Thomas Mann

Tomas Man:

“U “Josifu i njegovoj braći” hteli su da vide roman o Jevrejima, štaviše, samo roman za Jevreje. Starozavetni izbor građe svakako da nije bio nimalo slučajan Sasvim sigurno da je stajao u skrivenoj, prkosno-polemičkoj vezi sa tendencijama vremena, koje su mi iz osnova bile odvratne, sa rasističkim ludilom, u Nemačkoj naročito nedopustivim, koji predstavlja glavni element fašističkog mita za gomilu. Napisati jedan roman o jevrejskom duhu bilo je savremeno upravo zato što je bilo nesavremeno

____________________________________________

DR FAUST 

"...Jer sve je rečeno. Budite trezni i budni! Ali mnoge to uopšte ne zanima, nego - umesto da se pameću brinu o onome što je potrebno na zemlji kako bi na njoj bilo što bolje i da još k tome razumno rade da se među ljudima uspostavi takav red, koji će lepom delu dati životni temelj i omogućiti mu da se uklopi u taj red - umesto tog čovek namerno sve to izbegava i odaje se paklenoj opojnosti: tako da on prodaje svoju dušu i dolazi među strvine..."

____________________________

TONIO KREGER 

Jer sreća,tako je govorio sam sebi,ona nije u tome da te vole; to je zadovoljavajuće za sujetu, pomešano sa gađenjem. Sreća je u tome da voliš,i da možda uloviš neko malo,varljivo primicanje voljenom predmetu. I u sebi je on zapisao tu misao, promislio ju je do kraja, i pronosio do dna.


Pre pet minuta, nedaleko odavde, sreo sam jednoga kolegu, Adalberta, novelistu. "Prokleto da je ovo proleće!" rekao je on svojim iskidanim stilom. "Ono jeste i ostaje najstrahovitije godišnje doba! Može li da vam se začne i jedna pametna misao u glavi, Kregeru? Možete li spokojno izraditi i najmanju poentu ili efekat kad vam se širi po krvi neko nepristojno golicanje, i kad vas uznemiruje mnoštvo senzacija kojima tu nije mesto? Ako ih pak ispitate, iščaure se kao skroz trivijalne i neupotrebljive ludorije. Što se mene tiče, ja idem u kafanu. To je neutralno zemljište, netaknuto promenama godišnjih doba, znate, ono tako reći predstavlja izdvojenu i uzvišenu sferu literature, tamo je čovek sposoban samo za otmenije misli..." A on ode u kafanu: a možda je trebalo da i ja pođem s njim.

(...) kako je taj čovek čvrst i ponosan. "Proleće je najstrahovitije godišnje doba", reče on i ode u kafanu. Jer čovek mora znati šta hoće, zar ne? Vidite, i mene proleće čini nervoznim, i mene zbunjuje mila trivijalnost svih onih sećanja i osećanja koje budi; samo što me to ne može navesti da ga zbog toga grdim i da ga prezirem; jer stvar je u tome što se ja pred njim stidim, što se stidim pred njegovom čistom prirodnošću i pobednom mladošću. I ne znam da li da prezirem Adalberta ili da ga omalovažavam, stoga što ništa o ovome ne zna...

Loše se radi u proleće, to je istina, a iz kojeg razloga? Jer se oseća. I jer nije nikakav majstor onaj koji misli da stvaralac sme osećati. Svaki pravi iskreni umetnik samo se smeška kad čuje tu naivnu zabludu nadrimajstora, smeška se možda melanholično, ali se ipak smeška. (...) Ako vam je odviše stalo do onoga što imate da kažete, ako vam srce za to odviše toplo kuca, možete pouzdano računati na potpun fijasko. Postajete patetični, postajete sentimentalni, kao delo vaših ruku javlja se nešto tromo, nezgrapno ozbiljno, nesavladano, neironično, nezačinjeno, dosadno, banalno - a kraj svemu je ravnodušnost kod sveta, a kod vas razočaranje i jad...

Kad bih živeo bez prokletstva saznanja i tvoračkih muka, živeo, voleo i Boga hvalio u blaženoj običnosti...kad bih još jednom počeo! Ali, to ništa ne bi pomoglo. Opet bi bilo isto ovako - sve bi se opet zbilo kao što se već i zbilo. Jer neki nužno lutaju budući da za njih i nema pravoga puta...


___________________________________________________

Stvar je bila u tome što je Tonio voleo Hansa Hanzena, i već mnogo propatio radi njega. Koji najviše voli, taj je pobeđen i mora da pati - njegova četrnaestogodišnja duša već je primila od života tu prostu i oporu pouku; a on je bio takve prirode da je tačno beležio takva iskustva, zapisivao ih, tako reći, u duši, i u izvesnom smislu i uživao u njima, a ipak se sam lično nije po njima upravljao, ni imao od njih praktičnih koristi. A i to mu je bilo urođeno da je ovakve pouke cenio kao mnogo važnije i interesantnije od onih znanja koja su mu naturali u školi, štaviše, za vreme časova u učionicama sa gotskim svodovima, on se poglavito time bavio da do dna oseti ovakva saznanja, i da ih potpuno proveri razmišljanjem.

...

Ceo taj način na koji je posmatrao sebe i svoj odnos prema životu igrao je važnu ulogu u Tonijevoj ljubavi prema Hansu Hanzenu. Voleo ga je, prvo, što je lep; no zatim najviše stoga što se u svemu činio kao njegova sopstvena protivnost i suprotnost. Hans Hanzen je bio odličan đak, a sem toga živahno momče koje je jahalo, izvodilo gimnastičke vežbe, plivalo junački i bilo omiljeno kod svih. Nastavnici osećahu prema njemu skoro nežnu naklonost, zvahu ga po imenu, i pomagahu ga u svemu; drugovi su težili da mu se umile, a na ulici zaustavljali su ga gospoda i gospođe, hvatali ga za čupu kose plave kao lika koja je bujala ispod danske brodarske kape, i govorili : " Zdravo Hanse Hanzemu, sa tvojom lepom čupom! Jesi li jos prvi đak? Pozdravi tatu i mamu, krasno moje momče ... "

Takav, eto, beše Hans Hanzen, i otkad ga poznavaše Tonio Kreger, osećao je čežnju čim ga je ugledao, zavidljivu neku čežnju koja mu je ležala na prsima i gorela. Kad bi čovek imao tako modre oči, mislio je on, i živeo tako uredno i u srećnoj zajednici sa celim svetom, kao ti ! Uvek se zanimaš najpristojnijim stvarima, onima koje svako uvažava. Kad svršiš školske zadaće, ideš na čas jahanja ili radiš sa finom pilom, a čak i o raspustu potpuno si zauzet veslanjem, jedrenjem i plivanjem, dok ja ležim u pesku besposleno i izgubljeno, i bez prestanka posmatram tajanstveno promenljive izraze koji klize po liku pučine. No zato su tvoje oči tako jasne.Biti kao ti .

prevod Anica-Savić Rebac )

________________

”Spavati…Čeznuti za življenjem koje je prosto i potpuno predano samo osećanju, osećanju koje slatko i leno počiva u sebi samome, bez obaveze da postane delom i plesom – a ipak igrati, brzo i vešto i prisebno izvoditi ples umetnosti, njen teški, teški i opasni ples sa mačevima, a nikada ne zaboraviti potpuno ponižavajući nesmisao koji leži u tome što čovek mora igrati, dokle voli…”(Tonio Kreger, str.187)

__________________________________

ČAROBNI BREG 

Život, mladi čoveče, to je žena, ispružena žena, nabreklih grudi i velikog, mekog trbuha između ispupčenih kukova, žena vitkih ruku i bujnih bedara, poluzatvorenih očiju, koja nas na divan, podrugljiv način izaziva i traži da joj se najsvesrednije predamo, polažući pravo na puni napon naše muškosti koja pred njom pobedi ili propadne - propadne, mladi čoveče, shvatate li šta to znači? To je poraz osećanja pred životom, to je nesposobnost za koju nema milosti, ni sažaljenja, ni uvaženja."

"Telo, ljubav, smrt – to troje čine samo jedno. Jer telo je bolest i požuda, a ono nam donosi smrt. Da, oboje je puteno, i ljubav i smrt, i u tome je njihov užas i njihova magija… O, čarobna organska lepoto, koja se ne sastojiš ni iz uljane boje ni iz kamena, već iz materije žive i raspadljive, pune grozničave tajne života i truljenja."

____________________________________________________


Ta borba između sila čednosti i ljubavi - jer to je u stvari po sredi- kako se ona završava? Ona se naizgled završava pobedom čednosti. Strah, pristojnost, čedno gnušanje, drhtava potreba za čistotom, sve to potiskuje ljubav, drži je sputanu u mraku, dopušta njenim konfuznim zahtevima da samo delimice, ali ni izdaleka ne u svom mnoštvu i snazi, dođu do svesti i izražaja. Ali ta pobeda čednosti samo je prividna, samo Pirova pobeda, jer zaposvest ljubavi ne može se zagušiti, nad njom se ne može izvršiti nasilje, potisnuta ljubav nije mrtva, ona živi, u mračnim dubinama svoje tajne ona i dalje teži da se ispuni, ona probija magijski krug čednosti i izbija ponovo, iako u preobraženom, sasvim izmenjenom obliku...A kakav je oblik, kakva maska pod kojom se opet javlja odgurnuta i potisnuta ljubav?


____________________________________________________

Zavičaj i red ne samo da su ležali daleko iza njega, oni su poglavito ležali duboko ispod njega, a on se još neprestano peo. Lebdeći između njih i nečeg nepoznatog, pitao se kako li će mu biti tamo gore. Možda je bilo glupo i neprobitačno što se on, rođen i naviknut da dise samo nekoliko metara nad morem, najednom popeo u te ekstremne predele, a nije proveo bar nekoliko dana na kakvom mestu srednje visine. Poželeo je da je već na cilju, jer kad jednom bude gore, mislio je, živeće kao svugde i neće kao sad, dok se penje, sve podsećati na to u kakvim se neprikladnim sferama nalazi.”

___________________________________________

Stvar je stajala tako da je Hans Kastrop već odavno bacio oko na tog Pšibislava – iz čitavog njemu poznatog i nepoznatog mnoštva što je vrvelo po školskom dvorištu, izabrao je njega, za njega se interesovao, njega pratio pogledom i – da li da kažemo ? – njemu se divio i u svakom slučaju njega posmatrao sa izuzetnim interesovanjem i već na putu u školu radovao se što će da ga posmatra kako stoji sa drugovima, da ga gleda kako govori i smeje se i da izdaleka raspoznaje njegov glas , koji je bio prijatno hrapav, prigušen i malo promukao. Priznajemo da za to interesovanje nije postojao nikakav dovoljan razlog, sem ako se za razlog ne uzme možda to neznabožačko ime, odlično učenje u školi koje nikako nije moglo da bude presudno ili najzad te mongolske oči – oči koje su ponekad , kad pogledaju iskosa, onako, ne u želji da nešto vide, mogle da potamne, nestajući kao da se tope u neku koprenastu tminu, - pa ipak se Hans Kastrop malo brinuo da u duši opravda svoja osećanja ili čak da im za nevolju nađe neko ime . O prijateljstvu se bez sumnje nije moglo govoriti, pošto on Hipea nije «poznavao» . Ali prvo , ništa ga nije gonilo da tim osećanjima da ime , jer nije bilo ni pomisli da bi se o tome ikad moglo govoriti – za to on nije bio sposoban , niti je to želeo . I drugo , ime bi značilo ako ne kritiku a ono definiciju, što znači svrstavanje među ono što je poznato i uobičajeno, dok je Hans Kastrop bio prožet nesvesnim uverenjem da duševno blago kao što je ovo treba zauvek da bude pošteđeno takvih definicija i klasifikacija .

Međutim , opravdano ili ne , svakako su ta osećanja , tako daleko od svakog imenovanja ili poveravanja, imala takvu životnu snagu da je Hans Kastrop već skoro godinu dana – otprilike već godinu dana, jer se s tačnošću nije mogao odrediti njihov početak - u potaji gajio ta osećanja, što je bar svedočilo o vernosti i postojanosti njegovog karaktera , kad se pomisli kako ogromnu količinu vremena znači jedna godina u tom dobu . Na žalost, reči koje obeležavaju karakterne osobine imaju uvek značaj moralnog suda, bilo u smisli pohvale, bilo u smislu kuđenja, mada sve one imaju dve strane. «Vernost» Hansa Kastropa, kojom se on uostalom nije ni malo razmetao, sastojala se – govoreći bez određivanja vernosti – u izvesnoj tromosti, sporosti i postojanosti njegovih osećanja, u jednom u suštini konzervativnom duševnom raspoloženju koje je činilo da mu situacije i prilike u životu izgledaju utoliko dostojnije privrženosti i daljeg opastajanja ukoliko su duže trajale. Sem toga bio je sklon da veruje u beskrajno trajanje duševnog stanja i raspoloženja u kome se upravo nalazio, baš zbog toga ih je cenio i nije osećao nikakvu želju da ih menja .Tako se svim srcem bio navikao na svoj tihi i daleki odnos prema Pšibislavu Hipeu i smatrao je to za trajni elemenat u svome životu. Voleo je uzbuđenja koje je taj odnos donosio sobom, nestrpljivo iščekivanje da li će ga Hipe danas sresti, proći pored njega , možda ga i pogledati, nečujna, tiha zadovoljstva, koja mu je darovala njegova tajna, pa čak i neminovna razočarenja, od kojih je najveće bilo kad bi Pšibislav «izostao» : tada je školsko dvorište bilo pusto, dan lišen svakog zadovoljstva ali je nada i dalje ostajala .


__________________________________________

"O, ljubav, znaš...Telo, ljubav, smrt- to troje čini samo jedno. Jer telo je bolest i požuda, a ono nam donosi smrt, da, oboje je puteno, i ljubav i smrt, i u tome je njihov užas i njihova mađija! Ali smrt, razumeš, ona jednim delom ima rđav glas, ona je nešto bestidno, zbog čega se crveni od srama; a s druge strane, to je sila vrlo svečana i vrlo veličanstvena- mnogo uzvišenija nego veseli život koji pravi pare i nabija mešinu- mnogo dostojnija poštovanja napredak koji neprestano blebeće,- zato što je smrt istorija i plemenitost i pobožnost, i ono večno i sveto što čini da skinemo šešir i da hodamo na vrhovima prstiju...A isto tako, i telo i ljubav prema telu su nešto nepristojno i neprijatno, i telo pocrveni i pobledi na površini svojoj usled straha i stida od sama sebe. Ali ono je isto tako velika slava dostojna obožavanja, čudesna slika organskog života, sveto čudo obličja i lepote, a ljubav prema njemu, prema ljudskom telu, to je isto tako krajnje čovečansko interesovanje, i mnogo jača vaspitna sila nego sva pedagogija sveta!...O, čarobna organska lepoto, koja se ne sastojiš ni iz uljane boje ni iz kamena, već materije žive i raspadljive, pune grozničave tajne života i truljenja! Pogledaj divnu simetriju ljudskog sklopa, ramena i bedra i rascvetane bradavice s jedne i druge strane grudi, i rebra poredana po parovima, i pupak usred mekote trbuha, i tamni pol izmedju butina! Pogledaj kako se loptice miču pod svilkastom kožom na leđima i pogledaj kičmu koja se spušta ka dvostrukoj i svežoj bujnosti stražnjice, i velike grane sudova i živaca koje prelaze sa stabla u grane preko pazuha, i pogledaj kako sklop ruku odgovara sklopu nogu. O da milih predela u udubljenju zgloba na laktu i kolenu, sa njihovim obiljem organskih tananosti obloženih mesom! Kakva neizmerna radost, milovati ta divna mesta ljudskog tela! Radost posle koje čovek ne žali da umre! Oh, daj da osetim miris kože pod tvojom časicom, pod kojom vešto načinjena zlobna čaura leči svoje mazivo! Pusti me da smerno dodirnem ustima arteriju Femoralis koja kuca na vrhu butine i koja se dole deli u dve golenične arterije! Pusti me da osetim isparavanje tvojih pora i da opipam tvoje malje, tu ljudsku sliku vode i belančevine, određenu za anatomiju groba, i pusti me da umrem sa usnama položenim na tvoje!"

_________________________________________

I gospodin Setembrini nastavi da sa toplinom govori o idejama ove svetske lige, koja se rodila u Mađarskoj, i čije će ostvarenje… obezbediti masonima moć da odlučuju o sudbini sveta. On uzgred pokaza pisma koja je po ovom pitanju primio od stranih masonskih veličina, svojeručno pismo Velikog Majstora Švajcarske, brata Kartije La Tanta, 33°, i poče da objašnjava projekat po kojem će veštački jezik esperanto postati univerzalni jezik Lige. U svojoj zagrejanosti, on se uzdizao u sfere visoke politike… i procenjivao izglede revulicionarne republikanske misli u svojoj otadžbini, u Španiji, u Portugaliji… Tamo stvari nesumnjivo sazrevaju i ulaze u poslednju fazu. Neka ga se seti Hans Kastorp ako u najskorijem vremenu dođe tamo do burnih događaja.” 


________________________________________

Međutim, ono obrazovanje i vaspitanje, koje je narodu potrebno u borbi protiv trule buržoaske vladavine, narod već odavno traži na drugim mestima, a ne u prinudnim ustanovama kojima upravlja državna vlast, i već i vrapci na krovovima cvrkući da naš tip škole uopšte, onakav kakav se razvio iz manastriskih škola srednjeg veka, predstavlja smešnu starudiju i anahronizam, tako da niko na svetu više ne duguje za svoje obrazovanje zahvalnost školi, i da je slobodna, ničim neometana nastava preko predavanja, izložbi, kinematografa itd, daleko bolja od svake školske nastave

________________________________________

„Nauka je vera, kao i svaka druga… Zar, na primer, ideja o materijalnom svetu koji postoji samo za sebe nije najsmeonija od svih pretpostavki? Pa ipak, svaremena nauka o prirodi, uzeta kao dogma, živi samo i jedino od metafizičkih pretpostavki da su oblici saznanja naše organizacije – odnosno da su prostor, vreme i kauzalnost, u kojima se ogleda svet pojava – realni odnosi, koji postoje nezavisno od našeg saznanja. Ta monistička tvrdnja je najprostija bestidnost koja je duhu ikad prinešena. Prostor, vreme i kauzalnost, to na monističkom jeziku znači: razvitak – u tome leži centralna dogma one slobodnomislilačke ateističke lažne vere, kojom se želi obesnažiti Prva knjiga Mojsijeva, s tim da se nasuprot nje stavi zaglupljujuća bajka prosvećenog znanja.. Empirizam!.” 
_________________________________________


U oblast njegovih studija oduvek su spadali oni tamni i prostrani predeli ljudske duše koji se naziva podsvest, premda bi bilo bolje rečeno nadsvest, pošto iz tih sfera dopire na mahove neko znanje koje daleko prevazilazi svesna znanja pojedinca i navodi na misao da bi mogli postojati neki odnosi i veza između najnižih, tamnih regiona pojedinačne duše i jedne sveznajuće univerzalne duše.” 

________________________________________

Jednom rečju, to znači postoji neka alhemijsko-hermetička pedagogika, transsuptancijacija, i to naviše, neko uzdizanje… Ali, naravno, materija koja treba da bude sposobna da se uzdigne, da se spoljnim uticajima pokrene i potisne ka nečem višem – mora imati sama u sebi nekih kvaliteta. A ono što sam ja imao u sebi… to je da sam poodavno bio u prisnom odnosu sa bolešću i smrću…” 
_________________________________________

Bolest je u najvećoj meri čovečna, usprotivi se odmah Nafta, jer biti čovek znači biti bolestan. U stvari, čovek je suštinski bolestan, ali ga upravo bolest čini čovekom, i ko hoće da ga učini zdravim i da ga navede da sklopi mir sa prirodom, „da ga vrati prirodi” (iako u stvari nikada nije bio prirodan), taj, kao i sva današnja propaganda što propoveda preporod, sirovu biljnu ishranu, vazdušne banje, sunačna kupanja itd. – dakle svako ugledanje na Rusoa – ne teži ni za čim drugim nego da čoveka obeščoveči i poživotinji…” 

______________________________________

Proklet da je čovek koji neće da okrvavi svoj mač”… Proleterijat je prihvatio Grgurovo delo, u njemu je obnovljena Grgurova revnosna služba bogu i on, kao ni veliki papa, neće smeti da zaustavi svoju ruku pred krvoprolićem. Njegov zadatak je da uspostavi teror radi spasa sveta i da postigne Spasiteljev cilj: život u bogu, bez države i bez klasnih razlika.” 

_______________________________________

Sumrak, kiša i prljavština, požarno crvenilo mutnog neba koje neprestano bruji od teške grmljavine. Vlažni vazduh je ispunjen i iskidan oštrom pesmom, besnim urlanjem kao da liju svi psi pakla, urlanje koje se svršava rasprskavanjem, šikljanjem, lomljenjem i požarom, ječanjem i kricima, treštenjem truba koje samo što ne prsnu, i udaranjem doboša koji sve brže i brže daju znak za juriš… To je ravnica, to je rat.” 
________________________________________

„Avanture krvi i duha, koje su tvoju jednostavnost uzdigle, dopustile su ti da u duhu proživiš ono što fizički po svoj prilici nećeš preživeti. Nailazili su trenuci kad si zamišljao da vladaš i kad ti je iz smrti i telesnog sladostrašća san o ljubavi zagrevao dušu. Da li će se i iz ove svetske svečanosti u čast smrti, iz ove opake grozničave vatre koja sad svuda unaokolo zahvata večernje nebo, takođe jednom uzdići ljubav?” 

________________________________________


Iz dnevnika Tomasa Manna


24.01. Juče sam opet prilično kasno legao , pošto sam čitao svesku starog dnevnika iz 1927-28 . godine , vođenog u vreme boravka K.H.* u našoj kući i mojih poseta Diseldorfu. Bio sam veoma uzbuđen,dirnut, i ponesen pogledom unazad na ovaj doživljaj koji, kako mi se danas čini, pripada jednoj drugoj, jačoj životnoj epohi i koji zadržavam za sebe sa ponosom i zahvalnošću jer je bio neočekivano ispunjenje jedne životne čežnje, 'sreća' , kako to stoji u knjizi čoveka, ako ne i u okvirima običnog,i zato što sećanje na to znači ' I ja ' . Uglavnom mi je bilo važno da vidim kako sam se, u posedu tog ispunjenja, prisećao onog najranijeg , A.M., i onog što je tome sledilo i kako sam sve te slučajeve uključio u pozno i začuđujuće ispunjenje , koje sam doživeo,koje me je ispunilo,pomirilo, popravilo.

Popodne sam hteo dalje da radim na govoru , tragao sam u starim beležnicama za stihovima Beret-Brauningove i zadubio sam se u beleške koje sam tada vodio o mom odnosu prema P. E.* u vezi sa idejom romana ' Ljubavnici' . Na prisan i životnosan način prisetio sam se strasti i melanholično-psihologizirajućeg osećanja iz onog prohujalog vremena . Od tada je prošlo trideset i više godina . No da , živeo sam i voleo sam , na svoj način 'iskusio ono ljudsko '. Ja sam već tada , a 20 godina kasnije u još većoj meri , bio čak i srećan i zaista mi je bilo dato da prihvatim u zagrljaj ono za čim sam čeznuo . – Potajno sam već zavirio u beleške o doživljaju strasti iz onih dana i to u vezi sa stradalništvom Mut-em-enet povodom čije bespomoćne nesreće mogu delom da se vratim na to . Takođe sam naišao na prvu belešku za plan koji stoji iza Josifa – novelu o Faustu .

      Doživljaj sa K.H. bio je zreliji, jači, srećniji. Ali one potpune opčinjenosti kakva govori iz odr. beleški iz vremena P.E. , onog ' Ja te volim, Bože moj, ja te volim ! ',- onog zanosa kakav je bio nagovešten u fragmentu pesme ' O, slušaj , muzika ! O moje uho slasno bruji, strava od zvuka !' - bilo je u mom životu -kao što se zacelo i pristoji – samo jednom. Rani doživljaji sa A. M.* i V.T. * pak nalaze se još sasvim daleko u periodu detinjstva ; i doživljaj sa K.H. bio je pozna sreća sa karakterom životne ispunjenosti, ali ipak već bez onog mladalačkog intenziteta osećanja, one nebeske razdraganosti i duboke potresenosti onog centralnog doživljaja srca sa mojih 25 god . Tako je to verovatno ljudski ispravno i snagom te normalnosti ja svoj život mogu jače da uklopim u okvire kanonskog nego putem braka i dece.


25.04. U podne sam sam išao u šetnju preko Johanisburga i sa velikim zadovoljstvom sam u vrtlariji posmatrao jednog crnpurastog mladića kako, sa malom kapicom na glavi, veoma zgodan i go do pojasa, radi . Oduševljenje koje me je obuzelo kod tog prizora tako jeftine  svakodnevne i prirodne 'lepote', prsa, napetih mišića, navelo je posle moje misli opet na ono irealno, iluzorno i estetsko kod takve sklonosti, čiji se cilj kako se čini, svodi na posmatranje i 'divljenje', i , iako erotskog karaktera, ne teži za realizacijom niti putem razuma niti putem čula. Verovatno je tu po sredi uticaj smisla za realnost na fantaziju koji omogućava to oduševljenje, ali ga vezuje za sliku .


________________________________________

PRIPOVETKA PAJAC 

- Postoji jedna vrsta ljudi, mezimaca Božijih, čija je sreća, kako izgleda, genije i kojima je genije sreća. To su deca sunca koja se titranjem i odrazom sunca u očima na lak, prijatan i mio način, sve igrajući se, promiču kroz život, a ceo svet se vrti oko njih, ceo svet im se divi, hvali ih, zavidi im i voli ih, jer je i sama zavist nesposobna da ih mrzi. A oni vas gledaju detinjskim pogledom, podrugljivo, mazno, ćudljivo, obesno: sa osunčanom ljubaznošću, sigurni u svoju sreću i u svoj genije, i kao da sve to ne može ni biti drukčije...

Što se mene lično tiče, neću odricati slabost da bih želeo spadati u te ljude. A sve mi se, svejedno da li s pravom ili ne, opet i ponovo čini da sam nekada i ja među njih spadao: to je potpuno "svejedno", jer priznajmo pošteno: glavna je stvar za šta čovek sam sebe smatra, za koga se izdaje, za šta se sa sigurnošću izdaje!
Možda bi stvari stajale drukčije nego sada da se ja nisam odrekao te "spoljašnje sreće", oslobodivši se služenja "društvu" i udesivši sebi život mimo "sveta". I zato, kao što se samo po sebi razume, ni za trenutak ne dolazi u sumnju moje zadovoljstvo, niti se u njega može posumnjati, niti se sme posumnjati - jer, ponavljam, i to ponavljam naglašavajući očajnički svaku reč: i hoću i moram da budem srećan! Shvatanje "sreće" kao zasluge, u neku ruku, genijalnosti, otmenosti, ljubaznosti, shvatanje "nesreće" kao nečega ružnog, buljinski mračnog, prezrivog, jednom reči bilo šta smešno meni je isuviše svojstveno da bih, da sam nesrećan, bio u stanju sebe i dalje poštovati.

_______________________________________

Uostalom, ja sam sa "društvom" prekinuo i odrekao ga se kada sam ono sebi uzeo slobodu da, ne služeći mu ni na koji način, pođem svojim vlastitim putevima; i zato, ako je meni sada, da bih bio srećan, "svet" postao potreban, onda sebi moram dozvoliti i pitanje: da li u tom slučaju ne bi bilo bolje da sam ovoga časa zauzet kao trgovac većega stila, koji se opštim dobrima bogati pribavljajući sebi i sveopštu zavist i poštovanje?

Ali - ali! Stoji činjenica da me je moja filozofska usamljenost ljutila u suviše velikoj meri i da se ona, na kraju krajeva, nikako neće da poklopi s mojim shvatanjem "sreće", s mojom svešću, mojim uverenjem o sreći, koje je - o tome ne može biti sumnje - nemoguće pokolebati. Ne biti srećan, biti nesrećan: zar se to uopšte može i zamisliti? Besmisleno je to. Tim odgovorom sam se tog pitanja oslobađao, sve dok nisu došli novi časovi kada mi se sedenje u budžaku, povučenost i sklanjanje u stranu počelo činiti jednom stvari koja nije kako treba, baš nimalo kako treba; to bi me učinilo dozlaboga mrzovoljnim.
"Mrzovoljnost" - je li to osobina srećnog čoveka? Sećah se života kod kuće u ograničenome krugu, u kome sam se kretao zadovoljan verovanjem u svoje genijalno-artističke sklonosti - društven, ljubazan, očiju punih veselosti, podrugljivosti i nadmoćne blagonaklonosti za sve i svakoga, po mišljenju sveta pomalo čudan, pa ipak, omiljen. Tada sam bio srećan, i pored toga što sam morao raditi u velikoj drvarskoj radnji G. Šlifogta. A sad?

_____________________________________



Tetralogija o Josifu :

Zar lepota nije samo jedna misao uzvišenog bledila, jedan učiteljski san? Kažu da ona počiva na zakonima; ali zakon se obraća razumu a ne osećanju, koje onome ne dopušta da mu diriguje. Otuda i ona samotnost savršene i potpune lepote kod koje nema šta da se prašta. A osećanje u stvari hoće takvu lepotu kod koje ima razloga da prašta, inače joj sa dosadom okreće leđa. Da bi se nešto što je samo savršeno moglo s oduševljenjem ceniti, potrebna je određena predanost onome što je u mislima stvoreno i uzorno, a što je stvar učitelja . Teško da se tom zamišljenom oduševljenju može pripisati neka dubina. Zakon vezuje na spoljašnji, poučni način; unutarnje vezivanje postiže se čarolijom. Lepota je magično delovanje osećanja, uvek napola varljivo i nešto što se kao delovanje zapravo da uništiti. Posadimo na lepo telo ružnu glavu i telo odmah neće biti lepo u bilo kom smislu delovanja osećanja  - izuzev u mraku, ali onda se radi o obmani. Koliko je samo obmane, opsene, zavaravanja prodrlo u područije lepog! A zašto? Zato što je to istovremeno i ujedno područje ljubavi i žudnje; jer se tu umešao pol pa on određuje i pojam lepog. Svet je pun pričica o tome kako su u žene prerušeni mladići zavrteli glavu muškarcima ili kako su gospođice u pantalonama raspirivale strast kod pripadnica svoga pola. Otkriće pravog stanja stvari bilo je dovoljno da se priguši svako osećanje, jer je lepota bila lišena svoje praktične svrhe. Ljudska lepota kao delovanje osećanja nije možda ništa drugo do čarolija pola, očevidnost ideje polnosti, tako da bi možda bilo bolje govoriti o savršenom muškarcu, o u najvećoj meri ženstvenoj ženi, nego o lepom, odnosno lepoj, jer će jedna žena onu drugu nazvati lepom ili muškarac onog drugog nazvati lepim samo uz, razumljivo, krajnji napor samosavlađivanja. Slučajevi u kojima lepota trijumfuje nad svojstvom očigledne nepraktičnosti, potvrđujući bezuslovno delovanje osećanja, veoma su retka , ali se ipak , kko je dokazano , javljaju . Tu se u celu stvar uključuje i momenat mladosti , dakle jedna čar koju je osećanje veoma sklono da zameni sa lepotom , tako da se mladost , ukoliko njenu privlačnost ne ometaju neki suviše neupadljivi nedostaci , većinom jednostavno doživljava kao lepota , i to od lepote same , kao što to njen osmeh nedvosmisleno pokazuje . Mladosti je svojstvena ljupkost : jedna pojavna forma lepote koja po svojoj prirodi lebdi u sredini između muškog i ženskog. Mladić od sedamnaest godina nije lep u smislu savršene i potpune muškosti. A nije ni lep u smislu nepraktične ženstvenosti – najmanje bi ljude to privuklo. Ali jedno se mora priznati da lepota kao mladalačka ljupkost duševno i izražajno uvek malo naginje ka ženskoj prirod; to je u njenom biću, to je utemeljeno u njenom nežnom odnosu prema svetu i odnosu sveta prema njoj i odslikava se u njenom osmehu. Sa sedamnaest godina , istina, neko može biti lepši od žene i muškarca, može biti lep kao žena i muškarac, lep i sa jedne i sa druge strane i na sve načine, zgodan i lep da i muškarac i žena mogu da blenu u njega i da se u njega zablenu. 

________________________________________________ 

SMRT U VENECIJI 

Na ivici mora zastade, oborene glave, crtajući vrhom noge po vlažnom pesku, zatim uđe u plitko predmorje, koje mu ni onde gde je bilo najdublje nije vlažilo kolena, prođe kroza nj, izmičući nemarno i stiže do peščanog spruda. Tamo je zastao za časa, okrenuvši lice prostranstvu, a zatim poče da korača dugim uskim komadom obnaženih tela širokom vodom odvojen od kopna, rastavljen od drugova gordom ćudi, hodao je on, pojava potpuno izdvojena i lišena svih veza, a kosa mu je lepršala tamo napolju, u moru, u vetru, pred maglenom beskonačnošću. 

Tako je naslikan Gustav Ašenbah na jednoj plaži, sam i izdvojen iz sveta nekoliko trenutaka pred svoju smrt u noveli "Smrt u Veneciji"

_________________________

Gustav Aschenbach, ili von Aschenbach, kako se službeno zvao otkako je navršio pedesetu, jednog se proletneg popodneva godine 19.., koja je našem kontinentu mesece i mesece opasno pretila, otputio iz svoga stana u Prinzregentenstrasse u Miinchenu sam na dužu šetnju. Razdražen teškim i osetljivim poslom pre podne koji je upravo sad iziskivao najveću pozornost, oprez, pronicavost i preciznu volju, pisac nije mogao ni posle jela da obuzda u svojoj nutrini treperenje stvaralačkog zanosa, onaj "motus animi continuus" 1, u čemu i jest, prema Ciceronu, bit govorništva, pa se nije mogao uteći snu koji bi ga okrepio, a koji mu je, otkako ga je snaga sve brže napuštala, bio potreban bar jedanput dnevno. Stoga je uskoro nakon čaja otišao od kuće nadajući se da će ga zrak i kretanje  okrepiti i doneti mu plodonosnu veče.

Beše početak svibnja i, nakon hladnih i vlažnih nedelja, započele su preuranjene letne vrućine. U Engleskom perivoju, iako je tek bio ozelenio nežnim lišćem, beše sparno kao u kolovozu, a u blizini grada sve je vrvelo od vozila i šetača. Kod Aumeistera,gde su ga bile dovele sve tiše i tiše staze, Aschenbach je neko vreme promatrao metež u vrtu te omiljene gostionice, pred kojom je stajalo nekoliko fijakera i ekipaža, a onda se zaputio, o zalasku sunca, izvan perivoja, otvorenim poljem, kući, jer je bio umoran a nad Föhringom spremala se kanda oluja, te je odlučio pokraj Severnog groblja pričekati tramvaj koji će ga odvesti ravno kući.

Slučajno na stajalištu i oko njega nije bilo ni žive duše. Nije bilo vozila ni na popločenoj Ungererovoj ulici, po kojoj su se prema Schwabingu protezale tračnice leskajući se na osami, ni na cesti koja vodi u Föhring; pa ni iza ograda klesarskih radionica, gde je na prodaju bilo krsteva, nadgrobnih ploča i spomenika, kao da je tu neko drugo, nenastanjeno groblje, nije se ništa micalo, a mrtvačnica građena u bizantskom stilu preko puta nemo je stajala pri odsjaju dana na izmaku. Na pročelju ukrašenom grčkim krstevima i hijeratskim motivima u svetlim bojama bijahu simetrično poredani natpisi zlatnim slovima, birane izreke o zagrobnom životu, primerice: "Oni odlaze u stan Božji", ili: "Večna svetlost svetlila im!" Čekajući tramvaj Aschenbach se nekoliko minuta ozbiljno zabavljao odgonetajući te formule i zadubljujući se u tu prozirnu mistiku kadli se prene iz sanjarija ugledavši na tremu, iznad dve apokaliptične zveri što čuvaju stube, čoveka koji mu svojom pomalo neobičnom pojavom usmeri misli na posve drugu stranu.

Nije bilo jasno je li izašao iz kapelice na bronzana vrata ili je neopazice došao izvana i popeo se uza stube. Ne udubljujući se posebno u to pitanje, Aschenbach je ipak bio skloniji prvoj pretpostavci. Srednje visine, mršav, bez brade i napadno prćastog nosa, čovek je bio riđokos i imao tipičnu mlečnu i pegavu put. Očito nije bio bavarskog porekla: u najmanju ruku, likov šešir koji mu je pokrivao glavu, širok i ravna oboda, pridavao mu je izgled tuđinca iz daleka sveta. Doduše, nosio je tipičnu bavarsku naprtnjaču na leđima, i bio u žućkastu suknenu odelu s pojasom, preko leve ruke podbočene o slabinu prebacio je sivu kišnu kabanicu, au desnoj držao štap sa železnim šiljkom kojim se ukoso odupro o pod, naslonivši se kukom na nj i prekrstivši noge. Uzdignuvši glavu tako da mu je iz široke sportske košulje virio mršav vrat na kojem se isticala krupna i gola Adamova jabučica, gledao je bezbojnim očima riđih trepavica, između kojih su se okomito pružale dve energične bore koje su čudno odudarale od kratkog, prćastog nosa, oštro motreći nešto u daljini. Takav je - a možda je tom dojmu pridonosilo i to što je stajao na povišenu mestu što ga je povisivalo - svojim držanjem odavao nešto gospodski nadmoćno, snažno, pa čak i divlje; jer, bilo da je, onako zasenjen, krivio lice spram sunca na zalasku, bilo da mu je to bila trajna fizionomijska nepravilnost, reklo bi se da su mu usne prekratke i potpuno povučene sa zubi, tako da su mu se zubi, ogoljeni do samih desni, jasno ocrtavali, beli i dugački.

_____________________

”No može biti da je stranac, svojim izgledom putnika iz daljine, uticao na njegovu maštu; a možda se umešao neki drugi fizički ili duševni uticaj; sa iznenađenjem oseti on u svesti da mu se duša čudnovato širi, da ga obuzima neki nemir koji traži i luta, neka mladalački žedna čežnja u daljini, osećanje neko, tako živo i novo, ili bar odavna zanemareno i zaboravljeno, da je zastao duboko zainteresovan, skrstivši ruke na leđima i gledajući preda se u želji da ispita suštinu i cilj toga čuvstva.” (Smrt u Veneciji, str.10)

_____________________

”Bila je to čežnja za putovanjem, ništa drugo; ali ona se pojavila kao napad, pojačano do strasti, čak i do čulne obmane. Njegova žud postade vidovita, njegova mašta, još neumirena posle časova rada, stvarala je sebi primer za sva čudesa i užase raznolike zemlje, hoteći da ih predoči sve odjednom: on je video, video je predeo, močvaran kraj u tropima, pod nebom punim gustih isparenja, vlažan, bujan, i čudovišno ogroman, kao neku prasvetsku divljinu sa ostrvima, mlaka i rečnim rukavicama punim gliba –video je kako se, iz nedoglednog spleta bujnih paprati, iz dolina pokrivenih biljem preobilnim i nabubrelim i čudnovato procvalim, uzdižu, ovde-onde, kosmata stabla palmi, dok čudno nakazna drveta pržaju kroz vazduh svoje žile i spuštaju ih u tle, ili u ustajale vode zelenkasto osenčenih preliva; a tu, među cvetovima koji plivaju, mlečnobeli i krupni kao zdele, stoje u plićaku ptice tuđeg izgleda, visokih pleća i nezgrapnih kljunova, stoje i nepomično gledaju na stranu – video je gde iz šiblja bambusova, među čvornovatim trščanim stablima, sevaju kresovi tigra koji, skupljen, vreba – i on oseti gde mu srce kuca od užasa i zagonetne želje. Priviđenja zatim nestade; i vrteći glavom, Ašenbah nastavi da šeta duž ograda kamenorezačkih stovarišta.”(Smrt u Veneciji, str. 10-11)

___________________

”Pa ipak mu je bilo i suviše jasno iz kojih se dubina tako neočekivano pomolila napast. Bila je to, morao je sebi da prizna, želja da beži, ta čežnja u daleko i novo, ta žud za oslobođenjem, odbacivanjem tereta, i zaboravom – nagon da se udalji od dela, od svakidašnje pozornice jedne krute, hladne i strasne službe. On ju je, doduše, voleo, a skoro je voleo i zamornu, svakodnevno obnovljenu borbu između svoje volje, čvrste i gorde, tako često oprobane, i svog umora koji je stalno rastao, o kome niko nije smeo znati, i koji se u samome delu nije smeo otkriti ni na koji način, nikakvim znakom nemoći ili malaksalosti.”(Smrt u Veneciji, str. 11)

___________________

”[... ] lik svetog Sebastijana najlepši je simbol, ako ne umetnosti uopšte, a ono bar one umetnosti o kojoj sada govorimo. Ko je pogledao u ovaj ispričani svet, video je: elegantno vladanje sobom, koje do poslednjeg časka skriva pred očima sveta unutarnju podrivenost, biološko opadanje; žutu ružnoću, čulno uskraćenu, koja je sposobna da svoju dimljivu žar raspali do čistog plamena, čak da se uzvine do vladarstva u carstvu lepote; bledu nemoć, koja iz žarnih dubina duha siše snagu dovoljnu da njome ceo jedan obestan narod baci pred noge krsta, pred svoje noge; ljubazno držanje u praznoj i strogoj službi formi; lažni, opasni život, čežnju i veštinu rođenoga varalice koja brzo iznurava: ko je posmatrao ovu sudbinu, i još kolike slične, mogao je posumnjati da li uopšte i postoji drugo herojstvo sem herojstva slabosti. A u svakom slučaju, koje bi herojstvo bilo savremenije od ovoga? Gustav Ašenbah bio je pesnik svih onih koji rade na ivici malaksalosti, svih preopterećenih, već iznurenih koji se još pravo drže, svih tih moralista izvršenog dela, koji, nežnog rasta i krhkih sredstava, zanosom volje i mudrim rukovanjem ipak uspevaju da bar za neko vreme deluju utiskom veličine.” (Smrt u Veneciji, str. 18-19)

________________________

”I on je skrstio ruke u krilu i slao oči da se gube u prostranstvima mora, puštao da mu pogled izmiče, da se rasplinjuje i lomi u jednolikim maglama prostorske pustinje. Voleo je more iz dubokih povoda: kao umetnik koji je željan odmora jer radi naporno, koji žudi da se spase i skloni od zahteva punog mnogoličja pojava na grudi jednostavnoga, ogromnoga; od zabranjene, njegovom zadatku protivne i baš zato zavodljive sklonosti ka nerazuđenom, neumerenom, ka Ničemu.” (Smrt u Veneciji, str.45)

______________________

”Bio je to osmeh Narcisa koji se naginje nad vodeno ogledalo, onaj duboki očarani, privučeni osmeh sa kojim on pruža ruke prema odsevu rođene lepote – jedan sasvim malo grčeviti osmeh, grčevit zbog beznadosti svoje težnje da poljubi dražesne usne svoje senke, koketan, radoznao, i nešto malo izmučen, zaluđen i zaluđujući.”(Smrt u Veneciji, str. 72)

_______________________

”Sa čuđenjem primetio je Ašenbah da je dečko savršeno lep. Njegov bledi i ljupko ozbiljni lik, okružen uvojcima kose boje meda, sa pravom crtom nosa, sa umilnim ustma, sa izrazom dražesne i božanske zbilje, podsećao je na grčke statue iz najplemenitijeg doba; a pri najčistijem savršenstvu oblika imao je takvu jednom samo ostvarenu ličnu čar, da je gledalac bio uveren da nešto tako uspelo nije sreo ni u prirodi ni u likovnoj umetnosti.” (Smrt u Veneciji, str.38)

______________________

”Jasno je bilo da njegov život određuju mekoća i nežnost. Dobro su se pazili da ne prinesu makaze njegovoj lepoj kosi; kao kod Dečaka koji izvlači trn, ona se u kovrdžama spuštala na čelo, na uši, i dublje još na vrat. Englesko mornarsko odelo, sa nabranim rukavima koji su se dole sužavali i tesno obavijali fine članke njegovih još detinjih, ali uskih ruku, ukrašeno gajtanima, trakama i vezovima, davalo je nežnoj prilici otisak bogatstva i razmaženosti. Sedeo je u poluprofilu prema gledaocu,  isturivši jednu nogu u crnoj lakovanoj cipeli, i oslanjajući se laktom o naslon pletene stolice, sa obrazom priljubljenim uza sklopljenu šaku, i njegov nemarno otmeni stav bio je sasvim bez podložne ukočenosti na koju su, kako se činilo, bile navikle sestre. Je li bio slab? Jer bela kao slonova kost, odudarala je koža njegovog lica od zlaćane tame uvojaka koji su ga uokvirivali. Ili je bio prosto razneženo mezimče, nošeno pristrasnom i ćudljivom ljubavlju? Ašenbah je bio sklon to da veruje. Skoro svakoj umetničkoj prirodi urođena je raskošna i izdajnička naklonost da prizna nepravdu koja stvara lepotu, i da aristokratskom odlikovanju ukaže unutarnje učešće i da mu se pokloni.” (Smrt u Veneciji, str. 38-39)

______________________

On je ušao kroz staklena vrata, i u tišini prošao koso kroz sobu do stola svojih sestara. Njegov hod je bio vanredno ljubak, kako po držanju gornjeg dela tela, tako i po kretanjima kolena i stupanju stopala u beloj cipeli, bio je lak, ujedno nežan i ponosit, i ulepšan detinjskom sramežljivošću sa kojom je dvaput, okrećući glavu prema dvorani, otvarao i obarao oči. Sa osmehom i poluglasnom rečju u svome meko slivenom jeziku, on sede na svoje mesto, i sada pogotovo, kako je okrenuo gledaocu potpuni profil, začudio se ovaj, čak se uplašio videći zaista božansku lepotu toga ljudskog bića. Dečko je toga dana imao lako odelo sa bluzom, od tkanine za pranje sa modrim i belim prugama; na prsima mu je bila crvena traka, a oko vrata jednostavan beo okovratnik. Ali na tom okovratniku, koji baš i nije bio naročito elegantno podešen prema odelu, počivao je cvet glave sa nesravnjivo umilnom čari – glava Erosa, sa žućkastim prelivanjem parskog mramora, sa finim i ozbiljnim veđama, a po slepoočnicama i ušima tamno i meko osenčena uvojcima kose koji su padali u pravom uglu.” (Smrt u Veneciji, str. 42-43)

_____________________

No ova šetnja je potpuno izmenila njegovo raspoloženje, njegove odluke. Odvratna zapara ležala je po ulicama; vazduh je bio tako gust da su mirisi koji su kuljali iz stanova, iz dućana i narodnih kuhinja, zadah ulja i blaci parfema i mnogi drugi, stajali kao mlazevi pare, ne razilazeći se. Dim cigarete visio je gde se zadesio, i samo se sporo udaljavao. Guranje po ulicama dosađivalo je šetaču umesto da ga zanima. Što je duže išao, sve ga je mučnije zahvatalo ono odvratno stanje koje može da izazove morski vazduh u vezi sa jugovinom, i koje je ujedno uznemirenje i malaksalost. Izbijao mu je neugodan znoj. Oči su otkazale službu, pritisak se spustio nagrudi, bio je grozničav, a damari su mu bili u glavi. Iz ulica s trgovinama, punim tiskanja, pobegao je preko mostova, onamo gde hodi sirotinja. Tamo su mu dosađivali prosjaci, a ružna isparenja kanala presecala su dah. Odmarajući se na tihom trgu, na jednom od onih mesta u unutrašnjosti Venecije koja se čine zaboravljena i začarana, brisao je čelo, sedeći na ivici studenca, i uvideo da mora otputovati. Po drugi put, i evo konačno, pokazalo se da je ovaj grad pri ovom vremenu za njega do krajnosti škodljiv.”(Smrt u Veneciji, str. 50-51)
___________________

”A iz opojnog daha morskog i sunčanog bleska ispredala mu se dražesna slika. Bila je to stara platana nedaleko od gradskih zidova Atine – ono sveto – osenčeno mesto, ispunjeno mirisom procvalog drveta čednosti, okićeno pobožnim darima u čast nimfa i Aheloja. Potpuno bistar slivao se potok preko uglačanog šljunka u podnožju široko razgranatog drveta; popci su gudili. A na buseni koja se spuštala u blagome nagibu, tako da se pri ležanju glava mogla držati visoko, počivala su dvojica, skrivena tu od dnevne žege: jedan stariji a drugi mlađi, jedan ružan a drugi lep, mudrac kraj milokrvnoga.
I uz ljubaznosti i duhovito privlačne šale poučavao je Sokrat Faidra o čežnji i vrlini. Pričao mu je o tome kako se žarko preplaši čovek pun osećanja kad mu oko ugleda simbol večne lepote; govorio mu je o požudama neposvećenoga i rđavoga koji ne može da zamisli lepotu kad vidi njenu sliku, koji nije sposoban da oseti poštovanje; govorio mu je o svetom strahu koji obuzme plemenitog čoveka kad mu se ukaže lice slično božanskom, telo savršeno – kako ustreperi, kako gubi svest i jedva sme da gleda onamo, kako obožava lepotu i onoga koji ima lepotu, i čak bi mu žrtvovao kao statui kad se ne bi morao bojati da će ljudima izgledati bezuman. Jer lepota, moj Faidre, samo ona je u isti mah i draga i vidna; ona je, upamti to! jedini oblik duhovnoga sveta koji možemo primiti čulima, podneti čulima.”(Smrt u Veneciji, str. 63-64)

______________________

”Odjednom ga je obuzela neodoljiva želja da obasja svetlošću svoje reči. A žudeo je više od svega za tim da radi u prisustvu Tađa, da mu njegov rast bude obrazac pri pisanju, da mu se stil kreće prema linijama toga tela koje mu se činilo božansko, i da odnese njegovu lepotu u duhovne regije, kao što je nekad orao odneo u etar trojskoga pastira. Nikad mu uživanje u reči nije bilo slađe, nikada nije toliko znao da je Eros u reči kao u tim opasno divnim časovima dok je formirao prema Tađovoj lepoti svoju malu raspravu, sedeći za grubim stolom u senci platnenoga krova, sa svojim idolom pred očima i sa muzikom njegovog glasa u sluhu [...] Svakako je dobro što svet poznaje samo lepo delo, bez njegovih istočnika, bez uslova njegovog postanka; jer često bi ga zbunilo, zaplašilo i odbilo poznavanje izvora iz kojih je umetniku poteklo nadahnuće, i tako omelo uticaj izvrsnoga.”(Smrt u Veneciji, str. 65-66)
___________________

”Ali onaj koji je sanjao bio je sada sa njima, u njima, pripadao je tuđinskome bogu. Oni čak behu on sam kada se, razbesneli i ubijajući, baciše na životinje, kada proždirahu još vruće otkinute komade, kad započe bezgranično mešanje, na razrivenom mahovinastom tlu, bogu na žrtvu. I njegova duša okusi razvrat i pomamu propadanja.”(Smrt u Veneciji, str. 94-95)

_________________

”Jer lepota Faidre, dobro to upamti, samo je lepota u isti mah božanska i vidna, i tako je ona put čulnoga, ona je, mali Faidre, put umetnika ka duhu. A misliš li ti, dakle, moj dragi, da ikad može postići mudrost i pravo muško dostojanstvo onaj koga put ka mudrosti vodi kroz čula? Ili, naprotiv, veruješ ( a ja ti dopuštam da sam odlučiš ) da je to opasno – umilan put, uistinu put lutanja i greha koji nužno zavodi? Jer ti treba da znaš da pesnici ne mogu ići putem lepote a da im se ne pridruži Eros, i ne nametne im se za vođu; Vidiš li, dakle, da mi pesnici ne možemo biti ni mudri ni dostojanstveni? Da nužno moramo lutati, nužno moramo ostati raspusni i pustolovi osećanja? Uzorno držanje našeg stila je laž i gluma budale, naša slava i počasni položaj je lakrdija, veoma je smešno poverenje mase prema nama, vaspitanje naroda i omladine putem umetnosti i suviše je smeo podvig, i trebalo bi ga zabraniti. Jer kako bi mogao biti dobar vaspitač onaj čiji je duh nepopravno i prirodno upravljen prema ponoru? Mi bismo se rado odrekli te težnje i postigli dostojanstvo, no ma kako se obrtali, on nas privlači.”(Smrt u Veneciji, str. 100)

(Deo inaugurativnog obrazloženja Švedske akademije)

BUDENBROKOVI 

„Budenbrokovi” su pre svega filozofski roman, koji oslikava društvo, ne toliko veliko da zbuni posmatrača, ni toliko malo i usko da ga uguši. Ovaj srednji nivo je naklonjen inteligentnoj, misaonoj i finoj analizi, i sama moć kreativnosti, zadovoljstvo epske naracije, oblikovana je mirnom, zrelom i prefinjenom refleksijom. Buržoasku civilizaciju vidimo u svim njenim nijansama, vidimo istorijske horizonte, promene vremena, promene generacija, gradacioni prelaz iz samostalnih, moćnih i likova koji nisu svesni svojih kvaliteta, u zamišljene osobe prefinjene i blage senzibilnosti. Predstavljanje je jasno, a ipak prodire ispod površine, do skrivenih procesa života; moćno, ali nikad brutalno i blago dotiče delikatne stvari; ono je tužno i ozbiljno, ali nikad depresivno, jer je poduprto tihim i dubokim smislom za humor koji se odražava prelivajući se u prizmi ironične inteligencije.
Kao portretisanje društva, konkretno i objektivno prikazivanje stvarnosti, “Budenbrokovi” teško da imaju premca u nemačkoj književnosti. Međutim, iza granica svog žanra, roman odaje svoje uobičajene karakteristike nemačkog uma, sa metafizičkim i muzičkim transcendentalizmom. Mladi pisac, koji je tako savršeno ovladao tehnikama književnog realizma, u srcu je bio pristalica Šopenhauerovog pesimizma i Ničeovog kriticizma civilizacije i glavni likovi romana otkrivaju svoje najveće tajne kroz muziku...
Prvi svetski rat i njegove posledice primorale su Mana da napusti svet razmišljanja, genijalne analize i osećajne vizije lepote, zarad sveta praktične akcije.

        _________________________________________

“... Kako kod Budenbrokovih još nije bila prošla godina žalosti, obe su veridbe proslavljene samo u porodici; pa ipak se Gerda Arnoldsen brzo pročula po gradu, štaviše, njena ličnost je predstavljala glavnu temu razgovora na berzi, u klubu, u pozorištu... “Tip-top”, govorili su bonvivani i puckali jezikom, jer to je bio najnoviji hamburški izraz za nešto izvanredno fino, bez obzira radi li se o vrsti crnoga vina, cigari, ručku ili o poslovnom “bonitetu”. Ali među solidnim i časnim građanima mnogo ih je vrtelo glavom... Čudnovato... te toalete, ta kosa, to držanje, to lice... malo suviše čudno. Trgovac Serenzen izrazio je to ovako: Ima tu ona malo nečeg... i pri tom se okrete i nabora lice kao kad mu na berzi učine lošu ponudu. Ali takav je bio konzul Budenbrok... Malo pretenciozan, taj Tomas, malo... drukčiji, drukčiji od svojih predaka. Naročito je to znao suknar Bentin, da on iz Hamburga poručuje ne samo svoja fina i moderna odela - a imao je neverovatno mnogo ogrtača, kaputa, šešira, čakšira i kravata - već i donje rublje. Čak se znalo i da svakodnevno, ponekad čak i dvaput dnevno, menja košulju i da parfimiše maramicu i brkove izvučene a la Napoleon III. I sve to nije on radio radi reprezentacije firme i kuće Budenbrok, već iz ličnih sklonosti prema super finom i aristokratskom... kako da se to izrazi, do vraga! Pa onda ti citati iz Hajnea i drugih pesnika, koje je uplitao u govor pri poslovnim ili gradskim pitanjima... I sad ova žena... Ne, i na samome njemu, konzulu Budenbroku, “bilo je tako malo nečega” - što naravno, treba reći sa punim respektom, jer porodica je visoko uvažena, firma od najvećeg boniteta, a šef pametan i ljubazan čovek, koji voli grad i sigurno je će mu se uspehom poslužiti... A bila je to osim toga vraški fina partija, govorilo se o okruglih 100.000 talira... Međutim... I među damama neke su Gerdu smatrale “budalastom”, pri čemu je reč “budalast” predstavljala veoma oštar izraz osude.
Ali ako je ko, otkako ju je prvi put ugledao, sa nekakvim ljutitim oduševljenjem stao poštovati verenicu Budenbroka, bio je to posrednik Goš... “Ha!” govorio je u klubu ili “brodarskom društvu” dižući čašu sa punčom i izobličivši svoje intrigantsko lice u jezivu grimasu...
- Kakva žena, gospodo! Hera i Afrodita, Brunhilda i Meluzina u istom licu... Ha, život je ipak lep! - dodao bi odmah zatim; a nijedan od građana koji su na teškim izrezbarenim drvenim klupama stare lađarske kuće, ispod modela jedrilica i velikih riba što su visili sa tavanica, sedeli oko njega i pili piće, nije shvatio kakav je doživljaj, u skromnom životu posrednika Goša, koji je ipak čeznuo za neobičnim, značila pojava Gerde Arnoldsen...”


KOCKANJE SA NAPOLEONOM

“… Tanjiri su ponovo bili zamenjeni. Pojavi se ogromna, pohovana šunka, ciglaste boje, dimljena i kuvana, uz nju mrki kiselkasti sos od luka i tolike količine povrća da bi se svi mogli zasititi iz jedne činije. Lebreht Kreger preuze sečenje. Ležerno uzdignutih laktova, sa dugim kažiprstima pravo ispruženim po poleđini noža i viljuške, on je s pažnjom odsecao sočne komade. Služeno je i remek delo konzulke Budenbrok, “ruski lonac”, mešavina konzerviranog voća alkoholnog ukusa.
Ne, pastor Vunderlih reče da, nažalost, nikad nije video Bonapartu. Ali su ga zato stari Budenbrok, a i Žan Žak Hofstede, videli lice u lice; prvi u Parizu, neposredno pred pohod na Rusiju, a drugi u Dancigu…
- Ne, pobogu, nije izgledao nimalo dobroćudno, - govorio je ovaj, pošto je zalogaj šunke, karfiola i krompira, koje je složio na viljušku, stavio u usta podigavši obrve. - Uostalom kažu da se u Dancigu ponašao sasvim veselo. Tada se pričala jedna anegdota… Ceo dan se kockao sa Nemcima i to ne baš bezazleno, a uveče se kartao sa svojim generalima. Zar ne Rap, rekao je i zgrabio šaku zlata sa stola, Nemci mnogo vole ove male napoleone? - Da, sire više nego Velikog! - odgovorio je Rap...”