Priča o duši i telu
Tada smo doista bili na kraju. Stali smo na razmeđi puteva i meni
se još jednom, poslednji put, prohtela Iva. Ali da taj poslednji put bude što
duže. I smislio sam:
-Pojaši me još jednom!
I ja sam, noseći je, išao dok sam bio u njoj, ona je gledala na put što je ostajao za nama. Kada je najzad sve bilo gotovo, rekao sam joj:
-Nismo više jedno za drugo. Čak i kada smo najbliže, dok se volimo, ti gledaš na onu stranu na koju ja ne mogu ići, sem ako bih išao unatrag, a ja idem na onu stranu na koju ti ne možeš gledati, sem ako bi gledala unatrag. Ja znam kuda su me odvele tvoje oči: na obalu, među tvoje druge, što biraju nova tela. Izaberi i ti... Dušo moja, koja držiš moje telo u sebi, umoran sam. Pusti ga da izađe iz tebe i otpočine na širini, a ti potraži drugo da te ponese...
I tako smo se rastali kao što se rastaju i svi drugi kad god se svrši.
-Pojaši me još jednom!
I ja sam, noseći je, išao dok sam bio u njoj, ona je gledala na put što je ostajao za nama. Kada je najzad sve bilo gotovo, rekao sam joj:
-Nismo više jedno za drugo. Čak i kada smo najbliže, dok se volimo, ti gledaš na onu stranu na koju ja ne mogu ići, sem ako bih išao unatrag, a ja idem na onu stranu na koju ti ne možeš gledati, sem ako bi gledala unatrag. Ja znam kuda su me odvele tvoje oči: na obalu, među tvoje druge, što biraju nova tela. Izaberi i ti... Dušo moja, koja držiš moje telo u sebi, umoran sam. Pusti ga da izađe iz tebe i otpočine na širini, a ti potraži drugo da te ponese...
I tako smo se rastali kao što se rastaju i svi drugi kad god se svrši.
_____________________________
Hazarski rečnik
dr Muavija
Hazarski rečnik
dr Muavija
A kako ga je u prošlosti opet sačekivala njegova struka, koje se isto tako gnušao kao i svoje sadašnjice, zavlačio se u neku poluprošlost, gde su opal i žad još polusestre i gde kukavica još broji koliko će dana čovek živeti, gde […].
Jedne večeri, 1971. godine, kada je osećao svaki zub u glavi kao zasebno slovo, dr Muavija
je seo i odgovorio na jedan oglas iz 1896. Pažljivo je ispisao ime i adresu neke ulice za koju nije znao da li još postoji u Aleksandriji i poslao ponudu poštom. Svake večeri otada odgovarao je na po jedan od oglasa s kraja XIX veka. Gomile njegovih pisama išle su u neizvesnost i jednog jutra došao je prvi odgovor.
__________________________________
Hazarski rečnik
Jer, Hazari smatraju da se tokom četiri godišnja doba uvek smenjuju dve, a ne jedna godina, pri čemu jedna teče u suprotnom smeru od druge (kao i njihova glavna reka).
Obe pri tome mešaju dane i godišnja doba kao karte, pa se otuda mešaju zimski s prolećnim i letnji s jesenjim danima. I ne samo to: jedna od dve hazarske godine teče iz budućnosti ka prošlosti, a druga iz prošlosti u budućnost.
_________________________________
Hazarski rečnik
Zna se takođe da su Hazari između dva mora osnovali moćno carstvo propovedajući nama danas nepoznatu veroispovest. […] Hazari su se objavili istoriji ušavši u ratove s Arapima, i sklopivši savez sa vizantijskim carem Heraklijem 627. godine, ali je njihovo poreklo ostalo nepoznato, kao što su iščezli i svi tragovi koji bi govorili pod kojim imenom i narodom Hazare danas treba tražiti. Za njima je ostalo jedno groblje na Dunavu, za koje se ne zna je li zbilja hazarsko, i jedna gomila ključeva koji su umesto drške nosili srebrni ili zlatni trorogi perper, pa Daubmanus uzima da su ih lili Hazari. S istorijske pozornice Hazari su nestali zajedno sa svojom državom pošto se odigrala stvar o kojoj
će ovdje biti najviše reći – pošto su preobraćeni iz svoje prvobitne vere u jednu (opet se ne zna koju) od tri poznate veroispovesti onoga i ovoga vremena – hebrejsku, islamsku ili hrišćansku.
__________________________________________________
deo romana 'Kutija za pisanje'
Meni, iz ere koja nije više njegova era ribe,
ostaje samo da nagađam pod kakvim okolnostima je izgovorena ova rečenica u
prošlom 20. veku i u prošlom milenijumu. U ono vreme zbunjujuće i protivurečne
vesti o sudbini Timoteja Medoša stizale su iz nepouzdanih izvora i bivale sve
ređe... Na uskom jezičku pograničnog pojasa upao je u neku zasedu, zarobljen,
kidnapovan, ili na neki treći način primoran da se na izvesno vreme opet nade u
Bosni. Ja ni danas ne znam da li je bio prinuden da boravi na području koje se
tada nalazilo pod muslimanskom, pod hrvatskom, ili pod srpskom vlašcu. Lako je
ustanovljeno ko je on. ***
– Carsku je tajnu dobro čuvati – rekao mu je jedan od dvojice ljudi za stolom čim su momci s praporcima nestali iz odaje. I ispričao šta se od njega traži.
– Očekujemo da upamtite jedno ime i da koristite jezike koje znate, a to će reći francuski, grčki, engleski, italijanski, srpski...
– Ja ne znam srpski – dobacio je Timotej, na šta su se dva čoveka za stolom nasmejala.
– Da pređemo na stvar – rekao je drugi čovek – postoje na svetu neka imena koja su zabranjena. O njima je najbolje što manje govoriti, a i to samo kad se mora. Najbolje smatrajte da je takvo ime teško kao reka Drina, da od njega plamen sveće postaje plav. Takvo ime može biti lozinka za prelaz iz jednoga sveta u drugi, može postati nadimak za smrt. Ali, ko to zna? ***
U trougloj sobi čekale su ga promene. Na raspolaganje mu je stavljen računar, snabdeven je kompjuterskim rečenicima i enciklopedijama na kompakt diskovima. Bio je tu Spelling za engleski, "Hugo" za francuski, americka enciklopedija "Encarta" i Enciklopedija britanika, a od rečnika "Bookshelf". Imao je i biblioteku punu stranih i domaćih knjiga. Stvar nije ostala na tome. Momci s praporcima na uhu došli su u zoru ponovo po njega i odveli ga... ***
U svoj uobičajeni čas, a to je čas kad se kolju petlovi koji kukuriknu pre vremena, momci sa praporcima na uhu nisu došli po Timoteja. ***
... Čim ga ugleda, kuče zareža, na šta se đavo raskopča. Spreda iz čakšira izvuče veliki maljav rep i njime zapiša kuče, koje skičeći pobeže. Tada đavo ispovrte odnekud nešto kao 'ikonu', nešto poput slike na dasci i pokaza je Timoteju. Na 'ikoni' je bio naslikan čovek srednjeg rasta, sedamdesetih godina, plavih očiju hladnih od straha, neuhranjenih nozdrva i male brade. Od onih dvovlasih što su ujutru mrkodlaki na mater, a uveče svetlokosi na oca. Izgledao je kao da se najeo bolesnog hleba. – Znaš li ko je ovo? – upita đavo( Saturnus). I odmah sam odgovori na pitanje... ***
... Ništa na svetu se ne može dokazati. Pa ni moja krivica. ***
... Tada mi dve ptice proleteše kroz san i ja naknadno shvatih šta sam učinio objavljujući to ime-lozinku prvi put. I zašto nije to htela da uradi gospođa Eva, smotrenija od mene. Zapisujući to ime ja sam ustvari postao ubica Timoteja Medoša. Zločin je jedino što se može pokrenuti uz maticu vremena ka našim precima...
U tom zločinu ja imam saučesnika. To si ti, što si naslikan s druge strane đavolje 'ikone'. Ti, što si u knjizi 'Kutija za pisanje', ili u naslovu ovog zapisa na Internetu već pročitao zabranjeno ime:...
– Carsku je tajnu dobro čuvati – rekao mu je jedan od dvojice ljudi za stolom čim su momci s praporcima nestali iz odaje. I ispričao šta se od njega traži.
– Očekujemo da upamtite jedno ime i da koristite jezike koje znate, a to će reći francuski, grčki, engleski, italijanski, srpski...
– Ja ne znam srpski – dobacio je Timotej, na šta su se dva čoveka za stolom nasmejala.
– Da pređemo na stvar – rekao je drugi čovek – postoje na svetu neka imena koja su zabranjena. O njima je najbolje što manje govoriti, a i to samo kad se mora. Najbolje smatrajte da je takvo ime teško kao reka Drina, da od njega plamen sveće postaje plav. Takvo ime može biti lozinka za prelaz iz jednoga sveta u drugi, može postati nadimak za smrt. Ali, ko to zna? ***
U trougloj sobi čekale su ga promene. Na raspolaganje mu je stavljen računar, snabdeven je kompjuterskim rečenicima i enciklopedijama na kompakt diskovima. Bio je tu Spelling za engleski, "Hugo" za francuski, americka enciklopedija "Encarta" i Enciklopedija britanika, a od rečnika "Bookshelf". Imao je i biblioteku punu stranih i domaćih knjiga. Stvar nije ostala na tome. Momci s praporcima na uhu došli su u zoru ponovo po njega i odveli ga... ***
U svoj uobičajeni čas, a to je čas kad se kolju petlovi koji kukuriknu pre vremena, momci sa praporcima na uhu nisu došli po Timoteja. ***
... Čim ga ugleda, kuče zareža, na šta se đavo raskopča. Spreda iz čakšira izvuče veliki maljav rep i njime zapiša kuče, koje skičeći pobeže. Tada đavo ispovrte odnekud nešto kao 'ikonu', nešto poput slike na dasci i pokaza je Timoteju. Na 'ikoni' je bio naslikan čovek srednjeg rasta, sedamdesetih godina, plavih očiju hladnih od straha, neuhranjenih nozdrva i male brade. Od onih dvovlasih što su ujutru mrkodlaki na mater, a uveče svetlokosi na oca. Izgledao je kao da se najeo bolesnog hleba. – Znaš li ko je ovo? – upita đavo( Saturnus). I odmah sam odgovori na pitanje... ***
... Ništa na svetu se ne može dokazati. Pa ni moja krivica. ***
... Tada mi dve ptice proleteše kroz san i ja naknadno shvatih šta sam učinio objavljujući to ime-lozinku prvi put. I zašto nije to htela da uradi gospođa Eva, smotrenija od mene. Zapisujući to ime ja sam ustvari postao ubica Timoteja Medoša. Zločin je jedino što se može pokrenuti uz maticu vremena ka našim precima...
U tom zločinu ja imam saučesnika. To si ti, što si naslikan s druge strane đavolje 'ikone'. Ti, što si u knjizi 'Kutija za pisanje', ili u naslovu ovog zapisa na Internetu već pročitao zabranjeno ime:...
_________________________________________
Нема коментара:
Постави коментар