Pismo lorda Chandosa Francisu Baconu

Hugo von Hofmannsthal

Ovo je pismo što ga je Philipp lord
Chandos, mlađi sin Earla of Batha,
uputio Francisu Baconu
(kasnije Lord Verulam i viskont sv.
Albana), kako bi se ovom
prijatelju ispričao zbog
posvemašnjeg odricanja od
književnog delovanja





meni najdraži deo pisma





"Ali, poštovani prijatelju, i ovozemaljski pojmovi izmiču mi na isti način. Kako da Vam opišem čudne duhovne muke, izmicanje plodonosnih grana pred mojim ispruženim rukama, povlačenje brbotave vode pred mojim žednim usnama?
Moj slučaj je, ukratko, ovaj: potpuno me je napustila sposobnost bilo o čemu smisleno-sabrano misliti ili govoriti.

Najpre mi je postupno bivalo nemogućim govoriti o nekoj višoj ili opštoj temi i pritom u usta uzimati one reči kojima se ipak svi ljudi bez krzmanja lako i okretno običavaju služiti. Osećao sam neku neobjašnjivu nelagodu samo i izreći reči 'duh', 'duša' ili 'telo'. Našao sam unutarnje nemogućim o prilikama na dvoru, zbivanjima u parlamentu, ili što god drugo hoćete, izneti neki sud. I to ne možda iz obzira bilo koje vrste, jer Vi poznajete moju odvažnost koja ide i do lakomislenosti: nego apstraktne reči, kojima se ipak jezik po prirodi mora služiti da bi bilo kakav sud izneo na danje svetlo, raspadahu mi se u ustima poput istrunulih gljiva.

No ova uznemirenost širi se kao hrđa koja nagriza sve oko sebe. I u prisnim i u običnim razgovorima, sudovi koje se daju olako i s mesečarskom sigurnošću, za mene bivali su tako problematični da sam na posletku morao prestati učestvovati u takvim razgovorima. Ispunjalo bi me neobjašnjivom ljutinom, koju sam s mukom skrivao, kad bih čuo izjave poput ovih: to je ispalo dobro ili loše za ovoga ili onoga; šerif N. je loš, propovednik T. je dobar čovek; zakupca M. treba žaliti jer su mu sinovi raspikuće; nekom drugom treba zavideti jer su mu kćeri kućanice; jedna je obitelj u usponu, a neka druga propada. Sve mi je to izgledalo nedokazivim, tako lažnim, tako šupljim. Moj me duh prisiljavao da sve stvari uobičajene u takvu razgovoru gledam u nekoj stravičnoj blizini: onako kao što sam jednom u nekom povećalu bio video komadić kože mojega malog prsta, koji je naličio oranici s brazdama i udubinama, tako mi je sada bilo s ljudima i njihovim delima. Nije mi više uspevalo zahvatiti ih pomoću pojednostavljujućega pogleda navike. Raspadalo mi se sve u delove, delovi opet u delove, i ništa se više nije dalo jednim pojmom obuhvatiti. Pojedinačne reči plutale su oko mene; zgrušale su se do lika očiju, koje su u mene piljile i u koje sam opet ja morao piljiti: one su virovi, u koje nagnuvši se zagledati preči me vrtoglavica, koji se bez prestanka okreću i kroz koje se dospeva u prazninu".


PISMO U CELINI

_________________________


Dobrostivo je od vas, veleštovani prijatelju, što previđate moju dvogodišnju šutnju, kako biste mi pisali. Više je nego dobrostivo što svojoj zabrinutosti za me, svojem čuđenju nad duhovnom uččmaloššću u koju Vam se čini da tonem, dajete izraz lakoće i šale, što ga samo velikani, prožeti opasnoššću života, ali ne i obeshrabreni, imaju u svojoj moći. Završavate Hipokratovim aforizmom: “Qui gravi morbo correpti dolores non sentiunt, iis mens aegrotat.”, te mislite da ne potrebujem medicinu samo zato da ukrotim svoju nevolju, nego još više – da izoštrim svoj um za stanje moje nutrine. Hteo bih Vam odgovoriti onako kako to Vi zaradi mene zaslužujete; hteo bih Vam se posvema otvoriti i ne znam, kako da se spram toga promatram. Jedva da znam jesam li još onaj isti kome se obraća Vaše dragoceno pismo. Jesam li to ja, sada dvadesetšestogodišnjak, što je u devetnaestoj napisao onog Novog Parisa, onaj Daphnin san, onaj Epithalamium – te pastorale što lelujaju u raskoši Vaših reći – za koje će jedna nebeska kraljica i poneki odveć milosni lordovi i gospoda biti još dovoljno milostivi da ih se prisete? I jesam li to opet ja što sam u dvadeset i trećoj usred kamenog lišća velikoga venecijanskog trga našao u sebi onaj sklop latinskih perioda, kojih me je duhovna potka i kompozicija u nutrini ushitila više od Paladijevih i Sansovinovih građevina što izranjaju iz mora? I jesam li mogao, ako sam ipak onaj isti, tako u potpunosti potisnuti iz svoje neshvatljive nutrine sve tragove i žuljeve te izrasline mojeg najnapetijeg mišljenja, da me se tako u Vašem pismu koje je preda mnom naslov onog malog traktata doimlje tuđe i hladno te ga nisam u stanju odmah shvatiti kao poznatu sliku složenih reči, nego razumevati tek reč po reč, kao da mi ove latinske reči, tako povezane, po prvi put izlaze pred oči? No ipak sam to ja i retorika je u ovim pitanjima, retorika koja pogoduje ženama ili kući običnih ljudi, čija pak u naše vreme tako precenjivana sredstva moći ipak ne dosežu prodreti u srž stvari. No moja Vam se nutrina mora izložiti; osobitost, neuputnost, pa štoviše i bolest mog duha – ako želite shvatiti da me ista onakva nepremošćena provalija deli od književnih radova koji su prividno preda mnom, kao i od onih što su za mnom i koje ja – okako me se strano doimlju! – oklevam nazivati svojim vlasništvom. Ne znam treba li da se više divim silini
Vaše dobrohotnosti, ili pak nečuvenoj oštrini Vašega pamćenja, kada me nanovo prisećate različnih malih planova, kojima se zanosih u zajedničkim danima divna oduševljenja. Doista, hteo sam prikazati poslednje godine vladavine našeg preminuloga slavnog suverena, Osmog Henrika. Preostale zabeleške moga dede, vojvode od Exetera, o njegovim negocijacijama s Francuskom i Portugalom davale su mi neku vrst podloge. Iz Salusta se pak onih sretnih, oživljenih dana kao kroz nikad nezakrečene cevi ulevala u me spoznaja forme – one duboke, istinske, unutarnje forme koja se daju naslutiti tek s one strane zabrana retoričkih umetnina – za koju se ne može reći da sređuje materijalno, jer ga ona prožimlje, ona ga ništi I istodobno stvara pesništvo i istinu, beskonačnu igru večnih moći – stvar veličanstvenu poput muzikei algebre. To je bio moj omiljeni plan.

Šta li je čovek da stvara planove? Igrao sam se i drugim planovima. Vaše dobrostivo pismo daje i njima da isplivaju. Svi oni, potpuno natopljeni kapljom moje krvi, plešu preda mnom poput tužnih mušica na tamnom zidu, na kojem više nema svetlog sunca sretnih dana. Priče i mitske pripovesti što su nam ih ostavili stari, u kojima slikari i kipari nalaze beskrajno i opušteno divljenje, hteo sam odgonetnuti kao hijeroglife tajanstvene, neiscrpive mudrosti, koje sam dašak kao iza vela kadšto mislio da ćutim. Sećam se toga plana. Ne znam na kom se čulnom i duhovnom porivu zasnivao. Kao gonjeni jelen u vodu zagnjurio sam se u ta gola sjajeća tela, u te sirene i rijade, u onoga Narcisa, Proteja, Perseja i Akteona.
Htedoh se utopiti u njima i onda iz njih govoriti jezicima. Hteo sam. Hteo sam mnogošta. Kanio sam sastaviti jednu zbirku apopftegma, poput one što ju je sastavio Julije Cezar.

Vi podsećate na spominjanje u jednom Ciceronovu pismu. Ovde sam jednu pored druge kanio smestiti najčudnije izreke, što bi mi u općenju s učenim muževima i duhovitim ženama našega vremena, ili pak s posebnim ljudima iz puka, ili pak s obrazovanim I odličnim osobama na mojim putovanjima sve zajedno pošlo za rukom. Time sam hteo ujediniti lepe sentencije i refleksije iz dela onih starih i Talijana, kao i ono što bih od duhovne kićenosti susreo u knjigama, rukopisima ili razgovorima; nadalje, uređenje posebno lepih svečanosti i povorki besnila, opis najvećih i najposebnijih građevina u Holandiji, Francuskoj i Italiji i još mnogo toga. Čitavo je delo trebalo imati naslov “Nosce te ipsum”.
Da se kratko izrazim: u nekoj vrsti trajne opijenosti čitavim postojanjem činilo mi se kao jedno veliko jedinstvo. Činilo mi se da duševni i telesni svet ne tvore nikakvu suprotnost, jednako tako dvorsko i životinjsko bivstvovanje, umetnost i neumešnost, osamljenost i društvo. U svemu sam osećao prirodu – kako u pomutnjama ludila, tako i u krajnjim profinjenostima nekoga španskog ceremonijala; u ludostima mladih seljaka ništa manje, negoli u najslađim alegorijama. I u svoj sam prirodi osećao sebe. Dok sam u svojoj lovačkoj kolibi ispijao penušavo mlado mleko što ga je neko čupavo čeljade izmuzlo iz vimena jedne krave blagih očiju u drvenu muzlicu, ništa mi nije izgledalo drugačije od onda kada sam sedeći uz prozor u klupi mog studija usisavao u sebe iz jedne velike knjige slast i penastu hranu duha. Jedno je bilo poput drugoga. Nijedno nije popuštalo kako glede fantastične nadzemaljske prirode, tako i spram telesne sile. I tako je to teklo kroz svu širinu života, zdesna i s leva. Svuda sam bio u sredini i nikad nisam opažao prividno, ili mi se pak činilo da je sve slika, a svaka tvorevina ključ za drugu te sam se osećao kao onaj koji bi bio kadar jednoj za drugom dotaknuti krunu i njome otvoriti onoliko drugih, koliko bi to ona uzmogla. Time se objašnjava naslov što sam ga kanio dati onoj enciklopedijskoj knjizi.
Onome kome su dostupna ovakva mišljenja moglo bi to izgledati kao dobro promišljen plan božanske providnosti, to da je moj duh iz tako nabrekle uobraženosti morao potonuti u izvanjskosti malodušja
i nemoći što je sada trajno ustrojstvo moje nutrine. Slična religiozna shvaćanja nemaju ipak nada mnom moći. Ona pripadaju paukovim mrežama kroz koje se moje misli probijaju, napolje u prazno, dok mnoge od njihovih suputnica ostaju tamo da vise i miruju. Tajne verovanja zgusnule su mi se u uzvišenu alegoriju što stoji iznad poljâ moga života poput svetlećeg oluka, u stalnoj udaljenosti, uvek spremna da uzmakne, ako bih dopustio sebi da pohitam i zaogrnem se krajičkom njegova ogrtača.
I zemaljski pojmovi, moj poštovani prijatelju, otimaju mi se na isti način. Kako da pokušam prikazati Vam te čudesne duševne muke, to brzo promicanje plodonosnih grana preko mojih ispruženih ruku, to uzmicanje žuboreće vode pred mojim žeđajućim usnama. Moj je slučaj ukratko ovakav: potpuno mi je ponestala sposobnost o ma čemu suvislo misliti i govoriti. Najpre mi je postupno bivalo nemoguće govoriti o nekoj višoj ili pak općenitijoj temi i pritom zaustiti one reči, kojima su se drugi ljudi bez premišljanja tečno svikli služiti. Osećao sam neobjašnjivu neugodu od toga što samo izgovorim reč duh, duša, ili telo. U nutrinisam nalazio zapreku da iznosim svoj sud o prilikama na dvoru, o događajima u parlamentu, ili o bilo čemu drugom. I sve to, ne iz bilo kakvih obzira, jer Vi poznajete moju otvorenost što ponekad gotovo prelazi u lakomislenost; apstraktne reči kojima se jezik po prirodi mora služiti da na svetlo dana iznese bilo kakav sud raspadale su mi se u ustima poput pljesnjivih gljiva. Događalo mi se da sam svoju četvorogodišnju kćer Katarinu Pompiliju hteo upozoriti na jednu dečiju laž što ju je skrivila i ukazati joj na nužnost, biti uvek istinit, te su mi tako pojmovi strujeći kroz usta iznenada poprimali takvu ljeskastu obojenost i tako se naglo prelevali, tako da sam rečenicu jedva nekako dovršavao dašćući, kao da mi dolazi slabo, pa sam tako, odista bled u licu i s jakim tlakom na čelu ostavljao dete samo, zalupio za sobom vrata, kako bih se tek na konju, na osamljenom pašnjaku, u oštrom galopu donekle sabrao.

No postupno se ovaj napad širio poput hrđe koja ždere oko sebe. U porodičnim i običnim razgovorima postajali su mi svi ti sudovi što se običavaju izricati olako i sa snenom sigurnošću tako sumnjivi, da sam morao prestati učestvovati u takvim razgovorima. Neobjašnjiv gnjev, što sam ga silom prilika s mukom prikrivao, ispunjao me slušajući izjave kao: ova je stvar po ovoga ili onoga dobro ili loše svršila; serif N. je zao, a propovednik T. dobar je čovek, napoličara M. treba žaliti, njegovi su sinovi rasipnici; nekom drugom pak treba zavideti, jer su mu kćeri prave kućanice; jedna se porodica uspinje, a druga pak tone.
Sve mi se to činilo tako nedokazivo, tako lažno, tako do kraja šuplje. Moj me je duh silio da sve to što se u takvim razgovorima spominjalo vidim u neugodnoj blizini. Kako god sam jednom u povećalu video komadić kože svog maloga prsta što je ličio na poljanu s jarcima i špiljama, tako mi je bivalo s ljudima i njihovim postupcima. Nije mi više uspevalo da ih obuhvatim pojednostavnjujućim pogledom navike. Sve mi se rasplinjavalo u delove, delovi pak opet u delove i ništa se više nije dalo sapeti jednim pojmom. Pojedine su reči oko mene plivale; tekle su k očima koje su me ukočeno gledale i u koje sam nanovo morao zuriti; virovi su to od kojih mi se, dok u njih gledam, vrti u glavi, virovi što se nezadrživo kovitlaju i kroz koje se dolazi u prazno.

Učinio sam pokušaj da se iz ovog stanja izbavim preko duhovnog sveta starih. Platona sam izbegavao, jer sam se užasavao pred opasnošću njegova slikovitog leta. Najviše sam se kanio držati Seneke i Cicerona. U tom skladu omeđenih I sređenih pojmova nadao sam se da ću ozdraviti. Ali nisam mogao tako k njima. Ti pojmovi – zacelo sam ih razumeo; video sam kako preda mnom raste njihova čudesna suodnosna igra poput veličanstvenih vodenih moći što se igraju zlatnim loptama; mogao sam ih obuhvatiti i videti kako se mešu sobom igraju. No oni su se bavili samo sobom, a ono najdublje, ono lično mojeg mišljenja ostalo je isključeno iz njihova kola. Među njima me svladavao osećaj strašne samotnosti. Bilo mi je u duši kao nekome koga bi zatvorili u vrtu sa samim bezokim statuama. Opet sam pobegao u slobodu.
Od tada provodim život što ga Vi, kako čujem, jedva možete pojmiti. On teće tako bez duha, bez misli; život što se doista jedva razlikuje od života mojih suseda, mojih rođaka i većine plemenitih zemljoposednika u ovom kraljevstvu i nije posvema bez radosnih i oživljujućih trenutaka. Nije mi lako naznačiti Vam u čemu se sastoje ti dobri trenuci. Reči me nanovo ostavljaju na cedilu. Ta nešto je posve neoznačeno i zacelo jedva označivo u tome da mi se u takvim trenucima bilo koja pojava moje svakodnevne okoline uz preplavljujuću bujicu višega života nagoveštava kao da ispunjuje jednu posudu. Ne mogu očekivati da će te me razumeti bez primera, te Vas moram moliti za milosnost zaradi ludosti mojih primera. Neko vedro, neka drljača ostavljena u polju, neki pas na suncu, neko bedno groblje, neki bogalj, neka mala težačka kuća – sve to može biti posuda mog oćitovanja. Svaki od ovih predmeta i hiljadu drugih sličnih preko kojih oko posve razumljivo s ravnodušnošću preleće može za me iznenada u bilo kom času, prouzročiti, što meni ni na koji način nije dano, poprimiti za mene uzvišeno i dirljivo obeležje, a da to izrazim, sve mi se reči čine odveć siromašnima.Da, to može biti određena predodđba nekog odsutnog predmeta kom se dodeli neshvatljiv izbor da ga s onom blagom i oštrom bujicom božanskog čuvstva do kraja ispuni. Tako sam nedavno dao nalog da se štakorima u smočnicama na jednom od mojih majura razaspe podosta otrova. Pred večer sam izjahao i nisam, kako to možete pretpostaviti, više na to mislio. I tako, dok kasam po dubokoj nagrnutoj oranici – ničeg goreg u mojoj blizini od poplašena prepeličjeg nasada te u daljini iznad valovitih polja velikog sunca na zalasku – nenadano mi se u nutrini otvara taj podrum, ispunjen samrtnim hropcem toga štakorskog naroda. Sve je.....