pokazali kuću, odneli prtljagu u gostinjsku sobu i ostavili ga samoga da se sredi, Andersen stoji uz prozor i gleda prema vrtu. Oko kuće cvetaju ruže i bazga i mirisi ulaze u sobu kroz poluotvoren prozor. Malo je razočaran jer nije vidio svoj portret nigde u kući. Do njega su doprle glasine da Dickens drži njegov portret na vrlo počasnom mestu u kući, ali nije ga video ni u jednoj od soba koje su mu pokazali. Ne može zamisliti da se nalazi u nekoj od privatnijih soba, kod
dece ili kod služinčadi. Sve to mora da je bila greška. Soba koju je dobio svetla je i ukusno nameštena. Stavio je svoj dnevnik na uzak pisaći stol pored prozora, a na noćni ormarić malu cedulju koju uvek nosi sa sobom kada spava kod nepoznatih ljudi ili u hotelu: Nisam mrtav.
Kasnije tog dana, za večerom, upoznao je starije sinove obitelji. Najstariji od njih, Charles, studira u Leipzigu i Andersen može s njim tokom večere malo razgovarati na šepavom nemačkom. Kada se roditelji godinu dana kasnije rastanu, Charlesu će biti dodeljen zadatak da bude podrška majci i stanuje s njom. Drugom bratu, Walteru, šesnaest je godina. Samo nekoliko dana nakon što Andersen napusti Englesku, Walter će otputovati u Indiju kao kadet i provesti tamo sedam godina, te biti unapređen do poručnika kod 42. Högland kompanije.
Kada je Andersen čuo dečaka kako priča o putovanju koje ga čeka, zamislio je riku tigrova i brbljanje majmuna, mnogoruke bogove i visoke pagode I sledećeg dana izrezao siluete stampeda slonova pred oduševljenim očima porodice Dickens. Ali Walter neće preživeti indijsku klimu, sve će mu biti pravo mučenje i umreće u Calcutti. Dugovi koje je navukao na sebe biće poslani njegovom ocu na naplatu. Njegov tri godine mlađi brat Francis – Frank, kaže njegov otac kad ga predstavlja Andersenu, slediće ga u Indiju. Ali kada Frank stigne tamo, njegov će brat biti mrtav već mesec dana. Usprkos tome, neće se vratiti u Englesku sve dok mu otac ne umre.
Kada potroši svoje nasljedstvo, otputovaće u Kanadu i postati član policije na konjima. Na kraju će umreti u Americi. U Illinoisu. Mestu koje se ocu najmanje sviđalo tokom njegove posete Americi.

Država Illinois. Moline u Illinoisu. Andersen je čuo kako je neko dete protrčalo ispred njegove sobe. Napola se okrenuo prema vratima osluškujući I tada vidimo njegov profil nasuprot svetlom
prozoru kao na jednoj od njegovih slavnih slika. Sada, gotovo vek i po kasnije, njegov je profil nešto kao ikona. Neko sa smislom za trgovinu mogao bi ga možda nazvati brandom. Neko drugi
možda simbolom, a treći karikaturom. Ali kako god da gledamo na njega i koliko
god bila smešna njegova pojava i ponašanje, ne smemo zaboraviti da je velik pisac. Njegova je vizija danas u potpunosti deo našeg sveta i lako je zaboraviti kako je nekada bila jedinstvena. Njegovi
likovi i priče neprestano se pojavljuju u našoj svakodnevici, ne samo u dečijim sobama i vrtićima, već i kao usporedbe, a ponekad i kao pogrde u razgovoru, novinskim člancima i svađama – car je go i
ružno pače, limeni vojnik i sretne kaljače. Svet viđen jasnim pogledom deteta, to je Andersenova namera, čak i kada je bivao zamućen, kada se on pokušavao potvrditi kao odrastao umetnik. Sada se
začuju novi koraci ispred njegovih vrata i oprezno kucanje. Pitaju ga ne bi li im se pridružio na malom izletu. Smeši se. Klanja se.
“Naravno. Rado.”
Nešto kasnije na putu za obližnji Brackfest, Dickens je ispričao kako je put kojim se voze vekovima vodio ljude u London. A zatim je recitirao iz Henrika IV. sa savršenim smislom za dramatiku
rođenog estradnjaka:
“Ali dragi moji, sutra treba rano u četiri u Gadshill. Hodočasnici nose bogate darove u Canterbury, trgovci jašu s punim kesama u London; ja sam za sve vas nabavio krinke, a konje imate sami; Gadshill je noćas u Rochesteru...”

Potrajalo je pre nego što je Dickens uspeo objasniti Andersenu otkuda je taj tekst, ali čim su
se vratili kući Andresen je zatražio da mu pokaže taj dio u izdanju Shakespeareovih drama kako bi ga mogao pažljivo prepisati u svoj dnevnik. Ali prvo ćemo ih slediti u šetnji po parku u Brackfestu. Žensko društvo hoda nekih deset metara ispred pisaca: gospođa Dickens, njena sestra Georgina
i slučajna gošća toga dana, gđa Hannah Brown, koja je nekada bila guvernanta kod jedne od najbogatijih žena Engleske, gđice Burdett-Coutts s kojom Dickens vodi nekoliko filantropskih projekata i koju će Andersen imati prilike već sledećeg dana upoznati, a kasnije i posetiti.
Gđa Brown dobro govori nemački I Andersen će moći s njom izmeniti nekoliko fraza kasnije tokom večere.
Ali sada je poslepodne proteralo prepodnevnu hladnoću iz zraka, a sunce se igra kroz krošnje drveća. Andersen očajnički pokušava komunicirati i pronaći načina da izrazi nešto jedinstveno što bi učinilo njegovo mesto uz domaćina prirodnim i, ako je to moguće, nezaboravnim.
“Biti ili ne biti”, kaže i Dickens kimne glavom i potvrdi svoje oduševljenje time što mu je poslana Andersenova poslednja knjiga.
“Posvećeno Charlesu Dickensu, od njegova istinskog prijatelja Hansa Christiana Andersena”, kaže
Andersen, a Dickens gestama i izrazom lica pokaže kako je duboko dirnut i ponosan što mu je Andersen želeo posvetiti knjigu.
 “Dickensu od Andersena”, kaže Andersen i Dickens kimne.
“Dragi Andersene”, kaže, “dragi, dragi Andersene”.
Njegov gost gestikulira I pokušava izreći nešto o pastoralnoj idili engleskog krajolika. Dickens pokaže na brest i kaže naziv drveta na engleskom.
Andersen zamišljeno kima glavom I ocrta oblik drveta gestikulirajući rukama. I tada, kada je video svoje dugačke prste kako pokušavaju laganim piruetama uhvatiti sve ono neizrečeno, dobije nadahnuće. Podigne palac i kaže istodobno oduševljeno i vrlo ozbiljno, kao da otkriva veliku tajnu:
“Tommeltot.”
Dickens ga upitno pogleda.
“Tommeltot”, ponovi, a zatim ispruži kažiprst:
“Slikkepott”.
Dickens kima ne shvatajući dok Andersen imenuje druge prste:
“Langemand, Guldbrand...”
“Guldbrand?” ponovi Dickens oprezno.
Andersen poletno kimne:
“Guldbrand, Guldbrand.” A zatim podigne mali prst, malo mahne njime, kao da želi odgoditi
razotkrivanje.
“I mali Petter Spillemand”, kaže na kraju i možda lagano pikne prstom Dickensa u trbuh kao da je njegov domaćin malo dete. Kasnije te večeri napisaće u svoj dnevnik:
“Šetao sam parkom i razgovarao s Dickensom. Rekao sam mu nazive prstiju i Guldbrand ga je
posebno zainteresirao.”
Ali sada stoje u parku u Brackfestu i Andersen je ponovno počeo brojati prste za svog domaćina.
Neko ko ih posmatra iz daljine mogao bi pomisliti da intenzivno raspravljaju i da Andersen retoričkom figurom neprestano pokušava dokazati svoje argumente u raspravi, time što ih nabraja na prste.
Dvojica najpoznatijih pisaca svog vremena utonula u igru prstima i dansku deju pesmicu.
Već sledećega jutra porodica Dickens je shvatila da su u kuću dobili zahtevnog i neobičnog gosta. Ujutro ostane ležati u krevetu i čeka da mu neko dođe pomoći s odećom i prljavim rubljem. Ali pomoć ne stiže i on u osam sati ljutit ustane I uspe uhvatiti služavku koju zamoli da ode po brijača koji bi mu pomogao s brijanjem. Ona ga samo upitno pogleda i odmahne glavom.
 “Brijača? Nemamo mi takvoga.”
Onda je zamoli da se pobrine da neko od starijih sinova dođe u njegovu sobu i obrije ga. Ali uzalud će sedeti u sobi i čekati. Stariji su sinovi uznemireni i odbijaju mu pomoći. Kada je sišao dole na kasni doručak, saznao je da će se pobrinuti da ga odvezu u Rochester ili Strood svakoga jutra kako bi pronašao brijača. Kada je shvatio što su rekli, pitao je koliko su udaljena ta obližnja mesta.
Najmanje tri milje, saznaje. Shvatio je da će mu brijanje oduzeti veliki deo dana i pomislio da Dickens možda ima druge planove za njega. Ali Andersenu je postalo jasno da njegov domaćin nije
pripremio nikakve druge aranžmane osim poseta brijaču kada su ga obavestili da su Dickens i obe kćeri otišli u London gge će provesti celi dan.

Sa švedskoga prevela Željka Černok

_________________

Niklas Rådström napisao je duhovit roman baziran na istinitom događaju koji govori o snu o prijateljstvu i pisanju kao životnom pozivu.
Niklas Rådström rođen je 1953. godine, piše romane, pjsme, eseje te tekstove za poztorište. Dobitnik je nagrade Aniara i najveće švedske književne nagrade August.