Aleksander Dolgikh
Ona je mrzela žene. Ali sumnjam da je bila seksualno ambiciozna. Mislim da je samo htela da vlada na malom dvoru uglancanih, blagih, poznatih muškaraca; u dekoru, snobovskom viktorijanskom posedu. Bila je zahvalna, sećam se da nam je rekla, što nema kćeri; i bilo je jasno da joj je odvratno što smo joj tu nas dve prilično nespretne devojke. »Razdeljak ti je kriv«, rekla je, fiksirajući me svojim malim crnim očima. Na sreću, imala je tri sina; i oni su poslati u Iton i Oksford. Najviše je volela mekog Justisa, slatkog glasa sa otezanjem u govoru, sa prijatnim manirima i otmenim navikama.
8. jun 1940.
Upravo sam našla ovaj svežanj beleški odložen u korpu sa starim papirima. Spremala sam; pa sam bacila ceo Rodžerov životopis u tu veliku korpu, a sa njim i ove listove. Sada radim korekturu finalnih otisaka Rodžera; i da bih se osvežila od tog mravljeg, mukotrpnog posla, odlučila sam da potražim ove stranice. Hoću li ikada završiti ove beleške — da ne govorim o tome da se od njih sastavi knjiga? Bitka je u presudnom trenutku; Nemci svake noći nadleću Englesku; svakog dana je sve bliža ovoj kući. Tako, ako budemo potučeni — ma kako da rešimo taj problem, a očigledno je jedino rešenje samoubistvo (tako smo među sobom rešili pre tri noći u Londonu) — pisanje knjige postaje neizvesno. Ali ja želim da nastavim, a ne da se smirim u toj tmurnoj bari.
Džek Hils, govorila sam, vratio se noć uoči majčine smrti, što pokazuje da, iako su pregovori bili raskinuti, mora da je postojala veza jer kako bi inače došao te noći velike krize? Bili smo u zadnjem salonu i tamo se nalazio poslužavnik sa čajem, jer smo imali čudan običaj da pijemo čaj oko devet sati. Srebrni bokal sa vrućom vodom koji je još uvek kod mene, ali probušen, — imao je ručku koja se ugrejavala. Tetka Ivleri, pozvana iz Brajtona, uze ga i brzo spusti. »Samo g-đa Stivn i Stela to uspevaju«, rekao je Džek Hils sa čudnim, tužnim smeškom koji je išao uz tu malu šalu. I sećam se da je rekao »Stela«. I pošto je bio prisutan, ove poslednje noći, mora da je ta stvar postojala — dovoljno da mu omogući da sa nama bude prisan. To je bilo 4. maja 1895.
Sledeća stvar koje se sećam je noć u Hindhedu (22. avgust 1896) — crna i srebrna noć i misteriozni glasovi, noć kad nas je otac rano spakovao u krevet; čuli smo glasove u bašti; i videli kako Stela i Džek prolaze; i nestaju; naišao je skitnica; Tobi ga je sreo; a Nesa i ja smo sedele u našoj spavaćoj sobi čekajući; i Stela nikako da dođe; konačno rano ujutru je došla i rekla nam da se verila; a ja sam šapnula, »Je li majka znala?«, a ona je promrmljala: »Da«.
A sutradan za doručkom bilo je uzbuđenja i emocija i sumornosti. Edrijen je plakao; i Džek ga je poljubio; a otac je rekao ljubazno ali ozbiljno: »Svi moramo da smo srećni, jer je Stela srećna« — naređenje koje, jadan čovek, sam nije mogao da izvrši.
A Džek Hils? On je bio na Itonu sa Džordžom. U mojoj galeriji likova u sećanju on stoji kao tip — poželjan tip; tip engleskog seoskog džentlmena, mogla bih ga nazvati, da tako povučem crtu oko njega; i dodajem, to je tip sa kojim sam ja retko bila prisna; možda nikad niko nije prisan sa tipom seoskog džentlmena; ipak sam tokom devet godina bila prisna sa Džekom Hilsom; možda je to razlog iz kog smo postali tako potpuno odvojeni kasnije; bilo je nemoguće početi iznova formalno posle te prisnosti. I seoski džentlmen je izbio na površinu i razdvojio nas.
Aleksander Dolgikh
Da se vratim Ani Hils. Ona je mrzela žene. Ali sumnjam da je bila seksualno ambiciozna. Mislim da je samo htela da vlada na malom dvoru uglancanih, blagih, poznatih muškaraca; u dekoru, snobovskom viktorijanskom posedu. Bila je zahvalna, sećam se da nam je rekla. što nema kćeri; i bilo je jasno da joj je odvratno što smo joj tu nas dve prilično nespretne devojke. »Razdeljak ti je kriv«, rekla je, fiksirajući me svojim malim crnim očima. Na sreću, imala je tri sina; i oni su poslati u Iton i Oksford. Najviše je volela mekog Justisa, slatkog glasa sa otezanjem u govoru, sa prijatnim manirima i otmenim navikama. Džek i ona su bili veoma daleki. Zato je bilo prirodno što je on, kad je živeo sam u ulici Iberi, veoma teško, vrlo vredno radeći, mucajući i usamljen, dolazio kod moje majke po razumevanje. Oni su bili veoma prisni. Zaista, Kiti Maks je jednom rekla, u razgovoru o mojoj majci i njenim zapovedničkim navikama: »Kako bi se, na primer, dopalo g-đi Hils — što je Džek tretirao vašu majku kao da je njegova?« On je, grubo rečeno, bio privržen, častan, odomaćen i savršen džentlmen. Bio je isto tako i pravi čovek sa sela; ne lažni; pasionirani seljak. Jahao je vrlo dobro; pecao je vrlo dobro i bila je u njemu i poetska žica. Jednom, kada smo se godinama kasnije sreli, rekao mi je da čita svaku novu knjigu poezije koja se štampa i da misli da po kvalitetu nema nikakve razlike između mladih pesnika (tada Zigfrid Sason, Robert Grejvz i de la Mer) i starih. Čitao je i filozofiju; Netlšip, oksfordski filozof, bio je za njega neka vrsta boga. »Bio je kao Hrist«, sećam se da je rekao na svoj prenaglašeno sentenciozan način, kao da se veoma trudi pokušavajući da objasni Netlšipovu filozofiju; pozajmljivao nam je knjige; sećam se, u Vorboju je objašnjavao Platona meni, Nesi i Marni Von. Džerald, koji je sedeo kraj prozora kasnije se podrugljivo smejao: »Kako je prošla nedeljna propoved?« Ali on je bio, u poređenju sa mojim sopstvenim prijateljima, samo jednostavan, primitivnog uma muškarac. Međutim, za razliku od njih — da li mi se zbog toga dopadao, pa ipak nikad nisam mogla da se osećam potpuno ležerno? — bio je to potpuno zaokrugljen čovek; bez ijednog dominantnog dara, radio je mnogo različitih stvari. Bio je lovac. »Čula sam da je vozio tri konja stojeći na jednoj nozi«, pisala je Etel Dilk kad je objavljena veridba, »a ne sumnjam da radi i druge stvari.« Bio je dobar advokat. Istrajno je prokrčio sebi put uspona u firmi Ruper i Votli; o Votliju je običavao mnogo da priča: »Odvratan čovek, ali u nekim stvarima najsposobniji koga sam ikad upoznao. Bio je veliki ribolovac — tako pričaju. I sviđaju mi se njegove knjige o ribolovu.« Politika je došla kasnije. Imao je i veoma spretne ruke. Ali kao što sam čula majku da jedanput kaže ocu, on nije bio »ništa izvanredno« intelektualno. Njegova pojava je bila u skladu sa ovom grubom skicom. Imao je lepe smeđe oči, nos sa tvrdoglavom kvrgom na kraju; čudne bore oko uvučene brade, kao jazavičar. (Naravno veoma je voleo pse.) Mucao je i to mucanje je proizvodilo njegove vrlo nedvosmislene rečenice »Patka mora da ima vode« — utoliko nedvosmislenije kad bi ih konačno isterao. Smejali smo mu se i kako je vreme odmicalo mogli smo da ga imitiramo. Bio je preterano savesno čist; toliko puta na dan se ceo prao, kao viktorijanski gradski advokat bio je preterano savesno obučen, isto i kao čovek sa sela. Reč »preterano savestan« sama se nameće kad mislim o Džeku Hilsu. Bio je preterano savesno pošten, častan, u itonskom i bejljolskom smislu, ali bilo je u njegovoj preteranoj savesnosti više od toga. Prvi mi je on otvoreno i slobodno govorio o seksu — na Ficroj skveru26 sa zelenim tepihom i crvenim kineskim zavesama. Otvorio mi je oči, mislim namerno, za
ulogu koju seks igra u životu običnog muškarca. Malo me je šokirao, zdravo. Rekao mi je da mladi muškarci neprestano govore o ženama; i »imaju« ih neprestano. »Ali da li su oni« — kolebala sam se za reč, a onda se usudila »časni«? Nasmejao se »naravno — naravno«, uveravao me je. Seksualni odnosi nemaju nikakve veze sa čašću. Imati ženu je puka sitnica u muškarčevom životu, objasnio mi je, i ni za dlaku ne menja njihovu časnost — u njihovoj reputaciji među drugim muškarcima. Ja sam bila neverovatno, ali samo delimično nedužna. Ništa nisam znala o životu običnog muškarca i mislila sam da svi muškarci, kao moj otac, vole samo jednu ženu i da su »nečasni« ako su nečedni, isto onoliko koliko i žene; ipak, istovremeno sam znala još otprilike od šesnaeste sve o sodomiji, kroz Platona. To je bilo Džekovo poštenje; i ono se razlikovalo od Džordžovog i Džeraldovog. Nijedan od njih nijednoj devojci ne bi pričao tako čisto, šaljivo, otvoreno o seksu. To svojstvo je prodiralo do nas kao dece, a isto tako on je uneo seoski život u naš otmen literarni, u knjige zaljubljeni svet. Naučio nas je da stavljamo šećer na drveće; dao nam je svoj primerak Morisovih Leptira i leptirica nad kojim sam provela mnoge sate, loveći naše ulove među svim tim slikama srca i kopalja i čekinjastih jevrejskih slova27. Jer ja sam imala mesto iznalazača imena u našem entomološkom društvu i Tobi me oštro izgrdio, sećam se, zbog nemarnosti. Za večerom je jednom Džerald otkrio, sa svojim podrugljivim i izdajničkim smehom, kako imamo spremište samrtnih insekata u starim teglama od praška za zube na dnu bunara. Na naše veliko olakšanje, umesto prekora i zabrane, majka, a ja mislim i otac, prepoznali su našu maniju; i stavili su je na legalno tlo; kupili su nam mreže i table za izlaganje; a ona je stvarno sišla sa Volterom Hedlemom u gostionicu St. Ajvza i kupila nam rum. Kakva čudna scena — moja majka kupuje rum. Obilazila bi šećer kad smo mi polegali.
Ali da se vratim na Džeka — kada ga je Stela prihvatila, mi smo se složili u našoj republici, koja je, iako je rapidno gubila oblik, još uvek postojala posle majčine smrti. Taj brak bi bio, mislim, jedan veoma srećan brak. Izrodilo bi se mnogo dece. I možda bi još uvek bila živa. On je sigurno bio strašno zaljubljen; ona u početku pasivna. I kroz tu veridbu imala sam moju prvu viziju — tako je intenzivno, tako uzbudljivo, tako zanosno bilo, da odgovara reč vizija — tada moju prvu viziju ljubavi između muškarca i žene. Meni je ona bila kao rubin; ljubav koju sam detektovala te zime njihovog vereništva, sjajna, crvena, jasna, intenzivna. Ona mi je dala koncepciju ljubavi, osećaj da ništa na celom svetu nije tako lirično, tako muzikalno, kao mlad muškarac i mlada žena u svojoj prvoj zajedničkoj ljubavi. Ja to povezujem sa konvencionalnim veridbama; neoficijelna ljubav nikada mi ne daje isto to osećanje. »Moja je ljubav kao crvena, crvena ruža, koja je nedavno nikla u junu« — takvo su oni osećanje pružali, osećanje koje se uvek vraća kad čujem za neku »veridbu«; ne kad čujem za »vezu«. To potiče od Stele i Džeka. Izvire iz ekstaze koju sam osetila u mom skrovištu, iza vrata na sklapanje od salona Hajd Park Gejta. Sedela sam tamo, zaklonjena, napola luda od stida i nervoze, čitajući dnevnik Fani Berni; i stizala su me osećanja, neprestani talasi veoma snažne emocije — katkada bes, koliko me je onda često ljutio otac! — ljubav ili refleks ljubavi, isto. Bilo je bestelesno; svetlost; ekstaza. Ali isto tako izuzetno trajno. Jednom sam naišla na njegovo pismo koje je ona brzo gurnula među upijaću hartiju — znak nedostatka privatnosti u kome smo mi živeli — i pročitala ga. »Na celom svetu nema ničeg slađeg od naše ljubavi«, pisao je. Vratila sam list, ne toliko sa osećanjem krivice što sam uhodila; već drhteći od ekstaze na to otkrovenje. Još uvek ne mogu dva puta da čitam reči od kojih tako zadrhtim. Ako dobijem pismo koje mi pričinjava intenzivno zadovoljstvo, nikada ga ponovo ne čitam. Zašto, pitam se? Iz straha da se ono ne umanji? Ta boja, ta užarenost do belila bila je u celom Stelinom telu. Njeno bledilo postalo je zapaljeno, oči plavlje. Bilo je nešto mesečinasto u njoj te zime dok je išla kroz kuću. »Na celom svetu nikad nije bilo ničeg sličnog«, rekla sam — to ili tako nešto — kad me je našla budnu jedne noći. A ona se smejala, nežno, vrlo blago i poljubila me pa mi je rekla, »O, mnogo ljudi je zaljubljeno kao mi. Ti i Nesa bićete jednog dana«, rekla je. Jednom mi je kazala: »Moraš da očekuješ da će vas obe muškarci gledati.«
Nesa je«, rekla je, »mnogo lepša nego što sam ja ikada bila« — u dvadeset šestoj je govorila o svojoj lepoti kao o stvari prošlosti. Rekla je tetki Meri — mislim da sam i to pročitala, sramotno, u nekom pismu među upijaćom hartijom, da sad može samo da bude čista i uredna; treba da nas dovede da zaplovimo na životu ljubavi; da nas uvede u život obične žene koji obećava takva blaga. Na nekom prijemu, možda Nesinom prvom prijemu, prijemu na kome je nosila belo i možda ametiste, prijemu na kojem je Dezmond28 primetio da je »kao grčka robinja«, ona je bila sigurna da se Džordž But zaljubio i plašila se, blago nagoveštavajući, iako ponosito i zadovoljno, kako će Butovima biti krivo ako ga Nesa odbije. Da je Stela poživela, sećanje me tera da razmišljam, kako bi drugačiji bili »izlasci« i te godine grčkih robinja i sve njihovo rintanje i tiranija i pobuna!
Iz nekog razloga je Stelina i Džekova veridba trajala mesecima, od jula do aprila. To je bilo nespretno, okrutno i nepotrebno iskušavanje za oboje. Gledajući unazad, izgleda kao da je sve bilo urađeno bez brižnosti ili razmišljanja, trapavo, obesno. Shvatam da se ona, kako su meseci tog dugog čekanja prolazili, polako uzdizala iz umrtvljenog, sleđenog stanja u kome ju je ostavila majčina smrt. Isprva je u Džeku našla odmor i podršku; bekstvo od svih briga i odgovornosti prema »porodici«, olakšanje isto tako od sve one sumornosti koju otac nikada nije kontrolisao i iskaljivao se na njoj. Ona je polako postala određenija, manje pasivna; i branila je Džekova prava; takođe i svoju želju da ima sopstvenu kuću; svog muža; život, njihov sopstveni dom. Konačno je obećanje, koje je otac očigledno iznudio, a koje je taktično prihvaćeno, da imaju i dalje da žive sa nama posle venčanja, ugovor sada neverovatan ali tada prihvaćen, postalo nepodnošljivo; i ona se popela jedne večeri u očevu radnu sobu; i to mu rekla; i nastala je »eksplozija«.
Kako se vereništvo produžavalo, otac je zaista pojačao tiraniju. Nije mu se dopadalo ime »Džek«, sećam se njegovog izraza; zvuči kao zasek biča. Bio je jasno ljubomoran. Ali tih dana ništa nije bilo jasno. Bio je u svojoj tradicionalnoj pozi; bio je usamljen; napušten; nesrećan starac. U stvari je bio posesivan; ranjen; muškarac ljubomoran na mladića. Ima sva opravdanja, rekao bi, da su ga pitali, za eksploziju. I od tog doba ušančio se protiv sve istine u svetu koji je skoro nemoguće opisati, jer ja nikoga sad ne znam ko bi mogao da živi u takvom svetu — vereništvo je bilo neverovatno zaplitano, osujećivano i zaprečavano. Konačno je aprila 1897. obavljeno venčanje — konvencionalno, ceremonijalno, sa zvonima i okupljenim društvom i sa srebrom ugraviranim svadbenim pozivnicama u St. Meri Ebots. Nesa i ja delile smo cveće gostima; otac je odmarširao do oltara sa Stelom pod ruku.
»Uzeo je doslovno da treba da je preda«, gunđali su Džordž i Džerald. On je ignorisao činjenicu da oni polažu ikakva prava. Niko se nije usudio da mu oduzme tu privilegiju. To je nekako bilo tipično — njegovo svojatanje; i njegovo uživanje u takvom držanju. Oni su otišli u Italiju; mi u Brajton. Petnaest dana trajao je njihov medeni mesec. I čim se vratila, razbolela se. Bila je to upala slepog creva; očekivala je dete. I to je loše vođeno; i tako, posle tri meseca neprekidnog bolovanja, umrla je — u Hajd Park Gejtu br. 24, 27. jula 189729.
26) Ficroj skver 29, Blumsberi, gde su se Virdţinija i Edrijen preselili posle Vanesine udaje za Klajva Bela 1907.
27) To su narodna imena za obične britanske leptirice.
28) Dezmond Mekarti, koji je pripadao uţem krugu Blumzberija od njegovih najranijih dana.
29) Jedan se rukopis (A 5a) ovde završava. Ovaj tekst sada ide po A 5d rukopisu od 10. stranice.
Prevela: Slavica Stojanović
Нема коментара:
Постави коментар