Kad bi ajkule bile ljudi“, upitala je mala gazdaričina kćer gospodina Kejnera, „da li bi bile bolje prema malim ribama?“.
„Naravno„, reče on. „Kad bi ajkule bile ljudi, one bi izgradile ogromne kutije u moru u kojima bi živele male ribe. U ovim habitatima bi držale sve vrste hrane – i biljke i životinje. Starale bi se da kutije uvek imaju svežu vodu, i uopšte bi pazile na sve sanitarne mere. Ako bi, na primer, neka ribica povredila svoja peraja, ono bi odmah bilo previjeno, tako da ona ne umre i ne bude izgubljena za ajkul zbog prerane smrti. Da male ribe ne bi bile utučene, bili bi održavani veliki podvodni festivali, jer srećne ribe imaju bolji ukus od tužnih.
„Postojale bi, naravno, i škole u velikim kutijama. U školama bi male ribice učile kako da plivaju ajkulama u usta. Učile bi geografiju, naprimer, tako da kada velike ajkule odlutaju negde, mogu da je pronađu, tamo negde gde dokono leži . Najvažnije bi bilo, naravno, moralno obrazovanje ribica. Učile bi da je Najveća i Najlepša stvar za ribicu da se žrtvuje radosno i da mora verovati u ajkule, posebno kada joj obećavaju svetlu budućnost. Malim ribama bi se govorilo da se do ovakve budućnosti može stići samo ako nauče da budu poslušne. I nadasve, morale bi da se čuvaju svih osnovnih, materijalističkih, egoističkih i marksističkih frakcija, i da odmah prijave ajkulama ako neke od njih počnu da manifestuju takve tendencije.
"Kad bi ajkule bile ljudi, naravno, vodile bi ratove međusobno radi osvajanja stranih kutija sa ribicama i stranih ribica. Rat bi vodile njihove male ribe. Male ribe bi bile učene da je ogromna razlika između njih i malih riba koje pripadaju drugim ajkulama. Male ribe, tvrdile bi, su glupe, ćute , imaju različite jezike i stoga se ne mogu razumeti međusobno. Svaka ribica koja ubije nekoliko neprijateljskih ribica u borbi, tihih u svom vlastitom jeziku, dobile bi malu medalju od morske trave koju bi zakačile na grudi i bile nagrađene titulom „heroj“.
"Kad bi ajkule bile ljudi, naravno, imale bi umetnost. Bilo bi izložbi predivnih slika čeljusti ajkula u slavnim bojama i njihove čeljusti bi bile prikazane kao vrtovi čistog užitka, u koje bi bilo izvrsno upasti. U pozorištima na morskom dnu prikazivale bi se ribice heroji kako ponosno uplivavaju u čeljusti akjule uz melodičnu muziku. Muzika bi bila tako krasna da bi mala ribica pratila zvuk orkestra i sanjareći uletela u ajkuline čeljusti, uljuljkana najprijatijim mislima.“
"Čak bi postojala i religija kad bi ajkule bile ljudi. Propovedali bi da ribice počinju da žive tek kada dospeju u stomake ajkula. Osim toga, ako ajkule ikada postanu ljudi, ne bi sve ribice bile ravnopravne kao što su sad. Nekim bi bili dati položaji, bile bi postavljene iznad drugih. Onim značajnijim bi bilo dopušteno da proždiru manje. Ovo bi sigrno bilo na zadovoljstvo ajkula, koje bi za sebe onda imale veće primerke. Značajnije ribice bi bile odgovorne za čuvanje reda među ostalim: postale bi profesori, oficiri, graditelji kutija za ribice, itd. Ukratko, more bi postalo civilizovano tek kada bi ajkule bile ljudi.“
Нема коментара:
Постави коментар