Francesco Petrarca
(1304-1374)
Najveći i najuticajniji autor Ijubavne psihološke lirike, začetnik humanizma, vesnik romantičkog indivldualizma, prauzor intelektualca goleme obrazovanosti, preteča modeme osećajnosti, Petrarca je u osvit renesanse otvorio put evropskoj književnoj kulturi, i klasičnom savršenošću stihova i Ijudski iskonskom tematikom.
Rođen je u Arezzu pošto mu je iz Firence bio prognan otac, koji će, kao notar, nakon nekoliko godina odseliti u provansalski Avignon, sedište papinske kurije. Nakon studija prava s bratom Gherardom u Bologni i studentskog života punog razuzdanostl, zabave, Ijubavi, u Avignonu se ubrzo pročuo kao istančan pesnik, miljenik moćnika. Blagosiljanog i opevanog 1327. u Crkvi sv. Klare zauvek ga je obuzela ljubavna strast prema lepoj gospi, koju je ovekovečio kao Lauru, nadahniteljicu, mit, simbol pesničke slave (laurus, lovor), neispunjivu žudnju i uzrok unutrašnjeg razdora tokom više od 30 godina. Introvertirani pesnik, bez danteovske volje, jednako snažno usmeren k nebu koliko i vezan, za zemlju, ljubeći stvorenje zaboravljao je stvoritelja, još okovan kršćanskom stegom a već humanist slobodnih vidika. Utočište je tražio u samoći Vaucluse pokraj vrutka Sorge, u putovanjima Evropom, u otkrivanju antičkih spisa, u knjigama i radu na latinskim delima. Taština i evropski ugled zrcale se u lovorovu vencu slave kojim ga je 1341. u Napulju okrunio Robert Anžujski. Zaređenje Gherardovo 1343. povećava pesnikovu duboku moralnu krizu, naglašava protuslovlja i nemire. Udaljivši se od moćnih rimskih prijatelja obitelji Colonna, podržava pobunu narodnog tribuna Cole di Rienza, potaknut nadom u demokratski, veliki Rim, središte ujedinjene Italije. Unprkos tome, na povratku iz Provanse, ostavlja zatečenim svoje prijatelje, među njima velikog Boccaccia, izabravši kao mesto boravka dvor najvećeg tiranina i gibelinskog vođe Viscontija u Milanu. Bio je i političkim izaslanikom u Mlecima, Pragu, Parizu. Uvek s osećajem da je ravan moćnima, iznad stranačkih probitaka. Zadnje dane uz kćerku Francesku (Giovainni, takođe nezakonito dete, umro je dečakom) proveo je u radnoj tišini svoje vile u Arquapokraj Padove; tu je i umro, za stolom glave klonule na knjigu.
Osim Kanconijera (Rerum vulgarium fragmenta) i alegorijskih trijumfa u tercinama,sva su Petrarkina dela na latinskom , od njih i jest očekivao slavu. Prijateljima, ali i antičkim piscima, upućivao je velik broj Prijateljskih pisama (Familiares), gde svoja stanja uzdiže do uzora i nastoji dati idealnu sliku o sebi.Izdvajaju se Nenaslovljena (Sine nomine), s političkim sadržajem, pa Staračka (Seniles) a posebno je zanimljivo pismo Potomstvu (Posteritati), pesnikov životopis. Najvažnija su mu latinska dela spev u heksametrima Africa, za koji je dobio lovor ali je bez epske žice u opisu drugog punskog rata. Najboje je ostvarenje proza Secretum, iskrena ispovest u zoru, Sv. Augustinu, u tri knjige. Pokušaj opravdanja i priznanja slabostil složene duše i dotad neviđene osećajnosti, meditacija o veri i smrti, o grehu i kazni o krizama u koje ga, pred večnošću, zakivaju zemaljske strasti prema Lauri i prema slavi.
(Frano Čale)
______________________________________
Ja nemam mira a u rat ne hrlim;
Leden a gorim, plašim se i nadam;
Po nebu letim, a na zemlju padam;
Ne hvatam ništa, a svet citav grlim.
Amor me kazni da sred uza stojim,
Nit' omcu dreši, nit okove steže,
Nit'me živa, ne smatra me svojim.
Bez vida vidim, nem, glas gubim:
Umreti žudim, a pomoci tražim,
Sebi sam mrzak, a drugoga ljubim.
Nit mi se mre nit mi se živi,
Smejem se placuci, žalošcu se snažim.
Ovakvom stanju vi ste, gospo krivi.
____________________________________
iz 'Kanconijera'
Neka je blažen dan,mesec i doba
Godina,čas i trenut ono vreme
I lepi onaj kraj i mesto gde me
Zgodiše oka dva,sputaše oba.
Blažene i prve patnje koje vežu
U slatkom spoju sa ljubavlju mene
I luk i strele što pogodiše me
I rane koje do srca mi sežu.
Neka je blažen dan,mesec i doba
Godina,čas i trenut ono vreme
I lepi onaj kraj i mesto gde me
Zgodiše oka dva,sputaše oba.
Blažene i prve patnje koje vežu
U slatkom spoju sa ljubavlju mene
I luk i strele što pogodiše me
I rane koje do srca mi sežu.
Blaženi bili svi glasovi koje
Uz uzdah, žudnju i suze bez broja
Prosuh zovući ime Gospe moje.
I blazžne sve hartije gde pišem
U slavu njenu i misao moja
Koja je njena i ničija više.
Uz uzdah, žudnju i suze bez broja
Prosuh zovući ime Gospe moje.
I blazžne sve hartije gde pišem
U slavu njenu i misao moja
Koja je njena i ničija više.
___________________________________
što nikad zgašen od početka gorim,
al' kad se mišlju o svom stanju morim,
osećam usred plama mrazne studi.
Izreka, da se dlaka pre ćudi
menja, je prava; i s čuvstvima sporim
nagnuća Ijudska ne popuste; gorim
čini ih teške koprene hlad hudi.
O jao, kad će onaj dan da svane,
da motreć kako beže moja tela
iz dugih muka i ognja se selim?
Hoću li ikad videt one dane
kad će se slatki izraz lica sveta
očima svidet baš koliko želim?
____________________________________
Нема коментара:
Постави коментар