Da li znate zašto su knjige poput ove toliko važne? Zato što poseduju kvalitet. A šta znači reč kvalitet? Za mene to označava teksturu. Ova knjiga ima pore. Ima osobenosti. Ova knjiga može da se stavi pod mikroskop. Pod staklom biste otkrili život, videli biste kako hrli dalje u beskrajnom obilju. Što je više pora, što je više po kvadratnom centimetru više tačno pribeleženih detalja o životu, to ste "književniji". Bar je to moja definicija. Kazivanje detalja. Svežih detalja. Dobri pisci često dotiču život. Mediokriteti samo ovlaš prevuku rukom preko njega. Loši ga siluju i ostave muvama.
Da li sada vidite zašto su knjige omržene i zastrašujuće? One prikazuju pore na licu života."
Pa”, rekla je, “imam 17 godina i luda sam. Moj stric kaže da to uvek ide jedno s drugim. Kad te ljudi pitaju za godine, reće mi, uvek kaži da ti je 17 i da si umobolna.”
“Dobar je to posao. Ponedeljkom spali Milejevu, sredom Vitmena, petkom Foknera, spali ih u pepeo, a onda spali i pepeo. To je naša zvanična krilatica.”
“Kladim se da znam još ponešto što vi ne znate. Ujutru na travi ima rose.”
U trenutku nije mogao da se seti da li to zna ili ne zna, i prilično se uzrujao.
“A ako pogledate gore”, klimnula je glavom prema nebu, “videćete čoveka na mesecu.”
“Knjige su samo jedna vrsta spremišta za mnogo toga za šta smo strahovali da bismo mogli da zaboravimo. Nema u njima uopšte ničeg magičnog. Magija je samo u onome što knjige kazuju, u tome kako zašivaju komade kosmosa u odeću za nas.”
“Kad nemate šta da izgubite možete da rizikujete šta hoćete.”
“Oni koji ne grade moraju da pale. Staro je to koliko i istorija i maloletni prestupnici.”
“Danas svako zna, svako je apsolutno siguran: ništa se neće dogoditi meni. Ostali umiru, ja idem dalje. Nema posledica i nema odgovornosti. Osim što ih ima. Ali hajde da ne govorimo o njima, a? Kada te posledice sustignu ionako je već kasno.’
“Odlazio je iz nestvarnosti koja je bila zastrašujuća u stvarnost koja je bila nestvarna jer je bila nova.”
“Upravo je to čudesno u čoveku-nikad se ne obeshrabri i ne zgadi toliko da prestane da radi nanovo, zato što zna da radi nešto važno i vredno.”
“Svako mora da ostavi nešto za sobom kad umre, rekao je moj deda. Dete ili knjigu ili sliku ili kuću ili sagrađen zid ili napravljene cipele. Ili zasađen vrt. Nešto što je vaša ruka na određen način dotakla, kako biste imali kuda da odete nakon smrti, a ljudi će, kad pogledaju to drvo ili taj cvet,videti vas.”
“Pre Hrista je postojala glupava prokleta ptica po imenu feniks, koja je svakih nekoliko stotina godina gradila lomaču i spaljivala samu sebe. Mora da je bila najbliži rod čovekov. Međutim, svaki put kad bi se spalio, iskočio bi iz pepela, ponovo bi se rodio. A izgleda da i mi radimo isto, iznova i iznova, samo što mi imamo jednu prokletu stvar koju feniks nikad nije imao. Znamo sve proklete gluposti koje smo počinili u hiljadu godina i budu li nam stalno u glavama i zauvek pred očima, jednog dana ćemo možda i prestati da pravimo proklete pogrebne lomače i skačemo pravo na njih.”
“Jednog dana sećaćemo se toliko da ćemo sagraditi najveći prokleti bager u istoriji i iskopati najveći grob svih vremena i u njega gurnuti rat i zatrpati ga.”
*******************
"- Zašto niste u školi? Vidim vas kako svakog dana lunjate.
- Oh, ne nedostajem im - rekla je. - Nedruštvena sam, vele. Ne uklapam se. Čudno. Zapravo sam vrlo društvena. Sve ovisi o tome šta razumevaš pod društvenim, zar ne? Za mene "društveno" znači razgovarati o nečemu, kao ovo sada. - Začegrtala je kestenovima koji su otpali s drveta u prednjem dvorištu. -
Ili pak razgovarati o tome kako je svet čudan. Lepo je biti s ljudima. No ne smatram društvenim okupiti gomilu ljudi koji mi potom neće dopustiti da govorim, je li tako? Sat TV nastave, sat košarke ili baseballa ili trčanja, zatim još jedan sat prepisivanja istorije ili slikanja, pa opet sportovi ... ali znate li da nikad ne postavljamo pitanja ili, bar, da ih većina ne postavlja? Samo vas obasipaju odgovorima, bum, bum, bum, a mi onde samo sedimo daljnja četiri sata na nastavi filmske umetnosti. To nije nimalo društveno. Mnogo levaka i mnogo vode koja se sleva niz grlić i izliva na dnu, a nama govore da je to vino, premda nije. Na kraju dana toliko smo izmoždeni da nismo ni za što drugo doli da odemo u krevet ili se uputimo u zabavište da onde zastrašujemo ljude, razbijamo okna u.. razbijalištu prozora, da velikom metalnom kuglom razbijamo aute u Razbijalištu automobila. Ili pak da izlazimo u autima pa da se utrkujemo po ulicama, nastojeći utvrditi koliko se najbliže možemo zaustaviti pred uličnom svetiljkom, da se igramo "kukavice" i "trganja radkapa". Držim da sam sve ono što kažu da jesam. U redu. Nemam prijatelja. To bi trebao biti dokaz da sam abnormalna. No svi koje znam deru se ili plešu kao divlji ili se pak međusobno mlate. Primećujete li koliko se u zadnje vreme ljudi međusobno vređaju?
- Zvučite jako staro.
- Ponekad sam prastara. Bojim se svojih vršnjaka. Ubijaju jedan drugoga. Je li uvek bilo ovako? Moj ujo veli da nije. Šestoro mojih prijatelja ustreljeno je samo u poslednjih godinu dana. Deset ih je poginulo u automobilskim nesrećama. Bojim ih se, a oni me ne vole zato što se bojim. Moj ujo kaže da se njegov deda sećao vremena kad se deca nisu ubijala. No to je bilo jako davno, kad je sve bilo drugačije. Verovali su u odgovornost, kaže moj ujo. Znate li, ja sam odgovorna. Pre puno godina dobila bih batina kad bih ih zaslužila. I svu kupovinu i čišćenje obavljam ručno.
- No više od svega - rekla je - volim promatrati ljude. Koji put se čitav dan vozim podzemnom železnicom i gledam ih, slušam. Želim samo proniknuti ko su, šta žele i kamo idu. Katkada odem u zabavište pa se vozim u mlaznim automobilima kad o ponoći jure rubom grada, a policija uopšte ne haje, samo ako su osigurani. Dovoljno je da su osigurani na deset hiljada, i sve je u redu. Ponekad se šuljam okolo i prisluškujem u podzemnoj železnici. Ili osluškujem po štandovima za točenje osvežavajućih napitaka, i znate šta?
- Šta?
- Ljudi uopšte ni o čemu ne razgovaraju.
- Oh, moraju razgovarati!
- Ne, uopšte ne razgovaraju. Uglavnom spomenu svu silu automobila ili odeće ili bazena za kupanje i kažu kako je to dobro! Ali svi govore isto i niko ne kaže ništa po čemu bi se razlikovao od ostalih. U kafićima su najveći deo vremena uključeni automati sa šalama i stalno se vrte iste šale, ili je pak uključen muzički zid, pa stalno gore-dole struje obojeni likovi, no sve je to ipak samo boja i gola apstrakcija. A u muzejima? Jeste li ikad tamo bili? Sve sama apstrakcija. Onde je sada isključivo to. Moj ujo kaže da je nekada bilo drugačije. U davna vremena slike su znale prikazivati nešto, katkada čak i ljude.
- Vaš ujo je rekao, vaš ujo je rekao. Vaš ujo mora da je izniman čovek.
- I jest. Bogme jest. No sada moram ići. Zbogom, gospodine Montag.
- Zbogom.
- Zbogom..."
Нема коментара:
Постави коментар