Alea: Dikensov Pikvik klub

Čak i ogromna ćurka, koju će jednog zubatim suncem obasjanog ledenog božićnog jutra naručiti za Cratchitove dobrotom rehabilitovani Ebenezer Scrooge, neće u efektima svečanosti zaseniti ni skromnu veselu gozbu kod Boba Sawyera (da o brojnim domencima I poznatoj badnjoj večeri ne trošimo reči), ali će potvrditi da su iznenadne posete trojice duhova zajedno sa Marleyevim uvodnim ukazanjem urodile plodom. Tim će se činom preporođenog prosvetljenja koštunjavi starčić pokazati vrednim poštovanja, pa će na samom kraju – uz mastan zalogaj ćurećeg krilca i kapljicu crnog vina – zauvek izbrisati svoju mizantropsku ćud, zamenivši je dobrostivom čovekoljubivom pažnjom. Nešto se tako, naravno, brojnoj ekipi izmešanoj od kočijaša, kapelana, sveštenika, poeta, šnajdera, probisveta, gostioničara, vozara, pisara, urednika oponentnih listova, slamatelja ženskih srdaca, igrača kriketa, kuvarica, bolesnika, služavki, usedilica, vojnika, studenata medicine, wigovaca i torijevaca, udovica i noble dama i mnogim drugim što su prodefilovali prvim i pravim Dickensovim romanom nije ni moglo dogoditi. Oni su unapred bili predodređeni da ne traže bilo kakva iskupljenja, makar im se lično ukazao i u podzemlje ih dopratio i sâm nakazni vilenjak, kao što se nenadano potrefilo sextonu i grobaru Gabrielu Grabu, koji je na svojoj drhtavoj koži osetio konsekvencije mrgodnosti na sve i svakog’ u vreme najveselijeg hrišćanskog blagdana. Ta je ljudska promenada, čvrsto stojeći na zemlji, i dok alkohol naknadno nije učinio svoje, (mnogi od gornjih su posezali za pićem i uživali u njemu) ostala ista od početka do kraja priče, odana svome dobrom ili lošem zemaljskom poslanju.

Sinergija uspeha

A sve se pokrenulo jedne februarske večeri, kada je na vrata Dickensove kuće u Furnival’s Innu (Dickens je za života promenio nekoliko londonskih adresa) pokucao William Hall, prvi u štamparskom duetu Chapman & Hall, upitavši mladog dendija da li bi bio voljan da napiše nekoliko crtica koje bi pratile nacrtane sličice perspektivnog Roberta Seymoura (izverziranog u crtanju i graviranju sportskih scena), a sve bi to skupa – i tekst i slika – bilo ukomponovano u avanture nekog ribarskog kluba. Dickens je u Hallu video iskrenog izdavača, i obratno, ovaj je u Dickensu prepoznao čoveka od znanja i reči, i za 14 funti po mesečnoj seriji, uz mogućnost plaćanja koje funte pride ako serijal uspe i bez ugovora, tek uz pismo uzajamnog poverenja – dogovor je postignut.

Crtež je vremenom ustupio mesto stranicama napisanim u dva toma, pisac je naknadno odbacio početnu ideju ribarsko-sportskog koncepta, Seymour će kasnije svoje suicidalne namere nažalost sprovesti u delo (to je tek posebna storija!), nastavci su dobili novoga ilustratora, Hablota Browna, poznatijeg po skovanom pseudonimu Phiz, a kad Pickwick u drugom delu primi u službu vernog i visprenog koknijevca Sama, nastaće odlučan trenutak nakon kog se stvari počinju menjati i razvijati ka opštem dobru. Utržci od prodaje po ceni od jednog šilinga oduševljavaju Chapmana i Halla (prvobitnih hiljadu primeraka prvog mesečnog nastavka narast će do neverovatnih 40.000 do kraja serije), a nacija dobija ono za čim je dugo tragala: splet humora, patosa i tipične dickensovske melodrame, dobitnu kombinaciju koju će čitati i mesarski šegrti ispred dućana i vikari u pauzi između dve službe. Obični ljudi su osećali da je Dickens na njihovoj strani i zato su ga voleli i poštovali. Pisac u kreativnom zamahu, „do jučer“ poznat kao Boz, požnjeo je ovim romanom do tada neviđen uspeh. „Ako bih živeo stotinu godina, i ako bih pisao po tri romana svake godine, nikada ne bih bio ponosan i na jedan od njih kao što sam ponosan na ovaj, jer je ovaj roman našao svoj vlastiti put“, napisao je 1836. u jednom pismu svojim izdavačima.

Tabla na gostionici The George Inn, kojom sada rukovodi The National Trust, podseća na dugu istoriju koja datira još od Shakespearevog i Dickensova doba.

Sve se vrti oko Pickwicka

Iako su „Pickwickovci“ nastajali u vreme cele trideset i šeste i jednim delom su zahvatili i narednu godinu, Dickens je radnju zapravo smestio u kasne dvadesete godine devetnaestog veka (vremensku je razliku teško detektirati iz pozicije savremenog čitatelja), kada pupasti džentlmen (sa stanom u ulici Goswell) u društvu najbližih prijatelja (jedan je ljubitelj suprotnog pola, jedan je pesnik koji piše al’ ne objavljuje i jedan je sumnjivi sportaš, a svi su članovi Pickwickova kluba) kreće na avanturističke putešestvije jugom Engleske. Niko ne zna odakle Samuelu Pickwicku, kojeg ćemo upoznati na samom početku dok drži slovo o Poreklu hampsteadskih ribnjaka s nekoliko napomena o teoriji koljušaka, novčana podloga za vozanje kočijom od Londona do Rochestera, pa od Rochestera do Cobhama, odnosno od Londona do Batha, ili od Bristola do Cliftona pa opet natrag do Londona via Ipswich, i niko na kraju nije načisto s tim kako se to postaje ‘finansijski neovisan’ ako se zvanično bavite „posmatranjem ljudske prirode“, a usput i predsedavate društveno važnim klubom koji nosi vaše sonorno ime. Dakako da takve sitnice nisu previše zanimale dokone i ine, poslom zauzete viktorijanske čitatelje što su nestrpljivo čekali na svoj mesečni installment – tek su Dickens’s scholars u moderno vreme pokušali odgovoriti na ta pitanja u stručnim publikacijama i tumačenjima piščeva opusa, jer je i tadašnjem i sadašnjem zaljubljeniku u ovo delo bitno da dobrodušno-dežmekasti gospodin svako malo uskače iz ladanjskih pustolovina u gradske neprilike i dogodovštine, ispitujući pritom ljudski karakter, i čudeći se kako nauka još uvek nije objasnila kakvo čudo neviđeno na koje je, sasvim slučajno, nabasao upravo on. Pickwick je taj koji uvek ima dovoljno da potroši, a da ne pita koliko što košta ako je za dobro (prvenstveno) njegovih prijatelja, jer on je spreman pomoći svima osim sebi, budući da mu vlastita galantnost nije voljna drešiti kesu jedino pred prevrtljivim i prefriganim odvetnicima (Dodson and Fogg).

Nezavisno svrsishodnosti koja vas nanovo kani prikovati međ’ korice romana kojeg ste, uzgred, pročitali nebrojeno puta, svaka dodatna i jezgrovitija introspekcija od one prethodne, a koja se tiče Pickwickova lika, otkriva vam nešto novo. Gospar Samuel nije omiljen samo zarad onih stranica gde uživa u obilju dobre hrane i još boljeg pića, nego upravo zbog njih, jer tu progovara jedan drugačiji Pickwick, onaj na kog možda i niste navikli, ali koji će sve učiniti da vas dodatno i iznenadi i nasmeje.

To neprestano istrusivanje čaša znatno je delovalo na Pickwicka. Presjajni osmesi zasjaše na njegovu licu, smeh mu stade poigravati oko usana, a razigrano mu se veselje kresilo u očima. Pickwick izraži želju ne bi li se setio neke pesme što ju je čuo još u detinjstvu. Kako taj pokušaj nije uspeo, gledao je potaknuti pamćenje novim čašama puncha, ali se pokaza da to ima na njega sasvim protivno delovanje. Ne samo da je zaboravio reči pesme nego poče zaboravljati čak i to kako se reči uopšte izgovaraju. Pošto se napokon digao na noge da kićenim govorom pozdravi društvo, zavali se u kolica i odmah zaspa kao zaklan.

Svejedno da li njegov neumorni istraživački duh luta prostranim krajolicima Kenta i Surreya, ili mu se ukazuje gostoprimstvo veleposednika i poštenjačine Wardlea ili, još češće, kada uz put odseda u brojnim letećim krčmama i putujućim svratištima, bitno je da će samo na tim mestima i našem čitatelju jednako kao i onom iz trideset i šeste zamirisati vruć i jako zaslađen konjak, ili će ga privući penasti porter kojim će već neko zaliti izdašnu porciju goveđeg gulaša, ne zaboravljajući tom prilikom ni na lulu duvana kao „nužnom“ preduslovu dobrog varenja.

The George Inn je londonska i jedina živuća tzv. putnička gostionica, nekadašnji coaching inn, koja služi putnike ali i ‘žedne’ i ‘gladne’ Londončane preko 300 godina. Dickens je u Pickwickovcima opisao preko dvadeset sličnih putničkih krčmi, a ovu je ovekovječio u „Maloj Dorit“ (Little Dorrit).

Antipodi po tanjiru

Ako bismo nakratko proširili temu na omanji dio romana „Little Dorrit“, setili bismo se druženja kod gospodina Mardla i jednog naizgled skrivenog detalja. Naime, na famoznom prijemu polemisalo se o umnom naprezanju, i o depresiji i dispepsiji kao neizbežnom učinku prelaska „tačke izdržljivosti“. Dok većina ne dvoji šta se krije iza ‘duševne potištenosti’, drugi pojam u prvi mah može da zvuči zagonetno, a reč je o stručnom izrazu za lošu probavu. Snishodljivi i odvratni Vholes, na primer, iz „Sumorne kuće“ (Bleak House) patio je od dispepsije uzrokovane krutom hranom i neredovnom ishranom. Cinici bi rekli da takvih problema ne bi imao da je redovno konzumirao zobenu kašu.
Činjenica jeste da je Dickens naročitu pažnju i u svojim „slojevitijim“ i „ozbiljnijim“ radovima posvećivao hrani, uživanju u jelu i piću, ali i urednom varenju. Ako pažljivo iščitavamo one odeljke u kojima mu junaci pristupaju manje ili više bogatoj trpezi, svakodnevnoj ili onoj svečarskoj, (češće ovoj prvoj) uočićemo piščev senzibilitet kojim ukazuje na posledice koje razne vrste jelâ imaju na ljudski organizam. Takav osećaj za zdravlje uopštenito – ne treba da čudi. Poznato je da njegovi opisi izvesnih epileptičnih napada i upućenost u pojedine aspekte medicine i danas iznenađuju svojom realnošću. No vratimo se mi našem izabranom romanu, gde nalazimo jedini otklon od „brige za stomak“. U„Pickwickovcima“ sve pršti od obilnog gošćenja vrhunskim delicijama. Ovde niko ne pati od kojekakvih dispepsija, niti nužno zavarava glad hladnim kostima sa kojih se meso stidljivo nazire; samo na ovoj polaznoj i završnoj tački nema jadnih kojima krče creva, preplašenih bez krova na glavom i obespravljenih (radnika) kakvog malog grada u industrijskom napretku. Čini se da su svi sretni, siti i pod gasom. „Pickwickovci“ su prpošni u svakom pogledu. No zašto je to baš tako, i zašto već u Oliveru ne prepoznajemo poznati pickwickovski smjr? Kako to da je kočija koja je nepune dve godine jurila sa svim svojim najdražim putnicima nepovratno skrenula sa svetlog puta na mračne, prljave i opasne staze?

Tri stuba na kojima su počivali viktorijanski praznici: porodica, ljubav prema bližnjima i preforsirano veselje. Ilustracija iz romana prikazuje kako viktorijanski upper class proslavlja Božić.

Uslovljeni hedonizam

Ono na šta prvo moramo obratiti pažnju kada promišljamo o ovom pitanju jeste već spomenuti vremenski okvir. Mirna viktorijanska Engleska uljuljkana je vlastitim dembelijskim čarima. Ponosna domovina zadovoljna je samom sobom i ne želi da menja stare dobre navike, pa zašto bi se onda i njena umetnost iz istovetnih razloga osećala drugačije. U opširnom eseju napisanom o Dickensovom životu i njegovom prvom romanu, Zweig na jednom mestu primećuje da je Shakespeare „odvažnost požudne, a Dickens opreznost site Engleske“. Tačno tako! Rani Dickens nije socijalno angažovan niti slabašno revolucionaran na način i u onoj meri u kojoj će ga i kakav loš đak prepoznati iz redova najobičnije crtice o piscu, dakle svojim britkim perom i konkretnim filantropskim „misionarstvom“ na terenu. (Urania Cottage) Daleko od toga da u „Posmrtnim spisima Pickwickova kluba“ nema brige za onog što se zrcali u otrcanoj sintagmi „mali čovek“, no luča kojom Dickens osvetljava put svom suhozemnom commodoru kao da je tek usputni i slabašni plamičak nad glavom kakvog nesretnika. Društvene devijacije u koje će kasnije direktno upreti prstom, ovde su pretpostavljene moralnom usavršavanju ili, u boljem ili lošijem slučaju, preziru kao borbi protiv istih tih društveno neprihvatljivih skretanja. Treptaj zabrinutosti za malog čovu rasplinuće se ulaskom u prvu gostionicu u kojoj će raspojasano društvo potražiti utočište i gde će se zagrijati od promrzlosti nakupljene u vožnji kočijom. Osećaj sažaljenja za ono što se dešava tamo negde nekom drugom prestaje istog trenutka kada krčmarica donese vrući punč sa cimetom i korom od naranče, a devojka pripremi sobu, toplu kupku i iznese pečene bubrege za večeru i jabukovaču za aperitiv.

No nepošteno bi i krajnje pogrešno bilo reći i tvrditi da je zbog svega toga mladoliki Dickens nekakav stegonoša uživanja u kapljici i slasnom zalogaju.
Šta je posredi? Razumevanje viktorijanske ishrane isključivo u smislu obilja koje se presipa na sve strane – pogrešno je shvatanje. Posmatrati to vreme u zadatom kontekstu isključivo kroz prizmu narodne personifikacije oličene u nekom Johnu Bullu i u vrednostima koje on utelovljuje, znači gledati i videti klasičan paradoks. Opšta slika nacije u doba najdugovječnije kraljice (ili je to možda ipak sadašnja kraljica Elizabeta?) iskrivljeni je prikaz. Mada se u viktorijansko doba nije gladovalo, tačno je takođe da su neki bili više siti od ostalih. Viktorijanska gorda Engleska uredno vari, i još bolje probavlja. I Dickens, bez sumnje, podleže tom kodu ishrane pune obilja, praćene svekolikim zadovoljstvom, veselošću i ponekim benignim preterivanjem. On nije hteo, ili nije drugačije mogao da vidi, i nije stoga ni odstupio (a i zašto bi?) od uobičajene slike nekog potkožnog debeljuce što presretan je svojim poslovnim rezultatima koje proslavlja pečenom govedinom i sočnim zlatnim krompirom dok mu gorki ale penasto ostaje na bradi, a mirisi ugrijanog punča pored kamina mu već miluju nosnice. Dok radi na „Pickwickovcima“, Dickens je pisac u poletu, mladac željan uspeha i slave, čovek koji želi i hoće da prigrli život u širokom luku. Stoga on i ne odstupa od te matrice ovekovečene u romanu; situacije ugode, opijenosti i omamljenosti nisu ništa drugo do preslika života kojim je Dickens tada živeo, ili u najmanju ruku još punije stremio takvom načinu života.

Nekoliko Cruikshankovih (još jedan od Dickensovih ilustratora) crteža iz Comic Almanacka (1838-53.) podsećaju nas kako se mnogo toga u proslavama Božića i Nove godine promenilo od toga vremena, ali nam ujedno nedvosmisleno pokazuju da je mnogo toga ostalo isto

To hedonističko blagostanje u „Pickwickovcima“ o koje se svaki drugi karakter spotiče, ne mora neizostavno biti u relaciji sa hranom i pićem. Biće da je Dickens svom omiljenom liku, i svima koji ga prate dodijelio model djelanja po uzoru na sokratovu etiku, odnosno njen prateći kirenjanski obrazac prema kojem je sreća cilj moralne aktivnosti. Drugim riječima, i paklo duvana i boca konjaka biće dovoljne da se prepustimo senzualnim i duhovnim zadovoljstvima sve dotle dok igramo po moralnim pravilima kreposti, odnosno toliko dugo dok razumna procjena dozvoljava da među ponuđenim užicima odaberemo one sa najmanje neugode po naša čula. Osim toga, ukoliko govorimo o stanju pijanstva, a kojih ima bezmalo u svakom trećem poglavlju, ono za Dickensa nije samo ugoda, refleksija taštine ili blažeg ili težeg oblika oduzetosti, to je tek jedan od alata kojim se služi u organizacijskoj strukturi romana.
Kako god ga razumijevali i šta god mislili o njemu, jedno je sigurno: posmatrati ga samo iz jednog ugla, tj. ekskluzivno ga cijeniti kao štivo koje će da zabavi i relaksira znači ne uvažavati „Pickwickovce“ koji su ipak sveobuhvatno vrlo slojevito i kompleksno djelo. Ovaj je roman svojim fabularnim dijelovima predstavio one teme sa kojima ćemo Dickensa kasnije asocijativno povezivati. Bez sumnje, „Pickwickovci“ jesu na jedan način roman prekretnice, književna kreacija koja bi morala dobiti značajnije mjesto ne samo u engleskoj već i svjetskoj književnosti.
A to što se autor tih pickwickovskih godina malo opustio, uživao u alkoholu i dobrom društvu, ne treba mu zamjeriti. Ogromni trijumf koji je roman doživio dao mu je za pravo da zajedno sa njim podijeli taj uspjeh. Bile su to za Dickensa annus mirabilis. Sretan u braku, u iščekivanju prve bebe, materijalno ojačan, ponekad je sebi mogao dozvoliti ponašanja koja ne priliče jednom džentlmenu iz dobro uhljebljenog višeg srednjeg staleža.
Jer što reče Pickwick Samu, nakon što mu je ovaj referisao kako Sawyer i Allen žderu kamenice, piju konjak bez vode i kraj ugodne vatrice pripaljuju cigarete… „Šta ćete, Seme. Geniji su nastrani“.

Victorian Gin Punch

This recipe makes 20 servings.

INGREDIENTS
3 lemons
¾ cup sugar
1 750-milliliter bottle gin
½ cup orange liqueur
1 liter seltzer, chilled.

Use a vegetable peeler to peel long strips of pith-free skin from the lemons. Place peels in a bowl, add sugar, muddle vigorously and allow to steep 2 to 3 hours. Juice lemons to obtain 3/4 cup. Pour lemon juice over peels and stir to dissolve sugar. Transfer to a 3-quart pitcher half-filled with ice.

Add gin, liqueur and seltzer. Stir and pour into punch cups or short-stemmed glasses, and serve.

Edin Volk Dervišefendić

izvor